12

Žena, majka, ratnica

Ej, Saveta!
Čitam u poslednje vreme šta ti pišu ove žene, pa pomislih da i ja nešto priupitam. Nemoj da misliš da ja inače nešto kukam. Mi od Vasojevića nikada to ne radimo, mi smo ti žene ka’ ratnice, nego me nešto u poslednje vreme brine. Nemoj da misliš da ja ne znam sama da rešim svoj problem jer ja sve znam, i sve to što te te žene pitaju ja bih im isto rekla kao ti, nego možda da čujem još neko šta misli.
Muž mi nešto čudan u poslednje vreme. Nekako živnuo, ne mogu da ga prepoznam. Sve mi nešto ljubazan, pa me brine.
A nikad takav nije ranije bio. I kad sam ga upoznala bio nekako tih i samo se smejuljio. Čula sam za njega sve najbolje, da je vredan i pošten, samo da je voleo jednu opajdaru koja ga je ostavila. Kaže meni tada moja sestra: “Ovaj ti je, sele, taman sad za tebe. Da ga obrlatiš kad nije sav svoj.” A nije da ja ne bih mogla i u drugo vreme. Ja sam ti, bre, najlepša devojka u mom selu bila. Pa kad prođem, svi se za mnom okreću. I školu sam završila u Berane, i kurs za kompjutere u Podgoricu. Ih, svašta ti ja znam.
Moram da ti priznam da me malo brinula ta njegova, da se ne predomisli. Al’ kad ti ja njega uvatih, nema više da ga ispustim! A znala sam i kako ću, nijedan muškarac na to nije gadljiv!
Ne prođe ni dva meseca i ja ostadoh u drugom stanju. Odmah se verismo, kakav je red. Sprema se svadba na jesen, taman kako treba.
Došlo u Beograd celo moje selo. Eh, baš volim da im zapušim usta što su već počeli da zuckaju da mi prošla 25. pa teško da ću sad nekoga da nađem. Misle oni to njihova planina.
A svadba bila velika. Do crkve me odvez’o fijaker. Ja stavila veliki šešir na glavu, a ovi moji tek čujem: “Vidi naše Rajke u šešir! Dama, ka’ da nikad nije ovce po Komove čuvala!” Samo vi drobite, mislim se ja, svima vama hoće srce da stane što sam se udala u Beograd! A muž mi dobar i tih i sve što ja tražim on čini. Malo metiljav za moj ukus, al’ svoj pos’o vrši.
Izrađah mu troje dece. Ja, kako je i red, podižem decu, a on radi. Neću da krijem, posle ovog trećeg nikako kilažu da skinem, al’ nije ni to loše. Vole muškarci kad je žena malo jača. U stvari, jedan dan obučem ja helanke i vidim da uopšte ne izgledam tako loše. Da vidiš samo kako me merka šef u samoposluzi svaki put kad odem nešto da kupim. Ih, nisam ja još za bacanje.
A muž mi stalno nešto umoran. Mnogo radi, znam, al’ ja bih sa njim malo da popričam, a on bi samo da spava. A ja šta ću, sednem da gledam televiziju, pa sve mi se naređaju serije jedna do druge. A kad mi naleti “Budva na pjenu od mora” ja sva srećna. Najtoplije mi oko srca kad svoje čujem.
Mada, familija mi često u kuću dolazi. Imam ja rođaka po Beogradu onoliko, pa kad se skupimo, bude ponekad čak i guslanja. A kad dođu iz sela, nadonose pršute i rakije, a komovica svaku bolest leči. I muž moj, vidim voli kad se skupe kod nas, nazdravlja sa njima i samo se smeje. A oni zadovoljni, vele: pravi crnogorski zet! A što vole kad leti dođemo, pa ceo mesec u selu ostanemo! Kažem ja tada mom mužu : “E, ovo ti je život! Čist vazduh i zdrava hrana, nema to kod tebe u Srbiju!”
I deca su mi dobra, sad već i u školu idu. Jedino sam uveče malo sama jer muž rano legne pa onda odem na Fejsbuk da vidim šta mi moji kod kuće rade. A ono rodbine koliko hoćeš, pa samo kače slike.
Kad sam napravila profil, napravih jedan i za muža. On ne zna šta je to, a ja mu kažem da je to da se druži sa ljudima. On slegnu ramenima i ja počeh mesto njega da kačim naše slike i prihvatam mu prijatelje iz škole. Al’ odjednom počeše da se javljaju neke opajdare da se druže! Sve ti ja to razjurim i odma’ ga napadnem koje su mu to. On se brani, kaže to su mu drugarice iz škole. Ma, koje drugarice, mislim se ja, nema to kod mene da prođe.
Kad, eto ti jedan dan, šalju poziv da prave godišnjicu mature. Koja, sad, matura, mislim se ja. Vidim ja to na dobro neće da izađe, još će da se skupi sa onim kurvetinama, pa obrišem ja njegov profil i napravim zajednički, kako i dolikuje bračnom paru. Na njega kačim samo naše slike, kako se grlimo i ljubimo (mada više nekako ja njega grlim, kad se malo bolje zagledam), kako imamo lepu decu, pa neka svi vide kako sam srećna i kako dobar brak imam.
Al’ otad me sve nešto pecka. Sve se mislim da neće on s njima ipak da se nađe, a da ja ne znam. Jedno veče došao i bilo mu nešto crveno na ruci, kao da ga neko grebao. Ja ga odma’ napadnem, a on kaže to mu od mašine na poslu. I otada sve nekako dobar i fin, sedne uveče sa mnom da gleda televiziju, pa nekako se rasprič’o, pa hoće mene i decu da vodi gde nam se ide, pa mi stalno daje pare, a kad moji dođu, on ih sve služi, pa čak i zapeva s njima.
Pa se sve nešto pitam šta mu je. Kuku, nije valjda lud da nađe neku drugu pored mene žive? Pa nisam ja bilo ko, ja sam mu decu rodila, velika sam majka, odana žena, iz čestite kuće. I lepa sam, onako stasita, svašta znam i u društvu sam lafčina. Jeste da ne volim da radim mnogo po kući i da nisam neka kuvarica, al’ mene ni majka nije terala da radim. Bilo nas mnogo, a ja najmlađa, pa sam samo išla na livadu da pazim na ovce, da neka ne odluta. I jeste da sam malo tvrdoglava i da moja mora da bude zadnja, al’ to muškarci vole. Šta bi on hteo? Školovana sam, i engleski sam naučila na kursu za kompjutere. Jeste da su mi se neki na Fejsbuku smejali što sam nešto pogrešno napisala, al’ šta oni znaju. Ja, bre, umem da napravim da slika bude crno-bela!
Pa me stalno to muči. I jeste da bih mu ja odma’ slomila i ruke i noge, štono Ceca kaže:”Osetićeš šta je žena kad poludi”, al’ ipak da te pitam: šta misliš, dal’ me on slučajno vara?

Beograđanka Rajka

18

Zna li ti žena da nisi oženjen?

Priča se ovih dana da mi se stari drug oženio. Čuj, priča se. Bolje reći, šuška se. Neobično, i to vrlo, jer najčešće se sve to proslavlja uz šenlučenje, trubljenje kolone koju predvodi merdža koji se ne vidi od kičastog cvetnog polja po haubi i krovu i barjaka koji se vije na ponos nacije. Ništa od toga, čak ni 1.200 slika sa venčanja. Zabrinem se. Odlučim da ga pozovem i čestitam:
– Alo, prijatelju, čujem da si se oženio! Pa, čestitam!
– Otkud znaš?
– Pa, priča se.
– Eh, jebiga, nisam hteo da se zna.
– Što bre da se ne zna? Pa s kojom si se oženio pa kriješ?
– Ma, pusti, nešto bezveze.
– Pa što si se oženio ako je bezveze?
– Ma, baba mi otputovala, pa nije imao ko da mi kuva.
– …
Da, da, ni ja nisam verovala kad sam čula. Idealan razlog za ženidbu, zar ne? A onda sam se zapitala da li je samo on taj koji je nenormalan. Šta je sa mladom? Koji je njen razlog? Da pokaže svoje kuvarsko umeće? Ili da eventualno zapuši usta rodbini koja je već karakteriše kao baba devojku? Odličan potez. Ala im je pokazala…
Al’ ima toga još. Eh, čega sam se ja sve naslušala i nagledala… Neki su se ženili jer su im cimeri otkazivali sobu, pa jedino tako uspevali da nađu novog sustanara, ne bi li lakše delili troškove kirije, neki zato što su im se svi drugari iz društva poženili, pa više nisu imali s kim da se druže, jer kad žena prihapsi, onda si ćao, neki zato da dokažu da nisu najgori, a neki jer ih je cela familija pričepljivala: »Hoćemo unuče, hoćemo unuče!«, pa, ko vele, daj da ih poslušam, opako mi otkucava ovaj moj muški biološki časovnik.
Ipak, najčešći scenario bio je sledeći: godinama traje grande amore, onda nešto pukne i raziđu se. Momak u beskrajnom bolu i depresiji nađe prvog skota koji mu svuče pantalone i, obavezno misleći na staru ljubav, napravi novom dotičnom skotu dete. Dok se osvestio, već je u crkvi sa mladom koja, iako velika hrišćanka koja posti i redovno se pričešćuje, uredno stupa pred popa sa nabreklom venčanicom.
Da li ste primetili da u svim ovim pričama nedostaje samo jedno: ljubav? O, Bože, pa gde li je ona nestala…?!
I onda ide godinica po godinica. Probudi se tako svaki od gorepomenutih paćenika jedno jutro i otkrije da pored njega leži zadrigla žena koja posle trećeg porođaja više ni ne namerava da se pogleda u ogledalo. Pogleda u zarozanu i musavu decu, lom u kući i sluša je kako danima upada u dilemu da li joj je vrh Maca Diskrecija ili Atina Ferari ( ili Budimpešta Meklaren, kakogod). Hvala Bogu, ova druga izjavljuje nešto što nikako ne sme, pa se i ona konačno opredeljuje. Po stanu mu danonoćno vršlja njena rodbina. Kad dođu iz sela obično donesu svoju domaću rakiju, pa ga stalno nalivaju. Sad je rado uzima, tako otupi, pa mu svi dođu nekako čak i simpatični.
Ako poželi da se pobuni i nešto promeni, varate se ako mislite da će promeniti nešto u svojoj kući. O, ne, nema tu kapaciteta. Odlučiće da na lakši i interesantniji način naizgled olakša sebi život. Pokušaće da nađe zamenu za ženu.
Pošto mu je ova već dosadila jer tačno zna kako s njom sve ide od početka do kraja, red je da nađe neko novo meso. Biće sumnjivo ako počne da izlazi, a i žena će se buniti, pa onda mora da opali nešto nabrzaka. U skladu sa svojom pojavom zna da mu je i ponuda tanka, pa planira da na’vata još nekog skota, jer takvi mu idu od ruke. Bira svaku priliku koja mu se ponudi i nastupa sa tužnom i patetičnom životnom pričom kako mu se brak raspada, kako mu je žena jedna rospija koja mu danonoćno pije krv i kako je papir koji ih razvodi već otkucan, samo treba da izađe iz štampača. Koji se, naravno, pokvario.
Planira tako da navuče neku slepicu koja će možda i progutati ovu priču, da je zaskoči u svojim raspadnutim kolima između viška letvi parketa, koje su mu ostale od prošle godine i dečjih slinavih maramica. I onda će je istovariti ispred njene kuće i više joj se neće javiti. Ali, najvažnije je da dokaže da je pravi švaler i da već lakše može da podnese povratak zarozanoj ženi, deci i kući.
I tako svaki put kad rakija iz tazbine postane slaba u otupljivanju. Uvek ista priča, ponekad čak i sa završenim razvodom, i isti pokušaj, vremenom sve neuspešniji.
Pa kad baš zagusti, možda i neka ispod Plavog mosta. Šta ima veze, one ionako ništa ne pitaju, a neke izgledaju čak i bolje od njegove žene.
I sve tako do sedenja iza prodavnice sa lokalnim alkosima, sa kojima mu njegov život još izgleda i dobar. I sve tako dok jednog dana ne postane pijani deda koji se dere i poliva decu vodom ukoliko se igraju ispod njegovog prozora. Sve tako dok naljoskan ne počne da pada po ulici i skuplja ga komšiluk. Sve tako dok ne shvati da je protraćio život pored žene koju nikada nije voleo i da je mogao da pronađe neku drugu sa kojom bi bio iskreno srećan i zadovoljan čovek. I sve tako dok ne shvati da je sve moglo drugačije da je imao petlju i promenio u svom životu sve ono u čemu je bio nesrećan.

Eh, da je bilo pameti…

P.S. Naslov koji me je inspirisao na ovu priču našla sam na Tviteru.

20

Blogeraj

Pre pola godine napisala sam svoj prvi tekst na blogu. Pre toga nisam imala pojma ni šta je to blog.  Mislim, čula sam. Čula sam za blog kao i za Madagaskar. A onda su mi se proširili vidici.

Asocijacija za blog bila mi je kolumna. Budući da radim u novinama, mislila sam da bi to značilo da treba da pišem o stvarima koje se događaju oko nas.  A onda sam videla kako to radi moja drugarica Marijana. Jednom rečju, ili bolje reći u tri reči – oduševila sam se! Njen stil mi se jako dopao, možda i zato što me pomalo podsetio na sopstveni (pravi sam narcis)  pa sam poželela da se i sama okušam na tom polju. Tako bi se moglo reći da je Marijana bila i moja učiteljica i moj mentor.

Prvi članak sam napisala za svoju dušu. Iz sopstvene nesigurnosti želela sam da opipam puls prijatelja – čitalaca. Bila je to priča o  mojim kumovima, Dragani i Azimu, i njihovoj neverovatnoj ljubavnoj priči koja se zaustavila kada su bili trinaestogodišnjaci i nastavila tamo gde je i počela, nakon pune 24 godine. Bio je to moj poklon kumi za rođendan, a kritike su bile pozitivne. Ali prijatelji su prijatelji, oni su subjektivni, mislila sam ja. Onda sam bojažljivo raširila krila i napisala prvu priču koju sam »pustila u svet«, priču o vraču-zubaru. Tako je sve počelo.

Sa svakim novim tekstom istraživala sam gde pripadam. Značio mi je svaki komentar, pa čak i negativan, mada takvih skoro uopšte nije ni bilo. Ne znači da će tako i ostati, naravno.  Tražila sam se u duhovitim pričama o svakodnevnim stvarima ili dogodovštinama iz mog života, koje sam obično pisala baš onako kako ih i pričam onima koji me poznaju, u nešto tužnijim, koje su obično opisivale sudbine osoba koje sam lično poznavala ili slušala o njima. Pokušala sam da pišem i motivacione tekstove, u kojima sam vežbala kako da nekome sve po spisku, ne bih li se tako konačno zaštitila od negativaca.  Uredno sam pisala i na zadate teme, i to sa posebnim uživanjem, imajući utisak kao da sam opet u školskoj klupi, a profesor mi zadao temu za pismeni.

Na kraju se ispostavilo da se najbolje snalazim u »šaljivim pričama« jer sam najviše pregleda imala baš za ludačku priču o razgledanju stanova i šarenoj galeriji likova koje tu možeš da sretneš  (»Buraz, transvestit i agenti«). Moram da priznam da mi je laknulo, u tom domenu sam nekako kao riba u vodi.  I za druge je bilo interesovanja, posebno za »Prolećne čistke«, kao i za moju najdražu pricu »Devojka sa modnim žurnalom«, posvećenu mojoj baki.

Nije uvek lako pisati. U početku imaš drugačije nedoumice: da li ću biti čitana i  da nešto ne lupim, a kasnije, kada te ljudi upoznaju, nekako ti je i odgovornost veća. Kad dobiješ pozitivne komentare jednom, pa drugi put, pa treći, baš ti bude toplo oko srca, ali onda moraš da paziš da se održiš na površini, a to nije lako. Prosto osećaš da se od tebe očekuje da nastaviš, kad si već uzeo zamah.

A onda ti ponekad naiđe oseka inspiracije. Čini ti se da je svaka tema koje bi se dotakao nezanimljiva u odnosu na one koje si već pisao. Onda sedneš i kreneš da čitaš priče drugih blogera. Onda se smeješ uz Skitarnik i pitaš se kako Blaženka ovako sroči svaki tekst, pa naiđeš na Snežanine priče iz detinjstva, pa se sav rastopiš dok čitaš o onim lepšim vremenima, pa kako Luna i Rada umeju da opletu po našem društvu, pa se pitaš da li se iza Blogdana krije ženska osoba jer tako dobro zadire u psihu žena, a  ne samo društva, kako Olja, Suzana i Maja Zmajče tako dobro slažu u redove sve one emocije koje imam i ja  i kako Negoslava od svake svoje priče na blogu napravi pravo književno delo.

Onda i ja nađem inspiraciju i sednem pred prazan ekran, a reči same poteku.  Pa poželim da i sama napišem nešto tako dobro kao oni, pa se trudim da ih dostignem. Ne, ne, nikako nije lako. I osećam da lakše plivam u ovim vodama, ali i da imam još mnogo da učim. Još toliko neispričanih priča čeka na mene…

»Priča mora nešto postići i negde stići«, Mark Tven

2

Tragom stare sveske

Kad u kući u kojoj si nekada živeo naiđeš na veliko spremanje i sortiranje šta od starih stvari leti u đubre, prirodno je da se osetiš prozvanim da te iste stvari odbraniš i sačuvaš, mada znaš da kad-tad mora da dođe vreme da neke od njih ipak baciš. Onda uzimaš jednu po jednu u ruke i roniš kroz uspomene. I najradije bi sačuvao baš sve jer ti se čini da, ako ih se rešiš, sa njima odlazi i po jedan trenutak koji ionako više ne možeš da vratiš, a tim činom kao da ćeš mu zauvek zatvoriti vrata i u svom sećanju.

Danas sam došla u svoju nekadašnju kuću u trenutku raščišćavanja starog ormana prepunog mojih svezaka iz osnovne i srednje škole. Pokušavala sam da sama odredim šta treba da ostane, a šta da leti i, kao i uvek, upala u staru zamku – odlučim da budem čvrsta, ali jedna po jedna sveska sve više stežu srce i opet ne mogu da se odvojim od njih.

Čim prelistaš stranice, kao da se vratiš u divne školske dane. I kao da si opet u onoj klupi u srednjem redu, u bučnoj učionici, među starim drugarima.

Evo svih svezaka iz geografije. Kako sam samo brižljivo istraživala svaku zemlju sveta i lepila razglednice njihovih glavnih gradova. Evo i one u kojoj je zabeležen svaki ćošak stare Jugoslavije, a na slikama Jadransko more, plavo, najlepše na svetu. Evo i neme karte sa ubeleženom svakom planinom u Sloveniji, rekom u Hrvatskoj i rudnikom u Bosni i Hercegovini. Bila nekad velika zemlja, morao si svašta da strpaš u glavu.

Evo i svezaka iz biologije. Šareni crteži, sve lepši od lepšeg, od cveta, preko ameba, glista, pa do polnih organa. Zato valjda danas znam da razlikujem muškarca od žene. Ali, moram da priznam da mi je najlepše crteže nacrtao komšiluk. Moralo se za odličan 5, a ja nisam bila toliko vična. Kasnije su se pojavili i skicen – blokovi, a u međuvremenu sam se i ja “namazala”, pa sam slike iz udžbenika kopirala indigom. Ih, za peticu i sa đavolom ćeš dil da napraviš.

Evo i notne sveske. U njoj note “Višnjičica rod rodila”. K’o da sad čujem pištanje moje plastične narandžaste frulice. Vežbanje unedogled. Čovek bi pomislio ako sam pevala u horu, imaću talenta i za frulicu. Džaba. To mi je bilo ravno radu u rudniku. Čak je i vrh  bio oglodan, ali ne zato što sam bila stalno gladna, naprotiv, bila sam sitno i mršavo dete već od nerviranja što ne umem, a moram da sviram.

Evo bezbroj svezaka sa vežbanjima zadataka iz matematike, fizike i hemije. Bože, rek’o bi čovek da sam bar nešto morala da naučim od ovolike vrednoće. Džaba sve, u ovom domenu ostala sam duplo golo. Mogu da radim sve samo ne sa parama. Umela sam i da, nenamerno, neke ljude svojevremeno zakinem, pogotovo pri menjanju nemačkih maraka u dinare, pa kuku lele, dokaži da si glup, a ne pokvaren!

Evo i svezaka iz opštetehničkog, ili kako smo mi to popularno zvali OTO. Uvek kad to kažem, setim se vica kad Ciga dođe u školu na roditeljski sastanak sinu, pa mu razredni kaže:

-Vaše dete ima tri jedinice: srpski, matematika i OTO.

A Ciga će:

– Za srpski i matematiku ne znam, al’ to što je ot’o, to će i da vrati!

Elem, pune sveske crteža, proseravanje naveliko, kao da ću da budem arhitekta. Po običaju, trčanje po komšiluku za crtanje, rendanje trulih šper-ploča i tako unedogled.

A sveske sve lepše od lepših, Sara Kej na naslovnoj strani, italijanske Pinja, kupljene u Trstu i Solunu, a onda i, u skladu sa sankcijama i bedom, sve jadnije, od recikliranog papira. Tuga. Al’ i onda smo se dovijali. Oblepiš je posterom, pa prelepiš celu selotejpom i boli te uvo šta je ispod. A to ionako nije važno jer je najvažnije ono što piše na zadnjim stranama. Dopisivanje na času: “Je l’ te pitao da pođete?” “Jeste, i baš je bilo strava!” Neprocenjivo…

Tu su i gomile svaštara iz različitih faza, skoro pa da čovek prati moj mentalni razvoj. Sveske iz navijačke faze, umotane u postere tima Crvene zvezde, pune članaka iz novina i zapisanih utakmica i rezultata. Kad ih vidi, rekao bi čovek da sam bila u srodstvu sa nekim od fudbalera. Al’ jok. Kad se ja za nešto u’vatim, to je kompletno. Tu je i faza obožavanja grupe Nju kids on d blok i bezbroj njihovih zapisanih pesama. Pošto su moje drugarice bile smrtno zaljubljene u njih, red je bio da i ja upadnem u to, samo što se meni nije dopadao nijedan, pa sam, da ne bih bila “konkurencija” nijednoj od njih, izabrala najtrulijeg lika Džonatana, koji se nikome nije sviđao. Tu je i faza patetičnih pesmica i velikih ukoričenih svezaka punih istih, sa kičerajskim slikama parova koji se ljube, al’ sve na ivici da se opale, isečenih iz časopisa “Bravo” i “Ćao Ona”.

Evo i svaštara iz gimnazije. Vidi se koliko sam ozbiljnija. Tu su i prvi stihovi, zapisane misli i priče, prošarane najlepšim ljubavnim pesmama naših pesnika. “…Moje srce nikada ne napušta nada. Znam da ćeš se vratiti jednog dana i sa sobom doneti snegove. Do tada, tvoja će ljubav biti jedini zrak sunca na mom čelično-sivom nebu, tvoj glas najlepša melodija, a tvoja pisma nadraže knjige…” Sad mi neobično da sam ja ovo pisala sa samo šesnaest godina.

Tu su i neke započete, a nedovršene priče. Verovala sam tada da je moje pisanje bezvredno i da to što dobijam petice na pismenim zadacima ne znači da su profesori objektivni. Nije pomoglo čak ni to što su mi radovi nailazili na oduševljenje i najzahtevnijih nastavnika, u mom okruženju me niko nije razumeo. A šteta! Ima tu mnogo pesama napisanih u akrostihu, pokušaji pisanja soneta, čak i jednog sonetnog venca, naravno neuspeo, jer čik napiši svaki stih sa istim brojem slogova.

I tako sedneš da uradiš jedno, a uhvatiš sebe kako si zastao nad nekim iscrtanim srcem sa dva imena u njemu. I kako da baciš? Uzdahneš i vratiš svesku na poveću gomilu koja ostaje. Neka je još malo, bar dok i sama potpuno ne zaboravim to srce…

15

Venecija -čarobni lek za dušu

Tog dana kada mi se konačno ostvario plan da putujem u Veneciju, mislila sam da ću se onesvestiti od sreće. Trebalo je još samo dočekati ga. Ali umem ja da budem strpljiva kad nešto mnogo želim. Ih, itekako!

Ta nedelja ujutru osvanula je šućmurastog neba. Oblaci su se borili sa suncem ko će nadvladati, ali ja sam znala da će se sivilo raščistiti, bar zbog mene. Nema šta, kao da se sve nameštalo da moje srce bude puno.

U luci Punto Sabioni dočekali smo vaporeto. Makedonci koji su se na doku nacrtali pre nas, odmah su se nabili na gornji deo broda ne bi li uhvatili bolji pogled, a mi smo prosleđeni u zatvoreni donji deo palube, doduše sa prozorima. Moj muž, koji ništa manje od mene nije bio uzbuđen zbog odlaska u ovaj magični grad, bez reči se popeo gore i umuvao se među njih sa foto-aparatom.

Ja sam poslušno ostala dole. Sve sam mislila da će me produvati vetar, da je nemirno more i ta bapska sranja, ali kad smo već počeli da se približavamo Veneciji, nisam više mogla da izdržim, morala sam da se popnem. Al’ gore se sve ljulja zbog talasa, a ja k’o pijana počeh da letim po onoj palubi i jedva dođoh do njega. Još se mislim:«Dobro je da sam zveknula jedan dimigal, taman bi bilo čarobno da ovako picnuta napravim jedan rigoleto po palubi!« Nemojte da se čudite, svi se picnu kad krenu u Veneciju. Jednog putnika je žena tokom celog puta zezala da se sredio kao da ide u Rio. Bauljam ja tako, a muž mi kaže:«Šta se klimaš? Lepo raširi noge kad stojiš da uhvatiš ravnotežu. E, nikad od tebe mornar…« Koji, bre, mornar?! Ja inače baš razmišljam o tome. Uostalom, na jednom letovanju smo u dokolici gatali, pa je ispalo da sam u prošlom životu bila mornar koji se utopio u brodolomu. Znači, prirodno je što dramim. Ne znaš ti, čoveče, šta sam ja doživela tada…

Elem, kad prođosmo Svetu Helenu i zaobiđosmo poslednji ćošak, ukaza se Venecija pred nama! Uzmuvaše se Makedonci, začu se i poneki vrisak. Ja obično od ovog dimigala pevam na putu i tako zabavljam saputnike, al’ sad ostadoh bez glasa. »Bože, tako je lepa i bela«, mislim se ja, a i sunce granulo i svu je obasjalo, pa ne znaš da li više blista Santa Marija dela Salute ili se crveni toranj. Uh, pođoše mi suze, ne znam da li pre da je gledam ili da je slikam. I sad me baš i briga što je nemirno more, i što nas talasi ljuljaju – gledam je kao opčinjena.

Jedva čekam da siđem i uronim u nju. Napravi se gužva na izlasku sa brodića, pa stadosmo da čekamo. Dok se drugi guraju moj muž našao mikrofon koji koriste vodiči da pričaju putnicima šta vidimo i kao nešto priča, a ja ga slikam. Smeju se Makedonci, vide dva mentola, a ja još hipnotisana pogledom, ne snađoh se da uzmem mikrofon u ruke i odistinski zapevam, kao što obično radim kad me opali dimigal, pa da vide svi šta je mentol.

Spuštamo se dokom na rivu Skjavone i širimo oči na sve što vidimo. Sve se šareni od gomile sveta, al’ nekako je najviše Japanaca. Guramo se kroz onu gomilu i ne znamo šta pre da gledamo. Prolazimo pored najekskluzivnijih hotela koji kao da su sad ispali iz renesanse, evo i mostića i kanala, eno su i gondole, evo ga i Most uzdaha i svi prave gužvu ne bi li ga slikali.

Ako ste mislili da sam došla nepripremljena, baš ste se prevarili. Još kod kuće sam provela dane na Gugl mapi istražujući Veneciju, obeležila najvažnija mesta koja želim da vidim, posetila na desetine foruma, naoružala se kartom i turističkom knjižicom. Ma, kao da sam vodič, original! Toliko sam se bila zanela da sam čak htela da pogledam snimak na Jutjubu kako izgleda Venecija kad s mora dođeš do nje, al’ mi muž nije dao. Rekao je da je bolje da to vidim sama. Bio je u pravu, hvala mu.

Dođosmo tako, držeći se za ruke, da se ne izgubimo u »velikom svetu«, do Trga Svetog Marka. Oduševljeno gledamo visoki zvonik , pa redom Duždevu palatu, crkvu Svetog Marka, Sat – kulu, Prokurative i slušamo kako orkestar svira klasičnu muziku ispred Florijana. I ovde su gomile ljudi i mnoštvo golubova. Hranim ih zrnevljem koje mi je utrapio jedan tamnoputi momak nadajući se da ću mu udeliti neki evro. Jedu mi iz ruke. Divno! Ovako nešto nikad ne bih ponovila u Beogradu. Svi bi mislili da sam luda.

Nastavljamo dalje ka mostu Rialto. Idemo kroz krivudave uličice i pratimo strelice na zgradama. Stepenicama se penjemo uz suvenirnice i uopšte nemamo osećaj da smo na mostu. Tek kad se provukosmo između radnjica dođosmo do kamene ograde mosta. A ispod nas Grand kanal, gondole koje plove po zelenoplavoj površini i palate predivnih boja koje se naslanjaju na samu vodu.

Vratismo se u prodavnice da biramo suvenire i odlučimo šta ćemo poneti za uspomenu iz ovog čarobnog grada. I ne znaš šta pre da kupiš, od raznobojnih karnevalskih maski sa perjem, perlica i ramova za slike od murano stakla do prelepih venecijanskih narukvica koje neodoljivo zveckaju kad ih okačiš na ruku.

I dok ja omamaljeno kupujem, dođe mi muž i kaže da na Rialto marketu sviraju mnogo lepu muziku, a on bi da sluša. Posle nekoliko minuta dođem i ja i vidim ga, uhvatio se za ruke s nekim ljudima i ubi se od igranja. Požurim da ga slikam jer to ne liči na njega, neće mi verovati oni kojima budem pričala. Nešto mi tu smrdi, al’ vidim nekog sveštenika u sredini, al’ opet mi i mnogo zvekeću daire za muziku katoličke crkve. Jao, bre, pa to neka sekta, a ovaj se u’vatio s njima u kolo, lepa mu muzika! Gledam ih ja i smejem mu se, kad u’vatiše oni i mene! Odigrah i ja jedan krug s njima, pokazaše mi očima da imam odličan ritam, al’ gledam ja njega i pokazujem mu da se čistimo mi iz kola. Jeste da se ništa ne razumemo i mnogo je vesela muzika i oni su strašno ljubazni, al’ zajebi me sa sektašima.

Idemo dalje ka rivi da sednemo u gondolu. Cilj nam je crkva Santa Marija dela Salute, a ja sam čak spremila i prigodnu recitaciju za ovu priliku, tj. pesmu Laze Kostića. Odma’ da kažem da smo bacili oko na »socijalnu« gondolu, za ovu sa foteljicama sirotinja poput nas nema da izdvoji ni 80, a kamoli 100 evrića. A i videćete da je to mnogo bolje za moj mentalni sklop.

Dođosmo do doka i sad ću ja da uđem, al’ nešto mi se mnogo ljulja od talasa. Al’ to ni po jada nego mi je ograda mnogo mala, jebeš mi mater ako ne upadnemo u vodu! Sedosmo sa još dvojicom stranih turista koji sve znamenitosti snimaju kamerom i svi se smeškamo, al’ ja zabrinuto. Krenusmo, al’ voda u ovom velikom kanalu nemirna, pa sve zanosi gondolicu. E, tu poče moje blamiranje! Kako se malo nakrivimo tako ja počnem da skičim k’o prase i vrištim! Moj muž seo na ivicu pa hoće da ustane i da turistima foto – aparat da nas slikaju, a ja padam u fras da ćemo se zbog njega prevrnuti. U svom kreštanju, odlučim da, idiot, u belim pantalonama sednem na pod gondole – sigurnosti radi. Gondolijer mi tandrče nešto na italijanskom, valjda da ne moram da sedim na podu, ali na kraju diže ruke jer mu ja uporno na srpskom objašnjavam da tako hoću i da mi se skine s vrata. Turisti se smeju i ubiše se snimajući me. U jebote, nisam proverila da li me ima na Jutjubu! Stigosmo nekako na svoje odredište i ja istrčah kao metak uz viku: »Nikad više neću da sednem u ovo sranje!« A lepo me majka pred put pitala: »Ti ćeš stvarno da sedneš u gondolu?« Znala žena lepo šta pita debila…

Al’ brzo sam sve zaboravila kad sam videla crkvu. Nije me poremetilo ni to što smo sve neke verske fanatike pitali da nas slikaju, pa nam oni sekli glave jer se nisu mnogo susretali sa foto – aparatom, đavoljom spravom. Ni to što što ni za živu glavu nisam htela da ponovo sednem u gondolu pa smo se izgubili. Nema veze, našli smo put uz pomoć karte i tako istražili Veneciju, bar njen mali deo i upravo nam je to ostala najdraža uspomena: u lavirintu uličica i kanala bilo je fantastično baš to što ne znate na šta ćete sledeće naići, da li vas iza ćoška čeka neki mali trg, prelepo ukrašena crkva, šarmantna fontana ili ljupki mostić. A iznad vas balkoni prepuni šarenog cveća, fenjera i kitnjastih ukrasa, kao iz vremena Petrarke i Laure. A između prozora ponegde i razvučen konopac sa raširenim vešom. Savršenstvo u svemu što nosi ovaj prelepi grad.

Veneciju smo napustili u zalazak sunca koje je svoje zrake poslednje bacalo na plave talase. Sve je bilo romantično, baš kako joj i priliči. Ostalo je još mnogo toga što nismo videli, ali to nam je ostao domaći zadatak za neki drugi put. Uostalom, možda i da se rešim svoje fobije od gondole, a možda i da nešto otpevam sa gondolijerom.

Venecija će me, znam, čekati…