Pisati horor priče naizgled može delovati lako, napišeš nešto što izaziva strah, strepnju i užas kod onih koji čitaju, i završio si sav posao. Međutim, to ne ide baš tako. Ako hoćeš da budeš pisac horor žanra koji ostavlja trag osobenošću svog stila, tema i ideja, onda moraš mnogo toga da daš. Ne samo vreme i energiju, nego i da brusiš talenat, pomeraš svoje, ali i granice ostalih pisaca koji su mnogo toga već napisali a ti želiš da budeš originalan i svež, i nadasve nastavljaš da izazivaš taj isti strah, strepnju pa čak i gađenje kod publike, koja će uprkos svemu uvek dolaziti po još. Ako sve to postigneš, zauzvrat će ti se mnogo vratiti. Ponajviše fidbek čitalaca za kojim žudi svaki pisac, a koji će prema tvojim horor ostvarenjima osećati onu čuvenu „prijatnu odbojnost“, tako karakterističnu za žanr strave i užasa, koja koliko plaši, toliko i privlači. Upravo se ovakvim godinama rada i napredovanja može pohvaliti Milan Kovačević, koji je u svojoj zbirci priča Vragovesti iskazao (za sada) najviše domete svog stvaralaštva.
Ovo delo sačinjeno od osam priča već je na prvi pogled proizvod velikog ljubitelja horora, koji je uz čitanje i gledanje dela i filmova strave i užasa odrastao, godinama i sam u tom žanru pisao i piše ali ga i oseća svakim svojim damarom, stvarajući pripovesti koje se same ispliću u njegovom umu a on ih samo zapisuje. Međutim, u njima nećete naći vukodlake, veštice i vampire koje noću haraju po groblju, već nešto sasvim drugo, nešto što zaista može da postoji među svima nama i samo je do nas hoćemo li ga pustiti u svoj život ili ćemo čvrsto zatvoriti oči i um i sačekati da prođe.
Milan Kovačević (izvor: facebook.com)
U prvoj folklornoj horor priči Dan svinje, kojom se autor već predstavio u zbirci priča Besan 3 pre nekoliko godina, opisan je jedan uobičajeni ruralni svinjokolj u kome se 11-godišnji Dimitrije primorava na radnju koja predstavlja vid svojevrsne inicijacije i simboličnog žrtvovanja svinje, gurajući ga u psihološku igru praga sveta odraslih, koja lako može postati mač sa dve oštrice. U Šapatu suvih usana i Jestivosti duše ulazimo u umove ubica, kao i u Plodovima crnog semena u kome se manifestuju posledice mentalnog stradanja u ratovima jednog davno nestalog oca koji pronalazi stranputicu u ludačkim žrtvovanjima isto koliko i raljama sekti koje se oslikavaju u priči Tela naših spasitelja. Pustite nas da umremo nosi simboliku „karantinske“ strave, a Deratizacija pacovskog konglomerata motiv užasa kojim se novokapitalizam koristi da sažvaće i ispljune svoje žrtve. I poslednja u zbirci, Kontrola kvaliteta, čoveka izjednačava sa životinjom spuštajući ga na nivo smrznutog proizvoda koji beživotno leži na fabričkoj traci i čeka da bude progutan od strane sopstvene sudbine.
Svinja nije slučajno stavljena na početak i kraj ove knjige, kao i na naslovnicu. Naturalističke slike koje prate ove dve priče, i koje se kao prsten stežu oko zbirke, nose boju sveže vrele krvi, komadanje, klanje isto koliko i miris fekalija, zvukove mljackanja i groktanja , tovljenje i kanibalističko žvakanje sirovog mesa ali i omiljenu simboliku autora koja mu pomaže da se najbolje izrazi – jačinom na koju reaguju sva čula.
Svaki motiv koji se ovde pokrene naglašen je masnim bojama, tama je uznemirujuće mračna, neizvesnost na ivici vriska, a užas zapleten u lavirinte morbidnog i grotesknog. Ali zajednički za sve je psihološki momenat koji usisava likove kojima je sudbina manje ili više namenila nervno rastrojstvo. Bilo da se odnosi na kažnjavanje smrću trovanjem poput pacova svih onih koji poput robota sasušenih očiju uništavaju druge, na ubijanje koje je počelo kao bekstvo od siromaštva ili žrtvovanje crnom stvoru koji opscenim ritualima izaziva sablazan i gnušanje, ovi utisci su još upečatljiviji jer daju alegoriju sveta u kome i sami živimo. To je zaista svet robotizovanih umova, ispranih mozgova, klimoglavaca koje je lako navesti na najrazličitija zla i nelečenih psihotičara kojima je potreban mali okidač da krenu putem bez povratka. Zato svaka priča Vragovesti ima posebnu opomenu a kroz nju i spoznaju svih naših spoljašnjih ili unutrašnjih svetova koje Milan Kovačević slika onako kako mu u mislima vrag donosi vesti, razlivajući i pulsirajući krv i mističnost u svom najstravičnijem obliku.
jelenadilber 