4

„Svici u tegli“ ili kako pretočiti život u roman

sladza

Znate, uvek sam se kao školarka na časovima srpskog jezika i književnosti pitala kako književni kritičari mogu da budu toliko sigurni šta je pisac svojim delom hteo da kaže. Posebno onaj koji je vremenom mnogo udaljen od njih i koga ni pod kakvim okolnostima nikako nisu mogli da upoznaju niti išta da pitaju. Vremenom sam shvatila da je takvo moje razmišljanje vrlo površno. Ta, ljudi su školovani i stručni da odgonetaju zagonetke nečijih dela i povezuju ih sa vremenom i književnim pravcima u kojima se ono stvaralo. Međutim, u poslednje vreme opet mislim kao nekada, ma kako površno bilo, jer književna dela onih autora koje upoznajem razumem i osećam mnogo bolje i trajnije.

Slađanin roman uzela sam da čitam verovatno poslednja od svih njenih drugara. Znala sam da je odličan, ali namerno nisam želela da čitam nijednu kritiku samo zato jer sam želela da doživljaj bude potpuno moj. A verujte da ne bi ni mogao da bude tako poseban da Slađanu nisam upoznala. I da nisam ostala potpuno osvojena načinom na koji je ona, čini se kao iz rukava, izručila životnu priču Dušana Petrovića, usudiću se da zaključim, njenog muškog alter-ega.

Bila sam vrlo ljubopitljiva kad sam knjigu uzela u ruke. Rekoh, daj da vidim kako to ona radi i uhvatih sebe da roman nosim sa sobom gde god krenem, u autobus, krevet, čak i WC. Jedne noći sam se toliko smejala da sam probudila muža koji mi reče da uopšte nisam normalna. Ali kad sam mu sutradan čitala delove zbog kojih sam dizala larmu usred spavaće sobe, smejao se i sam.

Neko će možda reći da sam subjektivna, ali oni koji su roman pročitali znaće da nisam. Dobro, možda ovaj tekst i jeste najviše moj doživljaj, ali uz Slađu takvu kakva je ne mogu ni da zamislim suvoparni osvrt. Čini mi se da bi takav njeno delo oskrnavio.

Dušan Petrović odmah je postao moj blizak prijatelj. Iako nije baš reprezentativan, pun mana i tipično muškog načina razmišljanja, osvojio me je naprečac. Možda baš zato jer je toliko jarko oslikan i životan da imate utisak da ćete ga i sami skupiti ispred nekog dragstora.

I zaista, čovek srednjih godina koji uz rakijicu, pivo i cigaretu provodi dane presipajući iz šupljeg u prazno sa istomišljenicima, ne čineći ništa da svoj život sredi i unapredi nešto je što je čini savremenog čoveka našeg društva.

Krenula sam sa njim u njegovu životnu priču, da se sekiram zbog njegovih padova, radujem zbog hrabrih preokreta, nerviram zbog grešaka i nesigurnih poteza, tugujem zbog starih navika i apatija. Obuzeće i vas slična osećanja kad otkrijete Dušanove dileme, zaljubljenost koja se širi njegovim srcem poput požara, spoznaje kako se pravi prijetelji pronalaze gde ih najmanje očekuješ, suočavanja sa najbolnijim istinama a posebno kada iz njegove perspektive budete shvatali kako žene muškarcima mogu da izgledaju komplikovano. Red smeha, red zbilje – kakav je i život bez maske. Kakva je i Slađa.

I sve to ne bi ni bilo toliko interesantno ni jedinstveno da iza Dušanovih sjajno prikazanih lavirinata misli i osećanja ne stoji ona – žena! Jedna od nas koja je toliko ušla u suštinu muških najtananijih titraja duše da bismo iz njenog dela mogli mnogo toga da naučimo i izbegnemo svakodnevna sitna i krupna razmimoilaženja sa partnerima.

Ali nije Slađa samo do neverovatnih granica spoznala i izvrnula na postavu samo muško biće, pokazala je ovde i odlične psihološke replike posebno u mudrostima stare bake Danice, koja se, slučajno ili namerno, u romanu pojavljuje uvek kao nagoveštaj nekog važnog preokreta u Dušanovom životu. Tako sjajno uklopljeno da sam u pojedinim momentima sumnjala da li je ona stvarna ili samo plod savesti junaka.

To me vodi do kompozicije dela – naizgled nehajne, ali zapravo vrlo čvrste i dobro organizovane, sa događajima koji se nižu nimalo slučajno i vode ka kraju najrealnijem i najočekivanijem (Moj je problem, naravno, što sam „VIP lektorka koja voli da mašta“ pa se ono za šta sam ja navijala, nažalost, nije ostvarilo 😀 )

U maniru prekaljenog pisca Slađana u romanu smenjuje tugu i smeh, strepnju i humor, a surovost života razblažuje slengom koji unosi živost i sve pojednostavljuje. Pogledajte samo kako se potiru Dušanova pijanstva sa duhovitim opisima u njegovoj mamurnoj glavi „ptica koje se na granama deru“ ili momenat u kome saznaje uznemirujuću dijagnozu a zatrpava je urnebesnim opisom bolničke hrane ili živopisnim likovima iz bolničke sobe.

I ono najvažnije – zaokruženost. Te ptice koje mu na početku romana ometaju mamurno jutro i koje će čak u jednom trenutku i progovoriti i dobiti imena nagoveštavaju potpuno novi stepenik u Dušanovom životu na koji će teškom mukom zakoračiti i izaći iz okvira svoje čamotinje u nešto najlepše i nejnezaboravnije, u ljubav koja će mu pokrenuti sve životne sokove i učiniti opet mladim i hrabrim da proba što nikada nije smeo. Na kraju dela ptica više nema, nestale su sa posečenim drvećem iz cele ulice. Kao simbol poglavlja koje se u njegovom životu zatvara. Da bi uplovio u neke mirne i nepomućene vode, poklonjene kao šansa da pronađe sebe i sve ono što mu je potrebno.

Kad budete uzeli ovaj roman u ruke, nećete moći da ga ostavite. Ne samo zato što je pisan pitkim i jednostavnim jezikom koji se lepi za vas i čini da se osećate kao da ste i sami deo društva junaka, nego i zato što ćete u njemu upoznati taj tajanstveni svet muške duše. Da, duše jer, verovali ili ne, i oni je imaju, samo što se teško usuđuju da je pokažu. Ovde ćete ih upoznati pa možda i razumeti i prestati da lomite glavu zašto je neko od njih nekada uradio nešto što vam se nije ili jeste dopalo. Posle čitanja „Svitaca“ sve je prosto kao pasulj. Pa i ti svici, imaju ih muškarci, verujte, samo se prave i čekaju da zasvetlucaju tek kada im naiđe ona prava, pa požele da ih sačuvaju u svojoj maloj tegli – srcu.

Pozitivni komentari kojima su, kako sam čula, muškarci obasipali Slađanu, pokazali su da sam u pravu što ovako mislim. Meni je dala odgovore na sva pitanja koje sam godinama pokušavala da pronađem, a daće i vama. I pokazati kakav je stvaran život, sa svojim licem i naličjem, bajka u kojoj je srećan kraj moguć ali samo ako mnogo radimo da bismo do njega stigli i ako smo spremni na kompromise sa sopstvenom dušom.

 

…Nemojte odustajati od ljubavi samo zbog toga što može da zaboli. Kako bismo znali da smo živi ako ništa ne boli? Sve su to lepe amplitude u životu. Radost pa tuga, zatim ravnodušnost, ali onda opet strast. Red ovoga pa red onoga… Svemu tome dodate dušu i to vam je recept za dobar život. Ubacite vozilo u brzinu. Samo toliko. Ne plašite se…

  

 

 

 

Advertisements
4

Veče kad sam tremi rekla doviđenja

lv11

Da mi je neko rekao da ću ja tri sata sedeti na maloj bini sa mikrofonom u rukama, ne bih mu verovala. Ja, koja sam se od treme pre samo četiri meseca tresla kao prut i trčala između ljudi pred kojima je trebalo da govorim tvrdeći im kako ja to nikako ne mogu dok su me oni gledali zbunjeno i davali podršku? Ja koja sam od bine i mikrofona bežala koliko i đavo od krsta? Da, baš ja, a ispričaću vam i kako.

Pre mesec dana izdavačka kuća za koju radim dobila je novu direktorku. Zamislite zanimljivost, moju dragu prijateljicu i autorku zahvaljujući kojoj sam i počela da radim kao lektor Nove poetike. A ona, kao što i liči na nju, odmah je krenula ambiciozno sa mnogo zanimljivih ideja i predloga. Tako smo došli do večeri o kojoj želim da vam pišem.

U malom klubu Beti Ford na rubu Skadarlije često se organizuju književne večeri na kojima sam bila. O nekima sam vam već i pisala, ali ovo je za mene bilo važno veče jer sam tog petka prvi put bila voditeljka programa, koja je pomagala da sve što je bilo planirano bude i ostvareno.

Ceo dan je bio uzbudljiv, ne samo zato što su direktorka Zoja i autorka Miroslava Đušić Nedeljković, takođe moja draga prijateljica, to pre podne najavile večernju promociju na KCN televiziji, nego i zato što sam bez prestanka učila pripremljene najave za svakog učesnika ne želeći da nijednu lepu reč o njima, a kojih je mnogo iskreno izašlo iz mog srca, ne zaboravim.

lv10

foto Ivana Nina Bajić

Kada sam to veče stigla kao zapeta puška i sa nimalo nemira u srcu od te male bine na kojoj me gledao mikrofon, nekada omraženi rekvizit, dočekalo me je mnogo publike, pun kafić! Ja ništa, ‘ladna. A nekada su mi se tresle noge ako se pojavi više od troje ljudi koje ne poznajem.

Autori su sedeli raštrkani, neki su se zbog jake treme držali za ruke sa svojom publikom, neki su se smejali, već prekaljeni. Zoja i ja smo sele za mali sto na improvizovanoj bini, poređale po njemu kolače, knjige i papire, kao da smo u nekoj opuštenoj kućnoj atmosferi, kako to i rade prave voditeljke, i veče je moglo da počne.

Prvi nam se pridružio Dušan Sekulić, dugogodišnji autor naše izdavačke kuće sa svojim romanom Brdski vrtovi u kome je zapleo sjajnu priču protkanu misterijama jedne stare porodice iz visokog društva, zabranjenoj ljubavi i granicama koje uvek možemo preći samo ako nam se za to ukaže prilika. Publika je odmah reagovala, postavljali su mu pitanja, čudili se kakav je to roman u kome ne postoji nijedna psovka i kako je moguće pisati ga punih deset godina. Ja sam ga, u maniru ljubazne voditeljke, pitala koliko ćemo još godina čekati da napiše novi, a on se osmehnuo i rekao da će nova knjiga videti svetlost dana već sledeće godine.

lv7

foto Nova poetika izdavaštvo

Potom smo predstavili i direktorku – Zoricu Zoju Mladenović, autorku koja je avanzovala i zbog toga dobila aplauz. Dobro, i ja sam je najavila kao da je bokser u ringu. Ali sa njenim Pričama iz moje glave i sveta oko mene zezanje i ne može da izostane. Smejali smo se njenim vrcavim i duhovitim pričama, načinima na koji posmatra sve što se oko nje dešava, i ljude, i situacije, i naš mentalitet pa sve to izlije na papir i napravi smešnu i lepršavu priču. I opet ćaskali o psovkama i seksu u književnim delima, temi na koju publika uvek rado reaguje.

lv5

foto Slađana Kručičan Stanić

Odmah za njom na maloj bini, ušuškan između dve žene koje su ga ohrabrivale iskrenim osmehom, pojavio se Aleksandar Bogosavljević, naš mladi autor čija je autobiografska knjiga Crni pas doživela veliku pažnju šire publike zato što se bavi problemima koje depresija donosi svima koji se sa njom bore ali i temom kako celo društvo i sistem u kome živimo reaguje na ovu tešku muku savremenog čoveka. Imala sam tu sreću da ga pratim na nekoliko prethodnih književnih večeri i govorim o njegovoj knjizi, ali ovo veče bilo je njegovo. Samopouzdan, raspričan, pun sjajnih misli, pokazao je kako svaki problem može da se reši, čak i onaj najteži. A možda mu je pomogla i prijateljska reč i topla pažnja publike koji su ga pratili kroz priču u ovoj našoj maloj „dnevnoj sobi“.

lv2

foto Nova poetika izdavaštvo

Nakon njega izveli smo nešto što retko koja izdavačka kuća radi – na binu smo pozvali autorku Urban Arta Slađanu Kručičan, i time pokazali da su naše književne večeri otvorene za sjajne autore iako nisu u našim redovima. A ona je to zaista zaslužila svojim neobičnim romanom Svici u tegli, u kome, ni manje ni više, piše iz ugla muškarca mangupski duhovito a opet dirljivo i spaja sva osećanja koje lepeza života može da ispiše. Piše kao što vam priča. A i piše i priča neponovljivo.

lv

foto Žaklina Firanovski Petrović

Novi zaokret na trećoj stolici doneo je naš urednik Milomir Bata Cvetković najavom najmlađe autorke Nove poetike Tamare Marinković koja je odmah ustalasala atmosferu svojim Trofejima u paklu. Tek da pokaže da prošle godine nije slučajno usijala medijski prostor Srbije po već ionako vrelom letu. Njena knjiga koja govori o pedofiliji i etičkim posrnućima profesora u našim srednjim školama nikoga nije ostavila ravnodušnim. Publika se odmah zaintrigirala i svako je imao ponešto da kaže i pita. Baš onako kako smo i planiali da bude.

Za kraj smo ostavili lepu književnost praćenu muzikom. Uz poeziju i odlomke romana Miroslave Đušić Nedeljković Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije veče je postalo mirnije i pravo umetničko, kako i dolikuje njegovom završetku. Uz priče o Milevi, njenim porodičnim tajnama, istraživanjima misterioznih ubistava i ljubavi, melodije i tihi tonovi gitare Milutina Obradovića uklopili su se kao da su bili deo koji im je nedostajao. I veče se savršeno zaokružilo.

lv8

foto Nova poetika izdavaštvo

Kada se sve završilo i publika počela da žamori i ustaje od svojih stolova, shvatila sam da su prošla puna tri sata a da ja nijednom nisam pomislila kako ću i šta ću, kako da pobegnem od proklete bine i još prokletijeg mikrofona. Sedela sam kao da sedim u svojoj dnevnoj sobi i dočekujem drage prijatelje sa kojima bih pomalo da proćaskam o onom što rade i što im se u životu zbiva. Baš i zato što među divnim ljudima i ne možete da se osećate teskobno, čak i da hoćete.

mira

foto Ivana Nina Bajić

I znate šta? Bilo je nezaboravno! Našu pozitivnu energiju prenele smo gostima i samo se vedrina osećala oko nas. Zato jedva čekam neke nove književne večeri na kojima tek treba predstaviti nove mlade autore sa njihovim prvim delima i neke starije koji broje silna izdanja.

I znate šta još? Mnogo je lepo biti voditeljka, ali mi se sviđa i ta treća stolica, da vidim kako izgleda kad na nju sedneš pa pričaju o tvom delu, čitaju ga i postavljaju ti pitanja. Eto meni vetra u jedrima. Pitate se zašta? Pa čuće se…

lv3

 

 

2

Bookchallenge 2017: Knjiga o džungli – skrivene poruke iz sveta životinja


knjigaDođoh ja do završetka ovogodišneg književnog izazova. O nekim knjigama koje su na mene ostavile najjači utisak sam pisala, a o još nekima koje želim da vam preporučim tek ću pisati. Ali da je bilo udarničko čitanje, bilo je, ali i da je bilo uzbudljivo i zanimljivo, još više. Toplo preporučujem svima, čak i onima kojima je inače posao da čitaju, čak i oni uvek mogu nekako da se uklope u zadatke, baš kao i ja.

Možda će vam biti neobično što sam ovu knjigu izabrala za preporuku. Reći ćete da sam počela da čitam knjige za decu i da stvarno nemate pojma šta bih u vezi sa njom još novo mogla da kažem. I pogrešićete. Jer Knjiga o džungli je najmanje knjiga za decu a mnogo više poruka u kakvom svetu živimo i koliko toga možemo da naučimo od zakona prirode po kome žive životinje.

Kada sam došla do jednog od poslednjih zadataka, da izaberem knjigu koja će se odvijati u divljini, ponovo sam se vratila u moju omiljenu biblioteku iz detinjstva Plavu pticu. Knjiga o džungli bila je nekako logično rešenje, mada sam, pregledajući stare knjige, pomalo zaboravljene u mojoj sobi u kojoj sam kod roditelja provela mnoge divne dane, pronašla još nekoliko njih koje bi mogle da odgovaraju. Ipak izbor je pao baš na ovu i bila sam spremna da konačno do kraja istražim Moglijeve avanture.

Jungle_Book_2016_103 wikia

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 2016. (izvor: disneywikia.com)

Ono što će vas možda iznenaditi jeste da je svima dobro znani mali čupavac Mogli samo okosnica ove zbirke priča iz divljine. U njoj su sve jedna za drugom ispričane male bajke u kojima različite vrste životinja govore, razmišljaju i uvek u okvirima pravila svog životinjskog sveta donose najmudrije odluke.

Radjard Kipling, pisac ovih neobično zanimljivih priča, smestio je radnju u Indiju, u kojoj je i sam rođen i kojoj se rado vraćao uvek kada bi živeo na nekom drugom kraju sveta. Neka istraživanja su pokazala da je priče, objavivši ih u časopisu 1893. a dve godine kasnije sabrane i u knjizi, posvetio svojoj šestogodišnjoj ćerki Džozefini koja je umrla od upale pluća. Možda su one zato i prilagođene deci, ali i odrasli u njima imaju štošta da nauče.

mowgli13 94

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 1994. (izvor: telegraph.co.uk)

Neki su ih doživljavali kao svojevrsnu alegoriju u kojoj se kroz svet životinja prikazuje svet ljudi sa svim svojim manama i vrlinama, a neki da je u pitanju čak i kritika politike i društva tog vremena, što se posebno odnosi na satirične pesme koje prate svaku priču. Kako bilo, Kipling je iz neverovatno maštovitih ideja napisao izvanrednu zbirku priča u raskošno oslikanoj džungli u kojoj su životinje prikazane tako verno u svojim borbama, zvucima i navikama da nam se čini kao da je i pisac deo njihovog sveta. I ne samo to, svaka od njih nas uči ponešto o mudrosti i moralnim normama, neka svojim negativnim osobinama i činjenjima, neka pozitivnim postupcima ili mirnim oštroumnim pričama.

Svi znate priču o Mogliju, dečaku koga posle nesreće roditelja pronalaze i podižu vukovi uz pomoć pantera Bagire, koji je i sam rođen među ljudima ali je uspeo da pobegne iz kaveza, i medveda Balua. Znate i za tigra Šir-Kana, kome se Mogli izmakao kao plen još kao dečačić i koji će ga proganjati dok ga on mudrošću ne pobedi i zauvek ga se oslobodi.

The_Jungle_Book_Concept_Art_SE-10

izvor: conceptart.com

Ali možda ne znate da su u pojedinim momentima ljudi povređivali Moglija možda i više nego životinje. Pročitajte kako ga je dočekalo selo kada je morao da napusti džunglu, kako nisu umeli da ga razumeju i pomognu mu da se vrati tamo gde bi trebalo da pripada. I kao što se ljudi obično plaše onoga što ne razumeju, tako su ga seljani iz indijskog zaseoka  proglasili za nečastivog i proterali, a sa njim i sve one koji su hteli da mu pomognu. Prava relistična priča o savremenom svetu i društvu.

junglebook1-xlarge tel

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 2016. (izvor: telegraph.co.uk)

Za koji će se način života Mogli na kraju opredeliti otkrijte sami, ali otkrijte i mnoštvo drugih priča o slonovima, mungosima, konjima, krokodilima, šakalima, ali i mladim Eskimima, koji stopljeni sa prirodom i sami žive po njenim iskonskim pravilima. Svaka životinja je ličnost za sebe koja misli, oseća i traži načine da opstane u surovom svetu. Baš kao i ljudi.

Pa ipak,otkriću vam jednu priču koja je na mene ostavila najjači utisak. U pitanju je Bela foka, koja govori o mladunčetu Kotiku, koji se rodio sa potpuno belim krznom na Pribilofovim ostrvima kraj Aljaske. On živi sa svojim sunarodnicima fokama na ostrvu koje jednom godišnje pohode ljudi da bi ih odveli na klanje i tada im deru kožu. Iz perspektive male foke, koja je ostala živa samo zato što su je se sujeverni lovci plašili, priča o ubijanju postaje zaista strašna. Zbog toga Kotik, koga se lovci plaše zbog njegove različitosti, odlučuje da pronađe novo ostrvo na koje će sve foke skloniti od ljudi i ubijanja. Prateći kako su prema njemu nepoverljivi i ljudi, ali i ostale foke koje mu se podsmevaju da nikada nije radio ni učestvovao u borbi već samo putovao po morima, otkrićemo koliko je gorčine i ironije Kipling utkao u svoje redove. Pogađate, Kotik će pronaći svoj put a samo će oni koji mu veruju naći sreću i dugovečnost zajedno sa njim. Baš kao što to čine i ljudi.

Ako budete odlučili da zaplovite među ove redove na kojima su se učile generacije, ali i odrasli obnavljali neke davno zaboravljene životne lekcije, otkrićete da su ponekad surovi zakoni prirode i džungle pravedniji od ljudskih, navodno inteligentnih. Da u prirodi i među životinjama ima svega sem ljudske haotičnosti i da je onaj ko odrasta sa životinjama srećniji nego među ljudima.

Treba li nam knjiga o džungli da to shvatimo ili nam je svaki dan u ovakvom svetu dovoljan? Možda i ne, ali ponekad je dovoljno vratiti se na najsirovije obrasce života pa otkriti istinu i o sebi i o svemu što nas okružuje.

the-jungle-book-2016_032026404_302 pic

izvor: wallpics.com

 

8

Soba 23

kljuc

Sedi u tami kao senka na beloj zavesi dok ulično svetlo pada na njega uspavanog na beloj postelji. Gleda ga dok u snu tiho diše.

Ta hotelska soba, tako prisna, a opet tuđa, sa obrisima ko zna čijih sve glava na jastucima i dahom nekih neizvetrenih parfema. Ali opet samo njegova i njena kao jedino što liči na toplinu zajedničke sreće. I ukradene noći dvaput mesečno.

Gleda ga dok spava i prebira po mislima stegnute duše. Nekada je volela miris i toplinu njegovog tela, da ga se nadiše dok je samo njen. A sad ga gleda kao da ga prvi put vidi, hladno i mirno, dok se sprema za ono što joj srce već dugo šapuće.

Po prstima premeće ključ hotelske sobe. Kožni privezak izlizan tuđim rukama i dva niklovana broja hladna kao njena duša u mutno praskozorje. Dvadeset tri. Dvojka kao bezazleno muško koje gleda napred ka nekim svojim željama i trojka kao debeljuškasto žensko koje juri da ga stigne. On i ona. Godinama ista priča.

Soba 23. Njihovo tajno mesto, očuvano samo ćutanjem hotelskog osoblja koje im se godinama uslužno osmehuje. Diskrecija zagarantovana, osmehuje se gorko. I ona je ćutala, kao i hotelsko osoblje. Čak i kad je smišljala da zauvek ode iz grada i njegovog života, ćutala je. Više ne može.

Gleda tu sobu u hotelu na kraju grada. Samo njihov komadić raja u kome je gorelo kao u paklu kad se po bledim zidovima zalepe njegovi uzdasi i njeni krici olakšanja. Pa joj se često činilo da grane sunce, čak i kad je mrkli mrak. I njeni koraci laki poput leptira po stepenicama u svetlo jutro kad zanosnim korakom umirenog tela, s naočarima za sunce zbog tajnosti iako ih svi već dobro znaju, prođe pored recepcije i ostavi ključ od sobe topao od njene vrele ruke.

Pa tako prvih par dana, korakom koji ne dodiruje kaldrmu njenog grada, kao da je nose svilena krila njegove ljubavi. I obećanja da će konačno postati samo njen. I sve tako dok u mnoštvu ljudi ne ugleda onu koju svet zove njegovom kako nasmešena hoda pod osunčanim nebom. Osmeh te žene gasio bi njen i činilo joj se kao da joj svojom šakom steže srce tako jako dok ne prsne od neizrecivog bola. Srećna je, on te sve laže, vrištalo bi ono u koprcanju i kinjilo je preklinjući da zauvek prekine agoniju bola i gneva. A onda bi on sve pomeo svojim osmehom i novim susretom u sobi 23, u kojoj bi vrela tela našla svoj put ka sreći i kratkim trenucima mira u njenoj duši.

Sada sedi u tami koja već polako bledi i opet sebi postavlja ono isto pitanje koje je od početka kida. Da, priznaje svom srcu prkosno, zavolela sam tuđeg čoveka. I doneo mi je život kad sam mislila da je samo smrt ono što mi pripada. I vratio me među srećne i one kojima sunce miluje dušu.  I ponadala sam se da bi me mogao zavoleti i biti samo moj…

Gleda ga dok se okreće u snu. Zadovoljeno muško koje mirno spava, misli jetko. Muško koje godinama priča da voli, da je nesrećno pored one koja ga kod kuće čeka dok je laže da odlazi na službena putovanja. Dvaput mesečno. Onda kada je samo njen. Kakva laž, uvek će on biti ničiji.

Vreme je, govori sebi. Da se jednom preseče sve što boli, da uguši tu varljivu sreću koja traje koliko i miris njihove strasti koju godinama ostavljaju za sobom u sobi 23. Iz koje, čini joj se, nikada neće otići. Koja će ostati poput tamnice u kojoj su zarobljena njena nadanja.

Tiho oblači haljinu koju on najviše voli i korakom teškim kao tuga koju već nosi na svom srcu, odlazi do vrata. Okreće se da ga još jednom pogleda dok joj se suze kao grumenje kupe na trepavicama. Guši bol i želju da se vrati i zaroni u miris njegovog toplog usnulog tela i izlazi dok se prvi zraci sunca prelamaju na niklovanom broju 23 priveska na podu.

Raskošno jutro dodiruje mu kapke i on se budi tražeći je rukom po hladnom čaršavu. Nema je. Pridiže se na postelji i ne vidi ništa njeno. Skače iz kreveta kao oparen dok kroz prozor gleda ljude koji već žure u topao sunčan dan. „Otišla je, znači stvarno je otišla“, izgovara naglas. „Pa zar baš sada?“

Oblači se u žurbi i sa pokislim izrazom lica istrčava kroz vrata. Iza njega ostaje samo tup zvuk kutijice koja se, padajući na pod, otvara i iz nje, kotrljajući se do priveska, ispada prsten. Onaj koji je godinama čekala u sobi 23.

 

5

Kriva

autumn-2480532_960_720

Opet sam te sanjala. Stojiš preko stare pruge dok iza tebe nebo gori u rađanju sunca. Pružaš mi ruke sa onim osmehom koji mi je oživljavao srce. I ja bih ti prišla, da opet upletem dušu u tvoj zagrljaj, ali prikovana za tlo ne mogu da se pokrenem. Prolazi lokomotiva u huku i kloparanju i više te nema.

Da te bar nisam gurnula pod točkove voza onog ranog jutra pred svitanje. Da bar nisam čula kako se sastaješ sa njom kod starih vagona na kraju njenog sokaka. Da sam bar probala da te vratim. Ili pustim da odeš i budeš srećan, pa makar i bez mene.

Sada ne bih sedela među ovim memljivim zidovima pod rešetkastim senkama na licu. Ne bih brojala godine da opet vidim sunce koje se pomalja ne zapinjući ni o šta. I ne bih te sanjala svaku noć. I ne bih bila kriva.

Samo me jedno brine: kad sve ovo prođe i iza sebe ostavim ove dane ništavila, kako ću te iste rešetke i brave skinuti sa svoje duše?

17

Krvav lebac

krvav lebac

Izađem pre neko veče da prošetam, računam prijaće mojoj kičmici raspamećenoj od kompjutera.

Krenem ulicom kroz koju piče automobili kao nezdravi ne bih li se sklonila u jednu mirniju sa mnogo kuća i bašta punih cveća koje mirišu iako je jesen.

Da me ne bi zgazili ovi pomahnitali vozači, koji ga gare po širokoj ulici, moram, logično, uskim i razlupanim trotoarom. Međutim, ispred sebe vidim parkiran kamion nasred trotoara, sa uskim prolazom do ograde kuće. „Cccc“, mislim se ja u sebi, „vidi ovog degenerika kako se parkirao, pa ako ga obiđem preko kolovoza, ostaće od mene fleka od ovih što luduju u vožnji.“

Utom ugledam mladu devojku koja skreće iz sporedne uličice i ide ispred mene u istom pravcu. Lepuškasta, duga plava kosa, helanke i tesna tunika preko pozamašne zadnjice, zlatne patike sa platformom. Pažnju mi privlači neseser koji mlatara u ruci. Negde pošla, ali ništa tašna, ranac – samo neseser koji naizgled nehajno vrti.

Razmišljam kako ću taman za njom kroz uski prolaz pored kamiona. Kad ona odjednom usporava i ja se pitam šta joj je sad, a kao da nešto duboko iz mene šapuće ono što već naslućujem i što mi apsolutnu pažnju usmerava na nju.

Stade devojka kod vrata kamiona, nakrivi glavu glumeći maznu devojčicu, zamlatara neseserom još jače i zapita sladunjavim glasom:

-Jeste me vi zvali?

Dok mi noge same nastavljaju ka njoj, a mozak počinje da bistri situaciju, iz kamiona sa mesta suvozača silazi polupripit kamiondžija i širom otvara vrata ne bi li je pustio da uđe. Ona ulazi sa širokim osmehom i još nekom unutra, najverovatnije vozaču, čujem kako cvrkuće: „Dobro veče“.

Preda mnom ostaju širom otvorena kamionska vrata koja su mi potpuno zatvorila prolaz, podgašen kamiondžija koji sad pomalo zbunjeno gleda u mene i neobičan utisak da izgleda kao da sa plavušom radim u tandemu. Iako nisam sređena za prostituciju, računam da moja bela jakna sa krznom oko kapuljače upotpunjuje tu ideju.

Nabacujem, kažu mnogi, svoj najgori podsmešljivo-drski pogled, vajda ne bih li se odbranila od neprijatne situacije, i obraćam se kamiondžiji koji me netremice posmatra:

-Izvinite što smetam, ja bih SAMO da prođem.

-Uh, dobro je – reče on sa olakšanjem. – Žgoljava nam ič ne treba.

Prođoh ja i uvredih se do srca. „Ko, bre,žgoljav?! Šta, bre, dobro je?!“, besnim u sebi zažarenog lica. „Pa ja, bre, pet puta bolje izgledam od te fukse sa dupetom k’o Balkansko poluostrvo. Pa sad ću da ti se vratim i da ti šutnem gumu, seljačino jedna kamiondžijska!“, gunđam u sebi iznervirana.

Dok kamion u gasu prolazi pored mene, stišavam se. „Alo, Jelenče, bre, alooo! Pa zar te dotiče kamiondžijin ukus koji traži prostitutku?! Pa reci hvala bogu što mu ne pasuješ! O svašta od tebe…“

Dok umesto gume šutiram sujetu u najudaljeniji podrum sebe, preplavljuju me talasi smeha i mučnine. Smejem se, ne obazirući se na prolaznike, jer samo meni može da se desi da uletim usred prostitutske šeme, a muka mi je od pomisli šta ona devojka sa neseserom punim, zamišljam, vlažnih maramica i kondoma (jer ne verujem da su kamiondžije bile toliko uviđavne da svrate u neki kiosk ili ne daj bože apoteku i obezbede sebi i dami noći siguran seks), radi između dvojice pripitih kamiondžija… Ne znam zašto mi ništa drugo nije potresno, ali taj neseser nikako da izbijem iz glave, možda zato što me asocira na ideju da tek treba da zaradi za tašnu.

Opet se smejem i kažem sebi: „Eto, izgleda da ne bi bila za najstariji zanat na svetu, odma’ bi ti našli manu.“

Al’ bolje tako nego da sam kandidatkinja za sendvič sa Pajom i Jaretom. Ma zajebi, krvav je to lebac…

14

Prijateljski razgovori

alone-2666433_960_720

A: Hej, hoćemo na žurku? Samo nam ti fališ!

B: Ne mogu, raskinuli smo danas, ne mogu da verujem da posle tri godine veze ovako može da se završi…

A: Zar ne misliš da smaraš više sa tim tvojim likom? Ništa, kukaj sama kad nećeš sa nama…

 

A: Gde si, mačko, što te nema?

B: Joj, nisam dobro, nešto su mi otkrili, ali ne znaju šta je. Moram na operaciju. Plašim se…

A: Nemoj da zezaš? Pa, hajde javi se kad ti bude dobro, znaš, ja ne volim takve mračne priče…

 

A: Hej, brate, što te nema da se javiš? Da se vidimo, malo da izblejimo…

B: Evo me, tu sam. Jesi još u kešu? Da idemo u neko zezanje!

A: Pa nisam, brate, sve smo potrošili za prošli vikend što sam imao.

B: A tako? Pa ajde javljam se, u gužvi sam ovih dana nešto…

 

A: Alo, gde si, šta se radi?

B: Ništa, tata mi umro iznenada, evo sa majkom spremam sahranu…

A: Nemoj da pričaš?!Juuu, primi moje saučešće, mnogo sam gotivio tvog ćaleta. Pa kad je sahrana?

B: Hvala, sahrana je sutra u tri.

A: Baš sutra? Jao, pa stvarno ne mogu, moram mačka da vodim kod veterinara na kastriranje…

 

A: Šta ti je, što si nešto neraspoložena? To ne liči na tebe.

B: Ma, pusti me, sve mi se skupilo… Besparica, deca besna, muž mi izgleda vrda, a na poslu me urnišu… Uh…

A: Mi u društvu imamo još jednu koja kuka. I znaš šta? Rešili smo da prestanemo da je zovemo. Mnogo bre kvari atmosferu…

 

A: Hej, druže, nigde te nema.

B: Ej, ti si… Dobro da si se javila, hteo sam ionako nešto da ti kažem. Znaš, ova moja nova devojka je mnogo ljubomorna, pa misli da svako žensko hoće da me muva. Izvini, sad sam s njom, baš sam se zaljubio i neću probleme, bolje da se više ne družimo…

 

A: Brate, otkrio sam šemu za strašan dop. ‘Oćeš da probaš?

B: Brate, ja ne bih…

A: Zezaš? Pa zar nismo uvek sve zajedno radili, pola ja, pola ti, sećaš se naše klinačke zakletve da sve delimo, i ribe, i pare, sve…? Zar ćeš sad da ispadneš pička?

 

Birajte svoje prijatelje. Život vam je dat da iz njega izvučete najbolje.