5

Svašta, ko na vašaru

ringispilDa li ste nekada bili na nekom vašaru u Srbiji? Ako niste, mnogo ste propustili. Ali ne mislim ja na onu seljanu koja se razvali od piva i prasetine ispod neke šatre u kojoj pevaljki lepe crvene na čelo dok im trubači duvaju trube u uši, pa ih posle par dana boli glava od mamurluka i pate od privremene gluvoće. Ne, ne, ja mislim na pravi vašar, veseo, šaren, na kome ne znaš gde ćeš pre da gledaš i koji se jedva čeka iduće godine.
I nije da pričam napamet, takav vašar postoji i to u jednom malom mestu na obali Morave. Varvarin je varošica u blizini Kruševca i u njemu je rođena moja majka. Njegova dva najveselija datuma u godini su 12. jul – Petrovdan i 28. avgust – Velika Gospojina. To su dani kada se u njemu održava vašar.
Vašar je oduvek u Srbiji bio prilika da se ljudi sretnu, da završe svoje poslove i zabave se, da se prikažu i dokažu, da vide i budu viđeni. Tako je bilo nekada, a bogami i sada.
Iz priča moje majke, iz vremena kada je ona bila dete, čula sam kako se nekada sve ovo svečano doživljavalo. Taj dan bio je najvažniji u godini i cela familija iz okolnih mesta uparađeno bi dolazila na vašar. Bilo je tu ne samo obavljanja posla, nego i očekivanja i nadanja da će se i neke porodične stvari uspešno završiti.
Sve se održavalo na jednoj velikoj poljani koju su zvali “čair”, što na turskom i znači livada ili polje, ispod koje se silazilo na Moravu da se rashlade i uživaju pored reke.
Iz okolnih sela stizalo je mnogo mladića i devojaka. Posebno su se one doterivale i, da se ne bi izgužvale, nosile bi svilene haljine sa sobom, preko ruku, pa se presvlačile i začešljane i namirisane, odlazile u portu crkve na igranku. Tamo je svirala muzika i igralo se kolo, očijukalo se sa momcima i čekalo da “padne ljubav”.
Roditelji su šetali sa decom, koja su željno iščekivala poneku igračku, i najčešće bi im želje i bile ispunjene jer se tog dana nekako radije nego inače drešila kesa. Sedelo bi se pred kafanom, pilo se pivo, boza, klaker i malina i gledalo ko prolazi, ko je prvi put u kolicima izveo prinovu da je prikaže, koja je devojka stasala za udaju. I taj dan bi svima bio lep i neko vreme bi se samo o njemu pričalo i mislilo.
Čak i kada je moja majka otišla na školovanje, vašar nikada nije propuštala. Bila je to prilika da vidi stare drugarice i drugove i ponovo bude na svome, da se podseti svega što voli i čini je srećnom, jer uskoro je ponovo počinjala škola. I kada se udala i dobila svoju porodicu naučila nas je da mu se radujemo i na svakom kraju leta ga dočekamo u Varvarinu.
Prvi vašar koga se sećam i dalje se održavao na čairu, s tim što se u jednom delu ove velike livade sagradila autobuska stanica. A u svom tom žamoru i gužvi izdizala se cirkuska šatra. Možda i nije bila toliko velika, ali meni maloj izgledala je ogromno. Vodili su me pozadi, gde su kavezi sa životinjama da vidim majmune, a pošto sam želela da ostanem duže nego što treba, umela sam da udarim u dreku, pa su me, ne bi li me sredili, vodili da gledam kako su visoko u ćoškovima perona stanice laste svile gnezda, a iz njih izviruju ptići.
A bilo je tu još koječega što je privlačilo svačiju pažnju. Nedaleko od cirkusa stajali su veliki i mali ringišpil, ali oni pravi, sa gvozdenim sedištima, pa kad te zavrti, a ti letiš na sve strane, pa se onda uhvatiš za nekog, pa kad te pusti, letiš još više. Maštala sam da ću tako i ja kad porastem. Bila je tu i velika balerina, koja se vrckala ukrug sa onim svojim pomalo začuđenim izrazom lica. Ali, za mene je bio rezervisan mali ringišpil sa konjima i automobilima, u kome sam uživala vrteći se ukrug. A muzika je svirala preko razglasa i sve je bilo tako očaravajuće veselo.
Pa kad siđeš sa konjića, kreneš da istražuješ dalje. Pa te čeka koka koja nosi plastična jaja, a kad ispadne, unutra nađeš prsten sa crvenim kamenčićem. Pa ga staviš na ruku i misliš da izgledaš kao sve ove devojke što se tu motaju crvenih usana i mirišu do neba.
A kad te malo izvuku iz te gužve, zaroniš u šarenilo tezgi koje su se nagurale sa obe strane ulice, pa ne znaš šta bi pre pogledao, da li onu koja ima tako divan miris kože, prepunu opanaka, tašnica, narukvica i kaiševa ili onu sa raznobojnim svilenim bombonama, našaranim liciderskim srcima, velikim okruglim lizalicama duginih boja i ušećerenim jabukama, crvenim kao krv. A s ove strane ružičasta šećerna vuna, a s one miris pečenog kukuruza, tamo sladoled na točenje, a ovamo limunada. A ti bi, kao i svako dete, sve.
Al’ ne daju ti da ne pokvariš ručak, pa te odvuku u kafanu da jedeš ćevape dok ti miris pečenih kobasica i jagnjetine koja se okreće na ražnju otvara apetit. Pa ti donesu da piješ malu koka-kolu, al’ u staklenoj flaši, ili mirindu, šta god poželiš. Pa kad tu probrljaviš, nastaviš dalje da tražiš sve što vidiš – i žvake u obliku cigareta, i sok na slamku, i šarenu svesku, i bojice, i flomastere, i lutku, i loptu. A ono sve šareno, pa širiš oči od te lepote.
I tako svake godine dok ne porasteš, pa i ti počneš da se mirišeš i lickaš i zagledaš momke, iako znaš da već sutra ideš kući jer završava se leto i počinje škola. Al’ nema veze, šta bi drugo radila da ne očijukaš? A kad odrasteš, drugačije na sve gledaš i druge te stvari vuku.
I sigurno da je svaki vašar najlepši deci, ali njegova ustreptalost i živost obuhvata svakog ko se u njemu nađe. I stvarno ti bude lepo, i ako imaš neku brigu, tog dana kao da odleprša i ostavi te malo na miru. I onda se prepustiš toj čaroliji koja te nosi kao pesma koja se odasvud čuje i osećaš se da si svoj na svome kao što nigde drugde ne možeš da budeš. I onda se osećaš sigurno i srećno. A za sutra ćemo lako, novi je dan…

liciderska-srca-mnozina

11

Đerdap – gvozdena vrata Dunava

hajducka12Kada Dunav započne svoj daleki put na šumovitom Švarcvaldu, čekaju ga mnoga nemačka i austrijska brda, slovačke, hrvatske i mađarske ravnice, a kad uđe u Srbiju, spor je i širok kao da se i sam uljuljkao u svoje plavetne talase. Valja se tako među poljima žita i kukuruza, mimo blagih padina sa vinogradima, uz vrbe i platane i kao da se sprema za svoj preobražaj i malo uzbuđenja.
I taman kad se onako veliki i plav, skupljajući za sobom velike reke i rečice stopi sa Nerom, naglo skreće, useca se u obronke Karpata i od mirne ravničarske reke pretvara se u brzu i moćnu planinsku silu koja dubi obale, nepredvidivu i divlju. Tu počinje Đerdapska klisura.
Nastala pre mnogo stotina hiljada godina, kada je zbog geološke kataklizme došlo do rascepa Karpata, ovim putem je oteklo Panonsko more, a za sobom ostavilo dug kanjon kojim danas teče Dunav. Klisura predivnih prirodnih lepota oduzima dah dok Dunav, čas širok nekoliko kilometara, čas sužen na nekoliko stotina metara, brza, vijuga, juri, preliva podvodne stene, dubi obale i potkopava planine, nemiran i silovit.
Rumuni ga zovu Železna vrata, a kod nas je Đerdap. Kod njih dubi Karpate, a kod nas Miroč, dok se njihovi strmi obronci ogledaju u nemirnom plavetnilu velike reke.

golubacka_klisura

Na početku puta razbuđeni Dunav čeka Golubačka klisura. Moldavsko ostrvo ga lagano deli na dva rukavca, ali se on odlučno spaja i nastavlja svoj moćni prodor. Tu je i Golubačka tvrđava, najočuvanije srednjevekovno utvrđenje u Srbiji. Na putu uz reku ponosno se izdiže sa svojih devet kula i bedema. Na početku, kao čuvar, u samom Dunavu, čisto da opomene brodove, iz vode izvire stena Babakaj, a na kraju, kao da ga ispraća, stena Stenjke.

golubac

I taman kad se Dunav malo smiri u Ljupkovskoj kotlini, nailazi novi tesnac i nove litice. Gospođin vir, kao što joj i samo ime kaže, klisura je sa najdubljim vrtlozima u Đerdapu, koji prave velika udubljenja u koritu, takozvane lonce, a dubina dostiže i 82 metra. I onda opet, u susret Donjemilanovačkoj kotlini, da ponese sa sobom Porečku reku, čije se ušće posle izgrađivanja brane pretvorilo u pravi zaliv, da opet malo predahne i smiri se, dok ne krenu novi brzaci.

gospodjin vir
A onda ga čeka najveće suženje, u kome pokazuje takvu snagu kakvu nigde na svom dalekom putu nema. Ovde se stene izdubljenih planina izdižu i do 300 metara u visinu, a Dunav proseca uzan put od svega 150 metara i njegov tok podseća na oblik kazana, pa je po tome klisura i dobila ime. Najuži deo je “Veliki Kazan” , prepun virova i do 70 metara u dubinu, kao i pećina, u kojima se čuje samo hučanje moćne reke i vidi njena veličanstvena snaga koja je virtuozno izdubila podzemne oblike.

pecina djerdap

Odmah za njim nastavlja se “Mali Kazan”, gde Dunav nastavlja sa svojim divljim tokom, pun brzaka i virova. Na njegovom kraju nalazi se Hajdučka vodenica, prava mala oaza među gromadama, malena lučna, uvala u kojoj se nalazi rimsko srednjovekovno naselje, crkva i nekropola. To je ujedno i središte Donje klisure Dunava,iz koje se pruža impresivan pogled na strme litice Miroča sa srpske i Munci Almažujuja sa rumunske strane.

kazan1

A tu je i u steni isklesan lik dačkog vladara Decebala, veličanstven u svojoj veličini i lepoti.

kazan
Nedaleko odatle je i Trajanova tabla, koja svedoči koliko je Rimljanima dolina Dunava bila važna. RimskiTrajan dovršio je ovaj put kroz nepristupačne predele koji su započeli Tiberije, Klaudije i Domicijan. 103. godine, kad sve bilo završeno, iznad Malog Kazana postavljena je tabla na kojoj piše da je Trajan zaslužan za spajanje dunavskih obala. Ona se odnosi na izgradnju velikog mosta koji je nekada davno bio podignut kod Kladova i predstavljao velelepno zdanje na 20 stubova i dugo vremena bio najduži most na svetu, koji je porušen zbog povlačenja Rimljana pred varvarskim plemenima, a od njega su sačuvana samo tri stuba i delovi portala. Međutim, kada se gradila brana, moglo je da dođe i do uništenja table, jer ju je nivo vode, koji se podigao, potopio, ali su je, da bi je očuvali, izdigli 10 metara i iako se ne vidi sa puta već se do nje stiže samo čamcem, svedoči o davnim vremenima i ima neprocenjivu vrednost.

trajanova-tabla-tabula-traiana
Iz Kazana Dunav se ponovo smiruje u Oršavskoj kotlini, takođe izmenjenoj podizanjem brane i poznatoj po nekadašnjoj čuvenoj Adi Kale, na kojoj su tokom Prvog srpskog ustanka pogubljene četiri dahije.
Poslednja na ovom burnom putu Dunava je Sipska klisura, puna podvodnih stena, vrtloga i virova velike snage i dubina,a u kojoj se nalazi i velika hidroelaktrana Đerdap, podignuta 1970. godine, koja je uhvatila i iskoristila ogromnu snagu ove velike reke.

sipska klisura

Na izlasku iz klisure, Dunav se naglo širi, ali mu podvodne stene još uvek ne daju onu mirnoću i lenjost kojim sporo kreće ravnicom. Opet će joj se vratiti kad se rasprostre bez prepreka po valovitoj Negotinskoj krajini i zaplovi kroz Rumuniju i Vlašku niziju do svog ušća, gde ga pred kraj puta čeka velika delta u šumama Letee na tromeđi Rumunije, Moldavije i Ukrajine i konačni smiraj u Crnom moru kod svetionika u Sulini.
Veliki put prevaljuje Dunav i u svakoj zemlji ima svoje čari, ali u Srbiji je nekako najlepši. Možda kad se ispod Kalemegdanske tvrđave stopi sa Savom, pa zajedno obiđu Veliko ratno ostrvo, možda kada se kod Sremskih Karlovaca lenjo protegne između tople plodne zemlje, ali sigurno kada u veličanstvenom huku savlada Đerdap. Moćan u svojoj snazi, dopraća i ispraća zore i sutone, godišnja doba i nemirne godine, ali uvek ostaje snažan i nenadmašan, baš kao i priroda koja ga je stvorila.

djerdappp

4

Duga topla leta

bicycle-788733_640Eh, ni leta nisu kao što su nekad bila…
Uvek kad se približi septembar i, ma koliko godina da prođe, podseti me na početak škole, osvrnem se iza sebe i sa laganom tugom pozdravim leto. Jeste da ono traje skoro do kraja septembra, ali, ma haj’te molim vas, ko još letuje kad počne polako da žuti lišće.
Tako i ove godine. Prolete leto kao da si tek trepnuo i sve sad opet Jovo nanovo. Jeste da nemam decu koja kreću u školu, a i svoje sam već završila, ali kraj leta me uvek nekako spusti na zemlju dok po toplim danima lebdim kao maslačak na vetru. I nije da nešto spremam zimnicu ili cepam drva, nego tako sam valjda pomalo blesava.
A nekad su leta bila potpuno drugačija. Bila su topla i sunčana, ali ne vrela i vlažna kao danas. Bilo je i vrućih dana, ali uveče izađeš na brdo iza zgrade, pa sedneš ispod jedne stare trešnje koja nije posečena u danima kada se gradilo naselje u kome sam se ja rodila, pa osetiš kako je zemlja sveža čim padne mrak, a vetrić hladi, pa možeš lepo da spavaš. A danas od vreline ne znaš kako da se odbraniš. I trešnja i sve ostalo je posečeno. I kraj u kome sada živim prepun je betona, pa kad se upali od nemilosrdnog sunca, ne možeš da se rashladiš. I ono malo trave, koja iza zgrade stidljivo probija, sprži se i požuti, pa svi sa radošcu čekamo kišne dane usred leta.
Nekada smo svaki letnji dan provodili u senkama svoje ulice. Ležalo se po travi, igrale se karte, pila se koka-kola, a uveče, kad nam dosade sve priče, zapalimo vatru i okrećemo kobasice. A kad baš upeče, odemo na Adu ili dugačkim ribarskim čamcem na Belu stenu na obali Dunava, gde ostanemo do sumraka, pa kao na kraju nekog lošeg ljubavnog romana plovimo nazad u zalazak sunca. A danas nigde nikoga nema. Rasturilo se celo društvo, svi nekud žure, na posao, s posla, po decu, po ženu, i svi u prolazu kukaju kako im je nekad bilo divno i kako se rado sećaju onih dana, al’ znaju da nikada neće moći opet da žive tako, samo u uspomenama u koje beže kad im se smuče svi oko njih. Odraslo se, jebiga.
Nekada se celo leto čekao avgust da se ide na more. Pa svako veče sedneš da gledaš hrvatski “Program plus” ili sarajevski “Noć i dan”, da se smeješ uz “Mućke” ili “Alo, alo” ili da plačeš uz “ženske” serije “Povratak u Idn”, “Mistralova kći” ili “Sahara”, a jedva čekaš da naiđe vremenska prognoza, pa gledaš temperaturu mora, pa se misliš:”Joj, koliko još dana imam, pa da se bacim u ovo toplo plavetnilo?!” A danas nema noćnih programa niti takvih serija. Samo neke bezbrojne reprize, serije u kojima forenzičarska dostignuća dolaze do izražaja u brutalnim ubistvima ili se možete edukovati uz starlete u veoma gledanim rijaliti programima, koje vode kurs “Kako da u pet koraka oralno zadovoljite svog partnera”.
Nekad se svakog leta išlo u drugo mesto na Hrvatskom primorju, pa možeš da biraš hoćeš li od Istre pa sve dole do Cavtata, a plaže od sitnog kamena, a iznad tebe borovi, pa ne znaš da li više miriše ili te zaklanja od sunca kad odremaš posle plivanja. Pa te uspavljuje šum talasa blistavo plavog i čistog mora. A sada ne znaš da li ćeš pre da preskačeš pečene paprike po grčkim plažama (od čijeg mirisa mi se, btw, od detinjstva povraća) ili da moliš Boga da majstor u kanjonu Morače ne ohane usput, pa da se kući, umesto sa uspomenama, vratiš u najlon kesi. Ah, naravno, zaboravih zbog stresa od kanjona Morače, čaroban doživljaj kupanja pored kanalizacionih odvoda na obalama Crnogorskog primorja.
Nekada je bilo dovoljno samo otići iz grada kada leto zabrazdi. Pa se okreneš prirodi, izneseš ligenštul u dvorište stare kuće, čitaš dobru knjigu i uživaš u tišini i cvrkutu ptica. Ili uzmeš bicikl, pa ga voziš dok ti se ne pojave modrice na mestu gde sediš. Pa ga voziš po prašnjavim drumovima među visokim žutim kukuruzima, a vodi te zvuk žuborenja reke. Pa kad dođeš do nje, tebi nekako puno srce, udahneš njen miris i svežinu koja se diže sa vode, pa hajde opet nazad. I baš te briga što te svi čudno gledaju jer misle da odraslo čeljade nije za poni bicikl, tebi, bre, lepo jer uživaš u životu. A sada nema više ni kuće, ni bicikla, ni vremena za plandovanje na suncu. Život te usisao u svoj levak i melje ti dane ne puštajući da se odmoriš i opustiš, onako natenane. Sedneš za laptop, pa surfuješ po sajtovima umesto po talasima, kucaš umesto da pričaš, lajkuješ umesto da se središ, izađeš i čuješ kako je bilo na tim morima i putovanjima. Pa čak i kad odeš u prirodu, ti se, bre, ponašaš nekako kao da te ona žulja. I sve ti smeta, i buba, i pauk, i pčela, i cvet. Samo ti ne smeta mobilni telefon, da ga drndaš dok ti se ne ukoči ruka do ramena.
Al’ nije sve tako crno. Još mi možemo da se vratimo na staro ako se jako potrudimo. Još možemo da uživamo u letu, da istražujemo plaže i obilazimo predivna ostrva raznih zemalja, pa ponovo i Hrvatskog primorja. Da pronađemo nove knjige ili neke stare koje nismo stigli da pročitamo. Da prevrtimo sve one silne kanale koje nudi kablovska, pa kad je već plaćamo, da pronađemo i neki interesantan, na kome može mnogo toga pametnog da se vidi, čuje i nauči. Da se vidimo sa onim davno zaboravljenim prijateljima, koji, poput nas, zaista žele da ponovo udahnu u sebe dah mladosti i života. Da se popnemo na neku planinu ili odemo do neke livade, prostremo ćebence, udahnemo vazduh duboko i osetimo kako krv bruji kroz nas. Jer sve možemo. Samo ako hoćemo.

polja

2

Mesec i zvezda padalica

mesec i zvezda padalicaJednog ranog leta, taman kad Zemlja, opijena suncem i bujnom prirodom, počinje lagano da drema pred nadolazećim zracima Sunca, Mesec je sijao najsjajnije na nebu. Šepurio se u svojoj blistavoj lepoti i namigivao zvezdama koje su se kikotale pod njegovim nemirnim okom.
Protezao je svoje noge u srebrnim pantalonama posle dugog puta i uživao u uspomenama na svoje bezbrojne avanture. Gde taj sve nije stigao, gde zavirio, gde osmehnuo, čega se sve nije nagledao? Ali večno mlad i stasit, čekao je nove blistave noći da projaše po nebu i krišom baci poneki zavodnički pogled na nove zvezde, dok njegova verna Zemlja tiho drema u svom plavetnilu.
A tamo negde, daleko u tami, taman je stasala jedna mala plava zvezda. Tog proleća prvi put je rasplela svoju talasastu kosu i kao zrake bacala je oko sebe, blistava u svom mladalačkom sjaju. Gledale su je druge zvezde i divile se njenoj lepoti. A ona je ljubopitljivo gledala svet, tamne dubine, svetle komete koje su stalno nekud žurile i velike planete, kao neke stare dame koje sa lornjonom na nosu strogo gledaju na nestašno treperenje koje ih okružuje.
Jedne tople letnje večeri pogledao je i Mesec. Namignuo joj je svojim zavodničkim okom i nasmešio se nehajno. Njoj je zalupalo srce tako silno da je mislila da će se raspući. Stidljivo je spustila glavu i, zarumenjena, sklopila kapke da ga ne gleda. Krišom ga je posmatrala kako veselo pevuši svakoj zvezdi i svojim širokim belim licem deli sjajne osmehe. I što ga je više gledala, sve je više opčinjavao. Bio je tako lep, blistav i nemiran i njeno srce je počelo čudno da podrhtava. Nije znala šta je to sa njom, ali joj se mnogo sviđalo.
Svake večeri kad Zemlja ode na počinak, gledala je plava zvezda kako Mesec pleše. I sve ga je opčinjenije gledala, dok on to naposletku nije i spazio. Pogledao je pravo u oči i poslao jedan poljubac, koji je kao lahor dolebdeo do nje, mirisan, prepun tajni i slatkih nagoveštaja. Udahnula ga je i znala da više nikad neće moći da prestane da misli na njega.
Celo leto Mesec je plesao i sipao svoje sjajne osmehe, gledajući u malu plavu zvezdu, a ona ga je gledala blistavim očima, sva ustreptala, i maštala o tome kako je lep njegov poljubac. A kad joj je jedne kasne noći, kad su i ostale zvezde zadremale, otpevao tužnu ljubavnu pesmu, u kojoj je njegovo srce jecalo za njom, zaplakala je od čežnje koja je stezala njeno srce.
I razblistala se zvezda u svoj svojoj lepoti, onako kako samo ljubav može da učini najlepšim, čak i lice koje nije lepo. A druge su je gledale i videle šta će da se desi. One starije uzalud su joj šaputale da je Mesec stara varalica, da je mnoge zvezde poljubio, pa ostavio, zaveo, pa ih u crno zavio i zato su sve one tako daleko od njega, da mogu da odole njegovoj lepoti i slatkim rečima. I ono najvažnije: da je samo Zemlji zauvek veran, a da su one samo razbibriga u njegovim letnjim noćima.
Ali ništa ih ona nije slušala. Živela je samo za njegova noćna šaputanja, a Mesec se razgalio i sipao na nju svoje najnežnije poglede i najslađe rime. I znao je šta će biti, ali nije hajao, umeo je da se čuva, a već ih je toliko zaveo.
Jedne vrele noći mala plava zvezda odlučila je da poleti u susret Mesecu i strasno ga poljubi. Želela je da se priljubi uz njegov beli obraz koji joj se izdaleka činio tako toplo i nežno i zauvek ostane u njegovom zagrljaju. I nije joj bilo važno što će on zauvek ostati veran Zemlji, bilo joj je dovoljno da udiše njegovu toplotu i ljubav, skrivena u njegovim sjajnim naborima.
Uzalud su je druge zvezde odvraćale od te lude misli, govorile joj da on samo izdaleka izgleda toplo i lepo jer je zapravo hladan i sav izrovaren godinama burnog života. Nije htela da ih sluša. Ni kad su je preklinjale da ostane jer više nikada neće moći da se vrati i bude njihova. Ni kad su joj rekle da su mnoge pokušale i nikada nisu uspele da osvoje njegovo srce. Ona je verovala da je posebna.
Jedne tople noći na kraju leta, kada sveža jutra najavljuju jesen, i kada je Mesec zapevao pesmu ljubavi koja nikad ne traje zauvek, krenula je mala plava zvezda ka njegovom naručju, spremna da zauvek bude njegova. On se malo iznenadio, ali kada mu je bila najbliža, lagano se u svom nehajnom plesu izmakao i sakrio u tamu. Mala plava zvezda proletela je mimo njega i tek tada shvatila koliko je istine bilo u mudrim rečima onih koje su je odvraćale. Sa dubokim uzdahom tuge, koji je prošuštao kroz noć, pala je na Zemlju.
A Zemlja se u snu pomalo promeškoljila kad je zvezda dodirnula. Frknula je: »Evo još jedne! Kao da ne znaju da se Mesec samo igra njihovim srcima, a zapravo je uvek samo moj«, i nastavila da spava. A on se vratio iz svoje senke i nastavio da pleše, kao da mala plava zvezda nikada nije ni postojala, navikao na ovakve završetke.
Eto zašto na kraju leta uvek ima najviše zvezda padalica. Svaka od njih sa uzdahom prekasno shvati da je bila samo još jedna Mesečeva letnja avantura…

mesec i zvezda

13

Blogerajski leksikon

lets_play_game_poster___pink_by_ppt_pingEvo nove blogerske igrice i novih pitanja! Kao i uvek kada se na grupi Blogeri pojavi novi zadatak, ja pohitam da ga obavim, vredno i sa zadovoljstvom. Ovoga puta poziv na igru stigao je od Olja Ka i ona je zadala 11 pitanja na koja bih ja trebalo da odgovorim, a potom postavim svojih 11 i nominujem one koje želim, koji opet dalje postavljaju svoja pitanja i uvlače u igru nove blogere. E, pa, pošto Olja uvek nekako zadaje zadatke, pa je ja doživljavam kao nekog “razrednog starešinu” Blogera, nisam časila ni časa i odmah sam se bacila na ovaj “domaći”! 🙂

  1. Volite li ove leksikon igre?                                                                                                                                   O, da, veoma! I jedva čekam neku sledeću!
  2. Zašto volite/ne volite ove leksikon igre?                                                                                                      Oduvek sam volela leksikone u detinjstvu i da odgovaram na pitanja u njima. Možda se zapravo u meni krije neka tajna želja da budem poznata, pa da dajem intervjue u poznatim časopisima!
  3. Jeste li radoznali i, ako jeste, zašto?                                                                                                             Otkad znam za sebe veoma sam radoznala. Zanima me sve što me okružuje i nema tog predmeta, pojave ili čovekove duše u koju ne bih zavirila. Nekad me obuzme intersovanje za jedno, nekad za nešto drugo, ali uživam u svemu novom što otkrijem ili naučim. Čak kažu da uvek izgledam radoznalo – velikim očima žudno upijam svet oko sebe! 🙂
  4. Imate li svoju omiljenu izreku i koju?                                                                                                                     “Ko zna zašto je to dobro” je ono što me vodi kroz život. Ponekad mislim da sve što mi se dešava ima neki svoj razlog i da nije slučajno što se desilo baš tada. Kao da nešto namešta da se neke kockice slože da bi se nešto ostvarilo, a neke opet ne mogu da se sklope, a tek kasnije shvatim da je za to postojao “debeo” razlog.
  5. Koči li vas neki strah i, ako da, kako ga obuzdavate?                                                                                           Imam strah od zatvorenog prostora i on mi u nekim momentima veoma smeta, ali sam otkrila da kad mi je nešto mnogo važno, strah beži pred mojom snagom i to me ispunjava beskrajnom radošću.
  6. Jeste li do sada obišli bar 30 različitih mesta u svojoj zemlji?                                                                              Iako sam rođena u bivšoj SFRJ, uspela sam da obiđem 30 destinacija samo u Srbiji i tek nameravam da je istražujem detaljno. 🙂
  7. Imate li omiljenog strip junaka i ko je to?                                                                                                               Supermen – jedan jedini, najbolji, najsnažniji, pomaže ljudima u nevolji i leti po nebu sa onom koja mu je draga.
  8. Žalite li za propuštenim vremenima?                                                                                                                    Pomalo žalim što nisam u nekim situacijama bila hrabrija i prepuštala se životu umesto što sam ga se bojala. Ali, onda se setim da je glupo misliti o tome kad najbolja vremena za mene tek dolaze. 🙂
  9. Koja vas melodija ili pesma rastužuje, a koja vam podiže raspoloženje?                                                            Svaka pesma koja “gađa u dušu” me rastopi, pa bila to italijanska kancona ili sevdalinka, a svaka pesma brzog ritma mi rastera tužne misli. Uopšte, muzika je nešto najlepše što postoji, ona zaista ume da leči!
  10. Da niste to što jeste, šta biste bili?                                                                                                                       Živela bih u velikom stanu sa pogledom na reku, imala pun orman cipela i haljina, svojim autom putovala gde poželim i bila bih smrt za udvarače. Ukratko, bila bih Snežana Medan! 😀
  11. Šta radite u dokolici?                                                                                                                                             U dokolici uvek želim da se odmaram, čitam knjige i gledam omiljene filmove, ali se uvek ispostavi da uglavnom negde bazam jer me ne drži mesto. Odmaranje sa ćebencetom preko nogu sačekaće neke buduće godine… 🙂

E, to su bili moji odgovori, a pitanja koja ja postavljam mojim drugarima blogerima su:

  1. Da možete da birate gde biste se ponovo rodili, u kojoj bi to zemlji bilo i zašto baš u toj?
  2. Da li verujete u boga i zašto da/ne?
  3. Da li biste više voleli da za života budete bogati i poznati, a posle smrti zaboravljeni ili da za života budete siromašni i neshvaćeni, a posle smrti najslavnija ličnost našeg vremena?
  4. Koji pronalazak u istoriji za vas ima najveći značaj i zašto?
  5. Da li vam  je nekad neko koga niste voleli izjavio ljubav i kako ste reagovali?
  6. Da možete da vratite vreme, da li biste iste osobe birali za kumove?
  7. Da li u sebi još uvek pronalazite dete i na koji način?
  8. Kada biste jedan dan bili na vlasti, šta biste prvo uradili?
  9. Koje čulo vam je najosetljivije?
  10. Da li se plašite da u životu donosite važne odluke ili ne?
  11. Da li umete da budete srećni?

Uživajte, drugari, bar onoliko koliko sam ja dok sam igrala ovu igricu! 🙂

4

Rtanj – krov istočne Srbije

rtanjNepravedno zapostavljena, sa predivnom prirodom koja opčinjava, istočna Srbija lenjo drema na vrućem avgustovskom suncu. Već se žuti kukuruz i drveće kraj puta i nagoveštava da se polako prikrada jesen.
A svojom klisurom podno šumovitog Kučaja šumi Čestobrodica i žuri u susret Grzi. Put vijuga u oštrim krivinama mimo prerasta, koji odolevaju reci da ih poruši i čuvaju svoje svodove. Prevoj Stolice ume zimi da bude zavejan, ali sada se sa njega pruža predivan pogled na suncem obasjan krajolik dok čas ovde čas tamo vijuga Crni Timok. A onda, odjednom, iz ravnice izvire ogromna planina sa zaoštrenim vrhom. Rtanj oduzima dah u svojoj lepoti.

Rtanj-povratak
On se vidi odasvud. Svaka planina u Šumadiji ima pogled na njega, čak i daleka Avala, kad je vedro. I oštro u nebo izdiže se Šiljak, vrh poput piramide, nadaleko čuven.

rtanj1
Kad mu se priđe s juga Rtanj izgleda dugačak i masivan, kao da i sam svedoči da je na ivicama Karpata i nosi njihove vetrove. Sa zapada ga obavijaju Zapadna i Velika Morava, sa severa Crna reka, a na istoku Timok i Stara planina mimo kojih se diže oštar greben i čuveni kupasti vrh, ogoljen i zašiljen.


Njegove padine zelene se pod toplim suncem, mnogo livada na kojima se beru biljke i pravi čuveni rtanjski čaj odaju lepotu prirode koja još nije oskrnavljena ljudskom rukom. U podnožju iz zelenila izbijaju stene, a pri vrhu štrči goli krečnjak prošaran retkom šumom i stazama obraslim šipkom, glogom i drenjinama. Ima ovde i vukova, srna i divljih svinja.

rtanj-mountain
A on samo izgleda suvo. U svojim pukotinama krije mnoge ponornice koje se kroz krečnjak slivaju i prave svoje puteve, izbijajući kao vrela po njegovim ivicama. U podnožju se nalazi led u svako doba godine jer ga stalna promaja mrzne.
Ali taj vrh, koji se tako ponosno uznosi u visine je ono najlepše na Rtnju. Visok preko 1500 metara, najviši od svih ostalih planina oko sebe, izdiže se kao krov istočne Srbije. I ne samo po visini nego i po obliku mami pogled da se svako pita kako je tako pravilan i lep.


Narod istočne Srbije oduvek je bio poznat po mašti i verovanjima u onostrano i natprirodno. Njihova neobična planina u njima je raspirivala priče i ideje koje su lako nalazile put do radoznalih, željnih mistike i tajanstvenih legendi. Otud mitovi o vanzemaljskim oblicima života koji su isklesali ovaj neobični vrh, verovanja da se u njegovoj utrobi nalazi heliodrom svemirskih brodova, a bilo je i onih koji su ga pohodili kada se pre par godina govorilo o smaku sveta, pa su se nadali da će jedino tako preživeti.

rtanj senka piramide1
I nisu vanzemaljci jedina legenda. Pričalo se da se ispod Rtnja nalazi dvorac čarobnjaka velik koliko i planina, u kome se nalazi ogromna količina zlata i dragulja. To je navelo avanturiste da krenu u potragu, pa čak i dinamitom raznesu vrh, ne bi li stigli do svog cilja. Upravo tako je razrušena i kapela na Šiljku, koju je jevrejska udovica Greta Minh podigla u spomen svom suprugu Juliusu, bogatom fabrikantu, vlasniku paraćinske fabrike štofova i rtanjskog rudnika kamenog uglja.

rtanj kapela
Ali, bila puna zlata i dragog kamenja ili ne, pohođena od vanzemaljaca ili samo obavijena maštom, ova planina se svojom lepotom izdvaja od svega što je okružuje.
Kada padne noć, svu je obasja mesec svojim mlečnim sjajem, a zvezde se zapale na nebu pa kao da je okružena milijardama majušnih svetiljki.Tako čeka svitanje da senku svog kupastog vrha baci ka zapadu.

rtanj wordpress svemir
A kad svane, sunce prospe svoju svetlost po Rtnju, pa on sav pocrveni od jutanjih zraka. Ispod njega belo more od magle nadvijene nad dolinama koje ga okružuju. A mali ružičasti paperjasti oblak kao da je zapeo za njegov vrh i čeka da ga vetrovi oduvaju ka nebu.

a-picture-shows-the-pyramid-shaped-silja-ay_100172085
Budi se Srbija i nad njom Rtanj i dolazi novi dan.

rtanj zora

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova dppobeda i panoramio i bloga Svemir.

8

Kišna lica beogradska

11908291_10207697567983288_996907543_nDa li ste skoro pogledali lica ljudi pored kojih prolazite na ulici, sedite u autobusu, čekate u redu da platite račune? Ja jesam. I nije mi bilo prijatno.
Možda ih ni ja ne bih pogledala da nisam otišla iz Beograda i shvatila da svaki drugi grad ima nešto što nikako nisam očekivala. Nešto što me je tako prijatno iznenadilo da sam svima koji tamo žive pozavidela.
Prvo što sa primetila bilo je da hodam brže od svih. Njihov hod je odavao ljude koji nikud ne žure. A i zašto bi? Tada sam usporila i ja. Posmatrala sam smirena lica i verovala da i oni imaju svojih briga, ali da to ne oglašavaju na sva zvona. Na moje ljubopitljive poglede neki su odgovarali osmehom.
Ako sam zapitala kuda da idem ako želim nešto da pojedem, ljubazno su mi objašnjavali kako da na više načina pronađem dato odredište, uz obavezan savet: ”Al’ nemoj, sine, tom ulicom iako je bliže. Mrak je, pa da se ne uplašiš kučića.”
Ako sam došla da kupim da jedem dočekao me osmeh i savet šta je najbolje. Ako sam htela da kupim flašicu vode na kiosku, zabrinuto nudeći krupnu novčanicu, dočekao me je osmeh i ljubaznost: “Ma, nema problema, sine, imam da ti vratim. Daj Bože da uvek imamo krupno!”
Sela sam tako na jednu klupu i posmatrala svet koji prolazi. Uredno obučena ljubopitljiva deca i gospođe koje se nogu pred nogu vraćaju s posla u elegantnim letnjim kostimima i haljinama. Pa, ko kaže da u malom gradu nema dama, i to onih istinskih? Gledala sam ih i onaj nemir koji sam donela sa sobom počeo je da popušta.
Uveče sam otišla na glavni trg. Videla sam mnoštvo ljudi u porodičnoj šetnji u toplo avgustovsko veče. I svi su bili doterani i raspoloženo pričali i smejali se. I, opet kažem, sigurno da imaju briga, ali se to ne vidi. Ili oni to prosto skrivaju i ne žele da kvare vreme za šetnju mislivši o tome.
Delovalo je tako divno. Susretali su se s ljudima koje dobro poznaju, sedeli u porti crkve ili po baštama kafana, šetali se i gledali izloge, a mlađi pevali uz gitaru ispod spomenika na trgu ili se veselo smejali po klupama u parku. I sve bez žurbe, bez vike i oštrine u glasu.
Osećala sam se kao da sam došla u neki drugi svet. A to čak nije bila ni druga zemlja ni drugi kontinent. Bio je to samo grad koji nije moj, ništa više. I potpuno drugačiji ljudi i potpuno drugačija atmosfera. I sve me jako vuklo, poželela sam da se pomešam sa njima, utopim u mirniji život i da me povuče plima njihove smirenosti i srdačnosti.
Onda sam shvatila da sam i ja postala sve ono što ne volim, a ne znam ni kada ni kako. Postala sam osoba koja nema vremena za sve one sitnice koje život čine lepim, osoba koja je nervozna, opterećena svojim, a hladna i neosetljiva na tuđe probleme. I sve to nisam volela, ali sam dopustila da me svi kao talas ponesu sa sobom i neprimetno postanem jedna od njih. A onda sam u sebi ponovo otkrila svoju bolju stranu, ohlađeno srce se smekšalo od toplih reči i osmeha. I ponovo se osetila smireno i zadovoljno, kako dugo nisam.
A onda sam se vratila u Beograd. Čim sam iz autobusa spustila korak na vreli asfalt, dočekala su me namrgođena lica. Pomislio bi čovek da će prvo sumorno biti lice azilanta koji leži u parku u očajanju i nemoći. Ali, ne, njihova lica su zabrinuta i tužna, prošarana nadom da će otići u bolji život. Lica Beograđana su natuštena kao da se na njima skupljaju sivi kišni oblaci.
I ponovo je preda mnom dobro poznati gnev: sirene pune nervoze zbog gužve na raskrsnici, ljudi koji hodaju trotoarom i idu direktno u vas, umesto da se pomere da ima mesta za sve, kao da žele da po svaku cenu zametnu kavgu, neljubazne prodavačice, besni službenici, oštra i prenapregnuta lica spremna da vam ispsuju sve po spisku ako ih samo pogledate ili, ne daj bože, nešto priupitate.
A onda sam se setila malog grada i postala mnogo tužna.Poželela sam da i moj ima takve ljude i takve osmehe. I obećala sam sebi da neću dozvoliti da iz mene iščili ono što sam ponovo pronašla. A nipošto da me ponovo uvuku u svoju kaljugu nezadovoljstva i pritajenog očaja. Ostaću svoja, smirena, zadovoljna i spremna da uvek cenim one male, ali važne i lepe stvari koje boje radošću naš život. I nije mi važno šta će da misle o meni zato što sam drukčija od njih. Ja samo hoću da budem srećna…

16

Tatina devojčica

Barbie-Money-1Ja u životu nemam nijedan problem sem što sam mnogo lepa. Nemojte da se čudite, lepota je ponekad teret. Muškarci me obožavaju, ali me žene mrze. To je zato što su ljubomorne. Ali ja ne hajem, imam nekoliko drugarica koje me vole i ne smeta im moja lepota. Ostale nisu ni važne.

Lepa sam na mamu, ona je, kada je bila mlada, bila najlepša devojka u našem kraju grada. Tata se u nju smrtno zaljubio i kada je ona ušla u njegov život smirio se, a pre toga je bio mnogo problematičan. Ona mu je “produžila fitilj” i kad sam se ja rodila počeo je da radi kao taksista. Ali i dalje je dobar sa starim drugovima i ja znam da mi niko ništa ne sme jer imam leđa.

Ponekad sedim i razmišljam kako imam baš lep život. Roditelji me vole i drže ko malo vode na dlanu. Za 18. rođendan tata je platio da mi urade tetovažu na ruci, početno slovo mog imena. To je ono što sam oduvek želela jer sam ceo život gledala crteže po njegovim rukama i maštala o danu kada ću to i ja moći da imam. Od mame sam na poklon dobila  novac da ugradim silikone u grudi. To me je oduševilo! Zar nemam najbolje roditelje na svetu?

Po ugledu na tatu, ove godine sam uradila još dve tetovaže: jednu na unutrašnjoj strani butina, i to moj omiljeni citat patrijarha Pavla, a sa spoljašnje jedan veliki cvet koji predstavlja mene jer sam od devojčice postala žena. Tati je bilo smešno i rekao je da se vidi da sam njegova ćerka.

Sad me sve drugarice teraju da ih pokazujem. A one ih imaju još više od mene i stalno ih slikaju. Sad konačno i ja mogu da obučem šorc i da izgledam super. Pre neko veče smo se baš  vrhunski sredile. Sve smo imale šorceve do pola guze, sandale sa platformom, a ja sam htela da se otkačim pa nisam obukla brus ispod majice. Što da krijem kad su mi silikoni ispali fenomenalni? Jedna baba se krstila kada smo prošle, a mi smo se mnogo smejale. Šta baba zna?

A navikla sam ja da me babe gledaju kad prođem, najviše kad obučem onu moju zlatnu tesnu mini haljinu.  Posebno im ispadne vilica što imam pun orman stvari sa dezenom leoparda – kratke suknje i bundicu, a letos sam kupila i kupaći kostim da me svi gledaju kad prolazim Budvom. One misle neko će me napasti, a nemaju pojma da meni niko ništa ne sme jer moj tata poznaje ceo grad.

A šta one pa razumeju? Pa šta ako mi nokti idu u špic i nalakirani su u različitim bojama? Pa šta ako imam nadograđenu kosu kad je divna i plava? Pa šta ako imam petnaest pari naočara za sunce koje menjam u zavisnosti od garderobe? Pa šta ako imam masku telefona u obliku kuce? To se sada tako nosi, njihovo vreme je prošlo i naravno da ne razumeju.

Znam da me sve ogovaraju što ništa ne radim. E pa može mi se, tata mi daje para koliko hoću i svima se hvali kako njegova devojčica nema ni u čemu da oskudeva. I što bi se onda mučila kad ne moram? I svi me pitaju da li mi je dosadno, a meni je to smešno. Kako da mi bude dosadno kada svako veče sa drugaricama idem na splavove? Tamo je uvek super zabava, momci obleću oko nas ko ludi, a mi možemo da biramo. Znam da mogu da imam koga hoću i koliko ćemo dugo biti zajedno, određujem ja. A oni su ponosni što ih je primetila “Batina ćerka”. Kad se sutradan naspavam, izvedem svog maltezera Pepija u šetnju po keju i svi se otimaju ko će da mi plati kafu. A kad dođe zima, pa meni stvarno pomalo dosadi, tata me pošalje u Nemačku kod prijatelja. Onda tamo malo šopingujem i uživam.

A mogu ja da šopingujem i ovde, ali tamo je original firmirana garderoba. Ovde je šit. A ne kupujem ja samo šminku, krpice i cipele. Jedan dan bile na kiosku neke knjige na popustu i ja kupila tri. Donela ih kući, a tata se ismejao, pitao me šta će meni knjige. To me malo pogodilo. Zašto da ne? Pa nisam ja glupa! Ali to je bilo verovatno zato što su pisci bili nepoznati. Tata je jako pametan i zna sve o književnosti, svi ga poznaju po tome što kad vozi klijente u taksiju ume da recituje pesme Alekse Šantića.

Al’ to s tim knjigama manje-više. Ja obožavam Fejsbuk i na status stalno kačim neke citate, mada nemam pojma što me nekoliko njih pitalo zašto ne pišem ko ih rekao. Budale, pa ja znam ko ih je rekao. Stalno kačim slike iz provoda i gledam koja će oboriti rekord i imati više lajkova. Još malo pa ću i poznata da budem, već nekoliko puta sam izašla na sajtu »Gde izaći« i stvarno sam izgledala vrh. I boli me uvo što sam čula da me neke kokoške ogovaraju da se slikam u wc-u svakog kluba u koji izađem. Slepice, pa one mogu samo da sanjaju da imaju toliko para za provod. Ja baš uživam u životu. Jebiga, ima se – može se.

I znam da su htele da puknu kad su gledale moje ovogodišnje slike sa mora. A imalo je šta i da se vidi! Bila sam u najekskluzivnijim klubovima u svim mestima Crne Gore i to sa kakvim društvom! Pilo se kao nikad, moje drugarice i ja smo bile glavna atrakcija, pa neka puknu. I tata je sve slike gledao jer je i on vrlo aktivan na fejsu, samo mi je jednom pustio poruku: “Sine, pazi šta radiš, budi malo skromnija”.

Al’ znam ja šta radim, ne mora on da brine. Umem i da preteram, istina, posebno kad odem na more, jer u Budvi kao da mi popuste sve kočnice. Al’ ni to nije problem. Uvek imam rešenje: samo u povratku odem na Ostrog, pomolim se Bogu i sve mi je oprošteno. Pa da. Ko zna – zna…

0

Venecijanska laguna – dragulj Mediterana

venecija gr italy augmentedDuboko na severu Jadrana, omeđena rekama Silom i Brentom, ugnezdio se veliki zaliv. Prepun ostrvaca i kanala, samo mali deo ove prelepe lagune počiva na tvrdom tlu. Većinu čine peščani sprudovi i slatine čije obale zapljuskuje azurno plavo more. Nastali su još davno, kada se otopio led koji je prelio ravne obale Italije.
Ova laguna je i najveća močvara Mediterana. Možete videti bezbroj ritova uz obalu i mnoštvo ptica, kormorana, belih čaplji i labudova koji love ribu i kriju se među trskama i mirisnim morskim lavandama dok u daljini promičete brodićem. A kad voda na proleće nadođe i podigne se velika plima, sva ostrva mogu biti potopljena.
A ima ih zaista mnogo. Na severu lagune krije se mnoštvo napuštenih ostrva nastalih od nanosa blata i peska. Ali i velikih, prekrivenih zelenilom i šarolikim kućama čije boje veselo blješte na toplom italijanskom suncu.
TORČELO
U najsevernijem delu lagune smestilo se ovo ljupko ostrvo bujne vegetacije, mira i tišine. Na njemu je Venecija počela da nastaje kada je stanovništvo sa kopna bežalo od najezde Huna i Lombarda. Otkrićete ovde i najstariju građevinu venecijanske lagune – elegantnu crkvu Santa Foske sa stubovima i prelepim mozaicima.

torcelo wikimedia
BURANO
Malo ostrvo na koje rado dolaze umetnici inspirisani prelepim kućama živih boja. Poznato je po čuvenim čipkama koje prave ovdašnje žene. Za nju se vezuje u legenda o mornaru koji je ostao veran svojoj dragoj i odoleo zavodljivoj pesmi sirena. Zbog toga je bio nagrađen i njegova nevesta dobila je veo proziran i nežan poput morske pene, koji se potom pretvorio u čuvenu buransku čipku.

burano-italy-la-serenissima
MACORBO
Maleno ostrvo prepuno mačaka i vrednih ribara koji rado love rakove i gaje ih uz pomoć kaveza od trske. Prekriveno je mnogobrojnim vinogradima i poljima artičoke.

macorbo clcreative
SAN FRANČESKO DEL DEZERTO
Prepuno čempresa koji se lagano njišu pod toplim vetrom. Na njemu se nalazi franjevački samostan sa mnogo monaha u smeđim odorama. Prema legendi osnovao ga je Sveti Franjo. U njegovoj blizini su i veliko peščano ostrvo Sant Erazmo, na kome se često mogu ugledati starinski automobili i stanovnici koji lagano promiču na svojim biciklima, Lacareto Novo prepuno arheoloških tajni i priča o brodovima koji su tu u 18. veku bili zadržavani zbog kuge, kao i Čertoza sa tvrđavom Sant Andrea, iz koje se u davna vremena budno stražarilo da neprijatelj ne napadne Mletačku Republiku.

isole minori della laguna - Isola di San Francesco del Deserto
SEN MIKELE
Ostrvo na kome se nalazi venecijansko groblje. Ovo je veoma mirno i tiho mesto, sa prelepim portalom na ulazu i kolonadom u samom manastiru.

san mikele mentalfloss
MURANO
Čuveno po proizvodnji stakla, koje se na poseban način od starih vremena stvara duvajući kroz cevi. Jedno vreme su, da ne bi otkrili tajnu pravljenja prelepih figura, duvači bili maltene zatvorenici ostrva. I zaista, divne boje koje se prelivaju i preciznost u izradi i najsitnijih predmeta čine ovu tehniku zaista veličanstvenom.

murano nytimes   murano theoldreader

Južni deo lagune štiti Jadransko more koje je napravilo obalu nanoseći pesak sa pučine.
LIDO
Ovo ostrvo je zapravo veliki dugački peščani sprud koji se nalazi na samom ulasku u lagunu i sa njega se pruža predivan pogled na Veneciju. Na samom severnom kraju je San Nikolo, nekada opremljen velikim pomorskim utvrđenjem koji je čuvao Mletačku Republiku od napada sa mora i gde su se razapinjali lanci da bi se sprečilo uplovljavanje sumnjivih brodova. Ostrvo je nekada , tokom svog “zlatnog doba” bilo poznato po velelepnim vilama i hotelima od kojih je “Ekscelzior” početkom 20. veka bio najveći na svetu i imao imitaciju minareta. Danas je poznat po velikoj peščanoj plaži, luksuznim hotelima koji se nižu uz glavnu ulicu, koja se proteže duž celog ostrva, i od kojih je jedan bio mesto zbivanja čuvenog romana Tomasa Mana “Smrt u Veneciji”, kao i Venecijanskom filmskom festivalu koji se krajem leta održava svake godine.

lido italiandestinationweddings
SAN ĐORĐO MAĐORE
Maleno ostrvo, prekoputa srca Venecije, Trga Svetog Marka i rive Skjavone je prvo što ugledate kada s morske strane dolazite u ovaj predivan grad. Visoki toranj crkve i benediktinski manastir, koji se vide izdaleka, zamenili su nekadašnje vinograde. Mnoštvo čempresa prave mesto mira i spokoja izvan venecijanske vreve i gužve.

san djordjo beachcomberpete
ĐUDEKA
Ostrvo koje od venecijanske obale Dorsodura deli kanal Đudeka u obliku je ribe. Prepuno je mirisnog cveća i zelenih mediteranskih biljki. Nekada davno na njemu su živeli prognani, a danas je mirno ljupko naselje burne Venecije.

djudeka wikimedia
VENECIJA
I između svih ostrvaca najlepša od svih, Serenisima, Kraljica Jadrana, Nevesta mora, Grad mostova. Izrasla na peščanim sprudovima i 117 ostrva, ispresecana kanalima i povezana mostićima, grad gondola, duždeva, palata poznatih umetnika i raskošnih građevina koje podsećaju na Orijent, bogate istorije i umetnosti, ona predstavlja grad neponovljiv na celom svetu.
Svako ko dođe u Veneciju sa mora prvo se susretne sa rivom Skjavone, prepunom ekskluzivnih hotela, turista i prodavaca šarenih suvenira. Tamo gde je najveća gužva videćete prvu znamenitost na svom putu – Most uzdaha, mesto na kome su osuđenici poslednji put gledali svetlost dana kada su odlazili u tamnice. A potom put vodi na Trg svetog Marka sa istoimenom raskošnom crkvom, Duždevom palatom, velikim crvenim tornjem sa koga se vidi ceo grad, Pjacetom – popločanim trgom koji gleda na lagunu, granitnim stubovima Svetog Marka i Svetog Teodora kod kojih su se nekada održavala pogubljenja, elegantnim Prokurativama, lavovima izvajanim od crvenog veronskog kamena i mnoštvom golubova koji jedva čekaju da ih turisti hrane zrnevljem.

venecija trg svm
Ovaj deo Venecije, koji se zove San Marko, sa San Polom deli čuveni most Rijalto, prepun ljupkih prodavnica sa suvenirima od murano stakla i šarenim karnevalskim maskama. Sa njega se pruža pogled na raskošne palate pastelnih boja koje se naslanjaju na samu vodu kanala Grande. Tu je i čuvena pijaca Rijalto, na kojoj se i danas, baš kao i u srednjem veku, kupuje sveže povrće i riba i govori brzo kako samo Italijani umeju.

venecija rijalto
Veliki kanal zmijoliko deli Veneciju i na njemu se nalazi i most Akademija sa koga se pruža predivan pogled na Dorsaduro, bezbroj crnih gondola i veličanstvenu belu crkvu Santa Marija dela Salute, posebno očaravajuću kad se nađe u smiraju dana.

venecija smds
Venecija je takav grad koji možete da istražujete uvek kad se nađete u njoj, ali bi se uvek našao neki skriveni kutak koji bi vam promakao. Šarmantni trgovi sa starim crkvama, uličice isprekidane kanalima i mostovima, fenjeri na starim zgradama, između kojih su razapete žice na kojima se suši veš, ljupke terase prepune raznobojnog cveća – sve to čeka da bude otkriveno. A laguna se svakoga dana pomalo menja, svaki brod za nijansu promeni peščano dno i ono kao da opominje da bi ovaj predivni grad, koji počiva na hiljadama stoletnih stabala okamenjenih borova, mogao nestati. A bila bi šteta. Velika.

P.S. Slike su sa sajtova: wikimedia,italiandestinationweddings,clcreative,nytimes,theoldreader,beachcomberpete, in-venice,mentalfloss i Fejsbuk grupa: Italy augmented, The world i Italy – Landscape & art

venecija gr the world

6

Zavodnica rečima

femme_fatale_by_nikkinightbloom-d4giroeOd najranijeg detinjstva, od prvih reči koje je učila, videla je kako se menjaju lica ljudi kada ih izgovara. Prva sećanja bila su vezana za nasmešene poglede i milovanje po kosi. I brzo je naučila koliko reči privlače pažnju.
Dok je rasla, svuda oko sebe gledala je ljude kako reči umeju da koriste i kao mač, i kao melem, i kao izvor najveće sreće i najveće tuge. I one su kao vilinska kola obletale oko nje, iz knjiga, iz tuđih priča, iz tužnih pesama sa radija. I pamtila ih je, skupljajući ih u skrivenu škrinju svoje duše.
Danima je pred ogledalom bila jedna od onih gospođica koje je pronalazila u knjigama, koje su se smrtno zaljubljivale i pokušavale da osvoje srca svojih izabranika. Recitovala bi stihove od kojih je duša krvarila i zamišljala kako će se jednoga dana silno zaljubiti i svojim tananim rečima ukrasti nečije srce.
Ali, pred ogledalom je bilo lakše. Među momcima nije bilo tako jednostavno neiskusnoj devojci. Nesigurna i stidljiva, nikada nije smela da se razmahne rečima koje su stalno titrale na njenim rumenim usnama i svrbele ih da izađu na svetlost dana, a ona ih je uporno gurala nazad, verujući da im još nije vreme.
Kada se prvi put usudila da svaku svoju nežnu reč izlije na papir i pošalje ih momku koji joj se dopadao, naišla je na podsmeh. Danima su išli za njom i citirali njeno pismo. Crvenela je od poniženja, želeći da propadne u zemlju i zaklinjući se da nikada više neće pustiti da ijedna reč izađe iz njene duše.
Kako su godine prolazile shvatala je da je ta nesrećna epizoda došla da bi na njoj nešto naučila. Shvatila je da reči koje krije u svom srcu nisu nešto čega bi trebalo da se stidi već da ne zaslužuje svako da ih s njim podeli. A onda je počela da posmatra one koje nisu imale mnogo da kažu, a pred njima su svi padali na kolena. Prvo je mislila da privlače svojom lepotom i odmah odustajala, budući da sebe nije smatrala nimalo lepom. A onda je videla neke ne tako lepe da iza sebe ostvaljaju na desetine slomljenih srca. To joj je bilo čudno. A onda je shvatila – ključ svega bio je stav.
Vremenom je naučila da ga izgradi, da zaštiti svoje meko srce i skrije ga ispod oklopa ravnodušnosti. Učila je kako da posmatra ljude, kakav izraz lica da navuče na sebe, kako da se ne vidi tuga, povređenost i bol i kako da smeh zatrpa strah i nemoć. Učila je kako da podigne glavu kada hoda ulicom i laganim smeškom pozdravlja ljude koje sreće. I da krije misli od svih, sem od nekolicine koja je jedina znala kakva je zaista njena duša.
A onda je počela da primećuje kako se svi drugačije ponašaju. Gledali su je drugim očima i ona je osećala koliko licemera hoda, diše i govori oko nje, svih onih koji bi joj pojeli srce samo da ga nije krila i svih onih koji su je poštovali samo zato jer je držala glavu visoko, kao da je iznad svih. I osećala je da polagano gubi sebe u toj novoj ličnosti koja živi njenim životom, ali tešila se da bar kad je sama može da skine maske bez kojih joj u svetu nije bilo života. I onda, kada je novi stav srastao uz nju kao nova, mada pomalo neudobna haljina, odlučila je da ga udruži sa rečima, koje su se u staroj škrinji njene duše decenijama gomilale i čekale svoj red.
Od tog dana postala je neka sasvim nova ličnost. Naučivši kako da svaku reč, koja nikada bez razloga ne prelazi preko njenih usana, proprati uvek posebnim osmehom i pogledom, otkrila je da postaje kao magnet za sve koji je okružuju. Harizma, koju je konačno pustila da ispliva iz nje bez straha od podsmeha, koji je još čula u svojim snovima kada ružno sanja, činila je da je poput svetlosti obasjava gde god da se pojavi. Samouverenost, koju je godinama gradila, sada joj je donosila one koji su obletali oko nje kao rojevi mušica i svi želeli da im ona pokloni bar malo svog vremena.
Muškarcima je postala izuzetno zanimljiva. Zagonetni osmeh, koji im je delovao kao da im nešto neodređeno obećava, ali nikada iskreno nisu mogli da budu sigurni u to, mamio ih je da otkriju koliko u tim predosećajima ima istine. Gledala bi ih širom otvorenih očiju, ne skrećući pogled, kao da ih uvek nekako ispituje, a na njihove nespretne pokušaje da budu duhoviti nagrađivala ih je zvonkim smehom. U glasu bi joj se uvek skrivalo blago začikavanje, od koga bi je sjajnim očima posmatrali i želeli da s tim ne prestane.
Što je više počinjala da privlači muškarce, žene su je mrzele. Govorile su da je kurva i ispod oka pratile svoje momke. Ali, u dubini duše i njih je privlačila poput magneta blistavost u njenim očima, koja kao da bi uvek osvetljavala one sa kojima je razgovarala. I krišom su je odmeravale, pokušavajući da dokuče šta je to u njoj što tako jako osvaja.
A ona je nehajno poklanjala pažnju svima podjednako, ne obećavajući ništa sem osmeha i tajanstvenosti ispod spuštenih trepavica. Duhovito bi se nadmetala rečima i očima iz kojih bi izbijala vatra svaki put kad bi se pokrenula neka rasprava koja bi nju doticala. Umela je da priča dugo i samouvereno, zbog čega im je bivala još privlačnija. Objašnjavala bi razmahujući žustro rukama i rumeneći u licu od žara u tim dvobojima rečima, a oni su je gledali kao opčinjeni. Tada je znala da više nikada neće biti ista kao pre. Znala je i da su joj muškarci pod nogama, a žene ionako nikada nije mnogo volela i bilo joj je dovoljno da bar nekoliko najbližih prijateljica utole žeđ za bezazlenim ženskim pričama i poveravanjima.
Tako je shvatila da je postala zavodnica koja je sve svoje adute spojila u jednu kartu, a najjače oružje bile su reči. Tada je znala da je više nijedan muškarac neće ismejati i da može da osvoji srce svakog koga poželi. Volela je da ispituje svoju moć na najiskusnijima, pisala im je pisma u kojima je reči tako plela da su čitanje završavali u suzama, razmekšalog srca, spremni da bude sve kako ona želi. Umela je da ih pogleda tako nevino, a da svoje reči tako vešto probere i kaže ih na poseban način da su ostajali kao hipnotisani. A ona ih je gledala i čudila se duboko u sebi kako je lako igrati se njima, a kako bi se i oni rado igrali njenim srcem samo kada se ne bi čuvala.
Prema neiskusnima je bila blaža. U njima kao da je videla sebe dok je bila najranjivija. Sa njima je bilo lako. Posle nekoliko reči bili su kao najverniji psi u čijim očima je čitala obožavanje. I kada bi se durili kao deca, umela je da samo jednom rečju ili sjajnim pogledom sruši zid ljutnje koji su podizali oko sebe. I svi oni su tvrdili da su jako iskusni, a njoj je to bilo smešno jer je umela da proceni ko je zaista iza sebe slamao ženska srca, a ko je o tome samo maštao.
Samo kada bi bila sama, skidala bi fam fatal masku zavodnice. I uvek je osećala jedno malo treperavo perce koje bi se vrpoljilo u njenom srcu. Gušila je to mesto iz koga bi prokrvarila tuga i samoća, kada bi samo dozvolila. Jedino je još to mesto bila ona nekadašnja, koja voli, pati i čezne da pokaže svoje pravo lice, da dočeka onoga koji će je voleti baš takvu kakva je – nežnu, nesigurnu i spremnu da bezuslovno pruži svoju ljubav. Ali, znala je da bi je to samo vratilo unazad.
Vremenom, sve te finese koje je usavršila postajale su joj pomalo dosadne. Bilo je toliko uigranih priča, pogleda i osmeha, reči koje su precizno pogađale cilj, a izazovi su postajali sve bleđi. A onda se pojavio on.
Srela ga je sasvim slučajno, onda kako to život obično namesti, kad se svako najmanje nada. Istog trena zagledao se u njene oči, kao i svi, a ona je spustila trepavice. Nešto je u tim sjajnim zenicama uznemiravalo, nešto čemu nije umela da nađe uzroka. Bilo je to prvi put da svoje veštine ne ume da upotrebi, kao da su se raspršivale pred njegovim prodornim pogledima.
Što je više bežala, bila mu je sve primamljivija. Plašila se tog duboko zapretanog osećaja koji je sada, posle toliko godina, brižljivo čuvan, izbijao na površinu. Plašila se, ali i želela da bude blizu. A on kao da je uživao u tom njenom stidljivom obaranju očiju i rumeni koja bi je oblila kada bi je netremice posmatrao uz blagi smešak. Ljutila se što je toliko slaba i što je njeno oružje sada upereno protiv nje.
Danima i mesecima trajala je ta njena bitka sa samom sobom. A onda je dozvolila sebi samo jedan mali ustupak, dozvolila je da počne sa njim da priča. Odlučila je da skupi svu svoju snagu i potuče ga onako kako najbolje zna, rečima. I tako se zaštiti zauvek. Tog dana, kada je otpočela dvoboj rečima, poželela je da nikada nije povukla tako pogrešan potez. Bio joj je ravan. Na svaku njenu, on je imao tri, na svaku njegovu, ona je imala pet. Ostajala je opčinjena njegovim uvek neočekivanim odgovorima i opojnim rečima, koji su bili propraćeni tako strasnim pogledima da su je nosili kao po nekom moru užarene lave i sve je bilo tako toplo i blistavo i vuklo je sve dalje od obale, gde je sigurno. A on je, posle svake dobijene bitke ostavljao samu, da joj se sve njegove reči na srcu slegnu i da se na njih svikne kao na nešto što će sada biti tu, u njenom životu zauvek.
Prolazili su dani i meseci, a ona nije ni osećala da vreme teče i da njihova priča traje. On je svakog narednog zajedničkog trenutka polako, gotovo neprimetno pojačavao pritisak, puštajući je da se natenane otvara i skida svoje oklope i maske. Ko iskusni lovac koji polagano i strpljivo vreba svoj plen. I jednog dana, kad je ona potpuno otvorila svoje srce i otkrila mu da je duboko u sebi spoznala da je on kao nijedan koga je u životu srela, da je otvorio sve njene cvetove i upalio sve svetiljke u njenom telu i duši i da više ne može da zamisli nijedan dan bez njegovog glasa, reči i pogleda, on je otišao.
Bol koji je osetila bio je nemerljiv. Bilo je dana kada je mislila da neće preživeti. Osećala se kao zavisnik koji se odriče onoga što joj donosi najveću sreću i blaženstvo. Nedostajao joj je toliko da je bolelo celo telo, žudno za njegovim tihim i omamljujućim prošaputanim rečima i mekim dodirima. Pokušavala je da ga mrzi, ali sve u njoj se bunilo. Sve što je ostalo bila je reka suza koja se bujala svaki put kad bi spoznala da je bila samo igračka u njegovim rukama, kao što su mnogi bili njoj. Danima se sećala i iznova proživljavala svaku njegovu reč, pokret i pogled i shvatala da je naišla na nekog ko je veštije umeo da igra njenu igru, a da je ona i pored toliko godina mukotrpnog sakrivanja svog srca ostala samo jedna obična nesigurna ranjiva žena koja očajnički želi da je neko voli. Znala je koliko je to bilo pogrešno, ali nedostajao joj je celim telom, dušom i umom.
Nedeljama se oporavljala od njegovog odlaska. Znala je da će moći ponovo da živi, ali da će ova rana na duši ostaviti svoj trag i promeniti je zauvek.
Kako je vreme prolazilo, osećala se da ponovo može da diše bez teške grudve u grudima i raduje se životu. I shvatila je da ne sme da se krije već da ponosno nosi sebe kroz život baš takva kakva je i odlučila je: nema više igara rečima koje mogu da povrede druge ljude, nema više zavodnice koja očarava pogledom ispod trepavica i zagonetnim osmehom. Čuvaće sve to kada jednog dana dođe onaj pravi, da bude samo njegova fam fatal, ljubavnica, prijateljica i srodna duša. Da pruži i da uzme – ravnopravno.
A reči? Pitala se šta bi s njima. Odlučila je da počne da piše. Isplitala je svoje opojne i treperave reči u duge, tužne i ustreptale pesme, priče pune ljubavnih zapleta, bola i životne sreće i maštala da će jednog dana od njih nastati knjiga koja će biti kao kap na ivici mača – kao i njen život. A do tada, nadala se, naići će valjda i onaj pravi…

P.S. Slike su sa neta.

pisma