0

Dušan Kovačević – tvorac replika koje se pamte decenijama

66393217_709578536163451_4746335987641090048_n

Najverovatnije ne postoji čovek sa ovih prostora koji nikada nije izgovorio bar jedan odlomak iz nekog od filmova po komadima Dušana Kovačevića. A gde je film, tu je i drama, po kojoj je napisan scenario, urnebesan u svojoj duhovitosti, nezaboravan u svojoj univerzalnosti.

Autor ovih bezvremenskih dela rođen je 1948. kod Šapca i vrlo brzo je svoj rodni kraj zamenio Novim Sadom a potom Beogradom, kada je došao da studira na Akademiji za pozorište, film, radio i TV, na kojoj je i diplomirao dramaturgiju 1973. godine.

Rad na Televiziji Beograd do 1978. kao dramaturga dao mu je dragoceno iskustvo na ekranizaciji svojih književnih dela, a docentura na Fakultetu dramskih umetnosti i posao direktora Zvezdara teatra učinili su da njegovi komadi na najbolji način budu prezentovani publici, koja ih je bezrezervno i sa oduševljenjem pozdravljala. Zato ni ne čude mnogobrojne nagrade, od kojih su za književni rad možda najvažnije – nagrada Radoje Domanović za doprinos srpskoj književnoj satiri, Zlatni ćuran za doprinos domaćoj komediji i dve za životno delo: Zorana Radmilovića i Borisava Stankovića. Zato se za krunu njegove karijere smatra odabir za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 2009. godine.

rep-10 dusan kovacevic novosti

izvor: novosti.rs

Ako biste pitali gledalište šta je to najzanimljivije i najvrednije u Kovačevićevim dramama, odgovorili bi vam da su to duhoviti dijalozi i nezaboravni citati koji teraju suze na oči. I bili bi u pravu jer je poput Branislava Nušića, možda jedan od njegovih najznačajnijih naslednika na srpskoj komediografskoj sceni. I jer jedino još u njegovim dramskim delima komika prelazi u grotesku a smešno u krajnje ozbiljno, lepo u ružno, kulturno u neotesano, tradicionalno u skorojevićko živeći  u delima tesno povezano i izmešano sa farsom.

U preko 20 komedija i plodnom stvaralačkom radu Dušana Kovačevića nalaze se neki od najkultnijih komada naše književnosti. Od svom prvom i jednom od najpopularnijih dela Maratonci trče počasni krug pa sve do Hipnoze jedne ljubavi iz 2016, naš čuveni dramski pisac najradije je obrađivao teme iz svakodnevnog života, povremeno aludirajući na politiku ne skrivajući njene snažne poruke. Obrađujući više nivoa društvenog života naše sredine, secirajući likove pripadnike raznih zanimanja i ideoloških opredeljenja iz naše stvarnosti stvorio je izuzetno životna dela koja publika i dan-danas dočekuje sa oduševljenjem.

Ne treba zaboraviti ni njegov scenaristički rad za čuveni  film Podzemlje Emira Kusturice, nakon koga ga je 1995. sročio u roman Bila jednom jedna zemlja i ispričao jedinstvenu priču o ljudima koji žive u podrumu jer veruju da se Drugi svetski rat još nije završio, a kada na kraju ipak izađu, nađu se usred borbi na prostoru SFRJ.

800x600_Maratonci-foto-printskrin

Topalovići na otvaranju krematorijuma u filmu “Maratonci trče počasni krug” iz 1982. (izvor: printscreen.com)

Maratonci trče počasni krug

Radnja prve Kovačevićeve komedije dešava se početkom sedamdesetih u komunističkoj Republici Srbiji, u vreme kada zemlja polako počinje da se urušava. U centru zbivanja je familija Topalović, sačinjena od šest generacija muškaraca, od kojih najstariji Maksimilijan ima 120, a najmlađi Mirko 24 godine. Sukob nastaje jer najmlađi član odbija da nastavi pogrebnički posao firme Večno konačište, koji njegova porodica već decenijama podiže i planira da unapredi izgradnjom krematorijuma. On zapravo želi da se posveti filmu, kojim ga zaluđuje prijatelj Đenka, vlasnik lokalnog bioskopa. Zapletu doprinosi i neuzvraćena ljubav Kristine, ćerke poslovnog „saradnika“ Bilija Pitona koji preko njihovog braka pokušava da se domogne novca Topalovića i tako izmiri dug. Ceo sukob kulminira u pravi gangsterski obračun.

Kada je Dušan Kovačević napisao ovaj tekst  1972, vremena su još uvek bila problematična. Zato je bio vrlo pažljivo bio iščitavan u Gradskom komitetu i odobren samo zato jer se smatralo da je autor mlad čovek sa nezrelim političkim stavovima pa je bolje pustiti ga nego praviti skandale ni oko čega. Komedija je doživela toliku popularnost da i četrdeset godina kasnije ne prestaje da bude omiljena u narodu.

hqdefault youtube

Zoran Radmilović kao Radovan III (izvor: youtube.com)

Radovan III

Godinu dana kasnije na sceni se pojavljuje još jedan urnebesni komad, priča o čoveku koji se nije snašao u gradu došavši iz Zavičaja, za kojim bez prestanka lamentira, ali u isti ne sme da se vrati jer je prevario svoje zemljake. Nezadovoljstvo mu povećava i porodica, žena Rumenka, primitivka i skorojevićka koja želi da postane modna kreatorka, ćerke Georgina, koja je ostala trudna sa Markom Vilotićem, pripadnikom neprijateljske porodice koji je pobegao u Ameriku pa joj zbog bruke on već pet godina ne dozvoljava da se porodi i Katica, koju je vaspitao kao muškarca želeći sina pa zato vozi kamione i zviždi za devojkama, ali i tast Stanislav koji je stalno pod udarom njegovog gneva. Jedina svetla tačka Radovanovog  života je fiktivni lik Džordž, čiju seriju frenetično prati.

Georginina trudnoća zaoštrava komšijski sukob koji metaforično predstavlja problematičan odnos prostora Balkana, baš kao što i na njemu sve počinje sitnim komšijskim trvenjima.

Komedija je 299 puta odigrana u Ateljeu 212 sa maestralnim Zoranom Radmilovićem u ulozi Radovana III.

MV5BNjUxZTg2ZmQtNTIxMi00MmMzLWIyZTQtNmQ3ZDc2OWRmY2YyXkEyXkFqcGdeQXVyMjMyNTkxNzY@._V1_

Pavle Vuisić kao kondukter, Dragan Nikolić kao šlager pevač i Aleksandar Berček kao Miško u filmu “Ko to tamo peva” iz 1980. godine (izvor: imdb.com)

Ko to tamo peva

Sedam godina kasnije, 1980, pročitavši jedan pasus u novinama povodom godišnjice bombardovanja, Dušan Kovačević stvara kultno delo napisano po istinitom događaju.

Dotrajalim autobusom firme Krstić nekoliko putnika kreće dan uoči šestoaprilskog bombardovanja za Beograd, u kome svako od njih ima neka važna i neodložna posla. Zbog nepredviđenih okolnosti i stalnih prepreka, kratko putovanje se produžava na ceo dan i noć i oni stižu taman na početak ratnog pakla. Sukobi među putnicima u vezi sa svim i svačim, a najviše u vezi sa ratom u Evropi, izvor su najkomičnijih situacija i najbolje oslikavaju mentalitet i stanje društva pred početak Drugog svetskog rata na našem području. Pa ipak, na kraju ih sve ujedinjuje napad na Rome, što će ih koštati života.

Sabirni3 fcs.rs

Anica Dobra kao Milica Pavlović u filmu “Sabirni centar” iz 1989. godine (izvor: fcs.rs)

Sabirni centar

Godine 1982. nastaje jedna od najmračnijih autorovih komedija, puna fantastike i motiva oneobičavanja spajajući onostrano sa realnim. U njoj stari arheolog Mihailo Pavlović pronalazi rimsku nadgrobnu ploču za kojom traga celog života. Ono što ne zna je da ona predstavlja vrata između ovog i onog sveta. Kada prilikom povlačenja doživi srčani udar, naizgled umire, a zapravo zapada u kliničku smrt. Tada će se, na rubu dva sveta, sresti sa mrtvima iz svog okruženja koji će poželeti da vide svoje žive, iako je pogled na njih krajnje razočaravajuć.

tumblr_malzomUkE71r8t6imo1_500-635x300 tacno.net

Danilo Bata Stojković kao Ilija Čvorović, Zvonko Lepetić kao Đura Čvorović i Bora Todorović kao podstanar Petar Jakovljević u filmu “Balkanski špijun” iz 1984. godine (izvor: tacno.rs)

Balkanski špijun

Početak osamdesetih kao da je bilo vreme koje je posebno insprisalo Dušana Kovačevića da stvara svoja najbolja dela. Tako 1983. nastaje jedna od najboljih drama o političkoj paranoji Ilije Čvorovića, običnog, anonimnog čoveka, bivšeg staljiniste koji je svojevremeno 2 godine proveo na Golom otoku. Prelomni trenutak biće poziv na razgovor u SUP koji će napraviti haos u njegovoj psihi i vratiti one stare strahove, strepnje, bes i nervozu. Nervno rastrojstvo ga navodi da počne da proganja svog podstanara Petra Jakovljevića, povratnika iz Francuske u kome vidi stranog špijuna i državnog neprijatelja.

Ilijina supruga Danica je važan lik, večito zamišljena i zabrinuta majka, supruga i domaćica koja stalno ljušti krompir simbolično prikazujući socijalnu sliku svoje porodice. U pozadini se stalno čuju vesti na radiju što utiče na njenu ogorčenost i čini je najoštrijim kritičarem u Kovačevićevim delima. Njena patrijarhalnost se odražava u tome što muža podržava i kada ne razume njegove postupke jer veruje da sve što radi čini za dobrobit porodice.

Podstanar Petar Jakovljević se u drami ne pojavljuje često ali je pokretač radnje. Upadljiva je njegova smirenost u svim, čak i po njega najtežim situacijama. Spasava ga snaga u veri da je sve što mu se dešava prolazno. Samo su braća Čvorovići komični jer je čitaocima jasno da samo oni greše.

Paranoja Ilije Čvorovića tako postaje paradoksalna, jer koji god pogrešan potez povuče, ma koliko ga sve više zaglibljuje, toliko ga i vodi ka uverenju da samo tako može skinuti sumnju sa sebe i vratiti u miran život. Od sumnje stići će do psihozeu  kojoj se skriva podozrivost prema svemu što ga okružuje i udaljava od realnosti. Komično u celom komadu je to što sa sve većim rastrojstvom postaje oličenje totalitarne vlasti i njen instrument.

U devedesetima se drame Dušana Kovačevića sve više vraćaju apsurdu iz ranih komedija oslikavajući stanje nacionalnog duha i dovodeći ih u vezu sa pogubnim dejstvom Miloševićevog režima.

bata9 zvezdarateatar.rs

Danilo Bata Stojković kao Luka Laban i Bogdan Diklić kao Teodor Teja Kraj u predstavi “Profesionalac” iz 1990. godine (Izvor: zvezdarateatar.rs)

Profesionalac, tužna komedija po Luki

Prva u nizu, objavljena 1990. godine je komedija puna ironije i cinizma upravo zato što prikazuje kritiku apsurda života u SFRJ. Događa se na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka. Počinje rečenicom „Ti ne znaš ko sam ja“ koja služi kao mamac za publiku, da probudi interesovanje jer se u njoj skriva nešto tajnovito što se sprema da se razotkrije. Istina je da Luka Laban, policajac i udbaš u penziji ,u kancelariju Teodora Teje Kraja dolazi da bi mu doneo knjige koje on nije napisao i ispričao na šta je utrošio poslednje godine svog života.

Komad oslikava kraj jedne stvaralačke etape u životu Luke Labana koja se poklapa sa krajem jedne ideološke epohe. Osim simbolike preplitanja penzionisanog komunističkog policajca sa književnikom- disidentom koga je donedavno pratio, a on u novim okolnostima postao direktor izdavačke kuće, nalaze se i univerzalnost odnosa dželata i žrtve i čovekova nemoć da upravlja sopstvenom sudbinom.

x1080-EY5 dailymotion

Proslava svadbe u filmu “Urnebesna tragedija” iz 1995. godine (izvor: dailymotion.com)

Urnebesna tragedija

Već sledeće godine, 1991, pojavljuje se nova drama sa elementima komedije i fantazije. Upravnik duševne bolnice odlučuje da je zatvori zbog nedostatka lekova i osnovnih sredstava i vrati pacijente kućama. Među njima je i Vasilije,koji želi da se oženi pa lekar svadbu koristi kao izgovor da ih izvede napolje. Izvor komike nalazi se u suprotnostima likova, ali i susretom bolesnika sa pravilima „normalnog“ sveta.

Tema komedije je opšti raspad srpskog društva početkom devedesetih u kome se urušavaju institucije bolnice i pozorišta, u kome svakodnevica počinje da liči na jednu veliku ludnicu, pogotovo u krugu porodice u kojoj ludi ponekad deluju najnormalnije a najmlađi bivaju žrtve grehova starijih. Motiv oneobičavanja – očeva bolest metaforično predstavlja odnos između normalnih i nenormalnih  i daje način da se svet kritički sagleda iz ugla pacijenta duševne bolnice. Na taj način drama postaje komedija apsurda.

kult-na-istoj -foto-m-candir(3)_620x0 novosti

Bora Todorović kao glumac Beli i Milena Dravić kao Katarina u predstavi “Lari Tompson, tragedija jedne mladosti” iz 1996. godine (izvor: novosti.rs)

Lari Tompson, tragedija jedne mladosti

Godine 1996. nastaje postmodernistička komedija apsurda u čijoj osnovi je motiv pozorišta u pozorištu i moto savremenog društva – show must go on. Stvarna publika u sali prisustvuje bezuspešnim pokušajima da otpočne predstava Sirano de Beržerak. Uporedo se prati priča o životnom porazu glumca Stefana Nosa, koji treba da tumači Sirana. I ovde je, kao u Radovanu III australijska serija o Lariju Tompsonu sredstvo identifikacije likova, koji su sticajem okolnosti zapravo oživljeni mrtvaci, i koji su njom oduševljeni.

Svaka od ovih priča otvara značajne probleme Srbije devedesetih, od toga da li je pozorište ikakav oslonac u mračnom okruženju i da li su TV serije zamena za nepostojeći život u kome caruju nemoć i beznađe. Poruka dela je da je Srbija devedesetih zapravo virtuelna stvarnost samo prividno živih ljudi.

Predstava "Kontejner sa pet zvezdica" iz 1999. godine (Izvor: zvezdarateatar.rs)

Kontejner sa pet zvezdica

Poslednja drama iz devedesetih takođe govori o apsurdu. Svodi se na monolog glavnog lika Profesora koji drži predavanje ili prezentaciju bizarnog naučnog pronalaska – kontejnera za 21. vek koji služi i kao mesto za otpad ali istovremeno i kao kuća i prevozno sredstvo.  U prvom planu su osobine lika, stalno padanje, posrtanje i lomatanje zahvaljujući čemu je postao invalid, čime se fizičkim metaforično prikazuje njegov duhovni invaliditet.

U drami se stalno provlače odlomci članaka iz dnevne štampe po kojoj Profesor polagano postaje simbol poniznog građanina, intelektualno osiromašenog penzionera i poniženog čoveka koji je i dalje fanatično veran ideologiji Slobodana Miloševića. Politička satira ovde najbolje opisuje sunovrat Srbije devedesetih i kritikuje stanje nacionalne svesti i mentaliteta koji je dozvolio da se takav režim i lider toliko zapate, opstanu i iskreiraju sudbinu celog jednog naroda.

Ni u 21. veku Dušan Kovačević ne tupi svoju satiričnu oštricu, naprotiv. U svakoj od njih gađa pravo u metu savremenih iskrivljenih vrednosti. O tome najbolje govori gorka  komedija  Život u tesnim cipelama iz 2011, priča o štrajku glađu radnika fabrike cipela koji pokušava da prekine „poslovni“ čovek koji im nudi pomoć pod uslovom da učestvuju u rijaliti programu.

20110612172356

Nenad Jezdić kao Steva, Ljiljana Dragutinović kao Rada i Sonja Kolačarić kao voditeljka u predstavi “Život u tesnim cipelama” iz 2011. godine (izvor: zvezdarateatar.rs)

Kada sagledamo književni rad Dušana Kovačevića možemo izvući zaključak da je osim satire, koju mogu da stvaraju samo izuzetni dramski pisci, njegov najveći značaj što čitaocima, gledaocima i pozorišnoj publici donosi smeh. Izvrgavajući ruglu i ismevajući našu stvarnost, navike i shvatanja najbolje nas navodi na preispitivanje jer ovde nisu pod lupom samo oni oko nas, nego i mi sami. A to se, priznaćete, najlakše vari kroz smejanje i šalu.

Feik9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTjJVN01EQV8vOTAzZjI0NzE5YWQ0NDM4YzQyNDBkZGIzMzk3N2U3MjguanBlZ5GTAs0DjgCBAAE pulsonline

izvor: pulsonline.com

 

Advertisements
0

Prozraci ljubavi i beznađa u memoarima Svetlane Velmar-Janković

prozraci

Decenije koje su prethodile Drugom svetskom ratu i koje su se nastavile nakon njega na našem području dugo su bile nepoznanica. Dok se narodu prikazivalo blagostanje u zemlji slobode, bratstva i jedinstva, iza se skrivalo nešto sasvim drugo – istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima. A kada su takva svedočanstva počela da izbijaju na svetlost dana, kao da nisu mogla da stanu, dugo sakrivana beda i beznađe poraženih našle su svoj put u nekim od najlepših i najpotresnijih dela naše književnosti.

Među piscima koji su nas proželi dugo skrivanom istinom je i Svetlana Velmar-Janković, čuvena književnica i akademik, jedna od najznačajnijih predstavnika nove generacije mladih pisaca koji su pedesetih godina prošlog veka uspeli da pronađu svoje mesto na književnoj sceni nove zemlje u zaparloženoj i izbledeloj atmosferi socrealizma, urednica književnih časopisa i Izdavačke kuće Prosveta, predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, ali nadasve žena beskrajne snage koju je prikupljala celog svog života u nepravdama, kažnjavanjima i surovom spletu sudbine, a da nikada nije izgubila gospodstvo i duh.

Svetlana-velmar-jankovic-foto-ZZE-JOVANOVICH.png

izvor: politika.rs

Priču o svom životu, tako rado prihvaćenu među čitaocima, napisala je u memoarima, dvama romanima Prozraci i Prozraci 2, kroz evociranja mnogih uspomena iz detinjstva i mladosti, ali u njima i istorijska, društvena, politička i kulturna zbivanja u kojima je ponekad bila samo svedok, a ponekad i direktan učesnik. Varljivost sećanja stalno je težila da premosti potpomaganjem novinskih članaka i arhivske građe tih davnih vremena. Upravo u tome i leži vrednost njenog dela, što na poseban i čitaocima prijemčiv način priča ne samo o jednoj porodici i životu kakav su vodili mnogi, već i u tome što atmosferu jednog vremena,  portrete savremenika i istoriju priča na način koji je daleko od suvoparne naučne građe i čini je bliskom i zanimljivom svakom.

Prvi roman Prozraci obuhvata period od 1933. do 1948. godine. Opisujući prva sećanja satkana od prozraka sunca kroz belo talasanje zavese od organdina dečje sobe bez prestanka ih prati, poput kobi, događajima koji svetu nose jednu beskrajnu tamu i stravu – kužni zadah nadolazećeg Drugog svetskog rata.

foto danica tufegdzic pinterest

foto Danica Tufegdžić (pinterest.com)

Prva sećanja su pravo uživanje u čitanju, posebno opis života u bogatoj uglednoj kući u Jovana Ristića 12, uz mnoštvo uspomena na čarobne kućice za lutke, umirujući glas ruske guvernante, vesela sankanja u parku Manjež i letovanja u Mlinima kraj Dubrovnika, toplina Božića i slava. Svi oni kao da su zauvek sačuvani u nekom herbarijumu mirisnih ali prašnjavih trenutaka koji su se kao kula od karata raspali u jednom aprilskom jutru i uništili ceo jedan svet i način života.

Od tog trena pa do kraja sudbina dobija sasvim novo obličje koje će potresno i dirljivo pratiti svaku stranicu kroz mučne godine rata, okupacije, zbegove, nemaštinu i beskrajne noći u kojima je zeleno svetlo filipsovog radio-aparata bilo jedini prozor u svet. Svetlana Velmar-Janković će ovde načeti i nakontroverzniju temu od svih – ulazak njenog oca Vladimira Velmar-Jankovića u Vladu narodnog spasa Milana Nedića, koji će joj zauvek otežati život.

Ni posleratne godine neće biti lake, naprotiv, kao ćerka narodnog neprijatelja osuđenog na smrt, izbeglog posle rata, doživeće proganjanje oslobodilaca, stalne strepnje i neizvesnosti koje u svakom ratu poražena strana mora da trpi. Svaka od ovih stranica prožeta je opipljivom nemoći koju će samo nada u ponovno spajanje porodice održavati u svetu razuma.

44 stare slike beograda

izvor: Fejsbuk, Stare slike Beograda

Kada je objavljen, 2004. godine, roman Prozraci je doživeo izuzetan uspeh. Čitaoci su, gladni istine i razotkrivanja tajni, tražili da se memoari nastave, da se sazna kako se živelo nakon oslobođenja, u najkontroverznijem trenutku domaće istorije, vremenu Informbiroa i razračunavanja sa dojučerašnjim drugovima, ali i kako je kroz to prošla jedna već diskriminisana porodica.

Svetlana Velmar-Janković je želela da ispuni očekivanja čitalaca. U tome, nažalost, nije uspela do kraja jer je preminula a da svoj drugi roman nije dovršila. Umesto nje, kao književno zaveštanje, Prozrake 2 je posthumno objavio njen drugi suprug Žarko Rošulj, dodavši dokumente, pisma i fotografije iz porodične arhive, sve ono što bi moglo da popuni praznine u vrednim svedočanstvima jednog burnog vremena.

Još jedan uspeh je usledio – čitaoci su dobili nagradu za strpljenje i nove uspomene koje su nagoveštavale najlepše dane mladosti Svetlane Velmar-Janković, ali uvek prožete nekim tihim usudom koji stalno preti da i topao plamen pretvori u razorni požar koji uništava.

svetlana

izvor: politika.rs

Turobne dane nemaštine mladost je na sve moguće načine želela da strese sa svojih razigranih pleća pa ćete saznati kako se živelo pedesetih godina prošlog veka, zašto se išlo na radne akcije i pored surovih uslova života, kako se zaljubljivalo i da li je u ta smutna vremena ijedna ljubav imala budućnost.

Na ovim stranicama bićete svedok prvih književnih početaka naše književnice, kao i prelomnih dana za srpsku književnost, u čemu će najveći značaj imati pisma Bore Ćosića kao svedočanstvo o dolasku nekih novih mladih snaga, željnih prave slobode u mislima i mašti. Pratićete njen život, stepenik po stepenik, i uspehe koje je postizala uprkos spoticanjima i otežavanjima. I sami pročitati koliko je uspela da opravda oca davši mu mogućnost da prilikom jednog susreta u Parizu objasni koji su ga razlozi naveli da uđe u vladu Milana Nedića.

Vladimir-Velmar-Jankovic-u-Barseloni-1965

Vladimir Velmar-Janković u Barseloni 1965. (izvor: politika.rs)

Nedovršenost romana ne ogleda se samo u ispreturanosti događaja i čestim mislima koje se gube u prošlosti i budućnosti, već i u činjenici da Svetlana Velmar- Janković nije stigla da napiše ništa o svom životu kada je postala ovenčana književnom slavom. Nijedan dokument to nije mogao da nadomesti, pa ostaje samo da naslućujemo da je sreća konačno zakucala na njena vrata i da je pronašla večni mir kada je 2014. preminula i ponovo se našla uz Vuloviće, porodicu svoje majke, sa kojom je preživela mnoge časove sreće i tuge.

I na kraju, najvažnija poruka dela nije samo da je važno spoznati istinu o svojoj istoriji da bi je bolje razumeli i cenili, niti da težimo da neke loše događaje više nikada ne ponavljamo, već i da naučimo da se i težak život može živeti dostojanstveno i sa podignutom glavom. Jer sve, pa i najgore jednom mora da prođe. Naše je da do sreće ostanemo hrabri, istrajni i svoji.

Nisam svoj život doživljavala kao preterano mučan, pa mi nije ni padalo na pamet da se odreknem obeležja sopstvenog identiteta, Svetlana Velmar-Janković

old-letters-1082299_960_720

izvor: pixabay.com

0

Dante Aligijeri – nesrećni ljubavnik na razmeđi vekova

dante

Kada se neko rodi na prelazu između dva najlepša godišnja doba, proleća i leta, živi na razmeđi vekova, postane najveći italijanski poeta svog vremena, umetnik koji je otvorio vrata renesansi i bude prozvan „vrhovnim pesnikom“ koji sa Petrarkom i Bokačom čini tri krune italijanske poezije, pomislićete da mora biti srećan čovek. Ali to ništa ne mora da znači, jer ma koliko da je bio ispunjen u svakom segmentu svog života, ovaj pesnik je nosio nesmirenost u jednom ćošku svoga srca.

800px-Portrait_de_Dante boticeli

Danteov portret, rad Sandra Botičelija (izvor: wikipedia.org)

Godine 1265. u Firenci je rođen Durante Dante Aligijeri. Ne zna se tačno kada, ali se na osnovu njegovih autobiografskih stihova u Božanstvenoj komediji, budući da se u Paklu nalazi na sredini svog života a da je po Bibliji to 35. godina, odredilo njegovo godište. U Raju se, opet, navodi da se rođenjem okrenuo ka znaku Blizanaca, pa se smatra da je u pitanju bio maj ili jun.

Melanholičan i zamišljen, Dante je bio neobično dete. Njegov otac Aligijero di Belinsione bio je odan gvelfima, frakciji iz severne Italije koja je podržavala papu, a majka Bela poticala iz gvelfske vlastelinske porodice Abati. Budući da je u vreme njegovog detinjstva u celoj Toskani vladao mir, posvetio se učenju, najviše filozofije i retorike u franjevačkom manastiru i kod učitelja Bruneta Latinija, sekretara Republike i autora dela Tezoro, koje je predstavljalo celokupno enciklopedijsko znanje onog vremena. Voleo je i toskansku poeziju, posebno pesnika Gvida Guinicelija, osnivača takozvanog „slatkog novog stila“ (Dolce Stil Nuovo), koga je kasnije, kada je i sam počeo da piše, doživljavao kao svog poetskog oca.

italija 2015 135

Danteov spomenik u Veroni (foto Jelena Dilber)

Godina 1274. bila je prelomna za Dantea. Kao devetogodišnjak u njoj je doživeo dva presudna događaja života – umrla mu je majka i zaljubio se za ceo život. Beatriče „Biče“ Portinari ukrala mu je srce još kao osmogodišnjakinja i to onog dana kada je Dantea otac odveo u kuću njenih roditelja i niko nije mogao ni da nasluti da će ona jednoga dana biti utkana u njegova najveća književna dela. Međutim, da je ova ljubav osuđena na propast, bilo je jasno vrlo brzo, ne samo zato što mladi Dante nije imao gde ponovo da vidi izabranicu svog srca, već i zato što su ga samo tri godine kasnije, sa svega 12, verili sa devojčicom iz imućne porodice, Đemom Donati, što je bilo sasvim uobičajeno za to vreme.

Sonrel_scenes_from_dante_alighieris_la_vita elizabet

Tri susreta Dantea i Beatriče: u njenoj kući, na ulici i u čistilištu, rad Elizabet Sonrel (izvor: wikipedia.org)

Trebalo je da prođe punih devet godina pa da Dante po drugi put sretne Beatriče. Godine 1283. mladi pesnik je ponovo sreo svoju ljubav kod mosta Ponte Santo trinito nad Arnom dok je u belom šetala sa pratnjom. Nakon devojčinog pozdrava ljubav je opet planula u njegovom srcu i posle mnogo godina u svojoj najboljoj zbirci poezije Novi život opisaće san koji je usnio te noći. Ipak, putevi su im se razdvojili. Dve godine kasnije Dante se oženio Đemom, a Beatriče se posle četiri godine udala za bankara Simonea dei Bardija. Danteova ljubav ni tada nije prestala, a kada je 1290. Beatriče prerano umrla, sa svega 24 godine, osećanja su se zauvek uklesala u pesnikovu dušu. Iako oženjen i sa troje dece, Beatriče nikada nije nestala iz njegovog srca, a dokaz koliko je ostala jaka je da je Danteova jedinica Antonija, stupivši u samostan kao časna sestra, uzela upravo njeno ime.

Kao što je i prvi susret nosio još jedan odsudan događaj, tako je bilo i sa drugim. Ovaj put bilo je to poznanstvo sa pesnikom Gvidom Kavalkantijem i stvaranje novog literarnog pokreta, čiji je Dante bio predvodnik. Bio je to stil inspirisan poezijom Provanse, sonetima trubadura i truvera, koji pevaju o nedostižnoj ljubavi, nova varijanta slatkog novog stila kojoj on daje potpuno novi pečat približivši ga savremenim pesnicima.

Poseban značaj Dante je imao i za italijanski jezik. U srednjem veku poezija je bila pisana na latinskom, čime je bila je dostupna samo obrazovanim i bogatim građanima. Mladi pesnik se zalagao za pisanje na maternjem jeziku pa je većinu svojih dela napisao na svom toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo neuobičajeno, ali su veliki pesnici, poput Petrarke i Bokača, odlučili da ga prate. Na taj način Dante je odigrao značajnu ulogu u reformi jezika. Pored toga, uveo je i strofu od tri stiha – tercinu. Zahvaljujući svemu tome sunarodnici ga smatraju „ocem italijanskog jezika“.

dante2

Novi život

(„Evo Boga jačeg od mene, koji dolazi da vlada mnome“)

Od trenutka smrti voljene drage Dante počinje da piše mali dnevnik u stihovima i prozi posvećen svojim osećanjima od prvog susreta do njegove sadašnjosti. Prate ih ustreptalost ljubavi na prvi pogled, divljenje i tajna osećanja, čežnja i vera da ga Beatriče kao spasiteljka izbavlja od zla i kao simbol dobra čini boljim čovekom.

Henry_Holiday_-_Dante_meets_Beatrice

“Susret Dantea i Beatriče na mostu”, trenutak nastanka “Novog života”, rad Henrija Holideja (izvor: wikipedia.org)

U jednom od soneta opisana je alegorija njegove ljubavi, koja se skriva upravo u snu koji je usnio nakon što je po drugi i poslednji put u životu video na mostu. U njemu mu se ukazao Amor, neobično stvorenje koje mu saopštava da je zagospodarilo njegovom dušom dok u rukama drži usnulu devojku  i tera je da pojede pesnikovo srce.

Tako Beatriče postaje večna Danteova inspiracija i briše granicu između prave ljubavi i pesničkog snoviđenja, čime zajedno ostaju besmrtni. Bez obzira na to da li je njihova sreća ostvarena ili ne, ona je bila važna za italijanske pesnike jer je pokazala da može biti razlog za poeziju i život i ukazala na motiv nedostižne ljubavi kojoj umetnik teži.

Marie_Spartali_Stillman_-_Beatrice_(1895)

“Beatriče”, rad Mari Spartali (izvor: wikipedia.org)

Rime (Dama kamenog srca)

(„Umreću ovde bez njenog pogleda“)

Nekoliko godina nakon rima upućenih idealnoj duhovnoj ljubavi koju oseća prema Beatriči, Dante se vratio na stihove trubadura i truvera u najčistijem obliku, punih strasti i telesnih sokova koji nose nemerljivu erotičnu snagu. Neki smatraju da su ovi redovi zapravo alegorija filozofije i njene nedodirljivosti i neuhvatljivog smisla za ljudski um, a drugi opet veruju da su svi do jednog posvećeni firentinskoj udatoj dami Pjetri,  koja je Danteovim nadama zadala teške muke svojom hladnom dušom.

Uporedo sa poetskim bolom srca, Dantea nisu mimoilazile ni nedaće u realnom životu. Kao i svaki Firentinac, morao je da se opredeli za frakciju gvelfa ili gibelina i u bitkama dokaže svoju odanost. Tako je zajedno sa toskanskim vitezovima učestvovao u Bici kod Kampaldina, što ga je zainteresovalo za politiku. Budući da je zakon u to vreme zahtevao da samo članovi nekog esnafa mogu da postanu političari, Dante se opredelio za apotekarski esnaf, samo zato jer su se tada u apotekama prodavale knjige.

64852923_438171956733036_1234152332745244672_n

“Firenca” i mesto gde su se odigravale bitke, rad Đorđa Vazarija

Istorijski događaji mu nikako nisu išli naruku jer je to bio period kada je papa Bonifacije vojno pokušavao da osvoji Firencu. Tada je sa još nekoliko izaslanika Dante poslat u Rim ne bi li doznali papine namere. U isto vreme Firencu je zaposeo i opustošio francuski kralj Šarl de Valoa. Pesnik je preživeo samo zato što u to vreme nije bio u svom rodnom gradu, ali je zato 1300. stigla vest o progonstvu na dve godine i velikoj novčanoj kazni.

Budući da nije imao novca za kaznu, Dante je lutao po mnogim gradovima i zemljama tadašnjeg Starog kontinenta, od Verone, Padove i Pariza do Oksforda. Nekoliko puta je pokušavao da promeni svoj položaj ali mu to nikako nije polazilo za rukom – izgnanstvo je postalo njegova sudbina do smrti.

italija 2015 076

Tabla na palati Romanin Žakur u Padovi koja svedoči da je tokom izgnanstva u njoj boravio Dante (foto Jelena Dilber)

Božanstvena komedija

(„Što je nešto savršenije, ono utoliko više oseća bol i radost“)

U isto vreme Dante je započeo svoje najčuvenije književno delo.  Pisao ga je na početku novog veka punih 13 godina i njime ostavio moralnu i religioznu pouku čovečanstvu za koje je verovao da je duboko ogrezlo u greh. Ugradivši sva svoja saznanja i iskustva svih izučavanih knjiga svog vremena, u ovom remek-delu svetske književnosti opisao je put duše kroz tri carstva koje započinje telom a završava se kao božansko blaženstvo.

Delo je prvo objavljeno kao Komedija, a Bokačo joj je kasnije dodao epitet Božanstvena, iako u njoj nema ničeg smešnog. Zapravo, u Danteovo vreme svaka pesma koja je počinjala nesrećom a završavala se srećom imala je ovu odrednicu. Zato počinje Paklom, pa preko Čistilišta ide ka Raju.

inferno-XXVIII-2

“Pakao”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

Pakao je najpoznatiji deo njegovog epa, sa najživljom radnjom. Dante stiže do njega preko tamne šume, alegorije za greh. Kroz njega ga vodi rimski pesnik Vergilije, koji mu pokazuje grešnike u devet krugova pakla, i u svakom od njih susreće poznate preminule ličnosti iz stvarnog života ali i likove iz književnosti. Od limba, u kome žive nekrštene duše i oni koji su kao pagani živeli pre hrišćanstva pa sve do devetog pojasa, najnižeg i najužeg poput levka u kome zaglavljeni Lucifer sa tri glave žvaće najveće izdajnike u istoriji: Judu, Bruta i Kasija, grehovi se ređaju sve teži i teži zajedno sa grešnicima osuđenim na večne i strašne muke.

Purgatory_(Purgatorio)

“Čistilište”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

U najliričnijem delu epa, Čistilištu, Dante stiže barkom i prolazi kroz sedam pojasa koje određuje sedam smrtnih grehova. U njemu je grešnicima dozvoljeno da ih okaju i skinu žig koji im anđeo na ulasku plamenim mačem urezuje u čelo. Svaki krug se ovde širi stremeći ka Bogu i Raju, na vrhu. Tu ga dočekuje Beatriče, simbol ljubavi i božje milosti, sa kojom zaranja u reku zaborava Letu i reku sećanja Evnoje i stiže u Raj.

Paradise_(Paradiso)_II

“Raj”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

U nemerljivom prostranstvu punom svetlosti rajskih duša, nebesima punim zvezda i anđela koje se pletu oko Hrista i Bogorodice, Dantea preuzima Sveti Bernard koji mu pomaže da primi veru i približi se Bogu. Doživevši ekstazu u najvećim visinama, gubi se u Bogu i u harmoniji univerzuma stapa sa ljubavlju koja pokreće Sunce i sve zvezde.

Danteov ep tako postaje grandiozno delo u kome se do savršenstva dovodi kompozicija spajajući se sa najvažnijim brojevima tog vremena – 3, 9, 10 i 100, najsavršenijim u mističkom tumačenju. Koristeći firentinski dijalekat, svakodnevne reči i žargon dokazao je da se jedno besmrtno književno delo može napisati na jeziku običnog naroda.

Krunišući svoj životni put Božanstvenom komedijom, neposredno nakon njenog objavljivanja 1321. Dante je umro u Raveni, u kojoj je u Crkvi Svetog Frančeska i sahranjen. Nekoliko godina kasnije vlasti Firence tražile su da im se Dante vrati, ali su fratri lukavstvom sačuvali posmrtne ostatke velikog pesnika. Napravili su rupu u zidu u koju su potajno pomerali njegove kosti. Kada su izaslanici stigli, sarkofag je bio prazan.

Dante_Alieghri_tomb_in_Ravenna_(interior) petar milosevic

Danteov grob u Raveni (foto Petar Milošević)

Tako se Dante više nikada nije vratio u grad koji ga nije hteo onda kada je on to najviše želeo. Ali možda i nije važno gde leže njegovi zemni ostaci, duša velikog pesnika ionako svetli na nebu, zajedno sa večnom slavom i ljubavlju prema Beatriče.

DanteDetail

Dante između čistilišta i grada Firence, rad Domenika di Mišelina (izvor: wikipedia.org)

 

0

„Besan“ – čovekova sudbina prožeta strahom

61550640_10219634248152832_5058157833170714624_n

Poznati književni kritičari smatraju da se fantastika javlja kao odraz snage duhovne kulture, da otkriva najdublje slike magijske svesti i razigrava maštu, posebno onu izokrenutu, jezovitu i užasnu, onu koja se najviše hrani uobraziljom i svim onim horizontima koji su daleko od realnog života. Zato ni ne čudi što se među nama stvaraju tako sjajna dela u kojima caruje fantastično, čudesno i nestvarno. Ne samo zato što je naša folklorna tradicija veoma snažna, već i zato što imamo odlične pisce.

Zbirka horor priča Besan to potvrđuje. Na jednom mestu okupilo se deset mladih pisaca, nekih već izgrađenih, nekih tek na svom početku, ali spremnih da čitaocima prikažu svoje jezive priče, da ih ispune strahotom, mračnom i zastrašujućom atmosferom i stalno drže na granici neizvesnosti i napetosti. I to im je veoma pošlo za rukom, da ne kažem perom ili tastaturom.

Svaka od njih ima fabulu od koje drhte damari, jer svaki će se lik susresti sa stvorenjima iz „onog“ sveta, neljudskim, avetinjskim pojavama, vešticama, mrtvacima, vampirima, duhovima. Naići ćete ovde na mistična znamenja, izopačene istine, apsurd, zlokobnu atmosferu i ući u svet tajanstvenih sila i duševnih nemira u kome je sve moguće a stvarnost se prepliće sa košmarima, snoviđenjima, slutnjama i strahovima. Pa ko voli, neka se prepusti uživanciji čitanja.

Ukoliko su vam najdraže priče o duhovima, avetima i utvarama najviše će vam se dopasti Pod ukletim krovom Nataše Vajić u kojoj su tradicionalni porodični odnosi isprepletani sa osvetom i krivicom, ostvarenjem prokletstva i nikad nesmirenim duhovima prošlosti. Iako jeziva, ona u sebi nosi tradicionalnu toplinu porodičnog ognjišta i opomenu da svoju savest nikada ne činimo nečistom.

Posebnu poslasticu ovog tipa pronaći ćete i u priči Motel „Čvrsti snovi“  Lazara Vukovića, u kingovskom maniru prokletstva indijanskog groblja u kojoj ćete u ekstremnoj napetosti i konstantnom nizu jezivih događaja u samo jednoj noći zaista osetiti kao vam se koža ježi podjednako od agresivnih mrtvaca-žrtava i živih koji vode ovaj zastrašujući motel u američkoj bestragiji.

Oni koji su od detinjstva verovali u ideju da nikada nisu sami u svojoj sobi u gluvo doba noći verovatno će se vezati za Moje carstvo ispod Erica Johanssona i demone koji žive pod krevetom glavnog lika. Gogoljevskim manirom upotrebe utvara uz pomoć kojih se brišu granice između ovog i onog sveta, mogućeg i nemogućeg, u priči dolazi do neočekivanog obrta i potpune promene odnosa čitalaca prema omraženim avetima.

Prava psihološka priča sa elementima horora skriva se u Stakatu Vanje Vidovića. U njenoj misteriji će nejasnim sugestijama biti probuđena radoznalost čitalaca da i sami razreše zločin koji se desio u okruženju glavnog lika i, naravno, kao i u svakom dobrom trileru, biće navedeni na pogrešan trag. Tok misli, tesno povezan sa muzikom i kompozicijama najčuvenijih muzičkih stvaralaca, pobuđuje jezu, a posebno naturalistički opisi u samom razrešenju.

Još jednu psihološku priču, Dol, strahotnu u opsesijama i preobražajima u umu glavnog lika, maestralno je napisao Milan Simić. U atmosferu noćne tame, kiše, magle i zlokobnih mračnih vlažnih ulica likovi se odlično uklapaju, bilo da su žrtve koje će prekasno naučiti životne lekcije o neposlušnosti ili zlehudoj sudbini, bilo da su oni koji samo naslućuju mračne tajne kako se sakuplja materijal za pravljenje novih lutki.

Među ovakvim pričama je i Kuća bola Borisa Mišića, kratka ali ispunjena nemerljivom jezom i preobražajima svega što u realnom svetu nije moguće. Krv i tama, dva omiljena motiva horor priča, ovde dobijaju svoj pun zamah, a Šela, najbolja policajka Carstva, shvatiće da je sve ono što je verovala da zna zapravo velika varka.

Najčešće horor priče o groblju i vampirima, vešticama, vukodlacima i oživelim mrtvacima prirodno su našli mesto u ovoj zbirci priča. Njima vam se predstavljaju Marija Ilić sa pričom Strah i Jovana Knežević sa Susretom na groblju. Glišićevski vešto, ostvarenjem strepnji, dve devojke, svaka u svojoj priči, doživeće susret sa avetima i time dokazati da priče koje se pričaju nisu samo praznoverice. U jednoj od njih razrešenje će biti racionalno objašnjeno, čime se samo još više pojačava čudesna fabula.

Zbirka ovakvih priča ne bi bila kompletna kada ne bi imala i temu o narodnim verovanjima i običajima pa bi se moglo reći da Selfi Gorijana Dreja Snežane Kanački, iako inspirisan romanom Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, u sebi nosi najviše od tradicije i folklora. Svima zanimljiva tema vlaške magije i čaranja ovde će se ispreplitati sa savremenom tehnologijom i izneverenom ljubavlju, čime se ova priča najviše približava modernoj fikciji magijskog realizma.

I na kraju zbirke, kao dragulj blista Marija milosti puna Igora Ristovskog, priča stvorena prema maltene svim elementima gotskog romana, čiji elementi već više od dva veka proslavljaju strašne i jezive priče. U njoj ćete pronaći baš sve što jedna prava horor pripovetka treba da ima – priču zasnovanu na narodnom predanju koje će se razotkrivati kako radnja teče, ukleto selo, napuštene ruševine jezovite kuće na usamljenom dalekom brdu, neobične tajne, košmarne snove, porodično prokletstvo, ostvarenje predskazanja, vredne lekcije iz života i neizvesnu borbu za opstanak.

Kada sklopite ove stranice bićete bogatiji za još jednu kvalitetnu knjigu. Ali zapitajte se zašto vam se jeza i strava u ovim pričama baš toliko sviđa. Šta je to tako privlačno u snoviđenjima, religioznim tradicijama vezanim za smrt, zagrobni život, zlo, duhove i avetne noći? Možda odgovor leži u tome da smo se prezasitili istine i da nam je potrebno uživanje u kome učestvuje svih pet čula, a ono šesto se razgreva. Samo na ovim stranicama možemo pronaći ključ za vrata onog drugog sveta i nakon čitanja ih zatvoriti a da nam se ništa ne desi. Sem jedino jedne besane noći u kojoj smo spoznali svoje najdublje strahove.

477px-Johann_Heinrich_Füssli_053

Slika Johanna Heinricha Füsslija “Noćna mora”, kojom je inspirisana priča “Moje carstvo ispod” Erica Johanssona (izvor: wikipedia.org)

 

0

Vekovečnost ljubavi plavog kamena

60744314_862204347456183_530630848504922112_n

Posle dva književna dela, zbirke kratkih priča Priče iz moje glave i sveta oko mene i romana Putovanja, Zorica Zoja Mladenović je iznedrila i treće, Plavi kamen, izuzetno u svojoj raskoši, nesvakidašnje u svojoj posebnosti. I rešila da nas povede u jedan za nekoga izmaštani, za nekoga istinski, razotkrivajući svet, u kome se novi horizonti otvaraju poput čudesnih svitanja istorije.

Plavi kamen je delo neobično u svakom svom detalju. Teško ga je smestiti u poseban žanr jer je prepuno fantazmagoričnih opsena, bajkovitih elemenata i delova koji se mogu svrstati u najpopularniji opus današnjice – epsku fantastiku. Ni narativne tehnike nisu ujednačene, smenjuju se pripovedačke perspektive, mesta i vremena zbivanja, sve kipti od umetnutih priča i legendi, unutrašnjih monologa, dijaloga, pa čak i telepatskih razgovora među likovima. Pravi mali književni pačvork u jednoj nesvakidašnjoj knjizi.

I radnja je posebna. U devet delova, koliko knjiga poseduje, autorka nas vodi kroz svojevrsni vremeplov od najdavnijih vremena, u drevnu zemlju Midgard, u vreme Svaga, među narod Roda Rase Velike, u kojoj se nalazi ključ za razumevanje svih narednih stranica. Na osnovama najstarijih svetih knjiga Veda, razvija se čitav jedan pogled na svet, filozofija života u koji su utkana sva znanja i nadanja čoveka drevnih vremena.

Svaka naredna priča nam se vremenski polako približava i prati ovaj drevni narod u svojim lutanjima po Misiru, Lidiji, Etruriji sve do naših prostora i dana. U svakoj od njih opisan je po jedan odsečak iz života, nametnut istorijom večitog progona, u kome i pored težnje da se zatre duh Roda Rase Velike, on opstaje kao plamen koji nikada ne sagoreva uz pomoć ljubavi i snage života koji svoj put uvek nađu, možda čak i najjače kada im preti kraj.

U svakoj od njih jedan simbol ih spaja – plavi kamen, kao snaga koja leži na srcu svake svetle duše, pamtitelj patnji koja na njemu ostavlja tragove, ali i znak vekovečnosti, stamenosti, postojanosti i neprolaznosti. Osim njega kao lajtmotiv provejavaju pojmovi ljubavi i života, koji kroz nežnost, ali i čvrstinu, kao zvezda vodilja pronalaze put do budućnosti.

Iako knjiga ima podnaslov Bog je bio žena, on nema nagoveštaj feminističkih tema. Kao i u svojim prethodnim delima, Zorica Zoja Mladenović nas ponovo vešto vodi kroz lavirinte ženske duše koja najviše daje kad je najviše voljena i to kroz prizmu naroda Serba, Rasnih i Sabina, u kojima su muškarci gnev čuvali za borbe, a one koje vole držali na pijedestalu poput boginja.

Svaka stranica uvešće vas u načine života starih naroda, njihove običaje, verovanja, načine sahranjivanja, slavljenja, pripremanja hrane, življenja i svih onih sitnica koje čine svakodnevicu, što upućuje na autorkino sveobuhvatno istraživanje i osmišljavanje Plavog kamena. Poseban značaj nose filozofski razgovori koji zadiru u najtananije misli i razotkrivaju tajnu duše i tela, života i smrti, prošlosti i budućnosti.

Za nekoga će ovo delo biti mašta, za nekoga otkriće, ali kakvu god simboliku u njemu našli, grejaće vas toplina Plavog kamena i osetićete da je blizak i vašem srcu. Na vama je da svoju simboliku sami pronađete. A sve što nađete, shvatićete da (ni)je slučajno.

4

Poslednja karta za brod „Niš“

ludolf_bakhuizen_-_ships_running_aground_in_a_storm_-_wga01131

Ludolf Bakhazen, Brodovi u oluji

Snažan vihor potrese staklo na prozoru kraj tamnocrvene fotelje na kojoj je zadremala. Trže je hladan dah taknuvši joj u srce koje opet preskoči jedan otkucaj, kao stari časovnik čiji od rđe nagrižen mehanizam više ne možeš ni podmazati. Dok su se oblaci pepeljastih tonova gomilali od Zemuna, ona steže neki izgužvani komad papira i potrese je još jedan vihor, onaj spleten od davnih sećanja sa kojima je u poslednje vreme drugovala uvek kad oseti po jednu prikradajuću pauzu u svojim damarima.

…Isti jedan ovakav dan pre punih pedeset godina, septembarski nežan i mek, dan zrelog leta polegao po krovovima koji kao da se polako, uz tanani bol oprašta od leta. Njena svilena haljina ispod mantila puna ustalasane topline i šešir koji krije ustreptale misli od svega što je čeka. U ruci tašna sa spremljenom krštenicom i pismo:

Dođi na pristanište, kod broda „Niš“. Polazimo u pola 2, kartu sam ti ostavio na blagajni. Uzmi je i uđi, čekam te za stolom u brodskom salonu. A onda samo nas dvoje zauvek.

                                                                                                                                   S.

Požurila je iz dvorišta punog malih stanova i bašta koje su već mirisale na jesen i vlažnu zemlju. Na ulici natrča na kasapskog radnika nakrivljenog kačketa i šeretskog osmeha i ustuknu zaobilazeći ga. On se okrete za njom i nasmeja, a ona suspregnu neki tihi trzaj u dnu duše i odluči da zaboravi sve očeve pohvale koje su se na njega odnosile i ubeđivanja da bi bio prava prilika za nju. Ne, pomisli, ja sam sama krojač svoje sreće. I to joj obasja lice zajedno sa vrućim zrakom sunca koje joj se uplete u kosu.

Stiskajući tašnu kao da u njoj nosi celu svoju sudbinu spuštala se kaldrmom ka pristaništu. Stići će ranije, sesti pored njega i uhvatiti ga za ruku. A na drugoj obali, zemunskoj, onoj koja se već vidi na obzorju ispod oblaka, postaće njegova žena. I više nikada neće biti nesrećna.

Na ulici koja se zmijolikom obalom pripijala uz reku upade u gužvu. Neki nervozni ljudi gurali su je, a ona se uplaši da ne izgubi tašnu pa je pripi još jače uz svoje grudi i odlučno progura među svim tim mantilima i šeširima.

Na pristaništu je dočeka još veća graja. Jedan brod je polazio načičkan nekom silnom decom koja su sa palube mahala i cičala nad mutnom rekom. Ona požuri do blagajne da uzme svoju kartu koja će je odneti u novi život. Žena je sa druge strane stakla pogleda i reče:

– Drugarice, brod „Niš“ je upravo otišao, danas nešto ranije nego inače. Ali izvolite poslednju kartu koja je ostala za Vas, možete je iskoristiti za brod „Zagreb“, koji će po podne takođe krenuti za Zemun.

Ona je pogleda u neverici, pobledela od razočaranja i oseti neku neobičnu strepnju koja joj je plazila niz leđa prateći mekotu svilene haljine. Okrenu se i pogleda ka brodu koji je sekao talase dve zagrljene reke, jedne mutne, druge plave i nešto joj se bolno razli po duši pri pomisli da je on čeka za stolom brodskog salona sam.

A onda podiže začuđene oči i vide one oblake koji su još odavno stezali nebo iznad Zemuna. Ugleda sunce kako tinja i njihove tamne obrise koji joj se učiniše krvavi. Ali ne stiže da odagna tu strašljivu misao jer joj se nenadani snažni vihor koji podiže silnu prašinu obmota oko mantila i otrže šešir. Prokapaše prve kišne kapi koje se očas sručiše poput velike vodene zavese, zamrači se nebo i tvrđava na brdu postade kao neka velika neman koja iz svojih laguma šalje neljudske krike.

Ona požuri pod nastrešnicu blagajne, ali joj se oči ukočiše kad ugleda brod koji se nasred ušća propinjao u podivljaloj reci, mučen vrtlozima i olujom sa svih strana. Vide kako pokušava da se vrati i neke silne ljude u vodi, začu krike i među njima prepozna i svoj, ugušen u stravi srca.  Potrča ka obali, ne osvrćući se na sve jače kišne kapi koje kao da su sekle njeno lice i vide svu onu decu koja su pre samo neki tren mahala kako se dave ne uspevajući da dohvate daske i grede koje su im bacali sa palube. Vide i alase koji porinuše svoje čamce ka tom paklenom grotlu i oseti kao da je neko kamenje zasu sa neba. Grad, pomisli i nagonski podiže ruku ka ogaravljenom nebu da se zaštiti. Neki čovek joj priđe i odvuče je pod nastrešnicu blagajne dok su joj raskrvavljene ruke drhtale i krišom sklapale u molitvu.

Odjednom se zapeni gusta magla, koju su krici i jauci sekli poput oštrog noža, i zakloni pogled na brod. Ona oseti kako joj se srce zalepi za rebra i napusti je dah kada se još jedan snažan nalet vetra prolomi nad rekom zajedno sa čudnim zvucima poput paklenih bubnjeva i hučanja i neka potmula strava odjeknu sa pobesnele reke. A onda tišina, ona beživotna koja miriše na smrt…

Munja koja se račvala preko celog neba zaslepi joj oči a jak grom trže iz sećanja. Onog najbolnijeg, poput oštrice noža na koje se njeno srce svaki dan iznova nabada – vest da su telo njenog nesuđenog muža izneli poslednje narednog svitanja, među još 55 stradalih, zatočenih u brodskom salonu.

Tresak vrata opomenu je da sakrije suze i staru izgužvanu kartu. U sobu nahrupi njen muž zaplićući jezikom:

– Je l’ ima nešto da se jede u ovoj kući? Kome ja iz kasapnice donosim onoliko meso? – povika iskapljujući još jedno piće kao da je kapljica na dnu čaše.

Ona se i ne osvrnu. Kao i uvek kada bi je na isti način pozdravio dolazeći kući donoseći sa sobom gust i otužan dah vinjaka. Zagleda se u oblake istrošene od kiše, spremne da njihovu koprenu rascepa sunčev zrak i umiri se hvatajući u svakom preskoku svoga srca jasniji obris očiju onog koji je i dan-danas čeka za stolom salona broda „Niš“.

 

 

2

Milutin Bojić – kralj reči i srpskog bola i ponosa

mbojic poc

Kao što se svaki veliki pesnik koji umre mlad, kao po nekom nepisanom pravilu, grčevito bori za svaki stih u danu, stvarajući plodno i stihijski, kao da zna da je na ovaj svet spušten da bi iza sebe ostavio neizbrisiv trag, tako je i Milutin Bojić stvarao rime koje su ostale da huče kroz vekove. Stihove duboke, koji ostaju čvrsto utkani u krv onih kojima pripadaju. I kao i svima ostalima, smrt je donela paradoks – prerano došavši, poklonila mu je večnost.

Devetnaestog dana maja 1892, u imućnoj zanatlijskoj kući obućara Jovana Bojića i njegove supruge Sofije u Sremskoj ulici u Beogradu rodio se sin, prvi od njihovo petoro dece,  budući poeta, ljubitelj romantizma, čovek zlehude sudbine, osuđen na ratne muke, ali i priznanja, pesnik „bola i ponosa“ i tananih soneta, dramski pisac i pasionirani ljubitelj srpske srednjovekovne istorije.

bojic-fa-10 roditelji

izvor: milutinbojic.org.rs

Još kao dete rado je slušao maštovite priče, ponajviše narodne bajke i srednjovekovne legende koje mu je pričao Jovan Sremac, brat čuvenog pisca Stevana Sremca i prijatelj porodice Bojić. To je malog Milutina inspirisalo da počne da piše a njegov otac, ponosan na svog prvenca, njegove prve radove je brižljivo čuvao verujući da će jednog dana imati veliku vrednost.

Kao gimnazijalac počeo je da piše prve književne kritike za Dnevni list Milana Grola i postao najmlađi saradnik lista. Ipak svi oni napisani su pod pseudonimom samo zato što je smatrao da ga niko zbog tako malo godina ne bi shvatio ozbiljno.

bojic-fa-04 milutinbojic.org.rs

izvor: milutinbojic.org.rs

Svoje prve književne radove Milutin Bojić napisao je kao sedmoškolac, pod budnim okom svojih profesora. Tako je 1908, sa svega 16 godina, stvorio svoju prvu dramu Despotova kruna, koja je došla u ruke Risti Odaviću, direktoru Narodnog pozorišta, koji je već tada naslutio da se iza mladog pisca skriva veliki talenat. U isto vreme počeo je da niže i pesme pune ljubavi i neobuzdane mladalačke životne radosti koje pronalaze svoje mesto na stranicama književnog časopisa Delo. Prvi koraci na putu ka slavi su načinjeni.

Početak studija filozofije vezuje se za sve veća priznanja u poetskom i kritičarskom radu. Njegove pesme ne samo da su počele da izlaze u Srpskom književnom glasniku, časopisu čuvenog Jovana Skerlića, strogog književnog kritičara čija je samo jedna reč mogla da unapredi ili unazadi svakog pisca, već je dobio i veliko priznanje kao početnik i ubrzo postao Skerlićev miljenik. I kritičarski rad cveta te piše pozorišne kritike za časopise Dnevnik i Pijemont.

U to vreme veliki uticaj na književni rad svog bivšeg učenika vršio je Bojićev profesor iz gimnazije Milutin Dragutinović, koji je bio i književni kritičar i član umetničkog odbora Narodnog pozorišta. Kada mu je mladi student  pokazao nacrt svoje drame Lanci, on ga je ubedio da se prijavi na konkurs Književnog odbora Narodnog pozorišta, rame uz rame sa poznatim piscima, između ostalih i Branislavom Nušićem, Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem. Mladi pisac na konkursu nije prošao, ali već godinu dana kasnije na pozorišnim daskama njegovo delo doživljava veliki uspeh.

bojic-fa-08 sa radmilom

Milutin Bojić i Radmila Todorović (izvor: milutinbojic.org.rs)

I privatan život mladog Bojića doživljavao je blistave trenutke. Omiljen među boemskim krugovima, voleo je da provodi večeri na kaldrmi Skadarlije i vodi umne razgovore pune briljantnih misli. Pun strastvene životne radosti zaljubio se u Radmilu Todorović i počeo da joj piše najlepše ljubavne stihove. U prvim danima ljubavi kao da mu se ostvaruju svi snovi jer njegova velika drama doživljava premijeru u Narodnom pozorištu.

Kraljeva jesen

(„Nas odredi sudba za velika dela“)

Bojićev uspon postaje brz i siguran, u to vreme je već bio slavljen kao uzdanica srpske poezije i njegova prva istorijska drama u stihu, koju je napisao još u 6. razredu gimnazije, objavljena je 1912. u Srpskom književnom glasniku. Nastala je pod uticajem stvaralaštva Oskara Vajlda i Edmona Rostana, ali i zahvaljujući proučavanju Biblije. Temu je preuzeo iz 14. veka, najslavnijeg razdoblja srpske istorije, i prikazao odnos između kralja Milutina i njegovog sina Stefana Dečanskog.

Komad je trebalo da bude prikazan kao uvertira glavne predstave, ali je postao događaj večeri. Kritika nije bila blagonaklona, ali je publika bila oduševljena jer je te večeri imala prilike da vidi na potpuno nov način prikazanu dramu iz srpske istorije, iskazanu modernim stihom, punu vizantijskog sjaja, poput  još jedne Bojićeve lirske pesme. Istorijska zbivanja bila su prikazana iz ugla dvorske i erotske intrige i očaja starog kralja Milutina čija se mlada žena Simonida zaljubljuje u svog pastorka Stefana Dečanskog,  koga pokušava da spasi od oslepljenja i bacanja u lance. Istorijski događaji skrajnuti su u drugi plan a umesto njih živopisno je dočaran trougao strasti, starosti i ambicije igumana Danila.

323791_stefan-decanski_ls anastas jovanovic

“Stefan Dečanski”, litografija Anastasa Jovanovića (Izvor: wikipedia.org)

Uporedo sa pisanjem drama, Bojić pod uticajem književnog stvaralaštva Viktora Igoa, Ničea, Bodlera, Tolstoja, Čehova i Frojda, stvara i svoje najlepše pesme. Radmilinim rukopisom prepisani svi stihovi objavljivani u raznim književnim časopisima, dobijaju formu objavljene zbirke Pesme, u izdanju najčuvenijeg beogradskog izdavača Svetislava Cvijovića  1914. godine, u predvečerje Prvog svetskog rata. Nekoliko dana pred smrt Jovan Skerlić je svoju poslednju književnu kritiku posvetio Milutinu Bojiću i u njoj istakao snagu talenta i mašte, bogat rečnik i zvonak stih mladog pisca, koga više nije gledao kao nadu već kao pesnika koji je iznedrio svoje veliko delo.

U isto vreme Bojić odlučuje da veri Radmilu, ali nadolazeći ratni vihor remeti sve njegove planove. Zborno mesto bilo mu je Skoplje, ali je na regrutaciji zbog nežnog zdravlja i malog rasta oslobođen vojske. Okupacija Beograda prekinula mu je studije, odložila planove za venčanje sa Radmilom i razdvojila im puteve. Jednog jesenjeg dana otišao je iz Beograda, ne sluteći da ga više nikada neće videti, i prebacio se u Niš, gde je dobio posao vojnog cenzora. I tamo je nastavio da objavljuje. U Nišu je iz štampe izašla poema Kain, koju je Bojić završio neposredno pred okupaciju Srbije. U njoj je na duboko patriotski način dao sliku biblijske teme bratoubice Kaina i Avelja uporedivši ih sa napadom Bugarske na Srbiju. Prilikom opsade Niša, Bugari su spalili sve primerke knjige, a jedina koja je preostala bila je ona koju je Bojić poneo sa sobom.

bojic-fa-12 sa bracom i sestrama

izvor: milutinbojic.org.rs

Smestivši ostatak porodice kod rođaka u Kraljevo, Bojić se sa bratom Radivojem povlačio preko Crne Gore sve do primorske albanske luke Sveti Jovan Medovski, gde se opet susreo sa Radmilom, nadajući se da će savezničkim brodovima moći da se evakuiše u italiju. Međutim, vojnim vlastima je pesnik delovao sposobno za vojsku, tako da su se na lađu ukrcali samo Radmila i njegov 13-godišnji brat, a on je ostao sam, prinuđen da sa vojskom i narodom pređe Albaniju sve do Krfa noseći Vukov Rečnik u rancu i buduće stihove u sopstvenoj glavi. Prelazeći preko albanskih vrleti i gudura, spavajući vrlo malo i narušavajući sopstveno zdravlje, počeo je da piše stihove koje će ući u zbirku Pesme bola i ponosa i dramu Uroševa ženidba.

Serb_retreat_over_snow-covered_mountains wiki

Prelazak srpske vojske preko Albanije (izvor: wikipedia.org)

Kada je stigao na Krf, za olakšanje nije bilo mesta. Među vojnicima su počeli da se javljaju znaci pegavog tifusa i ubrzo je otvoren karantin na ostrvu Vido, ostrvu na čijem su kamenu živele samo zmije. Za dva meseca na njemu  je umrlo 11 hiljada ljudi, a od toga njih 7 hiljada sahranjeno je u moru jer nije bilo prostora da budu pokopani na kopnu. Stravične slike koje su postale deo Bojićeve stvarnosti, bile su inspiracija da stvori remek-delo svoje poezije.

Plava grobnica

(„Jer hoću da vlada beskrajna tišina

Da i mrtvi čuju huk borbene lave“)

Ova pesma je nastala kao skup osećanja i utisaka dok je zajedno sa narodom i vojskom prošao golgotu Albanije i Vida, gledao pobede i poraze, klicao u nadolazećoj euforiji rata i pratio pobedničke kolone u izgnanstvu. Upravo su ovi događaji uticali na njegovu pesničku zrelost. Ova pesma se decenijama čvrsto vezivala za Milutina Bojića i kao da je bila srasla sa njegovim imenom, pa čak i kada su ga skoro pa zaboravljali, njom je provejavao u književnim obrisima. Puna snage i lepote, zvuči poput himne u kojoj se odigrava jedno herojsko opelo koje živima ostavlja u amanet ponos i tugu, spletenu oko slave predaka. U njoj je prikazana vizija nemerljive morske pučine ispod čije plavetne površine leži groblje, među školjkama i algama, gde heroji nalaze mir, ali i borbenom lavom večno huče kroz istoriju i tako nikada ne završavaju svoj put. Njena najveća vrednost skriva se možda baš u tome što je u nju utkao sopstveno iskustvo, gledajući kolone iscrpljenih, živih kostura koji su dolazili na Krf, pa potom na ostrvo Vido, „ostrvo smrti“, na kome su pronalazili svoj kraj naslagani kao cepanice dok ih čamac ne pokupi sa obale i pobaca u more. Bojić je ove scene uspeo da podigne do kulta i pitanje je koliko bi još sličnih pesama napisao da je poživeo.

plava

foto Jelena Dilber

Na Krfu je mladi pesnik ubrzo počeo da radi kao činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova, a ubrzo je prešao u Solun na mesto vojnog cenzora. Zbog narušenog zdravlja dobio je mesec dana oporavka u Nici, gde se napokon našao sa verenicom i bratom, koji su ovde živeli sklonivši se od rata. Mesec ljubavi doneo je inspiraciju za ciklus Soneta koje je po povratku u Solun svakodnevno pisao u pismima Radmili, a koji su objavljeni tek nakon njegove smrti.

(„Za mene noćas vaseljene nije,

 Oči su tvoje sunce, zvezde, duge“)

bojic-fa-05 u nici milutinbojic.org.rs

izvor: milutinbojic.org.rs

Okrepljen i pun nove energije u Solunu dovršava svoju drugu veliku dramu, koja je takođe objavljena tek nakon njegove smrti.

Uroševa ženidba

(„Oprosti mi, oče, ja sam tako stvoren“)

Istorijska drama u stihu je zapravo parodija političke drame. Najkomičniji delovi nalaze se u ljubavnom zapletu. Suočavanje oca i sina je predstavljeno na poseban način, kao dosetka o moćnom caru Dušanu, energičnom i snažnom i njegovom melanholičnom sinu Urošu, sanjalici i slabiću, koji voli da čita knjige, sa životnom željom da ode u manastir umesto da osvaja zemlje. Poznatu temu nejakog Uroša Bojić je predstavio kroz komediju, posebno kada polubrat cara Dušana, Siniša Nemanjić Paleolog, nastupi kao neodoljivi ljubavnik koji i Dušanu i Urošu preotima voljene žene. Zanimljiv je i način predstavljanja likova jer car Dušan izgovara poznate patetične Bojićeve stihove na velike istorijske teme, a Uroš podjednako patetične stihove o prirodi i ljubavi.

bojic-fa-09 premijera kraljeva jesen

izvor: milutinbojic.org.rs

Godine 1917, kao dokaz da je Milutin Bojić bio najaktivniji pesnik srpske emigracije, objavljeno je njegovo najčuvenije delo Pesme bola i ponosa. Kritika je imala samo reči hvale i ovenčala ga je priznanjima nazvavši ga „kraljem reči“. U njoj su, pored Plave grobnice, pesme koje predstavljaju istinsko svedočanstvo stradanja srpskog naroda tokom povlačenja preko Albanije i izgnanstva na Krfu, naroda koji je svoj opstanak vezao za trusni kraj istorije, za vetrometinu na kojoj je primoran da svoje bivstvo brani od većih i jačih i opstaje uprkos stalnim krvavim sukobima. Međutim, u velikom požaru krajem leta vatra je progutala sve primerke zbirke pesama. Jedini preostali ostao je onaj koji je Bojić poslao svojoj verenici. Upravo će on posle rata biti osnova za novo izdanje.

bojic-fa-07 u bolnici

izvor: milutinbojic.org.rs

Nekoliko meseci kasnije zdravlje pesnika se naglo pogoršalo. Nakon zapaljenja pluća uspostavili su mu dijagnozu – tuberkuloza. Ubrzo je primljen je u jednu od najboljih vojnih bolnica u Solunu, ali prekasno. U novembru 1917. je preminuo u 25. godini, do poslednjeg dana grozničavo sanjajući o nenapisanim stihovima, u euforiji slepe nade da ce ozdraviti. Sahranjen je na vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu, a 1922. njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd, na Novo groblje, pored roditelja.

8707645_108343194421grob milutina bojica

Grob Milutina Bojića

Radmila mu je do kraja života ostala verna i nikada se nije udala. Nakon rata vratila se u Beograd, gde je umrla pola veka kasnije.

Pesnik pun borbene nade i želje za pobedom i mirom nije dočekao proboj Solunskog fronta, povratak izbeglica u Srbiju, oslobođeni Beograd niti saznao šta je za njegov rod značila pesma, remek-delo Plava grobnica, ali je zato u svom kratkom stvaralačkom veku učinio mnogo više nego brojni dugovečniji srpski pesnici.

Mirnoće mi dajte, da svu snagu stečem,

Da iz srca dadnem

Sav bol i sav ponos i, kad ih izreknem,

Ko list sveo padnem.

 

milutin-bojic-biblioteka_ seecult.org

Izvor: milutinbojicbiblioteka.seecult.org