2

Roman „Slobodna“ ili Martinina igra stvarnosti i snova

martina

Da li ste nekada pomislili kako bi izgledalo kada bi se vaši snovi prelili u javu? Ali ne oni lepršavi, puni sreće i radosti, nego oni tamni, koji izviru iz najdubljih ćoškova podsvesti.

Lola Novaković je dvadesetčetvorogodišnja devojka, kao i mnoge druge Beograđanke samostalna, moderna, okružena ocem i bratom koji je beskrajno vole. Međutim, ona je po jednoj stvari drugačija od svih ostalih – ona sanja san koji se iznova i iznova nastavlja. U njemu vidi jednu izmišljenu zemlju tridesetih godina prošlog veka u kojoj živi Hana, vršnjakinja koja je po svemu slična njoj. Kada san počinje da se prepliće sa stvarnošću, neće se samo Lola zapitati gde je granica između jave i snevanja, između zdravog i sumanutog, realnog i onostranog, zapitaće se i svako ko ovu izuzetnu knjigu uzme u ruke i počne da je čita.

Autorka Martina Milosavljević se u svom romanu uhvatila ukoštac sa veoma zahtevnom temom mistične igre stvarnosti i snova upakovavši je u dinamični psihološki triler, popularni žanr svetske književnosti zbog kojih čitaoci sve one koji se odvaže na ovakve priče šalju na prva mesta top lista pročitanih knjiga. Uhvatila se ukoštac i napisala napeto, dinamično delo koje će neizvesnošću, misterioznošću i uzbudljivim obrtima zasigurno osvojiti srca čitalaca koji neće moći da se odvoje od njega sve dok ne pročitaju i njegovu poslednju stranicu.

Međutim, nije samo žanr koji je Martina izabrala njen adut. Naprotiv, tehnika koju je pri stvaranju upotrebila ukazuje na izvanredno rešenje za prikaz ove neobične priče. U dva vremenski odvojena narativa razvijaju se dve fabule, izgrađuju dva lika, Lole i Hane, ispisuju stranice dva prostora, jednog izmišljenog a opet tako prijemčivog u svojim realističkim opisima Haliflurije i njenih stanovnika koji žive mirno i skromno sve dok im misteriozne smrti ne uzburkaju živote. Nasuprot njima sa stranica oživljava Beograd u današnjici, pun živopisnih slika, boja i daha velikog grada u kome se na tipičan modernistički način provlači nit otuđenosti, izgubljenosti i nemoći čak i među mnoštvom ljudi kao i okretanje sebi i svom unutrašnjem životu zbog bežanja od stvarnosti. Dva dela naizgled nespojiva a zapravo tesno priljubljena i jedan bez drugog gotovo i da ne mogu.

Detalji na koje nas autorka usmerava, koji nas poput krupnih kadrova filma uvode u život junakinja, čine da se i sami osećamo kao da smo deo priče, uvučeni u ispreturanu radnju u kojoj i sami znamo da nam nedostaju informacije da bismo sve shvatili, ali strpljivo čekamo kraj i razrešenje ove neobične igre iluzije i zbilje. I svega ovde ima – tajanstvenih buketa belih ruža, leševa na obali, mirisnih aroma čajeva, najlepših ženskih haljina, pretrpanih beogradskih hostela, vrisaka i gubljenja svesti, neobičnih likova koje samo san može da iskrivi i izobliči, ustajalih soba punih goblena i jezivih lutaka… Kao da su se na jednom mestu sakupili Stiven King, Dejvid Linč, Denis Lehejn, Alfred Hičkok.

Pa ipak, možda je najbolji segment romana upravo onaj koji kao senka prati svaku stranicu – frojdovski sagledana simbolika snova koja se kao čvrsta nit prepliće sa svakim Lolinim danom detinjstva i mladosti, čvrstom rukom autorkinom vođeni postupci bežanja od svojih najdubljih strahova i nesigurnosti, strepnje od gubitka razuma, raspetljavanja čvora kroz bolnu ali efikasnu psihoanalizu i konačnu istinu da se odgovori na sva pitanja kriju u nama samima.

Ovaj roman zbivanja neće vas samo držati u konstantnom uzbuđenju i strepnji da su glavni likovi na stalnoj ivici propasti, niti da ćete najmanje sumnjati na one koji su zapravo najzlokobniji. Uz njega ćete doći i do nekih životnih istina – da je čvrsto povezana i snažna porodica osnova svake sreće; da ljude koji nas najviše zaslužuju obično primetimo poslednje; da ćemo tek kada zavolimo sebe postati nepobedivi za svaku životnu raskrsnicu ali i slobodni da ostvarimo sve što poželimo.

Uz ovakvu radnju, dinamičnost i mudre poruke knjiga koja je pred vama može samo da vas osvoji naprečac. Ništa manje ni ne zaslužuje.

Advertisements
8

Šaputanja sredokraće

landscape-2090495_960_720

Vojvođansko selo drema na vrelom avgustovskim suncu. Nigde žive duše po sokacima i poljima u usijano popodne koje se valja po krovovima. Čak ni pasa lutalica nema, kao da su ih zraci koji biju sa neba i čine da sve što diše pluta u izmaglici svetlosti oterali u skrivene hladovite kutke.

Ali iako sve ćuti, iza visokih ograda i zatvorenih kapaka oseća se život. Samo jedna kuća u blizini crkve stoji nema, kao ukleta, pa se iza njenih oronulih prozora slute gluvi odjeci i paučina. To je kuća Krstanova, od koje jedna stara žena koja tuda prolazi okreće glavu i nabira čelo kao da joj neka senka prelazi i zatamnjuje oči.

Nekada je ona bila samo jedna od čvrstih karika u lancu seoskih šaputanja. Čvrsto sraslo tkivo predvečerja na drvenoj klupi na raskrsnici sela, sve dok zvono na crkvi prekoputa ne odbroji taman toliko da se velika vrata kuća ponovo zamandale. Predvečerja u kojima se izlazilo iz svojih dvorišta da se odahne od vrelog sunca, razmeni pokoja priča i pretrese ima li šta novog kod pridošlica koji su malo-malo punili selo sa svojih dalekih krševa i donosili običaje koji su dočekivani s tihim podozrenjem.

I nisu te stare žene ništa neobično u srpskoj seoskoj sredokraći. One su vredni beležnici svih zbivanja, i radosti i nedaća, izvidnica koja dopušta da se sve dogodi ali ništa dugo krije. Naizgled predusretljive i gostoljubive, zapravo su vrlo radoznale. Naizgled zabavljene svojim poslom, najradije u mislima vire preko visokih ograda i zatvorenih prozorskih kapaka.

Šaputanjem, kao najmoćnijim oružjem, one doznaju, slute, pitaju se, isteruju stvari na čistinu. Kad negde zapne, uvek se nađe neka na isturenoj međi seoskog života kojoj ništa ne može da umakne. Tako naslućuju događaje od njihovih začetaka, razgolićuju ih, prate im razvoj i uživaju u novim, pa makar i izmaštanim pričama. I tako se kotrlja dan po dan, obojen tihom podmuklošću, nemuštim jezikom, prodornom snagom koja liči na moćnu reku koja potkopava obalu.

Tako je načet i temelj Krstanove kuće. U jedno toplo predvečerje kada su se sakupile žene na raskrsnici sela i ugledale njegovu mladu nevestu koja tiho zatvara velika vrata i spuštene glave prelazi sokak zamajana nekim svojim poslom.

– Eno Danice snaša Đurđevkine. Evo već druga godina, a iz kuće im se plač deteta ne čuje – reče tiho najstarija od njih. – Tu nešto ne valja.

Zaklimaše glavom sve ostale. Odgledaše za njom, njenom sitnom prilikom koja se brzim hodom udaljavala.

– Došla izdaleka. Tamo se devojke, kažu, po rumenim obrazima biraju, da su drusne i jake. A ona sva nikakva, žuta kô vosak. Baš se snaša Đurđevka odmenom zakitila. Bar da ima novaca, nego sirotu je Krstan uzô – prošaputa jedna s kraja drvene klupe.

Ostale se složiše i zamisliše. Nekada se znalo ko je od čije kuće, a sada, sa svim ovim pridošlicama, nikad se ne zna. Sve je to mačka u džaku postalo.

Na kapiju izađe i snaša Đurđevka. Ugledaše je žene pa je povikaše.

– Dobro ti veče, Đurđo. Evo baš tvoju Danicu vid’li, pa pričamo. Čudo ona još ne rađa… Krstan tvoj visok, lep, snažan, mlad. Kud od ovoliko naših devojaka baš nju nađe? Da vam nije jalovica u kuću ušla…

Preko snaša Đurđevkinog lica pređe senka kao oblak preko sunca. Pade joj na dušu žeravica koja je zapretana već dugo tinjala. Pogodiše je reči pravo gde treba i otkriše na licu najskrivenije slutnje.

– Ne znam – poče da muca. – Biće, sve se nadam.

– Biće, biće – rekoše žene. – Za Krstana mi ne brinemo.

Zaboravi snaša Đurđevka gde je pošla i brzo se vrati u kuću da zaustavi lupnjavu srca, potmulu kao grmljavina koja najavljuje veliko nevreme nad vojvođanskim žitnim poljima.

Zatvori vrata i nasloni se na njih sva uzdrhtala, da se pribere i povrati od stida jer sve ono što i sama misli sad celo selo priča. Udahnu duboko i odlučno krenu da potraži sina. Nađe ga uz ambar gde prebira po klipovima kukuruza žutim kao zlato, da odnese i namiri svinje.

– Sine, dođi – pozva ga. – Pusti sada to, hoću nešto s tobom dok smo sami. Majka ti mora nešto kasti.

Krstan, visok i stasit mlad muškarac, okrete se k majci i kao da ga u njenom tonu nešto hladno taknu blizu srca. Ćutke, s veđama koje se same nekako čudno spustiše, pođe za njom na trem da čuje tu važnu priču.

– Sine, sve ’oću ali ne mogu više ćutati. Sada moram kasti, više kud nemam. Sine, vreme je da decu imaš, a žena ti ne rađa. Selo već zucka, a ja se isto pitam. Sine, sa kućom bez dece nećeš stići nigdi. Zar ovol’ki salaš raskućiti, kako ćeš sam živiti? – zaplaka se snaša Đurđevka.

Sin ćuti natuštenih veđa, kao da i sam muku u sebi nosi, ali sada kada je sve isterano na čistac, postalo je nekako opipljivo bolno, kao rana zasečena uzduž pa se razjapila i pulsira u ritmu damara srca.

– Biće, majko – procedi kroza zube.

– Kada, sine? Već dve godine ima kako si ženu doveo a čija je znao nisi. Došla, bestraga joj bilo. Rekla da joj niko ostô nije. A ti mekog srca pa poverovô. A ko zna od kakve je porodice, da li su bolovali, da li su od snažnijih i kršnijih ili tek onako, da podmetnu svoje pa da se siroto u našu bogatu kuću privuče… Možeš ti nju voliti kol’ko ’oćeš, ali ona za tebe nikad nije ni bila. Majku poslušaj…

– Kako ću je, majko, oterati? – promumla Krstan s nekom čudnom tišinom u glavi, koja kao da poče da se zgušnjava.

– Kako moraš, sine. ’Oćeš kao paor Laza da završiš sam, bez kučeta ni mačeta? Samo njegovu kuću vidi pa eto šta te čeka – dovrši majka i zaćuta čim se snaha pojavi na vratima.

Danica oseti da se nešto tamno spustilo na kuću u kojoj je sa mužem dve godine srećno živela i odjednom oseti kao da zalazi u tuđ dom pa požele da na vrhovima prstiju prođe neopaženo i da je ne vide i ne upitaju šta tu traži.

I zaista, beše to poslednji dan u Daničinoj duši koji je poput leta bio plamen od samih crvenih cvetova sreće. Od tog dana Krstan se zatvori u svoju dušu a kuća postade puna tmurnih, bledih senki i zgrušane svetlosti. I njene oči postaše tamne, nekadašnje vrelo zlato stegoše crne ivice. Svekrva se sve češće gubila iz vida, kao da ih ostavlja da neku svoju priču ispričaju do kraja, ali Krstan je samo ćutao.

Ali jedne noći, kada se u vazduhu već osećala oštrina prvog mraza, a Danica ponovo nije objavila da prinova stiže, Krstan prelomi u sobi punoj mirisa rakije i duvanskog dima. Povika očajno i gnevno, zamućene svesti i srca i otera ženu od kuće.

A ona, drhteći od stida i hladnoće, samo u kratkom kaputu i sa jednom malom torbom u kojoj je jedva nešto uspela da ponese pred njegovim zakrvavljenim pogledom, izađe u gustu tmurnu tamu i vlagu koja joj se lepila po licu i kosi. Ne znajući kuda će, krenu na kraj sela prateći blede trake večernje svetlosti.

Narednog jutra prolomi se vest – Danica sa paorom Lazom napustila selo. Žene se uznemiriše i pomahnitaše. Zabrinuše se kako ništa nisu primetile. Zar da im ta ljubavna priča promakne? I kako je ona to vešto sakrila! Veštica jedna! Neke donesoše vest da je Krstan najurio jer je saznao za njeno neverstvo. Neki javiše da je našao u spavaćici u Lazinoj kući i pretio da će ih oboje pobiti pa da su zato bezobzirce pobegli iz sela.

Snaša Đurđevka sinu saopšti vest. On je sasluša mamuran i obamro od jeze prethodne noći pa kad se otrezni, puče mu pred očima bruka koja ga pred selom čeka. Ostade rešen da ne izlazi iz kuće i potonu u opasno kuckanje u slepoočnicama i pogled uprt u jastuk na kom se još video otisak Daničine glave.

Posle dva dana prolomi se nova vest – paor Laza se sam vratio u selo. Ona zaglunu Krstanove uši, pa skoči kao lav kome se vrata na kavezu naglo otvoriše, zgrabi staru očevu pušku i krenu da spere ljagu i osveti svoje ime. Trčeći kao bez duše, upade u dvorište i uperi cev pravo u paora Lazu koga zateče na vratima.

– Krstane, prijatelju, spusti pušku. Nisam kriv. Našô sam je u svitanje u svojoj kotobanji, sakrivenu i promrzlu u kukuruzi. Samo sam je odveo do grada i dao nešto novca da se snađe, žao mi je bilo…

Krstan ne ču ni pola od onoga što je rečeno. Ono kuckanje u slepoočnicama postade jako kao kad zvona crkve zaglunu zgrušanu letnju žegu. Kad vide Lazu kako krvav leži na svom pragu, spusti pušku i ode kući da čeka da ga stigne pravda.

Toga dana u selu je vrilo. Ambulantna kola odvedoše ranjenog paora Lazu, a milicija Krstana. Žene su, umotane u šalove i pokrivenih glava jaukale nad sudbinama koje je jedna žena ispreturala i rasparala.

*                  *                  *

Posle tri godine vrati se Krstan u selo, nakon što je svoj dug odužio društvu i našao mir u dugim danima premišljanja i preispitivanja. Prvo što ugleda beše paor Laza koji hramajući prođe pored njega. Pogleda mu jednu kraću nogu, uspomenu na ono mutno jutro, i sa veđama koje se nanovo spustiše nastavi put kući.

Tamo ga dočeka jeka nepoznata njegovom uhu. U susret mu pođe paorka, obla i jaka, sa dva deteta koja su se krila iza njene suknje. Pruži mu ruku predstavivši se kao Grozdana i reče da je održavala kuću i okućnicu snaši Đurđevki dok je bila živa, ali je i negovala do poslednjeg dana kada je dušu ispustila na njenim rukama. Na Krstanov pogled koji obori na njenu decu koja su ga gledala opreznim očima, reče mu da je udovica i da je snaša Đurđevka sa decom primila a neka sada on sa njom odluči šta će.

Krstan se osmehnu i odluči da sve što sa Danicom nije imao, dobije sa Grozdanom. Učini mu se da ga majka i sa neba gleda i pazi. Pomisli tada da život ipak može da bude lep.

*                 *                 *

Nad vojvođanskim selom spušta se suton i skuplja vrelinu kao rukom rasipajući noć koja očas padne da rashladi izmučenu zemlju. Stara žena u crnom seda umorno na klupu prekoputa crkve dok se ostale polako sklanjaju da i za nju ima mesta.

– Eh da znate šta ću vam kasti…

Ostale načuliše uši.

– Moja Mara u palanci vid’la Danicu snaša Đurđevkinu sa blizancima. Lepo izgleda, kaže.

– Pa to znači, nikada do nje nije ni bilo. Krstan znači nije mogô… – zašumori šaputanje kao zvuk vetra u lišću topola. – A što je oterô, a što je i Grozdanu sa onim njenim siročićima oterô… – ubrza se zvuk. – A što su ga jednog jutra paori nasred puta našli i što je kuću praznu ostavio…

– Da se mi o Đurđevkinu kuću ogrešili nismo? – zapita jedva čujno stara žena u crnom.

Dočeka je tajac. Šaputanje zamuknu. Kao po dogovoru raziđoše se svaka svojoj kući korakom sporim, staračkim. Iza njih ostade samo tišina i miris pokošenog sena.

 

 

 

 

 

 

 

 

2

Onaj pravi

earring-2591496_960_720

– Jel’ misliš da grešim ako pristanem? Al’ iskreno sve kaži, ne štedi me, molim te…

Gleda me širom otvorenih očiju i kao da suspreže dah dok čeka da joj odgovorim. Mislim se stariji je (mada nije ni ona baš u cvetu mladosti); komplikovana mu je situacija (a njena samo za nijansu bolja); mogao bi da je povredi (mada ima i ona iza sebe istoriju slomljenih srca).

A oči joj gore kao žeravice dok o njemu priča glasom punim topline i zvonkog smeha, i sva blista, a lice joj došlo kao od porculana. Baš je lepa, pomislih, dugo je nisam ovako pažljivo pogledala. I nema više one prožimajuće sete i bezvoljnosti, ma nimalo, dok vadi sve stvari iz ormana i po ko zna koji put bira šta će da obuče. Dok ispred ogledala namešta kosu, opet vidim onaj gimnazijalski osmeh, za koji sam mislila da se davno upleo u neke tuge i pregažene godine.

A šta ako je on stvarno za nju onaj pravi? A šta ako je to onaj trenutak kada ljudi ostavljaju sve svoje spaljene mostove i idu u susret nekim novim, čvršćim i postojanim? A šta ako je njena sudbina baš pored njega? I kako ja da znam šta će biti sutra, za godinu-dve? A samo jedna moja, dobronamerna, a ipak nepouzdana, prijateljska reč može da iskrivi ovo od ozarenosti zažareno lice.

I ko sam ja da odlučujem ko greši, a ko ispravno postupa? I ko sam ja da predviđam budućnost? I ko sam ja da krojim i param nečije sudbine? Ko sam ja, kada sam i sama u životu umela da se izgubim u lavirintima naizgled promućurnih odluka.

– Pristani, probaj, a vreme će dati sve odgovore – rekoh s osmehom i utopih se u njenu zaraznu sreću.

 

2

Popsugar Reading Challenge 2018: Priča o Džordžu Eliotu ili kako postati muškarac u književnom svetu

dzordz poc

Kako vreme u mom književnom izazovu odmiče, sve više priznajem sebi da mi se ovogodišnji mnogo više dopada nego onaj lane. Prvenstveno jer su zadaci interesantniji, ali i pomalo lakši. Ono što im je zajedničko jeste da su, iako na prvi pogled možda i ne izgleda tako, dobro promišljeni i za cilj imaju učenje o raznim istorijskim epohama, životnim temama, odnosima među ljudima i pravima koja čak i dan-danas ponekad zaboravimo da bi svako trebalo da ima.

Moj poslednji zadatak bila je knjiga koju je napisala žena sa muškim pseudonimom, ili bolje rečeno pseudandronimom. Izbor mi nije bio mali, našli su se tu Žorž Sand, sestre Bronte, Džoana Rouling, ali sam se ja ipak odlučila za Džordža Eliota iza čijeg se imena godinama skrivala engleska književnica Meri En Evans i njen roman Vodenica na Flosi.

Razloga da ove žene pišu pod muškim imenom bilo je više. Društvo je sredinom 19. veka smatralo da je nepristojno da žene pišu, bilo im je zabranjivano da izdaju knjige bez pristanka supruga, ali i radi bolje prođe jer im se pripisivala tek laka ljubavna literatura sa mnogo osećanja, dok muškarcima ozbiljnija sa mnogo akcije i dubljih tema.

538298.gettyimages-2669929.lucyquintanilla mental

Meri En Evans 1865. (izvor: mentalfloss.com)

Život Meri En Evans podjednako je interesantan koliko i njeni romani. Rođena je početkom 19. veka u Engleskoj, od oca vlasnika seoske vodenice. Sa pet godina je poslata u internat i već tada je otkrila veliku strast prema čitanju. Sa školovanjem nije prekidala iako se u to vreme devojkama davalo samo osnovno obrazovanje. Budući da je bila smatrana neuglednom, nije bilo izvesno da će pronaći mladoženju, pa je otac odlučio da joj pruži mogućnost da se bar iškoluje kao muškarci tog doba.

Iako obrazovana u konzervativnom duhu prožetim verskim učenjima, u skladu sa vremenom, sa 20 godina doživljava prekretnicu kada upoznaje ljude koji su imali potpuno drugačije stavove o njenih, liberalne i slobodoumne, pa pod njihovim uticajem počinje da sa nemačkog prevodi dela istorijskih kritičara, posebno predstavnike nemačke filozofske škole koji su Bibliju posmatrali kao svetovni, istorijski dokument a ne najznačajniju knjigu hrišćanstva. Kada se preselila u London u nameri da postane književnica, postala je urednica naprednog časopisa Vestminster rivju, i tako se približava pozitivistima, sledbenicima Ogista Konta pa počinje da se bavi socijalnim pitanjima, koji će biti najčešće teme u njenom književnom radu.

dzordz routinematters.wp

Izvor: routinematters.wordpress.com

Savremenici su je opisivali kao fizički vrlo neuglednu, ali toliko harizmatičnu da su se muškarci listom zaljubljivali u nju i ostajali očarani kao da je najveća lepotica. U to vreme upoznala je Džordža Henrija Luisa, filozofa, pisca, psihologa i književnog kritičara, s kojim je stupila u tajnu vezu zato što je bio oženjen. Iako nije živeo sa svojom ženom i troje dece, Luis nije mogao da dobije razvod jer je pre Meri En već bio u drugoj vanbračnoj zajednici i u njoj dobio još četvoro dece. Međutim, to ih nije sprečilo da žive zajedno, da se javno pokazuju pred svetom, pa čak i jedno drugo smatraju supružnicima. Za to vreme njihova veza smatrana je za skandal velikih razmera i doživela je veliku osudu javnosti zbog poligamije iako su u njoj proveli punih 20 godina, sve do Luisove smrti.

Pod Luisovim uticajem, Meri En počinje da objavljuje prve priče u svom časopisu, ali i romane. Tada se odlučuje za muški pseudonim ne samo da bi lakše izgradila karijeru pisca, nego i da bi svoj književni rad odvojila od kritičarskog i uredničkog, ali ponajviše da bi izbegla osudu javnosti koja ju je satanizovala zbog vanbračne veze. Zahvaljujući ovom mudrom potezu uspela je da postane jedna od najznačajnijih evropskih spisateljica viktorijanske epohe.

Taman kad su se, nakon Lukasove smrti, strasti oko nemoralnih odnosa stišale, Meri En je ponovo uzbrkala javnost udavši se za 20 godina mlađeg bankara Džona Krosa, koji je, mučen depresijom, prve noći njihovog medenog meseca u Veneciji pokušao da se ubije skočivši sa balkona apartmana u kanal. Preživeo je i par se vratio u London. Međutim, samo šest meseci kasnije Meri En je umrla od infekcije grla koja je pogoršala dugogodišnju infekciju bubrega. Tako je do kraja ostala dosledna svojoj kontroverzi proživevši u braku manje od godinu dana. Nije mogla da bude sahranjena u Vestminsteru jer se crkva zbog njenog neverništva tome protivila, pa joj je poslednje počivalište groblje Hajgejt, pored velike ljubavi Džordža Henrija Luisa.

dzordzHighgate_Cemetery_-_East_-_George_E wikiliot_01

Grob Meri En Evans na groblju Hajgejt (izvor: wikipedia.org)

Roman Vodenica na Flosi ostao je kao delo koje najbolje oslikava njeno stvaralaštvo, u kome je kao i u ostalim romanima kao inspiraciju uzimala događaje iz ličnog života, ali i uverenje da je od sveta koji je okružuje moguće stvoriti bolje i humanije društvo. I ovaj govori o engleskoj seoskoj sredini i obiluje realističkim opisima i psihološkim nijansiranjem likova, po kojima je bila poznata. Beskonačno čitanje književnih dela tokom školovanja, pogotovo dela iz antičke književnosti i grčkih tragedija, izvršili su jak uticaj na njene romane, posebno u momentima kada se glavne ličnosti suočavaju sa pojmom tragične krivice, ali i kroz oštru osudu društvenih prilika svog vremena.

Vodenica na Flosi opisuje vreme u kome je Meri En živela, sa sve događajima i sudbinama kojih je Engleska tada bila prepuna, životima kojima je sudbina potpuno promenjena nakon iznenadnog zapadanja u bankrot i socijalnu bedu, ali i osude društva i konzervativne sredine koja je moral shvatala strogo i rigidno.

Upravo su zbog toga čitaoci vikotorijanskog perioda voleli njene romane, prožete opisima seoske sredine, a ključ uspeha Džorž Eliot iliti Meri En Evans krio se u tome što je mnoge detalje prenosila iz svog života i svojih sećanja iz detinjstva. Od pesnika Vordsvorta preuzela je stav da i obični ljudi iz seoske sredine mogu biti interesantne teme, a ne samo bogate porodice iz velikih gradova, raskošnih salona i balova.

dzordz Tom_and_Maggie wiki

Tom i Megi Taliver (izvor: wikipedia.org)

Radnja romana započinje opisom Dorlkotske vodenice na izmišljenoj reci Flos i takođe izmaštanog sela Sveti Og. Tu živi devetogodišnja devojčica Megi Taliver sa roditeljima, ocem, vlasnikom vodenice, pomalo pritupastim majkom i nekoliko godina starijim bratom Tomom. Njihov bezbrižan život prekida se onog trenutka kada otac iz čiste tvrdoglavosti pokrene događaje zbog kojih će bakrotirati i zauvek izmeniti sudbine članova svoje porodice. Tu nastaje i razdor između brata i sestre, Tomove strogosti, zadrtosti, neosetljivosti i skučenosti nasuprot Meginom otvorenom umu, idealizmu i žudnji za novim saznanjima i učenjima. Njen život tako biva upleten u nezaustavljiv vrtlog vezan za tri muškarca – brata, dragog prijatelja Filipa Vejkema od koga je razdvaja porodični sukob i privlačnog Stivena Gesta, harizmatičnog, ali po Megi kobnog mladog plemića prema kome joj ljubav zauvek uništava život.

Autobiografskih detalja u romanu ima mnogo. Počevši od prikaza oca vlasnika vodenice, odnosa roditelja prema Megi, njenih interesovanja i neobuzdane radoznale prirode pa sve do snishodljivosti u odnosu na bogatiji deo familije koji svisoka gleda na one koji su zapali u teškoće. Pa ipak, najupečatljiviji je onaj deo u kome zbog navodnog nepriličnog odnosa sa Stivenom Gestom osramoćena Megi trpi prezir i odbacivanje od strane društva, tako da se ovaj roman smatra delom koje najbolje objašnjava njen život, vezu sa Luisom, ali i način života i stavove društva u kome je živela. Drugim rečima, u Megi Taliver se od detinjstva do devojaštva sabralo najviše osobina Meri En Evans.

Iako nije bila religiozna, književnica je poštovala versku tradiciju i njen uticaj na očuvanje društvenog poretka i morala. Koliko je vera, kojoj je bila izložena u detinjstvu, ostavila traga na nju najbolje se vidi u delu romana kada junakinja u bedi i siromaštvu pronalazi duhovno spasenje koje je skoro pa odvaja od sveta, ali i resko šibanje svoje duše kada se odriče radosti, kida razapeta osećanjima odanosti i želje za srećom i pokajnički krotko trpi svoju zlu sudbinu.

Sa druge strane, njena strastvena priroda, oštar um i svojevoljan karakter stvaraju joj česte neprilike i sukobe sa porodicom i svetom. Upravo se u tome ogleda neprilagođenost jedne nesmirene duše koju društvo pokušava da stegne i sapne u svoje okove.

Zato su u ovom delu najupečatljivije dve teme – odrastanje i ljubav, koja pretvorena u frustraciju nosi sve koji joj se nađu na putu poput nabujale reke. Zbog raskoraka između želja i mogućnosti, društvenih okolnosti i sopstva koje svaki od likova nosi u sebi i kojim pokušava da se protiv tih istih okolnosti bori, dolazi do dalekosežnih posledica i potpunih zaokreta u sudbinama svih koji se drznu da nešto ustaljeno i storogo određeno menjaju. Njihovi životi se tako simbolično održavaju na površini moćne reke Flos dogod ima nade u svetliju budućnost.

dzordz megi i tom na kraju alamy

izvor: alamy.com

Neću napisati kako se roman završava, to ću vam ostaviti da otkrijete sami, ali za mene neočekivano. Mada, kad malo bolje razmislim, možda baš i ne toliko neočekovano. Možda je kraj takav kakav je u stvari bio i jedini izvestan.

U 20. veku književni rad Džordža Eliota, tačnije Meri En Evans, dobio je veoma velike pohvale od kritičara, tako su neki od njenih romana svrstani među 10 najvećih ikada napisanih na engleskom jeziku.

Po romanu je 1937. snimljen film, u kome je lik Megi Taliver tumačila Džeraldina Ficdžerald, a 1997. TV serija u kojoj je Megi glumila Emili Votson, a njenog oca, gospodina Talivera, Bernard Hil. Snimana je na obalama reke Medvej, u blizini kasarne Kraljevske mornarice.

dzordz film 1937 twitter

Film “Vodenica na Flosi” iz 1937. (izvor: twitter.com)

I na kraju, izvodi se zaključak: koliko god kontroverzna bila, Meri En Evans zaslužila je mesto koje joj pripada. Ili bolje rečeno – od sudbine se ne može pobeći, ma koliko neko želeo to da spreči.

dzordz George-Eliot-Quotes-4 thequotes.in

izvor: thequotes.in

 

 

16

Malo satensko jastuče za igle

wedding-2607077_960_720

Dok sa reke zamiru prigušene brodske sirene i žamor dece koja se igraju pod prozorima a sumrak kaplje sa krovova i naprečac krade sunce iz njene male mansarde paleći treperava svetla vlažnih ulica, ona spušta stvari u jedan veliki kofer pa pomalo umorna seda za sto, posmatra rasute crteže dužih i kraćih haljina i gricka vrh olovke, kao da je ta navika iz detinjstva nikada nije napustila. Povremeno se ispravi na visokoj stolici kada joj kroz telo zatrepere nežni leptiri koje joj svojim okretanjem kao pozdrav šalje nerođeno dete. Osmehne se i spusti ruku na stomak, lagano, nežno, kao da mu oseća toplu mirisnu glavicu pod prstima.

Tad protrlja oči i zagleda se u poslednje tračke svetlosti koji rasipaju ružičast trag na zavoje reke i grad koji nikada ne prestaje da diše. Rukom po navici približi sebi maleno jastuče za igle, belo kao sneg, sa koga samo ona može da oseti davni miris lavande, samo za njenu dušu nikada izvetren. Pređe po njegovoj glatkoj satenskoj površini prstima i proguta jedan uzdah. Uzdah koji nikada ne ume da ode.

Nije toliko mislila na majku dok joj se pod srcem nije zametnuo ovaj mali uzbunjivač, koji je budi noćima i premeće kao da ne može da dočeka da izađe na ovaj svet koji, verovala je, ni ovoliki koliki je, neće biti dovoljno veliki za njega. Možda je baš zato toliko sve podseća na neke rane dane svog života kojih se kao kroz veo izmaglice seća. I nje, jedne prilike nežne poput vila iz dečjih bajki, duge bele haljine koja pada meko po uglačanom parketu, bakarnih kopči na cipelama i češljeva u kosi mekoj poput svile koju sunce sa velikih prozora mansarde zlati.

Ni sama ne zna je li je to sećanje na majku ili neki od njenih mnogobrojnih snova koji su je obavijali spokojem u dugim noćima. I sad joj se ote uzdah blag i mio, kao večernji povetarac koji donosi mirise grada, dok u misli vraća najdraže obrise sa satenskim jastučetom za igle u rukama. Čas bi ga uzela da izabere novu iglu, čas bi po stolu prosula kalemove najlepših boja, odabrala jednu i lagano uvlačila niti pokvašene usnama. A ona bi stala kraj stola i gledala u njenu korpicu punu dugmadi, traka, perla i kićanki, pa u nju kako nežnim tankim prstima prave bodove po tkanini koja pada preko njenog krila dok igla svaki čas bljesne i kao da obasja majčino lice, uvek nekako tužno, skupljenih usana i zaneto poslom.

I ne, ne može to da bude san, to je najdraža uspomena iz njenog detinjstva, i oni modni žurnali rasuti po stolu, koji su nosili njen miris, miris gospođe Hane, o kome su pričali svi koji su voleli da joj govore o njoj, i ona velika kristalna vaza puna ruža crvenih poput usirene krvi, i ona staklena činija puna jabuka koje je pred suton lagano, bez žurbe ljuštila njena majka.

Ničeg više nema, pomisli, ni tih sutona, ni mirisa jabuka, ni velike kristalne vaze. Samo ta mansarda puna sunca, koju posle dvadeset pet godina naposletku napušta. Pogleda se u ogledalo. Sara Berger, nekadašnja Levi –  jedina ostala od Levijevih nakon dugog i strašnog rata i njegovih senki u miru. A sad sa detetom u sebi koje će poneti ime svog oca i zauvek izbrisati ono ime koje je sa ponosom godinama nosila.

Bože, hoće li ikad prestati da mi nedostaje majka, postaviše joj pitanje tužne oči u ogledalu. Naravno da neće, odgovori joj odraz, pogotovo nakon očeve smrti, kad su u mračnim noćima iz najdubljeg sna ponovo počela da se bude zla sećanja. Ono podmuklo prolećno jutro puno sirena i strašnih tutnjava, kada su padale zgrade i rušilo nebo. Oni dani u kojima majke nigde nije bilo i ono tužno popodne kada je otac odveo u jedini ćošak parka u kom nisu ležali rasprsli i iskidani ostaci kuća i rekao da će odsad njih dvoje morati bez nje. Isti dan kada se osećala kao da je i sama pala sa oblaka i prvi put u životu spoznala zamukle zvuke mansarde u kojoj su se gnezdile samo jeza i zagušljiva tišina. Ona noć kada je mislila da poslednji put vidi oca i kada je zagnjurila mokre obraze u meki tvid njegovog kaputa, puna suza i straha, a on je stezao na grudi tako jako kao da to više nikada neće ponoviti.

U bežaniju je, sakrivena u uglu starog tandrkavog automobila, krenula sa bračnim parom Petrovića, očevih kolega učitelja, koji nisu imali svoje dece, pa krijući da je Jevrejka, svuda predstavljali kao svoje dete. U vojvođanskim dugim zimskim noćima, u kojima je košava umela da zviždi nedeljama, spoznala je sve samotne ćoškove dečje duše. Znala je da su joj spasili život, a izgubila bi i sećanja da joj Draga Petrović, ta žena toplog krila i mekog srca nije u hladnim večerima pred spavanje i dok je u rukama stezala majčino jastuče za igle, jedinu uspomenu iz svog starog života, pričala o mansardi pod jarkim svetlom sunca.

Sećala se prvih posleratnih dana, očevog povratka i u njemu čoveka koga nije poznavala. Sećala se i povratka na mansardu u kojoj više ništa nije bilo isto, ne bez majčinog mirisnog obličja, koje kao da je lebdelo u svakom zraku sunca koji je padao na pohabani stolnjak nekada blistavog politiranog orahovog stola. Njegovih čestih bolesti koje su se lepile na u logoru izmrcvareno telo i njenih negovanja koja su učinila da preskoči detinjstvo i brzo postane ozbiljna, zrela i odgovorna. Domaćica kuće koja se u bezbrojnim noćima skriva pod pokrivačem i držeći u ruci malo satensko jastuče za igle, steže i svoje srce krišom prosipajući suze da ne čuje otac.

Samo ga je jednom upitala šta se dogodilo sa majkom. Suznih očiju rekao je da je stradala među stotinama ljudi u skloništu  porte Vaznesenjske crkve u rano jutro šestog aprila. Zašto je majka sama tog kobnog jutra izašla i nije i njih povela sa sobom, upitala je zbunjeno, očiju ovlaženih od strašne i bolne istine. Rekao je da ne zna, da je uvek prolećnim jutrima volela da miriše svitanje i gleda prve zrake sunca koji prirodu bude.

A sada nema više ničega. Odavno je znala da će nakon očeve smrti otići sa mansarde koja joj je kao žig u srce utisnula razdiruću tugu. Sada kreće u novi život, sa detetom koje miriše na nove dane koji će zatvoriti vrata tugama i bolu. Spustila je na vrh kofera crteže i grafitne olovke i poslednji put sa malim satenskim jastučetom za igle u ruci legla u svoj stari krevet da odsanja do jutra.

*       *       *

Sunce je već visoko odskočilo na nebu kada je poštar zakucao na vrata mansarde. Kucanje je odzvanjalo kao jeka kroz stan bez ljudi, napunjen stvarima na koje je već počela da se spušta prašina zaborava. Na kraju je ostavio pismo sa plavim omotom na pragu, ne znajući da je mlada gospođa Sara zauvek otišla u neki lepši život.

Pismo su posle par dana pronašla deca koja su najviše volela da se popnu do mansarde i trče niza stepenice dok ih neko od komšija ne otera. Izašla su na osunčanu ulicu, sela pod hlad razlistale lipe i krenula da čitaju. Posle druge rečenice digla su ruke jer je rukopis bio pun drhtavih slova koja nisu umela da pročitaju.

 

Milo moje dete,

Ni sama ne mogu da verujem da sam smogla snage da ti napišem ovo pismo. Ni sama ne znam kako ćeš se osećati dok ga budeš čitala. Plašim se već sad dok ga pišem. Plašim se još više sa svakom rečenicom koju budeš čitala. Ali, morala sam da ga napišem, pa šta mi život dalje nanese, neka bude.

Bojim se da ga nećeš čitati do kraja kad budeš shvatila da ga ja, tvoja majka, pišem. Ali ja te molim da to ipak učiniš. Nadam se da hoćeš jer si moje dobro dete, koje ja nikada nisam zaboravila. I jer ti dugujem istinu koju kao težak kamen nosim na svom srcu.

Da, živa sam, nisam stradala onog stravičnog aprilskog jutra, kako znam da svi misle. Nisam, samo sam otišla sa čovekom koga sam ceo život volela. Molim te da čitaš dalje, da ne odustaneš, da me razumeš i da mi oprostiš. Bar pokušaj. Koliko god istina bila bolna, ja ću pokušati da ti je kažem.

Oprosti, ali nikada nisam volela tvoga oca, pošla sam za njega jer sam morala, jer su tako od mene tražili, ali Davida nisam mogla da zaboravim. Čak ni kada sam dobila tebe, svoju malu princezu i sreću koja mi je obasjala život. Tvoj otac je bio dobar čovek, ali moje srce nije moglo da ga pusti u svoje zavijutke. Bilo je zauvek ispunjeno nekim drugim.

Kada je tuga počela da preliva moje srce, izlazila sam svako jutro u svitanje, da na vlažnoj beogradskoj kaldrmi ugledam Davida kako žuri ka svojoj radnji. Taj kratki pogled krišom na mladog trgovca sa najlepšim crnim očima na svetu mi je davao snage da se vratim kući, svom detetu koje traži moje naručje i čoveku koji s blagošću i setom pokušava da otkrije bezbrojne tajne mojih očiju.

Jednog jutra David me je spazio. Uhvatio me je za ruku i rekao da će naši životi imati smisla samo ako ih spojimo u jedno. Ja sam se branila, kidala, danima premišljala i na kraju prelomila – da zauvek odem sa njim u neka nova lepša svitanja.

Nikada te ne bih ostavila. Želela sam da se vratim  po tebe i povedem sa sobom čim nađem način da sa nama budeš srećna i imaš sve što ti je potrebno. Ali sudbina je imala drugačiji plan. To opako svitanje 6. aprila 1941. bilo je pogrešno jutro za bekstvo. Za nekoga jeste, za mene, tek sada znam, nije. Iskrala sam se još pre svanuća i sa Davidom otišla iz grada koji je spavao i u mirisnoj noći ranog proleća poslednji put videla Beograd.

A onda je krenuo užas. Danima nisam znala ništa o vama. Iz Beograda su stizale strašne vesti, da više nikoga u njemu nema živog. Očajavala sam i tražila da se vratimo, ali sam znala da to nikome neće pomoći. David je bio uporan, a ja nisam želela da odem. Tek kada sam dobila prve vesti, on me je poveo dalje, tek kad sam saznala da ste oboje odvedeni u smrt. Tek tada sam kao senka, zgažene duše izranavljene tugama i optužujućim mislima, stravičnim snovima i ugašenim nadanjima pristala da krenem na dalek put. Polovine se ni ne sećam od groznice koja mi je kidala telo i dušu. Postala sam svesna tek kada sam na velikom brodu prepoznala spoj pruge mora i neba i saznala da me nosi u Ameriku, jedino mesto na kome mogu sačuvati svoj život.

Ovde smo David i ja napravili svoje malo carstvo, od mog šića i njegovog poslovnog dara stvorili smo sve što nam je potrebno. Samo naizgled. Sami smo, a u mojoj duši je samoća još veća jer sam celu jednu njenu polovinu zauvek ostavila na vlažnoj kaldrmi nesrećnoga grada. A onda sam pre mesec dana od jedne gospođe koja često ide u Jugoslaviju saznala da je posetila stare prijatelje u kući na čijem se poslednjem spratu nalazio naš mali stan  pun sunca. Ona mi je rekla za trudnicu s mansarde koja je postala kreator mode i pravi najlepše haljine koje obožavaju Beograđanke.

Kada sam to saznala, duša mi je uzdrhtala od neke nemerljive radosti koja je pretila da je rasprsne. Poželela sam odmah da se vratim kući svojoj princezi koja i dalje sedi u svojoj čarobnoj kuli nad krovovima, da zagrlim svoju kćer za koju sam mislila da više nije živa. A onda sam se uplašila šta ćeš misliti o meni. Danima samo o tome mislim i noćima te kroz suze sanjam. I priznajem da sam pomalo sebična, nadajući se da ćeš sada, kada ćeš i sama postati majka, možda moći da mi oprostiš jer shvataš šta znači voleti ljubavlju koja nema granica.

Molim te, piši mi. Samo jednu reč i ja ću doći.

Voli te zauvek tvoja majka Hana

 

Pismo sa plavim omotom danima je ležalo pod stepeništem zgrade, tamo gde su ga deca bacila kada su krenula u neku novu igru. A jedne noći, kada se nad Beogradom stuštio jak letnji pljusak, kiša je zauvek sprala mastilo drhtavih slova napisanih na sasvim drugom kraju sveta. Tako je malo satensko jastuče za igle zauvek ostalo jedina stvar koju su iste ruke milovale u beogradskim toplim sumracima.

 

 

 

 

4

Spring Cleaning Book Tag

knjiga poc

Iako je proleće ostalo za nama, mada se baš i ne bi reklo, odlučila sam da ipak odgovorim na ovaj, tek jedan od mnogobrojnih, uvek interesantnih zadataka. Ovoga puta, za neupućene, trebalo je odgovoriti na nekoliko pitanja koja se tiču prolećnog čišćenja, ali vezano za književne naslove koji su čitaocima na određene načine zapali za oko.

Kako svaki od ovih zadataka samo na prvi pogled deluje jednostavno, a zapravo o njemu treba dobro promisliti, pozivam vas da i sami razmislite o svom izboru i pridružite mi se iako je sa prolećnim čišćenjem već odavno trebalo da završimo. No, nikad nije kasno, zar ne?

1) Tako je teško naterati se (knjiga čije ste čitanje dugo odlagali zato što je bila prilično obimna)

Od najranijeg detinjstva u velikoj bibilioteci prepunoj knjiga svoje kuće uvek mi je privlačila pažnju najdeblja od svih iz sabranih dela Ive Andrića – Travnička hronika. Naslov mi je zvučao suvoparno a njena obimnost činila da imam uverenje kako tu knjigu nikada neću pročitati. Međutim, kada je došlo vreme da je pročitam za potrebe ispita iz Srpske književnosti 20. veka, postala mi je istinsko otkrovenje. Budući da veoma volim Andrićev stil pisanja, koji mi nekako kompletno ispuni dušu, ispostavilo se da mi je Travnička hronika postala najdraže delo iz njegovog bogatog opusa. U sedam godina pred Prvi svetski rat opisana je varoš u kojoj se otvara konzulat po nalogu Francuske a ubrzo i Austrougarske. Tako nastupaju takozvana Konzulska vremena, u kojima se smenjuju konzuli i opisuje njihov život u bosanskoj zabiti u kojoj još vlada ono staro, učmalo, nepoverljivo tursko, a ljudi iz velikog sveta koji sa sobom dovode svoje porodice i donose neke sasvim druge navike teško se uklapaju u varoš nad rekom Lašvom. Posebnu vrednost romana, kao i u svakom Andrićevom delu, nosi oslanjanje na mnogobrojne dokumente tog vremena tako da je spoj realnog i izmaštanog doveden do savršenstva.

travnik bosnae.info

Travnik u Konzulska vremena (izvor: bosnae.info)

 

2) Sređivanje ormara (kojih knjiga biste želeli da se otarasite)

Dugo sam razmišljala o ovom zadatku. Prebirala po onima koje me najmanje zanimaju, dobijenih na poklon od ljudi koji su mi ih poklanjali tek radi reda, a ne od srca i na kraju odlučila – ni od jedne. Svaka knjiga je vredna, ma šta u njoj pisalo. Čak i ako nije najbolja, pokušava da pošalje neku poruku čitaocima, a na njima je da iz nje ponešto nauče, ako ne kako bi trebalo, onda i kako ne bi trebalo. Zato svaka ostaje na svom mestu.

knjige

izvor: tumblr.com

3) Provetravanje prostorija (knjiga koja je za vas bila pravo osveženje)

Budući da radim sa novim delima, imam tu privilegiju da mi pod ruku među prvima dođu sjajna književna ostvarenja. Pre nekoliko meseci imala sam to zadovoljstvo da sređujem roman Vidimo se u prethodnim životima Ljiljane Banović i da ga proživim od korica do korica kako mi retko koje legne na dušu, osveži rad i pruži dokaz da nije istina da su najbolja dela već napisana. Opisujući sudbinu jedne mlade žene kojoj samo život ume da smisli zapetljane lavirinte stvarnosti, divila sam joj se i zaboravljala da na knjizi radim – čitala sam je bez daha i sa željom da saznam šta će se desiti dalje. Dok sam tastaturu zalivala svojim suzama, još jednom sam potvrdila sebi da sam i ja, kao i svaka žena, pomalo Ivana –glavna ličnost koja izrasta iz svih životnih nedaća.

knjiga ljiljana

4) Izvlačenje fleka (knjiga u kojoj bih rado izmenila pojedine delove)

Delo Blago cara Radovana Jovana Dučića uzela sam da čitam pre mnogo godina. O njemu sam u školi učila kao o vrhunskom pesniku naše književnosti, a na fakultetu kao o stvaraocu koji je najveće domete dao u svojoj misaonoj poeziji, a nešto slabije u ljubavnoj (zbog ove konstatacije sam jednom čak mogla i da budem linčovana na Fejsbuk grupi Jovan Dučić od Hercegovaca zagriženih ljubavlju prema svom pesniku). Tako rekoše čuveni književni kritičari, a ja nemam razloga da im ne verujem, posebno kada sam u ovom delu misaone lirike, aforistike i filozofskih razmišljanja  otkrila poglavlje “O ženi”. Dok sam čitala, imala sam utisak da je Dučić mrzeo žene, da je bio pun razočaranja i ogorčenja. Nakon toga sam i sama istraživala njegov život i otkrila da su ga žene veoma volele, neke su se čak i odrekle srećnog života kada je od njih odlazio, a da je on bio taj koji ih je činio nesrećnima. Zato, iz poštovanja prema ostatku knjige, volela bih da poglavlje “O ženi” ne postoji.

5) Izbacivanje nepotrebnih sitnica (knjiga u serijalu koja baš i nije morala da postoji)

Umesto romana u serijalima napraviću jedno malo odstupanje pa izabrati roman iz delova. Možda je ovaj izbor posledica malog broja godina kada sam ga prvi put čitala, ali ni do današnjeg dana nisam imala želju da u tom pravcu nešto promenim. U pitanju je treći deo ramana Tihi Don Mihaila Šolohova. Odaću vam tajnu, iako ga je napisao nobelovac, ovo je jedino delo koje nisam do kraja pročitala kao školsku lektiru. Prvi deo mi je išao odlično, drugi klimavo, a u trećem sam se načisto pogubila i digla ruke. Ipak su za 17 godina priče o boljševicima i socijalnoj nepavdi kozaka bile previše. Zato mislim da je treći deo kriv za sve i verovatno je moglo i bez njega. Ali, možda se sada vratim na propušteno. Sa više znanja i životnog iskustva možda ću ga potpuno drugačije doživeti i konačno dovršiti započeto.

knjige aksinja tihi don 1957sovsekretno.ru

Elina Bistrickaja kao Aksinja u filmu “Tihi Don” iz 1957. (izvor: sovsekretno.ru)

6) Glancanje kvaka na vratima (knjiga sa čistim završetkom)

Možda će nekome ovaj zaokret od izuzetno vrednih književnih dela ka Džejn Ostin izgledati neprikladno, ali u svoju odbranu imam da kažem da sam i o njoj učila na fakultetu u predmetu Opšta književnost (popularnije svetska). Ali, to i nije toliko važno, Džejn Ostin je ipak, uz sestre Bronte, oduvek bila jedna od mojih omiljenih književnica. Zato sam odabrala njen roman Razum i osećajnost kao knjigu sa čistim krajem. Uz mnoštvo peripetija tri sestre, od kojih dve starije pokušavaju da pronađu ljubav i srećan život nakon očeve smrti, sve na kraju dolazi na svoje. Ko je upropastio svoju šansu, ostao je kratkih rukava, ko je zaslužio, dobio je sve. Toliko čisto i pravedno da bih poželela da je i sam život takav.

knjige razum marieclaire.co.uk

Film Razum i osećajnost” iz 1995. (izvor: marieclaire.co.uk)

7) Čišćenje paučine s plafona (knjiga u kojoj se autor previše trudi da nam prenese neku poruku)

Kao što najmanje volim da skidam paučinu s plafona u panici da mi neki pauk ne padne na glavu, tako sam i sa ovim zadatkom imala najviše muke. Na kraju sam se definitivno opredelila za knjigu koju sam veoma želela da pročitam, ali me je na kraju ostavila sa pomešanim osećanjima. U pitanju je Molitva Vuka Draškovića, koja govori o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu u NDH i razdoru među braćom podeljenom na četnike i partizane u golim poljima Hercegovine. Jezive priče ostavljaju iza sebe izuzetno neprijatna osećanja, ali u nekim delovima vrište nacionalizmom i čine pogodno seme za čitaoce koji su tek na pragu života i koje je lako oblikovati. O onim starijima da i ne govorim. I naravno da na žrtve i zločine nikada ne treba zaboraviti i naravno da treba da postoje dela koja će o tome govoriti i širiti istinu, ali jedino sa porukom da takvo nešto više nikada ne sme da se ponovi, ni u jednoj zemlji na svetu, ni u jednom narodu, a ne raspirivati novu mržnju i usađivati nepoverenje i želju za osvetom.

8) Naporan, ali ujedno i zadovoljavajući kraj prolećnog spremanja (knjiga koja je bila izazov ali se čitanje isplatilo)

U poslednjem zadatku vraćam se na svetsku književnost. U pitanju je roman Čarlsa Dikensa Dejvid Koperfild. Kao i u prvoj knjizi na spisku, godinama sam ga gledala s podozrenjem zbog izuzetne obimnosti i mislila da je veliki poduhvat pročitati ga. Međutim, odlučila sam da se uhvatim ukoštac s njim i nisam požalila. Naprotiv, posle mnogih časova čitanja i tuge, posebno kada sam otkrila da su mnogi detalji autobiografski, otkrila sam zašto je ovaj roman bio najdraži i samom Dikensu (govorio je da svaki pisac ima svoje čedo među napisanim delima, a njegovo je Dejvid Koperfild). Njegovu vrednost najviše čini opis načina života u viktorijanskoj Engleskoj, koja se sa jedne strane oslikavala u salonima punim izobilja bogate aristokratije, a sa druge bedi najsiromašnijih slojeva društva, gde su zbog dugova cele porodice živele u zatvorima, deca bivala zlostavljana i teško radila u fabrikama. Najgore od svega je što su upavo to autobiografski podaci pisca. Pa ipak, delo se završava vedro, drugačije nego što je bila Dikensova prava sudbina, ali ipak svakom čitaocu ostavlja utisak da je njegovim završetkom mnogo naučio, i o istoriji, i o samom životu.

knjige davidcopperfield11935

Film “Dejvid Koperfild” iz 1935. (izvor: thebestpicturesprofiles.wordpress.com)

Toliko od mene u ovom zadatku. Pozivam vas da mi se pridružite u ovom Book Tagu i da ne zaboravite da svojim najmlađima poklonite knjigu jer neki mudri čovek je rekao: “Dete koje čita postaće čovek koji misli”.

knjiga kraj

Izvor: Fejsbuk

 

0

Bespućima snova žene Jarca

sneza poc

Pre nekoliko meseci radila sam na jednoj posebnoj knjizi. Ubistvo iz zodijaka Snežane Ševo bilo je nešto što nikada do tada nisam videla. Ne pitajte me po čemu. Po svemu.

Roman-drama, astrološki krimić, triler sa primesama komedije u kojima likovi nemaju imena, samo svoje horoskopske znake čije ih osobine sudbinski određuju. U romanu je ubijen najveći zavodnik, muškarac Škorpion, a pitanje je ko mu je presudio – da li neka od mnoštva žena koje je preveo žedne preko vode, fatalna žena Vaga, ljubomorna Riba, razmažena maloletnica Rak ili nadobudna Lavica ili možda neki od suparnika u obličju Ovna ili Strelca. Slučaj čvrstom iskusnom rukom vodi inspektor Blizanac a da ne bude sve tako crno, uporedo sa njima razvija se nežna ljubav između žene Jarca i njenog najboljeg prijatelja Vodolije, ljubav koju svako u životu čeka da dođe i da nikada ne prestane.

Radnja je vođena u maniru najboljih kriminalističkih romana, a rasplet je sve samo ne očekivan. Prosto da se zaprepastite otkud da je baš ovo ubica i kako je autorki uopšte palo na pamet da nađe ovakvo rešenje. A nije ni čudno, roman je stvaran punih dvanaest godina, dorađivan, ulepšavan, prepravljan i razvijan kao što se razvija nešto najdraže od jednog lista do čitavog raskupusanog rukopisa koji čeka da bude spakovan među korice knjige koje mirišu na novo i na dah čitalaca koji jedva čekaju da je uzmu u ruke.

Ova knjiga nije bila prva koju je napisala Snežana Ševo. Jalov dan je bio njen prvenac, ali Ubistvo iz zodijaka delovalo je kao nešto što se tka celog života, nešto kroz čije stranice provejava cela sudbina autorke, njeni snovi, strahovi, nadanja i želje. Ne mislite da nagađam, ja to znam.

Snežana je jedna od retkih autora sa kojima sam tokom rada na knjizi razgovarala duže i kvalitetnije nego sa nekim svojim bliskim prijateljima. I ništa mi to nije bilo čudno, sa njom je to došlo nekako sasvim prirodno. Iako se nikada nismo videle.

Prvi razgovor koji smo povele bio je, prirodno, vezan za knjigu. Šta uraditi, kako je srediti, da li ovako ili onako. Budući da je reč pisca poslednja, bila sam spremna da joj ugađam, ali i da dam neke predloge. Svojeglavo je ostajala pri svom, a potom bi razgovor nastavljala u drugačijem duhu, malo o njenom životu, pa malo o mom, pa u krug.

Snežana je, kao strastveni astrolog, želela da zna i moj znak i mojih bližnjih. Oduševljeno je dočekivala kombinacije i relacije koje su joj potvrđivale sve što je do tada naučila, i da nije slučajno da mi je majka Vaga, niti da su joj oba deteta vatreni znaci.

Razgovori su se nastavljali danima. Počele bismo malo o knjizi, obično bi tražila neke sitne prepravke na određenim stranama, ponekad i priznavala da je odmah trebalo da me posluša, a onda bi razgovor krenuo kao reka koja teče neomeđena preprekama već se razliva pod modrim nebom nepreglednom ravnicom. Baš tako je zvučao i njen otegnuti i uvek pomalo umorni bački govor dok bi pričala o sebi i svom životu.

– Jelena, jel‘ znaš da sam ja u romanu žena Jarac?

– Da, pretpostavila sam da si ti – odvratila sam joj. – Najviše me je podsetila na tvoj život. I ti imaš mačka i veliku lepu baštu?

– Jeste, imam. Samo nikako da nađem nekog poput muškarca Vodolije, a želim, želim mnogo, znaš…

– Biće, Snežo, biće,mora da bude, kad se najmanje nadaš – tešila bih je ja.

– Eh, ne znam, volela bih da imam porodicu, muža, decu, već sumnjam, ali veruj mi, još uvek se nadam.

Snežana i ja smo tako počele da se čujemo maltene svakog dana. I opet bi razgovor počinjao izmenama sitnica na stranicama koje je ona tražila i nastavljao u potpuno drugom duhu.

– Jelena, jel‘ znaš ti da u mojoj Bačkoj Palanci ima ljudi koji misle da ja izmišljam da pišem romane?

– Kako izmišljaš? Pa ti si već izdala jedan roman – pitala sam je zbunjeno.

– Da, kažu da lažem. Znaš, jednom sam bila u jednom butiku i prodavačicama donela po knjigu na poklon. Dok sam u kabini probala haljinu, ušla je jedna žena i videla moj roman. Ne znajući da ja mogu da je čujem, rekla im je: „Ovo ona napisala?! U to ne verujem… Neko drugi možda jeste, ali ona to nikad ne bi umela, samo je svoje ime stavila.“ Uzalud su je prodavačice ubeđivale da je to moja knjiga i da znaju da jeste, ona se podsmevala još više. Zato sada neću ništa o sebi da pišem, neka u ovom romanu ne bude moja biografija, samo odlomak iz knjige. Obećaj mi, Jelena, da će biti tako!

– Naravno, obećavam. Ali, zašto, Snežo? Zašto da ne pišeš o sebi, napisala si već dve knjige, ti si pisac. Užasno je što ljudi tako sa omalovažavanjem govore, ali ta žena je svojom zlobom više o sebi rekla nego o tebi. Ti si osoba na mestu i nema razoga da se skrivaš

– Neka, tako mi je lakše – govorila bi umorno.

Kako se približavalo vreme da knjigu završimo i pošaljemo na prelom i štampu, Snežana je grčevito tražila sve sitnije greške.

– Snežo – rekla sam joj tada – nemoj pogrešno da me razumeš, ali moraćeš na kraju da pustiš knjigu od sebe. Ne možeš stalno nalaziti neke greščice, pusti je, odlična je i nema potrebe više da je doteruješ.

– Da, u pravu si, ali nekako mi je čudno da „ode“, već dvanaest godina je tu, uz mene, kad je predam, kao da više neće biti moja. Možda je ni sad ne bih dala da mi prijatelj koji je novinar nije uzeo rukopis i sredio ga, ja nisam mogla, toliko papira, stalno sam nešto dodavala i uređivala, da bude još lepša i bolja.

– Ti si perfekcionista, Snežo, ali znam da i drugi pisci misle da uvek može još nešto da se doda i izmeni. Pusti je, mora da ode u svet, a ti bolje razmišljaj o promociji koju ćemo da pravimo kad izađe i koliko ćeš biti uzbuđena i srećna kad ovu knjigu, koju si toliko dugo stvarala, uzmeš gotovu u svoje ruke.

– Ma kakva promocija?! Ja to ne mogu…

– Zašto, Snežo?

– Ja sebe ne vidim na promociji. Gde ću ja to…

– Ali zašto, pa mi svakome ko ima tremu pomognemo da se oseća lepo. To će biti tvoje veče, pričaćeš o romanu, koliko si ga pisala, otkud ti ideja da likove spajaš sa astrologijom, kako si zamišljala kraj. Tvoj roman je jedinstven po mnogo čemu, znaš…

– Jelena, hajde mi još pričaj kako će izgledati moja promocija, mnogo volim da te slušam kad o tome pričaš…

– Biće divno, Snežo. Sedećeš sa nama na bini i mi ćemo ti postavljati pitanja, a ti ćeš da odgovaraš. Malo ćemo i odlomke da čitamo. I svi će doći zbog tebe, da te vide i kupe tvoju knjigu, a ti ćeš se potpisivati. I tapšaće ti na kraju i osećaćeš se divno kad sve prođe.

– Ali ja to neću moći, Ne, nikako neću moći…

– Ali, zašto? Ti to zbog onih koji pričaju gluposti? Snežo, digni glavu, ti zaslužuješ svako poštovanje i ako ni zbog čega drugog, uradi to zbog sebe, da shvatiš koliko vrediš i da je najvažnije da ti sama osetiš svoj uspeh. Digni glavu u inat svima, pokaži im da ne mogu da te povrede i da oni zapravo nikada neće uspeti da te dostignu – raspaljeno sam održala govor.

– Pa, da, Jelena moja, ti si pravi borbeni Ovan. Razumem te, ali odoh sad malo da se odmorim. A knjiga neka ide, gotova je, predaj je.

Bio je to naš poslednji razgovor. Kad se završio, imala sam utisak da će me poslušati. Snežana, tvrdoglava žena Jarac.

 

Epilog

 

Snežana Ševo nikada nije dočekala svoj roman. Preminula je nekoliko dana nakon što je knjiga završena, ali je poslednjih dana bila u takvom stanju da o njoj nije ništa znala. Krila je svoju dugogodišnju borbu sa neizlečivom bolešću koja je lagano pokoravala. Zato je toliko često zvučala umorno tokom naših dugih razgovora.

Vest o njenoj smrti me je strašno pogodila. Možda još i više jer nisam ni znala da joj se prikradala. Osećala sam kao da je otišao neko meni blizak, možda i zato jer smo vodile duge i iskrene razgovore.

Iz svega sam naučila da nikada ne treba procenjivati tuđe postupke jer ne možeš da znaš šta se sve iza njih skriva. Snežana nije bila žena koja je iz dosade vodila duge razgovore – njoj su razgovori sa potpuno novim ljudima bili kao neki drugi život u kome je bar nakratko zaboravljala šta joj se bliži iz večne tame. Snežana nije bila perfekcionista koji izmišlja kako da još malo popravi nešto što ne treba popravljati – ona se grčevito držala svoje knjige jer je ona održavala u životu, kao da je znala da kad je pusti, nestaće i ta poslednja slamka za koju se držala iznad površine živog blata. Snežana nije bila strašljiva od publike i uspeha – ona je znala da sve ono o čemu pisci sanjaju neće dočekati. A volela je da mašta.

A ja… ja se svaki put kad na nju pomislim nadam da sam joj u maštanju pružila prijateljsku ruku i da se ona tamo negde, u nekim nebeskim zodijacima raduje svom najdražem delu i zna da se ono čita i da se o njemu govori. I da još uvek ima onih kojima je bila čast što su u njoj upoznali čoveka i pisca.

sneza

Šta vi znate o ljubavi i strasti, o tamnim dubinama duše, o poljuljanom poverenju? Želite sve, dajete sve, ne dobijete ništa. Može li tako, a da ga ne stigne kazna? Sa mnom nije tako mogao! Nisam od onih koje će se povući, a da ga neće kazniti za zlo koje mi je učinio. Pamtim ga po zlu! Olako je prešao preko mog života ne sluteći sile Plutona, olako je prošao pored mene kao pored bilo koje slabe žene. Nije znao za snagu u meni, rušilačku, uništavajuću. Na zlo odgovorim duplo većim zlom, ako ćemo ginuti, umrimo! Mislio je da sam samo jedna od mnogih koje prete osvetom i odmazdom za žrtve. Ne! Ljubav je rat i žrtve ostaju zgažene, ali se dižu paklene i ko u strasti poražene ne ustane i slomi svog čoveka, samo je slaba senka ženskog roda. Ja sam jaka! Rušim sve pred sobom, po cenu sopstvenog života, ja nemam šta da izgubim jer ništa nemam. Uneo je u moj život sreću, doneo pomor i morao je biti kažnjen za zlo. Kaznila sam ga, on nije našao sreću, a možda je koliko sutra mogao pronaći ženu svog života. Zaustavila sam njegov let ka sreći i njegov život. Pravom poražene!“