0

Zgaženo srce purpurne boje

Kada je 1982. godine objavljen roman američke književnice Alis Voker Boja purpura, niko nije ni slutio kakav će efekat postići u javnosti. Kritičari su ga osporavali i cenzurisali, zabranjivali zbog eksplicitnih scena nasilja i homoseksualizma, kao i preslobodnog jezika, ali sve te kontroverze kao da su učinile da knjiga bude još popularnija i naprosto razgrabljena. Mesec po mesec i epilog je bio sledeći: Alis Voker je postala prva crnkinja koja je za svoje delo nagrađena Pulicerovom nagradom. Usledio je čuveni film Stivena Spilberga koji je bio nominovan u kategoriji 11 Oskara a ostalo je istorija.

Alis Voker (izvor: facebook.com)

Na prvi pogled svako ko piše mogao bi da postavi pitanje kako jedno delo može privući toliko pažnje. Da li je u pitanju tema borbe zlostavljane i neobrazovane crnkinje da stekne snagu i samopouzdanje i počne da živi život dostojan svake žene? Da li je to zbog vapaja crnačkih sudbina početkom dvadesetog veka i svih muka kojima su bili izloženi, od siromaštva, porodičnog nasilja, incesta, pedofilije do seksizma i rasizma? Ili zbog škakljive seksualne priče, koliko zabranjene, toliko i intrigantne baš zato što se o tome oduvek ćutalo? Ili zato što sa svake stranice izbija strast koliko i bol, i iznad svega nesavladiva ljubav prema životu za koji se duboko u sebi oseća da može i mora imati lepšu i srećniju svrhu.
Kako bilo, ovaj roman koji krasi epistolarna forma i sastoji se od pisama koja nesrećna Sili „piše“ Bogu, uporedo sa pravim pismima koja joj njena rođena sestra Neti uzaludno šalje iz afričkog sela plemena Olinke, građen je od dve paralelne radnje. Jedna je potresna toliko da se svako može zapitati koliko Silina sudbina na američkom jugu, uprkos prekida ropstva, može biti toliko teška jer u njenom kratkom životu kao da ne postoji nijedan miran i srećan dan. Druga je puna energije mlade misionarke koja pokušava da otvori svet domorocima Monrovije i brani ih od nadirućeg sveta kapitalizma koji nasilno uvodi civilizaciju u netaknutu prirodu, noseći u sebi daleke drhtaje korena koji još žive u vrelom tlu Afrike. I obe se poput svojevrsnog prstena zatvaraju na početku, u mučnom detinjstvu dve devojčice i na kraju, trideset godina kasnije, kada se svaka za sebe bori da pronađe svoje što osunčanije mesto pod suncem.
Ono što delo čini najautentičnijim sigurno je Silina ispovest koju priča sama, približavajući se tako Foknerovom romanu toka svesti Buka i bes, gde se na isti način izlivaju nagomilane emocije i utisci iz jednog posebnog uma. Tako je i ovde, mlada crnkinja, neuka i zatucana od dana kada je počela da spoznaje sebe, izgovara priču svog života oskudnim rečnikom, u slengu, ne libeći se da, iako se obraća Bogu i svaki segment završava rečju „amin“, koristi i neprikladne izraze jer je to jedino što ova sirota čista duša zna. Međutim, čak i na taj način ona iskazuje svoja najdublja osećanja, stavove i događaje koji se dešavaju kako njoj, tako i ljudima iz njenog okruženja, stupajući na prag pravih životnih mudrosti, karakterističnih za sve one koji ne moraju biti obrazovani da bi u sebi nosili iskru prirodne inteligencije i trezvenosti.

Deni Glover kao Albert i Vupi Goldberg kao Sili u filmu “Boja purpura” Stivena Spilberga iz 1985. godine (izvor: mojtv.net)

Iako se za primat glavnih ličnosti romana „nadmeću“ Sili i Neti, isto toliko važna, poput stožera cele radnje, svakako je Šug Ejveri, tamnoputa glamurozna pevačica džeza i bluza, nekadašnja ljubavnica Silinog muža koju nikada nije preboleo i koju bez ikakvog pardona dovodi bolesnu u kuću da je Sili neguje. Međutim, suprotno svim očekivanjima, Šug postaje simbol svega onoga što bi Sili volela da bude, a nije, pretvarajući se u svetlost njenog života i jedinu osobu u životu uz koju je osetila nežnost, zaštitu i spoznaju da njeno telo nije vreća za pražnjenje i udaranje već splet struna koje mogu da proizvedu najlepšu melodiju samo ako neko na njemu ume da svira. Iako su upravo te stranice ljubavnih odnosa dve žene bile najspornije za kritiku, neko bi ih mogao doživeti i kao utočište duše koja je u okrutnom svetu muškaraca izgubila svaku nadu da uz njih može doživeti bilo šta sem poniženja i nasilja.
U vezi sa tim je i Silin odnos prema Bogu, koji počinje da se menja kada spozna kakvu joj je užasnu sudbinu namenio. Razgovor između Šug i nje o smislu vere i spoznaji Boga ne kao muškarca koji je takođe povređuje već kao „ono nešto“ što donosi samo dobro i ostavlja purpurne tragove za svakog ko ume da ih prepozna, možda je i najvažniji u romanu. U njemu se krije i tajna boje purpura koja se samo tada pojavljuje u knjizi a zapravo prožima svaku stranicu. Ona čini sve okolo što je retko, posebno, mudro, misteriozno, zavodljivo i ženstveno – po prstohvat Sili i Šug, pa i svih ostalih nesrećnih a srčanih ženskih likova u romanu, koje spojene daju retku lepotu snage i slobode koja živi i u zgaženom srcu boje purpura.

izvor: bestdvdklub.co.rs

0

Mrtve duše – ruska poema na Gogoljev način

Svako ko čuje za Gogolja prvo pomisli na njegovu pripovetku Šinjel i mračnu atmosferu koja se krije u životu činovnika Akakija Akakijeviča za koju je tvrdio da je napisana po istinitom događaju. Drugi će se setiti komedije Revizor u kojoj je ismejao političku korupciju tadašnje Rusije. Međutim, delo po kome je možda i najpoznatiji, roman Mrtve duše, planirao je da napiše na grandiozan način – da se sastoji iz tri dela, od kojih će prvi imati naslov Pakao. Međutim, u to vreme je već počeo da pati od psihoza koje su mu diktirale koliko nesuvisle ideje, toliko i nagle postupke pa je nakon prvog objavljenog dela napisao i drugi koji je u nastupu manije religioznog zanosa spalio.
Bilo kako bilo, prvi deo Mrtvih duša zaista izgleda kao delo za sebe, sa sopstvenom kompozicijom i umetničkom zamisli, dok je njegov drugi deo tek bledi odblesak prvog. Ali ono što je najupečatljivije jeste uspela slika različitih tipova ljudi i staleža Gogoljevog vremena i vrlo verno prikazano društvo u kome se kroz karikirane detalje daje najoštrija kritika ruske stvarnosti 19. veka.

Nikolaj Gogolj, portret iz 1840. (izvor: wikipedia.org)

U središtu pažnje je siromašni plemić Pavel Ivanovič Čičikov koji godinama na različitim nameštenjima pokušava da se obogati na nezakonit način. Poslednja služba pravnog savetnika upućuje ga u predmet umrlih seljaka, vlasništvo bogatih spahija, koji se vode kao živi do narednog popisa tako da ih gospodari lako mogu staviti u zalog. To mu daje neobičnu ideju kako da zgrne novac ali se i uzdigne na društvenoj lestvici jer će mu u slučaju određenog broja kmetova Starateljski savet dati državni zajam za popravku zapuštenog spahijskog imanja. Kada izmisli i imanje, imaginarnu Hersonsku spahiju, prepreka više nema, sem da pronađe gospodare koji bi se rado oslobodili tereta „mrtvih duša“ za koje ni za šta nastavljaju da plaćaju porez.
Od prve stranice kada Čičikov kočijom uđe u dvorište gostionice gubernijskog grada N.N. pa do poslednje, pratimo ovog neobičnog mladog čoveka u njegovim pohodima i putovanjima u potrazi za „mrtvim dušama“. Gogolj često usred radnje ume da umetne obraćanje samom čitaocu, objašnjavajući zašto je izabrao baš Čičikova da kroz njega iskaže sve što želi u svom romanu. Tako postaje glavna spona između glavnog lika i čitaoca stvarajući prisnost i srođivanje sa delom. Karakterišući Čičikova kao čoveka koji ima i mane i vrline, on zapravo iznosi svoje stavove o njemu, postepeno se toliko stapajući sa njim da kroz njega sam govori, neretko ga pravdajući iako je on ništa drugo do nenadmašni pokvarenjak, bezobziran u težnji da se obogati.
Osim njega, ni ostali Gogoljevi likovi nisu ništa manje neobični nosioci mana. Među njima se posebno ističu portreti spahija: srdačnog Manilova, brižne Korobočke, konfliktnog Nozdrjova, gramzivog Sobakeviča i škrtog Pljuškina. Svi su oni u oštroj suprotnosti sa Čičikovim jer koliko su nesposobni, bezvoljni i ravnodušni, toliko je Čičikov preduzimljiv, energičan, vešt da im se nametne i dopadne kao pravi čovek od akcije trenutka ali nikako lik koji ima viziju budućnosti.

Čičikov kod Korobočke, ilustracija romana (izvor: wikipedia.org)

Dok Čičikova čas trucka, čas ubrzava čuvenom ruskom trojkom kroz beskrajnu Rusiju, Gogolj ima izvanrednu priliku da opiše raznoliki svet u njoj karikirajući ga do svog čuvenog „smeha kroz suze“, kojim je posebno utemeljio ruski realizam. Ovim specifičnim humorom opisivao je takve scene u kojima smeh zamire i ostaju samo zanemelost i empatija sa siromašnima i potlačenima. Takva je skica Pljuškinovog sluge, dečaka koji nosi prevelike čizme jer za svu služinčad postoje samo jedne ili samog Pljuškina koji osim što u najgoroj bedi drži svoje kmetove, i sam je izrazito zapušten pa se na prvi pogled ne zna da li je muško ili žensko, sa zaraslom kosom i bezobličnom odećom, „dronjak na čovečanstvu“.
Međutim, jedna sporedna umetnuta priča o kapetanu Kopjejkinu daje najoštriju kritiku birokratskog iskvarenog činovništva ali i sav nemoral, licemerje i duboku odrođenost vrha vlasti od naroda. Ona se ogleda u postupku odbacivanja teškog ranjenika i invalida, povratnika iz rata, poput bezvredne krpe kada dođe u Petrograd da se obrati caru. Dok posmatra sjaj bulevara, mostova i velelepnih zgrada, njegova beda je još izrazitija dok prostodušno izgovara reči iza kojih se skriva sva bespomoćnost ali i unutrašnji revolt prema onima od kojih je očekivao pomoć i razumevanje a dobio samo odgovor: „Pobrinite se da zasad sami sebi pomognete, potražite sami sredstva“ a ni sam, bez jedne ruke i jedne noge, ne zna kako.
Mrtve duše tako postaju roman-poema koji je mnogo više od priče o gospodarima kmetova i Čičikova koji pokušava da prevari zakon. Iako se naslov odnosi na umrle seljake, u likovima iz naroda postoji mnogo života i tinjajuće vatre dok su upravo spahije simbolične mrtve duše koje zajedno sa birokratskim sistemom Rusiju vuku u ponor i mrtvilo. Pa ipak Gogolj i pored oštre i gorke kritike iskazuje ljubav prema svojoj zemlji ogledajući je u nadi koja poput ruske trojke juri stepama i tajgama u bolju budućnost koju jedino ona može da pozlati i oživi.

Ruska trojka, slika Aleksandra Orlovskog

2

(Ne)dohvatna tiha sreća u duši jednog umetnika

Romani koji prate životni put junaka od detinjstva do zrelosti, u književnosti poznati kao bildungsromani, piscima daju širinu da ispričaju najzamršenije ljudske sudbine i pokažu duhovni razvoj likova putem učenja i životnog iskustva, ispunjavajući moralne zahteve prema sebi i društvu. Kada se u ovaj žanr upletu elementi psihološkog romana u kojoj se čitaoci upoznaju sa najintimnijim mislima i osećanjima ličnosti i društveni koji slikaju vreme i istorijska previranja u jednoj sredini i pojedinačnim životnim pričama, onda nastane delo koje čitaoci nakon završetka počnu da čitaju iznova, ne bi li se ponovo vratili među likove koji su im se, toplo životni, uvukli pod kožu. Baš takav osećaj nosi roman Tiha sreća Mirka Mladenovića, ostavljajući iza sebe trag radnje koja se teško može zaboraviti.
Dušan Golubović je tridesetogodišnji pisac koji svoj književni rad ne uspeva da podeli sa svetom onako kako on to zaslužuje. Doživljavajući umetnički put kao smisao života, a njegovo odsustvo kao besciljno životarenje kroz tmurnu sadašnjicu, on će retrospektivom sopstvenog odrastanja potražiti odgovore na najvažnija pitanja. Odvijanjem filma na sam početak, sakupljajući u toj svojoj mreži koliko pretke, toliko i svoje savremenike i ličnosti koje su na najlepši način obojile njegove dane, spoznaće suštinu življenja – da ni najveći gubici ne znače da borba treba da prestane, naprotiv, baš je tada potraga za srećom ono što najviše dugujemo sebi.
Stvarajući roman koji se vraća u neke davne vekove, u porodicu Golubovića sedam kolena unazad, do stasite braće koja su iz Hercegovine krenula u bolji život i stala tamo gde su sekirom presekla krušku iz koje je potekao med, pa sve do dvehiljaditih, naizgled naprednijih, a po borbi duše i borbi za egzistenciju podjednako neizvesnih, opisane su neke od sudbina koje mirišu na naše podneblje više nego stalan vetar Dušanovog Vetrovgrada. Pripajajući im bosanske pretke rodoslova najboljeg druga Petra Čavića, zaokružena je priča o patrijarhalno surovim muškim životnim putevima čija se teskoba blaži akloholom a frustracija rešava zlostavljanjem najbližih. Prateći ih iz generacije u generaciju, u trebalo bi srećnijim i lakšim uslovima za život, neko čudno prokletstvo letargije zaparložene provincije i tiha tuga koja je dohvatnija od željene tihe sreće, „migoljive prirode“ i nedostižnog ružičastog sna, stalni je pratilac i uporni lajtmotiv balkanskog tamnog vilajeta kao kob od koje se ne može pobeći.
U takvim uslovima osamdesetih godina prošlog veka odrastaju dva dečaka koja rođenjem bivaju blagoslovena čvrstim prijateljstvom (koje se u njihovim srcima radije zove drugarstvo), onim retkim i samim tim još dragocenijim stvarajući od dva tela jednu dušu koja zajedno pati u gubicima i raduje se uspesima, razvija u bogatstvu uma i raste u lepoti mladalačkog zanosa. U paralelnom sižeu dva fabularna lika – Dušana i Petra – opisane su prohujale godine nemaštine i bede, bombardovanja i stradanja, borbe i nade u bolje sutra i sazrevanja koje sa sobom donosi otrežnjenje od mladalačkih snova i naivnih očekivanja.
U vrtlogu života i jedan i drugi doživeće zastajkivanje na raskrsnicama na čijim stranputicama vrebaju prevejani, podmitljivi, sujetni i beskrupulozni karakteri, tipovi 21. veka, koji grabe sve što im se nudi sada i bez ostatka, uvek za korak ispred dva senzibilna momka sklona promišljanju, filozofskim i religijskim raspravama i traganju za životnim smislom, spremnih na kompromise i trpeljivosti i onda kada za njih mesta nema.
Posebno uspešno je obrađena tema problema sa kojima se susreću pisci današnjice, od odsustva podrške izdavačkih kuća i šire zajednice za stvaranje i negovanje novih talenata do sujete starijih generacija koje surevnjivošću i „sečom krila“ kao da žele da onesposobe svakog ko bi mogao da ih zameni na mestima koje smatraju da im s pravom pripadaju. Promocija romana Kuda Dušana Golubovića, koji u mladalačkom dahu iz sebe nedri buntovnike i „neiskvarene likove koji se bore protiv kvarnog sveta, kakav je oduvek bio i kakav nam je predat u nasleđe“ najbolji je primer kako jedan zatvoren krug ljudi iza kojih stoji sujeta, korist i međusobni uhodani interesi ometa i guši bilo kakav pomak novih generacija ne dozvoljavajući da isplivaju i pokažu se boljima od njih. Pa iako o delu saznajemo tek usputno, moglo bi se naslutiti da se i u njemu nalaze slični likovi kao u Tihoj sreći koji se povijaju pred naletima sudbine i godina tranzicije sa svim svojim lovovima u mutnom i opasnim odabirima i potezima koji lako pečate sudbinu i vode u ponor, ali možda sa više hrabrosti i odvažnosti da se suprotstave manama i zamkama sadašnjice.
Iako prepun neočekivanih zaokreta u radnji i padanja na samo dno duševnih kriza i životnih prekretnica, roman Tiha sreća ipak ima više optimizma nego skučenih misli, razočaranja i teskobnih snova iz kojih podsvest šalje znake upozorenja. On u sebi nosi neodustajanje od borbe od koje je satkan sam život, poput bajke o košulji srećnog čoveka kome je njegova golotinja u slobodi vrednija od sveg carstva umirućeg cara. On se sastoji u blagoslovu onog malog koje nam je dato kao najsigurnijem pravcu da se dosegne tiha sreća – blagostanju koje dušu čini velikom i vrednom svakog divljenja.

0

“Valerija” Elisabet Benavent – “Seks i grad” na španski način

Sredinom devedesetih sa pojavom knjiga Dnevnik Bridžit Džons Helen Filding i Seks i grad Kendas Bušnel, čitateljke širom sveta osetile su nalet neke nove energije. Bio je to vrhunac popularnosti čiklit ljubavnih romana u kojima se otvoreno govorilo o temama koje interesuju mlađe žene, poput ljubavnih veza, ženskih prijateljstava i dogodovština na poslu ali na jedan neopterećujuć, vedar i često duhovit način. Zato nije ni čudo što su se mnoge pronašle u ovim redovima, rešavajući i svoje probleme, onoliko koliko su mogle, na jednako jednostavan način.
Roman Valerija u crno-belom pripada serijalu Saga o Valeriji španske spisateljice Elisabet Benavent i prati četiri prijateljice koje žive u Madridu i neodoljivo podsećaju na njujorški četverac koji predvodi Keri Bredšo. U ovom, trećem delu radnja se nastavlja (ne)očekivanim obrtima gde se glavna junakinja Valerija, 29-godišnja spisateljica i kolumnistkinja, i dalje bori sa izborom muškarca svog života, oporavljajući se od razvoda braka uz Viktora, naizgled „onog pravog“, koji je ipak ništa više do nesavršen muškarac koji se može preboleti samo uz nekog novog, možda stabilnijeg i ozbiljnijeg pisca Bruna. I njene prijateljice Lola, Karmen i Nerea doživljavaju otkrovenja, svaka u svom životu, odlučujući da okrenu novu stranicu u svojoj sudbini, bilo da smire uzavreo južnjački temperament, bilo da ga puste iz svojih unutrašnjih kaveza.
U odnosu na prethodna dva, treći deo naginje ka erotskom romanu i pun je vrućih scena koje u svoj vrtlog hvataju svaku od ove četiri mlade žene. Oslobađajući se stega, Valerija kao pripovedač o svojim strastvenim avanturama govori otvoreno,  ali nijednog trenutka vulgarno, deleći pikanterije kako sa čitateljkama, tako i sa svojim prijateljicama, koje je jednako prate u sopstvenim dogodovštinama.
Međutim, iza svake od njih krije se nesigurnost i čežnja za velikom i pravom ljubavlju, koju neretko zatrpavaju odglumljenim samopouzdanjem, a koje jedino priznaju svojim prijateljicama kada padaju sve maske i devojačka duša se ogoljava shvatajući da je život sve samo ne crnobeo. I potpuno je nevažno što je svaka od njih četiri sasvim različita po stavovima, temperamentu i životnim prioritetima – svaka je odana i spremna da pruži podršku iz tipične ženske solidarnosti. I naravno, svaka od njih je na kraju dana samo obična žena koja tone u san noseći na unutrašnjoj strani kapaka onog koji joj najviše leži na srcu.
Kada ovu knjigu uzmete u ruke susrešćete se sa laganim i zabavnim stilom, dinamičnom radnjom oplemenjenom povremenom ironijom i začinjenom pikantnim detaljima, provokativnom i provocirajuće „navijačkom“ jer ćete se i sami uhvatiti da Valerijine poteze osuđujete ili opravdavate, ali svakako sa nestrpljenjem očekujući kraj. A on će biti kao i u prethodna dva dela – toliko intrigantan da ćete jedva dočekati da uzmete sledeći, četvrti nastavak u ruke. Dobra vest je da on postoji i da vas Prava Valerija već čeka.

izvor: pngitem.com

0

Iskonsko zlo kao stupica za duše nevinih

    

Kada imate tu privilegiju da pratite razvitak jednog pisca od samih početaka, možete uočiti sveobuhvatno sazrevanje njegovog stvaralačkog rada, a ako on svoju izuzetnu inteligenciju iskoristi da prepozna ono najbolje u svom opusu pa to sublimira u novom književnom ostvarenju, možete se samo prepustiti uživanju u čitanju i uverenju da nas od njega još mnogo toga sjajnog tek čeka. Tako će se osećati svako ko u svoje ruke uzme roman Kćer bogumila Nenada Mitrovića, fascinantan kriminalističko-psihološki triler prožet elementima fantastike, horora, bogate istorije i raskošne tradicije našeg podneblja, delo koje pretenduje da bude kruna njegovog književnog rada.
     U leto 2007. godine dešavaju se čudni nestanci dece, koje Žarko Obradović, buntovni inspektor beogradskog Odeljenja za krvne i seksualne delikte, dobija da razreši iako na prvi pogled uopšte ne izgledaju kao slučajevi za njegov odsek. Uporedo sa tim mlada dvadesetdvogodišnja Lela odlazi u zavičaj svog oca, hercegovačko selo Svetinjac na planini Čvrsnici, koje i dalje odoleva blagodetima civilizacije, ne bi li otkrila priču o sopstvenom poreklu. Ono što će dve naizgled potpuno suprotne i razdvojene priče spojiti u nerazmrsivo klupko zločina, strahote, bizarnosti i izopačenosti srešće se onog trena kada im sudbina ukrsti puteve. Onda će sve nemoguće postati moguće, a nastrašniji košmari java od koje se ledi krv u žilama.
     U ovom romanu autor iskusnim spisateljskim veštinama čitaoce vodi oprobanim i uspešnim putevima paralelne radnje u kojoj kratkim uporednim poglavljima razgreva dinamiku tako što svako karakteirše napetim završetkom. U njima sa jedne strane predstavlja svet na svakojake užase oguglalih policajaca, već poznate iz romana Dan nulti, koje vraća na početke karijere kada još uvek pokazuju da su ljudi od krvi i mesa pa čine pogreške, ulaze u emotivne veze i obavezno se nehotično vezuju za žrtve. Tako čine da i istraga bude još bogatija strepnjama i iščekivanjima ali i razrešenje ispunjenije ponosom zbog pobede nad zločincima.
     Sa druge strane, iz redova romana pulsira već provereno primamljiva tema fantastičnih motiva naše duhovne tradicije sa najdubljim slikama magijske svesti i onim onostranim, strahotnim i mračnim, koje smo imali prilike da susretnemo u romanu Hromi vuk, Gospodari Nava. Međutim, ovde je autor otišao korak dalje i zaronio u mračnu istoriju hercegovačkih vrleti u kojoj je zapisana mistična priča o bogumilima, verskoj sekti proganjanoj i zabranjivanoj još od srednjeg veka, ali ovaj put razbuktaloj u sadašnjosti, u tajanstvenim znamenjima i silama, izopačenim istinama i zlokobnoj atmosferi duševnih nemira u kojima preplet duše i strave ne zna gde je početak košmaru, a gde kraj snoviđenju. Ništa manje dinamičan i neizvestan, i ovaj sloj romana, koji u sebi nosi ne samo elemente fantastike već i psihološkog trilera, kipti od slutnji i probuđenih naših najdubljih iskonskih strahova.
     Ne treba zaboraviti ni elemente horora, koji se stapaju sa okultnim u delu. Oni se ovde čvrsto oslanjaju na osobine gotskog romana, koji jezom ispunjava čitaoce već više od dva veka. Njih pronalazimo u svim momentima koji se odnose na narodna predanja koja se postepeno razotkrivaju, ukleto selo, napuštene tajanstvene ruševine na usamljenim planinskim vrhovima, opskurne košmarne snove i neizvesnu borbu za opstanak. A kada se vežu i za svet mentalnih poremećaja, u kojima se lavirinti uvrnutog uma množe i mrse unedogled, jasno je da mašta u svojim strahotama nema granice i da se neće plašiti samo čitaoci, već i glavni protagonisti, inspektori koji naoružani strpljenjem i trezvenošću i sami mogu postati žrtve čudovišnih zbivanja.
     Nenad Mitrović radnju vodi čvrstom rukom i ni za tren ne gubi kontrolu nad svojim udvojenim pričama, skrećući diskretno pažnju na usputne detalje nagoveštavajući da ništa nije slučajno rečeno, učinjeno ili uočeno. Sve će to naći svoje mesto u razrešenju čitave priče i povesti nas u susret sagledavanju najstravičnijih istina sa kojima se svakodnevno sa manje ili više odlučnosti suočava savremeno društvo. Bilo da se u delu zloduh shvati otvoreno kroz grozote bogumilskih rodoskvrnih opačina, nakaznih potomaka i grozomornih bića ili prikriveno kroz najbolesnije poroke u koje srlja naše „humano i osvešćeno“ društvo, poruka koja se sa stranica šalje je sasvim jasna. Toliko jasna da se na kraju jedino možemo zapitati u kakvom to svetu živimo i da li smo spremni da se uhvatimo ukoštac sa iskonskim zlom koje očigledno samo pritajeno spava strpljivo čekajući da u stupicu ulovi dušu neke nove nevine žrtve.

0

Poslednji rođendan na miholjske zadušnice (ili mala grobljanska horor priča)

Jutros se, kao i obično pred taj dan, probudila ispod napukle nadgrobne ploče. One kod stare grobnice na koju godinama više nema ko da dolazi. I, kao i obično, gladna je. A i oseća hladnoću, čim dođe oktobar i postanu kraći dani, jutra su sve svežija i to malo krpa u koje je majka uvija nisu dovoljne da je zagreju.
Pa ipak voli oktobar. Rođena je početkom tog meseca pre deset godina i budući da sa porodicom živi od prosjačenja na rubu gradskog groblja, rado čeka miholjske zadušnice da konačno malo utoli glad. Znate već kako se ovde to obeležava, ljudi donose svašta na groblje svojih preminulih pa kad odu, oni se najedu slavno, a ona se kako dolikuje pogosti za svoj minuli rođendan.
I tog jutra će krenuti stazama groblja po kojima se već slaže žuto i narandžasto opalo lišće stvarajući nežni šušketavi sag boje rđe i vatre. O kako bi se rado ugrejala… Ponekad joj ožalošćeni daju nešto da pojede pa ne mora da čeka da odu. Zato se uvek noć pred zadušnice odvoji od majke, oca i sestara i prespava na tom mestu, tada ne mora ništa sa njima da deli, sve što dobije pojede odmah i stomak zahvalno prestane da joj krči.
Svečano raspoložena kreće među krstače, nadgrobne spomenike i velike porodične grobnice, prave mauzoleje. Ljudi koliko hoćeš, već od ranog jutra. Ne primećuju je, ali to nije ništa čudno, već je navikla da se svi prave kao da ih nema, čak ni ispred crkve kad nakon nedeljne liturgije kleče i čekaju neki dinar.
Nasuprot jednog spomenika, na metalnoj klupici prilagođenoj grobnom mestu, sedi starac oslonjen na štap i gleda u nju. To je ohrabri da mu priđe i isprosi koji dinar. Na lice navlači najumiljatiji izraz po kome je poznata i tihim tankim glasom izgovori:
„Dobro jutro,deko, imaš li koji dinar?“, gleda ga tužnim očima molećivo.
„Marš od mene, prokletinjo!“, razrogačuje se on i kolači oči prepune srdžbe i prikrivenog straha.
Ona odlazi pokunjeno, ispred njega je samo jedna ruža na grobu. ’Možda nema šta da mi dâ’, pomirljivo se teši.
Malo dalje sedi mlada žena požutelog lica i sipljivog daha koji joj tihi plač još više otežava. I ona gleda u devojčicu koja joj prilazi polako, sa željom da sedne pored nje i potraži joj neki dinar ili bar nešto za jelo. Međutim, što joj bliže prilazi, ženine bezglasne suze smenjuje sve jači jecaj i grcanje koje se pretvara u zamorni kašalj. Devojčica odlučuje da je ostavi na miru. ’Njoj je izgleda gore nego meni’, misli.
Luta tako celi dan među grobovima, niko ništa da joj dâ, ni da je pogleda, tek poneko, ali brzo skrene pogled da se ne susretne sa njenim očima. Opet će, po običaju, sve morati da delim sa njenima.
Pa ipak izgleda da će imati sreće. U kasno popodne, kada narod već polako napušta groblje i ostavlja svoje najmilije da samuju do sledeće posete, nailazi jedna porodica – otac, majka i dete. Gledaju je žalosnim očima i devojčica upola mlađa od nje nudi joj tri jabuke, crvene kao krv, kao jesenje nebo u zalasku, kao plamen koji me sve više vuče da se na njemu grejem. Uz osmehe kakve nose samo dobri ljudi i bez ijedne reči odlaze od a ona ostaje da jede jabuke do samih semenki.
U tami sumraka pronalazi majku i sestre. Ispred njih nema hrane. Čudi se, to su prve zadušnice da ništa nisu donele. ’Možda će otac’, misli sa nadom.
„Milice, opet si pobegla…“, prekorno će majka.
„Majko, tražila sam da jedem, ali mi niko ništa nije dao, kao da gledaju kroz mene, škrtice. Jeste li vi nešto pronašli?“
„Milice, sedi, ne može se više ovako, ti moraš da znaš istinu.“
„Kakvu istinu, majko?“, pita, a neka laka jeza obuhvata joj srce koje počinje da se meškolji u grudima.
„Nema nas više, Milice. Pomrli smo svi one noći u požaru barake na kraju groblja, i mi, i ti. Sahranjeni smo baš ovde, pod zemljom, u zajedničkoj grobnici za siromašne.“
„Kako nas nema, kako to – nema? Ali mene ima…“, ne shvata šta joj govori, ali nimalo joj se ne sviđa ova priča.
„Nema nas, ni nâs, ni tebe. Samo ti jedina nisi krštena i zato tvoja duša luta među živima, čuje ih, vidi, osećaš da si gladna, da ti je hladno i toplo, lutaš jer Bog neće da te primi sa ove naše strane. Zato ljudi tebe ne vide jer više nisi živa.“
„Ali, majko, to nije istina! Mene ljudi vide, jedan deka je pričao sa mnom, a jedna porodica mi je dala jabuke!“, sve je priznala i zaplakala od strave koja joj je liznula niz kičmu kao i plamen iz one noći koji je polako počeo da se pomalja u njenom sećanju.
„Te ljude već danas odneće smrt. Taj deka je već sa naše strane, umro od srca, žena koja je plakala će večeras umreti od bolesti za koju nema leka, a dobri ljudi koji su ti dali jabuke poginuće u saobraćajnoj nesreći kada se budu vraćali sa groblja. Ti si danas za njih bila samo najava smrti, zalutala duša zarobljena između dva sveta koja ih poziva na ovu našu stranu.“
Gorko je zaplakala. Kakav je to život napola, ni tamo, ni ovamo? Da vidi, a ne vide je, da je gladna, a nikoga nema da joj išta dâ… sem onih koji je se plaše i strepe od nje.
„Dođi, Milice“, reče majka. „Dok god si sa nama, postoji nada da će se Bog smilovati na tebe i umiriti ti dušu. A ja ću paziti da ne odlutaš opet među žive.“
Klimnula je glavom tužno. Znači ovo je bio njen poslednji rođendan na miholjske zadušnice. Uzdahnula je puna narastajuće patnje i sišla za njima pod utabanu zemlju zajedničke grobnice za sirotane…

0

Svi mrakovi i kobi Poovih strašnih priča

Kada se Edgar Alan Po rodio 1809. godine malo ko je mogao da nasluti da je na svet stigao budući pisac koji će pomeriti granice mističnosti, fantastike i psiholoških priča i ostaviti neizbrisiv trag u američkoj književnosti i književnoj kritici. Rano je nakon očevog odlaska i majčine smrti ostao siroče i život u hraniteljskoj porodici nije doneo ništa dobro, sem pomajke koju je voleo, ali i još jedne žene u nizu koju je od njega otela smrt.
Kada je odlučio da se posveti književnosti, prvo se okrenuo kritici drugih pisaca. U novinskim člancima najviše je kritikovao tadašnji književni stil transcendentalizam i u svom čuvenom eseju Filozofija kompozicije propagirao ideju da su najbolja prozna književna dela kratka, metodično i analitično pisana i da u njima pisac unapred određuje kraj i utisak koji će ostaviti na čitaoce pa tek onda kompoziciju, ton, temu, mesto, likove, zaplet i fabulu. Tako je nastalo njegovo prvo poetsko delo Tamerlan i druge pesme da bi za njima usledile mnogobrojne satire, humoristične i najpoznatije kratke horor priče. Po se u njima rado oslanjao na gotiku ali je ipak ostao upamćen kao  glavna ličnost američkog romantizma, i to mračnog, crnog, baš iz reakcije na transcendentalizam i njegovo verovanje u dobrotu ljudi i prirode.

Među 19 priča i čuvenom poemom u zbirci Gavran i najbolje priče, sabrani su najbolje ispisani redovi Edgara Alana Poa u koje je utkao sva svoja interesovanja za psihijatriju i mistične pseudonauke iz kojih se razvila hipnoza i otvorio vrata kriptologiji (prenošenju tajnih informacija šifrovanjem) i filozofskom pravcu kosmologije po kome je kosmos nastao od haosa. Zahvaljujući njegovim delima inspiraciju su pronalazili Artur Konan Dojl sa poznatim kriminalističkim pričama i Alfred Hičkok sa vanvremenskim horor filmovima.
U Poovim pričama najčešći motiv je smrt mladih žena. Njegovi biografi to povezuju sa gubitkom svih žena koje je voleo a posebno suprugom, rođakom kojom se oženio kada je imala svega 13 godina, koja ga je prerano napustila preminuvši od tuberkuloze. Otud njegov stav da je motiv umiranja i smrti mlade žene najpoetičnija tema u književnosti, posebno kada je priča ožalošćeni ljubavnik. Tako se sa njim susrećemo u pričama Morela, Berenika i Ovalni portret.

Virdžinija Po (izvor: wikipedia.org)

Međutim, mnogo manje poetična je tema koja je u njegovim pričama posebno zastupljena, a bila je svakodnevica ljudi ranog 19. veka – prerano sahranjivanje živih koji su zbog psihijatrijskog oboljenja katalepsije bili preuranjeno proglašeni mrtvima. Poa je ova tema posebno interesovala tako da je u priči Prerani pogreb naveo i stvarne slučajeve sahranjivanja živih i pogrešnih lekarskih objava smrti nakon čega su viktorijanci osnovali Društvo za sprečavanje preranog sahranjivanja. Ona se pojavljuje i u čuvenoj priči Pad kuće Ašera nastavljajući se oživljavanjem i pozivom iz groba kao u istoj priči, ali i Eleonori gde devojka vaskrsava da odredi sudbinu voljenom mladiću i Moreli u kojoj duh majke zaposeda novorođenu ćerku.
Koliko je Po bio zaintrigiran mentalnim bolestima koje su u ono vreme bile pune tajanstvenih i mističnih detalja dokaz su mnoge priče koje se njima bave. Osim katalepsije i monomanije (opsednutosti određenim pojmovima), kao u pričama Izdajničko srce gde je narator preokupiran savršenim zločinom ili Bereniki, najnasilnijom jer je pripovedač opsednut zubima voljene devojke, pojavljuju se često i momenti anksioznosti i prenadraženih i uzburkanih čula gde se i čitaoci uvlače u tonove poput otkucaja srca u Izdajničkom srcu ili zamaha smrtonosnog sečiva u Bunaru i klatnu ili osećaja gladi i žeđi osuđenika na smrt i vrelih zidova u istoimenoj priči. Posebno treba spomenuti najmračniju priču Crni mačak, koja prikazuje sve stravične posledice alkoholizma od perverznih ideja, besa, sujeverja do napada nasilja i oduzimanja nevinih života.

Ilustracija za priču Crni mačak Bajama Šoa (izvor: wikipedia.org)

Međutim, Po se na tome nije zadržavao. U jednoj od najmučnijih priča Činjenice o slučaju gospodina Valdemara pokušao je da kroz lik lekara produži život umirućem pacijentu od tuberkuloze hipnagogijom, stanjem istovremenog sna i budnosti. Smatralo se da je ona napisana u vreme kada je Poova supruga Virdžinija već uveliko bila bolesna od ove opake bolesti i on je bar na taj način pokušavao da je sačuva još malo kraj sebe, iako je bilo jasno da je čovekova želja da pobegne od smrti uzaludna.
Svestranost Edgara Alana Poa možda se najbolje vidi po tome što se on smatra začetnikom detektivskog žanra stvorivši lik detektiva-amatera Ogista Dipena koji rasvetljava nerešene zločine majke i ćerke L’Espanej i mlade prodavačice parfema pronađene u Seni u pričama Ubistva u Ulici Morg i Slučaj Mari Rože. Koristeći sopstvenu metodu racionalizacije ovaj mladi Parižanin usmerava svoju pažnju na detalje i informisanje čitanjem o zločinu u novinama i unapređivanjem širine znanja, u ovom slučaju iz iščitavanja knjiga iz zoologije.

Ilustracija za priču Činjenice o slučaju gospodina Valdemara (izvor: wikipedia.org)

Pa ipak, prva asocijacija na ovog neobičnog pisca svakako je poema Gavran sa svojom večno ponavljajućom rečenicom „Nikad više“ (Nevermore). U dugoj pesmi koja govori o opsesiji za izgubljenom ljubavlju u jednoj turobnoj decembarskoj noć u kojoj narator sedi kraj vatre i pokušava da zaboravi preminulu Leonoru ali i da od iznenadnog posetioca – gavrana – potraži bilo kakvu nadu u ostvarenje svoje zamisli, skriva se ništa drugo do sukob između želje za zaboravom voljene devojke i sećanjem. Dok su gavranove reči tek eho naratorove podsvesti, on doživljava burnu gradaciju osećanja – od slabosti i umora, potom tuge i straha do besa i ludila – kada izranja najmračniji trenutak pesme: za njega nema utehe ni spasenja jer se prava tama nalazi u čoveku a ne van njega.
Ni Edgar Alan Po nije mirno otišao sa ovog sveta. Pronađen je jednog dana kako u stanju čudne zbunjenosti luta ulicama. Nakon što su ga prolaznici odveli u bolnicu, nakon četiri dana je u njoj umro u svojoj 40. godini a da niko nije umeo da objasni uzrok. Tako je do današnjih dana njegova smrt ostala obavijena kontroverzom i nagađanjem da li je nastala kao posledica alkoholizma, droga, tuberkuloze ili pokušaja samoubistva. Kako bilo, pridružio se svojoj voljenoj supruzi posle samo dve godine života bez nje, a svetu ostavio večno delo u kome svi mrakovi i kobi vrebaju podjednakim strahom i tamom i dan-danas kao i pre dva veka.

Grob Edgara Alana Poa u Baltimoru (izvor: wikipedia.org)

0

Hvatači zmija kao izazivači večnosti

Na prvi pogled nije lako napisati jedan porodični roman čiji raspon vremena zadire u čak tri veka i prikazuje pet generacija svoje razgranate loze. Međutim kada se piše srcem a redove razotkrivenog književnog talenta diktira duša, onda se može i uspeva sve – da se davno ispričane priče spoje sa istorijom a uspomene oboje dubokim poniranjem u misli i osećanja i izađu prožete umetnošću kojom se poklanja najlepši dar svojim precima i potomcima. Baš u tome je uspeo Sima Radulović sa svojim romanom prvencem Hvatači zmija i otvorio ona vrata do kojih mnogi pisci ne uspeju da dođu – da stvori delo koje će ostaviti trag i otvori se ka nekim novim još neispisanim literarnim otkrićima.
Radnja romana započinje na bolničkom krevetu koronarne jedinice Kliničkog centra u Beogradu. Pedesetčetvorogodišnji Sima Radulović primljen je kao pacijent sa teškim infarktom, ali ono što jedino on zna je da mu srce nije zastalo zbog manjka krvi već zbog ujeda poskoka koji je još iz crnogorskog kamena krenuo putem njegovih predaka da ga opomene da viševekovno  nadmetanje između zmija i Radulovića još traje i da nikada neće ni prestati. U magnovenjima bolničkih noći i tanke linije života i smrti razvija se priča koja se vraća u 19. vek i od koje sve i počinje nadmetanjem večitih izazivača – opasnih hladnih smukova i poskoka i familije vrele južnjačke krvi.

U ovom  delu jednostavnog izraza i ispreturane građe sve odiše emocijom, posebno detalj da autor i o sebi piše u trećem licu, uspevajući da stvori ravnotežu svog objektivno hladnog prikaza, a opet se sa dovoljno osećanja učini čovekom od krvi i mesa, koji pati i strada, nada se i voli, ponajviše život i bespoštednu borbu koju on sa sobom nosi. U beskrajno dugim noćima razmišljanja, preispitivanja i sumiranja on gradi sveobuhvatnu sagu sopstvene porodice čijim je članovima zajednička tačka upravo on koji stvara najodsudniji presek spajajući pretke i nove buduće naraštaje u svojim mislima i snovima.
Prateći prvog zapamćenog člana iz porodičnog stabla Radulovića pa do trenutno poslednjeg, ispričane su sudbine prožete istorijskim i društvenim zbivanjima, ali idući u korak sa umetničkim izrazima svojih vremena. Tako je Dušan odistinski romantičarski junak u kome se budi i diše borba za nacionalni identitet, neustrašiv u svojim naoko naglim potezima a zapravo gorštački silovit i hrabar poput svojih komanskih predaka. Lik prvog Sime Radulovića, koji je nosilac najznačajnijih razjašnjenja u vezi sa hvatačima zmija, rađen je na realistički način u jasnim bojama opisa najtežih dana srpskog naroda tokom povlačenja preko Albanije i poslednjeg predstavnika onog patrijarhalnog tereta koji mu je preneo otac, da radi i zaradi, stvori i održi, izrastajući u najautentičnijeg hvatača. Iza njega se kao spona previranja između starog i novog pojavljuje lik Dragane, jedine žene među Radulovićima hvatačima, odvažne i svoje u svim  segmentima života. Nakon nje kreću nove modernističke generacije intelektualaca, počevši od Đorđa pa preko drugog Sime i pobočnih grana u kojima odrasta tip modernog čoveka koji promišlja o svojoj suštini, sam sebi postavlja vrednosti, oseća sopstvenu autentičnost i suočava se sa sizifovskom apsurdnošću života, dok se odjeci one stare čvrstine zadržavaju još jedino u kultu sinova i povremenim fazama nasleđene kuraži. Idući od generacije do generacije iskonsko gorštačko i patrijarhalno polako biva razblaženo i sve više neotporno tupeći oštricu obesnog i nepredvidivog, ranjivo se otvarajući prema viševekovnom izazivaču u obliku zmije, dopuštajući mu da preuzme vođstvo i zada neke od najtežih poraza.

Simbolika zmije je nešto što je najinteresantnije u ovom romanu. Ona navodi na razmišljanje i tumačenje suštine ne samo dela nego i celokupnog življenja. Počevši od prve dvojice Radulovića koji su poštovali pravila hvatanja i čak i u najtežim časovima života osećali potrebu za hladnoćom zmije oko svog zglavka, jasno je da su oni u njima videli ne samo protivnike nego i bića sa kojima su tesno povezani jer je zmijska hladnoća kontrolisala njihov razum i blažila im uzavrelu krv. Sa druge strane, sa velikom migracijom zmija iz Komana nove generacije su ih dočekale nespremne, neoprezne, čak i nezainteresovane i spremne da odustanu od borbe, ne shvatajući da odustajanje uopšte i nije moguće jer osim što su šištavi smukovi i otrovni poskoci nosioci zla i smrti, ujedno su i osnova večitog obnavljanja i karte za besmrtnost za sve one koji su dovoljno jaki i hrabri da im se suprotstave. Na taj način se razotkriva metafora samog života i sudbine koji bilo da su izazvani ili ne, sami biraju trenutak kada će doneti ono što svakome sleduje, a njihovi hvatači su ništa drugo do večiti borci spremni da se uhvate ukoštac sa nedaćama i strahovima.
Kad završite čitanje ovog romana možete ga doživeti kao poziv na odvažnost nasleđen od predaka, neodustajanje od života ni kad je najteže, na dostizanje pobede u neizvesnim borbama sudbine ili produžavanje potomstva kao jedine sigurnosti nastavka življenja. Međutim, najveća istina krije se u metafori poslednje scene kiše meteora koja se kao jato kosmičkih zmija i svetla u svim pravcima nadmeće sa senima Radulovića na nebu. U njoj je zapisana sva suština postojanja i prirode koja se stalno ciklično ponavlja stvarajući novi život u beskonačnom obnavljanju, ali i besmrtnosti koja se u ovom slučaju ovaplotila kroz Simu Radulovića pisca kao najvećeg hvatača jer je svojim romanom obezbedio večnost svim svojim precima i potomcima.

Fotografije sa promocije romana “Hvatači zmija” Sime Radulovića, održane 12. oktobra 2022. su napravljene od strane Niškog kulturnog centra.

0

U lavirintima robovanja duše i želje za slobodom

Kada je Tahar Ben Želun, marokanski pisac, pesnik i esejista, ali i doktor psihijatrije, 1985. napisao svoj nesvakidašnji roman Dete od peska, nije ni slutio da će mu doneti svetsku slavu. Za njim je usledio i nastavak Sveta noć, koji razjašnjava svaku nedoumicu iz prvog dela, kao i još nekoliko drugih romana, a koliko mu na tom putu dobro ide, pokazatelj je što je ušao u uži izbor Nobelove nagrade za književnost.
Roman Dete od peska zbiva se pedesetih godina prošlog veka, gde na jednom trgu u marokanskom gradu Marakešu nepoznati čovek sa izgledom kuranskih proroka, okupljenima pripoveda o neobičnoj sudbini Hadži Ahmeda Sulejmana,bogatog zanatlije koji je imao sve, samo ne i muškog potomka. Kada je posle sedme kćeri otkrio da mu je žena ponovo u blagoslovenom stanju i suočio se sa mogućnošću da mu braća uzmu sve stečeno imanje i bogatstvo, odlučio je da novorođenče bude muško, bez obzira na sve. Jedna po jedna prepreka naizgled zadovoljnog oca uprkos rođenju još jedne devojčice bivaju sklanjane, od potplaćene babice i berberina koji obrezuje očev prst jer nema šta drugo, do odvođenja „sina“ Muhameda Ahmeda u amam i podizanja kao naslednika koji uživa sve privilegije jačeg pola. Međutim, nakon očeve smrti mladić u ženskom telu naći će se na raskrsnici otkrivene seksualnosti u sve zaobljenijem ženskom telu koje kao opčinjen posmatra u ogledalu i podvojenog identiteta u kome priroda traži svoje i izbija poput vode i kroz najmanju pukotinu. Sa druge strane ga vuče ukorenjeno vaspitanje i želja da zadrži privilegije vodeći ka opasnoj stranputici ženidbe sve do bezdana u koji će biti povučene i druge, nevine duše.

Tahar Ben Želun (izvor: danas.rs)

Ono što odmah na prvi pogled odvaja ovaj roman od drugih dela je jedinstvena struktura poput velikog lavirinta izmešane pisane i usmene reči koja podseća na arapske legende. U njemu je pripovedač koji priča na trgu sa dnevnikom kao potkrepljenim dokazom tek jedan u nizu, čak će se i pojavljivati iz više puta kao glasnik sa onoga sveta, stvarajući jedinstveni prsten koji kao mali okov steže onoga koji je uronio u Muhamedovu sudbinu da ga nikada ne napusti i zauvek progoni. Između toga umetnuće se više njih – Salem koji će ispričati najsuroviji nastavak sudbine nesrećne devojke, Amar najtužniji a Fatuma, jedina obrazovana žena u romanu koja je videla svet, može navesti na ideju da je baš ona Zahra iz Muhamedovog uma koja iz prve ruke priča sopstvenu priču. Utisku zamršenosti doprinosi i slepi bibliotekar, koji takođe luta za izgubljenim tragovima, čija je priča potkrepljivana Borhesovim proznim i poetskim delima. Svaki od ovih detalja nudi putokaz kroz neuhvatljivu suštinu, kroz razgranate puteve koji neretko vode ka stranputicama, kroz šumu glasova, perspektiva i utisaka, među pripovedače koji umiru i vaskrsavaju, nestaju, izmišljaju, protivreče a sve ne bi li dokučili gde je potpuno izgubljeni glavni lik.
Drugu važnu karakteristiku čini zagonetka oko Muhamedove sudbine. Kada se ispisane stranice dnevnika završe i nastupe prazne, otvoriće se mnoga pitanja – pitanja pola i istine, društva i istorije, tela i duše – ko je Muhamed, da li je zaista postojao, da li je stvarno bio žena ispod muškog odela, ko je tajanstveni stranac sa kojim je razmenjivao intimna pisma, da li je zaista izašao iz tamnice svojih odaja ili je završio život u patnji pored poludele majke i ostarele služavke koja je jedina smela da ga dvori?
Nakon smrti oca i zlosrećne supruge, Muhamed se sve čvršće okreće ženi u sebi dopuštajući da Zahra prevlada, omogućavajući nam uvid u duboko poniranje u podvojeni um i telo. Ono kao rezultat dobija želju za slobodom, pa makar to bilo i stupanje u cirkusku družinu u kojoj kao neobični plesači nastupaju transrodne osobe. Ali da li će otkrivanjem svoje ženstvenosti Zahra konačno biti srećna ili joj teške uspomene neće dati mira i poput okova je vraćati toj večitoj raspolućenosti gde do kraja ne može da bude ni muškarac ni žena, pitanje je koje će otkrivati sam čitalac i uporedo sa tim odgovarati na pitanja koliko bi svako od nas bio spreman da bude odvojen od svog tela i koliko je surovo na silu terati žensku osobu da bude muško i obrnuto.
Dete od peska je pravi postmodernistički roman koji kao jasnu temu ima borbu za ljudska prava. On daje radikalnu kritiku društva, zaostalih arapskih običaja i islamskog prava. On na najbolji način prikazuje podređeni položaj žene kojoj je naneta nepravda po samom rođenju i to ne samo kroz Zahru, već i kroz svaku ženu koja je u njenoj blizini, poput prokletstva koje širi. Zato je i njena majka godinama mučena i „lečena“ travama zbog kojih je izgubila zdravlje jer ne rađa muško dete, izjedana strašnom tajnom koju drži u sopstvenoj kući a Fatima, zlosrećna Muhamedova „supruga“, odabrana hroma epileptična rođaka samo zato jer ju je lako ućutkati da se brak ne konzumira. Upravo iz tog razloga bi se delo moglo doživeti kao parabola o zatucanom društvu i kulturi koja ne dozvoljava mogućnost razvoja naroda, rodnoj neravnopravnosti i sudaru starog, pokornog i novog, radoznalog i samosvesnog, ali i delo univerzalnog karaktera jer ne bi iznenadilo da se i danas sprovode primitivni običaji koji nanose samo patnju.
Ova duboko neobična knjiga nudi neslućene odgonetke ali samo ako se čita pažljivo. Kada se zagrebe ispod površine, u svojoj višeslojnosti skriva daleko više od okosnice priče o nesrećnoj marokanskoj devojčici odgajanoj kao muško. Ona nudi toliko različitih viđenja istine i završetka Zahrine sudbine koliko ima čitalaca koji će joj pokloniti poverenje. Tada će svako od nas, poput pripovedača iz romana, pokrenuti svoje najdublje porive i dati kraj onakav kakav najviše odgovara nama samima i na taj način bar malo spasiti dušu junakinje izgubljene u lavirintima robovanja telu i čežnje za bekstvom u slobodu.

Ova priča je pustinja. Treba da hodamo bosi po vrelom pesku, da hodamo i ćutimo, verujemo u oazu koja se ocrtava na horizontu i koja se neprestano podiže u nebo, da hodamo i ne okrećemo se kako nam se ne bi zavrtelo u glavi.“

Izvor: pixabay.com

0

Idealista u koži stepskog vuka

U današnje vreme neizvesnosti, teskobnih vesti i okrnjenih očekivanja umetnost dolazi kao način vidanja sopstvenih skrivenih rana. Stvaraocima ona može pomoći poput isceljujućeg ventila zahvaljujući kome se oslobađaju nataloženih toksičnih emocija, a publici da spozna kako ni u jednom danu ovog nesavršenog sveta nije sama pa poput neke neobične grupne psihoterapije otkriva da se svaka emocija zapretana duboko na dnu duše skriva i kod drugih ljudi, manje ili više sličnih i spremnih da je priznaju i razreše. Baš takav osećaj pruža čitanje poetsko-prozne zbirke Marka Antića Đavo i druge naše životne priče koje pokreću ono duboko u svakom čitaocu koji, čitajući ih, bistri slike iz vlastitog ogledala koje postepeno iscrtava i ono iza njega, počevši od najbližeg okruženja, pa potom društva, sve do celog sveta i čovečanstva.
U ovoj zbirci kratkih priča i pesama smestio se ceo dosadašnji život autora, već osvedočenog pisca, koji na ovim stranicama na postavu izvrće ne samo svoje najtananije osećaje i uspomene iz detinjstva i mladosti, već sa čitaocima deli i neobične sudbine običnih ljudi okrznute zbivanjima iz sveta kojem pripadaju uporno tražeći izlaz iz začaranog kruga beznađa i samoće ali i samog njegovog smisla u besmislu življenja. Ovi ispisani redovi, izmešani žanrovski, hronološki i emocionalno nisu ništa drugo do život sam, u svoj svojoj esenciji, koliko gorčini, toliko i veličanstvenoj lepoti i snazi.
Smeštajući misli o sebi i drugima u svega nekoliko odeljaka, a opet dostižući dubinu iskaza i izraza, autor je nesumnjivo pokazao da ima talenat za jezgrovito, gromko i snažno pogađanje u centar, kako poente sopstvenih tema, tako i duše čitalaca. Dok se smenjuju jedna za drugom, malo poezija, malo proza, shvatićete da vam okupiraju pažnju, bude emocije, teraju na razmišljanje i nikako ne ostavljaju ravnodušnim. A kako i ne bi kada smo svi mi pomalo lirski subjekat svake pesme i svakodnevni nemi posmatrač svake priče.
U kratkoj formi narativne proze, jednostavne radnje koja počinje bez uvoda ubacujući nas u same brzake sudbina i zbivanja, nalaze se neke od najlepše i najtužnije prikazanih ljudskih usuda, u kojoj svaki lik teži za potragom sopstvene nedohvatne sreće iako ga od kad zna za sebe svakodnevno sapliće na kamare sitnijih i krupnijih problema. Slične su teme i u pesmama koje okreću kurs ka spoznaji društvenih prilika koje, tesno spojene sa životima malih ljudi, poput kužnog đavolskog zadaha na njih ostavljaju dalekosežne posledice. Svaki od ovih karaktera tako izrasta u velike modernističke simbole izgubljenih pojedinaca u otuđenom svetu sa usamljenošću i strahom kao osnovnim stanjima svoje duše, samotnim bićima u milionskim gradovima čija stanja verno oslikavaju i duh vremena u kome žive.
Iz njih izviru one pesme i priče koje odišu spoznajom smisla života ne samo neshvaćenih i zaboravljenih, već i samih umetnika, koji podjednako dušom dele teskobe i izgubljene nade zahvaljujući tome što žele da ostanu svoji jer drugačije i ne mogu. To su svi oni „oštećeni“, koji nisu deo mase, spremni na razne sulude izazove i konflikte sa svetom poltrona i „nafrakanih pinkoida“, oni koji sumnjivo blagostanje trampe za ponosnu nemaštinu ovenčanu bogatstvom čiste savesti i duše. Oni koji su „zdravi kao smrt“ i jasno vide stvari jer ih je već rođenje obeležilo početkom smrti jednog društva i zemlje a donelo im samo nesnađenost, razočaranost, borbu protiv samoizdaje i lagano skliznuće ideala ka svetu zatvorenosti i bezglasnih krikova upomoć  svih stepskih vukova.
Međutim, najlepši redovi zbirke ispisani su ljubavlju. Oni odišu toplinom majskih dana, mirisom sreće i zrelih trešanja, zvucima savršenstva otkucaja dva srca, njihovog preklapanja, spajanja u sličnostima i nadomeštanja u različitostima. Oni nose svest o tome da te „ljubav čini najbogatijim čovekom na svetu, kada oko sebe imaš samo gole zidove, papir, olovku i halo-karticu“. Pa iako je takva, dragocena i retka, ostala izgubljena po peronima i pružnim pragovima, ona još negde postoji, bar u zamecima suncokretovog semena i čeka da opet dušu ogreje kada se okrene suncu kao jedinom receptu svoje krize i teskobe.
Upravo je ljubavni segment zbirke najlepša poruka koja ostavlja trag na čitaocima nakon čitanja. U svakodnevnoj borbi za opstanak između svetlosti i tame, ljubav je jedina staza bekstva od apsurda, očaja, ništavila i smrti – na njoj idealista skida kožu stepskog vuka i korača ka sopstvenoj sreći i harmoniji života.

izvor: instagram.com