4

Čekaj samo da taksista moča

zabranjeno-pisanje-u-ovoj-uliciSvaki put kad se preplašim da neću imati šta da pišem u narednom utisku nedelje, jer treba održati taj kurs ludila koji me okružuje, desi se neka nebuloza. Što je sasvim i normalno, kad malo bolje razmislim, ta ovo je zemlja Srbija.

Prošle nedelje odem sa majkom u Klinički centar na kontrolu kod kardiologa. Svi tog dana nekako pristojni, i pacijenti, i sestre. Za neverovati. Od svih najgora moja majka. Al’ ne voli lekare i bolnice, pa da je i razumem. I sve je stišavam jer ne sme da se nervira.

Završismo uspešno i krenusmo kući. Rasterećeni, jer smo poklone u vidu raznoraznih bombonjera i ostalih ponuda ostavili medicinskom osoblju. Samo majka nije rasterećena u glavi, i dalje je bezrazložno nervozna.

Ulazimo u prvi taksi koji je parkiran ispred bolnice. Red je da uđemo baš u taj jer ako budemo birali, taksisti će nas linčovati. A nama zapade jedan kao da ga je biblijska poplava izbacila.

Sav razdrndan spolja, a unutra živo da oplačeš. Štrokav, zamazan, tipujem da se ni prozori ne otvaraju, al’ ‘ladno je pa mi to ni ne treba. Ni grejanje, logično, ne radi, al’ u jaknama smo, pa ćutimo. Majka sela napred i odmah počela da gunđa.

I taksista je u skladu sa svojim vozilom. Ispijen kao da zaradu troši na opijate, pogrbljen, vrcka se na sedištu kao da ima pundravce u dupetu. I sve nešto mumla, pola ga ne čuješ, pola ne razumeš. Pa ne znaš ni da li mojoj nadrndanoj majci, koja non-stop nešto žvanjka, jebe sve po spisku.

Kad smo se posle nekoliko minuta vožnje navikli na komfor njegovog uslužnog vozila, jer u našoj miloj zemljici je lajtmotiv i poslovica i stih pesme srpske majke: “Živ se čovek na sve navikne”, shvatismo da nas taksista vozi preko Male Krsne.

Moja majka odmah dreknu: “Zašto nas vozite zaobilaznim putevima kad ste mogli mnogo kraćim putem?!” Ovaj mumla nešto i ona počinje mnogo da besni. Sa zadnjeg sedišta joj govorim da ne sme da se nervira i da se smiri. Ona se još luđa okreće ka meni da mi objasni kako ovaj “mutljaroš hoće da nas odere”. Mutljaroš i dalje mumla sebi u bradu.

Pošto se situacija ne popravlja niti stišava, ja uzimam stvar u svoje ruke i pitam ga zašto nas zaboga stvarno vozi preko celog grada, a on mi na to razgovetno odgovara: “Gospođice, zatvorene su neke ulice zbog radova”. Hvala za ovo “gospođice”, mislim se ja, ali naravno ćutim dok se moja majka ostrvljuje na njega pričom da je lažov jer je gledala Jutarnji program i ništa o radovima ne zna. Dok je smirujem, i samoj mi je jasno da nas ovaj Drakula zavlači.

Koliko majka besni, toliko se on vrcka na sedištu. Ja ćutim i u jednom trenutku primećujem da mu crveno trepće da više nema benzina. U jebote, pa ovaj će da stane i još da nas tera da ga guramo. Sad i ja počinjem da se vrckam. Al’ ćutim, gde da kažem da nema goriva, majku bih komotno mogla da vratim u Klinički.

Na pet minuta od kuće počeh malo da se opuštam. Al’ on će ti odjednom: »Ja više ne mogu! Moram da močam!« I zaustavi taksi kod pijace i istrča napolje.

Majka i ja zanemele. Gledamo ga kako staje iza jedne kućice u kojoj je prazan lokal, skida pantalone i vrši malu nuždu. Sve pred našim očima.

Čim se sabrala od prvog šoka, majka počinje da se dere na sav glas. Preti da će mu svašta reći kad se vrati, da je ludak i đubre taksističko, da nas zajebava otkad smo ušli i da joj ne pada na pamet da mu plati i ovo vreme njegovog ispišavanja. Ja je smirujem, ali sam i sama zaprepašćena gde naletesmo na ovakvog kapitalca…

Čekasmo ga da obavi šta ima, a ono se odužilo, pa nikako da završi. Pa kad se na kraju otrese, vrati se sa olakšanjem na licu. Izvini nam se, kaže, ima problema sa bešikom, bolestan je, ali sad idemo kući.

Moja majka osu na njega drvlje i kamenje, pa mu tužna životna priča, koja izgleda obično pali kod baba načetog zdravlja iz Kliničkog centra, ne prođe. Pristade da od cene odbije sto dinara.

Kad smo stigli, uze on pare i sav srećan reče: “E, sad ću imati za benzin!” Moja majka ostade preneražena, a ja je odvukoh do kuće. Dobro te joj to ne spomenuh pre.

Posle ovoga sam se još nekoliko puta vozila taksijem i svakom taksisti, sa kojima se inače obavezno ispričavam, prenela ovu dogodovštinu. Svaki do jednog je bio zgranut i izvinio mi se u ime svih kolega što sam na takvog jednog naišla. Ali, nema veze. Pa ovo je zemlja čuda i u njoj je sve moguće. A i kako bih ja drukčije imala o čemu da pišem za svoj utisak nedelje…

 

 

Advertisements
4

Poštena žena

temptress_by_cora_tiana-d8ht491

“Bože, toliko me jure muškarci, ne znam kako da ih se otarasim…”

Slušam je kako kuka i pitam se što li je toliko jure. Ne mogu da kažem da je ružna, nije, onako, prosečna je. Ima dugu kosu do struka, farbanu u crno, ali sa onim problemom koji imaju poneke žene da stalno izgleda kao da nije čista. Ima i karijes na jedinici, ali neću više da joj nalazim mane. Mora da ni ti muškarci to ne rade.

Pa da, mora da je to u pitanju – oni je gledaju na drugačiji način, mislim se ja. Zna se šta oni vole. Posmatram je iz nekog muškog ugla. Zgodna je, ima je u gornjem delu, mora da je to, pa je zbog toga jure svi od 7 do 107. Ko Politikin Zabavnik, bogati.

“Ne, ozbiljno, ne znam šta da radim”, nastavlja. “Žene me zbog toga strašno mrze, ali mene baš briga. Ljubomorne su. Bože, kao da sam im ja kriva što ih muževi ne gledaju nego sam im ja zanimljiva”

“Pa, naravno”, kažem ja. “Šta si ti kriva što si privlačna?”

“Tako je! Ti me jedina razumeš. Ne možeš ni da zamisliš kakve sve probleme imam. Kako s nekim progovorim više od dve reči, potpuno polude za mnom. I počnu da me jure i obećavaju mi sve što poželim. Ja, naravno, ne pristajem ni na šta. Bože, pa ja sam poštena žena…”

“Nisi nepoštena ako prihvatiš da uđeš u vezu sa nekim. Pa razvedena si, slobodna, nikom ne moraš da polažeš račune”, kažem ja. “Zašto da i ti ne nađeš nekoga ko ti odgovara?”

“A, ne, to nikako. Pa ja imam žensko dete, neću takav primer da joj dajem! Ja sam vrlo patrijarhalno vaspitana, pa tako i nju učim. Ja sam poštena mama”

“Dobro ako si tako odlučila”

“Bogami, jesam. Ali iako to znaju, jure me strašno. Evo, jel’ vidiš onog čoveka sa belom kosom? Mator, al’ me juri, potpuno je lud za mnom. Kaže mi sad bi se oženio sa mnom i ostavio mi sve stanove i kuće što ima, samo jednu reč da kažem. Al’ ja neću, baš mi je smešan”

“A znam tog gospodina, on se sa svima šali. Takav je čovek”

“A bogami, sa mnom se ne šali. Gleda me kao da mu oči na tiganju igraju. Al’ mene baš briga, ja sam poštena žena”

“Pa onda dobro”

“A znaš, prošle godine se jedan komšija odselio zbog mene. Žena ga naterala. Potpuno poludeo. Ja legnem posle ručka da se odmorim i vruće mi pa otkrijem noge, a on mi sve viri kroz prozor i pita me kad ćemo da pijemo kafu. Meni smešno, al’ kad je žena to čula, odmah je morao da promeni stan. Znaš kako me ona gledala. A ne znam što, ja sam poštena žena”

“Da, to ti je mana kad živiš u prizemlju, svi mogu da ti gledaju u prozore”

“Ma nije to zbog prozora nego zbog mene. I moj kolega jedan, potpuno poludeo. Zamisli, rekao mi je da nikad takvu ženu nije sreo i da će i ženu i decu da ostavi zbog mene, samo jednu reč da kažem”

“Pa šta si mu odgovorila?”, zainteresovah se ja.

“Oh, bože, pa šta da mu odgovorim? Odbila sam, naravno, ja sam poštena žena”

“On bolje da ostavi tu ženu i bez tebe, a ne da je tako ponižava na sve strane”, kažem ja.

“Jao, pa nemoj tako, on je strašno dobar i požrtvovan. Rekao mi je da bi je odavno ostavio, ali bolesna je, pa ne može, al’ zbog mene ne bi razmišljao. Kaže da sam ja prava fatalna žena i da je takvu tražio celog života. Al’ neću, ja sam poštena”

 

Nađem se posle toga s mojom majkom i pod utiskom ovog razgovora, pitam je ja:

“Je li, mama, kako to neke žene, bre, nikakve nisu, a muškarci ih jure kao budale, a znam neke baš lepe i fine ali niko ni da ih pogleda. Ja to nikako ne razumem…”

“Jel’ vidiš onaj čopor pasa što jure onu kučku?”, pita me moja majka, poznata po britkom jeziku i plastičnim primerima iz života i pokazuje na gomilu crnih kučića koji kao pomahnitali jure za jednom ofucanom ženkom po parku i međusobno se ujedaju. “Dok ona ne mahne repom, neće ni svi oni za njom da krenu, ma kakva da je. Tako ti je i sa ljudima”

 

Vraćam se po podne kući sa mužem. U zgradi neka cika. Moja sagovornica, “poštena žena” se kikoće sa radnicima Elektrodistribucije koji su došli da očitavaju struju. A kad joj oni nešto vrcavo odgovore, ona se tako zasmeje da se ori celo stepenište.

Moj muž ulazi prvi pa mene ona još ne vidi. Obraća mu se provokativnim tonom, koji ja prvi put čujem:

“O, komšija, pa otkud Vi? Slabo Vas viđam”

Pojavljujem se iza njega i smeškam joj se. Ona sva crvena, počinje da muca i ubrzo pobeže u stan.

Toliko o fatalnosti. Samo još da postanem ljubomorna i zamenim stan. Iako je ona poštena žena…

 

2

Srebrno jezero – svetlucavo srpsko more

srebrno-ostrovo-jutro-zoran-zizak

foto Zoran Žižak

Kad se spušta niz Evropu, veliki plavi Dunav iza sebe ostavlja niske obale pune vrbaka i visokih topola. Ponegde se zavuče u ritove, ponegde samo zapljusne pesak, ali svugde je tih, a moćan, spor, ali modar kao nebo. I lep poput nebeskog sjaja, kako mu i samo ime kaže.

srebrno-dunav-pre-srebrnog-jezera-pan

izvor: panoramio.com

U Srbiji ova velika evropska reka pravi mnoge ade, nanoseći pesak i mulj svojim snažnim tokom. U velikoj Panonskoj ravnici ništa lakše nego da se razlije, pa da promeni tok i ćudljivo zaboravi gde mu je bilo korito.

srebrno-dunav-izmedju-srebrnog-silvana-petkovic

foto Silvana Petković

Baš tako je i na jednom mestu skrenuo, pa se predomislio i vratio svom starom putu. Zahvaljujući tome nastalo je najlepše jezero svetlucavih kapi – Srebrno jezero, na severoistoku Srbije, malo pre nego što Dunav uđe u svoju veličanstvenu Đerdapsku klisuru.

srebrno-marina-grasilovic

foto Marina Grasilović

Ovo veštačko jezero predstavlja nekadašnji rukavac Dunava, koji je početkom sedamdesetih zatvoren dvema branama na njegovom ulasku i izlasku.

srebrno-veliko-gradiste-magla-d-trifunovic

foto D. Trifunović

Tačnije, da bi se obale ramskog rita sačuvale od podzemnih voda, jezero je pregrađeno a sve je dobilo današnji izgled kada je premešten i put između Velikog Gradišta i mesta Zatonje.

1311766296-velikogradiste1

izvor: srbijazatebe.com

A pre nego što zađe u svoj stari rukavac, Dunav zapljuskuje stare bedeme Ramske tvrđave, ostatak nekadašnjeg rimskog kampa Lederata. Njene čuvene kule podignute su na osnovama antičkih i vizantijskih hramova, pa to svedoči o nekadašnjim burnim danima.

srebrno-veliko-gradiste-tvrdjava-zoover-co-rs

izvor: zoover.co.rs

Postoje različite priče o tome kako je dobila ime. Legenda kaže da je Romulov brat Rem posle svađe sa bratom odlučio da napusti Rim sa svojom suprugom Leticijom pa je pronašao novi dom na brežuljku kraj Dunava. Po njemu u tako kamene kule dobile ime.

srebrno-ramska-tvrdjava-marina-grasilovic

foto Marina Grasilović

Ipak, istorija kaže drugačije. Da bi u 15. veku sačuvao Panoniju, turski sultan Bajazit II sagradio je novu tvrđavu Ihram, od čega je i nastao naziv Ram. Da je vekovima bila osvajana od strane mnogih zavojevača, pokazuje mala pravoslavna crkva unutar bedema, na čijim osnovama je kasnije podignuta džamija.

srebrno-ramska-gradjevinarstvors

izvor: gradjevinarstvo.rs

Odmah zatim, kod brda Gorica počinje Srebrno jezero kao mala dolina Dunava. Odavde se izvija neobični luk plavetne pruge između zelenih obala. Njegove vode su neobično bistre, a sve zahvaljujući tome što ne postoji ništa što bi ga zagadilo, kao i prirodno pročišćenje vode kroz mnoštvo podzemnih peščanih dina, koje ga prate celom dužinom, gradeći tako veliku Ramsko-golubačku peščaru.

srebrni-veliko-g-pan

izvor: panoramio.com

Sa ovog brda pruža se najlepši pogled na Dunav koji je presekao Karpate i napravio veliki put kojim je u davnim vremenima oteklo Panonsko more.

srebrno-gorica-androidvodic-rs

izvor: androidvodic.rs

A kad dođe jesen i stegnu zimski mrazevi istim ovim putem zahuji hladna i snažna košava, koja u susret velikoj reci nosi sve pred sobom i pravi nemirne talase.

srebrno-jezero-trcanje-rs

izvor: trcanje.rs

U podnožju Gorice nalazi se izvor Hajdučka voda, sastajalište alasa, koji u ovim bistrim vodama love velike šarane, štuke i amure. A da ima i velikih somova, dokaz je što se Srebrno jezero našlo u „Ginisovoj knjizi rekorda“ zahvaljujući ulovljenom somu teškom čak 44 kilograma.

srebrno-dunav-kod-zatonja-m-vukovic

foto M. Vuković

Baš ovde nalazi se i Zatonje, omeđeno sa jedne strane Goricom, a sa druge Velikim brdom i njegovom najvišom tačkom neobičnog imena Anatemom. Sa njega se najbolje vidi zašto je ovo jezero izuzetne lepote dobilo naziv „srebrno“. Kad pred smiraj dana sunce počne da zalazi iza vrhova dalekih Karpata, ono prospe tako neobične odsjaje i posrebri talase pa se na najbolji način vidi čudesna lepota kojom je ove vode obdarila priroda.

srebrno-marina-grasilovic-srebro

foto Marina Grasilovic

Čari jezera ogledaju se na rubu svakog dela obale koju zapljuskuje. I onda kad se skriva u bagremarima sela Biskuplje, koji u maju zamirišu a vetar raznese bele sitne cvetove po modroj vodi i sve zaliči na bajku.

srebrno-marina-grasilovic-1

foto Marina Grasilović

I onda kad se zazeleni na nekadašnjoj adi Ostrovo, koja je danas sa dve strane povezana sa obalom.

srebrno-ostrovo-mario-de-negri

foto Mario de Negri

Sa druge strane reke zeleni se Rumunija, bele kućice mesta Divići i plave brda i planine Munci Lokvej.

srebrno-zatonje-rumunska-obala-rapajic-milan

foto Milan Rapajić

Na suprotnoj obali Srebrnog jezera je Kisiljevo, poznato po crkvi Svetog Nikole iz 19. veka, koju je ukrasio slikar Živko Pavlović. Ona predstavlja jednu od najstarijih parohijskih hramova u Srbiji, a zahvaljujući jedinstvenom načinu gradnje od nabijene zemlje proglašena je za spomenik kulture.

1-crkva-u-kisiljevu_1388750266

izvor: wikipedia.org

Ovde jezero pravi novu krivinu i pronalazi nove skrivene kutke neobične lepote.

srebrno-kisiljevo-zoran-skrbic

foto Zoran Škrbić

Pa ne znate gde pre da pogledate, da li ka talasima na kojima se na nekoj staroj grani guraju bučne ptice ili ka obzorju prema obroncima Lipovače, najvišeg brda ovog kraja.

srebrno-ptice-pan

izvor: panoramio.com

A onda, kada se jezero već lagano približava svom kraju i ponovnom susretu sa rekom iz koje je i nastalo, nalaze se obale koje kad dođe leto vrve od života. Ovo je mali turistički raj, po kome je Srebrno jezero i dobilo naziv “more Srbije”.

srebrno-veliko-gradiste-tur-ksenija-bogdanovic

foto Ksenija Bogdanović

I ne zna se da li je lepše pod blistavim suncem kad ga uzburkaju mnogobrojni kupači i talase seku šarene jedrilice ili kad mu u predvečerje vetar tek namreška površinu u kojoj svetlucaju hiljade svetiljki sa obale.

srebrno-veliko-gradiste-tur-zoran-velojic

foto Zoran Velojić

Tada niko ne može da zamisli da ovde ume da caruje tišina. Ona obavije vrbake  kad dođe jesen pa je narušava samo burna rasprava patki koje se skrivaju u požutelim šibljacima i ritovima.

srebrno-sotke-domacice-silavana-petkovic

foto Silvana Petković

Kad jezero pređe drugu branu i ponovo se vrati Dunavu u zagrljaj, kao svetionik nad njima stoji Veliko Gradište i kao da odoleva talasima, vetrovima i vremenu.

velikogradiste-960x300

izvor: srebrnojezero.rs

Ovaj mali ali dugovečan grad nastao je još u 1. veku pre naše ere kada su stari Rimljani na obali Dunava sagradili naselje – tvrđavu Pincum, koja je ime dobila po latinskom nazivu reke Pek – Pincus. Tako je ovo mesto postalo trgovački i zanatski centar i važna rečna luka još u starim vremenima. Vrhunac je doživelo u vreme cara Hadrijana u 2. veku naše ere, kada mu autonomija donela čak i sopstveni novac.

srebrno-dunav-kod-velikog-gradista-pan

izvor: panoramio.com

Istorija ovih krajeva bila je veoma burna, pa je i Veliko Gradište zadesiila ista sudbina. Osvajan je i od Turaka, koji su mu promenili ime u Ipek i unazadili njegov procvat. Tako je bio čas u zaostatku, pa opet u procvatu kad bi ga povratili Austrijanci, zahvaljujući čijem uticaju i kulturi postaje jedan od najrazvijenijih srpskih gradova još u 19. veku. Dokaz za to i dalje čuva Stara čaršija sa kućama bogate ornamentike, koja je proglašena za spomenik kulture.

stara

foto Silvana Petković

Da Veliko Gradište nije obgrljeno samo Dunavom, pobrinuo se Pek, reka koja ga sa druge strane omeđuje, dolazeći iz dubine istočne Srbije, sa padina planine Crni vrh.

srebrno-pek-marina-grasilovic

foto Marina Grasilović

Čuven po sitnim česticama zlata, oduvek je bio meta interesovanja, još od starih Rimljana pa čak do danas. Tako se od davnina na ovoj zlatonosnoj reci prosejavao pesak i šljunak i tražilo bogatstvo. Pek je neobičan i zbog svog ušća u Dunav i obrnutom toku kad je visok vodostaj. To zapravo znači da kad Dunav naraste, njegove vode počnu da se vraćaju nazad.

srebrno-pek-usce-u-dunav-marina-grasilovic

foto Marina Grasilović

I kad se spoji sa Pekom, Dunav nastavlja dalje, ka Đerdapu i Crnom moru, ka beskrajnim košavama i dalekim obrisima Karpata.

srebrno-srbija-rumunija-pan

izvor: panoramio.com

Za sobom ostavlja svoj mali rukavac da blista pod suncem i rumeni se u sutonima. I da nam šalje poruku da priroda dozvoljava ruci čoveka da je ulepša ali samo onda kad on nauči jedno: da bi joj se zapovedalo, prvo moramo da joj se pokorimo.

srebrno-srebrnojezero-biz1

izvor: srebrnojezero.biz

0

Pred kišna svitanja

kisa

Još jedna neprospavana kišna noć, tik pred svitanje, kad je nebo najtamnije. Znam, još malo pa će se iza onog velikog brda zasvetleti i pocepati maglu i mrak.

Još jedna neprospavana noć bez tebe. Ko bi rekao da mogu da je izdržim. Zatvaram oči da prizovem san, da bar nakratko usporim dah i pronađem snagu da pobegnem od bola koji u talasima zapljuskuje obale moje duše…

…Ne, ne mogu više ovako. Uzimam staru kabanicu i izlazim u mrak. Kiša pada i rasprskava se o moje lice. Kao iglice bodu me hladne kapi. Neka padaju, neka nadjačaju bol što te nemam.

Hodam vlažnim ulicama u kojima se ogledaju razlivena svetla uličnih svetiljki i ponekog automobila zalutalog u kišno praskozorje. Zalutao sam i ja, u ovaj život, u ovu tugu, sam kao niko na svetu.

Ali moram dalje. Znam dobro taj put, svaki ćošak i pregorelu sijalicu na početku tvoje ulice, mog malog raja na kraju grada.

Blizu sam. Već vidim tvoje prozore. Iza njih tama. Osećam kako dišeš i stežeš jastuk kad nemirno snevaš.

Evo me, tu sam. Pod dobro znanom lipom koja sa svog teškog lišća sliva kapi po mom licu. Čiji nas je miris nekad budio a ja tražio najlepše boja jutra u tvojim sanjivim očima.

Prišunjaću se tiho, da me niko ne čuje. Sakriću se od uličnih pasa, da me svojim lavežom ne odaju. Sakriću se i od svog srca, da me ne izda ako nisi tu.

Još samo pet stepenika i uzeću ključ ispod otirača koji mene čeka. Uzimam ga i tiho otključavam. Šumorenje kiše koja kvasi ulicu zatrpava moje zvuke.

Ulazim u carstvo tvojih mirisa, u onaj nežni dah lavande po kome te prepoznajem među milionima žena.

Hodam kroz tamu drhtavog srca da li ću te naći. Tu si. Gledam te dok spavaš i po tvom licu titraje svetlosti uznemirene kišom. Sad je već lakše. Sad mogu da dišem.

Skidam lagano mokru kabanicu i spuštam  je na pod. Ležem obučen pored tvog toplog usnulog tela. Da se zgrejem, da udahnem, da konačno zaspim.

Neću da te budim, samo da sam tu, samo malo…

…Otvaram oči i vidim svetlost koja vuče za sobom novi dan a ostavlja noć. Još jednu bez tebe. I još jedno praskozorje u kome u mislima opet prolazim put do tvoje ulice, mog malog raja na kraju grada.

Da udahnem… da nađem snagu za novi dan… da preživim…

5

Osmeh od milion dolara

smileNekada davno, kad sam bila malo dete, stalno sam se smejala. Na svim slikama je osmeh od uva do uva. I baš su lepe, milina da ih gledaš.

Čim su mi ispali prvi zubi, zatvorila sam usta. Bog otac nije mogao da me natera da ih otvorim. Bila sam krezava, pa mi se nije sviđalo da se takva smejem.

Ni kad su izrasli novi zubi, nije se mnogo promenila situacija. Ko za baksuz, nasledila sam usku vilicu pa mi ni zubi nisu izrasli ravno, nego počeli da se guraju pa se meni to nikako nije sviđalo.

Školski zubar me iz tog razloga pošalje u dom zdravlja da dobijem protezu. Uguravaše mi u usta i prste i razne neke skalamerije do povraćanja, uradiše i gipsarske radove i pošto ispade da mi je vilica baš uska, dadoše predlog da mi izvade četiri zdrava zuba pa da naprave mesta. Odmah ta ideja pade u vodu i ja ostadoh da se sve ispravi samo od sebe.

U našoj kući je u to vreme inventar bila jedna strašno naporna baba. Mene je doduše mnogo volela, a i ja sam bila klinka pa nisam umela od prve da procenim ko je smor. Nije mi smetalo ni kada me odvuče svojoj kući da mirišemo plastično cveće i prebrojavamo drangulije po lusteru.

Elem, ona je svojevremeno bila pomoćno osoblje na Stomatološkom fakultetu i nadigne ti dreku da me vode kod njene čuvene doktorke Kelečević, jer gre’ota da ja pored nje, tako bitne u medicinskim krugovima, ostanem nesređene vilice. Nego će sve ona da mi sredi da dobijem protezu, ili, kako je to ona zvala – aparatić.

Odvede ona mene tamo i, iako sam dete, vidim da je doktorka Kelečević ne ferma ni za crvljiv sir. Al’ da je skine s mozga opet mi gura ruke u usta, skalamerije do povraćanja i dobijem ti ja čak i jebeni aparatić. Stavljam ga uveče pred spavanje, a ujutru skidam, pa jednom nedeljno ključićem širim. Dosadno u božju mater. A baba se natovrzla da me proverava danonoćno, da je ne obrukam pred doktorkom Kelečević.

Nosim ja tako to godinu dana i vidim, počinje da mi se pravi razmak između prednjih zuba. Tu poludim, pa neću sad tako da mi bude, al’ baba me smiruje, to tako mora. Ta ne bi nas zajebala doktorka Kelečević.

I već se meni ne nosi, nezadovoljna sam, al’ moram. Odem ti ja nevoljno na milionitu kontrolu, kad tamo jedna nova sestra, debela kao slon, sad će meni pedagoški da pristupi jer pitam što mi se odjednom mnogo šire zubi:

– Ako ne budeš nosila protezu, sva će deca u školi da ti se smeju – kaže ona meni i unosi mi se u facu dok ležim u onoj odvratnoj zubarskoj stolici. – Nikad nijedan dečko neće hteti da te poljubi i nikada se nećeš udati.

Znate, ja sam bila mnogo osetljivo dete. Umela sam strašno mnogo da trpim i gutam suze, ali kad me neko gurne preko ivice, ode sve u tri lepe.

Izađem ja napolje i, mimo svih očekivanja, iz besa bacim jebeni aparatić u prvu kantu za đubre. U isto vreme oteram u još tri i dosadnu babu i sestru slonicu i doktorku Kelečević. I nađem dečka. Da dokažem da će da me poljubi i sa takvim zubima.

Baba se tu smrtno razočara u mene i mislim da se od tog udarca nikada nije oporavila. Al’ ja nastavim sa svojim životom iako nisam sredila zube. I sve mi dobro, i momci, i niko mi se ne smeje, al’ ja na slikama i dalje ne pokazujem zube.

Pre nego što ću da se udam (zamislite, i to sam prokletstvo razbila, sve u inat onoj odvratnoj debeloj sestri) odem kod fotografa da se dogovorimo oko slikanja. Gleda on mene i odjednom će da mi kaže:

– Ti ko moja ćerka, nećeš da se smeješ jer imaš zube kao zeka. Ja slikam samo nasmejane mlade, da znaš. Sredićemo mi to.

I uspe, verovali ili ne! U početku sam bila nepoverljiva i frktala kao besna mačka, al’ kad poče da me loži: “To, lutko! To, mačko!”, meni postade smešno i opusti me čovek. Dobro, jeste se malo zaneo kad je u prorezu venčanice video da nosim plavu podvezicu, ali ga je smirila moja kuma, koja je čuvala moju čast kao pas čuvar, pitavši ga da li planira da mi predloži da se svučem. Čovek pocrvene i pobeže, ali hvala mu što mi je vratio osmeh.

Od tog dana stalno se smejem. I slike sa osmehom su mi najdraže. Kad sam tužna, pregledam ih i odmah se oraspoložim. Znam da bi zubi mogli da mi budu pravilniji, ali baš zato što su nesavršeni meni su draži. I kad bih pravila nove, čini mi se da to ne bih više bila prava ja.

I nije da se ja to sad nešto tešim. Ali mislim da najsavršeniji osmeh ne vredi ništa ako ne dolazi iz srca. Pa pogledajte i sami: najlepši je onaj koji je najiskreniji. Zato tražite način da vam osmeh obasja lice i on će se pojaviti. Ne samo onda kad vas neko nasmeje nego i kad osetite radost što ste vi nekoga nasmejali, ne samo onda kad vam neko učini nešto dobro nego kad i vi sami nekoga učinite srećnim, ne samo kad ste voljeni nego kad vas obuzme čarolija jer volite vi.

Zato ja svoj osmeh doživljavam kao osmeh od milion dolara. Jer mi se uz usne osmehuju i oči. I nije važno da li je savršen ili ne, važno je da se iza njega skriva čista, nepomućena radost.

smile1

 

 

8

Opasna za mlađe od 18

costume-15682_960_720

Draga Saveta,

Dugo ti nisam pisala, ali ne zato što nemam nikakav problem nego sam u svojoj uobraženosti mislila da sad sve mogu sama i da mi ti više nisi potrebna. Baš pogreših. Zato evo mene opet!

Nema ništa novo, dobro sam, što i tebi želim. Nego sam prošle nedelje imala neke nedoumice, pa eto.

Elem, dobijem ti ja poruku u inboks od urednika jednog portala, pita me čovek hoću li da sarađujem sa njima. Ja kulturno, neću odma’ da pitam kol’ko mi para dajete, nego pitam šta bi izvoljevali od mene. Hoće li moje svakodnevne teme ili možda putopise, a on kao zapeta puška: “Sve je dobrodošlo, pogotovo od nekog poput Vas”. Vau, pa ovo neki fan mog bloga, mislim se ja.

Raspitam se konačno šta nudi, kad ono, po starom dobrom običaju –  šipak. Opet volontiranje! Pa, sunce mu jebem, dokle više da vam pišem za dž, pitam se ja. (Izvini na mom poganom jeziku, al’ znaš me). Mislim, htela bih ja da volontiram al’ recimo u zoološkom vrtu, to mi simpa, al’ jebiga, život je nekom majka nekom maćeha.

E sad krenu reklama o portalu, da je veoma čitan, da bi mi to bila sjajna reklama, pa mi ponudi čak i mesto u uredništvu u budućnosti. Ko da ću da radim za “Njujork tajms” jebote. (Opet ja s prostaklucima! Jezik, a u ovom slučaju prstiće ću namazati ljutom papričicom!)

Kad je razgovor počeo da se zahuktava pa ja pristadoh na reklamiranje tekstova sa svog bloga, urednik mi zatraži broj telefona, da se dogovorimo jer ne voli da “piše romane” u inboksu. Pade razgovor od celih 45 minuta. Odmah pređosmo na ti, ismejasmo se, izvrištasmo se, samo se još ne okumismo.

Ali, kroz taj veseli ton, stavlja on mene već na muke. Kao valjda i svakom volonteru koji ništa ne dobija za svoj rad, i meni krenu čovek da se servira ograničenja i naredbe uvijene u svilen papir. Ne smeš da pišeš o politici, ne smeš da vređaš ni pljuješ nikoga i ništa, da tekstovi budu kraći i da odma’, ali odma’ kažem koliko ću ih često objavljivati! I da batalim te reportaže o Srbiji ili da ih pišem al’ bez fotografija. Ili ako sam baš toliko zapela, da od svakog fotorgrafa, pa čak i sajta izdejstvujem dozvolu za svaku fotografiju. Jebiga, rizične su te sličice. Kako bre da pišem putopis bez slika, pitam se ja, al’ već gledam kako da premostim problem, glupača.

Prihvatim ja kao majmun sve uslove opuštenog reklamiranja i volontiranja i jedva nekako završismo razgovor. Doduše, malo neobično jer me urednik zapita gde mi radi muž i prepade se od odgovora da je službenik omražene Poreske uprave. Šta li se ti, momčino, prepadaš, pitam se ja, pa od tebe niko ne očekuje da mi uručiš fiskalni račun.

I tako krenem da smišljam šta ću prvo da kačim pa u to ime maltene angažujem i neke tajne službe ne bih li došla do fotografa, pa čak i amatera. Oni ljudi u šoku što ih jurim i kakve ih gluposti pitam, neki se čak i prepadoše. Al’ propisi su propisi. Sa sajtova mi niko ništa ne odgovori, valjda su se pitali koja se ovo glupa plavuša kači njima na vrat.

Usput proćaskam ja i sa jednom blogerkom, mojim guruom. Šokira se ona našta sam ja pristala. Pokuša i da me ubedi da je to iskorišćavanje mog rada i da ne dozvolim da me neki tamo minorni portalčići obmanjuju jer nikakvu reklamu sa njima imati neću. Iako i sama primećujem gomilu pravopisnih grešaka u člancima i već se pitam da li bi možda bolje bilo da mu ponudim usluge lektorisanja, al’ tvrdoglavo to i sjebano u glavu, pa ne odstupa. (Oh, opet opsovah. Strašno!)

Tek posle nekoliko dana, kad već počeh da sumnjam da je ona Poreska uprava dobrano prepolovila dušu urednika, on se javi. Popričasmo o tehničkim pitanjima, dobih ja tu silne komplimente na temu slike koju sam poslala da mi stoji ispod tekstova, te plavuša, te lepota, te divota, opet se izvrištasmo i ismejasmo i ja nakon svega sedoh da šaljem prvi tekst za portal.

Danima sam pre mislila koji ću. One najbolje ne mogu, uglavnom pljuju nekoga, ili transvestite, ili nakaradne stavove našeg vrlog društva, pa reših da stavim onaj o sopstvenim pripremama za venčanje, u kome najviše pljujem – sebe, pa valjda neće doći do nekog sranja. (Eto ga, izlete mi!)

Nema urednika danima. Ja sve gledam po portalu kada će da izađe moj vrcavi tekst, al’ ništa. Ta nije valjda nezadovoljan, mislim se ja. Svi ga rado čitaju, ai čovek je fan mog stila i bloga, on zna sve moje tekstove, biće to sjajan uspeh! Ćutanje.

Tek, jedno jutro dočeka me poruka napisana u pola noći. Urednik se javlja i već koristi IF kondicionalne rečenice. Pita kada bih volela da mi izađe tekst, AKO ga i objavim. I zamera mi na rečniku jer njegov sajt posećuju i deca, pa me moli da se malo podsetim šta je to autocenzura i da upotrebljavam sinonime za taj odvratan i raskalašan glagol na bezobrazno slovo j, koji se u tekstu pominje samo jedanput!

E tu je plavuši konačno pukao film. Em ti volontiram, em se cimam da bude po tvome, em me jebeš u mozak i pišeš mi pod okriljem noći, pa ja ujutru na’vatavam smisao, pa ti i to malo nego bi da mi menjaš tekstove i stil, sve ovo mislim ja.

Ja ti tu pošaljem dragom uredniku pozdrave bez psovanja, mada me je je jezik mnogo zasvrbeo sa širokim dijapazonom kočijaških i prekinem saradnju koja nije ni počela. Čak i bez opaske da na portalu stoji vest koja je Grandova zvezda promovisala novi hit u “Žikinoj Šarenici” pa je to valjda benignije za podmladak od mog poganog glagola na slovo j.

Zavrišta na to urednik. Pa polako, nije tako mislio, on strašno želi našu saradnju, ona mu je zaista važna! Pa gre’ota za mene da se ne reklamiram, ja, sa tako sjajnim stilom. Pa evo, on će mi dati ideje kako bih drugačije mogla da napišem tu opskurnu reč, pa koji izraz je bolji. Ili, možda ipak ne. Ali, evo, bar te proklete reportaže da pišem, to SVI MOGU DA ČITAJU. Au, bre, brate, ti baš umeš da zasereš, sa sve prostačkim izrazom jer za to što ti radiš sinonima nema, mislim se ja. I ostanem tvrda i mudra, kao da sam prirodna crnka.

I nemoj, Saveta, da me pitaš kako sam se osećala. Kao da sam u emisiji »Šoder lista«, koja se nekada davno davala na Trećem kanalu, a u njoj likovi  Žika Obretković, Stole Piksi, Popaj i Džon Travolta iz Borča Grede. E pa kao svi oni zajedno. Urednik ih koristi da mu u svojoj imbecilnosti šire slavu, a oni za to ne dobijaju ništa. A još ih i izvrgavaju ruglu.E baš kao i ja.

Pa na kraju ove moje opširne ispovesti, evo ga konačno i pitanje: da li bi trebalo da prestanem da se farbam u plavo jer sve mi se čini da mi je višegodišnja upotreba hidrogena, pored kosice, pomalo oštetila i mozak?

Nestrpljivo čekam tvoj odgovor!

Tvoje Jelenče

 

P.S: Molim te da skloniš od svoje maloletne dece ovo pismo da ih ne oskrnavim  razvratnom jezičinom! Ljubimmm!

0

Reka Skrapež – kroz žubor mirisnih livada i šuma

skrapez-gucunski-dragan

foto Dragan Gucunski

Na zapadu Srbije, u samom srcu Valjevskih planina, ispod najvišeg vrha šumovitog Povlena, slivaju se potoci praveći malu reku. Ona krivuda i survava se niz planinske obronke, malo nizbrdo, pa malo ravno, kroz stene i livade i ide ka svom kraju. To je put koji prevaljuje Skrapež – reka koja teče kroz najlepše predele naše zemlje.

skrapez-kanjon-panoramio

izvor: panoramio.com

Potoci koji je stvaraju stižu sa svih strana. Kad dođe proleće, pa se bele kape na vrhovima Bukovika, Maglješa i Povlena otope i oni nabujaju pa se spajaju pod Malim Povlenom i prozirna ledena voda zažubori između stabala drveća koje ponovo počinje da diše pod toplim suncem.

skrapez-mali-povlen-ispod-nastaje-skrapez-drgan-manojlovic

foto Dragan Manojlović

Pa onda niz stene i guste povlenske šume, koje teško propuštaju i reku i čoveka, voda traži svoj put i nosi život skrivenim planinskim zaseocima.

skrapez-izvoriste-od-koga-nastaje-skrapez-zoran-vujosevic

foto Zoran Vujošević

I čim uzme zamah, dok je još nadvisuje Mali Povlen, reka se kao bujica sliva niz kameno korito. Ovde se skriva pravo malo remek-delo prirode – kanjon Skrapeža. Među visokim bukvama i hrastovima bujnih krošnji, kroz koje sunce jedva šalje svoje zrake, usekla se klisura  kroz koju voda burno teče, među oborenim granama i odlomljenim stenama i što joj je put teži, ona ga sa većom snagom savlađuje.

skrapez-kanjon-google1

foto Jonike Žeravljev

I dok se provlači između stena, u bistroj vodi ogledaju se visoke grane i nad njima parče neba. I sve tako dok to čarobno ogledalo ne prekine neki veliki slap, kojih ovde ima bezbroj.

skrapez-izvor-sa-padina-povlena-zoran-vujosevic

foto Zoran Vujošević

A da je kanjon neobičan u svojoj lepoti, pokazuje i deo suvog korita, tik ispod povlenskih vrhova Ždralovac, Bele vode i Beden.

skrapez-suvo-korito-skrapeza-ispod-povlena-makoviste-panoramio

izvor: panoramio.com

Kad izađe iz svoje klisure i nastavi da teče bez stena koje je stiskaju u svom kamenom koritu, baš negde u blizini sela Makovište reka počinje da se izdiže ka zelenom Maljenu, planini koja prva započinje venac Valjevskih planina.

skrapey-proplanci-povlena-bliyu-iyvora-makoviste-slobodan-minic

foto Slobodan Minić

Potom na padinama i stenama Povlena vode ove žuborave rečice dočekuje čuveno selo Donji Taor, smešteno u prirodi od čije lepote zastaje dah.

skrapez-taor-iznad-taora-slobodan-minic

foto Slobodan Minić

Na ovom čarobnom mestu livade uz Skrapež  u proleće provode burne dane u svojim malim svetovima koji se bude posle duge zime.

skrapez-flora-i-fauna-povlena-vladimir-pecikoza

foto Vladimir Pecikoza

Lekovito bilje zamiriše do neba, a cvetovi se otvore u svojoj lepoti i čekaju sunce i vredne pčele.

skrapez-povlen-prolece-pecikoza

foto Vladimir Pecikoza

Sve što gamiže, leti i hoda traži da udahne život.

skrapez-guster-pecikoza-pecikoza

foto Vladimir Pecikoza

Pa čak se i gljive, skrivene pod ostacima prošlogodišnjeg opalog lišća u senkama drveća, šepure u svojoj belini.

skrapez-povlen-pecurka-pecikoza

foto Vladimir Pecikoza

Donji Taor drema po brdima prepunim zelenih livada koje se u tople dane ospu hiljadama cvetova šafrana i vresa i on nije poznat samo po svojoj lepoti već i po “vilinskom putu”, stazi između ovog sela i Gornjeg Taora, a na kojoj su kao najblistaviji dragulj skrivena Taorska vrela.

skrapez-donji-taor-selo-gucunski-dragan

foto Dragan Gucunski

Taorski potok izlazi pravo iz utrobe Povlena, u podnožju velikog krečnjačkog odseka i u veličanstvenoj lepoti se rasprskava u slapovima i kaskadama, prolazeći pored napuštenih vodenica, koje su pre samo pola veka još uvek kloparale i stapale svoje zvuke sa šuštanjem vode.

gradac-taorska-vrela-privreda-valjevo

izvor: privredavaljevo.rs

U to vreme vrela su bila najveća atrakcija ovog kraja Srbije, smatralo se da po lepoti mogu da se nadmeću i sa čuvenim Plitvičkim jezerima. I zaista, iz izvorišta tople vode, koja su zbog toga i dobila naziv vrela, nekada se ogromna količina vode obrušavala preko litica visoke stene, na kojoj se u nekim davnim vremenima nalazio bedem grada.

skrapez-taorska-stena-planine-net

izvor: planine.net

Nažalost, preterano vađenje mekog kamena sige za potrebe građevinarstva, kao i zatrpavanje izvora i preusmeravanje vode zbog vodosnabdevanja dovelo je do toga da Taorska vrela skoro pa presuše, pa su samim tim i mlinovi stali sa radom i, prepušteni zubu vremena, sećaju na neke davne lepše dane.

skrapez-taorska-vrela-vera-bukvic

foto Vera Bukvić

Pa ipak, u proleće, kad voda nabuja, dva slapa, koja su ostala od nekadašnjih veličanstvenih kaskada, sa mnoštvom manjih između sebe, zablistaju i pored toga što im je lepota oskrnavljena.

skrapez_-_donji_taor-gucunski-dragan

foto Dragan Gucunski

Onda voda u plavetnim bigrenim akumulacijama, najvećim u ovom delu Srbije, koje se slivaju jedna u drugu, zašušti dok se beli penušavi slapovi prelivaju preko velikog kamenja presvučenog zelenom mahovinom i sa bučnim vodopadom se survavaju u Skrapež. A kad zatvorite oči u ovom malom raju na zemlji ostaje samo miris šume i svežina i žuborenje vode.

skrapez-taorska-vrela-detalj-pecikoza

foto Vladimir Pecikoza

Ali, koliko god da je čovek uzeo, priroda je nadoknadila. Grane i lišće su vremenom nabujali i ponovo stvorili svoje carstvo oko ostataka utvrđenja duž puta koji je nekada išao dolinom Skrapeža i spajao ovaj kraj sa dolinom Kolubare i Podrinjem. Pa potom reka, osnažena novim vodama, nastavlja sve dalje nizbrdo, plitka, skrivena među granama drveća i puna virova, kao da pokazuje svoju ćudljivost.

skrapez-list-musicar

izvor: musicar.com

A onda se dešava nešto neobično. Pravo iz sela Seča Reka, poznatog po čuvenoj crkvi brvnari iz 15. veka, posvećenoj Svetom Đorđu i ograđenoj mnoštvom spomenika krajputaša, podignutim u čast ratnika poginulih u balkanskim ratovima, stiže mala reka Sečica, koja se burno, sva u vrtlozima uliva u Skrapež.

skrapez-seca-reka-crkva-panoramio

izvor: panoramio.com

Sve ovo ne bi bilo tako čudno da stanovništvo ovog kraja ne smatra da je zapravo ovo početak toka Skrapeža, a da je sve ovo do sada zapravo bila reka Godljevača.

skrapez-kod-povlena-i-maljena-srbijazatebe-rs2

izvor: srbijazatebe.rs

Bilo kako bilo, reka ne pita za svoje ime već nastavlja da teče onako kako joj je priroda namenila, sada već snažna od nove vode, nabujalih talasa. Pa teče krivudavo, malo brže, pa malo sporije, dok provlači svoju plavet kroz livade i šume.

skrapez-kanjon-google-jonike-jelenak

foto Jonike Žeravljev

Odavde kao da više nije planinska, teče lagano kroz polja koja u proleće i leto toliko nabujaju od boja i mirisa da je nemoguće zamisliti da umeju da ih okuju snegovi i nisko sivo nebo kad dođe zima. Ovo je i pravi mali raj za pecaroše.

skrapez-sela-leva-obala-srbijazatebe-rs

izvor: srbijazatebe.rs

A onda se na velikom brežuljku zabele kuće i mala planinska sela, sve lepša jedna od drugih.

skrapez-kosjeric-panorama-anabela-jevtovic

foto Anabela Jevtović

Među njima, u bujnoj zelenoj dolini, okružen Povlenom, Kozomorom i Maljenom, Subjelom i Drmanovinom ugnezdio se Kosjerić. Pa kad na obale Skrapeža, presečene ušćem Kladorobe, padne veče, sve zablješti od hiljada svetiljki i kao da i samo nebo postane svetlo.

skrapez-kosjeric-turisticka-organizacija-kosjeric

izvor: turistickaorganizacijakosjerica.rs

Burna istorija ovog gradića od najranijih vremena mu nosi dah kakav druga mesta nemaju. Nazvan, prema predanju, po najstarijim doseljenicima iz Bosne – Kosijerima, doživeo je puno nemirnih godina jer su ga mnogi hteli za sebe, od davnih dana Nemanjića, pa sve do Austrougara i Turaka i njihovih ratova na skrapeškim obalama.

skrapez-kosjeric-biserka-jovic

foto Biserka Jović

Njegovom toku se ovde pridružuje i reka Mionica.

skrapez-kod-mionice-srbijazatebe-rs

izvor: srbijazatebe.rs

Ona se sliva sa Maljena i dubi svoj put oko Subjela, koji se svojim neobičnim kupastim vrhom ocrtava na horizontu.

skrapez-subjel-u-daljini-planine-net

izvor: planine.net

I opet potom Skrapež teče podno planinskih strmina, tik ispod planine Crnokose, taman da opet malo ubrza svoj put.

skrapez-nizvodno-od-kosjerica-nikolic-zoran

foto Zoran Nikolić

U kosjerićkoj prirodi neobične lepote on žubori kroz travnate pašnjake, preko kamenja i stena, mrvi obale i pravi svoj put dok ga u daljini s visoka gleda Kozomor obavijen gustim bukovim i jelovim šumama.

skrapez-nizvodno-od-kosjerica-vec-je-ravnicarska-kao-pan

izvor: panoramio.com

Sa svih strana slivaju se reke i žure mu u zagrljaj. Sa jedne strane je Lužnica, a sa druge Limac, Dobrinjska reka i Gradnja.

skrapez-gradnja-panoramio

izvor: panoramio.com

Pa sve dalje, ispod visećih mostova koji na tren zaklone modro nebo koje se ogleda u njegovoj bistroj vodi.

skrapez-most-zaselje-pan

izvor: panoramio.com

Skrapež potom ulazi u poslednji grad pred završetak svog toka. Požega ga čeka da se obavije oko njenih kuća.

skrapez-pozega-aleksandar-markovic

foto Aleksandar Marković

Da može da govori, reka bi nam prišapnula ko zna koliko priča. A bilo bi ih onoliko jer su požeške obale Skrapeža naseljene od najdavnijih vremena. Svašta se ovde preturilo preko glava, još od vizantijskih, srpskih srednjovekovnih i turskih vremena. O  njoj je pisao i turski putopisac Evlija Čelebija, pominjući je kao muslimanski grad koga okružuju srpska sela.

skrapez-most-na-ulazu-u-pozegu-vesna-mijailovic

foto Vesna Mijailović

I zaista, pre nego što je mesto osnovano, na skrapeškoj obali nalazilo se malo selo naseljeno Srbima koje su prozvali Požega zbog velike vrućine i žege koja je umela da obavije ovaj kraj. Doseljavanjem srpskog življa iz za život nemirnog Užica ono se sve više pretvaralo u grad razasut po velikoj kotlini koju omeđuju gorostasne zelene planine.

pozega1111

izvor: serbia.com

Ali, nije ovde baš uvek raj na zemlji. Svi oni koji su oduvek živeli uz Skrapež znaju da moraju da ga osluškuju jer kad se spuste velike kiše i sliju otopljeni snegovi sa planina, on ume da pokaže svoju nepredvidivu ćud pa da pred sam kraj svog toka poplavi sve pred sobom. Razlog za to krije se u stenama starim preko trista miliona godina koje grade njegovo korito. One se lako ogoljuju pa jači tok Skrapeža spira sa njih mulj, šljunak i pesak i tako stvara nanose preko kojih se prelivaju velike vode, podrivaju obale i pomera korito.

skrapez-poplava-pan

izvor: panoramio.com

Ali, nije Skrapež uvek tako nepredvidiv i opasan. I on, kao i svaka reka, ima svoje dobre i loše strane. I kao i svaka druga, ima i svoj početak i kraj. U ravnom Požeškom polju sljubljuje se sa Đetinjom, velikom rekom koja prevaljuje dug i buran put još od obronaka Tare, pa ubrzo sa Moravicom stvara Zapadnu Moravu.

skrapez-panoramio-blizu-usca-u-djetinju-pan

izvor: panoramio.com

I tako kroz godišnja doba i vreme koje teče kao i reka, Skrapež grabi ka svom kraju među planinskim visovima, zatalasanim brežuljcima i zelenim dolinama. Sada ga već i lišće pokriva svojim žutilom i sa novim jutrima koja se rađaju sve hladnija prikrada mu se zima.A kad napadaju snegovi, obaviće ga tišina. Ona koja okiva mrazom i od koje beži sve što diše. Tada će i Skrapež utišati i čekati lepše dane. A oni uvek dođu, baš kako je priroda milostivo i napravila.

skrapez-pozega-zima-vesna-mijailovic

foto Vesna Mijailović