Čekaj samo da taksista moča

Svaki put kad se preplašim da neću imati šta da pišem u narednom utisku nedelje, jer treba održati taj kurs ludila koji me okružuje, desi se neka nebuloza. Što je sasvim i normalno, kad malo bolje razmislim, ta ovo je zemlja Srbija.

Prošle nedelje odem sa majkom u Klinički centar na kontrolu kod kardiologa. Svi tog dana nekako pristojni, i pacijenti, i sestre. Za neverovati. Od svih najgora moja majka. Al’ ne voli lekare i bolnice, pa da je i razumem. I sve je stišavam jer ne sme da se nervira.

Završismo uspešno i krenusmo kući. Rasterećeni, jer smo poklone u vidu raznoraznih bombonjera i ostalih ponuda ostavili medicinskom osoblju. Samo majka nije rasterećena u glavi, i dalje je bezrazložno nervozna.

Ulazimo u prvi taksi koji je parkiran ispred bolnice. Red je da uđemo baš u taj jer ako budemo birali, taksisti će nas linčovati. A nama zapade jedan kao da ga je biblijska poplava izbacila.

Sav razdrndan spolja, a unutra živo da oplačeš. Štrokav, zamazan, tipujem da se ni prozori ne otvaraju, al’ ‘ladno je pa mi to ni ne treba. Ni grejanje, logično, ne radi, al’ u jaknama smo, pa ćutimo. Majka sela napred i odmah počela da gunđa.

I taksista je u skladu sa svojim vozilom. Ispijen kao da zaradu troši na opijate, pogrbljen, vrcka se na sedištu kao da ima pundravce u dupetu. I sve nešto mumla, pola ga ne čuješ, pola ne razumeš. Pa ne znaš ni da li mojoj nadrndanoj majci, koja non-stop nešto žvanjka, jebe sve po spisku.

Kad smo se posle nekoliko minuta vožnje navikli na komfor njegovog uslužnog vozila, jer u našoj miloj zemljici je lajtmotiv i poslovica i stih pesme srpske majke: “Živ se čovek na sve navikne”, shvatismo da nas taksista vozi preko Male Krsne.

Moja majka odmah dreknu: “Zašto nas vozite zaobilaznim putevima kad ste mogli mnogo kraćim putem?!” Ovaj mumla nešto i ona počinje mnogo da besni. Sa zadnjeg sedišta joj govorim da ne sme da se nervira i da se smiri. Ona se još luđa okreće ka meni da mi objasni kako ovaj “mutljaroš hoće da nas odere”. Mutljaroš i dalje mumla sebi u bradu.

Pošto se situacija ne popravlja niti stišava, ja uzimam stvar u svoje ruke i pitam ga zašto nas zaboga stvarno vozi preko celog grada, a on mi na to razgovetno odgovara: “Gospođice, zatvorene su neke ulice zbog radova”. Hvala za ovo “gospođice”, mislim se ja, ali naravno ćutim dok se moja majka ostrvljuje na njega pričom da je lažov jer je gledala Jutarnji program i ništa o radovima ne zna. Dok je smirujem, i samoj mi je jasno da nas ovaj Drakula zavlači.

Koliko majka besni, toliko se on vrcka na sedištu. Ja ćutim i u jednom trenutku primećujem da mu crveno trepće da više nema benzina. U jebote, pa ovaj će da stane i još da nas tera da ga guramo. Sad i ja počinjem da se vrckam. Al’ ćutim, gde da kažem da nema goriva, majku bih komotno mogla da vratim u Klinički.

Na pet minuta od kuće počeh malo da se opuštam. Al’ on će ti odjednom: »Ja više ne mogu! Moram da močam!« I zaustavi taksi kod pijace i istrča napolje.

Majka i ja zanemele. Gledamo ga kako staje iza jedne kućice u kojoj je prazan lokal, skida pantalone i vrši malu nuždu. Sve pred našim očima.

Čim se sabrala od prvog šoka, majka počinje da se dere na sav glas. Preti da će mu svašta reći kad se vrati, da je ludak i đubre taksističko, da nas zajebava otkad smo ušli i da joj ne pada na pamet da mu plati i ovo vreme njegovog ispišavanja. Ja je smirujem, ali sam i sama zaprepašćena gde naletesmo na ovakvog kapitalca…

Čekasmo ga da obavi šta ima, a ono se odužilo, pa nikako da završi. Pa kad se na kraju otrese, vrati se sa olakšanjem na licu. Izvini nam se, kaže, ima problema sa bešikom, bolestan je, ali sad idemo kući.

Moja majka osu na njega drvlje i kamenje, pa mu tužna životna priča, koja izgleda obično pali kod baba načetog zdravlja iz Kliničkog centra, ne prođe. Pristade da od cene odbije sto dinara.

Kad smo stigli, uze on pare i sav srećan reče: “E, sad ću imati za benzin!” Moja majka ostade preneražena, a ja je odvukoh do kuće. Dobro te joj to ne spomenuh pre.

Posle ovoga sam se još nekoliko puta vozila taksijem i svakom taksisti, sa kojima se inače obavezno ispričavam, prenela ovu dogodovštinu. Svaki do jednog je bio zgranut i izvinio mi se u ime svih kolega što sam na takvog jednog naišla. Ali, nema veze. Pa ovo je zemlja čuda i u njoj je sve moguće. A i kako bih ja drukčije imala o čemu da pišem za svoj utisak nedelje…

 

 

Poštena žena

“Bože, toliko me jure muškarci, ne znam kako da ih se otarasim…”

Slušam je kako kuka i pitam se što li je toliko jure. Ne mogu da kažem da je ružna, nije, onako, prosečna je. Ima dugu kosu do struka, farbanu u crno, ali sa onim problemom koji imaju poneke žene da stalno izgleda kao da nije čista. Ima i karijes na jedinici, ali neću više da joj nalazim mane. Mora da ni ti muškarci to ne rade.

Pa da, mora da je to u pitanju – oni je gledaju na drugačiji način, mislim se ja. Zna se šta oni vole. Posmatram je iz nekog muškog ugla. Zgodna je, ima je u gornjem delu, mora da je to, pa je zbog toga jure svi od 7 do 107. Ko Politikin Zabavnik, bogati.

“Ne, ozbiljno, ne znam šta da radim”, nastavlja. “Žene me zbog toga strašno mrze, ali mene baš briga. Ljubomorne su. Bože, kao da sam im ja kriva što ih muževi ne gledaju nego sam im ja zanimljiva”

“Pa, naravno”, kažem ja. “Šta si ti kriva što si privlačna?”

“Tako je! Ti me jedina razumeš. Ne možeš ni da zamisliš kakve sve probleme imam. Kako s nekim progovorim više od dve reči, potpuno polude za mnom. I počnu da me jure i obećavaju mi sve što poželim. Ja, naravno, ne pristajem ni na šta. Bože, pa ja sam poštena žena…”

“Nisi nepoštena ako prihvatiš da uđeš u vezu sa nekim. Pa razvedena si, slobodna, nikom ne moraš da polažeš račune”, kažem ja. “Zašto da i ti ne nađeš nekoga ko ti odgovara?”

“A, ne, to nikako. Pa ja imam žensko dete, neću takav primer da joj dajem! Ja sam vrlo patrijarhalno vaspitana, pa tako i nju učim. Ja sam poštena mama”

“Dobro ako si tako odlučila”

“Bogami, jesam. Ali iako to znaju, jure me strašno. Evo, jel’ vidiš onog čoveka sa belom kosom? Mator, al’ me juri, potpuno je lud za mnom. Kaže mi sad bi se oženio sa mnom i ostavio mi sve stanove i kuće što ima, samo jednu reč da kažem. Al’ ja neću, baš mi je smešan”

“A znam tog gospodina, on se sa svima šali. Takav je čovek”

“A bogami, sa mnom se ne šali. Gleda me kao da mu oči na tiganju igraju. Al’ mene baš briga, ja sam poštena žena”

“Pa onda dobro”

“A znaš, prošle godine se jedan komšija odselio zbog mene. Žena ga naterala. Potpuno poludeo. Ja legnem posle ručka da se odmorim i vruće mi pa otkrijem noge, a on mi sve viri kroz prozor i pita me kad ćemo da pijemo kafu. Meni smešno, al’ kad je žena to čula, odmah je morao da promeni stan. Znaš kako me ona gledala. A ne znam što, ja sam poštena žena”

“Da, to ti je mana kad živiš u prizemlju, svi mogu da ti gledaju u prozore”

“Ma nije to zbog prozora nego zbog mene. I moj kolega jedan, potpuno poludeo. Zamisli, rekao mi je da nikad takvu ženu nije sreo i da će i ženu i decu da ostavi zbog mene, samo jednu reč da kažem”

“Pa šta si mu odgovorila?”, zainteresovah se ja.

“Oh, bože, pa šta da mu odgovorim? Odbila sam, naravno, ja sam poštena žena”

“On bolje da ostavi tu ženu i bez tebe, a ne da je tako ponižava na sve strane”, kažem ja.

“Jao, pa nemoj tako, on je strašno dobar i požrtvovan. Rekao mi je da bi je odavno ostavio, ali bolesna je, pa ne može, al’ zbog mene ne bi razmišljao. Kaže da sam ja prava fatalna žena i da je takvu tražio celog života. Al’ neću, ja sam poštena”

 

Nađem se posle toga s mojom majkom i pod utiskom ovog razgovora, pitam je ja:

“Je li, mama, kako to neke žene, bre, nikakve nisu, a muškarci ih jure kao budale, a znam neke baš lepe i fine ali niko ni da ih pogleda. Ja to nikako ne razumem…”

“Jel’ vidiš onaj čopor pasa što jure onu kučku?”, pita me moja majka, poznata po britkom jeziku i plastičnim primerima iz života i pokazuje na gomilu crnih kučića koji kao pomahnitali jure za jednom ofucanom ženkom po parku i međusobno se ujedaju. “Dok ona ne mahne repom, neće ni svi oni za njom da krenu, ma kakva da je. Tako ti je i sa ljudima”

 

Vraćam se po podne kući sa mužem. U zgradi neka cika. Moja sagovornica, “poštena žena” se kikoće sa radnicima Elektrodistribucije koji su došli da očitavaju struju. A kad joj oni nešto vrcavo odgovore, ona se tako zasmeje da se ori celo stepenište.

Moj muž ulazi prvi pa mene ona još ne vidi. Obraća mu se provokativnim tonom, koji ja prvi put čujem:

“O, komšija, pa otkud Vi? Slabo Vas viđam”

Pojavljujem se iza njega i smeškam joj se. Ona sva crvena, počinje da muca i ubrzo pobeže u stan.

Toliko o fatalnosti. Samo još da postanem ljubomorna i zamenim stan. Iako je ona poštena žena…

 

Srebrno jezero – svetlucavo srpsko more

foto Zoran Žižak

Kad se spušta niz Evropu, veliki plavi Dunav iza sebe ostavlja niske obale pune vrbaka i visokih topola. Ponegde se zavuče u ritove, ponegde samo zapljusne pesak, ali svugde je tih, a moćan, spor, ali modar kao nebo. I lep poput nebeskog sjaja, kako mu i samo ime kaže.

izvor: panoramio.com

U Srbiji ova velika evropska reka pravi mnoge ade, nanoseći pesak i mulj svojim snažnim tokom. U velikoj Panonskoj ravnici ništa lakše nego da se razlije, pa da promeni tok i ćudljivo zaboravi gde mu je bilo korito.

foto Silvana Petković

Baš tako je i na jednom mestu skrenuo, pa se predomislio i vratio svom starom putu. Zahvaljujući tome nastalo je najlepše jezero svetlucavih kapi – Srebrno jezero, na severoistoku Srbije, malo pre nego što Dunav uđe u svoju veličanstvenu Đerdapsku klisuru.

foto Marina Grasilović

Ovo veštačko jezero predstavlja nekadašnji rukavac Dunava, koji je početkom sedamdesetih zatvoren dvema branama na njegovom ulasku i izlasku.

foto D. Trifunović

Tačnije, da bi se obale ramskog rita sačuvale od podzemnih voda, jezero je pregrađeno a sve je dobilo današnji izgled kada je premešten i put između Velikog Gradišta i mesta Zatonje.

izvor: srbijazatebe.com

A pre nego što zađe u svoj stari rukavac, Dunav zapljuskuje stare bedeme Ramske tvrđave, ostatak nekadašnjeg rimskog kampa Lederata. Njene čuvene kule podignute su na osnovama antičkih i vizantijskih hramova, pa to svedoči o nekadašnjim burnim danima.

izvor: zoover.co.rs

Postoje različite priče o tome kako je dobila ime. Legenda kaže da je Romulov brat Rem posle svađe sa bratom odlučio da napusti Rim sa svojom suprugom Leticijom pa je pronašao novi dom na brežuljku kraj Dunava. Po njemu u tako kamene kule dobile ime.

foto Marina Grasilović

Ipak, istorija kaže drugačije. Da bi u 15. veku sačuvao Panoniju, turski sultan Bajazit II sagradio je novu tvrđavu Ihram, od čega je i nastao naziv Ram. Da je vekovima bila osvajana od strane mnogih zavojevača, pokazuje mala pravoslavna crkva unutar bedema, na čijim osnovama je kasnije podignuta džamija.

izvor: gradjevinarstvo.rs

Odmah zatim, kod brda Gorica počinje Srebrno jezero kao mala dolina Dunava. Odavde se izvija neobični luk plavetne pruge između zelenih obala. Njegove vode su neobično bistre, a sve zahvaljujući tome što ne postoji ništa što bi ga zagadilo, kao i prirodno pročišćenje vode kroz mnoštvo podzemnih peščanih dina, koje ga prate celom dužinom, gradeći tako veliku Ramsko-golubačku peščaru.

izvor: panoramio.com

Sa ovog brda pruža se najlepši pogled na Dunav koji je presekao Karpate i napravio veliki put kojim je u davnim vremenima oteklo Panonsko more.

izvor: androidvodic.rs

A kad dođe jesen i stegnu zimski mrazevi istim ovim putem zahuji hladna i snažna košava, koja u susret velikoj reci nosi sve pred sobom i pravi nemirne talase.

izvor: trcanje.rs

U podnožju Gorice nalazi se izvor Hajdučka voda, sastajalište alasa, koji u ovim bistrim vodama love velike šarane, štuke i amure. A da ima i velikih somova, dokaz je što se Srebrno jezero našlo u „Ginisovoj knjizi rekorda“ zahvaljujući ulovljenom somu teškom čak 44 kilograma.

foto M. Vuković

Baš ovde nalazi se i Zatonje, omeđeno sa jedne strane Goricom, a sa druge Velikim brdom i njegovom najvišom tačkom neobičnog imena Anatemom. Sa njega se najbolje vidi zašto je ovo jezero izuzetne lepote dobilo naziv „srebrno“. Kad pred smiraj dana sunce počne da zalazi iza vrhova dalekih Karpata, ono prospe tako neobične odsjaje i posrebri talase pa se na najbolji način vidi čudesna lepota kojom je ove vode obdarila priroda.

foto Marina Grasilovic

Čari jezera ogledaju se na rubu svakog dela obale koju zapljuskuje. I onda kad se skriva u bagremarima sela Biskuplje, koji u maju zamirišu a vetar raznese bele sitne cvetove po modroj vodi i sve zaliči na bajku.

foto Marina Grasilović

I onda kad se zazeleni na nekadašnjoj adi Ostrovo, koja je danas sa dve strane povezana sa obalom.

foto Mario de Negri

Sa druge strane reke zeleni se Rumunija, bele kućice mesta Divići i plave brda i planine Munci Lokvej.

foto Milan Rapajić

Na suprotnoj obali Srebrnog jezera je Kisiljevo, poznato po crkvi Svetog Nikole iz 19. veka, koju je ukrasio slikar Živko Pavlović. Ona predstavlja jednu od najstarijih parohijskih hramova u Srbiji, a zahvaljujući jedinstvenom načinu gradnje od nabijene zemlje proglašena je za spomenik kulture.

izvor: wikipedia.org

Ovde jezero pravi novu krivinu i pronalazi nove skrivene kutke neobične lepote.

foto Zoran Škrbić

Pa ne znate gde pre da pogledate, da li ka talasima na kojima se na nekoj staroj grani guraju bučne ptice ili ka obzorju prema obroncima Lipovače, najvišeg brda ovog kraja.

izvor: panoramio.com

A onda, kada se jezero već lagano približava svom kraju i ponovnom susretu sa rekom iz koje je i nastalo, nalaze se obale koje kad dođe leto vrve od života. Ovo je mali turistički raj, po kome je Srebrno jezero i dobilo naziv “more Srbije”.

foto Ksenija Bogdanović

I ne zna se da li je lepše pod blistavim suncem kad ga uzburkaju mnogobrojni kupači i talase seku šarene jedrilice ili kad mu u predvečerje vetar tek namreška površinu u kojoj svetlucaju hiljade svetiljki sa obale.

foto Zoran Velojić

Tada niko ne može da zamisli da ovde ume da caruje tišina. Ona obavije vrbake  kad dođe jesen pa je narušava samo burna rasprava patki koje se skrivaju u požutelim šibljacima i ritovima.

foto Silvana Petković

Kad jezero pređe drugu branu i ponovo se vrati Dunavu u zagrljaj, kao svetionik nad njima stoji Veliko Gradište i kao da odoleva talasima, vetrovima i vremenu.

izvor: srebrnojezero.rs

Ovaj mali ali dugovečan grad nastao je još u 1. veku pre naše ere kada su stari Rimljani na obali Dunava sagradili naselje – tvrđavu Pincum, koja je ime dobila po latinskom nazivu reke Pek – Pincus. Tako je ovo mesto postalo trgovački i zanatski centar i važna rečna luka još u starim vremenima. Vrhunac je doživelo u vreme cara Hadrijana u 2. veku naše ere, kada mu autonomija donela čak i sopstveni novac.

izvor: panoramio.com

Istorija ovih krajeva bila je veoma burna, pa je i Veliko Gradište zadesiila ista sudbina. Osvajan je i od Turaka, koji su mu promenili ime u Ipek i unazadili njegov procvat. Tako je bio čas u zaostatku, pa opet u procvatu kad bi ga povratili Austrijanci, zahvaljujući čijem uticaju i kulturi postaje jedan od najrazvijenijih srpskih gradova još u 19. veku. Dokaz za to i dalje čuva Stara čaršija sa kućama bogate ornamentike, koja je proglašena za spomenik kulture.

foto Silvana Petković

Da Veliko Gradište nije obgrljeno samo Dunavom, pobrinuo se Pek, reka koja ga sa druge strane omeđuje, dolazeći iz dubine istočne Srbije, sa padina planine Crni vrh.

foto Marina Grasilović

Čuven po sitnim česticama zlata, oduvek je bio meta interesovanja, još od starih Rimljana pa čak do danas. Tako se od davnina na ovoj zlatonosnoj reci prosejavao pesak i šljunak i tražilo bogatstvo. Pek je neobičan i zbog svog ušća u Dunav i obrnutom toku kad je visok vodostaj. To zapravo znači da kad Dunav naraste, njegove vode počnu da se vraćaju nazad.

foto Marina Grasilović

I kad se spoji sa Pekom, Dunav nastavlja dalje, ka Đerdapu i Crnom moru, ka beskrajnim košavama i dalekim obrisima Karpata.

izvor: panoramio.com

Za sobom ostavlja svoj mali rukavac da blista pod suncem i rumeni se u sutonima. I da nam šalje poruku da priroda dozvoljava ruci čoveka da je ulepša ali samo onda kad on nauči jedno: da bi joj se zapovedalo, prvo moramo da joj se pokorimo.

izvor: srebrnojezero.biz

Pred kišna svitanja

Još jedna neprospavana kišna noć, tik pred svitanje, kad je nebo najtamnije. Znam, još malo pa će se iza onog velikog brda zasvetleti i pocepati maglu i mrak.

Još jedna neprospavana noć bez tebe. Ko bi rekao da mogu da je izdržim. Zatvaram oči da prizovem san, da bar nakratko usporim dah i pronađem snagu da pobegnem od bola koji u talasima zapljuskuje obale moje duše…

…Ne, ne mogu više ovako. Uzimam staru kabanicu i izlazim u mrak. Kiša pada i rasprskava se o moje lice. Kao iglice bodu me hladne kapi. Neka padaju, neka nadjačaju bol što te nemam.

Hodam vlažnim ulicama u kojima se ogledaju razlivena svetla uličnih svetiljki i ponekog automobila zalutalog u kišno praskozorje. Zalutao sam i ja, u ovaj život, u ovu tugu, sam kao niko na svetu.

Ali moram dalje. Znam dobro taj put, svaki ćošak i pregorelu sijalicu na početku tvoje ulice, mog malog raja na kraju grada.

Blizu sam. Već vidim tvoje prozore. Iza njih tama. Osećam kako dišeš i stežeš jastuk kad nemirno snevaš.

Evo me, tu sam. Pod dobro znanom lipom koja sa svog teškog lišća sliva kapi po mom licu. Čiji nas je miris nekad budio a ja tražio najlepše boja jutra u tvojim sanjivim očima.

Prišunjaću se tiho, da me niko ne čuje. Sakriću se od uličnih pasa, da me svojim lavežom ne odaju. Sakriću se i od svog srca, da me ne izda ako nisi tu.

Još samo pet stepenika i uzeću ključ ispod otirača koji mene čeka. Uzimam ga i tiho otključavam. Šumorenje kiše koja kvasi ulicu zatrpava moje zvuke.

Ulazim u carstvo tvojih mirisa, u onaj nežni dah lavande po kome te prepoznajem među milionima žena.

Hodam kroz tamu drhtavog srca da li ću te naći. Tu si. Gledam te dok spavaš i po tvom licu titraje svetlosti uznemirene kišom. Sad je već lakše. Sad mogu da dišem.

Skidam lagano mokru kabanicu i spuštam  je na pod. Ležem obučen pored tvog toplog usnulog tela. Da se zgrejem, da udahnem, da konačno zaspim.

Neću da te budim, samo da sam tu, samo malo…

…Otvaram oči i vidim svetlost koja vuče za sobom novi dan a ostavlja noć. Još jednu bez tebe. I još jedno praskozorje u kome u mislima opet prolazim put do tvoje ulice, mog malog raja na kraju grada.

Da udahnem… da nađem snagu za novi dan… da preživim…

Osmeh od milion dolara

Nekada davno, kad sam bila malo dete, stalno sam se smejala. Na svim slikama je osmeh od uva do uva. I baš su lepe, milina da ih gledaš.

Čim su mi ispali prvi zubi, zatvorila sam usta. Bog otac nije mogao da me natera da ih otvorim. Bila sam krezava, pa mi se nije sviđalo da se takva smejem.

Ni kad su izrasli novi zubi, nije se mnogo promenila situacija. Ko za baksuz, nasledila sam usku vilicu pa mi ni zubi nisu izrasli ravno, nego počeli da se guraju pa se meni to nikako nije sviđalo.

Školski zubar me iz tog razloga pošalje u dom zdravlja da dobijem protezu. Uguravaše mi u usta i prste i razne neke skalamerije do povraćanja, uradiše i gipsarske radove i pošto ispade da mi je vilica baš uska, dadoše predlog da mi izvade četiri zdrava zuba pa da naprave mesta. Odmah ta ideja pade u vodu i ja ostadoh da se sve ispravi samo od sebe.

U našoj kući je u to vreme inventar bila jedna strašno naporna baba. Mene je doduše mnogo volela, a i ja sam bila klinka pa nisam umela od prve da procenim ko je smor. Nije mi smetalo ni kada me odvuče svojoj kući da mirišemo plastično cveće i prebrojavamo drangulije po lusteru.

Elem, ona je svojevremeno bila pomoćno osoblje na Stomatološkom fakultetu i nadigne ti dreku da me vode kod njene čuvene doktorke Kelečević, jer gre’ota da ja pored nje, tako bitne u medicinskim krugovima, ostanem nesređene vilice. Nego će sve ona da mi sredi da dobijem protezu, ili, kako je to ona zvala – aparatić.

Odvede ona mene tamo i, iako sam dete, vidim da je doktorka Kelečević ne ferma ni za crvljiv sir. Al’ da je skine s mozga opet mi gura ruke u usta, skalamerije do povraćanja i dobijem ti ja čak i jebeni aparatić. Stavljam ga uveče pred spavanje, a ujutru skidam, pa jednom nedeljno ključićem širim. Dosadno u božju mater. A baba se natovrzla da me proverava danonoćno, da je ne obrukam pred doktorkom Kelečević.

Nosim ja tako to godinu dana i vidim, počinje da mi se pravi razmak između prednjih zuba. Tu poludim, pa neću sad tako da mi bude, al’ baba me smiruje, to tako mora. Ta ne bi nas zajebala doktorka Kelečević.

I već se meni ne nosi, nezadovoljna sam, al’ moram. Odem ti ja nevoljno na milionitu kontrolu, kad tamo jedna nova sestra, debela kao slon, sad će meni pedagoški da pristupi jer pitam što mi se odjednom mnogo šire zubi:

– Ako ne budeš nosila protezu, sva će deca u školi da ti se smeju – kaže ona meni i unosi mi se u facu dok ležim u onoj odvratnoj zubarskoj stolici. – Nikad nijedan dečko neće hteti da te poljubi i nikada se nećeš udati.

Znate, ja sam bila mnogo osetljivo dete. Umela sam strašno mnogo da trpim i gutam suze, ali kad me neko gurne preko ivice, ode sve u tri lepe.

Izađem ja napolje i, mimo svih očekivanja, iz besa bacim jebeni aparatić u prvu kantu za đubre. U isto vreme oteram u još tri i dosadnu babu i sestru slonicu i doktorku Kelečević. I nađem dečka. Da dokažem da će da me poljubi i sa takvim zubima.

Baba se tu smrtno razočara u mene i mislim da se od tog udarca nikada nije oporavila. Al’ ja nastavim sa svojim životom iako nisam sredila zube. I sve mi dobro, i momci, i niko mi se ne smeje, al’ ja na slikama i dalje ne pokazujem zube.

Pre nego što ću da se udam (zamislite, i to sam prokletstvo razbila, sve u inat onoj odvratnoj debeloj sestri) odem kod fotografa da se dogovorimo oko slikanja. Gleda on mene i odjednom će da mi kaže:

– Ti ko moja ćerka, nećeš da se smeješ jer imaš zube kao zeka. Ja slikam samo nasmejane mlade, da znaš. Sredićemo mi to.

I uspe, verovali ili ne! U početku sam bila nepoverljiva i frktala kao besna mačka, al’ kad poče da me loži: “To, lutko! To, mačko!”, meni postade smešno i opusti me čovek. Dobro, jeste se malo zaneo kad je u prorezu venčanice video da nosim plavu podvezicu, ali ga je smirila moja kuma, koja je čuvala moju čast kao pas čuvar, pitavši ga da li planira da mi predloži da se svučem. Čovek pocrvene i pobeže, ali hvala mu što mi je vratio osmeh.

Od tog dana stalno se smejem. I slike sa osmehom su mi najdraže. Kad sam tužna, pregledam ih i odmah se oraspoložim. Znam da bi zubi mogli da mi budu pravilniji, ali baš zato što su nesavršeni meni su draži. I kad bih pravila nove, čini mi se da to ne bih više bila prava ja.

I nije da se ja to sad nešto tešim. Ali mislim da najsavršeniji osmeh ne vredi ništa ako ne dolazi iz srca. Pa pogledajte i sami: najlepši je onaj koji je najiskreniji. Zato tražite način da vam osmeh obasja lice i on će se pojaviti. Ne samo onda kad vas neko nasmeje nego i kad osetite radost što ste vi nekoga nasmejali, ne samo onda kad vam neko učini nešto dobro nego kad i vi sami nekoga učinite srećnim, ne samo kad ste voljeni nego kad vas obuzme čarolija jer volite vi.

Zato ja svoj osmeh doživljavam kao osmeh od milion dolara. Jer mi se uz usne osmehuju i oči. I nije važno da li je savršen ili ne, važno je da se iza njega skriva čista, nepomućena radost.

 

 

Opasna za mlađe od 18

Draga Saveta,

Dugo ti nisam pisala, ali ne zato što nemam nikakav problem nego sam u svojoj uobraženosti mislila da sad sve mogu sama i da mi ti više nisi potrebna. Baš pogreših. Zato evo mene opet!

Nema ništa novo, dobro sam, što i tebi želim. Nego sam prošle nedelje imala neke nedoumice, pa eto.

Elem, dobijem ti ja poruku u inboks od urednika jednog portala, pita me čovek hoću li da sarađujem sa njima. Ja kulturno, neću odma’ da pitam kol’ko mi para dajete, nego pitam šta bi izvoljevali od mene. Hoće li moje svakodnevne teme ili možda putopise, a on kao zapeta puška: “Sve je dobrodošlo, pogotovo od nekog poput Vas”. Vau, pa ovo neki fan mog bloga, mislim se ja.

Raspitam se konačno šta nudi, kad ono, po starom dobrom običaju –  šipak. Opet volontiranje! Pa, sunce mu jebem, dokle više da vam pišem za dž, pitam se ja. (Izvini na mom poganom jeziku, al’ znaš me). Mislim, htela bih ja da volontiram al’ recimo u zoološkom vrtu, to mi simpa, al’ jebiga, život je nekom majka nekom maćeha.

E sad krenu reklama o portalu, da je veoma čitan, da bi mi to bila sjajna reklama, pa mi ponudi čak i mesto u uredništvu u budućnosti. Ko da ću da radim za “Njujork tajms” jebote. (Opet ja s prostaklucima! Jezik, a u ovom slučaju prstiće ću namazati ljutom papričicom!)

Kad je razgovor počeo da se zahuktava pa ja pristadoh na reklamiranje tekstova sa svog bloga, urednik mi zatraži broj telefona, da se dogovorimo jer ne voli da “piše romane” u inboksu. Pade razgovor od celih 45 minuta. Odmah pređosmo na ti, ismejasmo se, izvrištasmo se, samo se još ne okumismo.

Ali, kroz taj veseli ton, stavlja on mene već na muke. Kao valjda i svakom volonteru koji ništa ne dobija za svoj rad, i meni krenu čovek da se servira ograničenja i naredbe uvijene u svilen papir. Ne smeš da pišeš o politici, ne smeš da vređaš ni pljuješ nikoga i ništa, da tekstovi budu kraći i da odma’, ali odma’ kažem koliko ću ih često objavljivati! I da batalim te reportaže o Srbiji ili da ih pišem al’ bez fotografija. Ili ako sam baš toliko zapela, da od svakog fotorgrafa, pa čak i sajta izdejstvujem dozvolu za svaku fotografiju. Jebiga, rizične su te sličice. Kako bre da pišem putopis bez slika, pitam se ja, al’ već gledam kako da premostim problem, glupača.

Prihvatim ja kao majmun sve uslove opuštenog reklamiranja i volontiranja i jedva nekako završismo razgovor. Doduše, malo neobično jer me urednik zapita gde mi radi muž i prepade se od odgovora da je službenik omražene Poreske uprave. Šta li se ti, momčino, prepadaš, pitam se ja, pa od tebe niko ne očekuje da mi uručiš fiskalni račun.

I tako krenem da smišljam šta ću prvo da kačim pa u to ime maltene angažujem i neke tajne službe ne bih li došla do fotografa, pa čak i amatera. Oni ljudi u šoku što ih jurim i kakve ih gluposti pitam, neki se čak i prepadoše. Al’ propisi su propisi. Sa sajtova mi niko ništa ne odgovori, valjda su se pitali koja se ovo glupa plavuša kači njima na vrat.

Usput proćaskam ja i sa jednom blogerkom, mojim guruom. Šokira se ona našta sam ja pristala. Pokuša i da me ubedi da je to iskorišćavanje mog rada i da ne dozvolim da me neki tamo minorni portalčići obmanjuju jer nikakvu reklamu sa njima imati neću. Iako i sama primećujem gomilu pravopisnih grešaka u člancima i već se pitam da li bi možda bolje bilo da mu ponudim usluge lektorisanja, al’ tvrdoglavo to i sjebano u glavu, pa ne odstupa. (Oh, opet opsovah. Strašno!)

Tek posle nekoliko dana, kad već počeh da sumnjam da je ona Poreska uprava dobrano prepolovila dušu urednika, on se javi. Popričasmo o tehničkim pitanjima, dobih ja tu silne komplimente na temu slike koju sam poslala da mi stoji ispod tekstova, te plavuša, te lepota, te divota, opet se izvrištasmo i ismejasmo i ja nakon svega sedoh da šaljem prvi tekst za portal.

Danima sam pre mislila koji ću. One najbolje ne mogu, uglavnom pljuju nekoga, ili transvestite, ili nakaradne stavove našeg vrlog društva, pa reših da stavim onaj o sopstvenim pripremama za venčanje, u kome najviše pljujem – sebe, pa valjda neće doći do nekog sranja. (Eto ga, izlete mi!)

Nema urednika danima. Ja sve gledam po portalu kada će da izađe moj vrcavi tekst, al’ ništa. Ta nije valjda nezadovoljan, mislim se ja. Svi ga rado čitaju, ai čovek je fan mog stila i bloga, on zna sve moje tekstove, biće to sjajan uspeh! Ćutanje.

Tek, jedno jutro dočeka me poruka napisana u pola noći. Urednik se javlja i već koristi IF kondicionalne rečenice. Pita kada bih volela da mi izađe tekst, AKO ga i objavim. I zamera mi na rečniku jer njegov sajt posećuju i deca, pa me moli da se malo podsetim šta je to autocenzura i da upotrebljavam sinonime za taj odvratan i raskalašan glagol na bezobrazno slovo j, koji se u tekstu pominje samo jedanput!

E tu je plavuši konačno pukao film. Em ti volontiram, em se cimam da bude po tvome, em me jebeš u mozak i pišeš mi pod okriljem noći, pa ja ujutru na’vatavam smisao, pa ti i to malo nego bi da mi menjaš tekstove i stil, sve ovo mislim ja.

Ja ti tu pošaljem dragom uredniku pozdrave bez psovanja, mada me je je jezik mnogo zasvrbeo sa širokim dijapazonom kočijaških i prekinem saradnju koja nije ni počela. Čak i bez opaske da na portalu stoji vest koja je Grandova zvezda promovisala novi hit u “Žikinoj Šarenici” pa je to valjda benignije za podmladak od mog poganog glagola na slovo j.

Zavrišta na to urednik. Pa polako, nije tako mislio, on strašno želi našu saradnju, ona mu je zaista važna! Pa gre’ota za mene da se ne reklamiram, ja, sa tako sjajnim stilom. Pa evo, on će mi dati ideje kako bih drugačije mogla da napišem tu opskurnu reč, pa koji izraz je bolji. Ili, možda ipak ne. Ali, evo, bar te proklete reportaže da pišem, to SVI MOGU DA ČITAJU. Au, bre, brate, ti baš umeš da zasereš, sa sve prostačkim izrazom jer za to što ti radiš sinonima nema, mislim se ja. I ostanem tvrda i mudra, kao da sam prirodna crnka.

I nemoj, Saveta, da me pitaš kako sam se osećala. Kao da sam u emisiji »Šoder lista«, koja se nekada davno davala na Trećem kanalu, a u njoj likovi  Žika Obretković, Stole Piksi, Popaj i Džon Travolta iz Borča Grede. E pa kao svi oni zajedno. Urednik ih koristi da mu u svojoj imbecilnosti šire slavu, a oni za to ne dobijaju ništa. A još ih i izvrgavaju ruglu.E baš kao i ja.

Pa na kraju ove moje opširne ispovesti, evo ga konačno i pitanje: da li bi trebalo da prestanem da se farbam u plavo jer sve mi se čini da mi je višegodišnja upotreba hidrogena, pored kosice, pomalo oštetila i mozak?

Nestrpljivo čekam tvoj odgovor!

Tvoje Jelenče

 

P.S: Molim te da skloniš od svoje maloletne dece ovo pismo da ih ne oskrnavim  razvratnom jezičinom! Ljubimmm!

Reka Skrapež – kroz žubor mirisnih livada i šuma

foto Dragan Gucunski

Na zapadu Srbije, u samom srcu Valjevskih planina, ispod najvišeg vrha šumovitog Povlena, slivaju se potoci praveći malu reku. Ona krivuda i survava se niz planinske obronke, malo nizbrdo, pa malo ravno, kroz stene i livade i ide ka svom kraju. To je put koji prevaljuje Skrapež – reka koja teče kroz najlepše predele naše zemlje.

izvor: panoramio.com

Potoci koji je stvaraju stižu sa svih strana. Kad dođe proleće, pa se bele kape na vrhovima Bukovika, Maglješa i Povlena otope i oni nabujaju pa se spajaju pod Malim Povlenom i prozirna ledena voda zažubori između stabala drveća koje ponovo počinje da diše pod toplim suncem.

foto Dragan Manojlović

Pa onda niz stene i guste povlenske šume, koje teško propuštaju i reku i čoveka, voda traži svoj put i nosi život skrivenim planinskim zaseocima.

foto Zoran Vujošević

I čim uzme zamah, dok je još nadvisuje Mali Povlen, reka se kao bujica sliva niz kameno korito. Ovde se skriva pravo malo remek-delo prirode – kanjon Skrapeža. Među visokim bukvama i hrastovima bujnih krošnji, kroz koje sunce jedva šalje svoje zrake, usekla se klisura  kroz koju voda burno teče, među oborenim granama i odlomljenim stenama i što joj je put teži, ona ga sa većom snagom savlađuje.

foto Jonike Žeravljev

I dok se provlači između stena, u bistroj vodi ogledaju se visoke grane i nad njima parče neba. I sve tako dok to čarobno ogledalo ne prekine neki veliki slap, kojih ovde ima bezbroj.

foto Zoran Vujošević

A da je kanjon neobičan u svojoj lepoti, pokazuje i deo suvog korita, tik ispod povlenskih vrhova Ždralovac, Bele vode i Beden.

izvor: panoramio.com

Kad izađe iz svoje klisure i nastavi da teče bez stena koje je stiskaju u svom kamenom koritu, baš negde u blizini sela Makovište reka počinje da se izdiže ka zelenom Maljenu, planini koja prva započinje venac Valjevskih planina.

foto Slobodan Minić

Potom na padinama i stenama Povlena vode ove žuborave rečice dočekuje čuveno selo Donji Taor, smešteno u prirodi od čije lepote zastaje dah.

foto Slobodan Minić

Na ovom čarobnom mestu livade uz Skrapež  u proleće provode burne dane u svojim malim svetovima koji se bude posle duge zime.

foto Vladimir Pecikoza

Lekovito bilje zamiriše do neba, a cvetovi se otvore u svojoj lepoti i čekaju sunce i vredne pčele.

foto Vladimir Pecikoza

Sve što gamiže, leti i hoda traži da udahne život.

foto Vladimir Pecikoza

Pa čak se i gljive, skrivene pod ostacima prošlogodišnjeg opalog lišća u senkama drveća, šepure u svojoj belini.

foto Vladimir Pecikoza

Donji Taor drema po brdima prepunim zelenih livada koje se u tople dane ospu hiljadama cvetova šafrana i vresa i on nije poznat samo po svojoj lepoti već i po “vilinskom putu”, stazi između ovog sela i Gornjeg Taora, a na kojoj su kao najblistaviji dragulj skrivena Taorska vrela.

foto Dragan Gucunski

Taorski potok izlazi pravo iz utrobe Povlena, u podnožju velikog krečnjačkog odseka i u veličanstvenoj lepoti se rasprskava u slapovima i kaskadama, prolazeći pored napuštenih vodenica, koje su pre samo pola veka još uvek kloparale i stapale svoje zvuke sa šuštanjem vode.

izvor: privredavaljevo.rs

U to vreme vrela su bila najveća atrakcija ovog kraja Srbije, smatralo se da po lepoti mogu da se nadmeću i sa čuvenim Plitvičkim jezerima. I zaista, iz izvorišta tople vode, koja su zbog toga i dobila naziv vrela, nekada se ogromna količina vode obrušavala preko litica visoke stene, na kojoj se u nekim davnim vremenima nalazio bedem grada.

izvor: planine.net

Nažalost, preterano vađenje mekog kamena sige za potrebe građevinarstva, kao i zatrpavanje izvora i preusmeravanje vode zbog vodosnabdevanja dovelo je do toga da Taorska vrela skoro pa presuše, pa su samim tim i mlinovi stali sa radom i, prepušteni zubu vremena, sećaju na neke davne lepše dane.

foto Vera Bukvić

Pa ipak, u proleće, kad voda nabuja, dva slapa, koja su ostala od nekadašnjih veličanstvenih kaskada, sa mnoštvom manjih između sebe, zablistaju i pored toga što im je lepota oskrnavljena.

foto Dragan Gucunski

Onda voda u plavetnim bigrenim akumulacijama, najvećim u ovom delu Srbije, koje se slivaju jedna u drugu, zašušti dok se beli penušavi slapovi prelivaju preko velikog kamenja presvučenog zelenom mahovinom i sa bučnim vodopadom se survavaju u Skrapež. A kad zatvorite oči u ovom malom raju na zemlji ostaje samo miris šume i svežina i žuborenje vode.

foto Vladimir Pecikoza

Ali, koliko god da je čovek uzeo, priroda je nadoknadila. Grane i lišće su vremenom nabujali i ponovo stvorili svoje carstvo oko ostataka utvrđenja duž puta koji je nekada išao dolinom Skrapeža i spajao ovaj kraj sa dolinom Kolubare i Podrinjem. Pa potom reka, osnažena novim vodama, nastavlja sve dalje nizbrdo, plitka, skrivena među granama drveća i puna virova, kao da pokazuje svoju ćudljivost.

izvor: musicar.com

A onda se dešava nešto neobično. Pravo iz sela Seča Reka, poznatog po čuvenoj crkvi brvnari iz 15. veka, posvećenoj Svetom Đorđu i ograđenoj mnoštvom spomenika krajputaša, podignutim u čast ratnika poginulih u balkanskim ratovima, stiže mala reka Sečica, koja se burno, sva u vrtlozima uliva u Skrapež.

izvor: panoramio.com

Sve ovo ne bi bilo tako čudno da stanovništvo ovog kraja ne smatra da je zapravo ovo početak toka Skrapeža, a da je sve ovo do sada zapravo bila reka Godljevača.

izvor: srbijazatebe.rs

Bilo kako bilo, reka ne pita za svoje ime već nastavlja da teče onako kako joj je priroda namenila, sada već snažna od nove vode, nabujalih talasa. Pa teče krivudavo, malo brže, pa malo sporije, dok provlači svoju plavet kroz livade i šume.

foto Jonike Žeravljev

Odavde kao da više nije planinska, teče lagano kroz polja koja u proleće i leto toliko nabujaju od boja i mirisa da je nemoguće zamisliti da umeju da ih okuju snegovi i nisko sivo nebo kad dođe zima. Ovo je i pravi mali raj za pecaroše.

izvor: srbijazatebe.rs

A onda se na velikom brežuljku zabele kuće i mala planinska sela, sve lepša jedna od drugih.

foto Anabela Jevtović

Među njima, u bujnoj zelenoj dolini, okružen Povlenom, Kozomorom i Maljenom, Subjelom i Drmanovinom ugnezdio se Kosjerić. Pa kad na obale Skrapeža, presečene ušćem Kladorobe, padne veče, sve zablješti od hiljada svetiljki i kao da i samo nebo postane svetlo.

izvor: turistickaorganizacijakosjerica.rs

Burna istorija ovog gradića od najranijih vremena mu nosi dah kakav druga mesta nemaju. Nazvan, prema predanju, po najstarijim doseljenicima iz Bosne – Kosijerima, doživeo je puno nemirnih godina jer su ga mnogi hteli za sebe, od davnih dana Nemanjića, pa sve do Austrougara i Turaka i njihovih ratova na skrapeškim obalama.

foto Biserka Jović

Njegovom toku se ovde pridružuje i reka Mionica.

izvor: srbijazatebe.rs

Ona se sliva sa Maljena i dubi svoj put oko Subjela, koji se svojim neobičnim kupastim vrhom ocrtava na horizontu.

izvor: planine.net

I opet potom Skrapež teče podno planinskih strmina, tik ispod planine Crnokose, taman da opet malo ubrza svoj put.

foto Zoran Nikolić

U kosjerićkoj prirodi neobične lepote on žubori kroz travnate pašnjake, preko kamenja i stena, mrvi obale i pravi svoj put dok ga u daljini s visoka gleda Kozomor obavijen gustim bukovim i jelovim šumama.

izvor: panoramio.com

Sa svih strana slivaju se reke i žure mu u zagrljaj. Sa jedne strane je Lužnica, a sa druge Limac, Dobrinjska reka i Gradnja.

izvor: panoramio.com

Pa sve dalje, ispod visećih mostova koji na tren zaklone modro nebo koje se ogleda u njegovoj bistroj vodi.

izvor: panoramio.com

Skrapež potom ulazi u poslednji grad pred završetak svog toka. Požega ga čeka da se obavije oko njenih kuća.

foto Aleksandar Marković

Da može da govori, reka bi nam prišapnula ko zna koliko priča. A bilo bi ih onoliko jer su požeške obale Skrapeža naseljene od najdavnijih vremena. Svašta se ovde preturilo preko glava, još od vizantijskih, srpskih srednjovekovnih i turskih vremena. O  njoj je pisao i turski putopisac Evlija Čelebija, pominjući je kao muslimanski grad koga okružuju srpska sela.

foto Vesna Mijailović

I zaista, pre nego što je mesto osnovano, na skrapeškoj obali nalazilo se malo selo naseljeno Srbima koje su prozvali Požega zbog velike vrućine i žege koja je umela da obavije ovaj kraj. Doseljavanjem srpskog življa iz za život nemirnog Užica ono se sve više pretvaralo u grad razasut po velikoj kotlini koju omeđuju gorostasne zelene planine.

izvor: serbia.com

Ali, nije ovde baš uvek raj na zemlji. Svi oni koji su oduvek živeli uz Skrapež znaju da moraju da ga osluškuju jer kad se spuste velike kiše i sliju otopljeni snegovi sa planina, on ume da pokaže svoju nepredvidivu ćud pa da pred sam kraj svog toka poplavi sve pred sobom. Razlog za to krije se u stenama starim preko trista miliona godina koje grade njegovo korito. One se lako ogoljuju pa jači tok Skrapeža spira sa njih mulj, šljunak i pesak i tako stvara nanose preko kojih se prelivaju velike vode, podrivaju obale i pomera korito.

izvor: panoramio.com

Ali, nije Skrapež uvek tako nepredvidiv i opasan. I on, kao i svaka reka, ima svoje dobre i loše strane. I kao i svaka druga, ima i svoj početak i kraj. U ravnom Požeškom polju sljubljuje se sa Đetinjom, velikom rekom koja prevaljuje dug i buran put još od obronaka Tare, pa ubrzo sa Moravicom stvara Zapadnu Moravu.

izvor: panoramio.com

I tako kroz godišnja doba i vreme koje teče kao i reka, Skrapež grabi ka svom kraju među planinskim visovima, zatalasanim brežuljcima i zelenim dolinama. Sada ga već i lišće pokriva svojim žutilom i sa novim jutrima koja se rađaju sve hladnija prikrada mu se zima.A kad napadaju snegovi, obaviće ga tišina. Ona koja okiva mrazom i od koje beži sve što diše. Tada će i Skrapež utišati i čekati lepše dane. A oni uvek dođu, baš kako je priroda milostivo i napravila.

foto Vesna Mijailović

 

 

Novica

U Novičinom životu sve je krenulo nizbrdo kad je ostao bez para. Da mu je neko pričao da će biti tako, on ne bi verovao.

Ko je mogao da pretpostavi da će njegova dobrostojeća firma propasti zahvaljujući konkurenciji, koja je, po njegovom mišljenju, bila daleko lošija od njega? On nikako. A ni ostali se time nisu mnogo bavili. Nisu imali vremena baveći se sobom.

A nekada je sve bilo drugačije. Došavši iz malog mesta u veliki grad, mislio je da mu je ceo svet pod nogama. Uživao je u studentskim danima i spremno se zaljubio u Ljiljanu, najlepšu devojku koju je ikada video. Činjenica da ga je jedna Beograđanka pogledala ispunjavala ga je ponosom i nije razmišljao o siromaštvu u kome je živela niti o svemu čega se njena porodica odricala da bi je iškolovala i izvukla iz bede.

Ni kada je Ljiljana ostala u drugom stanju nije požalio što je morao da napusti studije i počne da radi da bi izdržavao svoju malu porodicu. Bio je spreman da prevrne i nebo i zemlju da joj nadoknadi sve što u životu nije imala i da se nikada ne zapita kakav bi njen život bio da nije morala da napusti fakultet da bi postala majka.

Kada mu se rodio sin, bio je najsrećniji čovek na svetu, a kada je dve godine kasnije dobio ćerku, mislio je da u njegovom životu ništa ne može da krene po zlu. Radio je sve što mu je došlo pod ruku i jedva čekao veče da dođe kući i posmatra tri najvažnije osobe svog života kako mirno dišu u snu.

Upoznajući mnoge ljude, učio je koji je posao unosan i kako da postigne mnogo. I najednom, sreća je počela da mu se osmehuje. Za nekoliko godina toliko je napredovao da ne samo što je svojoj porodici mogao da obezbedi život bez briga nego je podigao i veliku kuću, u čijem je dvorištu najlepša bila cika dece koja su rasla kao iz vode.

A onda su došle zle godine. Ne odjednom, nego neosetno, malo-pomalo, kao kad velikom drvetu koren počne lagano da se suši a grane se još okreću ka suncu, ne znajući da će uskoro zauvek postati gole i tamne.

Kako je posao propadao, u kući su počele prve svađe. Deca, već tinejdžeri, navikli na lagodan život, nisu mogla da shvate da se sve promenilo, a Ljiljana, sećajući se svoje devojačke bede, osećala je da to ponovo ne bi mogla da preživi. I svi su bili saglasni u jednom – Novica je za sve kriv. I gledali kako da pobegnu od siromaštva koje im se prikradalo.

Jednog tmurnog jutra Novica se probudio kao i obično sa rojevima misli u glavi i ugledao Ljiljanu kako sedi sa koferom pored kreveta i čeka ga da se probudi. Na njegov uspaničen pogled saopštila je da odlazi i vodi decu sa sobom. Jednom je u životu dozvolila da joj uništi život kad je odvojio od studija i naterao da po zanimanju postane majka, ali drugi put mu neće proći.

Uzalud je Novica molio, plakao, preklinjao i iznuđivao samo još malo vremena da sve vrati na staro – gledao je u leđa svoje žene, sada tako tuđe i daleke i dva deteta koja su nekada trčala po bašti kuće iz koje su sada odlazili. Seo je u ćošak svoje velike sobe i sa bolom koji peče u grudima satima gledao u prazno.

Danima se budio u svitanje posle par sati nemirnog sna prepunog uznemirujućih slika. Počeo je da shvata sve ono što nije mogao da vidi u danima svog beskrajnog i uzaludnog rešavanja problema: Ljiljanu koja se sve više doteruje i sjaj u njenim očima i decu koja se sve više otuđuju i vezuju za majku koja im nudi bolji život.

Onoga dana kad je konačno shvatio da u njenom životu postoji drugi čovek, koji može da joj pruži sve što on više ne može, osetio je kao da propada u dubok bezdan. Ali to je još i mogao da podsnese, ali bol zbog dece koja su ga tako lako odbacila potkopavao je njegove temelje.

Danima i noćima sedeo je sam, svestan da niko više neće doći, u kući u kojoj je svaka soba nekada bila ispunjena smehom i grajom, a sada hladna, prazna i nema. I pitao se kako će naći snagu da se bori protiv tišine koja mu para dušu poput oštrog sečiva.

Posle nekoliko meseci, kada je već ličio na senku od koje su se svi prijatelji sklanjali jer od njega više nisu imali koristi, došla je Ljiljana. Prvi put posle mnogo vremena osetio je kako mu se um budi iz neke duboke tame i osetio nadu. Uzalud. Tražila je da proda kuću i obezbedi za nju i svako dete po jedan stan ne bi li im tako dao ono što im pripada. I otišla.

U Novici se probudila nada. Mislio je: ako proda kuću i kupi četiri stana, opet će svi biti blizu, i ko zna, možda će sve moći da bude kao pre. Zaigraće na kartu svoje dobrote, oprostiće sve i naterati ih da ga ponovo zavole.

I razjurio se Novica na sve strane, zvao, nudio, molio, tražio. I jednog dana došao je visoki čovek obučen sav u tamno. Čuo je da se prodaje ta velika kuća, a on bi želeo da na njenom mestu podigne zgradu. Novica je uzdrhtao, a kada je čovek u tamnom pristao da mu zauzvrat da četiri stana, mislio je da će se onesvestiti od sreće. Sad je još jedino ostalo da smisli gde će živeti dok se njegov plan ne obistini. Sav srećan javio je dobre vesti svojoj ženi. Ponadao se da će možda i od razvoda odustati i da će opet moći da budu srećni kao da ih nikakvo zlo nije ni prekidalo.

Počeo je da pakuje stvari i iznosi ih iz kuće koja mu je donela toliko radosti i toliko bola. Gledao je fotografije u velikim ramovima koje su stajale na velikoj trpezarijskoj komodi: isečci iz života jedne srećne porodice. Mora opet da ih pogleda sreća, mora, mislio je. I taj bol što opet tako jako peče tu blizu srca proći će kad opet svi budu zajedno, samo da se smiri, samo da se malo odmori sad kad opet ima nade. Samo da malo sedne i zatvori oči…

 

…Ljiljana i deca su prodali svoje stanove u zgradi na mestu njihove nekadašnje kuće. Sada žive u potpuno drugom delu grada. Svako od njih ima terasu iz velike sobe sa koje mogu da gledaju jedni u druge. I Novica ima svoju sobu – na Novom groblju. I svi su zadovoljni…

 

 

Šaren svet oko mene

U jednom od tekstova Jelene Pantić čitala sam o tome kako bi trebalo da unapređujemo sebe. Pošto mi se tekst svideo, a i savet da izađemo napolje i posmatramo ljude koje susrećemo i na njima pronađemo šta nam se dopada, pa to i usvojimo, rešila sam da je poslušam.

Danima sam izlazila napolje, šetala po svom kraju i gradu, posmatrala prolaznike na ulici, gledala ljude u redovima na šalterima i u prodavnicama, osmatrala putnike u autobusu i one opuštenije na klupi u parku kako hvataju jesenje zrake sunca. I posle višednevnih opservacija, izvela sam sledeće zaključke:

1. Deca

Ima ih, hvala Bogu, mnogo. Ne smeta mi cika i vriska, naprotiv, u društvu njihove buke se mnogo bolje snalazim nego u društvu neprijatne tišine nekih odraslih. Primećujem mnogo toga: da su željna pažnje, igre i slobode. Kad kažem slobode, ne mislim na rodoljublje nego na slobodan korak u svetu koji tek treba da otkriju.

Sa jedne strane su im mame, koje ih ne konstatuju mnogo, zapričane sa drugim mamama o sopstvenim porođajima, strijama, serklažima i mnogim drugim važnim temama i koje tek povremeno dreknu da opomenu svoje čedo ili da bi ga pozvale da mu u usta strpaju poneki smoki.

Sa druge strane su babe. One su najčešće zamenice boga koji bdi nad unučetom kao nad babl bojem, zatvorenim u svoj mali sterilisani svet. One su tu da ne daju da se trči jer može da se padne, da se ne sedi na travi jer je mokra/hladna/zapišana od kučića, da se jede sve što se našlo u kući i ponelo jer je dete sigurno gladno, da se ne hoda jer je bezbednije da ga baba nosi, da se ne komunicira sa drugom decom jer su bezobrazna/bolesna/imaju urokljive oči itd. Ukratko, prava mala omča oko vrata.

Uvek se nađe poneko dete sa strane i mama koja je iz nekog razloga neprilagođena bulumenti. Ona obično sa detetom istražuje park, travu, cveće, mazi psa i mačku i uči ga šta je dobro, a šta loše. Takvu ostatak klana smatra debilkom, a dete je za zaobilaženje

2. Školarci

Njih obično prati graja jer su uzbuđeni zbog prelaska ulice, domaćih i kontrolnih zadataka i veoma su slatki kada se uhvate za ruke i doterani, sa velikim torbama na leđima, čoporativno idu od kuće do škole i nazad.

Oni stariji koje još nije cepio pubertet su ozbiljni i puna im je glava obaveza, kako u školi, tako i van nje. Naravno, ne računam one kod kojih se od najranijeg detinjstva vidi da će biti problematični, takvi rano krenu da gluvare po ćoškovima i sa obožavanjem gledaju starije duvače po parkovima.

3. Tinejdžeri

Ono što njih prati je vrištanje, uz pomoć kojeg se uspešno oslobađaju viška energije. Devojčice su sve iste, sa kosom ispeglanom i dugom do dupeta, sa istim patikama, jaknama, uskim plitkim pantalonama, iscrtanim očima i velikim mobilnim telefonima sa kojih puštaju muziku kao sa malih tranzistora kad se uveče okupe sa društvom. Preko dana u njih nabiju slušalice i ne čuju ništa sem Pinkovih zvezda koje se ipak u svom treštanju pomaljaju ostatku sveta.

Dečaci se motaju oko njih kao oko ringišpila. Neki su opčinjeni njihovim mirisima i smehom, pa i sami puštaju muziku i prate ih u modnim krikovima. Ipak, većina igra košarku i fudbal, ako ima gde. Takvi su devojčicama i zanimljiviji jer deluju nezainteresovano pa ih treba animirati.

Škola im dođe tek kao manekenska pista, čast štreberima, koji su sve samo ne neko na koga se treba ugledati.

4. Momci i devojke

Kad prođe tinejdž doba, ekipa se račva u dva pravca: jedni bi da studiraju, druge to ne zanima. Neki studiraju stvarno, neki samo nastave da faks koriste kao modnu pistu. Oni drugi ili gluvare po parkovima i upadaju u krug čuvenih “duvača sa klupe”, a devojke, u zavisnosti od mogućnosti, ili postaju “klaberke” ili crnče kod nekog privatnika. Ipak, svi oni zajedno na kraju dođu u fazu: “Kad ti misliš da ulaziš u brak i imaš decu? Hoćemo unuče, hoćemo unuče!”

E onda kreće lov na bračnog saputnika. Ako već ne postoji neka stabilna veza, ako osoba nije šarmantna/zanimljiva/puna samopouzdanja/privlačna suprotnom polu ili je jednostavno nesrećna u ljubavi, tada se kreće na varijantu daj šta daš.

To su oni što idu ulicom i zjakaju okolo nadajući se da će baš taj dan sresti osobu svog života jer tako im je rekao horoskop/tarot karte/vračara/Ostrog i život samo čeka da ih ubaci u svoj vrtlog bračne sreće i porodičnog blagostanja.

Pa kad neke Bog pogleda i na’vataju bračnog partnera i zasnuju porodicu, od njih se ne može živeti. Onda valjda jedva dočekaju da nastave da jebu majku dalje. Tako ih možete videti kako puni ponosa koračaju širinom celog trotoara sa svojim podmlatkom u kolicima/za ruku i svi moraju da im se sklone, kao da su u najmanju ruku obezbedili prestolonaslednika jalovoj dinastiji. Baj d vej, na taj način daju odličan vaspitni primer svom potomstvu, ali koga to briga.

To su isti oni koji po ulici spopadaju sve one nekadašnje sapatnice u maltretiranju, koje sada sa prezrivim izrazom lica pitaju: “Kad ti misliš da ulaziš u brak i imaš decu? Vidi kako ja!”

5. Roditelji

Ova kategorija upadljiva je po izmoždenom izrazu lica. To su majke koje vuku kese iz prodavnice ne bi li na’ranile večito gladnu žgadiju kod kuće, umorne od posla sa koga se vraćaju i koji ih tek čeka u toplom porodičnom gnezdu, sa brojkama u glavi i ratama kredita koje treba da odvoje ne bi li otplatili one iste patike i velike mobilne telefone koje su morali da kupe svojoj deci ne bi li zaostajala za drugima, nadajući se da će im bar nešto ostati, pa da i one sebe upristoje za dostojanstven odlazak na posao.

I očevi su takođe u dubokim mislima. Ako se nisu propili ili posegnuli za nekom mladalačkom suknjom, brine ih egzistencija i kako ćerkama obezbediti studije po privatnim fakultetima i letovanja na koja se mora otići, nikako drugačije. Tek poneki nosi ružu svojoj supruzi, ako se seti da i za njih dvoje ima života.

6. Penzioneri

Ova brojna grupa deluje najžilavije. Dok oni mlađi uglavnom jure za unucima, stariji idu nogu pred nogu, pomireni sa svojim životom. Bilo da su dame u bundama ili priproste bivše kafe kuvarice u sintetičkim košuljama, a poneka čak i sa maramom vezanom ispod brade, sve su spokojne. Znaju da ih čeka sigurna penzija.

Ali nije ni njima lako. Mora se kod lekara, u apoteku, u autobus u kome svima smetaju, poboljeva kuk, a bogami i srce popušta, pa su to glavne teme. Sem ako se ne kritikuje omladina i poneka posrnula devojka. Ili ako neki udovac ne traži sebi novu saputnicu pa se bakice pomame i pocrvene kao šiparice. A nije ni čudno, dobra je to prilika, sa sigurnim primanjima. Malo li je u današnje vreme?

 

 

I tako ja gledam taj šaroliki svet koji prolazi pored mene. I vraćam se zadatku i temi šta bih ja to mogla da preuzmem od njih što mi se sviđa.

E pa ovako: od dece bih preuzela nepomućenu ideju da je život bajka, od tinejdžera veliki mobilni telefon, od devojaka ideju da je brak ringišpil u luna parku, od roditelja mudrost da od dva naprave četiri, a od penzionera, naravno, penziju jer bi mi to rešilo sve brige u životu.

Pa kapu da nakrivim i zapevam…

Planina Kučaj – šumoviti beskraj istočne Srbije

izvor: panoramio.com

Na istoku Srbije nalazi se ogromno šumovito prostranstvo. Nekome ko je navikao na uske gradske ulice, zgrade i solitere za koje uvek zapinje pogled teško je da shvati da ovakvo beskrajno šumovito more zaista postoji. A ima ga – planina Kučaj se protegla preko tako velike površine da bi trebalo da prođu dani pa da je neko obiđe celu.

izvor: freebiking-org

I nije samo širina ono što je krasi. Netaknuta priroda u srcu ove očaravajuće planine tera svakoga ko u nju uroni da zaboravi na sve ono što zna i našta je navikao. Ovde priroda kuca svojim iskonskim čistim srcem.

izvor: freebiking.org

Bilo kroz stoletne šume tako guste da u njima vlada večiti mrak, bilo kroz žuborenje čistih reka, bilo sa kamenih litica sa kojih se pogled pruža na sve strane sveta – ovde se priroda udiše punim plućima i nosi nepomućen osećaj spajanja sa svakim ko poželi da je istraži na ovim očaravajućim stazama lepote.

izvor: freebiking.org

Pa i ako nam Kučaj izgleda veliko, on je samo deo ogromnih prostranstava parka prirode Kučajske planine. Nastale od venca Karpatsko – balkanskih planina pre više stotina miliona godina, one su se smestile na istoku naše zemlje. Stvorene na isti način, od stena koje su se u istoriji Zemljine kore u različito vreme nabirale, ove gore protežu se između obala Morave, Crnog Timoka, Zlotske reke, pa čak do Đerdapa i Dunava.

izvor: serbianoutdoor.com

U srcu ovog prostranog parka prirode obraslog stoletnim bukvama skriva se Kučaj, sav zelen od svetlijih i tamnijih preliva svog gorskog ruha. Sa koje god strane da mu se priđe, tajanstvene lepote koje kao da čekaju da budu otkrivene mame svojim mirisima, bojama i zvucima netaknute prirode.

izvor: serbianoutdoor.com

Sa zapada kučajske padine lagano se uzdižu od gradića Despotovca, čuvenog Senjskog Rudnika, obala reke Resavice i njenog ušća u Resavu.

izvor: flyandtrout.com

Na prostoru između reke Resave i mesta gde joj se pritoka Kločanica približava, da se u ušću stope jedna sa drugom, nalazi se veliki greben Vita bukva. Kao što mu i samo ime kaže, njegova najviša tačka se nalazi u gustoj bukovoj šumi. U jamama ispod samog vrha nalazi se Pejkova pećina, a duboko u dnu vijuga strmi kanjon reke Resave.

izvor: panoramio.com

Susedni vrh Ostreč sa Vitom bukvom deli samo prevoj Klencuš. Lepota im je ista, na sve strane livade sa jarkom zelenom travom, prepune mirisnih lekovitih biljaka kantariona, hajdučke trave, matičnjaka i majčine dušice i sunčano nebo nad njima. A na vrhu opet pogled za nezaborav. I sve kao na dlanu: Beljanica, kameni vrhovi Straže i Velike Treste, čitav plato Vrtačelja. Sa strane gde ujutru izlazi sunce njegovi zraci prvo provire iza planine Javorište i vrha Tilva Palčin pa obasja duboke kanjone koji ih razdeljuju.

izvor: panoramio.com

Nešto južnije Kučaj se propinje mnogo blaže, preko Pasuljanskih livada, talasastog zelenog prostranstva najpoznatijeg po tome što se na njemu održavaju vojne vežbe. Kada je tiho i bez vojnih aktivnosti, ovaj kraj obavije tišina i lepota Kučaja u punom sjaju.

izvor: stazeibogaze.info

U zaleđu bujnih padina pruža se dolina Jablanice, a u njenim šumama skriveno mesto –  Mijailova jama, jedna od najdubljih u Srbiji. Ovo lepo, ali opasno mesto zaklonjeno je bujnim rastinjem, a ispod njega nalazi se ponor dubok više od 100 metara sa dva otvora, od kojih se jedno grotlo sve više sužava kako ide u dubinu.

izvor: stazeibogaze.info

Legenda kaže da je jama dobila ime po pastiru Mijajlu, koga je ovan gurnuo u ponor dok je svirao na njegovoj ivici. On je nestao, a voda je iznela njegovu frulu čak kod sela Sisevca. Ovo mesto ima i istorijski značaj jer je tokom Drugog svetskog rata ovde bačeno preko hiljadu ljudi, o čemu svedoči spomenik posvećen stradalima. Tako je ovo jedini zaštićen speleološki objekat u našoj zemlji koji je u isto vreme i memorijalni spomenik.

izvor: stazeibogaze.info

Pa ipak, lepote ove jedinstvene planine teraju sve tužne misli pa što se ide dublje u istraživanje skrivenih ćoškova prirode, čarolija je sve veća. To se vidi već u blizini jame jer se tu kao mali poklon prirode nalazi vodopad Donji bigar. Ovo je zapravo slap Bigarskog potoka, nastao od bigrene naslage visoke 12 metara. U vodi se nalazi veliki nivo kalcijuma i magnezijumkarbonata, čijim taloženjem nije nastao samo vodopad nego i pravi plato između izvora i vodopada.

izvor: freebiking.org

Koliko je Bigarski potok buran pokazuje i to što duž celog svog toka do spajanja sa drugim potocima i stvaranjem Jablaničke reke pravi mnogobrojne vodopade i kaskade, koje učestvuju u stvaranju Crnice, najznačajnije reke Južnog Kučaja.

izvor: planine.net

U lepote zapadnog Kučaja spada i reka Resavica, koja teče ispod šumovitih vrhova Požerka i Mastakana, sa kojih se pruža pogled od koga zastaje dah. Pa ne znate gde pre da pogledate, da li ka Homoljskim planinama, Beljanici i bespućima šumovitog Kučaja ili ka horizontu preko koga se ocrtava piramida Rtnja ili ka Jastrepcu i Kopaoniku u daljini.

izvor: serbianoutdoor.com

Mnoge ponornice podrivaju njihove stene da bi iz neke pukotine ponovo šiknule na svetlo dana i našle svoje ušće sa Resavicom. Ovim putem se stiže do gudura među vrhovima, u kojima se skriva njena pritoka neobičnog imena – Nekudovo, najpoznatija po svom impozantnom ponoru Uviralo, skrivenom u u gustoj bukovoj šumi i dubokom dnu prekrivenom mahovinom, korenjem i opalim lišćem.

izvor: serbianoutdoor.com

Pa sve dalje, uzvodno uz nemirnu rečicu, usred velikog lovišta Valkaluci, nazvanog još i “sibirskim delom Kučaja” zbog dugih i ledenih zima sa neprestanim smetovima, koje se protežu unedogled, među najživopisnijim lepotama Kučaja.

izvor: autentik.net

Ovo šumsko carstvo koje se ka cvetnim livadama otvara poput kapije od drveća daje celom prostoru bajkoviti izgled. U njegovim najdaljim krajevima skrivaju se lisice, divlje svinje, srne i zečevi, a u dugim hladnim zimama, kad je cela planina prepuštena samo životinjama, pojave se i vukovi. Pravi lovački raj.

izvor: foto Igor Bardić

A ovde, čisto da ga još više ulepša, skriva se vodopad Prskalo, najlepši i najneobičniji kutak na Kučaju, na kome je maštovita igra vode i krečnjačke stene napravila pravo malo remek – delo prirode. Sa špicaste kamene gromade, nastale od bigrenih taloga nakupljanih vekovima, survava se tanak mlaz sa visine od 15 metara u stepenaste kadice na dnu. Leti je najslabiji, ali ipak ni tada ne presušuje. A da nije samo vodopad nezaboravan, pobrinula se priroda i zaogrnula ga bujnim zelenilom netaknute prirode prošarane cvetnim livadama i mirisnim šumama punim listopadnog drveća i četinara.

izvor: serbianoutdoor.com

Da je ovaj deo Kučaja prepun prirodnih lepota, svedoči još jedan strogi rezervat prirode zaštićen zakonom – klisura reke Kločanice. Ova ćudljiva rečica nastaje u samom srcu Kučaja od manjih reka ispod prevoja Klencuš. Iako nije velika ni mnogo duga, njen tok je prava mala avantura.

izvor: freebiking.org

Dok na početku mirno teče kroz livade, pa čak i meandrira kroz polja visibaba i bujne trave koja se natapa prolećnim vodama i snegovima sa okolnih vrhova Javorišta i Tilve Palčin, kasnije u divljem toku burno ulazi u uzanu klisuru. Zahvaljujući šumovima, bolje reći klokotanju koje pravi probijajući se kroz stene visoke preko 400 metara, dobila je ime Kločanica.

izvor: freebiking.org

Ali, ni to nisu sve lepote kojima je priroda obdarila.Pred kraj svog toka i ušća u Resavu pod grebenom Vite bukve ona ponire i taj deo kanjona naziva se Suvaja. Ovaj nestvarno lep uzan procep okomitih litica, sav osut ogromnim stablima bukava i zamršenim šibljacima smatra se izuzetnom prirodnom odlikom Kučaja i zakonom je zaštićena prirodna lepota Srbije.

izvor: serbianoutdoor.com

Mnogi južni Kučaj smatraju najlepšim delom ove prirodnim blagom bogate planine, što zbog toga što ga sa juga steže nekoliko prevoja i plava pruga Crnog Timoka, što zbog sela bogate istorije i duhovne kulture.

izvor: autentik.net

U ovim krajevima najlepša avantura skriva se u dubinama gustih šuma i istraživanju netaknutih delova tajnovite planine, u kojima se skoro pa zaboravlja način života u civilizaciji. Ne zna se da li je ovde lepše jarko zelenilo kojim su presvučeni vrhovi, isprepletani grebeni koji se protežu dokle oko seže ili bujne šume bukava, graba, cera, jasena i hrastova, u kojima žive mnoge divlje životinje, čiji se iskonski način života u divljini remeti samo u vreme lova.

izvor: panoramio.com

Planinski venci Južnog Kučaja su i stanište balkanskog risa, jedne od najređih evropskih mačaka. Na celom Balkanskom poluostrvu nema više od stotinak jedinki i budući da mu je jedini neprijatelj u prirodi čovek, koji ga lovi zbog skupocenog krzna, ali mu i narušava stanište sečom šuma, preti mu potpuno istrebljenje. Zato su mu divljine i bespuća nepristupačnih šumskih prostranstava Kučaja najbezbednije sklonište.

izvor: kojot9.com

Ovaj kraj je nekada bio nazivan “resavska Sveta gora” jer se u njemu nalazilo čak 12 srednjovekovnih pravoslavnih manastira, većinom zadužbina despota Stefana Lazarevića. Danas su samo tri manastira ostala potpuno očuvana, a u podnožju Kučaja najznačajnija je Ravanica, zadužbina kneza Lazara, u kojoj su sahranjene njegove mošti kada su dve godine nakon Kosovskog boja prenete iz crkve Svetog Spasa u Prištini.

izvor: mapio.net

U njenoj blizini nalazi se Ravanička pećina, mala kraška jama u kojoj je, prema predanju, sakriveno blago kneza Lazara posle Kosovskog boja jer su u to vreme Turci pljačkali manastire i crkve. U prilog tvrdnji da je legenda malo verovatna stoji činjenica da je pećina neistražena, pa čak i vrlo opasna jer su pre deset godina u njoj stradala četvorica speleologa pokušavajući da otkriju njene tajanstvene dubine.

izvor: cuprija.rs

Za srce Južnog Kučaja smatra se područje oko sela Sisevac i Zabrege, kroz koje protiče reka Crnica, čija dolina predstavlja predeo izuzetnih odlika, a nad njom se poput čuvara izdiže vrh Smrdanska kosa.

izvor: freebiking.org

Da je priroda bila darežljiva prema ovom kraju vidi se i po lepotama sela Sisevac, koje je omeđeno veštačkim jezerom i pećinom iz koje svoj put započinje reka Crnica.

izvor: tamoiovde.wordpress.com

U njenoj blizini je i jedan od očuvanih manastira ovog kraja Sisojevac, podignut na temeljima starog hrama u 14. veku, a  ktitor njegove crkve, posvećene Preobraženju Gospodnjem, po kome je i dobio ime, bio je Sveti Sisoje, proiguman manastira Hilandar.

izvor: panoramio.com

I u blizini sela Zabrege, na oštroj okuci Crnice, nalaze se ostaci nekada znamenitog manastira Namastija, građenog tokom 14. veka u crvenim tonovima poput boje crničkog peska.

izvor: foto Saša Stančić

Pa sve južnije i južnije, u podnožju visokih šumovitih brda nalazi se i veliki prevoj Čestobrodica, preko koga vodi put koji spaja dolinu Velike Morave sa istokom Srbije. Zajedno sa njim provlači se klisura istoimene reke, duboka čak 250 metara, koja Kučaj deli od planine Samanjac i stvara još jedan prevoj neobične lepote – Stolice.

izvor: stazeibogaze.info

U ovom bujnom zelenilu skriva se i izvor reke Grze, veličanstveno lep kada se u proleće otopljeni snegovi slivaju sa kučajskih obronaka i pune dva mala jezera. Ona protiče kroz klisuru koju oivičavaju brda i visovi Južnog Kučaja, obrasli bogatim šumama javora i jasena, u kojima se stalno mogu čuti šumovi divljih svinja, lisica, jazavaca i zečeva.

izvor: panoramio.com

Nad njom se protežu brda Pešterca, na čijim su vrhovima potpuno nenaseljene prostrane visoravni posute gustim šumama bukve i četinara i bujnim pašnjacima. To je oblast velike Brezovičke površi, na kojoj se nalazi kraško polje Troglan bare i Velika Brezovica, najveća livada na Kučaju.

izvor: panoramio.com

Cela površ poznata je po ponornicama i ogromnim šumovitim prostranstvima koja su toliko bujna da kad zađete među drveće, tu vlada potpuni mrak čak i po sunčanom danu.

izvor: forum bjbikers.com

Iznad ovog velikog prostranstva kao čuvar se izdiže vrh Tilva Palčin, do koga je put toliko omeđen drvećem da se ponekad stiče utisak da se prolazi kroz tunel koji stvaraju bujne krošnje.

izvor: freebiking.org

Pa sve dalje ka istoku, preko dolina Vejske reke i Demižloka, sastavnice Lazarevog kanjona, čineći istočni obod Kučaja.

izvor: panoramio.com

Iznad njih je vrh Mikulj, čuvena Mikuljska kapa, sa koga se pruža pogled na sve visoke tačke glavnog grebena Kučajskih planina: Kršjoru, Malinik i Stobore, najljući kučajski vrh pun škrapa, vrtača i gustih šuma, a kad je vedro, vidi se sve do Rtnja.

izvor: serbianoutdoor.com

Istočni Kučaj poznat je po svojoj divljoj i tajanstvenoj lepoti.Ovde se nalazi čuveno selo Zlot, od koga u dva pravca planinu krase izuzetne prirodne lepote.

izvor: serbianoutdoor.com

S jedne strane se od sela Zlot može krenuti u  pravcu juga, gde Kučaj krasi veličanstven Lazarev kanjon kroz koji duboko na dnu prolazi Zlotska reka i čitavim sistemom Zlotskih pećina koje je ona izdubila u krasu koji se u svojoj belini meša sa retkim zelenilom i modrim nebom. Sa vidikovca na rubu kanjona zastaje dah od pogleda na njegove strme litice i venac Malinika sa druge strane.

izvor: foto D. Veselinović

Pa sve južnije i južnije, ka tamnoj pruzi Crnog Timoka skrivaju se jame utisnute u kamene stene. Među njima najlepša je Bogovinska pećina,  sa 6 kilometara istraženih kanala najduža u Srbiji, a po mišljenju mnogih i najlepša. Najveći deo njenih tunela nastao je erozijom koja se vekovima odvijala u utrobi planine, a od tri različita nivoa koji je krase, ne zna se koja je lepši, posebno zbog svojih skrivenih rečnih vrela duboko pod zemljom. Da bi se video pećinski nakit mora se zaći duboko u ovu jamu, ali za sve koji se plaše insekata, rakova i malih stvorenja nalik na škorpije, koji svi zajedno nose naučni naziv kavernikolni zglavkari, ovo će svakako pokvariti uživanje u njenoj raskošnoj lepoti.

izvor: panoramio.com

Malinik i Javorište su, prema mišljenju nekih, zasebne planine koje omeđuju Kučaj, a opet, prema mišljenju drugih, visoravni koje sačinjavaju njegov masiv.

izvor: serbianoutdoor.com

Zajedničko im je nepregledno zelenilo i bujne šume bukve i jele, u čijim se tamnim senkama stoletnog drveća skrivaju vrganji, lisičarke i bukovače. A na proplancima, među lišćem koje svake godine ponovo padne, kao da čekaju da budu ubrane šumske jagode i kupine, a na jesen se sve zarumeni od zarudelog lišća, šipka i crvenog gloga.

izvor: foto Igor Bardić

I ovde sve šušti od mnogobrojnih rečica koje se slivaju sa obronaka visokih brda. Od svih najznačajniji je Crni Timok, koji izvire ispod Malinika, pa zajedno sa Zlotskom rekom ide dalje na istok.

izvor: foto VladimirNSSerbia

Drugi pravac od Zlota prati kraj u podnožju Malinika sve do jedne od najlepših prirodnih retkosti istočne Srbije – prerasta Samar.

izvor: foto Igor Simić

Ovaj jedinstveni kameni most nadvisuje se poput svoda nad dolinom rečice Perast u njenom najužem delu. Kolika je njegova lepota, pokazatelj je što je proglašen za spomenik prirode.

izvor: foto Igor Simić

Ovo je kraj velike visoravni Dubašnice, kraškog predela punog krečnjačkih stena čije livade u proleće umeju da se zazelene od sremuša koji olista dokle oko seže.

izvor: foto VladimirNSSerbia

Uporedo sa njim se proteže i visoravan Stobor, najljući krš Kučaja. I jedna i druga čine najistočniji obod planine i zatvaraju krug sa stenom Lisca, vrhom Straža i kamenitim liticama Velikog krša na severu.

izvor: serbianoutdoor.com

I kao sa velikim zatvorenim krugom velike planine, severni Kučaj predstavlja oblast sa najstrmijim stenama i vidikovcima na celoj planini. Ali ipak, najlepši dragulj predstavlja  čuvena prašuma Vinatovača, jedina u Srbiji. Da li možete da zamislite da postoji mesto na kome ljudska ruka nije ništa dodirnula proteklih 350 godina i da je ono jedino takvo u našoj zemlji, na kome prastare bukve umiru prirodnom smrću? E pa postoji, i to baš ovde, na padinama Kučaja.

izvor: freebiking.org

Bukve u Vinatovači široke su ceo metar, a streme ka nebu čak 45 metara. Procenjuje se da je većina stara preko 300 godina, pa zahvaljujući tome ovo ogromno prašumsko prostranstvo, na visini od preko 650 metara, predstavlja rezervat prirode zaštićen od strane države, u kome je strogo zabranjena bilo kakva intervencija ljudi, čak ni branje šumskog bilja i pečuraka.

Izvor: freebiking.org

Ovu veliku prašumu nadvisuje prevoj Klencoš i velika visoravan Vrtačelje ispresecana dubokim jamama, po kojima je i dobila ime i obrubljena večito zelenim četinarima.

izvor: serbianoutdoor.com

Pa ipak, najlepši vidikovci u ovom delu planine nalaze se baš prekoputa vodopada Veliki Buk, tromeđe Homoljskih planina, Beljanice i Kučaja, od koga se kroz guste šume izdiže vrh Straža.

izvor: freebiking.org

Pogled sa ovog stenovitog odseka najlepši je od svih kučajskih vidikovaca. Sa jedne srane je dolina Bobovačke reke i kanjon Resave, sa druge greben sa vrhovima koji se nižu jedan za drugim: Kraku Ursuli, Bećarska glava i Kurmatura, koji se spajaju sa Beljanicom. Sa treće strane je šumovito bilo Velike Treste i iza njega, kad je vedro, rtanjska kupa. Sa četvrte strane tu je stena Lisac, iza Crni vrh, a u pozadini, kao plavičasta bordura na horizontu, stenovita kičma Velikog Krša, Stola i Deli Jovana. Ne znaš gde pre da pogledaš i čemu više da se diviš.

izvor: foto Igor Bardić

Između Straže i kamenog vrha Lisac nalazi se Velika Tresta, najviši vrh Kučaja. U njegovoj blizini je Hajdučki kladenac, izvor skriven usred bujne šume, odakle reka Resava kreće na svoj put.

izvor: freebiking.org

Sa visokih obronaka Straže ona se lagano sliva preko padina i grana drveća koje zasipa svojim bistrim kapima. Otud joj i ime Resava jer poput ogromnih resa pada ka svom koritu u podnožju Kučaja.

izvor: panoramio.com

Dok ne stigne do svog najnižeg dela, gde razdvaja Beljanicu od Kučaja, reka se provlači kroz stoletne bukve prašume Vinatovače, da bi sa svom snagom svojih planinskih voda zaronila u kanjone i klisure veličanstvene lepote obgrlivši stene bele od krečnjaka i škriljaca koje štrče iz bujnog zelenila i stvaraju vrtoglave litice sa kojih se pruža veličanstven pogled na kučajske i beljaničke vrhove u svoj svojoj lepoti.

izvor: foto Zoran Jevtić

Jedan od najlepših je i vrh Lisac, koji kao da se sa svih strana propinje da iz tamnih stoletnih bukava izdigne svoju kamenitu gromadu. Pa ipak, u zalazak sunca postaje očaravajuć, kad ga poslednji zraci oboje u rumene tonove sutona.

izvor: freebiking.org

Sa vrha planine najbolje se spoznaje sva moć i lepota prirode. Dok stojimo na nekoj krševitoj litici a pod nama se u dubokim klisurama valjaju pruge reka, tamne šume bukve i visokih četinara, rasipaju cvetne livade prošarane bistrim planinskim potocima, imamo osećaj da smo ravni s njom. Ali dovoljan je samo jedan tamniji oblak da skrije sunce, zasvetli nebo od munja i prospe po nama kišne kapi, pa da shvatimo da je priroda sa svojim silama nešto što se mora poštovati i čuvati i da nam nema druge nego da živimo po njenim zakonima.

izvor: serbianoutdoor.com