„Sluškinjina priča“ Margaret Atvud – proročanstvo ili izmaštana strava

Osvrt na roman Margaret Atvud namestio mi se baš u nekom čudnom trenutku, dok se u mom gradu priprema sajamska hala za privremenu bolnicu zbog pandemije koronavirusa, istoj onoj u kojoj svake godine obitavam na Sajmu knjiga. U isto vreme u knjizi Sluškinjina priča nametnula mi se atmosfera mladih žena u Centru koji je nekada bio fiskulturna sala, sa mnogobrojnim igrankama, navijačkim strastima, mladalačkim iščekivanjima. A u trenutku ispovesti glavna junakinja sa grupom istodobnih spava u vojničkim krevetima postavljenim u redove sa vojničkom ćebadi, sa prigušenim svetlima i Tetkama koje patroliraju sa električnim štapovima za stoku. Ima sličnosti, zar ne?

Margaret Atvud (izvor: wikipedia.org)

Ali ako zanemarimo trenutnu situaciju iz stvarnosti koja podseća na knjigu, mogla bih da kažem da sam se čitajući našla pred delom koje me je zaintrigiralo svojim moralnim dilemama i britkom ironijom, napunilo jezom nakon pojedinih zastrašujućih slika totalitarističkog sistema koji se graniči sa ludilom i potreslo svojom dirljivošću i snagom da se i u najtežim i najponižavajućim momentima za jednu ženu nađe snaga da se nastavi dalje.
Za one koji ne znaju, radnja se zbiva 2005. godine, u ne tako dalekoj budućnosti u odnosu na 1983, kada je knjiga objavljena, u fiktivnoj Republici Galad. Nakon narodnog puča u Americi, ubistva predsednika i kongresmena, na vlast je, doduše postepeno se infiltrirajući u vladajuće redove, došla radikalna politička grupa „Jakovljevi sinovi“ koja je upotrebila kvazihrišćansku ideologiju da bi pokrenula revoluciju. Nakon suspendovanja Ustava, veoma brzo je došlo do reorganizacije društva na osnovama starozavetnih ideja i vojničkih i verski fanatičnih rešenja. Na udaru su se najviše našle žene kojima su oduzeta sva prava i koje su, razvrstane na nacistički način, podeljene na one koje mogu i ne mogu da rađaju.

Elizabet Mos kao Fredovica u TV seriji “Sluškinjina priča” iz 2016. (izvor: hips.hearstapps.com)

Priča prati jednu od „odabranih“, koja zahvaljujući plodnosti biva obučena da postane „sluškinja“, da nakon ispiranja mozga zaboravi sopstvenu porodicu od koje je odvojena, na ćerku za koju ne zna gde je odvedena, i obavi ulogu koja se od nje očekuje – rodi dete visokom oficiru Republike Galad, po kome dobija novo ime Fredovica – čime pokazuje njegovo vlasništvo nad njom, i njegovoj supruzi za koju se smatra da zbog starosti više ne može da rađa. Ako joj to ne pođe za rukom, čeka je sudbina „odbačenih“ žena, tiho i postepeno umiranje u Kolonijama sa radioaktivnim otpadom.
Sama ideja ovog feminističkog distopijskog romana ostavlja bez daha. Autorka je na toliko detaljan i sveobuhvatan način promislila jednu fiktivnu državu, počevši od sistema upravljanja i surovog kažnjavanja, preko podele na klase koje se strogo razlikuju po boji garderobe, pa sve do atmosfere u kojoj živi buduće društvo kao opomena kuda ide svet u kome obitavamo. A ako se još zna da svaki potresan detalj u knjizi nije izmišljen, već je tokom istraživanja Margaret Atvud otkrila da se to nekada negde zaista i događalo, priča još više dobija na užasu.

Nataša Ričardson kao Fredovica i Robert Dival kao Zapovednik u filmu “Sluškinjina priča” iz 1990. (izvor: sbs.com.au)

Najkontroverzniji momenat romana je sama ceremonija oplođenja, koja se obavlja zakonski propisanim odnosom utroje, pa Fredovica poput rasplodne životinje pokušava da obavi svoj zadatak u prisustvu Zapovednika i njegove supruge Serene, za koju cela situacija nije ništa manje ponižavajuća. Kontroverza je i u tome što se Margaret Atvud u vezi sa ovom idejom pozvala na samu Bibliju. Naime, u Starom zavetu, u Knjizi postanja, nalazi se priča u kojoj Rahilja, žena proroka Jakova, ne može da rodi dete pa ga podstiče da to čini sa njenom robinjom Vale.

„A Rahilja videvši gde ne rađa dece Jakovu, pozavide
sestri svojoj; i reče Jakovu: Daj mi dece, ili ću umreti.
A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: Zar sam ja a ne Bog
koji ti ne da poroda?
A ona reče: Eto moje robinje Vale, lezi s njom, neka rodi
na mojim kolenima, pa ću i ja imati dece od nje.“
Postanje, 30, 1–3

Atvudovoj su mnogi zamerali ovakvo bukvalno razumevanje Biblije, kao i kritiku same religije, međutim, ona je objasnila da je u delu želela da stvori sliku zloupotrebe religije od strane tiranske vlade. Sem toga, pokazala je i na koji je način nemoguće postići kontrolu nad stanovništvom u totalitarnoj vladavini ne samo zato što se narod, što više pritiskivan bio, sve više stvrdnjava u otpor, već i zato što ni njegovi predstavnici ne poštuju pravila koja su uspostavili, već i sami pronalaze kanale za zabranjena uživanja. Na taj način je najbolje prikazano koliko je izvitopereno primenjivana religija samo sredstvo za dostizanje cilja – dostizanje neprikosnovene moći.

Nataša Ričardson kao Fredovica i Fej Danavej kao Serena u filmu “Sluškinjina priča” iz 1990. (izvor: sbs.com.au)

Iako Fredovica nije odvažna i hrabra, poput svojih prijateljica, Mojre i Glenovice, njen otpor Galadu prati se samo kroz njene misli noseći tihu nadu da se ludilo može preživeti i završiti. Jer i kad je najgore, ona kao voda u pukotini kamena pronalazi svoj put. Zato je poruka ovog romana tako jaka. Ali i upozoravajuća, jer svojom pasivnošću i nezainteresovanošću možemo se jednog jutra probuditi i ugledati svet u kome caruju ludilo i mrak. Na nama je da to sprečimo na vreme.
Roman „Sluškinjina priča“ je 1987. dobio nagradu Artur Klark za najbolji naučnofantastični roman na engleskom jeziku. Nastavak romana objavljen je prošle, 2019. godine i nosi naziv Svedočanstva.

Potpis Margaret Atvud (izvor: wikipedia.org)

Putevima života popločanim besmislom

Kada ispred sebe otvorite knjigu u kojoj su jednostavnim stilom iskazana dubina problema današnjice, a u isto vreme u zanimljivoj priči potpunosti sagledani nesvakidašnje svakidašnji likovi i situacije sa kojima je lako saživeti se, možete samo da osetite divljenje prema autoru i njegovom delu. Upravo to su osećanja koja vas zapljusnu nakon poslednje stranice knjige Otkud muva u decembru Luke Draganića.

Vukašin Nikolić je pravnik, asistent na fakultetu i vlasnik paba u velikom gradu. Rastavljen je od žene i ima osmogodišnjeg sina Blaža koji mu je jedina svetla tačka u životu. Kada ga jednog samotnog decembarskog jutra pokosi infarkt i kao uspomenu ostavi dva bajpasa u grudima, spoznaće da je vreme da svoj život iz korena menja. Ostavši bez posla, oslonca i svega što je voleo, vraća se u svoje rodno mesto da počne od nule, ali ono što ne zna je da će se naći u lavirintu zamršenih puteva u bolje sutra u kome samo jedan nije popločan besmislom.

Pa ipak, ono što svakog čitaoca najviše intrigira jeste naslov. U ovoj knjizi je, priznaćete, pomalo neobičan, vuče da ga istražite i razotkrijete. A priča o njemu je jednostavna, muva koja se pojavljuje kad joj naizgled vreme nije je jedina koju pamti Vukašin u tom jutru koje mu je promenilo život – ležeći na podu dok mu se u telu vaga hoće li pobediti život ili smrt, on vidi muvu zarobljenu u plafonjerci, jedinu živu među „lešćem muva“ sprženih svetlom, ugašenih života. Ona postaje simbol njegove sudbine, ali i celog današnjeg sveta, tog čuvenog ekspresionističkog čoveka usamljenog u prepunom gradu, otuđenog u šarenilu i mnoštvu koje ga ne vidi i ne pokazuje nikakav interes za njega, čoveku zarobljenom u svetlosti plafonjerke okruženog ugaslim dušama u kome mu jedino preostaje da životari do sopstvenog kraja.

Iza naizgled obične životne priče skriva se jasna i nimalo privlačna slika društvene stvarnosti. Iako vreme zbivanja označava period početka 21. veka, ona izrasta u univerzalnu temu jer se ni do danas situacija nimalo nije izmenila. Bilo da se osvrnete na nesiguran položaj intelektualca u današnjem društvu, besciljne i zatupljujuće dane radnika zaposlenih u državnoj službi koji posao dobijaju preko veze i pristajanja da budu samo šraf u mehanizmu moćnika pa do krhkosti zdravlja u stresom i otrovima oskrnavljenoj okolini, otuđenosti porodice i od jurnjave za opstankom zaboravljanja na sitne pažnje koje su lek za dušu, spoznaćete sliku sopstvenog života, sopstvene stvarnosti. I zapitati se u kakvom svetu to živimo i kakvi smo ljudi postali.

Iako govori o turobnoj stvarnosti, autorovi likovi nisu nimalo sivi, kako bi se očekivalo. Među ličnostima koje okružuju Vukašina, najkoloritniji su njegov otac Ilija i prijatelj iz detinjstva Ljubo, koji na najbolji način prožimaju svet u kome žive. Ilija je s jedne strane simbol starog, prašinom već prekrivenog vremena u čijim se jednoličnim penzionerskim danima podmuklo narušenog zdravlja skriva  mudar, pošten, zadrt, strog ali pravedan, naizgled grub ali u suštini nežan i odan muž, otac i deda. Simbol vremena koje nestaje sa horizonta, dok ga smenjuje neko novo, bezobzirnije i surovije, koje se oličava u Ljubu, priprostom i neotesanom, koji svoje davne poniženosti zatrpava osećajem moći jer je aparatčik nove vlasti koji iskazuje bahatošću i razmetljivošću iako davno iscepane patike kroz koje su se videli prsti mogu da se zamene krokodilskim cipelama koje podjednako žuljaju, a možda i opakije „režu“.

Da slika savremenog sveta nije crno-bela pokazuje Ljubovo iskreno prijateljstvo prema Vukašinu, njegova čista duša kada pruža ruku onda kada je najpotrebnija, ali i tiha nesigurnost prikazana kroz stalni pritisak da dokaže svoju odanost i poslušnost vlasti. Primer za to je i Vukašinovo najveće nezadovoljstvo u trenucima kada ima sve što se u savremenom životu smatra za neophodno, a zapravo ga čini letargičnim zatočenikom apsurda, ali i humor koji praska u anegdotama iz Ilijinih davnih postupaka. Tako se i sivilo koje naprosto kulja iz pojedinih delova romana blaži zracima koji ukazuju na prave vrednosti i prevazilaženje moralnih dilema.

Slike prirode  su stopljene sa Vukašinovim raspoloženjima, ali i predviđaju događaje koji slede. I dok posečene palme i istruleli čempres donose dah depresivne primorske zime u danima malodušnosti, toliko šum talasa, jugo, od koga se lako pomuti duša, i jedan mali zrak sunca koji obasjava Mamulu nose preokret nadolazeće sreće. U Vukašinovim mislima muva iz plafonjerke postaće njegov najbolji sagovornik u dugim i turobnim časovima samoće, njegov alter ego kome će poveravati najskrivenije tajne. Tek kada se sa njom potpuno stopi i prihvati sebe takvog kakav jeste, sa svim svojim manama i vrlinama, nadama i promašajima, željama i strepnjama, doseći će spoznaju i pronaći rešenje: da je jedini putokaz ka izlazu iz lavirinta popločanim besmislom ništa drugo do – ljubav.