2

Poslednja karta za brod „Niš“

ludolf_bakhuizen_-_ships_running_aground_in_a_storm_-_wga01131

Ludolf Bakhazen, Brodovi u oluji

Snažan vihor potrese staklo na prozoru kraj tamnocrvene fotelje na kojoj je zadremala. Trže je hladan dah taknuvši joj u srce koje opet preskoči jedan otkucaj, kao stari časovnik čiji od rđe nagrižen mehanizam više ne možeš ni podmazati. Dok su se oblaci pepeljastih tonova gomilali od Zemuna, ona steže neki izgužvani komad papira i potrese je još jedan vihor, onaj spleten od davnih sećanja sa kojima je u poslednje vreme drugovala uvek kad oseti po jednu prikradajuću pauzu u svojim damarima.

…Isti jedan ovakav dan pre punih pedeset godina, septembarski nežan i mek, dan zrelog leta polegao po krovovima koji kao da se polako, uz tanani bol oprašta od leta. Njena svilena haljina ispod mantila puna ustalasane topline i šešir koji krije ustreptale misli od svega što je čeka. U ruci tašna sa spremljenom krštenicom i pismo:

Dođi na pristanište, kod broda „Niš“. Polazimo u pola 2, kartu sam ti ostavio na blagajni. Uzmi je i uđi, čekam te za stolom u brodskom salonu. A onda samo nas dvoje zauvek.

                                                                                                                                   S.

Požurila je iz dvorišta punog malih stanova i bašta koje su već mirisale na jesen i vlažnu zemlju. Na ulici natrča na kasapskog radnika nakrivljenog kačketa i šeretskog osmeha i ustuknu zaobilazeći ga. On se okrete za njom i nasmeja, a ona suspregnu neki tihi trzaj u dnu duše i odluči da zaboravi sve očeve pohvale koje su se na njega odnosile i ubeđivanja da bi bio prava prilika za nju. Ne, pomisli, ja sam sama krojač svoje sreće. I to joj obasja lice zajedno sa vrućim zrakom sunca koje joj se uplete u kosu.

Stiskajući tašnu kao da u njoj nosi celu svoju sudbinu spuštala se kaldrmom ka pristaništu. Stići će ranije, sesti pored njega i uhvatiti ga za ruku. A na drugoj obali, zemunskoj, onoj koja se već vidi na obzorju ispod oblaka, postaće njegova žena. I više nikada neće biti nesrećna.

Na ulici koja se zmijolikom obalom pripijala uz reku upade u gužvu. Neki nervozni ljudi gurali su je, a ona se uplaši da ne izgubi tašnu pa je pripi još jače uz svoje grudi i odlučno progura među svim tim mantilima i šeširima.

Na pristaništu je dočeka još veća graja. Jedan brod je polazio načičkan nekom silnom decom koja su sa palube mahala i cičala nad mutnom rekom. Ona požuri do blagajne da uzme svoju kartu koja će je odneti u novi život. Žena je sa druge strane stakla pogleda i reče:

– Drugarice, brod „Niš“ je upravo otišao, danas nešto ranije nego inače. Ali izvolite poslednju kartu koja je ostala za Vas, možete je iskoristiti za brod „Zagreb“, koji će po podne takođe krenuti za Zemun.

Ona je pogleda u neverici, pobledela od razočaranja i oseti neku neobičnu strepnju koja joj je plazila niz leđa prateći mekotu svilene haljine. Okrenu se i pogleda ka brodu koji je sekao talase dve zagrljene reke, jedne mutne, druge plave i nešto joj se bolno razli po duši pri pomisli da je on čeka za stolom brodskog salona sam.

A onda podiže začuđene oči i vide one oblake koji su još odavno stezali nebo iznad Zemuna. Ugleda sunce kako tinja i njihove tamne obrise koji joj se učiniše krvavi. Ali ne stiže da odagna tu strašljivu misao jer joj se nenadani snažni vihor koji podiže silnu prašinu obmota oko mantila i otrže šešir. Prokapaše prve kišne kapi koje se očas sručiše poput velike vodene zavese, zamrači se nebo i tvrđava na brdu postade kao neka velika neman koja iz svojih laguma šalje neljudske krike.

Ona požuri pod nastrešnicu blagajne, ali joj se oči ukočiše kad ugleda brod koji se nasred ušća propinjao u podivljaloj reci, mučen vrtlozima i olujom sa svih strana. Vide kako pokušava da se vrati i neke silne ljude u vodi, začu krike i među njima prepozna i svoj, ugušen u stravi srca.  Potrča ka obali, ne osvrćući se na sve jače kišne kapi koje kao da su sekle njeno lice i vide svu onu decu koja su pre samo neki tren mahala kako se dave ne uspevajući da dohvate daske i grede koje su im bacali sa palube. Vide i alase koji porinuše svoje čamce ka tom paklenom grotlu i oseti kao da je neko kamenje zasu sa neba. Grad, pomisli i nagonski podiže ruku ka ogaravljenom nebu da se zaštiti. Neki čovek joj priđe i odvuče je pod nastrešnicu blagajne dok su joj raskrvavljene ruke drhtale i krišom sklapale u molitvu.

Odjednom se zapeni gusta magla, koju su krici i jauci sekli poput oštrog noža, i zakloni pogled na brod. Ona oseti kako joj se srce zalepi za rebra i napusti je dah kada se još jedan snažan nalet vetra prolomi nad rekom zajedno sa čudnim zvucima poput paklenih bubnjeva i hučanja i neka potmula strava odjeknu sa pobesnele reke. A onda tišina, ona beživotna koja miriše na smrt…

Munja koja se račvala preko celog neba zaslepi joj oči a jak grom trže iz sećanja. Onog najbolnijeg, poput oštrice noža na koje se njeno srce svaki dan iznova nabada – vest da su telo njenog nesuđenog muža izneli poslednje narednog svitanja, među još 55 stradalih, zatočenih u brodskom salonu.

Tresak vrata opomenu je da sakrije suze i staru izgužvanu kartu. U sobu nahrupi njen muž zaplićući jezikom:

– Je l’ ima nešto da se jede u ovoj kući? Kome ja iz kasapnice donosim onoliko meso? – povika iskapljujući još jedno piće kao da je kapljica na dnu čaše.

Ona se i ne osvrnu. Kao i uvek kada bi je na isti način pozdravio dolazeći kući donoseći sa sobom gust i otužan dah vinjaka. Zagleda se u oblake istrošene od kiše, spremne da njihovu koprenu rascepa sunčev zrak i umiri se hvatajući u svakom preskoku svoga srca jasniji obris očiju onog koji je i dan-danas čeka za stolom salona broda „Niš“.

 

 

Advertisements
2

Milutin Bojić – kralj reči i srpskog bola i ponosa

mbojic poc

Kao što se svaki veliki pesnik koji umre mlad, kao po nekom nepisanom pravilu, grčevito bori za svaki stih u danu, stvarajući plodno i stihijski, kao da zna da je na ovaj svet spušten da bi iza sebe ostavio neizbrisiv trag, tako je i Milutin Bojić stvarao rime koje su ostale da huče kroz vekove. Stihove duboke, koji ostaju čvrsto utkani u krv onih kojima pripadaju. I kao i svima ostalima, smrt je donela paradoks – prerano došavši, poklonila mu je večnost.

Devetnaestog dana maja 1892, u imućnoj zanatlijskoj kući obućara Jovana Bojića i njegove supruge Sofije u Sremskoj ulici u Beogradu rodio se sin, prvi od njihovo petoro dece,  budući poeta, ljubitelj romantizma, čovek zlehude sudbine, osuđen na ratne muke, ali i priznanja, pesnik „bola i ponosa“ i tananih soneta, dramski pisac i pasionirani ljubitelj srpske srednjovekovne istorije.

bojic-fa-10 roditelji

izvor: milutinbojic.org.rs

Još kao dete rado je slušao maštovite priče, ponajviše narodne bajke i srednjovekovne legende koje mu je pričao Jovan Sremac, brat čuvenog pisca Stevana Sremca i prijatelj porodice Bojić. To je malog Milutina inspirisalo da počne da piše a njegov otac, ponosan na svog prvenca, njegove prve radove je brižljivo čuvao verujući da će jednog dana imati veliku vrednost.

Kao gimnazijalac počeo je da piše prve književne kritike za Dnevni list Milana Grola i postao najmlađi saradnik lista. Ipak svi oni napisani su pod pseudonimom samo zato što je smatrao da ga niko zbog tako malo godina ne bi shvatio ozbiljno.

bojic-fa-04 milutinbojic.org.rs

izvor: milutinbojic.org.rs

Svoje prve književne radove Milutin Bojić napisao je kao sedmoškolac, pod budnim okom svojih profesora. Tako je 1908, sa svega 16 godina, stvorio svoju prvu dramu Despotova kruna, koja je došla u ruke Risti Odaviću, direktoru Narodnog pozorišta, koji je već tada naslutio da se iza mladog pisca skriva veliki talenat. U isto vreme počeo je da niže i pesme pune ljubavi i neobuzdane mladalačke životne radosti koje pronalaze svoje mesto na stranicama književnog časopisa Delo. Prvi koraci na putu ka slavi su načinjeni.

Početak studija filozofije vezuje se za sve veća priznanja u poetskom i kritičarskom radu. Njegove pesme ne samo da su počele da izlaze u Srpskom književnom glasniku, časopisu čuvenog Jovana Skerlića, strogog književnog kritičara čija je samo jedna reč mogla da unapredi ili unazadi svakog pisca, već je dobio i veliko priznanje kao početnik i ubrzo postao Skerlićev miljenik. I kritičarski rad cveta te piše pozorišne kritike za časopise Dnevnik i Pijemont.

U to vreme veliki uticaj na književni rad svog bivšeg učenika vršio je Bojićev profesor iz gimnazije Milutin Dragutinović, koji je bio i književni kritičar i član umetničkog odbora Narodnog pozorišta. Kada mu je mladi student  pokazao nacrt svoje drame Lanci, on ga je ubedio da se prijavi na konkurs Književnog odbora Narodnog pozorišta, rame uz rame sa poznatim piscima, između ostalih i Branislavom Nušićem, Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem. Mladi pisac na konkursu nije prošao, ali već godinu dana kasnije na pozorišnim daskama njegovo delo doživljava veliki uspeh.

bojic-fa-08 sa radmilom

Milutin Bojić i Radmila Todorović (izvor: milutinbojic.org.rs)

I privatan život mladog Bojića doživljavao je blistave trenutke. Omiljen među boemskim krugovima, voleo je da provodi večeri na kaldrmi Skadarlije i vodi umne razgovore pune briljantnih misli. Pun strastvene životne radosti zaljubio se u Radmilu Todorović i počeo da joj piše najlepše ljubavne stihove. U prvim danima ljubavi kao da mu se ostvaruju svi snovi jer njegova velika drama doživljava premijeru u Narodnom pozorištu.

Kraljeva jesen

(„Nas odredi sudba za velika dela“)

Bojićev uspon postaje brz i siguran, u to vreme je već bio slavljen kao uzdanica srpske poezije i njegova prva istorijska drama u stihu, koju je napisao još u 6. razredu gimnazije, objavljena je 1912. u Srpskom književnom glasniku. Nastala je pod uticajem stvaralaštva Oskara Vajlda i Edmona Rostana, ali i zahvaljujući proučavanju Biblije. Temu je preuzeo iz 14. veka, najslavnijeg razdoblja srpske istorije, i prikazao odnos između kralja Milutina i njegovog sina Stefana Dečanskog.

Komad je trebalo da bude prikazan kao uvertira glavne predstave, ali je postao događaj večeri. Kritika nije bila blagonaklona, ali je publika bila oduševljena jer je te večeri imala prilike da vidi na potpuno nov način prikazanu dramu iz srpske istorije, iskazanu modernim stihom, punu vizantijskog sjaja, poput  još jedne Bojićeve lirske pesme. Istorijska zbivanja bila su prikazana iz ugla dvorske i erotske intrige i očaja starog kralja Milutina čija se mlada žena Simonida zaljubljuje u svog pastorka Stefana Dečanskog,  koga pokušava da spasi od oslepljenja i bacanja u lance. Istorijski događaji skrajnuti su u drugi plan a umesto njih živopisno je dočaran trougao strasti, starosti i ambicije igumana Danila.

323791_stefan-decanski_ls anastas jovanovic

“Stefan Dečanski”, litografija Anastasa Jovanovića (Izvor: wikipedia.org)

Uporedo sa pisanjem drama, Bojić pod uticajem književnog stvaralaštva Viktora Igoa, Ničea, Bodlera, Tolstoja, Čehova i Frojda, stvara i svoje najlepše pesme. Radmilinim rukopisom prepisani svi stihovi objavljivani u raznim književnim časopisima, dobijaju formu objavljene zbirke Pesme, u izdanju najčuvenijeg beogradskog izdavača Svetislava Cvijovića  1914. godine, u predvečerje Prvog svetskog rata. Nekoliko dana pred smrt Jovan Skerlić je svoju poslednju književnu kritiku posvetio Milutinu Bojiću i u njoj istakao snagu talenta i mašte, bogat rečnik i zvonak stih mladog pisca, koga više nije gledao kao nadu već kao pesnika koji je iznedrio svoje veliko delo.

U isto vreme Bojić odlučuje da veri Radmilu, ali nadolazeći ratni vihor remeti sve njegove planove. Zborno mesto bilo mu je Skoplje, ali je na regrutaciji zbog nežnog zdravlja i malog rasta oslobođen vojske. Okupacija Beograda prekinula mu je studije, odložila planove za venčanje sa Radmilom i razdvojila im puteve. Jednog jesenjeg dana otišao je iz Beograda, ne sluteći da ga više nikada neće videti, i prebacio se u Niš, gde je dobio posao vojnog cenzora. I tamo je nastavio da objavljuje. U Nišu je iz štampe izašla poema Kain, koju je Bojić završio neposredno pred okupaciju Srbije. U njoj je na duboko patriotski način dao sliku biblijske teme bratoubice Kaina i Avelja uporedivši ih sa napadom Bugarske na Srbiju. Prilikom opsade Niša, Bugari su spalili sve primerke knjige, a jedina koja je preostala bila je ona koju je Bojić poneo sa sobom.

bojic-fa-12 sa bracom i sestrama

izvor: milutinbojic.org.rs

Smestivši ostatak porodice kod rođaka u Kraljevo, Bojić se sa bratom Radivojem povlačio preko Crne Gore sve do primorske albanske luke Sveti Jovan Medovski, gde se opet susreo sa Radmilom, nadajući se da će savezničkim brodovima moći da se evakuiše u italiju. Međutim, vojnim vlastima je pesnik delovao sposobno za vojsku, tako da su se na lađu ukrcali samo Radmila i njegov 13-godišnji brat, a on je ostao sam, prinuđen da sa vojskom i narodom pređe Albaniju sve do Krfa noseći Vukov Rečnik u rancu i buduće stihove u sopstvenoj glavi. Prelazeći preko albanskih vrleti i gudura, spavajući vrlo malo i narušavajući sopstveno zdravlje, počeo je da piše stihove koje će ući u zbirku Pesme bola i ponosa i dramu Uroševa ženidba.

Serb_retreat_over_snow-covered_mountains wiki

Prelazak srpske vojske preko Albanije (izvor: wikipedia.org)

Kada je stigao na Krf, za olakšanje nije bilo mesta. Među vojnicima su počeli da se javljaju znaci pegavog tifusa i ubrzo je otvoren karantin na ostrvu Vido, ostrvu na čijem su kamenu živele samo zmije. Za dva meseca na njemu  je umrlo 11 hiljada ljudi, a od toga njih 7 hiljada sahranjeno je u moru jer nije bilo prostora da budu pokopani na kopnu. Stravične slike koje su postale deo Bojićeve stvarnosti, bile su inspiracija da stvori remek-delo svoje poezije.

Plava grobnica

(„Jer hoću da vlada beskrajna tišina

Da i mrtvi čuju huk borbene lave“)

Ova pesma je nastala kao skup osećanja i utisaka dok je zajedno sa narodom i vojskom prošao golgotu Albanije i Vida, gledao pobede i poraze, klicao u nadolazećoj euforiji rata i pratio pobedničke kolone u izgnanstvu. Upravo su ovi događaji uticali na njegovu pesničku zrelost. Ova pesma se decenijama čvrsto vezivala za Milutina Bojića i kao da je bila srasla sa njegovim imenom, pa čak i kada su ga skoro pa zaboravljali, njom je provejavao u književnim obrisima. Puna snage i lepote, zvuči poput himne u kojoj se odigrava jedno herojsko opelo koje živima ostavlja u amanet ponos i tugu, spletenu oko slave predaka. U njoj je prikazana vizija nemerljive morske pučine ispod čije plavetne površine leži groblje, među školjkama i algama, gde heroji nalaze mir, ali i borbenom lavom večno huče kroz istoriju i tako nikada ne završavaju svoj put. Njena najveća vrednost skriva se možda baš u tome što je u nju utkao sopstveno iskustvo, gledajući kolone iscrpljenih, živih kostura koji su dolazili na Krf, pa potom na ostrvo Vido, „ostrvo smrti“, na kome su pronalazili svoj kraj naslagani kao cepanice dok ih čamac ne pokupi sa obale i pobaca u more. Bojić je ove scene uspeo da podigne do kulta i pitanje je koliko bi još sličnih pesama napisao da je poživeo.

plava

foto Jelena Dilber

Na Krfu je mladi pesnik ubrzo počeo da radi kao činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova, a ubrzo je prešao u Solun na mesto vojnog cenzora. Zbog narušenog zdravlja dobio je mesec dana oporavka u Nici, gde se napokon našao sa verenicom i bratom, koji su ovde živeli sklonivši se od rata. Mesec ljubavi doneo je inspiraciju za ciklus Soneta koje je po povratku u Solun svakodnevno pisao u pismima Radmili, a koji su objavljeni tek nakon njegove smrti.

(„Za mene noćas vaseljene nije,

 Oči su tvoje sunce, zvezde, duge“)

bojic-fa-05 u nici milutinbojic.org.rs

izvor: milutinbojic.org.rs

Okrepljen i pun nove energije u Solunu dovršava svoju drugu veliku dramu, koja je takođe objavljena tek nakon njegove smrti.

Uroševa ženidba

(„Oprosti mi, oče, ja sam tako stvoren“)

Istorijska drama u stihu je zapravo parodija političke drame. Najkomičniji delovi nalaze se u ljubavnom zapletu. Suočavanje oca i sina je predstavljeno na poseban način, kao dosetka o moćnom caru Dušanu, energičnom i snažnom i njegovom melanholičnom sinu Urošu, sanjalici i slabiću, koji voli da čita knjige, sa životnom željom da ode u manastir umesto da osvaja zemlje. Poznatu temu nejakog Uroša Bojić je predstavio kroz komediju, posebno kada polubrat cara Dušana, Siniša Nemanjić Paleolog, nastupi kao neodoljivi ljubavnik koji i Dušanu i Urošu preotima voljene žene. Zanimljiv je i način predstavljanja likova jer car Dušan izgovara poznate patetične Bojićeve stihove na velike istorijske teme, a Uroš podjednako patetične stihove o prirodi i ljubavi.

bojic-fa-09 premijera kraljeva jesen

izvor: milutinbojic.org.rs

Godine 1917, kao dokaz da je Milutin Bojić bio najaktivniji pesnik srpske emigracije, objavljeno je njegovo najčuvenije delo Pesme bola i ponosa. Kritika je imala samo reči hvale i ovenčala ga je priznanjima nazvavši ga „kraljem reči“. U njoj su, pored Plave grobnice, pesme koje predstavljaju istinsko svedočanstvo stradanja srpskog naroda tokom povlačenja preko Albanije i izgnanstva na Krfu, naroda koji je svoj opstanak vezao za trusni kraj istorije, za vetrometinu na kojoj je primoran da svoje bivstvo brani od većih i jačih i opstaje uprkos stalnim krvavim sukobima. Međutim, u velikom požaru krajem leta vatra je progutala sve primerke zbirke pesama. Jedini preostali ostao je onaj koji je Bojić poslao svojoj verenici. Upravo će on posle rata biti osnova za novo izdanje.

bojic-fa-07 u bolnici

izvor: milutinbojic.org.rs

Nekoliko meseci kasnije zdravlje pesnika se naglo pogoršalo. Nakon zapaljenja pluća uspostavili su mu dijagnozu – tuberkuloza. Ubrzo je primljen je u jednu od najboljih vojnih bolnica u Solunu, ali prekasno. U novembru 1917. je preminuo u 25. godini, do poslednjeg dana grozničavo sanjajući o nenapisanim stihovima, u euforiji slepe nade da ce ozdraviti. Sahranjen je na vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu, a 1922. njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd, na Novo groblje, pored roditelja.

8707645_108343194421grob milutina bojica

Grob Milutina Bojića

Radmila mu je do kraja života ostala verna i nikada se nije udala. Nakon rata vratila se u Beograd, gde je umrla pola veka kasnije.

Pesnik pun borbene nade i želje za pobedom i mirom nije dočekao proboj Solunskog fronta, povratak izbeglica u Srbiju, oslobođeni Beograd niti saznao šta je za njegov rod značila pesma, remek-delo Plava grobnica, ali je zato u svom kratkom stvaralačkom veku učinio mnogo više nego brojni dugovečniji srpski pesnici.

Mirnoće mi dajte, da svu snagu stečem,

Da iz srca dadnem

Sav bol i sav ponos i, kad ih izreknem,

Ko list sveo padnem.

 

milutin-bojic-biblioteka_ seecult.org

Izvor: milutinbojicbiblioteka.seecult.org

0

Leonardo da Vinči – blistavi um ispred svog vremena

leonardo poc

Da je čovečanstvo znalo da se 15. aprila 1452. u jednom malom toskanskom selu rodio najveći um renesanse, univerzalni genije u obličju slikara, vajara, arhitekte, pronalazača, umetnika i mislioca, osetilo bi beskrajni ponos i upravilo sve poglede u njega. Ali nije tako bilo, koliko voljen i poštovan, Leonardo da Vinči je tokom svog života doživeo mnoge teškoće, nepoverljivosti, čak i spočitavanja i surevnjivosti drugih umetnika. Pa ipak, iako je najveći broj dana proveo u tišinama svog genijalnog bića, tajanstvenim rukopisima i nacrtima, pisani na način koji je tek trebalo razotkriti, ostavio je iza sebe neizbrisiv trag, takav da je svim generacijama nakon 15. veka dao odgovore na pitanja koja se i danas postavljaju.

1024px-Vinci_casa_Leonardo

Kuća u Ankjanu, u kojoj je u detinjstvu živeo Leonardo da Vinči (izvor: wikipedia.org)

Tek se u 19. veku otkrivaju mnogobrojne tajne vezane za Leonarda da Vinčija, od kada se i biografi trude da ostave svoj trag o njegovom životu pa tako i njih okrzne pomalo slave ovog večnog umetnika. Među njima je najpoznatiji Đorđo Vazari, koji je prvi, još u 16. veku  opisao život slavnog Da Vinčija u enciklopedijskom delu Životi slavnih italijanskih slikara, arhitekata i vajara, a biografija koju vam predstavljam je delo Bruna Tardinija, italijanskog izdavača, pisca, pesnika i esejiste, za koju je tokom prošlog veka sakupio sve poznate detalje iz Leonardovog života, sačuvane skice, nacrte i slike, dočarane i ilustrovane upečatljivim fotografijama scena iz serije italijanskog reditelja Renata Kasteljana Život Leonarda da Vinčija, snimljene 1971. godine, koja je nagrađena Zlatnim globusom.

ldv amazon

Originalno italijansko izdanje knjige Bruna Nardinija “Život Leonarda” iz 1975. (izvor: amazon.com)

Prema njegovim istraživanjima, Leonardo je rođen 1452. u blizini grada Vinčija. Budući da je u to vreme bilo sasvim prirodno rađati decu van braka, prvi put se spominje u poreskim knjigama kada ga je deda Antonio da Vinči prijavio kao još jedno izdržavano lice, nezakonito dete njegovog sina ser Pjera i seljanke Katerine. Dečak je tako ušao u očevu kuću i nasilno odvojen od majke, koju su udali za lokalnog meštanina a Pjera oženili maloletnom Firentinkom Albijerom.

U ovim prvim poglavljima otkrićete šta je dečaku značio njegov stric Frančesko, zašto je zavoleo prirodu, kojoj će se uvek vraćati, koja je simbolika jastreba u njegovom životu, koji u najodsudnijim momentima preleće preko modrog neba i ko je ta žena koja se, kao nekim čudom, uvek stvorila kada bi on prolazio kraj njene kuće i gledala ga dugo sa bolom u očima.

Pratićete Leonarda kada se sa ocem i maćehom preseli u Firencu, njegove prve dane školovanja kada je učio da svira flautu i pripremao se da nasledi oca u pozivu beležnika. Pratićete i važan zaokret u njegovom životu kada umesto računa, u kome je nadmašivao svog učitelja, odluči da izabere radionicu slikara i vajara Verokija, Donatelovog učenika. Otkrićete kako je izgledala jedna mala „umetnička škola“,  koji su to zadaci čekali buduće umetnike i kako je Leonardo izvršio prvi zadatak dobijen od Verokija.

Hristovo krštenje

Verokijev zadatak Leonardu bio je da naslika glavu jednog anđela na način kako je to naučio u njegovoj radionici. Međutim, mladi učenik je to tako maestralno učinio da je Verokio, čuvši kako se ostali dive, odlučio da više nikada ne uzme četkicu u ruke.  

800px-Andrea_del_Verrocchio,_Leonardo_da_Vinci_-_Baptism_of_Christ_-_Uffizi

“Hristovo krštenje”, slika koja se danas nalazi u Galeriji Ufici u Firenci (izvor: wikipedia.org)

Otkrivaćete potom put Leonarda da Vinčija koji je čvrsto povezan sa učenim ljudima humanizma, koji su se zahvaljujući vladaru Firence, Lorencu de Medičiju, prozvanom Veličanstveni, okupljali u njegovom gradu. Već tada će vam biti nagoveštena i značajna rečenica iz umetnikovih spisa: „Mediči su me stvorili, Mediči su me uništili.“

Pitaćete se zašto je Firenca, koja je jednog od najvećih umova svih vremena koji je u njoj potekao, toliko malo volela. U njoj je doživeo neke od najmagičnijih trenutaka, ali i neke i od najponižavajućih dana. Moći ćete da birate da li je to optužba, pohranjena u „usta istine“ (bronzanu lavlju čeljust u dvorištu upravne palate u koju su građani ubacivali papiriće sa prijavama) da upražnjava homoseksualne aktivnosti sa svojim vršnjacima koji su zajedno učili u Verokijevoj radionici, osude zbog seciranja leševa u mrtvačnici firentinske bolnice, zbog čega je mogao da skrene pažnju ozloglašene inkvizicije, ili mnogo godina kasnije kada je njegov povratak dočekan sa podozrenjem, bio prevaren od strane braće u poslednjoj volji oca ili oklevetan da je uzeo novac za sliku koju nije uradio.

Firenca je ipak i grad njegove prve porudžbine, čuvene slike iz Firentinskog razdoblja.

Poklonjenje mudraca

Slika naručena od strane redovnika crkve San Donato u Skopetu sadržala je 57 figura koje kruže oko Bogorodice. Započeo ju je Leonardo, ali je nikada nije dovršio. Umesto njega to je učinio Filipo Lipi. Već tada se među Firentincima začelo nepoverenje i utisak umetnikove neodgovornosti.

poklonjenje-mudraca-leonardo-da-vinci

“Poklonjenje mudraca”, slika koja se čuva u Galeriji Ufici u Firenci (izvor: wikipedia.org)

Saznavaćete koliko je za njegov istraživački i naučni rad bio važan svestrani umetnik i čovek neobičnog kova Tomazo Mazini, zvani Zaratustra, i kakve su sve ideje njih dvojica pokušavali da sprovedu u delo.

Biće interesantno pratiti zaokret u Leonardovom životu preseljenjem u Milano, kojim je vladao vojvoda Lodoviko Sforca, zvani Moro (Crni) i kakvo je pismo sa sopstvenim preporukama u vidu ideja sa izumima ratnih veština Da Vinči poslao da pretekne svoj dolazak, kakvu je inspiraciju u njemu izazvala Cecilija Galerani, Lodovikova sedamnaestogodišnja ljubavnica, i kako je nova sredina uticala na širenje njegove slave.

Dama sa hermelinom

Cecilija Galerani je bila izuzetno obrazovana žena svog vremena, govorila je nekoliko stranih jezika i pisala je pesme. Njena lepota nagnala je Leonarda da stvori posebno umetničko delo. Slikao ju je gledajući njen odraz u ogledalu smatrajući da se tako najbolje vidi lepota duše slikarskog modela. Tokom poziranja se trudio da je zabavi pričama, basnama, pa čak i sviranjem lire. To je učvrstilo njihovo prijateljstvo i čak se verovalo da je Da Vinči prema njoj imao i dublja osećanja.

800px-Dama_z_gronostajem

“Dama s hermelinom”, slika koja se čuva u Muzeju Čartoriski u Krakovu (izvor: wikipedia.org)

Bogorodica u pećini

Narudžbina za veliku oltarsku ikonu crkve Svetog Franje prevazišla je sva očekivanja. Na njoj su postavljeni Bogorodica, Jovan, mali Hrist i anđeo u savršenom skladu sa posmatračem. Na njoj je pokazao ono što je najbolje naučio u Verokijevoj radionici – formu u kojoj figure stvaraju jedinstvo sa prirodom. Slika je donela veliku slavu Leonardu, ali crkva je za nju nudila mnogo manje nego što je umetnik procenjivao, zbog čega je odlučio da je zadrži. Umesto nje, slikari koji su ugovorili posao napravili su kopiju, na kojoj nema ruke anđela koja pokazuje na malog Jovana.

Leonardo_da_Vinci_-_Virgin_of_the_Rocks_(Louvre)

“Bogorodica u pećini”, slika koja se čuva u Muzeju Luvr u Parizu (izvor: wikipedia.org)

Otkrivaćete i svu svestranost ovog nenadmašnog uma, dalja istraživanja čovekove anatomije zahvaljujući kojima je stvorio „Vetruvijevog čoveka“, crtež tušem koji predstavlja proporcije idealnog muškarca. Iz tog vremena je i način na koji je secirao ljudsko oko, koji se, zahvaljujući njemu, koristio sve do 19. veka, koliko je učestvovao u izgradnji Milanske katedrale, na koji je to način osmislio i izrežirao veličanstvenu predstavu u vidu alegorije Raj povodom venčanja Morovog bratanca Đana Galeaca sa napuljskom princezom Izabelom Aragonskom o kojoj je pričao ceo Milano.

800px-Da_Vinci_Vitruve_Luc_Viatour

“Vitruvijev čovek”, crtež koji se čuva u Galeriji dela Akademija u Veneciji (izvor: wikipedia.org)

Bruno Nardini opisuje i susret Leonarda sa desetogodišnjim dečakom Jakopom, kome je zbog nestašluka i neposlušnosti dao nadimak Salaj (đavo) i koga je i pored svega toliko zavoleo da je odlučio da ga usvoji. Savremeni biografi kažu drugačije. Oni Da Vinčijevu homoseksualnu sklonost ne dovode u pitanje, a smatra se da je upravo ovaj dečak bio dugogodišnji ljubavni partner velikog umetnika, skoro do kraja njegovog života.

Leonardo Filip Liroj kao ldv u seriji 1971.

Filip Liroj kao Leonardo u seriji “Život Leonarda da Vinčija” iz 1971. (izvor:wikipedia.org)

Ipak, njegov umetnički život mnogo je manje obavijen velom tajne. Saznaćete zašto se odustalo od grandioznog spomenika Frančesku Sforci i kako je završila njegov veliki glineni model. Umesto nje Leonardu se smešila velika slava zahvaljujući narudžbini slike za trpezariju jednog manastira.

Tajna večera

Porudžbina manastira Santa Marija dele Gracije odnosila se na oslikavanje trpezarijskog zida, imala je temu Tajne večere i Leonardu je donela ogromnu slavu. Umesto dotadašnjih formi apostola koji čine krug oko Hrista, Da Vinči je doneo nešto sasvim novo. Na slici 9 m x 4 m naslikao je dramatičan trenutak nakon Hristove rečenice: „Jedan od vas će me izdati.“ Upotrebivši potpuno novo rešenje perspektive i geometrije, postavio je Isusa u idealno središte kompozicije a sa obe strane uznemirene apostole. Prema spisima, danima je po Firenci tragao za likovima običnih ljudi koje će dodeliti apostolima, a najviše muke imao je za Hrista i Judu. Kada je slika bila gotova, da bi boje bile još lepše, premazao je troslojnim malterom, ali je shvatio da je to bila velika greška jer su pukotine nagovestile brzo propadanje slike. Dan kada je otkrivena doneo je uzbuđenje posmatračima, pola Firence se slilo da se sa strahopoštovanjem divi remek-delu. Pa ipak, monasi su je odmah oštetili kada su je okrnjili da bi probili vrata na zidu a tri veka kasnije Napoleonovi vojnici su od trpezarije napravili štalu.

Leonardo_da_Vinci_(1452-1519)_-_The_Last_Supper_(1495-1498)

“Tajna večera”, freska u milanskoj crkvi Santa Marija dele Gracije, od kraja 20. veka i kompletne restauracije ponovo je dostupna javnosti (izvor: wikipedia.org)

Okupacija Milana od strane Francuza oterala je Leonarda nazad u Firencu, među surevnjive i nadmene umetnike. U njoj će ostaviti neka od svojih najlepših dela, ali doživeti i najnesrećnije trenutke. Pročitaćete zašto je bio u sukobu sa Mikelanđelom i kako su to jedna nedovršena slika i prejaka vatra srušile sav njegov ugled.

Sveta Ana, Bogorodica i dete

Freska naručena za oltar manastira Svete Blagovesti donela je Leonardu slavu i u hladnoj Firenci. Ceo grad se okupio da vidi remek-delo na kome su Sveta Ana, Bogorodica i mali Hrist postavljeni u obliku trougla, što je predstavilo suštinski zaokret i uslovilo novi pravac u slikarstvu renesanse koji se zasniva na matematičkim proračunima umetničkih dela. To je uticalo na sve slikare, uključujući Rafaela, mladog umetnika koji se beskrajno divio Leonardovom radu.

800px-Leonardo_da_vinci,_The_Virgin_and_Child_with_Saint_Anne_01

“Sveta Ana, Bogorodica i dete”, slika koja se čuva u Muzeju Luvr u Parizu (izvor: wikipedia.org)

Mona Liza

Delo koje je Leonardu donelo slavu za sva vremena zapravo je njegova najveća tajna. Mlada mona Liza Đokonda bila je supruga ostarelog Frančeska del Đokonda, koja je živela prekoputa Sinjorije u kojoj je Leonardo oslikavao zid temom „Bitka kod Angijarija“. Imala je samo jednu kćer koja je umrla kao dete i otud večno setan izraz njenog lica. Osmejak koji je zauvek sačuvan na slici bilo je najviše što je Leonardo mogao da učini pričajući mnogobrojne priče i basne tokom rada. Kako bilo, Leonardo je pronašao toliko veliku inspiraciju da je poželeo da sačuva njenu božansku lepotu od propadanja. Više nije gledao njen lik u ogledalu pa je i ona sama kao živa, sa vlažnim očima, bledim maljicama na licu, izvijenih usta a Leonardovi biografi su smatrali da ako se posmatrač dobro zagleda, može videti kako joj otkucava bilo na vratu. Ni do danas se ne zna u čemu je suštinska lepota Mona Lize, da li zato što je Leonardo naslikao nju ili lik svoje duše.

800px-Mona_Lisa,_by_Leonardo_da_Vinci,_from_C2RMF_retouched

“Mona Liza”, najslavnija Leonardova slika i najpopularniji eksponat u Muzeju Luvr u Parizu (izvor: wikipedia.org)

Povratak u Milano doneo je obloge na ranu povređene duše. Otkrićete šta je to privuklo Francuze, koji su spoznali i beskrajno se divili njegovom geniju ne samo u umetnosti, već i u inženjerskim poduhvatima, na poljima matematike, mehanike, hidraulike, fizike, anatomije, botanike, geologije, astronomije. Leonardo im je pričao o istraživanju biljaka, ljudskog dela prilikom seciranja trideset ljudi oba pola i svih starosnih doba, o Mesecu, za koji je verovao da poseduje vodu čija površina blista na suncu i mnogo toga interesantnog i zadivljujućeg.

Design_for_a_Flying_Machine

Nacrt leteće mašine, ispod koje se vidi čuveno Leonardovo pisanje zdesna nalevo. Čuva se u Institutu Francuske u Parizu (izvor: wikipedia.org)

Upravo je to i bio razlog što je sa njima pošao u Francusku, u kojoj će ostati do kraja života, u palati Klo-Lise u Amboazu, sa svojim vernim učenikom mladim Frančeskom Melcijem. Ovo je period jeseni njegovog života i vreme kada stvara poslednja dela, Bahusa i čuveni  Autoportret na kome se vidi sva težina bolesti i prerana ostarelost.

Jovan Krstitelj

Lik mladića skoro ženske lepote na Leonardovoj slici dugo je bio nepoznanica za Frančeska, koji ga je svakodnevno posmatrao. Na kraju, kada mu je dodao tanak krst zaboden u zemlju, otkriveno je da je u pitanju Jovan Krstitelj. Dok se francuski kralj divio umetničkom delu, Frančesko je jedini znao istinu, da ju je Da Vinči naslikao levom rukom jer mu je desna već bila zgrčena i oduzeta zbog bolesti.

ldv pint

“Sveti Jovan Krstitelj”, slika koji se čuva u Muzeju Luvr u Parizu (izvor: pinterest.com)

Osećajući da mu život klizi kroz prste, Leonardo je napisao testament u kome je sva svoja umetnička dela ostavio mladom Frančesku, koji ga nije napuštao do poslednjeg treptaja njegovog života. I danas postoji legenda da je umro na rukama francuskog kralja Fransoa I, a da su mu poslednje reči bile: „Sada osećam da odlazim kao što otiče voda u rekama, osećam da me bujica nosi ka smrti, da bih je doživeo i proučio.“

Ova jedinstvena knjiga ostavlja dubok trag na svakog čitaoca. Ona tera na dalje traganje, saznavanje o detaljima Leonardovih savremenika, ličnostima koje su ga inspirisale na stvaranje svevremenskih dela. I čovek prosto ne zna čemu više da se divi, da li uticaju na procvat renesanse, nove uticaje u slikarstvu, umetničkim delima koja oslikavaju savršenstvo ili vizionarskim poduhvatima koji su činili preteču današnjeg aviona, padobrana, podmornice ili mitraljeza. Ipak, odgovor je jednostavan – prosto  treba osećati strahopoštovanje što se u jednom čoveku sakupio sav kosmos sa svojim dubinama uma.

„Ja sam uvek govorio da je život dar: ko ga ne ceni, ne zaslužuje ga. Zato valja potpuno zaslužiti život i ne uskraćivati mu poštovanje strahom od smrti“, Leonardo da Vinči.

ldv

“Autoportret” Leonarda da Vinčija, koji se čuva u Kraljevskoj biblioteci u Torinu (izvor: wikipedia.org)

0

Vilijem Šekspir – pero genija koji ne bledi

sekspir naslovna

U aprilu se rodio, u aprilu napustio ovaj svet – neobična je pojedinost iz biografije najvećeg pesnika i dramskog pisca na engleskom jeziku. I zaista, ovih dana se obeležava 455 godina od rođenja i 403 godine od smrti Vilijema Šekspira, tvorca 38 pozorišnih komada i 154 soneta neprocenjive lepote i sjaja.

Rođen je i odrastao u Stratfordu na Ejvonu u porodici čija je glava bio rukavičar Džon Šekspir a majka kći zemljoposednika Meri Arden. Sa 18 godina Šekspir je oženio En Hatavej, koja mu je rodila troje dece. Upravo je ovo siromašno okruženje, kao i činjenica da se školovao samo do 14. godine bacala sumnju na autentičnost njegovog stvaralaštva.

shakespeare- dzon tejlor

Portret Vilijema Šekspira, rad Džona Tejlora (izvor: pixabay.com)

O njegovom životu do dolaska u London 1592. se malo zna. Baš to je i izazov za  biografe, koji su se odvajkada trudili da otkriju šta se dešavalo u dotadašnjem Šekspirovom životu. Tako su nailazili i na razne neproverene informacije: da je u London došao jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena, da je pozorišnu karijeru započeo timareći konje vlasnika pozorišta, da je bio seoski učitelj i mnoge druge.

Ono što se zasigurno zna je da u London dolazi osamdesetih godina 16. veka, kada počinju da se izvode komadi družine „Ljudi lorda Čemberlena“, koja se sastojala od nekoliko glumaca i samog Šekspira. U to vreme on već piše komedije pod uticajem italijanskih autora i istorijske drame inspirisane narodnom tradicijom.

Vremenom na „daskama koje život znače“ počinju da izvode i njegove tragedije i komedije, i to u periodu kada Šekspir stvara svoja najbolja dela. Koliko su predstave bile popularne, pokazuje velika gledanost, a smatra se da su se publici najviše dopadala preprušavanja, koja su posebno isticana jer je ženama bilo zabranjeno da glume, pa su njihove uloge najčešće preuzimali golobradi mladići.

sekspir shakespeare-in-love variety ralf fajns

Džozef Fajns kao Šekspir u filmu “Zaljubljeni Šekspir” (izvor: variety.com)

Romeo i Julija

(„Vaj, zašto ljubav, mada slepo luta,

  U naša srca uvek nađe puta!“)

Tragedija o nesrećnim ljubavnicima je svakako najčuvenije Šekspirovo delo. Budući da je svaki njegov komad nastajao po uzoru na neka druga, već napisana dela, to je i ovde bio slučaj. Inspiraciju je pronašao u poemi „Tragična istorija Romeusa i Džulijet“ Artura Bruka.

Cela priča se dešava u Veroni, gde su dve ugledne porodice Monteki i Kapuleti zavađene a njihovi najmlađi članovi, Romeo i Julija, doživljavaju sudbinsku ljubav. Uprkos roditelja i težnji da za svoju decu pronađu drugačije izbore, njih dvoje se tajno venčavaju i u želji da sačuvaju svoju ljubav završavaju tragično, upravo zato što sudbina igra svoju igru do njihovog kraja.

U ovom svevremenskom delu Šekspir je želeo da pokaže da u svakom čoveku ne postoji samo dobro i zlo, već su te dve dvojnosti kao svetlo i tama prisutne u svakom od nas. Teme zabranjene sudbinske ljubavi, niza nesrećnih okolnosti koji ne daju da se dohvati sreća, težnja da se vreme ubrza da bi se prevarila i nadigrala ružna stvarnost najznačajniji su elementi koji su publiku privlačili ovoj dinamičnoj i potresnoj drami.

Zanimljiv podatak je da čuvena scena na balkonu u Šekspirovo vreme nije postojala, ponajviše zato jer u njegovo vreme reč „balkon“ nije bila poznata u engleskom jeziku. Tek u 18. veku, nakon jedne od mnogobrojnih adaptacija ove tragedije, scena je uvedena i od nje se više nikada nije odustalo.

Danas su u Veroni Romeova i Julijina kuća mesta koja svake godine posete na hiljade turista. Posebno je interesantan Julijin balkon, kao i zid do njenog dvorišta na kome se ostavljaju imena ljubavnih parova u zalog da će i njihova ljubav postati besmrtna kao i Šekspirovih junaka.

 

Bogojavljenska noć

(„Ako je muzika hrana ljubavi, onda sviraj,

Pokaži mi je.“)

Kao neka vrsta predaha između istorijskih drama i tragedija Šekspir je stvorio nekoliko veoma uspelih komedija. Poslednja kojom završava ciklus velikih naslova je nastala po uzoru na italijansku komediju intrige „Giliganati“ i dobila je naslov zbog povoda za koji je napisana – poslednji dan božićnih praznika, Bogojavljensku noć, u kojoj se u Starom Rimu održavao festival Saturnalija, kada su se na karnevalu sluge oblačile kao gospodari, muškarci kao žene i slavilo se do duboko u noć.

Radnja je izuzetno živopisna: mlada Viola doživljava brodolom koji je razdvaja od brata blizanca. Uspeva da se spasi na obali Ilirije i odlučuje da se preruši u mladića Cezarija i stupi u službu kneza Orsina. Knez je šalje da ubedi romantičnu Oliviju, devojku koju voli, da se uda za njega. Situacija se zapetljava kada se stvori ljubavni trougao jer se Olivija zaljubljuje u Cezarija (Violu), a Viola u Orsina. Sve raspetljava brat blizanac Sebastijan, koji takođe uspeva da se spasi i budući da izgleda isto kao prerušena sestra, on se ženi Olivijom, a Viola osvaja Orsina.

Teme muškog prijateljstva, preoblačenja i veselog provodadžisanja izazvale su veliku gledanost publike. Posebno im se dopadala pometnja i zabuna na kojoj se ovaj komad zasnivao, kao i komplikovani zaplet sa mnogo obrta gde se likovi smešno ponašaju u izvitoperenim situacijama. Zamene identiteta i u raspletu prepoznavanje izgubljenih rođaka izazivali su mnogo smeha i aplauza.

sekspir 12 noc

Malvolio, Olivija i Marija u “Bogojavljenskoj noći”, rad Danijela Maklisa (izvor: wikipedia.org)

Soneti

U isto vreme kada stvara svoja najlepša dela, Šekspir se oprobao i u poeziji.  U zbirci od 154 soneta, toliko specifične forme da su kasnije dobili naziv „Šekspirovski sonet“, nalaze se najlepše misli elizabetanskog doba o prolaznosti vremena, ljubavi, lepoti, moralu.

U njima se pojavljuju tri lika. Najzastupljeniji je Vrli mladić, koji je izazvao različita tumačenja Šekspirove seksualnosti. Neki su smatrali da ga je predstavio na romantičan način, koji nagnje ka homoseksualnoj vezi, a drugi pak da je ovo platonska, očinska ljubav, pogotovo zbog toga što mu se preporučuje brak i težnja da izrodi decu kojoj bi preneo lepotu i učinio je besmrtnom. Njegova ljubav okreće se ka Crnoj dami, što i govori u prilog tvrdnjama da je naginjao ljubavi prema ženama. Kao treći lik pojavljuje se Suparnički pesnik, oko koga se proučavaoci i dan-danas pitaju ko se od Šekspirovih savremenika skriva iza njegovog lika.

Mnogi veruju da su soneti napisani kao parodija na tradiciju Petrarkinih ljubavnih soneta, zbog čega su i uloge uloge mladića i devojke obrnute u izlivima osećanja, ali se govori i o lošim osobinama, ruga se ljubavi i lepoti, priča otvoreno o seksu i pornografiji.

Soneti su doneli početak nove ljubavne poezije i u svoje vreme nisu primećeni. Zato sa periodom romantizma doživljavaju veliku popularnost i do današnjih dana su zastupljeni u mnogim književnim delima, filmovima i serijama.

Sonet 116

Spoj vernih duša smetnja ne remeti.

A ljubav nije ljubav, koju svako

S promenom menja, il’ ako se seti

Da s nevernikom izneveri lako.

O, ne! Ljubav je tek kula svetilja

Što gleda bure i njihovu penu.

Ona je zvezda, visoka vodilja,

Za zalutalu barku. Ni vremenu

Igračka nije, mada su rumena

Lica pod njenom kosom koja čeka;

O, ljubav nema promena ni mena

Već traje dok je sveta i veka.

                   Ako ja grešim, moj stih je laž tada

                   I niko nije voleo nikada.

(prepev Stevan Raičković)

large

Sonet 116 u čuvenoj sceni iz filma “Razum i osećajnost” iz 1995. godine (izvor: weheartit.com)

 

Godine 1599. počinje takozvani „tragični period“ Šekspira, za koji proučavaoci njegovog života i dela, čuveni šekspirolozi, smatraju da doživljava vrhunac svog spisateljskog talenta stvarajući duboke psihološke komade u kojima fatalna sudbina i životne greške remete normalne okolnosti u kojima žive likovi i njihovi najbliži.

U isto vreme nekoliko glumaca pravi svoje pozorište na južnoj obali Temze – Gloub teatar, u kome je prva izvedena predstava bila Šekspirova tragedija o čuvenom rimskom vojskovođi. Ovo mesto će narednih trideset godina biti stecište svih slojeva željnih pozorišnih predstava i umetničke atmosfere.

gloub

Skica Gloub teatra iz 17. veka (izvor: pinterest.com)

Julije Cezar

(„Martovskih ida pričuvaj se!“)

Prva predstava u novootvorenom Gloub teatru izazvala je veliku pažnu, posebno jer se radilo o stvarnim događajima iz daleke isotorije Rimskog carstva, tačnije detalja preuzetih iz prevoda „Uporednih životopisa Plutarha“ Tomasa Norta.

U njoj je prikazan atentat koji se spremao Cezaru, izazvan strahom od njegove narastajuće moći, a u koju su zaverenici, predvođeni Kasijem, uvukli i Bruta, jednog od najbližih Cezarovih ljudi. Uprkos upozorenjima vidovnjaka i bliskih ljudi, on biva ubijen, a odustaje od borbe za život kada vidi da je među zaverenicima i sam Brut. Potom slede događaji nakon Cezarove smrti, uloga Marka Antonija, borbe sa Oktavijanom i Brutovo samoubistvo nakon poraza kod Filipe. Poslednje rečenice u tragediji koje izgovara Marko Antonije su dokaz da su vodilje svih bile zavist i ambicija, a Brut, „najplemenitiji od svih Rimljana“, jedini je činio sve radi patriotizma i časti Rima.

U ovoj tragediji glavni lik je zapravo Brut jer se cela kompozicija ispliće oko njegovih misli i unutrašnjih sukoba vezanih za čast, ljubav prema domovini, odanost i prijateljstvo. On je i pokretačka snaga drame i tragični heroj jer, stavljajući Republiku iznad ličnih odnosa sa Cezarom, ubija očinsku figuru.

sekspir orson vels kao brut u predstavi julije cezar 1938 u pozoristu merkjuri u njujorku wiki

Orson Vels kao Brut u predstavi “Julije Cezar” iz 1938. u Merkjuri teatru u Njujorku (izvor: wikipedia.org)

Hamlet

(„Biti il’ ne biti – pitanje je sad!“)

Tragedija o danskom kraljeviću smatra se za Šekspirovo najpoznatije i najbolje delo. Nastala je na elementima srednjovekovne drame Tomasa Kida o danskom princu koji je glumio ludilo ne bi li osvetio oca. Tako je i kod Šekspira. Hamlet želi da uspostavi moralni red u državi i zna da u to ime mora da ubije svog strica Klaudija, koji je zajedno sa njegovom majkom Gertrudom, kriv za smrt oca. Iako zna šta mu je činiti, Hamlet se ne odlučuje lako na akciju jer je čovek novog kova koji o svemu duboko promišlja i utemeljuje na sopstvenom iskustvu. Kada na kraju pređe u akciju, to ga košta života.

Hamletova premišljanja, neodlučnosti, protivrečnosti, narušavanja duševne ravnoteže, razočaranja u ljude, žene, život bile su predmet mnogobrojnih rasprava, diskusija i analiza. Ovom najpsihološkijom Šekspirovom dramom bavio se i Frojd, koji je ustanovio da se u korenu problema kraljevića nalazi Edipov kompleks jer potiskuje najskrivenije želje i mržnju prema majci preslikava na nesrećnu Ofeliju.

Fatalna kob Hamletove sudbine, osveta, bratoubistvo, natprirodne sile koje utiču na radnju, tragičan rasplet pun otrova i krvi načinio je ovu dramu jednom od najpoznatijih komada svih vremena.

sekspir kenet brana kao hamlet 1996 pinterest

Kenet Brana kao Hamlet u istoimenom filmu iz 1996. godine (izvor: pinterest.com)

Otelo

(„Poljubih te, pa ubih – put je taj

Da ubiv sebe, poljubac mi je kraj.“)

Na osnovama italijanske novele „Mletački crnac“ Đovanija Batista Điraldija stvorena je drama večitih strasti, spletki, intrige i zlobe u kojoj stradaju nevini kao igračke sudbine. Od tragedije ljubomore nastaje sukob dobra i zla, uživanja u zločinu i kobi koja se nadvija nad oklevetane.

Otelo, mletački crnac poznat po hrabrosti u ratovima na moru, osvaja srce lepoj Dezdemoni, uprkos ljutnji njenog oca i Rodriga, udvarača koji se zariče da će se osvetiti. Još jedan potez, postavljanje Kasija za svog oficira, zapečatiće mu sudbinu. Prepredeni i zlobni Jago će mu to teško zameriti i upropastiti mu život. Spletkom će ga ubediti da mu je supruga neverna sa prvim oficirom i time započeti klupko ubistava koji će trajati do kraja komada. Otelo će zadaviti Dezdemonu u bračnoj postelji i izvršiti samoubistvo, a Jago će ostati živ, ali na milost i nemilost Kasiovoj presudi.

Zanimljiv je i lik Emilije, Jagove supruge, koja se pojavljuje kao najfeminističkiji lik Šekspirovih drama, posebno kada govori kako i supruge imaju iste potrebe i želje kao njihovi muževi. Neki biografi su smatrali da je ona nastala po uzoru na piščevu ljubavnicu iz realnog života, Emiliju Lanijer.

Čest motiv Šekspirovih tragedija vidi se upravo u Otelu – jedan ishitren sud ili pogrešan postupak uništiće više života i čistih duša. Na ovaj način Jago umesto Otela izrasta u glavni lik tragedije jer se svaki događaj odigrava njegovom voljom. Proučavaoci Šekspirovog dela ga smatraju najsnažnijim likom koji svojim intelektom, poznavanjem najskrivenijih kutaka ljudske psihe i zločinačkom dušom nadrasta sve ostale njegove junake.

sekspir otelo, otelo i dezdemona aleksandr-mari kolin wiki

Otelo i Dezdemona, rad Aleksandr-Mari Kolina (izvor: wikipedia.org)

Kralj Lir

(„Kad se rodimo, tad plačemo

Što smo na veliku pozornicu budala stigli.“)

Povest ove tragedije ide u najstarije mitske legende starokeltskog porekla iz „Hronika Engleske, Škotske i Irske“ Rafaela Holinsheda. Smatra se najpotresnijim i najtragičnijim od svih Šekspirovih komada u kojima se približio najčuvenijim starogrčkim tragedijama.

U njoj teku dve paralelne priče – s jedne strane Lirova, a sa druge Glosterova mučna sudbina u kojoj od sopstvene gramzive dece doživljavaju najveće tuge. Lir svojim starijim kćerima, koje licemerjem žele da pridobiju njegovu ljubav i korist, daje sve, a najmlađoj Kordeliji, koja je najiskrenija, uskraćuje ono što zaslužuje. To je pogreška koju će skupo platiti, ne samo zbog duhovnog sloma zbog nezahvalnosti svojih najbližih, već i zbog pada u najnižu bedu i prezrenje.

U najpoznatijoj sceni kralja Lira u buri, u kojoj kao da se u zlu prirodne sile utrkuju sa ljudskim i koja svojom jačinom nosi vrhunac, dolazi se do najvećih životnih mudrosti  –  treba praštati, saosećati sa bedom drugih, davati ako se ima više nego što je potrebno,  deliti sa drugima i najvažnije – biti milostiv i svojim milosrđem popraviti ljudske duše, ali i samom nebu dati bolji i pravedniji izgled.

Three_daughters_of_King_Lear_by_Gustav_Pope

Tri kćeri kralja Lira, rad Gustava Poupa (izvor: wikipedia.org)

Moglo bi se reći da je Gloub teatar imao tu privilegiju da se na njegovim daskama izvedu neki od najvećih i najvrednijih Šekspirovih komada.  Nakon smrti kraljice Elizabete i dolaska na presto kralja Džejmsa, družina doživljava još veći uspeh. Čvrsta saradnja sa vladarom donosi im ime „Kraljevi ljudi“. Da im se gluma isplatila, pokazuje činjenica da je nakon nekoliko godina Šekspir kupio jednu od najvećih kuća u Stratfordu.

Na zalasku karijere Šekspir stvara dela manje vrednosti, najviše tragikomedije i romanse, a u pozorištu su mu namenjene  neke sporedne uloge, npr. duh Hamletovog oca ili Adam u komediji „Kako vam drago“. U Stratford se vraća 1613, gde je i umro.

ShakespeareMonument_cropped

Spomenik Šekspiru u Crkvi Svetog trojstva u Stratfordu (izvor: wikipedia.org)

 

Vilijem Šekspir je sahranjen u Crkvi Svetog Trojstva u kojoj mu je podignut spomenik. Na posvetnoj ploči je upoređen sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom. Međutim, u svoje vreme ni nakon smrti nije bio priznat. Reputaciju stiče tek u 19. veku, kada romantičari počinju da ističu njegovu genijalnost, a u viktorijansko doba slavljen je kao idol.

Iako se tokom vekova postavljalo pitanje da li je Šekspir zaista stvorio sve svoje komade, dokazano je da iza svakog stoji njegov rad. Duboka emocija i sposobnost da ih približi publici doveli su do toga da postane jedan od najizvođenijih pisaca na pozorišnim daskama ikada. I ne samo to, sa 410 adaptacija na filmu i televizijskim serijama ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najpopularniji pisac, čiji je elizabetanski engleski prevođen na bezmalo sve jezike sveta, čak i na esperanto i klingonski. I sigurno će se ta brojka povećavati jer Šekspirova dela nemerljive vrednosti nikada neće izbledeti.

sekspir kraj pixabay

izvor: pixabay.com

 

 

 

0

Kroz Grac vođena snom

grac naslovna

Prošle godine u ranu jesen počeo je u snove da mi dolazi jedan anđeoski glas. Visok, pun boja i treptaja, pevao mi je svaku noć. Ubrzo se pojavio i lik žene neobične lepote, raskošne haljine i kose koja je u bogatim uvojcima padala po ramenima. Upitala me je znam li ko je ona. Rekla sam da je nikada nisam videla, a i njena pesma, ma koliko da je čarobna, za mene je sasvim nova. Uzdahnula je setno i rekla da se zove Mari Vilt, da je bila čuvena austrijska operska pevačica i da je više ni ne čudi što je zaboravljena.

Upitah je kako je razumem kada nemački ne govorim dobro, a ona reče da je u snovima i mislima jezik univerzalan i da sam joj potrebna jer nam je srce satkano od istih strasnih niti te je dobila znak da mogu da umirim njenu raspetu dušu na onome svetu. Izložila mi je tada podrobno svoj plan a njegov najznačajniji deo bio je da moram otići u austrijski grad Grac i u njemu pronaći rasute tragove poslednje godine njenog života, čime će se konačno i zauvek umiriti.

Rešila sam da je poslušam i jedne jesenje večeri krenula sam put Austrije. Dok je autobus gutao kilometre i bele pruge auto-puta, Mari me je uspavljivala svojim toplim sopranom. Probudila sam se pred jutro, da vidim blještava svetla Zagreba kako se bore sa rumenom zorom i ponovo u svežini slovenačkih šuma koje su izranjale iz magle.

U Grac sam stigla u rano jutro. Pozdravila me je izmaglica koja se vlažno lepila za stare građevine koje su u sebi skrivale na stotine tajni. Mari se raspevala osećajući kako sam blizu grada koji joj je nekada mnogo značio.

Znaš, rekla je, u ovom gradu sam doživela svoju veliku ljubav, onu koju niko sem mene nije shvatio i koja me je tako strašno ranila da sam zbog nje izgubila i pamet i lepotu. Ti si mi jedina nada. Ići ćeš na jedno po jedno mesto, a kad mu se budeš približavala, moj glas će biti sve jasniji i čistiji. To će ti biti najbolji putokaz.

Prvo mesto bio je Gradski park kroz čiju sam glavnu aleju Johana od Austrije krenula na prvi zadatak. Dok su veverice protrčavale po travi prekrivenoj sitnom rosom poput bisera Marin glas je bivao sve zvonkiji dok je pevala arije iz svoje uloge Sulamit u operi „Kraljica od Sabe“ Karla Goldmarka. Već opalo lišće, nežno popadalo po još zelenoj travi, širilo je miris kraja leta. Na jednom malom trgu na kome je stajala tabla sa nemačkim imenom Trg ljudskih prava šuštala je voda iz veličanstvene fontane. Stala sam kad je stao i Marin glas. Pitala me je šta vidim jer nije mogla i sama da gleda već me je upravljala svojim uspomenama i dušom.

grac fontana rostigel nagel 

Na ovom mestu me je moj dragi her doktor V. prvi put poljubio. Šta vidiš?, pitala je.

Odgovorila sam da je tu prelepa fontana sa kipovima od kojih svako drži ribu iz čijih usta šiklja voda. Za nju kažu da je sagrađena pre 23 godine povodom Festivala umetnosti Štajerska jesen i da ga stanovnici Graca odmila zovu „Rostigel nagel“, što znači nerđajući ekser, kao da se time simbolično kaže da se ljudski duh nikada ne može sputati. Nasmejala se pomalo prkosno, pomalo setno i rekla da se slaže.

Nekada je na ovom mestu postojala klupa na kojoj smo sedeli i na kojoj sam bila najsrećnija na svetu. Sada je ovde fontana. U njenom dnu sa severne strane naći ćeš laticu ruže. Uzmi je i sačuvaj. Idemo dalje.

Staze su krivudavo vodile kroz zelenu prostirku podšišane trave. Mari je pevala novu ariju iz Belinijeve „Norme“, i glas joj je bivao sve lepši i jači.

Stao je kod prelepog ribnjaka u čijim šibljacima su se skupljale patke. Voda je svetlucala u kamenom koritu koje su oivičavale statue poznatih austrijskih pisaca, naučnika i političara. Boje jutra dale su joj poseban sjaj.

grac ribnjak lepsa 

Ovo je jedno od najlepših mesta u Gracu. Zapravo je samo deo velike fontane Franca Jozefa koja je podignuta na mestu starog utvrđenja. Najlepše mesto, a na njemu sam prvi put osetila bol zbog her doktora V. Znaš, nisam ti rekla da je on bio mnogo mlađi od mene. Dok sam ja gazila pedesetu, on je bio student prava, dvadesetogodišnjak. Jel se i ti čudiš i zgražavaš kao i drugi?

Odgovorila sam odrično, ljubav ne poznaje nikakve granice. Kao da je to umirilo. Pokazala mi je njen severni deo na kome sam našla još jednu laticu ruže. Krenuula sam dalje.

grac burgtor

Put me vodio ka gradu, van parka pa kroz Burgtor, poslednju sačuvanu kapiju od zidina starog grada Graca iz 14. veka. Čuvala je zamak Burg i stari univerzitet. Mari se raspevala uz nekadašnju ulogu Leonore iz Verdijevog „Trubadura“ i odjednom stala.

Vidiš ovu zgradu? Na ovom mestu sam prvi put videla her doktora V. Bio je lep isto koliko je bila sveža i njegova mladost. Nisam htela da se zaljubim, ali to je nekako došlo iznenada, kao da je ceo svet zastao na tren. Kao da sam odjednom i ja bila opet mlada i kao da nisam prestala da pevam i povukla se sa operske scene. Ovom mestu sam kasnije poklonika i veliki novac, sve radi her doktora V., kada je već prestao da me voli. Tada su počeli i problemi sa mojom porodicom jer nisu želeli da rasipam svoj novac, želeli su ga za sebe. Uzmi laticu kod kapije, idemo dalje, umorno je rekla.

Krenula sam dalje uz zvuke Marine nove arije done Elvire iz Mocartovog „Don Đovanija“.

Brzo je stala. Preda mnom se ukazala veličanstvena Katedrala Svetog Egidija. Blistala je na suncu sa svojim plavetnim kupolama i blažila strogu gotiku.

Ova katedrala je bila moje utočište u danima tuge i beznađa. Kad god nisam išla za her doktorom V. i pravila mu skandale, ovde sam se molila Bogu da mi ga vrati. Prijala mi je njena tišina i dok bih gledala ovu veličanstvenu fresku kako Grac opsedaju Turci i šire strah i nemoć, osećala sam se i sama ophrvana nekom patnjom koja nadvladava moj razum. Gledala bih mauzolej cara Ferdinanda II ukrašen slikama i skulpturama i osećala da je i meni smrt blizu. Ispod freske ćeš naći još jednu laticu ruže, uzmi je i idemo dalje.

Izašla sam na sunce i krenula dalje. Marin glas sad je bio nekako veseliji. Stao je pred jednom veličanstvenom belom zgradom.

grac stara opera

Sad si pred zgradom stare opere. Dobro je pogledaj. Nekada su na njenom mestu bile štale, a onda je u 17. veku podignuta u čast umetnosti i kulture velikog sveta. U njoj sam imala svoj prvi nastup sa 32 godine. Bila sam tako srećna. Upravo sam ti otpevala baš tu ariju done Ane iz Mocartovog „Don Đovanija“. Publika mi je pljeskala čitavih deset minuta… Bila su to divna vremena, puna mladosti, lepote, sjaja, slave koja se tek otvarala preda mnom. Moj muž Franc nije voleo da ja budem umetnica, ali sam ipak pošla svojim putem.

Uzela sam opalu laticu pred vratima velike bele zgrade i pošla dalje.

grac sporgase vile oslikane

Marin glas sada je bio malo tiši, kao da se zanela nekim davnim uspomenama dok sam ja krivudala ulicama i kao da sam negde duboko u sebi znala svaki ćošak ovog grada. Prolazila sam pored starih vila i bogato oslikanih starih kuća ulice Šporgase, prašnjave ali i dalje čarobne lepote. Ulični svirači odjednom su usred moderne muzike zasvirali melodiju iz Verdijeve „Aide“, koju je u mojoj glavi tiho pevušila i Mari. Nasmejala se svojim zvonkim glasom i kao da sam mogla da je vidim mladu i raskalašnu u svojoj slavi i ogromnoj popularnosti.

Odjednom se i glas pojačavao, taman kad sam došla do podnožja velikog brda koje kao da je izronilo između drevnih građevina. Na malom trgu prepunom suvenirnica i kafea stajala je tabla Šlosberg.

 

Ovo je najveće brdo u gradu, po kome je Grac poznat. Kada se popneš, videćeš koliko je ovaj kraj veličanstven, sve te tornjeve crkava i kuće u kojima sam provela toliko časova ljubavi, ali i beskrajne patnje. Uđi u gondolu koja će te odvesti na njegov vrh. U samoj kabini naći ćeš još jednu laticu.

Pela sam se lagano dok je Grac ostajao poda mnom, ogroman, rasut po velikoj ravnici koja je na horizontu omeđena kupastim planinama. Marin glas koji je pevao melodiju iz Donicetijeve opere „Lukrecija Bordžija“ me je pratio u svoj svojoj toplini.

Izašla sam na sunce i počela da se okrećem oko sebe. Prvo što sam ugledala bila je velika bela Sahat kula. Marin glas je zastao.

grac sahat kula

Ova kula je napoznatija zanmenitost grada, sagrađena je još u 16. veku i ostala je jedina od svih masivnih zidina koje su opasivale grad, a naređeno je bilo da se sruše nakon Bečkog sporazuma 1809. Volela sam ovde da dolazim i pokušavala da saberem misli. U Grac sam nakon završetka karijere došla da bih bila bliže svojoj kćeri Fani, koja se udala za jednog propalog operskog pevača Hajnriha Gotingera, koji je najviše bio protiv moje veze. Hteo je svuda da me prikaže kao duševno obolelu, kao da nisam u životu dosta propatila… Bolje da se ne sećam, uzmi laticu pa da se penjemo dalje, reče turobno.

grac turski bunar

Dok je put vijugao nagore, Mari je pevala svoju staru ulogu Alise iz Donicetijeve opere „Robert đavo“. Stala sam kod Turskog bunara.

Ovaj bunar je dubok 94 metra i iskopan je još u 16. veku da bi podzemnim vodama bio povezan sa rekom Murom kako bi grad i pod opsadom uvek imao vodu. Tri veka kasnije Turci su ga unapredili i otad se zove turski. U njega sam u jednom trenutku poželela da skočim, toliko su bile neizdržive patnje u mojoj duši, ali sam se ipak zaustavila verujući da još mogu da vratim mog her doktora V. Uz njegov severni kraj naći ćeš još jednu laticu.

Put je nastavio da se vijuga kamenim stepenicama iz ko zna kog stoleća. Marin glas bio je pun topline dok je nad Gracom treperila Rosinijeva „Semiramida“, dok sam prilazila velikom drvenom Kineskom paviljonu.

grac kineski paviljon

U vreme kada sam doživela svoju ljubavnu priču ovaj prelepi paviljon je bio tek sagrađen i to na mestu jedne male senice obrasle vinovim listom. Bio je to kutak za zaljubljene, za one koji bi da se skriju od tuđih pogleda. Her doktor V. i ja smo posebno imali razloga za to, mada ja svoju ljubav nisam želela da krijem. Nije ni on u početku, kada sam ga pratila po putovanjima u Monaku i po celoj Austriji, ali posle se sve promenilo, uzdahnu. Vidiš onu kamenu klupu? Zove se Biskupska stolica. Legenda kaže da je na tom mestu umro biskup Nadošti kada je pušten iz kazamata koga vidiš gore na brdu. Smrt me je stalno okruživala i stalno provejavala kroz moje misli, reče tužno. Ne zaboravi laticu sa severne strane.

Zašto su latice uvek okrenute ka severu?, upitah.

Jer je na severu Beč, grad mog rođenja i moje smrti, grad u kome ja večno počivam.

Počela sam da se spuštam sa Šlosberga stepenicama koje su se strmo smenjivale sa leve na desnu stranu. U jednom trenu sam zastala da pogledam nepregledne crvene krovove. Mogla sam da osetim Marinu ljubav i dah za kojim je uporno tragala u ovom gradu. Ljudi su me mimoilazili, nasmejani i smireni, i bilo mi je pomalo žao što njihova toplina nije mogla da umiri njenu oprljenu dušu.

grac pogled

Put me vodio ka reci Muri, brzoj, zapenušanoj, pomalo divljoj. Zastala sam kraj njene obale jer je Marina pesma stala. Utihnuli su tonovi arije Kraljice noći iz Mocartove „Čarobne frule“.

grac murinsel

Šta vidiš?, pitala me je.

Murinsel, veštačko ostrvo napravljeno pre 15 godina da bi obeležilo Grac kao prestonicu evropske kulture. Sagrađeno je od čelika i liči na veliku školjku. U njegovoj sredini je amfiteatar na kome se održavaju koncerti, ispričah u jednom dahu.

Bilo bi lepo da sam mogla pevati nad talasima divlje Mure i nadglašavati se sa njenim hukom…, reče. Znaš li da tonski zapis mog glasa nikada nije sačuvan? Bilo je mogućnosti ali su sve propale, kao da se nešto zaverilo da me ne upamte potomci.

Na obali je i Muzej savremene umetnosti, koji je podignut iste godine i u noći liči na svemirski brod, ubacih se brzo. Zovu ga dobroćudni vanzemaljac“ i zaista i liči, a u njemu svoja dela izlažu najpoznatiji savremeni umetnici sveta.

grac muzej savremene umetnosti 

O tome ne znam ništa, reče nezainteresovano, ali znam koliko sam među ovim šibljacima gledala Muru koja me je tako privlačila svojim talasima. Na rubu ovog mosta uzmi još jednu laticu, idemo dalje, do onog sledećeg.

Dok mi je njen sopran dočaravao arije iz Vagnerovog „Prstena Nibelunga“ i odzvanjao u mislima, stigli smo do tog drugog mosta koji je nosio ime po Johanu od Austrije. Ograda je bila prekrivena katancima koje su zaljubljeni parovi kačili ne bi li im ljubav ostala zauvek zaključana u srcima. Mari se nasmejala kad sam joj to rekla.

grac mura katanci

 Nema srećnih ljubavi. Na ovom mostu prvi put je razum prestao da me sluša. Sve mi se okretalo, i dvorac Egberg, koji se nadvija nad Murom, i Sahat kula sa Šlosberga i talasi reke, i toranj franjevačke crkve, i ljubavni šapati her doktora V., i moj dečji plač kad sam ostala bez roditelja, i očaj kada su me usvojitelji naterali da se udam u osamnaestoj godini, i moji nastupi u bečkoj operi, londonskim Kovent gardenu, aplauzi i klicanja, buketi cveća i afere sa privlačnim muškarcima… I sve se splelo u jedan narazmrsivi čvor u glavi. To je bio moj kraj jer su umesto mene rešili da mi je izlaz duševna bolnica.

Skupila sam sa ograde zapletenu laticu ruže i krenula napred.

grac statua johan

Marin glas otpevao je novu ariju  i stao na Glavnom trgu Graca na kome je sve vrvelo od ljudi koji su ulazeći i izlazeći iz tramvaja lagano žamorili i išli ka svojim obavezama. Oko njih stajale su stare zgrade obojene u sve pastelne nijanse i najlepše ukrašena Lueg kuća, koja krasi ovaj trg već 4 veka. Ozbiljna, kako i dolikuje, sa druge strane se uzdizala i Gradska većnica, a  na njegovoj sredini velika statua Johana od Austrije, kao mesto okupljanja i nezaobilazni orijentir za sve domaće, ali i strance.

grac lueg kuca

Marina pesma je stala, pevala je sve umornijim glasom poslednju izvedenu ariju „Mučenici svih vrsta“ iz Mocartove „Otmice iz saraja“.

Odavde je krenula kočija koja me je zauvek odnela iz Graca. Na nagovaranje ćerke i zeta otišla sam u duševnu bolnicu u Beču koju je vodio čuveni doktor Holander. Uzmi laticu koja leži pod nogama statue i kreni, čeka nas još samo jedna.

grac muzej oruzja 

Išla sam lagano ulicom Herengase, poslednjim putem kojim je Mari odlazila iz Graca. Iz kočije je na jednom mestu ispustila maramicu kod Muzeja oružja, zgrade koja od 17. veka čuva sve vrste oružja kroz istoriju, od oklopa, štitova, šlemova pa sve do starih musketa i pištolja, dovoljno da se naoruža 28 hiljada ljudi. Nadala se da će njom poslati poruku svom dragom da je spasi svojom ljubavlju. To je bilo mesto na kome se nalazila poslednja latica ruže.

Ovde se tvoj zadatak privodi kraju, reče mi Mari. Ove latice ćeš odneti u zgradu Opere, ove nove, koju ja nikada nisam videla jer je sagrađena osam godina nakon moje smrti. Spusti ih pod zavesu na bini i ostavi ih tamo. Tako će moj duh ostati na mestu gde je uvek i trebalo da bude.

grac opera

Poslušala sam je. Dok ona drhtavim glasom nije prestajala da peva svoju poslednju izvedenu operu, ušla sam u veliku neobaroknu zgradu koja je spolja bila ukrašena statuama najpoznatijih svetskih kompozitora čija su dela izvođena u njoj, ali nikako nisu mogli da predoče raskoš koji se nalazio unutra. Boja zlata, crvena i bela nadmetale su se sa ukrasima baroka i rokokoa, od stepeništa, ogromne sale sa kao krv crvenim sedištima i teške plišane zavese na bini. Spustila sam latice na mesto koje mi je Mari rekla i one su najednom zasvetlucale. Sklopile su se u jednu prelepu ružu boje usirene krvi koja je u sebi nosila sav sjaj slave i tragičnog kraja jedne operske dive. Zasvetlela je i nestala, ali samo za oči nas običnih smrtnika.

Mari me je čekala napolju, sa spokojnim osmehom na usnama.

Hvala ti na svemu, reče mi meko.

Bila mi je čast, odgovorih. A šta je s tobom bilo na kraju?, upitah radoznalo.

Ah, ono što se i moglo očekivati. Iskrala sam se jednog dana iz bolnice potkupivši sestru da her doktoru V. pošalje pismo da se vidimo. Došao je u Beč i sačekao me kod Štefansdoma samo da mi kaže da ga zaboravim, da me nikada nije ni voleo i da mu duševna bolesnica nije ni potrebna. Kada je otišao, ušla sam u prvu kuću, popela se na poslednji, četvrti sprat i našla vrata koja nisu bila zaključana. Otvorila sam prozor i skočila. Prekrio me mrak i neka oslobađajuća nit pomešane sreće i tuge.

Zato ti je duša nesmirena lutala?, upitah potreseno.

Tako je, ako uspem da povratim u sećanjima ljudi svoju slavu, mladost i lepotu kroz ružu koja će večito pronositi melodiju mog zaboravljenog glasa, duša će zaboraviti na ljubavnu sramotu koju mi je naneo her doktor V.

Hoćeš li mi reći kako je bilo pravo ime tvog mladića?

Ne, nasmeja se. Na to ćeš morati još dugo da čekaš. Kada jednog dana dođeš u moj svet, znaćeš sve. I da znaš da ćeš mi biti potrebna, pomoći ćeš mi tada da ga vratim, namignu mi i nestade.

Uzdahnuh i zavrteh glavom u neverici koliko upornosti ima u jednom duhu. Dok je blag jesenji vetar grlio Grac, krenuh laganim korakom ka kasnom popodnevu koje je polako počelo da izdužuje senke i hvata prvu rumen na obzorju.

grac kraj

0

„Petrijin venac“ – život ovenčan tragedijama i tihom snagom

petrijin venac

Posmatrajući najlepša dela svetske i domaće književnosti, možemo zaključiti da što se u nekoj sredini ili vremenu teže i teskobnije živi, i ljudske sudbine su potresnije, pa oslikavajući ih svojim talentom i prenoseći ih na papir, pisci ostavljaju večan i upečatljiv trag.

U našoj literaturi najviše lepote imaju baš takvi romani, puni patrijarhalnih stega, patnji i očaja, u kojima, paradoksalno, kao da se život još jače voli i još snažnije živi. Takav je i roman Dragoslava Mihailovića Petrijin venac.

Dragoslav_Mihailovic_Vreme_2008

Dragoslav Mihailović (izvor: vreme.com)

Prva asocijacija na njega mnogima je Mirjana Karanović koja se u istoimenom filmu zlopati po zabačenom srpskom rudarskom mestu istočne Srbije i one čuvene scene kada joj se, zabrađenu maramom, pojavljuje mrtvi muž Misa, lep i mlad, i sa njom razgovara kao nekad, kada su bili srećni.

I upravo je ta tama i teskobna, „čađava“ atmosfera i izdvojila Petrijin venac, jedno od najvrednijih romana Dragoslava Mihailovića, koji je, nasuprot mnogima, izabrao da napiše delo u kome neće prikazivati opšti napredak i blagostanje jugoslovenskog društva, već svakodnevni život običnog čoveka sa margine koji govori svojim jezikom i muče ga njegove brige i stvarnosti onakve kakva ona zaista jeste, čime je od tadašnjih vlasti odmah svrstan među predstavnike „crnog talasa“ u književnosti.

Petrija Đorđević je seljanka iz sela Višnjevice čiji život pratimo od siromašnog devojaštva u kome veruje u ljubav i sreću do starosti u kojoj rakijom blaži svoju tugu, odbačenost i izneverena očekivanja. U njemu će preko glave preturiti mnogo, dva braka, rat, tragično majčinstvo, rudarsku nesreću drugog muža, mnogobrojne bolesti i smrti koji joj postaju verni pratioci, ponižavanja, mržnje, surovosti i ledene samoće, ali i majušnih kapi ljubavi, koje i kad padnu, kao da sa njima ne zna šta će. Život proklet siromaštvom, patrijarhalnom skučenošću, neostvarenošću, ali i prožet dobrodušnošću uprkos silnim nepravdama, izuzetnom bistrinom duha i uma, istrajnošću, tihom pomirenošću sa svim užasima koje joj gubitnička sudbina poklanja i trpljenjem do dolaska smrti. Baš onakav kakav nose mnoge žene ovog podneblja, koje u svojim životima znaju za malo radosti i mnogo patnje i tragičnosti. Zato se može reći da je glavni lik ovog romana, Petrija, bliska čitaocima jer svako od nas zna bar jednu Petriju.

MV5BNGI0M2Q3YjYtZDI2Ny00NjMwLWJlM2QtYjJlNjkzMWRiN2M5XkEyXkFqcGdeQXVyNjcyOTkzNTI@._V1_SY1000_CR0,0,1340,1000_AL_

Mirjana Karanović kao mlada Petrija, Darinka Živković kao stara Petrija i Marko Nikolić kao Dobrivoje u filmu Petrijin venac iz 1980. godine (izvor: wikipedia.org)

Ona bez lirike i metafora, željna razgovora i kratkog bekstva iz samoće, priča svoju priču na svom jeziku, kosovsko-resavskom dijalektu, nepoznatom slušaocu, priča o sebi pa je sve više plete nadovezujući se i na druge ličnosti iz svog života i njihove sudbine. Dok skriva suze, najmučnije scene blaži humorom i čistom narodskom prostodušnošću. Parče po parče života, priča po priča, i ova neuka, primitivna žena, obdarena urođenom inteligencijom, jedostavnim pripovedanjem će stići do najdubljih filozofskih misli o čovekovoj predodređenosti na patnju i stradanje, opstanku i smrti.

Svaki deo priče je zanimljiv, napet a čitalac, koji je upozoren na fatalan ili ozbiljan završetak, biva sve zainteresovaniji za sudbinu likova. Tako događaj koji na kraju čini poentu dolazi poput iznenađenja ili preokreta. U njoj nema opisa i osećanja, već se ređaju samo činjenice i zbivanja u kojima bi svako od nas trebalo da proceni šta je život, pravda, sreća, nesreća, ljubav, smrt. Iako teška i potresna, iz nje Petrija ne izlazi kao mučenica i ne traži nimalo sažaljenja.

U samom romanu nalazi se jedna umetnuta priča o ljubavi Vitomira i Ljiljane. Ona jedina odiše poezijom i jakim osećanjima, možda baš zato što je potpuno odvojena od tmurne Petrijine sudbine. Dve nemirne prirode željne sreće susrešće se u jednom treptaju svog života. Vitomir, sputan nesrećnim nametnutim brakom, i Ljiljana, devojčurak pun snova iz komšijske kuće, zaplešće se u jednu fatalnu, zabranjenu i nemoguću ljubav. Kada ne uspeju da je odbrane, izgubiće šansu da dosegnu savršenstvo u spajanju dvaju bića koje život pruža samo jednom. Kad oboje dodirnu dno života, pokazaće se poenta Petrijine priče – život ume da pruži, ali i da uzme sve i ako čovek propusti trenutak koji određuje njegovu sudbinu i nudi sreću, „jedan po jedan danovi prolaze. I više se ne vraćaju. Nikad…“

Sa propadanjem pojedinačnih sudbina, tesno je vezano propadanje celog kraja. Nekada mesto puno rudara i njihovih porodica, sa najboljim ugljem u zemlji, Petrijino Okno odumire i ostaje opustelo. Tada dolazi do kulminacije i najtamnije, prave „crnotalasne“ scene romana – odlaska poslednjeg voza pred zatvaranje pruge. Uz crne barjake, starica sa bosiljkom i crnim pantljikama, reskim i tužnim zvucima sirena voza i rudnika, sve podseća na sahranu. Mašinovođine „crne suze kaj debeli stršljeni“ i starci, žene i deca koji „za vozem kasaju i leleču“ kao da oplakuju svoju sudbinu, za koju slute da će biti zauvek izmenjena i da će ostati sami i zaboravljeni, kao na kraju sveta.

Na kraju cele priče ostaje samo jedna tragično usamljena žena kojoj je sudbina uzela sve što je volela i ostavila joj jedino goli život. Tako Petrija ostaje da živi, tiho čekajući svoje umiranje, okružena mačkama i kokoškama i srećna kada se pojavi neko kome može da ispriča istoriju svog života, da se podseti svoje dece, svih koji su joj bili dragi i onih koji su joj nanosili bol i koje je nadživela. Jedino društvo koje joj je ostalo su mrtvi koji joj dolaze u snove i koje sa nestrpljenjem čeka.

Za kraj se nameće pitanje na kakav to venac Dragoslav Mihailović misli u naslovu svog dela. Petrija ga u romanu pominje nekoliko puta, pa ga pisac pozajmljuje. On simbolično predstavlja stvar koja krasi mrtve, ali i žive u važnim životnim trenucima da bi se privukla božanska zaštita. Sem toga, oni koji nose venac su bliski božanstvu i poseduju unutrašnju svetlost koja obasjava pobednika u duhovnoj borbi. U ovom romanu Petriji pripada venac jer cela priča dokazuje osobu koja pobeđuje život uprkos nesrećama. Onakvu kakva šalje najjaču poruku – da život treba voleti baš onakav kakav on jeste, sa svim lepotama i patnjama, jer je neponovljiv u svojoj savršenosti.

Kraljevina-Srbija-1910-Rudnik-Ravna-Reka-Razglednica_slika_O_76645181

Senjski rudnik, mesto u kome je snimljen film Petrijin venac, imaginarno Okno iz romana

 

 

 

0

Vedrina i žal na vrhovima prstiju

balerina

Retko koja devojčica u životu bar na tren ne poželi da postane balerina. Neka se zadrži na obrisima siluete koja poput leptira leprša scenom, neka krišom u svojoj sobi oslonjena na naslon stolice pokuša da uradi svoj prvi plié, a neke slede svoje snove i kreću u život pun odricanja ali protkan umetnošću, lakoćom igre i uspesima.

Knjiga Balerina Nade Ćurčije Prodanović je jedna od tih koja na osnovama istinite priče ispisuje stranice koje dugo po završetku čitanja ostaju u sećanju. Naime, književnica je iz svoje bogate profesorske karijere u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ odvojila najlepše detalje i udahnula život likovima na hladnim belim stranicama.

Knjiga nas uvodi u jedan tmuran jesenji dan u kome šesnaestogodišnja Lana sa majkom dolazi da se upiše u Baletsku školu. Ona je već započela baletsko školovanje, doseljava se iz Skoplja i želi da ga nastavi, ali nikako joj neće biti lako. Skromna i zatvorena, sa bogatim unutrašnjim svetom, naći će se oči u oči sa devojčicama iz odeljenja koje nisu nimalo raspoložene za novog rivala. Ophrvana brigama za samohranu majku i brata, pokušaće da pronađe prijateljstvo tamo gde ga na prvi pogled ne može naći, ali to će se pokazati kao bezazlena i rešiva prepreka nasuprot tragediji koja će zapretiti da joj oduzme san za koji živi – da postane balerina.

Nema tog deteta koje pri stupanju u novu sredinu nije osetilo nesigurnost, doček pun nepoverljivosti i sumnjičavih pogleda. Njima je, između ostalog, ova knjiga namenjena. Svima onima koji se bore za svoje mesto među vršnjacima, ali i onima koji sve čine da nekome taj posao otežaju svojom ljubomorom, sitnim pakostima, surevnjivošću i rivalitetom. Nekome da shvati da nije jedini u svojim mukama, nekome da nauči da je taj model ponašanja loš.

U knjizi prepunoj živopisnih isečaka iz školskog života osam devojčica koje se bore sa ambicijama, gorčinom poraza, ponosom uspeha, mladalačkim radostima, prvim zaljubljivanjima i najskrivenijim tugovanjima, malih balerina prepunih nestašluka i beskrajnog čavrljanja, ali i njihovih brižnih nastavnica dat je svet u malom, u kome, bez obzira na prepreke, sve na kraju sve nađe svoje mesto, ako se poštuje strog ali pravedan autoritet i ako je želja za uspehom i čovečnošću najjača spona koja ih povezuje.

Lana tako postaje simbol jedne usamljene tinejdžerke koja ume pažljivo da sakrije bol od poniženja svojih vršnjakinja, strpljivo u njima tražeći sve ono što se skriva ispod grubosti na koju ih nagoni želja da se uspe. Čovečnošću i humanošću koje su čvrsto utkane u Laninu dušu pridobiće ljubavlju i čistotom svaku od ovih duša koje se tek formiraju u bespoštednoj borbi života i pokazaće svoju veličinu ne samo kada druge posrnu, nego kada je život baci na najteži ispit.

Još jedna velika vrednost dela je što autorka nijednom rečju direktno ne osuđuje sve negativne strane karaktera i mračnih nagona devojaka. Ona ih posmatra kao nešto što se u mladim dušama javlja kao nešto prirodno, kao antipod dobroti i poštenju, ali i kao nešto čemu sledi neuspeh, pa samim tim i borba i suzbijanje ne bi li se tako postao bolji čovek. Upravo je u tome i Lanina veličina, što ona, iako mlada, ima sposobnost da se sažali nad ljudskim slabostima, nađe opravdanje i oproštaj.

Kada sklopite stranice ovog romana, koji iako je smešten u kraj pedesetih godina prošlog veka, u sebi nosi sve najupečatljivije osobine mladih današnjice, zapitaćete se koliko smo dobro odgajani i koliko kvalitetno odgajamo naše potomstvo. A to je upravo i najveći značaj ovog dela – što podučava, vaspitava, tera na preispitivanje i nosi istinske životne vrednosti.

ballet-3898440_960_720