6

Malo satensko jastuče za igle

wedding-2607077_960_720

Dok sa reke zamiru prigušene brodske sirene i žamor dece koja se igraju pod prozorima a sumrak kaplje sa krovova i naprečac krade sunce iz njene male mansarde paleći treperava svetla vlažnih ulica, ona spušta stvari u jedan veliki kofer pa pomalo umorna seda za sto, posmatra rasute crteže dužih i kraćih haljina i gricka vrh olovke, kao da je ta navika iz detinjstva nikada nije napustila. Povremeno se ispravi na visokoj stolici kada joj kroz telo zatrepere nežni leptiri koje joj svojim okretanjem kao pozdrav šalje nerođeno dete. Osmehne se i spusti ruku na stomak, lagano, nežno, kao da mu oseća toplu mirisnu glavicu pod prstima.

Tad protrlja oči i zagleda se u poslednje tračke svetlosti koji rasipaju ružičast trag na zavoje reke i grad koji nikada ne prestaje da diše. Rukom po navici približi sebi maleno jastuče za igle, belo kao sneg, sa koga samo ona može da oseti davni miris lavande, samo za njenu dušu nikada izvetren. Pređe po njegovoj glatkoj satenskoj površini prstima i proguta jedan uzdah. Uzdah koji nikada ne ume da ode.

Nije toliko mislila na majku dok joj se pod srcem nije zametnuo ovaj mali uzbunjivač, koji je budi noćima i premeće kao da ne može da dočeka da izađe na ovaj svet koji, verovala je, ni ovoliki koliki je, neće biti dovoljno veliki za njega. Možda je baš zato toliko sve podseća na neke rane dane svog života kojih se kao kroz veo izmaglice seća. I nje, jedne prilike nežne poput vila iz dečjih bajki, duge bele haljine koja pada meko po uglačanom parketu, bakarnih kopči na cipelama i češljeva u kosi mekoj poput svile koju sunce sa velikih prozora mansarde zlati.

Ni sama ne zna je li je to sećanje na majku ili neki od njenih mnogobrojnih snova koji su je obavijali spokojem u dugim noćima. I sad joj se ote uzdah blag i mio, kao večernji povetarac koji donosi mirise grada, dok u misli vraća najdraže obrise sa satenskim jastučetom za igle u rukama. Čas bi ga uzela da izabere novu iglu, čas bi po stolu prosula kalemove najlepših boja, odabrala jednu i lagano uvlačila niti pokvašene usnama. A ona bi stala kraj stola i gledala u njenu korpicu punu dugmadi, traka, perla i kićanki, pa u nju kako nežnim tankim prstima prave bodove po tkanini koja pada preko njenog krila dok igla svaki čas bljesne i kao da obasja majčino lice, uvek nekako tužno, skupljenih usana i zaneto poslom.

I ne, ne može to da bude san, to je najdraža uspomena iz njenog detinjstva, i oni modni žurnali rasuti po stolu, koji su nosili njen miris, miris gospođe Hane, o kome su pričali svi koji su voleli da joj govore o njoj, i ona velika kristalna vaza puna ruža crvenih poput usirene krvi, i ona staklena činija puna jabuka koje je pred suton lagano, bez žurbe ljuštila njena majka.

Ničeg više nema, pomisli, ni tih sutona, ni mirisa jabuka, ni velike kristalne vaze. Samo ta mansarda puna sunca, koju posle dvadeset pet godina naposletku napušta. Pogleda se u ogledalo. Sara Berger, nekadašnja Levi –  jedina ostala od Levijevih nakon dugog i strašnog rata i njegovih senki u miru. A sad sa detetom u sebi koje će poneti ime svog oca i zauvek izbrisati ono ime koje je sa ponosom godinama nosila.

Bože, hoće li ikad prestati da mi nedostaje majka, postaviše joj pitanje tužne oči u ogledalu. Naravno da neće, odgovori joj odraz, pogotovo nakon očeve smrti, kad su u mračnim noćima iz najdubljeg sna ponovo počela da se bude zla sećanja. Ono podmuklo prolećno jutro puno sirena i strašnih tutnjava, kada su padale zgrade i rušilo nebo. Oni dani u kojima majke nigde nije bilo i ono tužno popodne kada je otac odveo u jedini ćošak parka u kom nisu ležali rasprsli i iskidani ostaci kuća i rekao da će odsad njih dvoje morati bez nje. Isti dan kada se osećala kao da je i sama pala sa oblaka i prvi put u životu spoznala zamukle zvuke mansarde u kojoj su se gnezdile samo jeza i zagušljiva tišina. Ona noć kada je mislila da poslednji put vidi oca i kada je zagnjurila mokre obraze u meki tvid njegovog kaputa, puna suza i straha, a on je stezao na grudi tako jako kao da to više nikada neće ponoviti.

U bežaniju je, sakrivena u uglu starog tandrkavog automobila, krenula sa bračnim parom Petrovića, očevih kolega učitelja, koji nisu imali svoje dece, pa krijući da je Jevrejka, svuda predstavljali kao svoje dete. U vojvođanskim dugim zimskim noćima, u kojima je košava umela da zviždi nedeljama, spoznala je sve samotne ćoškove dečje duše. Znala je da su joj spasili život, a izgubila bi i sećanja da joj Draga Petrović, ta žena toplog krila i mekog srca nije u hladnim večerima pred spavanje i dok je u rukama stezala majčino jastuče za igle, jedinu uspomenu iz svog starog života, pričala o mansardi pod jarkim svetlom sunca.

Sećala se prvih posleratnih dana, očevog povratka i u njemu čoveka koga nije poznavala. Sećala se i povratka na mansardu u kojoj više ništa nije bilo isto, ne bez majčinog mirisnog obličja, koje kao da je lebdelo u svakom zraku sunca koji je padao na pohabani stolnjak nekada blistavog politiranog orahovog stola. Njegovih čestih bolesti koje su se lepile na u logoru izmrcvareno telo i njenih negovanja koja su učinila da preskoči detinjstvo i brzo postane ozbiljna, zrela i odgovorna. Domaćica kuće koja se u bezbrojnim noćima skriva pod pokrivačem i držeći u ruci malo satensko jastuče za igle, steže i svoje srce krišom prosipajući suze da ne čuje otac.

Samo ga je jednom upitala šta se dogodilo sa majkom. Suznih očiju rekao je da je stradala među stotinama ljudi u skloništu  porte Vaznesenjske crkve u rano jutro šestog aprila. Zašto je majka sama tog kobnog jutra izašla i nije i njih povela sa sobom, upitala je zbunjeno, očiju ovlaženih od strašne i bolne istine. Rekao je da ne zna, da je uvek prolećnim jutrima volela da miriše svitanje i gleda prve zrake sunca koji prirodu bude.

A sada nema više ničega. Odavno je znala da će nakon očeve smrti otići sa mansarde koja joj je kao žig u srce utisnula razdiruću tugu. Sada kreće u novi život, sa detetom koje miriše na nove dane koji će zatvoriti vrata tugama i bolu. Spustila je na vrh kofera crteže i grafitne olovke i poslednji put sa malim satenskim jastučetom za igle u ruci legla u svoj stari krevet da odsanja do jutra.

*       *       *

Sunce je već visoko odskočilo na nebu kada je poštar zakucao na vrata mansarde. Kucanje je odzvanjalo kao jeka kroz stan bez ljudi, napunjen stvarima na koje je već počela da se spušta prašina zaborava. Na kraju je ostavio pismo sa plavim omotom na pragu, ne znajući da je mlada gospođa Sara zauvek otišla u neki lepši život.

Pismo su posle par dana pronašla deca koja su najviše volela da se popnu do mansarde i trče niza stepenice dok ih neko od komšija ne otera. Izašla su na osunčanu ulicu, sela pod hlad razlistale lipe i krenula da čitaju. Posle druge rečenice digla su ruke jer je rukopis bio pun drhtavih slova koja nisu umela da pročitaju.

 

Milo moje dete,

Ni sama ne mogu da verujem da sam smogla snage da ti napišem ovo pismo. Ni sama ne znam kako ćeš se osećati dok ga budeš čitala. Plašim se već sad dok ga pišem. Plašim se još više sa svakom rečenicom koju budeš čitala. Ali, morala sam da ga napišem, pa šta mi život dalje nanese, neka bude.

Bojim se da ga nećeš čitati do kraja kad budeš shvatila da ga ja, tvoja majka, pišem. Ali ja te molim da to ipak učiniš. Nadam se da hoćeš jer si moje dobro dete, koje ja nikada nisam zaboravila. I jer ti dugujem istinu koju kao težak kamen nosim na svom srcu.

Da, živa sam, nisam stradala onog stravičnog aprilskog jutra, kako znam da svi misle. Nisam, samo sam otišla sa čovekom koga sam ceo život volela. Molim te da čitaš dalje, da ne odustaneš, da me razumeš i da mi oprostiš. Bar pokušaj. Koliko god istina bila bolna, ja ću pokušati da ti je kažem.

Oprosti, ali nikada nisam volela tvoga oca, pošla sam za njega jer sam morala, jer su tako od mene tražili, ali Davida nisam mogla da zaboravim. Čak ni kada sam dobila tebe, svoju malu princezu i sreću koja mi je obasjala život. Tvoj otac je bio dobar čovek, ali moje srce nije moglo da ga pusti u svoje zavijutke. Bilo je zauvek ispunjeno nekim drugim.

Kada je tuga počela da preliva moje srce, izlazila sam svako jutro u svitanje, da na vlažnoj beogradskoj kaldrmi ugledam Davida kako žuri ka svojoj radnji. Taj kratki pogled krišom na mladog trgovca sa najlepšim crnim očima na svetu mi je davao snage da se vratim kući, svom detetu koje traži moje naručje i čoveku koji s blagošću i setom pokušava da otkrije bezbrojne tajne mojih očiju.

Jednog jutra David me je spazio. Uhvatio me je za ruku i rekao da će naši životi imati smisla samo ako ih spojimo u jedno. Ja sam se branila, kidala, danima premišljala i na kraju prelomila – da zauvek odem sa njim u neka nova lepša svitanja.

Nikada te ne bih ostavila. Želela sam da se vratim  po tebe i povedem sa sobom čim nađem način da sa nama budeš srećna i imaš sve što ti je potrebno. Ali sudbina je imala drugačiji plan. To opako svitanje 6. aprila 1941. bilo je pogrešno jutro za bekstvo. Za nekoga jeste, za mene, tek sada znam, nije. Iskrala sam se još pre svanuća i sa Davidom otišla iz grada koji je spavao i u mirisnoj noći ranog proleća poslednji put videla Beograd.

A onda je krenuo užas. Danima nisam znala ništa o vama. Iz Beograda su stizale strašne vesti, da više nikoga u njemu nema živog. Očajavala sam i tražila da se vratimo, ali sam znala da to nikome neće pomoći. David je bio uporan, a ja nisam želela da odem. Tek kada sam dobila prve vesti, on me je poveo dalje, tek kad sam saznala da ste oboje odvedeni u smrt. Tek tada sam kao senka, zgažene duše izranavljene tugama i optužujućim mislima, stravičnim snovima i ugašenim nadanjima pristala da krenem na dalek put. Polovine se ni ne sećam od groznice koja mi je kidala telo i dušu. Postala sam svesna tek kada sam na velikom brodu prepoznala spoj pruge mora i neba i saznala da me nosi u Ameriku, jedino mesto na kome mogu sačuvati svoj život.

Ovde smo David i ja napravili svoje malo carstvo, od mog šića i njegovog poslovnog dara stvorili smo sve što nam je potrebno. Samo naizgled. Sami smo, a u mojoj duši je samoća još veća jer sam celu jednu njenu polovinu zauvek ostavila na vlažnoj kaldrmi nesrećnoga grada. A onda sam pre mesec dana od jedne gospođe koja često ide u Jugoslaviju saznala da je posetila stare prijatelje u kući na čijem se poslednjem spratu nalazio naš mali stan  pun sunca. Ona mi je rekla za trudnicu s mansarde koja je postala kreator mode i pravi najlepše haljine koje obožavaju Beograđanke.

Kada sam to saznala, duša mi je uzdrhtala od neke nemerljive radosti koja je pretila da je rasprsne. Poželela sam odmah da se vratim kući svojoj princezi koja i dalje sedi u svojoj čarobnoj kuli nad krovovima, da zagrlim svoju kćer za koju sam mislila da više nije živa. A onda sam se uplašila šta ćeš misliti o meni. Danima samo o tome mislim i noćima te kroz suze sanjam. I priznajem da sam pomalo sebična, nadajući se da ćeš sada, kada ćeš i sama postati majka, možda moći da mi oprostiš jer shvataš šta znači voleti ljubavlju koja nema granica.

Molim te, piši mi. Samo jednu reč i ja ću doći.

Voli te zauvek tvoja majka Hana

 

Pismo sa plavim omotom danima je ležalo pod stepeništem zgrade, tamo gde su ga deca bacila kada su krenula u neku novu igru. A jedne noći, kada se nad Beogradom stuštio jak letnji pljusak, kiša je zauvek sprala mastilo drhtavih slova napisanih na sasvim drugom kraju sveta. Tako je malo satensko jastuče za igle zauvek ostalo jedina stvar koju su iste ruke milovale u beogradskim toplim sumracima.

 

 

 

 

Advertisements
4

Spring Cleaning Book Tag

knjiga poc

Iako je proleće ostalo za nama, mada se baš i ne bi reklo, odlučila sam da ipak odgovorim na ovaj, tek jedan od mnogobrojnih, uvek interesantnih zadataka. Ovoga puta, za neupućene, trebalo je odgovoriti na nekoliko pitanja koja se tiču prolećnog čišćenja, ali vezano za književne naslove koji su čitaocima na određene načine zapali za oko.

Kako svaki od ovih zadataka samo na prvi pogled deluje jednostavno, a zapravo o njemu treba dobro promisliti, pozivam vas da i sami razmislite o svom izboru i pridružite mi se iako je sa prolećnim čišćenjem već odavno trebalo da završimo. No, nikad nije kasno, zar ne?

1) Tako je teško naterati se (knjiga čije ste čitanje dugo odlagali zato što je bila prilično obimna)

Od najranijeg detinjstva u velikoj bibilioteci prepunoj knjiga svoje kuće uvek mi je privlačila pažnju najdeblja od svih iz sabranih dela Ive Andrića – Travnička hronika. Naslov mi je zvučao suvoparno a njena obimnost činila da imam uverenje kako tu knjigu nikada neću pročitati. Međutim, kada je došlo vreme da je pročitam za potrebe ispita iz Srpske književnosti 20. veka, postala mi je istinsko otkrovenje. Budući da veoma volim Andrićev stil pisanja, koji mi nekako kompletno ispuni dušu, ispostavilo se da mi je Travnička hronika postala najdraže delo iz njegovog bogatog opusa. U sedam godina pred Prvi svetski rat opisana je varoš u kojoj se otvara konzulat po nalogu Francuske a ubrzo i Austrougarske. Tako nastupaju takozvana Konzulska vremena, u kojima se smenjuju konzuli i opisuje njihov život u bosanskoj zabiti u kojoj još vlada ono staro, učmalo, nepoverljivo tursko, a ljudi iz velikog sveta koji sa sobom dovode svoje porodice i donose neke sasvim druge navike teško se uklapaju u varoš nad rekom Lašvom. Posebnu vrednost romana, kao i u svakom Andrićevom delu, nosi oslanjanje na mnogobrojne dokumente tog vremena tako da je spoj realnog i izmaštanog doveden do savršenstva.

travnik bosnae.info

Travnik u Konzulska vremena (izvor: bosnae.info)

 

2) Sređivanje ormara (kojih knjiga biste želeli da se otarasite)

Dugo sam razmišljala o ovom zadatku. Prebirala po onima koje me najmanje zanimaju, dobijenih na poklon od ljudi koji su mi ih poklanjali tek radi reda, a ne od srca i na kraju odlučila – ni od jedne. Svaka knjiga je vredna, ma šta u njoj pisalo. Čak i ako nije najbolja, pokušava da pošalje neku poruku čitaocima, a na njima je da iz nje ponešto nauče, ako ne kako bi trebalo, onda i kako ne bi trebalo. Zato svaka ostaje na svom mestu.

knjige

izvor: tumblr.com

3) Provetravanje prostorija (knjiga koja je za vas bila pravo osveženje)

Budući da radim sa novim delima, imam tu privilegiju da mi pod ruku među prvima dođu sjajna književna ostvarenja. Pre nekoliko meseci imala sam to zadovoljstvo da sređujem roman Vidimo se u prethodnim životima Ljiljane Banović i da ga proživim od korica do korica kako mi retko koje legne na dušu, osveži rad i pruži dokaz da nije istina da su najbolja dela već napisana. Opisujući sudbinu jedne mlade žene kojoj samo život ume da smisli zapetljane lavirinte stvarnosti, divila sam joj se i zaboravljala da na knjizi radim – čitala sam je bez daha i sa željom da saznam šta će se desiti dalje. Dok sam tastaturu zalivala svojim suzama, još jednom sam potvrdila sebi da sam i ja, kao i svaka žena, pomalo Ivana –glavna ličnost koja izrasta iz svih životnih nedaća.

knjiga ljiljana

4) Izvlačenje fleka (knjiga u kojoj bih rado izmenila pojedine delove)

Delo Blago cara Radovana Jovana Dučića uzela sam da čitam pre mnogo godina. O njemu sam u školi učila kao o vrhunskom pesniku naše književnosti, a na fakultetu kao o stvaraocu koji je najveće domete dao u svojoj misaonoj poeziji, a nešto slabije u ljubavnoj (zbog ove konstatacije sam jednom čak mogla i da budem linčovana na Fejsbuk grupi Jovan Dučić od Hercegovaca zagriženih ljubavlju prema svom pesniku). Tako rekoše čuveni književni kritičari, a ja nemam razloga da im ne verujem, posebno kada sam u ovom delu misaone lirike, aforistike i filozofskih razmišljanja  otkrila poglavlje “O ženi”. Dok sam čitala, imala sam utisak da je Dučić mrzeo žene, da je bio pun razočaranja i ogorčenja. Nakon toga sam i sama istraživala njegov život i otkrila da su ga žene veoma volele, neke su se čak i odrekle srećnog života kada je od njih odlazio, a da je on bio taj koji ih je činio nesrećnima. Zato, iz poštovanja prema ostatku knjige, volela bih da poglavlje “O ženi” ne postoji.

5) Izbacivanje nepotrebnih sitnica (knjiga u serijalu koja baš i nije morala da postoji)

Umesto romana u serijalima napraviću jedno malo odstupanje pa izabrati roman iz delova. Možda je ovaj izbor posledica malog broja godina kada sam ga prvi put čitala, ali ni do današnjeg dana nisam imala želju da u tom pravcu nešto promenim. U pitanju je treći deo ramana Tihi Don Mihaila Šolohova. Odaću vam tajnu, iako ga je napisao nobelovac, ovo je jedino delo koje nisam do kraja pročitala kao školsku lektiru. Prvi deo mi je išao odlično, drugi klimavo, a u trećem sam se načisto pogubila i digla ruke. Ipak su za 17 godina priče o boljševicima i socijalnoj nepavdi kozaka bile previše. Zato mislim da je treći deo kriv za sve i verovatno je moglo i bez njega. Ali, možda se sada vratim na propušteno. Sa više znanja i životnog iskustva možda ću ga potpuno drugačije doživeti i konačno dovršiti započeto.

knjige aksinja tihi don 1957sovsekretno.ru

Elina Bistrickaja kao Aksinja u filmu “Tihi Don” iz 1957. (izvor: sovsekretno.ru)

6) Glancanje kvaka na vratima (knjiga sa čistim završetkom)

Možda će nekome ovaj zaokret od izuzetno vrednih književnih dela ka Džejn Ostin izgledati neprikladno, ali u svoju odbranu imam da kažem da sam i o njoj učila na fakultetu u predmetu Opšta književnost (popularnije svetska). Ali, to i nije toliko važno, Džejn Ostin je ipak, uz sestre Bronte, oduvek bila jedna od mojih omiljenih književnica. Zato sam odabrala njen roman Razum i osećajnost kao knjigu sa čistim krajem. Uz mnoštvo peripetija tri sestre, od kojih dve starije pokušavaju da pronađu ljubav i srećan život nakon očeve smrti, sve na kraju dolazi na svoje. Ko je upropastio svoju šansu, ostao je kratkih rukava, ko je zaslužio, dobio je sve. Toliko čisto i pravedno da bih poželela da je i sam život takav.

knjige razum marieclaire.co.uk

Film Razum i osećajnost” iz 1995. (izvor: marieclaire.co.uk)

7) Čišćenje paučine s plafona (knjiga u kojoj se autor previše trudi da nam prenese neku poruku)

Kao što najmanje volim da skidam paučinu s plafona u panici da mi neki pauk ne padne na glavu, tako sam i sa ovim zadatkom imala najviše muke. Na kraju sam se definitivno opredelila za knjigu koju sam veoma želela da pročitam, ali me je na kraju ostavila sa pomešanim osećanjima. U pitanju je Molitva Vuka Draškovića, koja govori o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu u NDH i razdoru među braćom podeljenom na četnike i partizane u golim poljima Hercegovine. Jezive priče ostavljaju iza sebe izuzetno neprijatna osećanja, ali u nekim delovima vrište nacionalizmom i čine pogodno seme za čitaoce koji su tek na pragu života i koje je lako oblikovati. O onim starijima da i ne govorim. I naravno da na žrtve i zločine nikada ne treba zaboraviti i naravno da treba da postoje dela koja će o tome govoriti i širiti istinu, ali jedino sa porukom da takvo nešto više nikada ne sme da se ponovi, ni u jednoj zemlji na svetu, ni u jednom narodu, a ne raspirivati novu mržnju i usađivati nepoverenje i želju za osvetom.

8) Naporan, ali ujedno i zadovoljavajući kraj prolećnog spremanja (knjiga koja je bila izazov ali se čitanje isplatilo)

U poslednjem zadatku vraćam se na svetsku književnost. U pitanju je roman Čarlsa Dikensa Dejvid Koperfild. Kao i u prvoj knjizi na spisku, godinama sam ga gledala s podozrenjem zbog izuzetne obimnosti i mislila da je veliki poduhvat pročitati ga. Međutim, odlučila sam da se uhvatim ukoštac s njim i nisam požalila. Naprotiv, posle mnogih časova čitanja i tuge, posebno kada sam otkrila da su mnogi detalji autobiografski, otkrila sam zašto je ovaj roman bio najdraži i samom Dikensu (govorio je da svaki pisac ima svoje čedo među napisanim delima, a njegovo je Dejvid Koperfild). Njegovu vrednost najviše čini opis načina života u viktorijanskoj Engleskoj, koja se sa jedne strane oslikavala u salonima punim izobilja bogate aristokratije, a sa druge bedi najsiromašnijih slojeva društva, gde su zbog dugova cele porodice živele u zatvorima, deca bivala zlostavljana i teško radila u fabrikama. Najgore od svega je što su upavo to autobiografski podaci pisca. Pa ipak, delo se završava vedro, drugačije nego što je bila Dikensova prava sudbina, ali ipak svakom čitaocu ostavlja utisak da je njegovim završetkom mnogo naučio, i o istoriji, i o samom životu.

knjige davidcopperfield11935

Film “Dejvid Koperfild” iz 1935. (izvor: thebestpicturesprofiles.wordpress.com)

Toliko od mene u ovom zadatku. Pozivam vas da mi se pridružite u ovom Book Tagu i da ne zaboravite da svojim najmlađima poklonite knjigu jer neki mudri čovek je rekao: “Dete koje čita postaće čovek koji misli”.

knjiga kraj

Izvor: Fejsbuk

 

0

Bespućima snova žene Jarca

sneza poc

Pre nekoliko meseci radila sam na jednoj posebnoj knjizi. Ubistvo iz zodijaka Snežane Ševo bilo je nešto što nikada do tada nisam videla. Ne pitajte me po čemu. Po svemu.

Roman-drama, astrološki krimić, triler sa primesama komedije u kojima likovi nemaju imena, samo svoje horoskopske znake čije ih osobine sudbinski određuju. U romanu je ubijen najveći zavodnik, muškarac Škorpion, a pitanje je ko mu je presudio – da li neka od mnoštva žena koje je preveo žedne preko vode, fatalna žena Vaga, ljubomorna Riba, razmažena maloletnica Rak ili nadobudna Lavica ili možda neki od suparnika u obličju Ovna ili Strelca. Slučaj čvrstom iskusnom rukom vodi inspektor Blizanac a da ne bude sve tako crno, uporedo sa njima razvija se nežna ljubav između žene Jarca i njenog najboljeg prijatelja Vodolije, ljubav koju svako u životu čeka da dođe i da nikada ne prestane.

Radnja je vođena u maniru najboljih kriminalističkih romana, a rasplet je sve samo ne očekivan. Prosto da se zaprepastite otkud da je baš ovo ubica i kako je autorki uopšte palo na pamet da nađe ovakvo rešenje. A nije ni čudno, roman je stvaran punih dvanaest godina, dorađivan, ulepšavan, prepravljan i razvijan kao što se razvija nešto najdraže od jednog lista do čitavog raskupusanog rukopisa koji čeka da bude spakovan među korice knjige koje mirišu na novo i na dah čitalaca koji jedva čekaju da je uzmu u ruke.

Ova knjiga nije bila prva koju je napisala Snežana Ševo. Jalov dan je bio njen prvenac, ali Ubistvo iz zodijaka delovalo je kao nešto što se tka celog života, nešto kroz čije stranice provejava cela sudbina autorke, njeni snovi, strahovi, nadanja i želje. Ne mislite da nagađam, ja to znam.

Snežana je jedna od retkih autora sa kojima sam tokom rada na knjizi razgovarala duže i kvalitetnije nego sa nekim svojim bliskim prijateljima. I ništa mi to nije bilo čudno, sa njom je to došlo nekako sasvim prirodno. Iako se nikada nismo videle.

Prvi razgovor koji smo povele bio je, prirodno, vezan za knjigu. Šta uraditi, kako je srediti, da li ovako ili onako. Budući da je reč pisca poslednja, bila sam spremna da joj ugađam, ali i da dam neke predloge. Svojeglavo je ostajala pri svom, a potom bi razgovor nastavljala u drugačijem duhu, malo o njenom životu, pa malo o mom, pa u krug.

Snežana je, kao strastveni astrolog, želela da zna i moj znak i mojih bližnjih. Oduševljeno je dočekivala kombinacije i relacije koje su joj potvrđivale sve što je do tada naučila, i da nije slučajno da mi je majka Vaga, niti da su joj oba deteta vatreni znaci.

Razgovori su se nastavljali danima. Počele bismo malo o knjizi, obično bi tražila neke sitne prepravke na određenim stranama, ponekad i priznavala da je odmah trebalo da me posluša, a onda bi razgovor krenuo kao reka koja teče neomeđena preprekama već se razliva pod modrim nebom nepreglednom ravnicom. Baš tako je zvučao i njen otegnuti i uvek pomalo umorni bački govor dok bi pričala o sebi i svom životu.

– Jelena, jel‘ znaš da sam ja u romanu žena Jarac?

– Da, pretpostavila sam da si ti – odvratila sam joj. – Najviše me je podsetila na tvoj život. I ti imaš mačka i veliku lepu baštu?

– Jeste, imam. Samo nikako da nađem nekog poput muškarca Vodolije, a želim, želim mnogo, znaš…

– Biće, Snežo, biće,mora da bude, kad se najmanje nadaš – tešila bih je ja.

– Eh, ne znam, volela bih da imam porodicu, muža, decu, već sumnjam, ali veruj mi, još uvek se nadam.

Snežana i ja smo tako počele da se čujemo maltene svakog dana. I opet bi razgovor počinjao izmenama sitnica na stranicama koje je ona tražila i nastavljao u potpuno drugom duhu.

– Jelena, jel‘ znaš ti da u mojoj Bačkoj Palanci ima ljudi koji misle da ja izmišljam da pišem romane?

– Kako izmišljaš? Pa ti si već izdala jedan roman – pitala sam je zbunjeno.

– Da, kažu da lažem. Znaš, jednom sam bila u jednom butiku i prodavačicama donela po knjigu na poklon. Dok sam u kabini probala haljinu, ušla je jedna žena i videla moj roman. Ne znajući da ja mogu da je čujem, rekla im je: „Ovo ona napisala?! U to ne verujem… Neko drugi možda jeste, ali ona to nikad ne bi umela, samo je svoje ime stavila.“ Uzalud su je prodavačice ubeđivale da je to moja knjiga i da znaju da jeste, ona se podsmevala još više. Zato sada neću ništa o sebi da pišem, neka u ovom romanu ne bude moja biografija, samo odlomak iz knjige. Obećaj mi, Jelena, da će biti tako!

– Naravno, obećavam. Ali, zašto, Snežo? Zašto da ne pišeš o sebi, napisala si već dve knjige, ti si pisac. Užasno je što ljudi tako sa omalovažavanjem govore, ali ta žena je svojom zlobom više o sebi rekla nego o tebi. Ti si osoba na mestu i nema razoga da se skrivaš

– Neka, tako mi je lakše – govorila bi umorno.

Kako se približavalo vreme da knjigu završimo i pošaljemo na prelom i štampu, Snežana je grčevito tražila sve sitnije greške.

– Snežo – rekla sam joj tada – nemoj pogrešno da me razumeš, ali moraćeš na kraju da pustiš knjigu od sebe. Ne možeš stalno nalaziti neke greščice, pusti je, odlična je i nema potrebe više da je doteruješ.

– Da, u pravu si, ali nekako mi je čudno da „ode“, već dvanaest godina je tu, uz mene, kad je predam, kao da više neće biti moja. Možda je ni sad ne bih dala da mi prijatelj koji je novinar nije uzeo rukopis i sredio ga, ja nisam mogla, toliko papira, stalno sam nešto dodavala i uređivala, da bude još lepša i bolja.

– Ti si perfekcionista, Snežo, ali znam da i drugi pisci misle da uvek može još nešto da se doda i izmeni. Pusti je, mora da ode u svet, a ti bolje razmišljaj o promociji koju ćemo da pravimo kad izađe i koliko ćeš biti uzbuđena i srećna kad ovu knjigu, koju si toliko dugo stvarala, uzmeš gotovu u svoje ruke.

– Ma kakva promocija?! Ja to ne mogu…

– Zašto, Snežo?

– Ja sebe ne vidim na promociji. Gde ću ja to…

– Ali zašto, pa mi svakome ko ima tremu pomognemo da se oseća lepo. To će biti tvoje veče, pričaćeš o romanu, koliko si ga pisala, otkud ti ideja da likove spajaš sa astrologijom, kako si zamišljala kraj. Tvoj roman je jedinstven po mnogo čemu, znaš…

– Jelena, hajde mi još pričaj kako će izgledati moja promocija, mnogo volim da te slušam kad o tome pričaš…

– Biće divno, Snežo. Sedećeš sa nama na bini i mi ćemo ti postavljati pitanja, a ti ćeš da odgovaraš. Malo ćemo i odlomke da čitamo. I svi će doći zbog tebe, da te vide i kupe tvoju knjigu, a ti ćeš se potpisivati. I tapšaće ti na kraju i osećaćeš se divno kad sve prođe.

– Ali ja to neću moći, Ne, nikako neću moći…

– Ali, zašto? Ti to zbog onih koji pričaju gluposti? Snežo, digni glavu, ti zaslužuješ svako poštovanje i ako ni zbog čega drugog, uradi to zbog sebe, da shvatiš koliko vrediš i da je najvažnije da ti sama osetiš svoj uspeh. Digni glavu u inat svima, pokaži im da ne mogu da te povrede i da oni zapravo nikada neće uspeti da te dostignu – raspaljeno sam održala govor.

– Pa, da, Jelena moja, ti si pravi borbeni Ovan. Razumem te, ali odoh sad malo da se odmorim. A knjiga neka ide, gotova je, predaj je.

Bio je to naš poslednji razgovor. Kad se završio, imala sam utisak da će me poslušati. Snežana, tvrdoglava žena Jarac.

 

Epilog

 

Snežana Ševo nikada nije dočekala svoj roman. Preminula je nekoliko dana nakon što je knjiga završena, ali je poslednjih dana bila u takvom stanju da o njoj nije ništa znala. Krila je svoju dugogodišnju borbu sa neizlečivom bolešću koja je lagano pokoravala. Zato je toliko često zvučala umorno tokom naših dugih razgovora.

Vest o njenoj smrti me je strašno pogodila. Možda još i više jer nisam ni znala da joj se prikradala. Osećala sam kao da je otišao neko meni blizak, možda i zato jer smo vodile duge i iskrene razgovore.

Iz svega sam naučila da nikada ne treba procenjivati tuđe postupke jer ne možeš da znaš šta se sve iza njih skriva. Snežana nije bila žena koja je iz dosade vodila duge razgovore – njoj su razgovori sa potpuno novim ljudima bili kao neki drugi život u kome je bar nakratko zaboravljala šta joj se bliži iz večne tame. Snežana nije bila perfekcionista koji izmišlja kako da još malo popravi nešto što ne treba popravljati – ona se grčevito držala svoje knjige jer je ona održavala u životu, kao da je znala da kad je pusti, nestaće i ta poslednja slamka za koju se držala iznad površine živog blata. Snežana nije bila strašljiva od publike i uspeha – ona je znala da sve ono o čemu pisci sanjaju neće dočekati. A volela je da mašta.

A ja… ja se svaki put kad na nju pomislim nadam da sam joj u maštanju pružila prijateljsku ruku i da se ona tamo negde, u nekim nebeskim zodijacima raduje svom najdražem delu i zna da se ono čita i da se o njemu govori. I da još uvek ima onih kojima je bila čast što su u njoj upoznali čoveka i pisca.

sneza

Šta vi znate o ljubavi i strasti, o tamnim dubinama duše, o poljuljanom poverenju? Želite sve, dajete sve, ne dobijete ništa. Može li tako, a da ga ne stigne kazna? Sa mnom nije tako mogao! Nisam od onih koje će se povući, a da ga neće kazniti za zlo koje mi je učinio. Pamtim ga po zlu! Olako je prešao preko mog života ne sluteći sile Plutona, olako je prošao pored mene kao pored bilo koje slabe žene. Nije znao za snagu u meni, rušilačku, uništavajuću. Na zlo odgovorim duplo većim zlom, ako ćemo ginuti, umrimo! Mislio je da sam samo jedna od mnogih koje prete osvetom i odmazdom za žrtve. Ne! Ljubav je rat i žrtve ostaju zgažene, ali se dižu paklene i ko u strasti poražene ne ustane i slomi svog čoveka, samo je slaba senka ženskog roda. Ja sam jaka! Rušim sve pred sobom, po cenu sopstvenog života, ja nemam šta da izgubim jer ništa nemam. Uneo je u moj život sreću, doneo pomor i morao je biti kažnjen za zlo. Kaznila sam ga, on nije našao sreću, a možda je koliko sutra mogao pronaći ženu svog života. Zaustavila sam njegov let ka sreći i njegov život. Pravom poražene!“

 

 

2

Popsugar Reading Challenge 2018: Magija Harija Potera

hp

U ovogodišnjem književnom izazovu, čije zadatke polako ali sigurno ispunjavam, pojavio se onaj koji traži dečiji klasik koji nisam pročitala. Budući da se Hari Poter pojavio isuviše kasno za moje detinjstvo, a ja iz nekog neobjašnjivog razloga izbegavala knjige sa ovakvom tematikom, napokon je došlo vreme da se upoznam za Džoanom Rouling i njenim svetski poznatim junacima.

Za ovu književnicu čuli su, verujem, skoro svi, ali za Harija Potera sigurno i oni koji ne znaju ko ga je stvorio iz svog maštovitog pera. Ne morate da pročitate nijednu od osam knjiga iz serijala, koje su napisane ne samo za decu već i za ljubitelje svih generacija, ali malog dečaka sa naočarima zaogrnutog plaštom, čarobnjaka Dambldora duge bele brade i ostalu družinu sigurno prepoznajete kad god ih ugledate na televiziji.

A nekada je i Džoana Rouling bila poput bilo koga od nas. Kako je sama u jednom od mnogobrojnih intervjua ispričala, pisanje i ideja za roman pali su joj na pamet bez neke prethodne najave. Jednom je, po njenoj priči, tokom vožnje vozom od Mančestera do Londona zamislila sitnog crnokosog dečaka sa naočarima oko koga se obavijala magija. Tek tako, mašta je sve više letela u nebesa, poput malih i velikih čarobnjaka. Iste večeri je počela da piše, ali tih prvih par stranica nije joj nagoveštavalo da će stvoriti neprevaziđeno delo dečje književnosti.

hari-poter-dzoana-rouling

Džoana Rouling (izvor wikipedia.org)

Svoj prvi roman o Hariju Poteru stvarala je šest godina, a omiljeno mesto za pisanje bio je jedan edinburški pab u kome je popila nebrojene šolje kafe. Dok je pisala, živela je od socijalne pomoći, ne sluteći koliko će se sve promeniti. Kada ga je završila i krenula u potragu za izdavačima, suočila se sa pričom da je roman predug. Međutim, sve je počelo da dobija drugačiji tok kada je osmogodišnja ćerka direktora Izdavačke kuće Blumsberi pročitala rukopis i rekla da je to nešto najlepše što je ikada videla. Od tog trenutka Hari Poter počeo je da ispisuje istoriju književnosti.

Te 1997. roman je osvojio srca dece i odraslih toliko da je Džoana Rouling odmah najavila još sedam delova, svaki mračniji od prethodnog. Novac od prodaje knjiga i honorar od filmova načinio je milijarderkom, a danas je bogatija i od britanske kraljice Elizabete. Tako je dosegla zvezde i postigla ono o čemu svi pisci sanjaju – da budu i bogati i slavni za života.

hp prvo izdanje wiki

Prvo izdanje romana “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 1997. godine (izvor: wikipedia.org)

I zaista, romani su osvojili svu decu sveta opisujući dogodovštine junaka pune fantazije, ali i probleme sa kojima se susreću svi njihovi vršnjaci širom planete. Svaki od osam romana opisuje po jednu školsku godinu Harija Potera i njegovih drugara u hogvortskoj školi magije. Pa nije ni čudo što je svima za srce prirasla izmišljena škola smeštena u starom škotskom zamku na obali jezera, okružena Zabranjenom šumom, zaštićena činima da nijedan normalac ne bi mogao da je vidi, do koje se dolazi čarobnim vozom Hogvorts ekspresom, koja je podeljena na četiri kuće čiji se učenici cele godine bore za bodove koji im donose pehar i u kojoj se jaše na metlama, uče najneobičniji predmeti na svetu i igra još neobičniji sport kvidič sa do detaljima izmaštanim pravilima.

hp platforma z stanice wiki

Imitacija zamišljene platforme na stvarnoj stanici Kings kros u Londonu kroz koju čarobnjaci prolaze kad idu na Hogvorts ekspres (izvor: wikipedia.org)

Pošto inače u životu nepoznato krećem da upoznajem od samog početka, tako je bilo i sa izborom knjige o ovom čuvenom malom čarobnjaku. Logično, moj izbor je bila prva iz serijala Hari Poter i kamen mudrosti, koja me je opčinila jednostavnošću stila, neiscrpnom maštom, humorom i interesantnom i dinamičnom radnjom.

hp deca avangard.rosbalt.ru

Rupert Grint kao Ron Vizli, Danijel Radklif kao Hari Poter i Ema Votson kao Hermiona Grejndžer u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: avangard.rosbalt.ru)

Nije mi bilo lako da se opredelim koji mi je lik, osim glavnog, najzanimljiviji. Da li direktor škole, najmoćniji dobri čarobnjak i Harijev zaštitnik Dambldor, glavna profesorka i starešina kuće Grifindor, stroga gospođa Mekgonagal, Harijevi odani prijatelji Ron Vizli i pametnica Hermiona Grejndžer ili naposletku glavni negativac lord Voldemor koji je Hariju Poteru od najranijeg detinjstva ispreturao život i za gorku uspomenu ostavio beleg na čelu…

hp profesori intofil.com

Alan Rikman kao profesor Snejp, Megi Smit kao profesorka Makgonagal i Ijan Hart kao profesor Kvirel u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: intofilm.com)

Ono što se meni posebno dopalo jeste maltene trilerski zaplet u kome do kraja ne znamo ko pokušava da pronađe kamen mudrosti i zloupotrebi ga, a posebno jer to čini osoba od koje se to najmanje očekuje. Da ne govorim o kulminaciji koju čine zadaci ne bi li Hari Poter i njegova družina spasili svet od loših čarobnjaka.

Književni kritičari su Džoanu Rouling upoređivali sa svetski čuvenim piscima i njihovim delima. Neki su smatrali da se približila Tolkinovom Gospodaru prstenova. Neki da je bliska Klajvu Luisu, tvorcu Narnije jer u njihovim delima ne postoji stroga čitalačka granica između dece i odraslih, ali i mešanje žanrova fantastike, književnosti za mlade, školskih tema i vaspitnog „bildungs“ romana. Neki opet misle da se u njenom pisanju vidi jak uticaj Džejn Ostin, koju je Džoana Rouling od detinjstva mnogo volela, pa smatraju da im je zajedničko kritikovanje društva i pozivanje na ponovno čitanje njihovih dela jer se sa svakim narednim otkrivaju novi detalji i motivi koji su na prvi pogled nevažni a zapravo skreću pažnju i nagoveštavaju radnju. Veliki broj kritičara je autorku Harija Potera doživeo kao naslednicu Roalda Dala, autora čuvenih romana Gremlini i Čarli i fabrika čokolade, jer osim što im je im je popularnost za kratko vreme dosegla vrtoglave visine, obrađene su im slične teme – gubitak roditelja i život u neprijateljskom okruženju koji ostavlja ožiljke na duši.

Recenzenti su posebno obratili pažnju na njen opis Hogvortsa, škole magije, koji je crpio inspiraciju iz najlepših viktorijanskih i edvardijanskih priča u kojima se negovao duh starih internata, rivaliteta učenika koji se posebno produbljivao zahvaljujući kućama kojima su pripadali, kao i specifični likovi odbačene i napuštene dece koje prolaze kroz teške muke da bi na kraju postali junaci, harizmatične ličnosti koje pronalaze ispravan put i postaju zaštitnici slabih.

AlbusDumbledore_WB_F5_DumbledoreClosingDoors_Promo_080615_Land

Ričard Haris kao profesor Dambldor u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: pottermore.com)

Negativne kritike pojavile su se jedino u vezi sa odnosima u školi, posebno u delovima kada se sa omalovažavanjem gleda na one učenike koji nisu iz čistokrvnih čarobnjačkih porodica već su pomešani sa normalcima. Neki su u tome prepoznali rasizam i klasne razlike stvarnog sveta i savremenog društva, ali to nimalo nije umanjilo značaj i popularnost avantura Harija Potera.

hp Alnwick_Castle_-_Northumberland_-_140804

Zamak Anik u kome je sniman serijal filmova o Hariju Poteru (izvor: wikipedia.org)

Ova knjiga ekranizovana je 2001. godine, a za njom su usledili i ostali delovi. U njoj je ulogu Harija Potera odigrao Danijel Redklif i zauvek dao lik dečaka čarobnjaka koji teško da će ikada moći da bude zamišljen na drugačiji način. I sama Džoana Rouling je učestvovala u pripremama i posebna joj je želja bila da svi glumci budu Britanci. Koliko je prvi deo bio uspešan, pokazuje to što je zaradio skoro milion dolara i imao nominacije za tri Oskara.

hp Harry_Potter_and_the_Philosopher_Stone film wiki

Plakat za film “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: wikipedia.com)

Međutim, sva mašta, humor i zanimljiva priča ne daju knjizi tako veliki značaj koliko poruke koje su u nju utkane: da najveću moć ima onaj koji može da oseti iskrenu ljubav, da i oni koji su omalovažavani i izloženi nasilju uvek negde imaju one koji mogu i žele da im pruže nežnost i pažnju, da iskreno prijateljstvo nema cenu i da kada nešto snažno želimo, to i možemo da ostvarimo ako se dovoljno trudimo. A upravo su to vrednosti na kojima bi današnje generacije trebalo da se vaspitavaju.

hp kraj denofgeek.com

izvor: denofgeek.com

 

 

0

Nikolin beg u slavu

nikola poc

U dupke punoj pivnici „Oblak u pantalonama“, uz dobru muziku i veselu atmosferu, prethodne nedelje je predstavljena sjajna knjiga mladog pisca Nikole Đokića. Njegov drugi roman, napisan u jednom dahu, iz srca pretočen na tastaturu sakupio je ogroman broj mladih ljudi, što iz njegovog rodnog Užica, što iz drugih krajeva, zemlje, koji su došli da ga pozdrave i daju mu podršku. Da promocija dobije na još većoj važnosti, sakupljala se humanitarna pomoć za Mirka Palčića, momka koji je već više od godinu dana u komi.

nikola1

A Nikola kô Nikola. Uzvrpoljen od treme, ali ipak pun pozitivne energije. Ali, čini mi se da koliko god njemu izgledalo drugačije, slava mu je već postala prirodno stanje jer odavno je izašao iz anonimnosti. Ne samo otkad je pre godinu dana njegov prvi roman Vilin konjic naprosto razgrabljen od strane čitalaca, već i otkad je postao prava zvezda društvenih mreža, a posebno Instagrama, na kome njegove mudrosti čita preko 60 hiljada pratilaca.

nikola

A tog dana, baš onako kako su i očekivali njegovi fanovi, nagradio je sve novim romanom uz koji će svako ko ga pročita uživati, iščekivati, navijati, radovati se i tugovati. I uz njega proživeti ceo jedan mali život, crn i beo, pomešan i rasturen, odsanjan i razbijen stvarnošću, kakav bilo ko od nas može da doživi.

Spasi me od sebe priča u velikoj meri autobiografsku priču koja će se zalepiti za srce svakog čitaoca. Priču o anatomiji jedne ljubavi i njenim najskrivenijim lavirintima misli i osećanja. U njoj će oni ranjiviji prepoznati turobnu oštricu neshvaćenosti, a oni koji pišu bolno saznanje da je bekstvo u pisanje najbolji lek, onda kada papir jedini razume a noć vreme kada misli najiskrenije kaplju i kucaju na vrata duši da oda i one najskrivenije tajne. Oni koji vole prepoznaće u sebi slatka nedostajanja, duboke čežnje, kada onaj koji voli ni od čega stvara i živi, kada ljubav neštedimice daje snagu kojom se može pokrenuti svet, kada i onaj ko ne ume, uspe da ispeva pesmu životu u kojoj uvek zaboravlja neizvesnost sutrašnjice sa skrivenom rušilačkom kobi koja samo za tren svetlost pretvara u najdublju tamu, patnju i gubitak volje za životom.

Međutim, ovaj roman je samo naizgled ljubavna priča. Ako ga pažljivije proučimo, otkrićemo u njemu i neke druge elemente. U njemu ćete naći maltene seciranu duboku krizu porodice i odnosa u ovoj veoma važnoj instituciji za svakog mladog čoveka, koja je oskrnavljena otuđenošću i težnjom da se emocije zatrpaju čak i kada su vapajem tražene, čak i kada je za njih prekasno. Nikola nas opominje koliko je važna ta tanana nit između roditelja i njihove dece, koliko i kako oni utiču na osećanja svog potomstva, šta kada se suočimo sa njihovim izneverenim očekivanjima i željom da u nama pronađu i izvuku ono što sami nisu postigli. U ovom romanu porodica se vrednuje kao stub, pokretač, kao najvažnija podrška, a nasuprot tome daju se porazne slike kakve sve dalekosežne posledice može imati nerazumevanje i neprihvatanje svoje dece kao ličnosti koje misle, vole, osećaju i pate.

U ovoj knjizi pronaći ćete i elemente psihološkog romana. Sentimentalističkim tonom, koji dominira u prvom delu, otkrivaju se tajne da je sreća najviše u nama samima, u izlivanju najtananijih misli i težnji kroz ispovesti u pismima, da se najbolje upoznajemo analiziranjem sopstvene duše, i onda kada ona leti na krilima ljubavi, i kada ponire u dubine tuge, strahova i uznemirujućih snova.

Taj dan na plaži ne mogu zaboraviti. Telefon je zvonio, a ja sam lagao kako se približavam kući. Da sačekaju još malo. Da mogu i bez mene, ako im se ne sviđa. Kraj tog leta trebalo je da bude i kraj mog života. Sport na plaži i pijančenje po gradu. Nisam razmišljao da će išta biti drugačije. Osim što me u tim periodima bolelo dupe za to što će doći kraj. Odredio sam sebi kraj i do njega je put morao biti prost. Nasmejan. Odlučio sam da budem srećan i tu mi se život preokrenuo. Nebitno mi je bilo što ne učim školu i nebitno mi je bilo gde i sa kim treba da budem. Samo da mi je lepo. Pošto nikad pre toga nije bilo. Sve što uradim u životu, posle te odluke, ne može poći po zlu. Može samo bolje, a bolje bi bilo potpuno iznenađenje dosadašnjem životu. I tada, iza nekog ćoška, za pogled mi je zapala devojka koja je samo svojom pojavom bila dovoljna da mislim da sam osoba bez problema. Nemoj da plačeš. To je bilo. I neće više nikad biti. Volim te. Zbog tebe volim život, zbog tebe sam ovde. Želim da to napokon znaš. Teško je sada, ali će proći. Ne idem nigde, kao što sam obećao. Samo da se vratimo na staro. Svestan sam koliko sam mrtav otkako smo došli ovde, ali me sve stislo. Dok nisam imao volje da živim, bilo mi je super. Sad, kad treba da se borim za sve, ponovo je sve preteško. Valjda tako mora. Izvini. Nisi se u ovo zaljubila, niti ovo zavolela, ali ja znam da mi ovo možemo zajedno...“

A potom, kao što nas nosi svojom osećajnošću, u drugom delu knjige obuhvaćeni smo nezadrživom bujicom modernizma, čijim vodama Nikola veoma dobro plovi. U tamnim bojama pesimizma, duhovnog klonuća, očaja, straha, smrti i najdubljim ponorima izgubljenosti čuje se vapaj mladog čoveka u otuđenom surovom svetu.

Okružen sam ljudima, a sâm sam. Ne uživam ni u čemu, svakoga jutra se probudim uz crne misli... Samo bih još jednom želeo da se osetim onako kako sam se osećao pre. Nemam pojma kako je to, niti znam kako je bilo, samo da nije ovako kako je sada. A ovaj trenutni osećaj traje već godinama. Samo da vidim tu raskrsnicu svoga života. Da shvatim kako sam skrenuo u provaliju i kako to da se taj put apsolutno ni po čemu nije razlikovao od onog kojim je trebalo poći. Ali jedno ostaje isto – ljudi odlaze. Ohlađeni. Nezahvalni. Bez preterane potrebe i da objasne zašto

U ovom delu skriva se i najjača kritika društva, površnost, sebičluk, neiskrenost, nepoverenje koje caruje među ljudima a na izvanredan način opisan je i licemeran odnos „vernika“ prema Bogu. Nasuprot tome, stoji pisanje kao pokušaj bekstva u kome je sve moguće, u kome nema prepreka u osećanjima, izgovorenim rečima, razumevanjima i različitim snovima.

„…Ljudi se toliko kunu u Boga i govore kako su vernici, ali ga niko do sada nije shvatio. Gledam ih kako se mole pred spavanje da im sutra bude bolje. Prekrste se samo kada prolaze pored crkve, zapale sveću kada je poseban dan u godini. Sete se istog tog Boga u koga se kunu samo kada im treba. Poste tako što jedu posnu hranu. A samo se prljaju tom jeftinom glumom. Nikoga od njih nisam video da pomogne nekome na ulici. Niti da se odrekne komada garderobe. Razlika između našeg toplog kreveta i pocepanog kartona u ulici je gde? U trenutku rođenja, za koje nismo zaslužni, koje se desilo slučajno. I ta nijansa svemira je odlučila nečiju sudbinu. Kada toga postanemo svesni, moći ćemo da kažemo da bilo šta od ovoga ima smisla. Voleo bih da se svaki od tih velikih vernika zadrži u telu ljudi koje smatra prljavim i bezobraznim. Samo da ponese osećaj u svoj bogati i ispunjeni život...

Roman odiše modernizmom i u svojoj neobičnoj strukturi – poput prstena sve počinje i završava se Nađinim rečima, a sve unutar toga je stegnuto okvirom u kome se mešaju perspektive pripovedača i isprepletano dominirajućim kontrastom: vrhovi ljubavi – ponori patnje. Dinamiku i golicavo interesovanje šta će biti dalje daju i Nikolini citati koji naslovima nagoveštavaju svako poglavlje.

Iako knjiga predstavlja borbu između ljubavi i očaja, življenja i odustajanja i sizifovski napor da se u svetu apsurda i otuđenosti pronađu idealne polovine, njim stalno promiče jedna malena nada. Da ćemo, ako oslušnemo, spoznati i udahnuti dubine onih koje volimo. Na taj način izbeći ćemo gorka pitanja koliko zapravo poznajemo one koji su nam bliski. Umesto njih, udahnućemo im život, a sebi doneti sreću koja ne prolazi.

nikola ja

Nije bilo teško govoriti pred toliko mnogo mladih ljudi, njihova pozitivna energija i duh su me naprosto zarazili i poneli sa sobom. Nikola je srećan što ima takve prijatelje i obožavatelje. A za devojke ne brinem. Svaka koja pročita knjigu shvatiće da danas još postoje muškarci koje vredi voleti i dati im svoje srce zauvek. A Nikolino vreme tek dolazi i u njemu još mnogo ovako sjajnih knjiga.

U ovu priču sam ušao glavom bez obzira, pustio se straha i napokon se vezao. A zapravo se nikada nisam osećao slobodnije. Znam da nisi imala pojma da je sutra naš datum, i bio bih budala kada bih ti zamerio. Dovoljno je što si tu, više ti ništa ni ne tražim. Ne mislim da me išta može odvojiti od tebe, možeš me poslati gde god, na koliko god. Vratiću se isti, i pusti izgled, pusti ponašanje, sve se to sa daljinom može promeniti, ali vratiću se tvoj. To nikakva daljina, kilometarska ili vremenska, ne može promeniti. Ne može je promeniti ništa, tačnije. Volim te više od svega i daleko više od onoga što ove reči mogu reći. I obećaću ti svaki dan po jednom, ako treba, da ne idem nigde od tebe. Uradiću sve, samo da se osetiš sigurnom. I plači koliko hoćeš, zagrliću te i proći će, samo nemoj nigde da ideš i svakoga trenutka ću biti tu, kako bih ti pokazao da imaš nešto o čemu drugi mogu samo sanjati...

nikola kraj

 

 

 

6

Šapat kraljevog štapa

stapPre mnogo godina u jednom plemenu na zapadu vrele Afrike došlo je do velikog uzbuđenja – kraljevski presto je ostao prazan. Kralj je vodio česte ratove u želji da pokori susedno pleme i u jednoj velikoj i strašnoj bici stradao je sa svih svojih šest sinova.

Jednog jutra, kada je i nebo bilo sivo od prašine koja se dizala sa njihovog bojišta, stari plemenski vrač Badru je rešio da sudbinu uzme u svoje ruke. Otišao je u najudaljeniji kraj tropske šume koja se protezala daleko ka obali velike vode, do drveta iroko, koje su posadili još njegovi daleki preci znajući da će se jednog dana između dva meseca roditi njihov potomak koji će odlučivati o prestolu plemena.

Drvo iroko dočekalo ga je čvrsto isprepletanog stabla, čija su se vlakna toliko bila izuvijala da niko nije mogao da ga poseče. Ako bi i probao, ono bi se samo još jače uvilo i steglo poput kamena. Samo je vrač Badru imao oštru kamu koja je zasekla tvrdu koru dok iz nje nije potekao neobičan sok, poput suza. Dok ga je zasecao, čuo je jedan neobičan šum, kao da je samo drvo progovorilo:

– Badru, čekam te već godinama da ti došapnem proročanstvo koje u svojoj utrobi nosim otkad sam stvoreno. Od parčeta mene napravićeš najlepši štap na svetu, a u šupljini na dnu stabla pronaći ćeš i ukrase za njega. Tada ćeš dobro razmisliti kome ćeš ga dati. On mora pripasti najboljem, nekome ko će doveka vladati i doneti svom narodu sreću i blagostanje. Bude li se desilo drugačije, na štapu će se stvarati pukotine koje će se širiti koliko i kraj vlasti kralja. Onda će nestati i pleme i njegovo selo. Zato moraš dobro da razmisliš kome ćeš ga dati.

I kao da je od testa, Badru odreza veliki komad drveta, sede ispod njega i krenu da ga svojom oštrom kamom oblikuje. Isprepletana vlakna kao da su se i sama odvijala a godovi se spajali u žutosmeđoj lepoti sve tamnijih šara. U šupljini je pronašao parče ebonovine tamne poput afričkih noći, malu slonovu kljovu i jedan zamotuljak pun zlatne prašine. Cele noći Badru je deljao i rezbario štap ukrašavajući ga i gladeći dok nije postao ravan poput mirne velike vode koja se u svitanju ljeskala pod izlazećim suncem.

Pogleda ga s divljenjem – dug štap žućkaste boje sa prstenom od zlata i slonove kosti i drškom u obliku crnačke kraljevske glave. Kao da mu je i samo proviđenje cele noći slalo snagu u rukama i dah lepote kojom je stvorio pravo malo umetničko delo. Ostalo je još samo da odluči kome će ga dati.

Do puta ka plemenu i selu sa velikom kraljevskom kolibom koja je sad bila jezivo prazna,  premetao je po mislima šta da radi. Zahvaljujući čestim ratovanjima poslednjeg kralja, mnogobrojni muškarci se nisu vratili. Da, odluči, vreme je izabrati nekog krotkog, mirnog, posvećenog božanstvima i svom narodu. I čim uđe u selo spazi mladog i snažnog Keitu kako smireno gleda u nebo. Pomisli da je on, sa svojim neobičnim imenom koje na jeziku Afrike znači vernik, najbolji izbor za sve.

I zaista. Čim vrač Badru izabra Keitu za novog kralja i predade mu žutosmeđi štap od drveta iroko, celom plemenu i narodu krenu nabolje. Smešile su im se godine mira i blagostanja. Zamenivši ratove radom, i bogatstvo se uvećavalo. Najlepše devojke sela birao je Keita za svoje supruge, kako običaj nalaže, i one su mu rodile mnogo dece, od kojih je najstariji dečak postao princ i čekao dan kada će svog oca naslediti na prestolu i dobiti taj neobični štap koji kao da je davao još veću mudorst i snagu njegovom ocu.

Godine su prolazile, pa i ceo vek. Selo poče da biva sve veće, umesto koliba podigoše se i kuće sa slamenim krovovima, a od kraljevske kolibe postade veliki dvor optočen zlatom i dragim kamenjem i svim bogatstvom koje se slivalo ovom miroljubivom vrednom narodu.

Ali, da sreća ne traje doveka, pokaza se sa praunukom Keitom IV. Iako u početku ništa nije slutilo na nevolju dok je narod živeo zadovoljno i ne misleći da u kraljeve stvari treba da se meša.

Keita IV je bio mudar, pravedan i smiren čovek, ali se od ostalih predaka i svojih muških podanika razlikovao samo po jednom – voleo je samo jednu ženu. Jumoke je bila zenica njegovog oka i kada mu je jednom osvojila srce, nije poželeo više nijednu, ma koliko da su mu se nudile najlepše devojke njegovog plemena. A ona je bila prava lepotica, gipka i graciozna poput brze antilope u savani. Kada mu je rodila muško dete, i to isprve, nije postojao srećniji kralj na celom svetu.

Keita IV je obožavao svog malog sina, možda čak i više nego što je voleo svoju ženu. Nije bilo te stvari koju nije hteo da mu učini, da je hteo zvezde s neba, on bi mu ih skinuo. I Jumoke nije zaostajala i mali princ je znao da nema želje koja mu se neće ostvariti.

Godine su prolazile i kad je Keita V došao na vlast, otac mu je već bio star i bolestan. Ležeći na zlatom optočenom krevetu, ispričao je svom sinu legendu o štapu od drveta iroko, istu onu koju je njemu ispričao njegov otac pred svoju smrt i otkrio tajnu godina blagostanja. Molio ga je da vlada mudro, pravedno i čvrsto, da osluškuje svoj narod i voli svoje pleme. I Keita V je obećao da će biti sve kako otac kaže.

Onog trena kada je stari kralj zauvek zatvorio oči, mladi vladar je preuredio dvor optočivši ivice vrata sjajnim dijamantima a zidove obložio svilom i kadifom. A onda je izabrao svoje žene, rešen da ima veliko potomstvo i ne veže se samo za jednu ženu kao njegov otac.

I zaista, sve najlepše devojke plemena došle su ispred dvora da ih Keita V odabere. Išao bi sa svojim štapom kucnuvši po zemlji ispred svake koja bi mu se dopala. Kada je izabrao šest najlepših, okrenuo se i ušao u dvor. Uzbuđene devojke krenule su za njim, bilo je samo pitanje vremena koja će od njih roditi naslednika.

Ali, ne namešta život baš sve kako onaj koji ga živi želi, nekada se i umori od okretanja točka na srećniju stranu i kao da baš nestrpljive najviše kazni. Godine su prolazile a žene Keite V rađale samo žensku decu. Svake godine po jednu, očajne, a otac sve gnevniji uzaludno iščekujući sina.

Prvi put se posle celog veka začuo plač očaja u sada već velikom selu kada je Keita V isterao svih šest žena iz dvora sa sve kćerima i naredio da zauvek napuste selo kad ne umeju da mu rode naslednika. Majke su plakale kršeći ruke nad zlatnim vratima, a devojčice uplašeno stajale sa strane drhtavo grleći jedna drugu. One koje su ga najviše volele ostale su da čekaju da izađe, a kad se napokon pojavio, pohitale su mu u susret ne bi li se obisnule o njegove noge moleći ga da se vrate. Iz kraljevih očiju suknuo je gnev poput plamene munje i prvi put je okupljeni narod video kako svojim štapom udara zemlju ispred njih ne bi li prestale da mu se približavaju. Vratio se ogorčeno u dvor ne primetivši kako na štapu poput žilica na listu vijugaju tanke i opasne pukotine i ne čuvši zloslutni šapat koji se iz njega oglasi.

Godine su prolazile a u selu se ceo život okrenuo naglavačke. Svaku ženu plemena Keita je zvao u svoj dvor ne bi li mu podarila muško dete. One bi ostavljale svoje muževe i decu i dolazile, a među muškarcima se raspirivala sve veća srdžba. U ljutnji i potmulom gnevu prestajali su da rade priželjkujući kraljevu smrt. A on je još uvek bio u punoj snazi i – dobijao samo žensku decu. Svaka od novih majki bila bi proterivana iz sela a na štapu kojim bi malo-malo pa lomio svoje skupocene stvari po dvoru od nemoći i jada dubile su se pukotine poput dubokih ožiljaka nesreće i srama.

Kada su sve žene sa svojim kćerima oterane iz sela, Keita V je okupio preostale muškarce, koji su ga gledali zakrvavljenim očima od tuga koje su ih kosile. Deca su im umirala, a glad je kucala na vrata. Ali, činilo se da kralja to nimalo nije briga.

– Narode, vreme je za pohod! Nijedna žena iz plemena nije mogla da mi rodi princa i vreme je da krenemo dalje, da svako drugo pleme pokorimo i zarobimo mnogo žena. Ja znam, ja osećam, da neka tamo, neka koja samo mene čeka, može da mi podari sina – grmeo je iz sve snage. – Krenimo u pobede! Svi zajedno, za spas kraljevskog potomstva i plemena!

Okupljeni muškarci gledali su ga ugaslim očima, u njima više nije bilo ni želje ni nade. Neki se i okrenuše i odoše svojim kućama. Videvši ih takve, bez žara i snage, Keita V oseti bes kakav nikad nije, onaj koji nije poznavao odbijanje, bespogovornu poslušnost i ostvarenje svake želje. Zagrme još jače, podižući štap i visoko preteći:

– Onoga ko ne sledi svoga kralja sačekaće smrt, surova i spora – zatrese se zemlja od njegovog gromkog glasa i zažari nebo od očiju poput razgnevljenog tigra.

Pa kad ni u čijim očima ne prepozna strah, pojuri na njih preteći podižući štap obuzet strahovitim gnevom i ne čuvši njegovo zloslutno šištanje. Odjednom, iz crvenih oblaka blesnu munja, u krvavoj iskri zagrize štap i pocepa ga na sitno iverje, raspuče se slonovača i raspoluti crnačka kraljevska glava na dršci. Odmah za njom grom zapali slamene krovove kuća i vatra se razjuri selom vođena magijom šaputavog čarobnog drveta iroko.

Muškarci pogledaše okolo i bez straha koji više ni ne oseća onaj koji nema ništa, napustiše zapaljeno selo. Kralj Kaita V ostade sam i u stravičnom kriku spoznade kako je čarobni šapat štapa drveta iroko zauvek sagoreo sve njegove želje i nade.

 

2

„Njanjava“ Sonje Končar ili kakav nam odraz šalje ogledalo ljudskosti

sonja1

U današnje vreme prepuno drečećih uznemirujućih novinskih naslova, agresije na rubu skoro svake usne, podsmevanja, omalovažavanja, a zapravo vapaja za pažnjom i normalnošću, često se čuju pitanja zašto su nam deca postala čudna i šta se to sa njima dešava.

Otkud njima bahatost, arogancija, surovost i sklonost ka nasilju i ispadima? Na koga li su se ugledali kad im dadosmo sve što imamo, samo još krv da nam istoče. Otkud im psovke? Ta u kući se samo pomalo nešto usput odvali. Ali samo ono osnovno, ništa bog zna kako kreativno. Otkud im podsmeh prema onima koji nemaju? U kući se niko nikome ne podsmeva. Samo se hvalimo kako imamo. Otkud to da maltretiraju drugare po odeljenju? To u kući ne mogu da vide. Doduše, jeste da se omakne ko bi koga rado isprebijao ili išamarao, ali na tome se sve, pobogu, završi. I otkud priča da smo uvek mi krivi? Pa mi imamo samo njih i šta drugo da radimo nego sve njima da činimo? Pa volimo ih i ako su nasilni, bezobrazni, problematični, nemamo kud, to su naša deca, drugu nemamo!

E pa baš u takvom svetu žive ti mali ljudi i svaki dan grade svoje živote i svoju sudbinu. Neko svetlu, neko gorku, ali niko ih ne pita, na rubu očaja ili surovosti, moraju dalje. E baš o takvim malim ljudima koji iz dana u dan postaju sve veći i sve više liče na one velike, nimalo svetle i dobroćudne, piše Sonja Končar u svom prvom romanu Njanjava. I šalje turobnu sliku današnjeg tinejdžerskog sveta u kome je najlakše zapetljati se u otrovno trnje zlobe i straha ako nisi isti, ako nemaš ili ne deliš želje i stremljenja većine.

Međutim, kada se u životu naruši ravnoteža dobra i zla, savremeno društvo ne sme da zanemi. Upravo se u takve virove današnjice upustila autorka, stvarajući, na bazi svog bogatog pravničkog iskustva,  roman sa veoma aktuelnim temama vršnjačkog nasilja, nemira najosetljivijih godina, roditeljstva, uloge prosvetnih radnika u vaspitanju, ali i praštanja, razumevanja i pronalaženja nade da dobro još uvek može da prevagne na terazijama života.

Sanda je trinaestogodišnja devojčica kojoj se život u jednom trenutku potpuno menja. Nakon razvoda roditelja i gubitka dede koga je beskrajno volela, seli se sa majkom u Novi Sad i počinje sasvim novi život. Ali ono što ne zna je da će uz nove drugare dobiti i najnezaboravniju godinu svog života – postaće žrtva vršnjačkog nasilja i biti uvučena u vrtlog iz koga se izlaz teško pronalazi.

Jednostavnim stilom, prijemčivim svakom čitaocu, u ovom romanu otvorene su mnogobrojne teme i dotaknute velike i važne istine. Toliko životne i realistične da bi svako u njemu mogao da pronađe poneko parče svog života.

Ovo je knjiga namenjena svakom roditelju koji se bori sa najtežim poslom današnjice – izvođenjem tinejdžera na pravi put u svetu zavisti, nadmetanja materijalnim vrednostima, psovki i rijaliti programa. U njoj se može naučiti kako se samo pažnjom i razgovorima može dopreti do tananih dečjih duša, ali i usađivanjem pravih vrednosti i sigurnosti u porodičnom okrilju. Ovo je vodič za one koji primećuju skrivenu patnju svoje dece iza koje se krije surova oštrica vršnjačkog nasilja i uputstvo kako da se sa njim suoče i izbore.

Ona je poziv i nastavnicima i profesorima na koji način da se obraćaju učenicima i podučavaju ih kako da se podržavaju, bodre i ugledaju jedni na druge, da ih uče fer ponašanju, uvažavanju i pravilima koja ih čine odraslima.

Knjiga će možda biti najbliskija baš tinejdžerima jer ulazi u suštinu njihovih beskrajnih preispitivanja i dilema zašto je svet toliko komplikovan i zašto su toliko neshvaćeni iako se trude da se prilagode.

Zašto smo svi toliko komplikovani, pitala se.  Zašto jedni druge ne čujemo? A i kad se čujemo, ne razumemo se. Na hiljade olako prosutih reči, hiljade propalih pokušaja da objasnimo sebe, da ubedimo druge, da se razumemo. I koliko puta ne uspemo u tome? Živimo, radimo i ponašamo se onako kako mislimo da treba. I onda, odjednom i bez ikakve najave i prethodnog upozorenja, naiđemo na problem. Sve  u životu izgovaramo ili radimo u želji i nameri da budemo shvaćeni, voljeni i srećni… Želimo da budemo deo grupe, da se dopadnemo, prilagodimo.  Ali suviše često ostanemo neshvaćeni. A ne shvatamo ni mi druge. Da li iz revolta ili nedostatka vremena, iz sebičnosti ili ko zna čega još nismo u stanju da prihvatimo i razumemo druge. Stvaramo jedni drugima probleme, unosimo razdor, svađu i prepirku. Pitanje čemu sve to? Da li je vredno? Da li se iko ikada zapitao koliko košta jedna svađa? Ili kolika je cena jednog iskrenog razgovora, shvaćenih reči i olakšanja koja oni nose sa sobom?

Ali bez daljnjeg, žrtve vršnjačkog nasilja će u njoj naći odgovore na sva pitanja. Zašto je teško kad si drugačiji od svog okruženja, otkud netrpeljivost prema jakim karakterima i deci posvećenoj učenju i zašto se uspesi ne praštaju kada se nađe neko bahat koji se hrani strahom i ćutanjem svoje žrtve. I zašto se povlače, ćute i pored bespomoćnosti i straha prikrivaju život pretvoren u noćnu moru.

Seciranjem najsitnijih delića vršnjačkog nasilja Sonja Končar potresno uverljivo otkriva kako se razvija odnos agresivne devojčice prema svojoj žrtvi. Zašto je kinji, podsmeva joj se, omalovažava, fizički zlostavlja, da bi na kraju pokrenula hajku na društvenoj mreži u koju će uvući veći deo škole. I zašto joj daje nadimak Njanjava. 

„Ma daj, bre, Njanjava glupačo, prekini već jednom. Nerviraš me i ti i tvoj sendvič“, reče Milica opet se kreveljeći. „Šta te briga zašto sam to uradila? Može mi se, eto zato. I uživam u tome da te gledam kako plačeš. To sam ti već rekla. Onog momenta kada ti počneš da plačeš, ja se osećam bolje. Prijaju mi te tvoje suze. A ti? Ti ništa drugo ni ne znaš da radiš, samo cmizdriš po ceo dan otkako si došla. Nije ovo cmizdraona, ovo je škola. Idi kod babe svoje pa tamo cmizdri“ 

Pa ipak, u ovom romanu prevagu će odneti slavljenje prijateljstva i dobrote kao zrna koje se nalazi u svačijoj duši. Kao i nade da veliki ljudi još postoje, samo ih treba malo bolje potražiti. Ali ona nosi i jednu veliku istinu – onu da su nova pokoljenja ogledalo nas samih.

Nasilje je svaki oblik ponašanja koje ima za cilj namerno povređivanje ili nanošenje bola, bilo psihičkog ili fizičkog. Nasilno ponašanje ima obično isti ili sličan sadržaj, traje duži vremenski period i nasilnik ima moć nad žrtvom.

Nasilje se pojavljuje u različitim oblicima. Verbalno nasilje je svaki vid ismevanja, nazivanje pogrdnim imenima, ruganje, vređanje, dobacivanje. Nije neophodno naglašavati koliko deca, bez obzira na uzrast, mogu biti inventivna u ovakvim kreativnim oblicima verbalnog izražavanja. Fizičko nasilje podrazumeva udaranje, guranje, otimanje i uništavanje stvari. Ranijih godina je uglavnom bilo karakteristično za dečake, ali se, nažalost, sve češće javlja i kod devojčica. Deca koja su izolovana iz društva, ignorisana od strane drugova, trpe ogovaranje i o njima se izmišljaju razne priče koje obično nemaju lep i istinit sadržaj jesu žrtve socijalnog nasilja. Psihičko nasilje podrazumeva preteće poglede, grimase, neželjene komentare, iznuđivanje novca, ucenjivanje.

 
sonja kraj