5

Svašta, ko na vašaru

ringispilDa li ste nekada bili na nekom vašaru u Srbiji? Ako niste, mnogo ste propustili. Ali ne mislim ja na onu seljanu koja se razvali od piva i prasetine ispod neke šatre u kojoj pevaljki lepe crvene na čelo dok im trubači duvaju trube u uši, pa ih posle par dana boli glava od mamurluka i pate od privremene gluvoće. Ne, ne, ja mislim na pravi vašar, veseo, šaren, na kome ne znaš gde ćeš pre da gledaš i koji se jedva čeka iduće godine.
I nije da pričam napamet, takav vašar postoji i to u jednom malom mestu na obali Morave. Varvarin je varošica u blizini Kruševca i u njemu je rođena moja majka. Njegova dva najveselija datuma u godini su 12. jul – Petrovdan i 28. avgust – Velika Gospojina. To su dani kada se u njemu održava vašar.
Vašar je oduvek u Srbiji bio prilika da se ljudi sretnu, da završe svoje poslove i zabave se, da se prikažu i dokažu, da vide i budu viđeni. Tako je bilo nekada, a bogami i sada.
Iz priča moje majke, iz vremena kada je ona bila dete, čula sam kako se nekada sve ovo svečano doživljavalo. Taj dan bio je najvažniji u godini i cela familija iz okolnih mesta uparađeno bi dolazila na vašar. Bilo je tu ne samo obavljanja posla, nego i očekivanja i nadanja da će se i neke porodične stvari uspešno završiti.
Sve se održavalo na jednoj velikoj poljani koju su zvali “čair”, što na turskom i znači livada ili polje, ispod koje se silazilo na Moravu da se rashlade i uživaju pored reke.
Iz okolnih sela stizalo je mnogo mladića i devojaka. Posebno su se one doterivale i, da se ne bi izgužvale, nosile bi svilene haljine sa sobom, preko ruku, pa se presvlačile i začešljane i namirisane, odlazile u portu crkve na igranku. Tamo je svirala muzika i igralo se kolo, očijukalo se sa momcima i čekalo da “padne ljubav”.
Roditelji su šetali sa decom, koja su željno iščekivala poneku igračku, i najčešće bi im želje i bile ispunjene jer se tog dana nekako radije nego inače drešila kesa. Sedelo bi se pred kafanom, pilo se pivo, boza, klaker i malina i gledalo ko prolazi, ko je prvi put u kolicima izveo prinovu da je prikaže, koja je devojka stasala za udaju. I taj dan bi svima bio lep i neko vreme bi se samo o njemu pričalo i mislilo.
Čak i kada je moja majka otišla na školovanje, vašar nikada nije propuštala. Bila je to prilika da vidi stare drugarice i drugove i ponovo bude na svome, da se podseti svega što voli i čini je srećnom, jer uskoro je ponovo počinjala škola. I kada se udala i dobila svoju porodicu naučila nas je da mu se radujemo i na svakom kraju leta ga dočekamo u Varvarinu.
Prvi vašar koga se sećam i dalje se održavao na čairu, s tim što se u jednom delu ove velike livade sagradila autobuska stanica. A u svom tom žamoru i gužvi izdizala se cirkuska šatra. Možda i nije bila toliko velika, ali meni maloj izgledala je ogromno. Vodili su me pozadi, gde su kavezi sa životinjama da vidim majmune, a pošto sam želela da ostanem duže nego što treba, umela sam da udarim u dreku, pa su me, ne bi li me sredili, vodili da gledam kako su visoko u ćoškovima perona stanice laste svile gnezda, a iz njih izviruju ptići.
A bilo je tu još koječega što je privlačilo svačiju pažnju. Nedaleko od cirkusa stajali su veliki i mali ringišpil, ali oni pravi, sa gvozdenim sedištima, pa kad te zavrti, a ti letiš na sve strane, pa se onda uhvatiš za nekog, pa kad te pusti, letiš još više. Maštala sam da ću tako i ja kad porastem. Bila je tu i velika balerina, koja se vrckala ukrug sa onim svojim pomalo začuđenim izrazom lica. Ali, za mene je bio rezervisan mali ringišpil sa konjima i automobilima, u kome sam uživala vrteći se ukrug. A muzika je svirala preko razglasa i sve je bilo tako očaravajuće veselo.
Pa kad siđeš sa konjića, kreneš da istražuješ dalje. Pa te čeka koka koja nosi plastična jaja, a kad ispadne, unutra nađeš prsten sa crvenim kamenčićem. Pa ga staviš na ruku i misliš da izgledaš kao sve ove devojke što se tu motaju crvenih usana i mirišu do neba.
A kad te malo izvuku iz te gužve, zaroniš u šarenilo tezgi koje su se nagurale sa obe strane ulice, pa ne znaš šta bi pre pogledao, da li onu koja ima tako divan miris kože, prepunu opanaka, tašnica, narukvica i kaiševa ili onu sa raznobojnim svilenim bombonama, našaranim liciderskim srcima, velikim okruglim lizalicama duginih boja i ušećerenim jabukama, crvenim kao krv. A s ove strane ružičasta šećerna vuna, a s one miris pečenog kukuruza, tamo sladoled na točenje, a ovamo limunada. A ti bi, kao i svako dete, sve.
Al’ ne daju ti da ne pokvariš ručak, pa te odvuku u kafanu da jedeš ćevape dok ti miris pečenih kobasica i jagnjetine koja se okreće na ražnju otvara apetit. Pa ti donesu da piješ malu koka-kolu, al’ u staklenoj flaši, ili mirindu, šta god poželiš. Pa kad tu probrljaviš, nastaviš dalje da tražiš sve što vidiš – i žvake u obliku cigareta, i sok na slamku, i šarenu svesku, i bojice, i flomastere, i lutku, i loptu. A ono sve šareno, pa širiš oči od te lepote.
I tako svake godine dok ne porasteš, pa i ti počneš da se mirišeš i lickaš i zagledaš momke, iako znaš da već sutra ideš kući jer završava se leto i počinje škola. Al’ nema veze, šta bi drugo radila da ne očijukaš? A kad odrasteš, drugačije na sve gledaš i druge te stvari vuku.
I sigurno da je svaki vašar najlepši deci, ali njegova ustreptalost i živost obuhvata svakog ko se u njemu nađe. I stvarno ti bude lepo, i ako imaš neku brigu, tog dana kao da odleprša i ostavi te malo na miru. I onda se prepustiš toj čaroliji koja te nosi kao pesma koja se odasvud čuje i osećaš se da si svoj na svome kao što nigde drugde ne možeš da budeš. I onda se osećaš sigurno i srećno. A za sutra ćemo lako, novi je dan…

liciderska-srca-mnozina

9

Đerdap – gvozdena vrata Dunava

hajducka12Kada Dunav započne svoj daleki put na šumovitom Švarcvaldu, čekaju ga mnoga nemačka i austrijska brda, slovačke, hrvatske i mađarske ravnice, a kad uđe u Srbiju, spor je i širok kao da se i sam uljuljkao u svoje plavetne talase. Valja se tako među poljima žita i kukuruza, mimo blagih padina sa vinogradima, uz vrbe i platane i kao da se sprema za svoj preobražaj i malo uzbuđenja.
I taman kad se onako veliki i plav, skupljajući za sobom velike reke i rečice stopi sa Nerom, naglo skreće, useca se u obronke Karpata i od mirne ravničarske reke pretvara se u brzu i moćnu planinsku silu koja dubi obale, nepredvidivu i divlju. Tu počinje Đerdapska klisura.
Nastala pre mnogo stotina hiljada godina, kada je zbog geološke kataklizme došlo do rascepa Karpata, ovim putem je oteklo Panonsko more, a za sobom ostavilo dug kanjon kojim danas teče Dunav. Klisura predivnih prirodnih lepota oduzima dah dok Dunav, čas širok nekoliko kilometara, čas sužen na nekoliko stotina metara, brza, vijuga, juri, preliva podvodne stene, dubi obale i potkopava planine, nemiran i silovit.
Rumuni ga zovu Železna vrata, a kod nas je Đerdap. Kod njih dubi Karpate, a kod nas Miroč, dok se njihovi strmi obronci ogledaju u nemirnom plavetnilu velike reke.

golubacka_klisura

Na početku puta razbuđeni Dunav čeka Golubačka klisura. Moldavsko ostrvo ga lagano deli na dva rukavca, ali se on odlučno spaja i nastavlja svoj moćni prodor. Tu je i Golubačka tvrđava, najočuvanije srednjevekovno utvrđenje u Srbiji. Na putu uz reku ponosno se izdiže sa svojih devet kula i bedema. Na početku, kao čuvar, u samom Dunavu, čisto da opomene brodove, iz vode izvire stena Babakaj, a na kraju, kao da ga ispraća, stena Stenjke.

golubac

I taman kad se Dunav malo smiri u Ljupkovskoj kotlini, nailazi novi tesnac i nove litice. Gospođin vir, kao što joj i samo ime kaže, klisura je sa najdubljim vrtlozima u Đerdapu, koji prave velika udubljenja u koritu, takozvane lonce, a dubina dostiže i 82 metra. I onda opet, u susret Donjemilanovačkoj kotlini, da ponese sa sobom Porečku reku, čije se ušće posle izgrađivanja brane pretvorilo u pravi zaliv, da opet malo predahne i smiri se, dok ne krenu novi brzaci.

gospodjin vir
A onda ga čeka najveće suženje, u kome pokazuje takvu snagu kakvu nigde na svom dalekom putu nema. Ovde se stene izdubljenih planina izdižu i do 300 metara u visinu, a Dunav proseca uzan put od svega 150 metara i njegov tok podseća na oblik kazana, pa je po tome klisura i dobila ime. Najuži deo je “Veliki Kazan” , prepun virova i do 70 metara u dubinu, kao i pećina, u kojima se čuje samo hučanje moćne reke i vidi njena veličanstvena snaga koja je virtuozno izdubila podzemne oblike.

pecina djerdap

Odmah za njim nastavlja se “Mali Kazan”, gde Dunav nastavlja sa svojim divljim tokom, pun brzaka i virova. Na njegovom kraju nalazi se Hajdučka vodenica, prava mala oaza među gromadama, malena lučna, uvala u kojoj se nalazi rimsko srednjovekovno naselje, crkva i nekropola. To je ujedno i središte Donje klisure Dunava,iz koje se pruža impresivan pogled na strme litice Miroča sa srpske i Munci Almažujuja sa rumunske strane.

kazan1

A tu je i u steni isklesan lik dačkog vladara Decebala, veličanstven u svojoj veličini i lepoti.

kazan
Nedaleko odatle je i Trajanova tabla, koja svedoči koliko je Rimljanima dolina Dunava bila važna. RimskiTrajan dovršio je ovaj put kroz nepristupačne predele koji su započeli Tiberije, Klaudije i Domicijan. 103. godine, kad sve bilo završeno, iznad Malog Kazana postavljena je tabla na kojoj piše da je Trajan zaslužan za spajanje dunavskih obala. Ona se odnosi na izgradnju velikog mosta koji je nekada davno bio podignut kod Kladova i predstavljao velelepno zdanje na 20 stubova i dugo vremena bio najduži most na svetu, koji je porušen zbog povlačenja Rimljana pred varvarskim plemenima, a od njega su sačuvana samo tri stuba i delovi portala. Međutim, kada se gradila brana, moglo je da dođe i do uništenja table, jer ju je nivo vode, koji se podigao, potopio, ali su je, da bi je očuvali, izdigli 10 metara i iako se ne vidi sa puta već se do nje stiže samo čamcem, svedoči o davnim vremenima i ima neprocenjivu vrednost.

trajanova-tabla-tabula-traiana
Iz Kazana Dunav se ponovo smiruje u Oršavskoj kotlini, takođe izmenjenoj podizanjem brane i poznatoj po nekadašnjoj čuvenoj Adi Kale, na kojoj su tokom Prvog srpskog ustanka pogubljene četiri dahije.
Poslednja na ovom burnom putu Dunava je Sipska klisura, puna podvodnih stena, vrtloga i virova velike snage i dubina,a u kojoj se nalazi i velika hidroelaktrana Đerdap, podignuta 1970. godine, koja je uhvatila i iskoristila ogromnu snagu ove velike reke.

sipska klisura

Na izlasku iz klisure, Dunav se naglo širi, ali mu podvodne stene još uvek ne daju onu mirnoću i lenjost kojim sporo kreće ravnicom. Opet će joj se vratiti kad se rasprostre bez prepreka po valovitoj Negotinskoj krajini i zaplovi kroz Rumuniju i Vlašku niziju do svog ušća, gde ga pred kraj puta čeka velika delta u šumama Letee na tromeđi Rumunije, Moldavije i Ukrajine i konačni smiraj u Crnom moru kod svetionika u Sulini.
Veliki put prevaljuje Dunav i u svakoj zemlji ima svoje čari, ali u Srbiji je nekako najlepši. Možda kad se ispod Kalemegdanske tvrđave stopi sa Savom, pa zajedno obiđu Veliko ratno ostrvo, možda kada se kod Sremskih Karlovaca lenjo protegne između tople plodne zemlje, ali sigurno kada u veličanstvenom huku savlada Đerdap. Moćan u svojoj snazi, dopraća i ispraća zore i sutone, godišnja doba i nemirne godine, ali uvek ostaje snažan i nenadmašan, baš kao i priroda koja ga je stvorila.

djerdappp

4

Duga topla leta

bicycle-788733_640Eh, ni leta nisu kao što su nekad bila…
Uvek kad se približi septembar i, ma koliko godina da prođe, podseti me na početak škole, osvrnem se iza sebe i sa laganom tugom pozdravim leto. Jeste da ono traje skoro do kraja septembra, ali, ma haj’te molim vas, ko još letuje kad počne polako da žuti lišće.
Tako i ove godine. Prolete leto kao da si tek trepnuo i sve sad opet Jovo nanovo. Jeste da nemam decu koja kreću u školu, a i svoje sam već završila, ali kraj leta me uvek nekako spusti na zemlju dok po toplim danima lebdim kao maslačak na vetru. I nije da nešto spremam zimnicu ili cepam drva, nego tako sam valjda pomalo blesava.
A nekad su leta bila potpuno drugačija. Bila su topla i sunčana, ali ne vrela i vlažna kao danas. Bilo je i vrućih dana, ali uveče izađeš na brdo iza zgrade, pa sedneš ispod jedne stare trešnje koja nije posečena u danima kada se gradilo naselje u kome sam se ja rodila, pa osetiš kako je zemlja sveža čim padne mrak, a vetrić hladi, pa možeš lepo da spavaš. A danas od vreline ne znaš kako da se odbraniš. I trešnja i sve ostalo je posečeno. I kraj u kome sada živim prepun je betona, pa kad se upali od nemilosrdnog sunca, ne možeš da se rashladiš. I ono malo trave, koja iza zgrade stidljivo probija, sprži se i požuti, pa svi sa radošcu čekamo kišne dane usred leta.
Nekada smo svaki letnji dan provodili u senkama svoje ulice. Ležalo se po travi, igrale se karte, pila se koka-kola, a uveče, kad nam dosade sve priče, zapalimo vatru i okrećemo kobasice. A kad baš upeče, odemo na Adu ili dugačkim ribarskim čamcem na Belu stenu na obali Dunava, gde ostanemo do sumraka, pa kao na kraju nekog lošeg ljubavnog romana plovimo nazad u zalazak sunca. A danas nigde nikoga nema. Rasturilo se celo društvo, svi nekud žure, na posao, s posla, po decu, po ženu, i svi u prolazu kukaju kako im je nekad bilo divno i kako se rado sećaju onih dana, al’ znaju da nikada neće moći opet da žive tako, samo u uspomenama u koje beže kad im se smuče svi oko njih. Odraslo se, jebiga.
Nekada se celo leto čekao avgust da se ide na more. Pa svako veče sedneš da gledaš hrvatski “Program plus” ili sarajevski “Noć i dan”, da se smeješ uz “Mućke” ili “Alo, alo” ili da plačeš uz “ženske” serije “Povratak u Idn”, “Mistralova kći” ili “Sahara”, a jedva čekaš da naiđe vremenska prognoza, pa gledaš temperaturu mora, pa se misliš:”Joj, koliko još dana imam, pa da se bacim u ovo toplo plavetnilo?!” A danas nema noćnih programa niti takvih serija. Samo neke bezbrojne reprize, serije u kojima forenzičarska dostignuća dolaze do izražaja u brutalnim ubistvima ili se možete edukovati uz starlete u veoma gledanim rijaliti programima, koje vode kurs “Kako da u pet koraka oralno zadovoljite svog partnera”.
Nekad se svakog leta išlo u drugo mesto na Hrvatskom primorju, pa možeš da biraš hoćeš li od Istre pa sve dole do Cavtata, a plaže od sitnog kamena, a iznad tebe borovi, pa ne znaš da li više miriše ili te zaklanja od sunca kad odremaš posle plivanja. Pa te uspavljuje šum talasa blistavo plavog i čistog mora. A sada ne znaš da li ćeš pre da preskačeš pečene paprike po grčkim plažama (od čijeg mirisa mi se, btw, od detinjstva povraća) ili da moliš Boga da majstor u kanjonu Morače ne ohane usput, pa da se kući, umesto sa uspomenama, vratiš u najlon kesi. Ah, naravno, zaboravih zbog stresa od kanjona Morače, čaroban doživljaj kupanja pored kanalizacionih odvoda na obalama Crnogorskog primorja.
Nekada je bilo dovoljno samo otići iz grada kada leto zabrazdi. Pa se okreneš prirodi, izneseš ligenštul u dvorište stare kuće, čitaš dobru knjigu i uživaš u tišini i cvrkutu ptica. Ili uzmeš bicikl, pa ga voziš dok ti se ne pojave modrice na mestu gde sediš. Pa ga voziš po prašnjavim drumovima među visokim žutim kukuruzima, a vodi te zvuk žuborenja reke. Pa kad dođeš do nje, tebi nekako puno srce, udahneš njen miris i svežinu koja se diže sa vode, pa hajde opet nazad. I baš te briga što te svi čudno gledaju jer misle da odraslo čeljade nije za poni bicikl, tebi, bre, lepo jer uživaš u životu. A sada nema više ni kuće, ni bicikla, ni vremena za plandovanje na suncu. Život te usisao u svoj levak i melje ti dane ne puštajući da se odmoriš i opustiš, onako natenane. Sedneš za laptop, pa surfuješ po sajtovima umesto po talasima, kucaš umesto da pričaš, lajkuješ umesto da se središ, izađeš i čuješ kako je bilo na tim morima i putovanjima. Pa čak i kad odeš u prirodu, ti se, bre, ponašaš nekako kao da te ona žulja. I sve ti smeta, i buba, i pauk, i pčela, i cvet. Samo ti ne smeta mobilni telefon, da ga drndaš dok ti se ne ukoči ruka do ramena.
Al’ nije sve tako crno. Još mi možemo da se vratimo na staro ako se jako potrudimo. Još možemo da uživamo u letu, da istražujemo plaže i obilazimo predivna ostrva raznih zemalja, pa ponovo i Hrvatskog primorja. Da pronađemo nove knjige ili neke stare koje nismo stigli da pročitamo. Da prevrtimo sve one silne kanale koje nudi kablovska, pa kad je već plaćamo, da pronađemo i neki interesantan, na kome može mnogo toga pametnog da se vidi, čuje i nauči. Da se vidimo sa onim davno zaboravljenim prijateljima, koji, poput nas, zaista žele da ponovo udahnu u sebe dah mladosti i života. Da se popnemo na neku planinu ili odemo do neke livade, prostremo ćebence, udahnemo vazduh duboko i osetimo kako krv bruji kroz nas. Jer sve možemo. Samo ako hoćemo.

polja

2

Mesec i zvezda padalica

mesec i zvezda padalicaJednog ranog leta, taman kad Zemlja, opijena suncem i bujnom prirodom, počinje lagano da drema pred nadolazećim zracima Sunca, Mesec je sijao najsjajnije na nebu. Šepurio se u svojoj blistavoj lepoti i namigivao zvezdama koje su se kikotale pod njegovim nemirnim okom.
Protezao je svoje noge u srebrnim pantalonama posle dugog puta i uživao u uspomenama na svoje bezbrojne avanture. Gde taj sve nije stigao, gde zavirio, gde osmehnuo, čega se sve nije nagledao? Ali večno mlad i stasit, čekao je nove blistave noći da projaše po nebu i krišom baci poneki zavodnički pogled na nove zvezde, dok njegova verna Zemlja tiho drema u svom plavetnilu.
A tamo negde, daleko u tami, taman je stasala jedna mala plava zvezda. Tog proleća prvi put je rasplela svoju talasastu kosu i kao zrake bacala je oko sebe, blistava u svom mladalačkom sjaju. Gledale su je druge zvezde i divile se njenoj lepoti. A ona je ljubopitljivo gledala svet, tamne dubine, svetle komete koje su stalno nekud žurile i velike planete, kao neke stare dame koje sa lornjonom na nosu strogo gledaju na nestašno treperenje koje ih okružuje.
Jedne tople letnje večeri pogledao je i Mesec. Namignuo joj je svojim zavodničkim okom i nasmešio se nehajno. Njoj je zalupalo srce tako silno da je mislila da će se raspući. Stidljivo je spustila glavu i, zarumenjena, sklopila kapke da ga ne gleda. Krišom ga je posmatrala kako veselo pevuši svakoj zvezdi i svojim širokim belim licem deli sjajne osmehe. I što ga je više gledala, sve je više opčinjavao. Bio je tako lep, blistav i nemiran i njeno srce je počelo čudno da podrhtava. Nije znala šta je to sa njom, ali joj se mnogo sviđalo.
Svake večeri kad Zemlja ode na počinak, gledala je plava zvezda kako Mesec pleše. I sve ga je opčinjenije gledala, dok on to naposletku nije i spazio. Pogledao je pravo u oči i poslao jedan poljubac, koji je kao lahor dolebdeo do nje, mirisan, prepun tajni i slatkih nagoveštaja. Udahnula ga je i znala da više nikad neće moći da prestane da misli na njega.
Celo leto Mesec je plesao i sipao svoje sjajne osmehe, gledajući u malu plavu zvezdu, a ona ga je gledala blistavim očima, sva ustreptala, i maštala o tome kako je lep njegov poljubac. A kad joj je jedne kasne noći, kad su i ostale zvezde zadremale, otpevao tužnu ljubavnu pesmu, u kojoj je njegovo srce jecalo za njom, zaplakala je od čežnje koja je stezala njeno srce.
I razblistala se zvezda u svoj svojoj lepoti, onako kako samo ljubav može da učini najlepšim, čak i lice koje nije lepo. A druge su je gledale i videle šta će da se desi. One starije uzalud su joj šaputale da je Mesec stara varalica, da je mnoge zvezde poljubio, pa ostavio, zaveo, pa ih u crno zavio i zato su sve one tako daleko od njega, da mogu da odole njegovoj lepoti i slatkim rečima. I ono najvažnije: da je samo Zemlji zauvek veran, a da su one samo razbibriga u njegovim letnjim noćima.
Ali ništa ih ona nije slušala. Živela je samo za njegova noćna šaputanja, a Mesec se razgalio i sipao na nju svoje najnežnije poglede i najslađe rime. I znao je šta će biti, ali nije hajao, umeo je da se čuva, a već ih je toliko zaveo.
Jedne vrele noći mala plava zvezda odlučila je da poleti u susret Mesecu i strasno ga poljubi. Želela je da se priljubi uz njegov beli obraz koji joj se izdaleka činio tako toplo i nežno i zauvek ostane u njegovom zagrljaju. I nije joj bilo važno što će on zauvek ostati veran Zemlji, bilo joj je dovoljno da udiše njegovu toplotu i ljubav, skrivena u njegovim sjajnim naborima.
Uzalud su je druge zvezde odvraćale od te lude misli, govorile joj da on samo izdaleka izgleda toplo i lepo jer je zapravo hladan i sav izrovaren godinama burnog života. Nije htela da ih sluša. Ni kad su je preklinjale da ostane jer više nikada neće moći da se vrati i bude njihova. Ni kad su joj rekle da su mnoge pokušale i nikada nisu uspele da osvoje njegovo srce. Ona je verovala da je posebna.
Jedne tople noći na kraju leta, kada sveža jutra najavljuju jesen, i kada je Mesec zapevao pesmu ljubavi koja nikad ne traje zauvek, krenula je mala plava zvezda ka njegovom naručju, spremna da zauvek bude njegova. On se malo iznenadio, ali kada mu je bila najbliža, lagano se u svom nehajnom plesu izmakao i sakrio u tamu. Mala plava zvezda proletela je mimo njega i tek tada shvatila koliko je istine bilo u mudrim rečima onih koje su je odvraćale. Sa dubokim uzdahom tuge, koji je prošuštao kroz noć, pala je na Zemlju.
A Zemlja se u snu pomalo promeškoljila kad je zvezda dodirnula. Frknula je: »Evo još jedne! Kao da ne znaju da se Mesec samo igra njihovim srcima, a zapravo je uvek samo moj«, i nastavila da spava. A on se vratio iz svoje senke i nastavio da pleše, kao da mala plava zvezda nikada nije ni postojala, navikao na ovakve završetke.
Eto zašto na kraju leta uvek ima najviše zvezda padalica. Svaka od njih sa uzdahom prekasno shvati da je bila samo još jedna Mesečeva letnja avantura…

mesec i zvezda

13

Blogerajski leksikon

lets_play_game_poster___pink_by_ppt_pingEvo nove blogerske igrice i novih pitanja! Kao i uvek kada se na grupi Blogeri pojavi novi zadatak, ja pohitam da ga obavim, vredno i sa zadovoljstvom. Ovoga puta poziv na igru stigao je od Olja Ka i ona je zadala 11 pitanja na koja bih ja trebalo da odgovorim, a potom postavim svojih 11 i nominujem one koje želim, koji opet dalje postavljaju svoja pitanja i uvlače u igru nove blogere. E, pa, pošto Olja uvek nekako zadaje zadatke, pa je ja doživljavam kao nekog “razrednog starešinu” Blogera, nisam časila ni časa i odmah sam se bacila na ovaj “domaći”! 🙂

  1. Volite li ove leksikon igre?                                                                                                                                   O, da, veoma! I jedva čekam neku sledeću!
  2. Zašto volite/ne volite ove leksikon igre?                                                                                                      Oduvek sam volela leksikone u detinjstvu i da odgovaram na pitanja u njima. Možda se zapravo u meni krije neka tajna želja da budem poznata, pa da dajem intervjue u poznatim časopisima!
  3. Jeste li radoznali i, ako jeste, zašto?                                                                                                             Otkad znam za sebe veoma sam radoznala. Zanima me sve što me okružuje i nema tog predmeta, pojave ili čovekove duše u koju ne bih zavirila. Nekad me obuzme intersovanje za jedno, nekad za nešto drugo, ali uživam u svemu novom što otkrijem ili naučim. Čak kažu da uvek izgledam radoznalo – velikim očima žudno upijam svet oko sebe! 🙂
  4. Imate li svoju omiljenu izreku i koju?                                                                                                                     “Ko zna zašto je to dobro” je ono što me vodi kroz život. Ponekad mislim da sve što mi se dešava ima neki svoj razlog i da nije slučajno što se desilo baš tada. Kao da nešto namešta da se neke kockice slože da bi se nešto ostvarilo, a neke opet ne mogu da se sklope, a tek kasnije shvatim da je za to postojao “debeo” razlog.
  5. Koči li vas neki strah i, ako da, kako ga obuzdavate?                                                                                           Imam strah od zatvorenog prostora i on mi u nekim momentima veoma smeta, ali sam otkrila da kad mi je nešto mnogo važno, strah beži pred mojom snagom i to me ispunjava beskrajnom radošću.
  6. Jeste li do sada obišli bar 30 različitih mesta u svojoj zemlji?                                                                              Iako sam rođena u bivšoj SFRJ, uspela sam da obiđem 30 destinacija samo u Srbiji i tek nameravam da je istražujem detaljno. 🙂
  7. Imate li omiljenog strip junaka i ko je to?                                                                                                               Supermen – jedan jedini, najbolji, najsnažniji, pomaže ljudima u nevolji i leti po nebu sa onom koja mu je draga.
  8. Žalite li za propuštenim vremenima?                                                                                                                    Pomalo žalim što nisam u nekim situacijama bila hrabrija i prepuštala se životu umesto što sam ga se bojala. Ali, onda se setim da je glupo misliti o tome kad najbolja vremena za mene tek dolaze. 🙂
  9. Koja vas melodija ili pesma rastužuje, a koja vam podiže raspoloženje?                                                            Svaka pesma koja “gađa u dušu” me rastopi, pa bila to italijanska kancona ili sevdalinka, a svaka pesma brzog ritma mi rastera tužne misli. Uopšte, muzika je nešto najlepše što postoji, ona zaista ume da leči!
  10. Da niste to što jeste, šta biste bili?                                                                                                                       Živela bih u velikom stanu sa pogledom na reku, imala pun orman cipela i haljina, svojim autom putovala gde poželim i bila bih smrt za udvarače. Ukratko, bila bih Snežana Medan! 😀
  11. Šta radite u dokolici?                                                                                                                                             U dokolici uvek želim da se odmaram, čitam knjige i gledam omiljene filmove, ali se uvek ispostavi da uglavnom negde bazam jer me ne drži mesto. Odmaranje sa ćebencetom preko nogu sačekaće neke buduće godine… 🙂

E, to su bili moji odgovori, a pitanja koja ja postavljam mojim drugarima blogerima su:

  1. Da možete da birate gde biste se ponovo rodili, u kojoj bi to zemlji bilo i zašto baš u toj?
  2. Da li verujete u boga i zašto da/ne?
  3. Da li biste više voleli da za života budete bogati i poznati, a posle smrti zaboravljeni ili da za života budete siromašni i neshvaćeni, a posle smrti najslavnija ličnost našeg vremena?
  4. Koji pronalazak u istoriji za vas ima najveći značaj i zašto?
  5. Da li vam  je nekad neko koga niste voleli izjavio ljubav i kako ste reagovali?
  6. Da možete da vratite vreme, da li biste iste osobe birali za kumove?
  7. Da li u sebi još uvek pronalazite dete i na koji način?
  8. Kada biste jedan dan bili na vlasti, šta biste prvo uradili?
  9. Koje čulo vam je najosetljivije?
  10. Da li se plašite da u životu donosite važne odluke ili ne?
  11. Da li umete da budete srećni?

Uživajte, drugari, bar onoliko koliko sam ja dok sam igrala ovu igricu! 🙂

4

Rtanj – krov istočne Srbije

rtanjNepravedno zapostavljena, sa predivnom prirodom koja opčinjava, istočna Srbija lenjo drema na vrućem avgustovskom suncu. Već se žuti kukuruz i drveće kraj puta i nagoveštava da se polako prikrada jesen.
A svojom klisurom podno šumovitog Kučaja šumi Čestobrodica i žuri u susret Grzi. Put vijuga u oštrim krivinama mimo prerasta, koji odolevaju reci da ih poruši i čuvaju svoje svodove. Prevoj Stolice ume zimi da bude zavejan, ali sada se sa njega pruža predivan pogled na suncem obasjan krajolik dok čas ovde čas tamo vijuga Crni Timok. A onda, odjednom, iz ravnice izvire ogromna planina sa zaoštrenim vrhom. Rtanj oduzima dah u svojoj lepoti.

Rtanj-povratak
On se vidi odasvud. Svaka planina u Šumadiji ima pogled na njega, čak i daleka Avala, kad je vedro. I oštro u nebo izdiže se Šiljak, vrh poput piramide, nadaleko čuven.

rtanj1
Kad mu se priđe s juga Rtanj izgleda dugačak i masivan, kao da i sam svedoči da je na ivicama Karpata i nosi njihove vetrove. Sa zapada ga obavijaju Zapadna i Velika Morava, sa severa Crna reka, a na istoku Timok i Stara planina mimo kojih se diže oštar greben i čuveni kupasti vrh, ogoljen i zašiljen.


Njegove padine zelene se pod toplim suncem, mnogo livada na kojima se beru biljke i pravi čuveni rtanjski čaj odaju lepotu prirode koja još nije oskrnavljena ljudskom rukom. U podnožju iz zelenila izbijaju stene, a pri vrhu štrči goli krečnjak prošaran retkom šumom i stazama obraslim šipkom, glogom i drenjinama. Ima ovde i vukova, srna i divljih svinja.

rtanj-mountain
A on samo izgleda suvo. U svojim pukotinama krije mnoge ponornice koje se kroz krečnjak slivaju i prave svoje puteve, izbijajući kao vrela po njegovim ivicama. U podnožju se nalazi led u svako doba godine jer ga stalna promaja mrzne.
Ali taj vrh, koji se tako ponosno uznosi u visine je ono najlepše na Rtnju. Visok preko 1500 metara, najviši od svih ostalih planina oko sebe, izdiže se kao krov istočne Srbije. I ne samo po visini nego i po obliku mami pogled da se svako pita kako je tako pravilan i lep.


Narod istočne Srbije oduvek je bio poznat po mašti i verovanjima u onostrano i natprirodno. Njihova neobična planina u njima je raspirivala priče i ideje koje su lako nalazile put do radoznalih, željnih mistike i tajanstvenih legendi. Otud mitovi o vanzemaljskim oblicima života koji su isklesali ovaj neobični vrh, verovanja da se u njegovoj utrobi nalazi heliodrom svemirskih brodova, a bilo je i onih koji su ga pohodili kada se pre par godina govorilo o smaku sveta, pa su se nadali da će jedino tako preživeti.

rtanj senka piramide1
I nisu vanzemaljci jedina legenda. Pričalo se da se ispod Rtnja nalazi dvorac čarobnjaka velik koliko i planina, u kome se nalazi ogromna količina zlata i dragulja. To je navelo avanturiste da krenu u potragu, pa čak i dinamitom raznesu vrh, ne bi li stigli do svog cilja. Upravo tako je razrušena i kapela na Šiljku, koju je jevrejska udovica Greta Minh podigla u spomen svom suprugu Juliusu, bogatom fabrikantu, vlasniku paraćinske fabrike štofova i rtanjskog rudnika kamenog uglja.

rtanj kapela
Ali, bila puna zlata i dragog kamenja ili ne, pohođena od vanzemaljaca ili samo obavijena maštom, ova planina se svojom lepotom izdvaja od svega što je okružuje.
Kada padne noć, svu je obasja mesec svojim mlečnim sjajem, a zvezde se zapale na nebu pa kao da je okružena milijardama majušnih svetiljki.Tako čeka svitanje da senku svog kupastog vrha baci ka zapadu.

rtanj wordpress svemir
A kad svane, sunce prospe svoju svetlost po Rtnju, pa on sav pocrveni od jutanjih zraka. Ispod njega belo more od magle nadvijene nad dolinama koje ga okružuju. A mali ružičasti paperjasti oblak kao da je zapeo za njegov vrh i čeka da ga vetrovi oduvaju ka nebu.

a-picture-shows-the-pyramid-shaped-silja-ay_100172085
Budi se Srbija i nad njom Rtanj i dolazi novi dan.

rtanj zora

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova dppobeda i panoramio i bloga Svemir.

8

Kišna lica beogradska

11908291_10207697567983288_996907543_nDa li ste skoro pogledali lica ljudi pored kojih prolazite na ulici, sedite u autobusu, čekate u redu da platite račune? Ja jesam. I nije mi bilo prijatno.
Možda ih ni ja ne bih pogledala da nisam otišla iz Beograda i shvatila da svaki drugi grad ima nešto što nikako nisam očekivala. Nešto što me je tako prijatno iznenadilo da sam svima koji tamo žive pozavidela.
Prvo što sa primetila bilo je da hodam brže od svih. Njihov hod je odavao ljude koji nikud ne žure. A i zašto bi? Tada sam usporila i ja. Posmatrala sam smirena lica i verovala da i oni imaju svojih briga, ali da to ne oglašavaju na sva zvona. Na moje ljubopitljive poglede neki su odgovarali osmehom.
Ako sam zapitala kuda da idem ako želim nešto da pojedem, ljubazno su mi objašnjavali kako da na više načina pronađem dato odredište, uz obavezan savet: ”Al’ nemoj, sine, tom ulicom iako je bliže. Mrak je, pa da se ne uplašiš kučića.”
Ako sam došla da kupim da jedem dočekao me osmeh i savet šta je najbolje. Ako sam htela da kupim flašicu vode na kiosku, zabrinuto nudeći krupnu novčanicu, dočekao me je osmeh i ljubaznost: “Ma, nema problema, sine, imam da ti vratim. Daj Bože da uvek imamo krupno!”
Sela sam tako na jednu klupu i posmatrala svet koji prolazi. Uredno obučena ljubopitljiva deca i gospođe koje se nogu pred nogu vraćaju s posla u elegantnim letnjim kostimima i haljinama. Pa, ko kaže da u malom gradu nema dama, i to onih istinskih? Gledala sam ih i onaj nemir koji sam donela sa sobom počeo je da popušta.
Uveče sam otišla na glavni trg. Videla sam mnoštvo ljudi u porodičnoj šetnji u toplo avgustovsko veče. I svi su bili doterani i raspoloženo pričali i smejali se. I, opet kažem, sigurno da imaju briga, ali se to ne vidi. Ili oni to prosto skrivaju i ne žele da kvare vreme za šetnju mislivši o tome.
Delovalo je tako divno. Susretali su se s ljudima koje dobro poznaju, sedeli u porti crkve ili po baštama kafana, šetali se i gledali izloge, a mlađi pevali uz gitaru ispod spomenika na trgu ili se veselo smejali po klupama u parku. I sve bez žurbe, bez vike i oštrine u glasu.
Osećala sam se kao da sam došla u neki drugi svet. A to čak nije bila ni druga zemlja ni drugi kontinent. Bio je to samo grad koji nije moj, ništa više. I potpuno drugačiji ljudi i potpuno drugačija atmosfera. I sve me jako vuklo, poželela sam da se pomešam sa njima, utopim u mirniji život i da me povuče plima njihove smirenosti i srdačnosti.
Onda sam shvatila da sam i ja postala sve ono što ne volim, a ne znam ni kada ni kako. Postala sam osoba koja nema vremena za sve one sitnice koje život čine lepim, osoba koja je nervozna, opterećena svojim, a hladna i neosetljiva na tuđe probleme. I sve to nisam volela, ali sam dopustila da me svi kao talas ponesu sa sobom i neprimetno postanem jedna od njih. A onda sam u sebi ponovo otkrila svoju bolju stranu, ohlađeno srce se smekšalo od toplih reči i osmeha. I ponovo se osetila smireno i zadovoljno, kako dugo nisam.
A onda sam se vratila u Beograd. Čim sam iz autobusa spustila korak na vreli asfalt, dočekala su me namrgođena lica. Pomislio bi čovek da će prvo sumorno biti lice azilanta koji leži u parku u očajanju i nemoći. Ali, ne, njihova lica su zabrinuta i tužna, prošarana nadom da će otići u bolji život. Lica Beograđana su natuštena kao da se na njima skupljaju sivi kišni oblaci.
I ponovo je preda mnom dobro poznati gnev: sirene pune nervoze zbog gužve na raskrsnici, ljudi koji hodaju trotoarom i idu direktno u vas, umesto da se pomere da ima mesta za sve, kao da žele da po svaku cenu zametnu kavgu, neljubazne prodavačice, besni službenici, oštra i prenapregnuta lica spremna da vam ispsuju sve po spisku ako ih samo pogledate ili, ne daj bože, nešto priupitate.
A onda sam se setila malog grada i postala mnogo tužna.Poželela sam da i moj ima takve ljude i takve osmehe. I obećala sam sebi da neću dozvoliti da iz mene iščili ono što sam ponovo pronašla. A nipošto da me ponovo uvuku u svoju kaljugu nezadovoljstva i pritajenog očaja. Ostaću svoja, smirena, zadovoljna i spremna da uvek cenim one male, ali važne i lepe stvari koje boje radošću naš život. I nije mi važno šta će da misle o meni zato što sam drukčija od njih. Ja samo hoću da budem srećna…