2

Kad guslar izgubi obraz

nosnja1

Ej, Saveta!
Viđu da ti mnogi pišu, pa bih i ja nešto da ti se izjadam. Velju sam sebe: “Iš, Ilija, jebem ti zadojak, od svu svoju pamet ti popišulju pitaš!”, al’ nedostaje mi stara pokojna mati, a ona mi uvijek dobar savjet dala. Od ženu nema vajde kad je ona za sve kriva. Al’ da znaš da ja radim u policiju, pa ako čujem da si nekom rekla, počupaću ti kosu! Mada žene ne bijem, ja sam čestit domaćin i pravi pravoslavac.
Eto, to mi čudno! Pošten sam, vjernik, Crnogorac, ali u dušu Srbin, zdrav, lijep i sve uz prirodu, od dobra roda, pravo sa Prokletija, pa kud bi više? I sve sam u život radio kako valja, pametan oduvijek, nikad da nešto izbjegavam poslove, čak i ovce čuvao, kad zatreba. Najljepši sam u selo bio, pa me i đevojke jurile, al’ ja moju Ivanku uzo za ruku i sa njom sišo u grad.
Tu sam odma’ počeo da radim u policiju i zbog velike pameti, časti i poštenja, dobro mi krenulo. Dok trepnuh okom, Ivanka rodi prvo dijete! Žensko! Ne bi mi baš pravo jer sam mislio biće sinčina, al’ navalim ja na nju opet i ona mi za godinu rodi muško! Ih, veselja! Pucao sam iz đedovu pušku, čulo se do mora! Dadosmo mu ime Njegoš, da svu mudrost i čestitost od našeg velikog vladike pokupi.
I otad mi sve odlično krenu. Kupim plac podno planine, da me podsjeća na rodno selo, pa sazidam i kuću, ču’š kuću, dvorac na dva sprata. Pa sve tjeram ženu da me slika ispred, da svi znaju kako je Ilija veliki domaćin i veliki čovjek, kakvog Prokletije ne dadoše skoro.
Naučih i da guslam, sve mi duša ište na tu stranu. Pa počeh i pjesme da smišljam, one junačke, najljepše, kako smo proterivali Turke i junačku istoriju imali. Pa kad se okupe sva moja braća, uz rakiju počnemo da se nadmećemo ko će bolju pjesmu spjevat i odguslat. A ja ih jednom iznenadim, pa smislim pjesmu o Klintonu i Moniki Levinski i kako ono prljavo što oni rade čini samo paščad, a ne čestit i normalan svijet, pa oni svi popadaju u nesvjest i viču uglas: “Ilija, tebe bi bogumi trebalo za serdara!”
A ja sav kano paun, ponosit. Viđu ja da mi dobro ide, pa počnem i na guslarske večeri da idem, a kad obučem narodnu nošnju, svi mi se dive. A meni srce puno. Mada, skroman sam ja, na dušu mi najbolje legne kad sam u manje društvo. Najviše volim kad se okupimo kući na slavu kod mog čestitog šefa, pa se ja raspjevam i pustim glas da se ori cijela Crna Gora.
Viđu tada da mi se mala đeca fataju za gusle i oni bi da pjevaju i sviraju. Meni srce puno, pa pomislih: “E, tako će i moj Njegoš!” Al’ tu se razočarah. Sin mi sav nekako metiljav, ni da pipne gusle. Ja ga vodih sa sobom da gleda, sluša, da uči ko smo i šta smo, al’ on ćuti i vidim ne ide mu. Više voli da je uz suknju majci, pa to ti je. Velju ja sebi, i ja sam svoju mater poštovao, al’ ovo mi se čini ka’ čudno. Al’ žena ga ne da, kaže: “Sina mi ne diraj, iz oka mi ispo!”
A ćerka opet sve ka’ momak. Izraste u lijepu đevojku, i sve htela na sport, da pliva. Vodih je ja, a ona postade velika plivačica, ka’ delfina da gledaš, pa uđe i u reprezentaciju i osvoji silne medalje. I svi mi čestitaju, kažu kakva mi je sila moja ljepotica i da mi je obraz osvetlala. I mene mnogo drago, nije da nije, al’ me onaj balvan u kući muči.
Kad postade momak, svaki dan se nadam đevojku neku da po gradu prošeta. Viđu ga sa dvije-tri, al’ sve mu, kaže, drugarice. Koje drugarice, velju ja, ufati to kako valja, ka’ ja što sam kad mi bilo vrijeme. Al’ on ništa, ka’ babetina neka. Izletim jedan dan iz kuću i uzmem motor od komšiju da ga provozam, da mu pokažem šta je pravo muško, a on se sve kliberi, kaže da sam izašo u papuče, pa mi se cio grad sad smije. A ja da ga zadavim.
Kad poče da bilduje u teretanu, ja nijesam reko ništa. Ponadah se da će da pokazuje tijelo đevojkama, pa će nešto i da ispane. Kad ono, samo se on ogleda i opet ništa. Al’ kad jedan dan dođe s neku čudnu frizuru, pola mu kratko, do pola dugačko, pa pusti neku pedersku bradicu, zabrinuh se ja.
Nijesam znao šta ću, pa počeh svaku noć pred spavanje da se molim Bogu, Svetom Vasiliju Ostroškom, patrijarhu Pavlu i vladici Amfilohiju da mi spasu dijete, da ne zastrani. A žena me gleda i krsti se u čudu. Al’ eto ti njeno kršćenje. Ne prođe mnogo, a Njegoš nas obavijesti da ode u manekene. Još nas pozva da dođemo na reviju.
Kad ga viđu kako ga našminkali, pa kako se s oni fićfirići mota, a one đevojke mršave ko grane ni da pogleda, mrknu mi svijest. Eto šta ti je napravilo što su ukinuli vojni rok! Eto, to ti je ta Evropa i ti Amerikanci što su mi jedinog sina uništili! A lijepo sam se zalagao da se ukine latinica i ostavi samo ćirilica, da naša đeca te gluposti ne mogu da čitaju! A još ima jedna moja svastika gore u selo, mnogo muškobanjasta, pa da ne povuče na nju ovaj moj blavor! Ej, Ilija, Ilija, kad ti ne gledaš cijelu ženinu familiju, tako ti i treba…
Pa te sad pitam: kako da iz kuću iziđem od sramote? Zar meni da se to desi? Meni, koji sam najveći pravoslavac u cijelu Crnu Goru? Meni, koji kad zaguslam i zapjevam, svi se sakriju u mišju rupu? Meni, kome se svi u policiju obraćaju sa “Ilija Karakteru”!
Pa te molim, Saveta, da mi pomogneš da vratimo ovu zabludelu ovcu u stado, da mi obraz ne kalja jedino muško u kuću, da ne svisnem mlad i još u punu snagu! Jer ja ću od ovu sramotu da propanem, a ti slučajno nemoj da pričaš da ti ja pisah nego reci da je neko drugi.
Ajd’ uzdravlje!
Ilija Perov

0

Sokobanja – oaza mira podno Ozrena

sokobanja izvoriNa jugoistoku Srbije, omeđene Karpatskim planinama Rtnjem, Ozrenom i Devicom, u velikoj zelenoj kotlini rasule se kućice Sokobanje. I dok su sa svih strana među planinama stisnute doline i klisure, ovde se ona, na obalama Sokobanjske Moravice, razbaškarila na suncu, a svež vazduh sa Ozrena i stoletne šume četinara, koje se spuštaju do same reke, čuvaju je od hladnih vetrova.
Legenda kaže da je nekada davno veliki velmoža, gospodar tvrđave Soko Grad, jahao zelenom kotlinom kad je nebo presekla velika munja od Ozrena do Oštre čuke, a grom zatutnjao tako jako da je zadrhtala cela zemlja sve do Rtnja. Konj se uplašio, propeo i zbacio sa sebe gospodara koji je udario glavom u kamen i izgubio svest. Kad je došao sebi nije mogao da se pomeri i mislio je da će umreti. U blizini je začuo klokotanje vode i teškom mukom dopuzao do izvora. Kad je popio, razbistrilo mu se u glavi, a kad se okupao u kladencu, potpuno je ozdravio. Otada su ljudi sa svih strana dolazili na ove isceliteljske izvore i tako je nastala Sokobanja podno Soko Grada.
Ona je najlepša u rano leto, kad nad njenim popločanim stazama procveta lipa, pa joj cvet zamiriše slađe od meda koji su pčele iz njega uzbrale. A visoki platani bacaju svoj hlad, pa kad prošetate promenadom čini se kao da se sva priroda skupila oko vas. U svim baštama cvetaju ruže, koje svojim opojnim mirisom natapaju vazduh, zemlja je topla, a sunce celog dana u punom sjaju prevlači svoj zažareni štit preko neba.

sokobanja park banjeusrbiji
I dok šetate promenadom pored velikog parka prepunog zelenila, fontana i dva bistra potoka sa toplom i hladnom vodom, stižete do samog srca Sokobanje. Tu je crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg, podignuta krajem 19. veka kao dar mitropolita Mihaila svom rodnom kraju.

sokobanja crkva sv preobrayenja sokobanja
Prekoputa nje je Milošev konak, simbol banje, koji je krajem 19. veka, nakon proterivanja Turaka iz Srbije, podigao knez Miloš da bi u njemu boravio uvek kada bi dolazio da uživa u lepoti i blagodetima Sokobanje. Ranije je služio za administravne potrebe države, a danas je mesto gde je mogu probati najlepša srpska jela.

sokobanja milosev konak
U blizini, odvojen stepenicama, na pravoj staroj turskoj kaldrmi, smestio se amam. Podigli su ga Rimljani na izvoru termo- mineralne lekovite vode i napravili bazene i kade. Kada su na ove prostore došli Turci, obnovili su ga i nastavili da koriste sa svojim običajima. U njemu je voda toliko topla da se mora rashlađivati da bi prijala zdravlju. Baš zato je i knez Miloš u blizini podigao svoj konak, a i napravio svoju kadu u amamu, koja je i danas tu.

sokobanja amam wiki
Pored velikog broja izvora sa lekovitom vodom, koja spada u najradioaktivnije u Evropi, pravo uživanje je provesti dan uz svežinu reke Moravice. Ona stiže sa padina Device i krivuda uz Sokobanju, donoseći joj plavetne i bistre vode.
Na mestu gde je, kao prava planinska reka, oblikovala kanjon u stenama, nalazi se kupalište Šest kace. Ime je dobilo zbog veoma dubokih mesta na reci i obale koja i sama podseća na burad ili kace i ima ih ukupno šest. Pod stenovitim stranama voda je veoma hladna, ali leti se zagreje od toplog sunca i pravo je zadovoljstvo prepustiti se toplini i svežini u isti mah.

reka Moravica u Sokobanji
Kad Moravica napusti Sokobanju teče dalje kroz klisuru i puni Bovansko jezero, koje vodom snabdeva Aleksinac. A reka se polako uliva u Južnu Moravu i u njenom zagrljaju teče dalje ka severu.bovansko
Natkriljen nad Sokobanju, visoko se uzdiže zeleni Ozren. Prepun stoletnih šuma, obavija je svojom svežinom i mirisom. Na njemu su najlepša izletišta i vidikovci koji pružaju veličanstven pogled na okolne planine i veliku kotlinu, u kojoj se uz reku priljubila Sokobanja.
A kad se popnete na planinu, ne znate gde bi pre. Iznad samog grada nalazi se Lepterija. Njeno ime na grčkom jeziku znači »sloboda« i smatra se da je dobila ime po grčkim robovima koji su u rimsko doba u ovm kraju odmarali i nazivali je »slobodište«. A opet, naš narod, koji u svemu pronalazi način da izlije svoju maštu, veruje u legendu koja kaže da se Župan, sin gospodara Vrmdžanskog grada zaljubio u Lepteriju, prelepu devojku, čiji je otac držao Soko Grad. Pošto su im očevi stalno ratovali oko zemlje, njihova ljubav bila je osuđena na propast. Uprkos svemu, Lepterija je pobegla, želeći da zauvek svoj život spoji sa voljenim mladićem, ali je otac naredio slugama da je pogube kad je nađu, što su oni i učinili. Župan se od tuge bacio u najdublji vir, koji je po njemu dobio ime, a ceo ovaj predeo je nazvan po nesrećnoj devojci.

sokobanja moravica zupan
U njenoj blizini je izvor Moravice, kod sela Vrelo, na padinama Device. Ali on nije kao drugi, već liči na razliveni rečni tok. Zapravo se ni ne vidi jer je u dubini zemlje. Najlepše je tu sedeti na travi i gledati na Sokobanju, ispruženu u dolini. A svuda okolo mir i cvrkut ptica. Sunce žari, a u hladu drveća je prijatna svežina. I sve je ovde obavijeno nekim spokojem, samo vredan pauk plete svoju mrežu između dve grane drveta, a sunčevi zraci mu zlate tanke niti.

sokobanja lepterija blagosrbije
Nedaleko šumi Moravica, a kad pređete preko njenog mostića videćete lik Bogorodice u steni. On se bolje vidi izdaleka, a priroda je u udubljenju kamena neobično izvajala oblik majke sa detetom. Legenda kaže da se tu sakrila Bogorodica sa Hristom bežeći pred Rimljanima. Postoji verovanje da će se svakome ko pred stenom zapali sveću, dešavati samo dobre stvari.

sokobanja lepterija bogorodica u steni wiki
U srcu Lepterije smestio se Soko Grad, srednjovekovno utvrđenje, nastao u vreme vizantijskog cara Justinijana da bi branio Balkansko poluostrvo od upada Slovena i Avara. Tokom vremena naizmenično je padao u ruke srpske države i Turaka, a u borbama za turski presto, koji je organizovao iz narodne pesme čuveni Musa Kesedžija, u 15. veku konačno je razrušen. Od njega je ostala samo prva kula, na ulazu u grad. Ime je dobio po sokolarima, koji su nekada davno dresirali sokolove i davali ih umesto da plaćaju dažbine vlastelinima u srednjovekovnim državama.

sokobanja sokograd
Na suprotnoj strani od Lepterije skrio se pravi biser Ozrena. Na reci Gradašnici voda se sa preko 40 metara u penušavom slapu survava na stenu. Nekada je ovaj prelepi vodopad bio najviši u Srbiji, a kod njega je zanimljivo i to da nestaje kada u leto i jesen reka presuši. Ako se na mostiću ispod samog slapa približite dovoljno blizu, osetićete sitne hladne kapi vode kako prskaju u svežoj izmaglici. Maštoviti ljudi ovog kraja dali su mu ime »ripaljka« jer u njihovom govoru »ripati« znači skočiti, pa su na pravi način opisali ovaj veličanstveni skok vode koja se obrušava uz hučanje koje se nadaleko čuje.

sokobanja ripaljka wikipedija
Na putu do Ozrenskih livada , kroz gorostasne bukve i četinare, naići ćete na jednu veliku zelenu livadu na kojoj je sočna planinska trava meka poput ćilima. Usred nje izdiže se usamljena kamena stena. Ona je postala simbol ljubavi i čuvena je po legendi da su se na njoj voleli hajduk Veljko i Čučuk Stana. Zato postoji verovanje da ako se dvoje mladih koji se zavole poljubi i stane na nju, ostaće zaljubljeni do kraja života.

kamen ljubavi
A put nas vodi dalje, pravo do predivnih padina Ozrenskih livada i tople zemlje pod svežom travom prošaranom koralnim božurima, cvetom koji jedino ovde raste. U blizini je i izvor Đerzelez, poznat još u tursko doba, na kome su Turci pravili bogomolju za kišu, a Srbi se na njemu umivali da bi imali dobar vid. Ali ovde je najlepše prepustiti se prirodi, zelenilu koje umiruje i isceljuje, jarkim bojama cveća i drveća, toplom mirisu trave sagorele od jarkog sunca i svežem dahu teške rose. A još ako se i noć dočeka, pa se ceo nebeski svod presvuče tamnim platnom na kome nema dovoljno prostora za silne rojeve zvezda, a mesec mlad i vitak isplovi iza drveća, pa donese svežinu od koje se, posle sunčanog i vrelog dana, lakše diše, šta ima lepše?

ozrenske livade wikimedia
Za one koji ozrenske lepote žele još više da upotpune pravi izbor je vidikovac Oštra čuka, koji zapravo više i nije na Ozrenu, već je jedan od vrhova planine Devica, ali s koga se, pored velikog krsta, pruža veličanstven pogled na Moravsku dolinu, kroz izmaglicu vijugavu Južnu Moravu, a naspram nje visoke vrhove Suve planine, padine Ozrena i Ozrenske livade, Sokobanjsku kotlinu i na obzorju oštri vrh Rtnja.

ostra
I nije važno da li se u ovaj predivni kraj dođe kad je obavijen snežnim pokrivačem, kad priroda u proleće počne da se budi, kad teške grane pune lišća dodiruju meku travu ili se sve zarumeni i zažuti od toplih jesenjih boja, važno je da se oseti kako je priroda najveći iscelitelj i kako nam upravo ona nudi sve ono što nas ispunjava i čini zdravima i spokojnima.

sokobanja ozren

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: wikipedia, wikimedia, soko-banja, blagosrbije i banjeusrbiji.

2

Jedna noć u Mostarskoj

jedna nocSedela je u maglovito svitanje i gledala u reku. Uvek bi se ovde osećala spokojno uprkos samoći i tišini, koju su remetili samo prvi zvuci ptica i šum vode. Čekala je da se razdani, pa da krene u novi dan. Izmaglica se lagano dizala sa reke i sunce je bivalo sve jače i svojim zracima rasterivalo belinu. Sve je bilo kao nekad. Počela je lakše da diše…
… Ima tome već toliko mnogo vremena da više ni sama ne broji. A zašto bi brojala kad se godine ionako slažu kao lišće koje u jesen pada na zemlju, nečujno i neumoljivo, baš kao i vreme.
Sedela je tog vrelog julskog dana i svoje brige pokušavala da zatrpa poslom. A onda je pokucao na vrata i ušao. Mlad muškarac, s prijateljskim osmehom, pomalo smeten, došao je da zameni koleginicu koja je otišla na porodiljsko bolovanje. Ljubazno mu se osmehnula i dovela do stola pored svog. Pokazala mu je posao i obećala da će mu pomoći oko svega što mu bude bilo potrebno.
Ispostavilo se da mu pomoć i nije bila potrebna jer je radio odgovorno i vredno i ona ga je gledala sa strane i činilo joj se da njemu sve ide lako. I ne samo posao, već je i sa ljudima bio otvoren i svi su ga brzo prihvatali. I ona je uskoro otkrila koliko joj prija što je tu i činilo joj se kao da je udahnuo život svima, pa i njoj.
Uskoro se toliko navikla na njega da joj se činilo da je tu oduvek. Voleo je da joj pomaže i olakšava rad. Nju je to činilo srećnom jer je osećala kao da je neko štiti, po prvi put u životu. Mnogo su pričali, ali se ona čuvala da ne oda svoje tuge koje su se kao sitan vez ušivale u njenu dušu. Ceo život, činilo joj se. Znala je da ima suprugu i dve ćerke, malo mlađe nego njene dve, ali uglavnom je pričao o deci. Ni ona muža nije mnogo spominjala. Ni pijanstva, svađe i strah od njegovih loših raspoloženja.
Kako je vreme prolazilo, sve radije je odlazila da radi. Osećala se kao da je on udahnuo svetlost u njen život i kako pored njega lakše diše. I ona večita grudva u grlu kao da se istopila. I sve je nakeko postajalo lako. Poželela je da bude lepa, da se dotera, ali nije smela da misli zašto se toliko promenila. Želela je samo da uživa u tom novom osećanju koje je prožimalo celo njeno biće. Ponovo je bila živa, kako dugo nije.
Meseci su prolazili i ona je uživala. U svakoj njegovoj reči, u pogledu, u smehu. Rasipao je svoju toplinu i razdraganost na sve oko sebe, jedino bi ponekad primetila jednu oštro usečenu boru na dnu čela kada bi ga supruga pozivala telefonom. Jednom se čak usudila da pita da li je sve u redu i on joj je priznao da traži od njega da zauvek odu iz zemlje i pokušaju da pronađu bolji život. A on to nije želeo, san mu je bio da mu ćerke ovde pođu u školu i da ne kreće od nule u nepoznatom svetu. Požalio se da je tvrdoglava i da za sada još uvek može da je odbija izgovarajući se na majku koja samo njega ima i o kojoj mora da brine.
Vreme je brzo prolazilo, kao i uvek kad nas nešto lepo nosi na svojim krilima i godina njegovog rada se približavala kraju. Počela je da oseća strah zbog njegovog odlaska. Neprimetno je postao njen oslonac i ona je sa tugom pomišljala na život u kom nema njegovog blistavog osmeha. U toplo letnje veče, vraćajući se kući s tugom i laganim nemirom odjednom je poželela da ga poljubi. Želja je tako naglo sevnula u njenoj svesti, kao munja kad zapara nebo, da je morala da sedne na jednu klupu u blizini kuće. Osećala je kako je preliva neki topli talas, ali ono što je najviše zapanjilo bilo je što joj se ta misao toliko sviđala da nije mogla da je se otrese. Uzalud je sebe grdila da žena koja ima muža i decu ne sme tako da misli i oseća, ali onaj drugi glas je tako umilno pevušio tu želju ispunjenu tajanstvenim zvucima i mirisima da nije mogla da je zaboravi.
Tada je shvatila da je to želela od prvog dana, ali da je zatrpavala svoje srce. Da je videla kako je on sa toplinom gleda, kako pažljivo sluša sve što ona priča, kako je srećan kad se ona smeje njegovim šalama i kako je traži kad je nema, ali da se pravila da ne vidi. Da joj je život postao pun boja i opojnih mirisa otkad je on u njega ušao, da je svaka muka postala lakša, da su iz nje izbili svi one lahori i damari koji su je opet načinili ženom iako ona to nije dala. Ali protiv srca se ne može.
Shvatila je da se zaljubila. I to u čoveka koji ima porodicu, i to ona, koja i sama ima muža i decu. I to ona, koja je oduvek osuđivala takve žene. A sad je baš to što se ne sme udahnulo život u svaki deo njene duše. I osetila je kako je osećanja razdiru na dve strane – jedna je gorela i želela ga po svaku cenu, a druga je hladila i opominjala da ne sme da izda svoju decu i svog muža, ma kakav bio. Teškim korakom krenula je kući. Slutila je da je čeka velika tuga.
Poslednjeg dana u kome su radili zajedno odlučila je da bude čvrsta. Ubedila je sebe da je to što želi smešno, da bi se i on nasmejao kad bi znao, pa bi je to postidelo, da je sve to nemoguće, da je sama izabrala svog muža i da ga voli sa svim manama i vrlinama, a imao je on i vrline, ubeđivala je sebe, i da je sve ovo samo jedna obmana njene duše. I da će ga brzo zaboraviti čim ode. A nije htela ni da misli na dane koji dolaze. Ma, preturila je ona svašta preko glave, šta je jedan odlazak više ili manje važan?
Namerno je htela da ostane duže, da izbegne rastanak i ne oda se slučajno. Srce je tiho šaputalo da će se raskrvariti kad on ode, a ona ga je ućutkivala. Pre nego što je krenuo, prišao joj je i uhvatio za ruku. Rekao je da mu je rad sa svima bio pun zadovoljstva, a sa njom najviše. Pogledao je toplim očima u kojima se čitala neka skrivena čežnja , zagrlio je i tiho joj rekao da ne želi da se na ovome završi. Svaki njen nerv treperio je od njegovog dodira i ona je, ne znajući ni sama kako, osetila da mu spušta poljubac na obraz. Pogledao je, ispunjen srećom, i otišao.
Ostala je da u magnovenju misli na sve šta se dogodilo i da joj se kroz misli provlači jedna jasna misao koja je celu obasjava i žari: da on ne želi da se rastanu. Dugo je sedela dok je u njoj besnela bura od osećanja koja su se sudarala, podizala i spuštala. Želela ga je celim telom, a još više kad je shvatila da i on želi nju. Ali, znala je da to ne sme. I taj drugi deo njenog uma prekorevao je za poljubac.Njim je otvorila sva vrata koja nije smela.
Danima je vodila svađu sama sa sobom. A on je zvao, ispočetka retko, a kasnije sve češće i češće. Pričali su o svemu i svačemu, ali svoje porodice nisu spominjali. Ponašali su se kao dva davljenika koja se čvrsto drže jedan drugog iako znaju da je samo pitanje trenutka kada će se udaviti na otvorenom moru bez obala. Osećala je da želi da je vidi, ali se čuvala tog susreta i stalno odvlačila razgovor u drugom pravcu, kad god bi osetila da vodi ka tome. A on je strpljivo čekao da se ona otvori i da i sama poželi isto.
Jedno jutro javio joj je da mu je umrla majka. Bio je slomljen od tuge i dugo ga je tešila. Osetila je tada da je i njega privukla njena nežnost koju nije pronašao tamo gde je trebalo da je nađe. Zbližavali su ih turobni dani, a ona je patila zajedno s njim iako njegovu majku nikada nije ni videla. Patila je zbog njegove patnje i sve više želela da bude pored njega, da ga zagli jako i otera svu bol.
Nije mnogo prošlo i on je jedne kasne noći pozvao pun očaja. Uplašio je taj kasni poziv, ali svi su čvrsto spavali i ona je tiho izašla napolje da sazna šta se dogodilo. Prvi put ga je čula kako plače. Supruga je rešila da odu iz zemlje. Sve je već sređeno, a i smatrala je da njega ovde više ništa ne zadržava. Bio je očajan. Molio je da se vide i razgovaraju o svemu.
Ostala je kao skamenjena. Nije mogla ni da ga teši. Čula je samo da on odlazi zauvek i ta misao je sekla kao užarena žica. Pristala je da dođe, ali ne te noći. Smirio se. Rekao je da je čeka u kući svoje majke u Mostarskoj sledeće večeri.
Celu noć nije spavala. Lomila se kao nikada u životu. Pokušavala je da bude pametna, ali srce je nije slušalo. Želela je da pobegne s njim na kraj sveta, ali pomisao na decu je bacala na hladno tlo. A neki drugi glas je izvirao iz tame: zar ćeš pustiti jedinog čoveka pored koga si u životu bila srećna da ode? I izvirala su sva tužna sećanja, i rana smrt roditelja, i muž uz koga je želela da ima miran i srećan život, ali je dobila samo nemir, patnju i neizvesnost u njegovim pijanim noćima, dečji plač i strah od njegovih besnih ispada u magnovenju. I sve se u njoj bunilo da i ona ima prava da bude srećna, da i njoj u životu mora da krene.
Sutradan je sva drhtala, ali je znala da mora da ode. Došla je kući s posla i rekla da se organizuje proslava jer jedna koleginica ide u penziju. Muž je, pijan, počeo da viče kako ga stalno zapostavlja i najmanje o njemu brine. Pokušavala je da ga smiri, ali on se samo još više ljutio i vikao. I devojčice su se uznemirile, kao i uvek kad započne svađa. Uvređen i iscrpljen vikanjem i alkoholom, zaspao je obučen. Nije ga dirala znajući da će takav dočekati jutro. Otišla je da umiri ćerke. One su tiho legle u krevet i poljubile je. “Nemoj dugo, mama! Mi se plašimo kad tebe nema”, rekle su joj. Tada je znala kakav će odgovor da mu da.
Izašla je u prohladno jesenje veče. Žurila je u Mostarsku i preslišavala se šta će mu sve reći. Znala je odgovor na svako pitanje. Ali nije znala da će je on zagrliti čvrsto čim je vidi na pragu male bele kuće, da će zaboraviti na sve što je htela da kaže, da će je poneti ljubav koju je tako uporno pokušavala da uguši u svom srcu i da će poželeti da makar jednu noć bude potpuno srećna u nečijem zagrljaju kako nikada u životu nije ni sanjala da može da bude.
I dok je ljubio i dok je padao u zanos, osećala je kako mu se niz lice slivaju suze. Buncao je nad njenim telom o ljubavi koju već dugo krije i kako život bez nje nema smisla. Opijena tim slatkim rečima, uzvraćala mu je poljupce žedna njegovih usana i nežnih dodira. I otvarala mu se kao cvet koji se rascvetao, opojan i moćan, samo u njegovom snažnom uzdahu.
Ležala je pored njega i gledala ga kako spava. Slušala je njegovo disanje i poneki tihi uzdah u snu. Znala je da nikad nikog neće više tako voleti kao njega u tom trenu mračne noći rane jeseni. I zaspala je na njegovom ramenu i sanjala dugi prozirni veo koji joj stavlja na glavu i veliku livadu punu cveća na kojoj trče sa sinom koga mu je rodila i šum reke koji obavija magla i u kojoj on nestaje. Probudila se, a on je gledao dok je spavala i milovao je pogledima.
Ustala je i rekla da mora da ide. On je gledao sa beskrajnom tugom, ali je ništa nije pitao. Sve mu je bilo jasno. Pogledala je i samo rekla. “Ne ljuti se, ne mogu da ostavim decu”. Hteo je nešto da joj kaže, ali mu je pokrila usne rukom. Izgledalo je tada kao da je u trenu ostario. Ispratio je do stare kapije i gledao sa potajnom nadom i kao da je samo jedna njena reč dovoljna da sve promeni. Nije je rekla. Poljubila ga je i brzo izašla u svitanje koje je nosilo maglu sa reke.
Plakala je celim putem. Nekoliko puta je htela da se vrati i da mu kaže da bi bila najsrećnija žena na svetu kad bi svaku noć spavala na njegovom ramenu i kad bi se ujutru budila u njegovom nežnom pogledu. Ali nije. Deca su je vukla na drugu stranu. Nije smela da ih ostavi i prepusti bolu i strahu. Otimala se i kidala, ali je odlučila. Prodala je svoju sreću za njihovu.
Dani su prolazili. On je otišao, a ona je osećala kao da nema tla pod nogama. Dan po dan, nedelja po nedelja, sedela bi uz decu i svako veče ih milovala dok ih san ne otme od jave. A onda bi plakala dugo proživljavajući svaki tren iznova i iznova te jedine noći u maloj kući u Mostarskoj, u kojoj je dobila sve ono što je u životu oduvek želela da ima.
I tako godinama. I kad su deca odrasla, i kad je muž pao u postelju, i kad je ostala bez njega, i kad su ćerke otišle od kuće, svaka svojim putem. I nikad ga više nije videla. Nije ga ni tražila, čak ni kad je ostala sama. Plašila se da tu uspomenu, koju je godinama sve više ulepšavala, ne učini običnom i oskrnavljenom stvarnošću…
…Ustala je s klupe. Već se razdanilo i sunce se srebrnim sjajem prevlačilo preko talasa reke. Kad se podigne magla, sve se bolje vidi, tešila se. A i njena ljubav je ostala skrivena u onom davnom maglovitom jutru rane jeseni, istom kao što je i ovo sad. I učinila je pravu stvar, govorila je sebi, kao i svakog jutra svih ovih godina. Ko zna u šta bi se sve to pretvorilo da je pristala. Ovako, ima tu jednu noć u Mostarskoj koju niko ne može da joj oduzme, ona je samo njena i postojaće dogod i ona bude imala sećanje. Ali i jedan blagi glas se uvek umilno javljao: e, baš si ispala luda…

12

Loša komšinica

Kako-biti-dobar-komšijaOdmah da kažem šta me muči, bez okolišanja: u mojoj zgradi na prste jedne osakaćene drvosečine ruke ne mogu da se prebroje normalni ljudi. Ne, ne, nisam ni ja normalna, ako mislite da ću se svrstati u tu manju grupu.
Kad smo se moj muž i ja doselili, mislila sam da će nova zgrada koja se tek punila stanarima biti jedna raspevana družina puna divnih ljudi koji će se međusobno pomagati i družiti. Ovu sumanutu ideju ponela sam od kuće jer su mi kod roditelja upadali svi iz komšiluka kao da je naša kuća železnička stanica. Moj muž je išao u drugu krajnost: predlagao je da nikome ne otvaramo vrata. Odbacila sam ovu ideju i žestoko se zajebala. A u stvari, trebalo je da nađemo zlatnu sredinu.
Odmah su me, kao zveri plen, nanjušile tri babe penzionerke i krenule da me maltretiraju i dave kao zmija žabu. Posle nekog vremena, kad je zapretilo ili one ili ja, krajnje bezobrazno sam ih razjurila sa kućnog praga, i iz života, naravno, u koji su uporno pokušavale da se ušunjaju i saznaju toliko toga interesantnog o meni.
Kad se doselila poslednja komšinica, hvala Bogu, pa sam svoje lekcije već bila naučila. Jer da nisam, kakva sam budala, ko zna gde bih sada bila. Izgledala je neobično, a ove babe lešinarke su uskoro saznale i rastrubile da je, iako mlada, imala moždani udar i otada ne hoda kao pre nego ima problema sa centrom za ravnotežu. Tada su prestale da je optužuju da se naroljava i svi su osećali neku vrstu sažaljenja. I ja, naravno. Gre’ota da mlada žena doživi takvu sudbinu.
I bilo nam je mnogo žao.Čak i onda kad je počela da dovodi dečka, krezavog narkomana, s kojim se zajedno drogirala.
I kad je dečko narkoman lešio noćima, a ona plakala da nema da mu da pare.
I kad ga je najurila i nastavila da se drogira sama.
I kad je polomila vrata od strujomera jer su joj isključili struju, pokušavajući da je uzaludno nekako poveže. Doduše, tada sam odreagovala tako što sam na ista vrata zalepila papir na kome sam napisala da ćemo sledeći put kada neko bude uništavao imovinu zgrade (sve po P.S.-u) pozvati policiju.
I kad je dovela novog đuvegiju, direktno iz zatvora, koji se svima u zgradi predstavio kao čovek koga mnogo boli glava jer je upravo izašao sa desetogodišnje robije i da je bolje da ga ne diraju.
I kad je počela da nam dolazi na vrata i traži: cigarete, upaljač, uloške, šećer, kafu, beli luk, jaja, ulje, kišobran i, naravno, pare da bi novom dečku mogla da kupi nešto da jede.
I kad je iz hiljadu razloga pokušavala da pošto-poto pređe naš prag, ali joj ja (poučena iskustvom sa babama – zverima) nisam dozvolila.
I kad je počela po kraju da krade veš koji su ljudi kačili na žicu da se suši.
I kad je ukrala dve dukserice mojoj bivšoj komšinici, a ja ćutala “da se ne bih uvlačila u tu priču”.
I kad je komšiji koji živi prekoputa nje ukrala nove patike, koje je on (seljober) ostavio ispred vrata.
I kad je počela da krade po supermarketima po kraju, pa jednom mene zamalo uvalila jer se zapričavala sa mnom kod kase, a sve u cilju da neprimetno, sa punom jaknom ukradenih stvari izađe napolje. Sva sreća, pa niko nije pomislio da sam joj ja saučesnik.
I kad je počela da skuplja narkomane na svom prozoru.
I kad je policija došla na naša vrata sa njenom slikom na poternici da me pita da li je prepoznajem.
I kada su posle dva dana ponovo došli i odveli je sa sobom.
A danas sam od nje dobila grdnju. Bila je ljuta jer joj je neko istresao mrvice na sušilicu za veš. Optužila je mene i rekla da sam nekulturna i da ne znam red, da ovo nije kuća u kojoj živim sama nego zgrada u kojoj svi treba da živimo i ne ometamo jedni druge.
Nisam razgovarala s njom jer mislim da bi bilo sumanuto. Pogotovo zato jer vidim da je žena nervozna jer nosi nanogicu i sigurno joj je strašno što ne može da napusti kuću. I baš nam je žao.
A ja se pitam da li sam možda loša komšinica jer ne samo što joj nisam odnela korpu voća ili kolača kad se uselila (sad je kasno da o tome mislim), nego što joj ni sada ne posvećujem nimalo pažnje i ne olakšavam njene turobne dane u kućnom pritvoru… Pih, kakav sam loš čovek, da ne kažem žena…

0

Dolina Pčinje – divljina i spokoj jugoistočne Srbije

pcinja vrayji kamen serbianoutdoorNa krajnjem jugoistoku Srbije, tamo gde se već preko planina nazire Bugarska, sa padina planine Dukat sliva se nekoliko malih potoka. Najveći od njih izvire ispod vrha Bela voda i spajajući se sa razigranim kristalnim vodama pravi Crnu reku kod sela Radovnica. Odatle, niz padine, kroz šumsku hladovinu, sakupljajući snegove koji se lagano tope, spušta se ka zapadu i menja ime u Tripušnica.

pcinja tripusnica politika
Sada već prava reka, puna riba i zelene mahovine po velikom kamenju na svojim obalama, u zagrljaju sa Kozjedolskom rekom kod Trgovišta konačno dobija svoje pravo ime – Pčinja.

pcinja spinandfly
U sveže prolećno jutro, teče ona u podnožju Široke planine. Nabujalih voda od lanjskih snegova i kiše koja je celu noć plaho kvasila njene obale, miriše sve oko nje na biljne sokove i divlju travu, povetarac već ljulja mlado lišće i prve pupoljke na granama ispucalih starih hrastova. Zemlja počinje da ispušta prvu blagu toplinu i skida sa sebe hladni ogrtač u koji je uvila zima.

pcinja111

I čim se spoji sa Korućicom, Pčinja kreće u svoju, od divljine i netaknute prirode, prelepu dolinu. Dok dubi put između Kozjaka i Rujena, stvara svoju klisuru, krivudajući silna i nemirna, kao da u sebi još nosi dah turskih vremena, kao da oko nje još diše ono vreme iz romana Bore Stankovića i na svom divljem i neobuzdanom alatu jaše Sofkin svekar Marko dok zemlja pod njim puca i kruni se.

pcinja dolina sa vrazjeg kamena serbianoutdoor
I baš tu, gde Pčinja najviše huči preko kamenja i stena i kao da u sebi krije topot divljeg konja, plava i prozirna, snažna i moćna, plahovito je presekla stenu i izvajala desetak kamenih stubova. To mesto se zove Prosečnik, a u narodu je poznato kao Vražji kamen. Tri kamene kupe odolevaju njenoj snazi, a na jednoj od njih se nalazi bogomolja Presvete Bogorodice. Narod, sklon sujeverjima i fantastičnim pričama, u njoj ne pravi ni venčanja ni krštenja jer veruje da je ukleta.

pcinja11111
Na jednom mestu je reka presečena branom, pa joj je otrgnuta i zauzdana snaga. Ali, ni tu se ne da već moćno preliva prepreke i stvara mala ostrva kao sprudove prekrivena mahovinom.

pcinja1
I tako Pčinja, na čas divlja kroz šumu, na čas mirna kad zađe među livade i pašnjake i ravne obale pune peska i svega što svojom silinom sa sobom nosi, teče dalje. A tu se na njenim ivicama i proleće osili, pa se prosto oseća kako pucaju pupoljci, kako ptice jače pevaju,kako se i šuma i sve životinje u njoj bude, pa se snažnije i lepše diše na ćilimu od divljih cvetova i mirisnih trava dok se sunce kao zlato prepliće sa vrhovima drveća.

pcinja1111
I baš u njenoj velikoj zelenoj dolini,kao dah spokoja i smirenosti, obasjan sunčevim zracima, izdiže se veliki manastirski kompleks Sveti Prohor Pčinjski. Na šumovitim obroncima Rujena i Kozjaka, na samoj obali Pčinje, još od 11. veka ugnezdio se manastir posvećen Svetom Prohoru, jednom od balkanskih svetaca, čije se mošti ovde čuvaju. Legenda kaže da je u ovoj dolini vizantijski vojskovođa Roman Diogen gonio ranjenu srnu, koju je od njega zaštitio isposnik. Diogen se uplašio videvši starca, ali ga je ovaj umirio rekavši mu da ima predskazanje da će biti izabran za cara u Carigradu. Kada se to obistinilo, novi car je zaboravio na vidovitog isposnika, ali mu je on došao u san i prekorio ga. Diogen se potom vratio u dolinu Pčinje i uzalud pokušavao da ga pronađe. Na mestu gde ga je jedini put sreo podigao je crkvu posvećenu njemu, a na padinama Kozjaka isposnicu, kao i otiske njegovih stopa u kamenu.

pcinja manastir srbin
Danas se u dolini izdaleka vidi velika bela crkva koja kao da sija na suncu i oko nje mnoštvo konaka. Od svih najlepši je Vranjski, koji čuva dah starih vremena i način kako se živelo u davno tursko doba. A u blizini se ugnezdila stara vodenica iz 19. veka, usred stoletne hrastove šume i mirisne livade. U njoj se danas mogu probati starinska, davno zaboravljena srpska jela i jesti pčinjski med, pogača od raženog i heljdinog brašna i piti manastirsko vino i rakija.

pcinja manastir prpc
I tako, nastavlja Pčinja svoj put, sa svih strana omeđen planinama, koje ona uporno i silovito dubi, ka Makedoniji, gde je na kraju puta čeka Vardar, širok i plav, da se sa njim stopi i lagano oteče u Egejsko more.
Iako je u Makedoniji njen put duži, u Srbiji je lepša, divlja i plaha, sa svojim krivudanjima i ostrvcima koja obilazi, stvara i odnosi. A najlepša je kad sa vidikovca na planini bljesne, prozirna i sjajna, pod toplim prolećnim suncem, dok se priroda oko nje budi i blista, čista i neoskrnavljena rukom čoveka.

pcinja11

P.S. Fotografije uzete sa sajtova: serbianoutdoor, spinandfly, dizajnzona, sepa, srbin, politika i visitserbia

8

Profesori krokodili

prof krokKad diplomiraš, to je mnogo dobar osećaj. Misliš, jadan, kako će ti se sve godine mukotrpnog učenja isplatiti, kako ćeš zaboraviti na svaku traumicu koju ti je kao suvenir prikačio svaki isfrustrirani profesor kome si ti služio kao mentalna kruška u luna parku i koji ti je čak i najlepši predmet uspešno ogadio i kako ćeš konačno moći da budeš ono što si oduvek želeo i maštao i da ćeš procvetati na poslu koji voliš. Eto, jadničak naivni. To ima samo kod Branka Kockice.
Sve ovo sam mislila i ja i kao ptica krenula da širim krila u želji za poslom o kome sam maštala još kao dete. Sutra malo. Rekoše mi da ću posao profesora srpskog jezika naći u školi samo ako su mi mama ili tata direktori, pa me dovedu kod njih da radim. Dal’ da pod stare dane tražim usvojitelje ili hraniteljsku porodicu budžovana, tek ne gubim ja nadu nego obijem pragove svake škole u okruženju i odnesem svoja dokumenta, po principu: možda me se sete. Naravno, niko ni da pomisli.
Opet ja, tvrdoglavi Ovan, ne gubim nadu. Pronađem na Fejsbuku grupu “Profesori srpskog jezika” i odlučim da se prijavim. Računam, to su moje kolege, baš sam ponosna što sam deo jednog takvog intelektualnog miljea, pa možda mi i pomognu da pronađem posao, jer ti dobri ljudi su na izvoru informacija, a kolegijalnost na prvom mestu i slična sranja, ići će mi na ruku. Uostalom, čak i ako ništa ne uradim, njihova prepiska, saveti i iskustva ostaviće me u materiji, da ne zarđam.
I tako postanem ja član grupe. I mnogo sam ponosna, pa to su svi oni koji uče decu u školi kako da vole jezik, kako da vole knjigu, kako da se lepo izražavaju, kako da ovladaju opštom kulturom. I sve čekam neke zanimljive priče, međusobne savete kako omiliti deci suvoparnu nastavu, kako ih naučiti da čitaju, vole i razumeju književna dela, kako ih motivisati da zavole gramatiku i reči i rečenice koje se u njoj rastavljaju na delove, pa nanovo sklapaju. Pa, pošto mi se vremenom očekivanja smanjuju, nadam se bar nekoj anegdoti sa časa. Džaba sve…
Umesto svega što čekam, tu su pitanja sa pravopisnim greškama (zapanjena sam jer je to kod profesora koji uče pisanju generacije i generacije NEDOPUSTIVO), pitanja iz gramatike koja se obrađuju još u mlađim razredima osnovne škole, pa jedna čak zatraži da joj neko objasni kako izgledaju pisana latinična slova!
Sporadične pozive na seminare i objave entuzijasta da je na taj dan rođen ili umro neki velikan svetske ili domaće književnosti zatrpavaju »porukama kukanja« da im se obradi neko književno delo! Da objasnim: kad se pripremate za profesora srpskog jezika i književnosti, na fakultetu imate predmet Metodika nastave. Tada učite kako se vodi čas. I nije to nešto zbrda – zdola, kako nam se činilo kad smo nekada iz klupe blejali kroz prozor. Ne, ne, čas se podeli na tri dela i u svakom segmentu profesor ispuni deo zadatka koji je sebi zadao, a cilj je da se delo obradi u potpunosti, ali i da se učenici zainteresuju i da ih profesor animira tako da im sve to bude blisko, pa ga i zapamte i, što da ne, požele da pročitaju još neko delo tog istog pisca.
E sve je to lepo u mašti, ali za to treba, bato, da se zapne, da se radi, da se bude kreativan, da se vole i ta deca i taj predmet. E, a ako nekoga sve to mrzi, on lepo ode na grupu “Profesori srpskog jezika” pa iskuka da mu neko sažvaće kako se delo sprema i svi sutra zadovoljni: profesor jer se nije mnogo umorio oko pripreme i fino izošljario, deca jer ih ovaj ne smara jer ni sam ne sme mnogo da se uvlači u detalje i sve u svemu: prošao još jedan dan, i to smo otaljali… E tako se to radi. Ali, onda ne smeš da zucneš kad vidiš da ti učenici čitaju iskasapljenu lektiru na internetu. U čemu je razlika između njih i tebe? Pa, nema je. Svi prepisujete i varate.
I tako na toj intelektualnoj grupi vlada idila koja se povremeno prekine jer, kao i uvek u životu što onima koji bi da uživaju neko nešto kvari, tako i ovde klanu “zaposlenih” krv piju “nezaposleni” profesori. Ne daj Bože da neko priupita ima li negde slobodnog mesta ili bar zamene jer mu je posao očajnički potreban. “Zaposleni” kao krdo bizona kreću na ovu naivnu i napaćenu dušicu, uznemireni sopstvenom paranojom da se pojavio još jedan koji bi im rado izmakao stolicu na kojoj sede i koju su teškom mukom ščepali. Tada kreće jedna piljarska svađa gde se zaboravljaju strane reči i izrazi i izvlače one iz Vukovih erotskih pesama. Da, da, pogotovo kad “nezaposleni” stanu u odbranu svog novog člana, pa se sazna ko se kako zaposlio, ko je potezao partijsku knjižicu, koji direktor je najveće đubre okruga, kome je oduzeto od fonda časova da bi se prebacilo na nečiju ženu, ćerku, švalerku, ko je odrtaveo i vreme mu je za penziju, zbog koga mladi ne mogu do posla pa i to utiče na natalitet, ko kvari decu jer im piše maturske radove za pare i tako potkopava mukotrpan profesorski rad u školi itd, itd.
I onda se sve to polako slegne i opet nastane žabokrečina uz kreketanje prepričanih dela i priprema za čas. Tek poneko bljesne ubacujući, ničim izazvan, pohvalu kako je lepo gledati RTS, a ne rijalitije na drugim televizijama i u njima neke mnogo čudne i ružne ljude. Svi se ćutke slažu, mada verovatno nikome nije jasno kakve to veze ima sa profesorima i nastavom, ali ćute, valjda da se ne odaju da i oni sami blenu u te čudne i ružne ljude.
Al’ ovi “nezaposleni zlikovci” ne spavaju. Kad im baš dosadi njihov “zgubidanski” život, okače im šalu skinutu sa Njuz neta da će Ivan Klajn izjednačiti upotrebu je l’ i jel’ jer ga je to nepismeni narod molio. E onda opet kreće haos dok ne shvate da je sve samo vic i da su ih “nezaposleni” nasamarili. Al’ dok ne shvate, izliju i najskrivenije misli. Neki muški profesori se toliko zapale da optuže Klajna da ne samo da nije Srbin, nego i da je “peder” koji hoće da “izjednači dupe i onu stvar”, što u principu i nije čudno jer “pederi napadaju sa svih strana”. Šta reći na ovakvu opasku jednog profesora srpskog jezika i književnosti, pedagoga i vaspitača?
Ali, takvo je danas došlo vreme. I nemojte misliti da ja sve profesore stavljam u isti koš. Ne, nikako. Sigurna sam da još uvek postoje dobri, vredni i kvalitetni, koji, kao oni nekada, još uvek mogu da budu idoli svojim učenicima, da oni zbog njih zavole neki predmet i da krenu njihovim stopama, pa jednog dana i sami postanu prosvetari. Sigurna sam da ih još uvek ima, ali oni ne gube vreme na grupi “Profesori srpskog jezika”, već čitaju, osmišljavaju i uživaju u svojim dostignućima.
Pa ne pitajte se onda zašto su deca nepismena, zašto ne vole da čitaju i zašto im roditelji uzimaju privatne profesore iz srpskog jezika. Ah, da, i zašto znaju ko je Kristijan Golubović, a ne znaju ko je Dobrica Ćosić. Ne kažem da nema krivice i u roditeljima, ali, ruku na srce, ni profesori nisu baš neke cvećke. Ni njima više ništa nije važno, sem da otkače časove sa decom koja im idu na živce, a i da sačuvaju svoje mesto koje, malo- malo, pa neki novi “nezaposleni zlikovac” hoće da im drpi. A znate kako kažu mangupi: “Mala bara, mnogo krokodila”. A u ovoj našoj bari izgleda da su nestala sva pravila…

0

Boka Kotorska – prelepi fjord Jadrana

bo3Legenda za Crnu Goru kaže da se Bogu pocepala vreća kada je nad njom delio prirodne lepote, pa su sve planine poispadale i pale na njeno tlo. A među njima i klisure i kanjoni reka koje krče svoj put kroz kamen i divljinu. I plavo more koje svojim talasima zapljuskuje obalu, odbeglu od krša i golog kamena.
I baš tu, gde se obala i more spajaju, nalazi se zaliv, jedinstven u svojoj lepoti i slikovit u dubokom prodoru mora među strmim i masivnim brdima. To je Boka Kotorska, najlepši zaliv Jadranskog mora, prepuna draga i uvala, malenih ostrva razbacanih po mirnoj morskoj površini, tesnaca i prolaza, ukrašena ruševinama starih manastira, kuća i nekadašnjih utvrđenja, omeđena visokim golim planinama koje je natkriljuju i ogledaju se u blistavom plavetnilu mora.
Najlepši pogled na ovaj prelepi fjord Jadrana puca sa starog puta koji se od Cetinja, preko Ivanovih korita, Lovćena i Njeguša spušta prema Kotoru. Niz dvadeset pet krivina put vijuga dok posmatraču zastaje dah od prirode koja se ovde baš razgalila i razmahnula u svojoj lepoti. I ne znaš da li pre da gledaš planine koje se nadmeću u veličini i lepoti ili moru koje se strpljivo i uporno uvlači među njih.
A u dnu se rasprostro veliki zaliv i u njegovom najudaljenijem delu, pod Lovćenom i Orjenom, Kotor, drevni rimski grad, opasan zidinama koje svedoče o burnoj istoriji i bogatstvu kroz vekove, grad pomoraca, veštih majstora, umnih ljudi. Nekada je ovde bila veoma razvijena flota jedrenjaka, a i sada poneki koji mirno plovi plavetnim zalivom podseća na ta davna vremena.

kotor viva elmundo
Na obodu kotorskog zaliva ugnezdio se Stoliv, a iznad njega visoko šume divljeg kestena i crkva Svetog Ilije natkriljuju ovo tiho mesto koje se budi u maglovitim jutrima i kupa na toplom letnjem suncu.
Sa druge strane, u dnu strmih obronaka brda Sveti Ilija, smestio se Perast, a odmah uz njaga malena ostrva, prepuna legendi i starih tajni.

perast1
Gospa od Škrpjela je ostrvce koje su ljudi otrgli od mora. Legenda kaže da su braća Morići na hridima pronašli Gospinu sliku, pa odlučili da na njemu podignu hram posvećen Bogorodici. U početku je tu bila kapela, a u 17. veku Venecijanci su podigli katoličku crkvu. I danas se ostrvce postepeno obnavlja zahvaljujući fašinadi, starom običaju u kome Peraštani barkama dolaze do ostrva i bacaju kamenje u more u spomen njegovom nastanku.

gospa od skrpjela boards
Drugo ostrvo, Sveti Đorđe, okruženo je kamenim zidinama. Nazvano po zaštiniku Kotora, na njemu se nalazi benediktinski manastir iz 12. veka i groblje na kome se sahranjuju svi Bokeljci. Oni ga zovu i Ostrvo mrtvih jer podseća na večni rastanak od sjaja i lepote života, a čempresi, simboli smrti i nestajanja, kao ga još više boje tugom i mirom.

gospa atchuup
Ali, u ovom veličanstvenom spoju prirodnih lepota život toliko kipti na sve strane da se o smrti ne može misliti. More, u svojoj snazi, dubi dalje novi zaliv, Risanski, u kome se, u dolini između strmih padina brda i Orjena, golih, a ponegde prošaranih maslinjacima i tamnim iždžikljalim lovorima, ugnezdio istoimeni gradić, burne istorije, pun uspomena na davne ilirske dane i slavnu kraljicu Teutu.

risan montenegrotaday
A odmah nasuprot njemu leži Morinj. Mestašce kod koga se sa visokog Orjena sliva Suva reka, ponornica koja dubi kras i stvara nove oblike, snažni izvori iz kojih izbijaju rečice i reke Mala venecija, Sutvara i Rijeka, koje teku kroz polje i nose ledene vode iz dubina, zbog kojih je more ovde hadnije nego bilo gde drugde, ali i čisto i još plavlje. Na njihovim izdubljenim obalama zelene se brda puna divljeg kestena, lovora, jela i smrča, a u podnožju rađa nar i cvetaju prelepe crvene i bele kamelije.

morinj discover-montenegro
I odmah iza rtova Đinović i Đurić, ispod brada Kruševice i Sveti Ilija, nalazi se tesnac, ulaz u ovaj najdublji deo Boke. Vetrovite Verige, moreuz širok svega 250 metara, spaja najdalji sa Tivatskim zalivom. Ime je dobio jer je u 14. veku kralj Lajoš preko njega razapeo lance (verige) da neprijateljski brodovi ne mogu da prođu do Kotora i ugroze ga. O tim davnim vremenima još svedoče ostaci kula i stražara. A sa njegovih uskih strana smestila su se dva mestašceta, Kamenari i Lepetane, poznata svim turistima zbog trajekata koji ih prebacuju sa obale na obalu.

verige likemontenegro
Sa jedne strane obalom su se razmestila malena mesta: Bjela, Baošići, Đenovići, prepuna palmi i pitomih obala, a sa druge veliki zaliv sa Tivtom u svom središtu. Grad u podnožju Vrmca, dalekog ogranka Lovćena, prepun palmi rasutih po velikoj beloj rivi na kome usidren beli jedrenjak Jadran pozdravlja sve one koji dolaze i odlaze, poznat po velikom parku u koji su pomorci, dolazeći sa svojih dalekih putovanja, donosili čemprese, borove, magnolije, platane i eukaliptuse, okružen malenim ljupkim ribarskim selima, ponosno se odmara na vrelom suncu.

tivat zocky
Uz njega je čitav arhipelag ostrva i ostrvaca. Tu je i poluostrvo Prevlaka, poznatije kao Mihaljska ili Ostrvo cveća, prepuno maslinjaka i tihog manastira Svetog Arhangela Mihaila, iz čijeg se dvorišta može slušati tišina narušena šumom mora i gledati lepota ovog čarobnog mesta. Uz njega se nalazi i ostrvo Gospa od milosti, na kome je pogignut manastir usred čempresa i maslinjaka, koji se povijaju pod vetrovima sa mora.Tu je i Sveti Marko, poznato i po imenu Stradioti, ostalo iz vremena Mletaka jer je korišćeno kao logor za vojnike grčkog porekla. Za njega je vezana i legenda da su ga grčki bogovi poklonili hrabrim ratnicima zbog velikih pobeda da se na njemu odmaraju i skupljaju snagu za nove podvige. Ali, zbog velike lepote, ratnici su ostali na njemu, odlučili da prestanu da ratuju i kao simbol mira, zasadili maslinu. Bogovi su se tada razljutili i poslali veliku oluju i bolest, od čega su svi ratnici poumirali, a ostali su samo bezbrojni maslinjaci po ostrvu.

Uz Tivat pribilo se i maleno ribarsko selo Lastva. Visoko u brdu, iz gustog zelenila izviruju kamene kuće sa crvenim krovovima, a na vrhu stara crkvica Svetog Vida. Iznad nje modro nebo, okolo velelepna brda i planine, a ispod more svetluca na suncu kao da je prekriveno draguljima. A što se ide niže, sve je više kuća koje nose dah nekih davnih venecijanskih vremena i usred sve te lepote crkva Svetog Roka s početka 20. veka.

donja-lastva-sv-roko
Tivatski zaliv se završava Verigama, a počinje Kumborskim tesnacem, još jednim suženjem brda koja nisu dala moru da svoj put probije koliko ono želi. U tome su ga omele brdovita Luštica s jedne, i mestašce Kumbor s druge strane. Tu se vidi još jedan veliki, Hercegnovski zaliv i već se nazire otvoreno more.

Prvi koji se s pučine vidi u svom belasanju među bujnim zelenilom je Herceg Novi. Na padinama Orjena, smestio se ovaj prelepi grad sav u stepenicama i cveću, burne i bogate istorije, da svedoči o drevnim moreplovcima i koracima mnogih naroda po svojim starim kamenim pločama. Na samoj obali, na stenama koje zapljuskuje more, od davnina se izdiže tvrđava, velika Forte Mare, u čijem podnožju je izvor, iznad kog stoji ploča sa stihovima Alekse Šantića, u kojima je opisana sva lepota Boke, »neveste Jadrana«. Sa mora se vidi najviša od svih kula tvrđave, Kanli, koja ponosno stoji na vrhu. Nekada je u njoj bio zatvor, pa je po tome i dobila ime, a na turskom znači »krvava kula«.

hercegnovi hotel'novi
U Herceg Novom je i veliki park nekada čuvenog hotela »Boka«, poput botaničke bašte sa egzotičnim biljkama, donetim sa svih strana sveta. Prava mala mediteranska oaza prepuna palmi, magnolija, eukaliptusa, agava, kaktusa, stabli pomorandži i kivija i žutih mimoza.
A na brdu iznad grada proteže se Savinska dubrava, greben ispresecan šumskim stazama kroz oleandere, borove i čemprese sve do manastira Savine i vidikovca, sa koga se pruža veličanstven pogled na zaliv, posebno kad iza Orjena zalazi sunce pa i more i sve oko njega dobije zagasitiju boju.

savina szrzlj3
A i na suprotnoj strani zaliva svetlucaju prva večernja svetla. Mala mesta rasula se po obali u podnožju Luštice, između rtova i malih uvala. Tu su i Rose, ribarsko selo, prepuno zbijenih kuća, koje se tako brane od vetrova sa pučine, nekadašnja carina na ulazu u Boku.

rose montenegro
I eto nas već na otvorenom moru. Jadran u sumraku postaje taman, a na ulazu u zaliv brodove opominje malo ostrvo Mamula, sa utvrđenjem i svetlom koje treperi. Mornari ga zovu i Lastavica jer stoji otrgnuto od kopna ka velikom i tamnoplavom moru, kao ptica koja leti ka jugu.

mamula hiddentravelplace
I dok se lagano spušta noć, pod nebeskim svodom prepunim blistavih zvezda, Jadran iznova započinje svoju strasnu priču sa Bokom i uvek je uz nju, razdragan i plav. A ona, u smiraju dana, dok joj strme padine planina rumenilom boje poslednji zraci sunca, čeka ga da na obalama iznova zaplešu svoju tihu ljubavnu igru.
boka polifoniczni

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: viva elmundo, travelblog, hiddentravelplace, discover – montenegro, montenegro, franks travelbox i likemontenegro

4

Kad ti fudbalska lopta zameni lak za nokte

fudPubertet je mnogo zajebana stvar. Ne znaš ni ko si ni šta si, istražuješ sebe kao da istražuješ Madagaskar, i niko te ne razume, a najmanje sam sebe, i čini ti se da sve možeš i da imaš krila, pa kad ih raširiš vidiš da su još mala. Nije lako, ma nikako.
Moj pubertet je bio solidno buran. Čim sam osetila da se nešto dešava, odma’ sam se zaljubila kao mlad majmun. I budući bez mozga, mislila sam da to treba pokazati, po principu: što na um, to na drum, kao da sam rasla na pustom ostrvu, pa prvi put došla u civilizaciju. Pošto moja ovnovski strasna i otvorena priroda nije naišla na razumevanje muškog dela (volim da se tešim da su u tim godinama bili malo manje zreli od mene), na nešto teži način sam naučila da osećanja treba zadržati za sebe, kao i misli, naravno.
A to nije bilo lako. Kad si naivan i pomalo blesav, ti misliš da su svi poput tebe. Da će drugarica čuvati tvoju tajnu, kao što ti čuvaš njenu. Da će biti uz tebe uvek, kao što si ti uz nju. Eee, to ima samo kod Mir-Jam, koju sam u tim pubertetskim godinama otkrila, mada je čak i ona umela da bude oprezna, ali te delove sam ja izgleda preskakala.
Elem, kad su mi se smučile sve drugarice i dečaci ostali totalna enigma, opredelim se ja za potpuno drugačiju životnu taktiku, da ne kažem drugu krajnost. Majičice i suknjice gurnem u ćošak, sklonim Barbi lutke daleko, jbg, ne idu igračke u pubertetu, ma koliko da te vuku jer te podsećaju na neko vreme puno bezazlenosti i sigurnosti, i kupim fudbalsku loptu!
Izađem ti ja s njom u “kraj”, tako smo zvali deo naselja u kome smo se družili, i pitam ko će da igra fudbal. Dečaci se, logično, svi zalepe za mene, a moraju da me izaberu za tim jer je lopta moja, to je pravilo. Ispostavi se da se i neke devojčice prijave, pa ispadne još bolje nego što sam mislila.
Krenemo mi tako da se družimo preko tog fudbala baš dobro. Uvučem se ja među njih i vidim da su jednostavni kao jednačina sa jednom nepoznatom i nekako s njima sve lako, nema komplikovanja, loših raspoloženja i razmaženosti. Sve ti lako kao pero, sve ti kažu šta misle i nema nikakvih dilema. A opet, pažljivi su prema meni, onako instiktivno, a meni baš prija.
I provedem ja tako jedan od najlepših raspusta u mom životu. I što vreme više odmiče, meni sve to s njima sve draže i ne prekida mi se ta novonastala situacija koja ide kao po loju. I krenem tako u novu školu, pa nove drugarice upoznam sa drugarima.
Tu, naravno, odma’ krenu problemi. Svađe, raskidi, suze i sve u krug. Joj, mislim se, šta mi je to trebalo. Bolje da sam s ovima nastavila da igram fudbal, žene su, bre, mnogo komplikovane. I sve tako uz njih, ni ne osećam da upadam u “mušku fazu”, da se i oblačim kao oni, da se nadmećem s njima ko ima bolje patike, a ko bolju trenerku. Počinjemo i da razmenjujemo majice, a budući da sam vrlo sitna, možete misliti koje sam veličine kupovala, kad su oni mogli da ih obuku. Neprimetno počnem ja da gušim devojku u sebi jer mi ovde sve lako i na onoj drugoj strani sve preti da će da me povredi. Jedino još uvek ne dam svoju vrlo dugu kosu, po kojoj sam poznata.
Krenem tako sa ocem i na fudbalske utakmice, poludim za fudbalom i Zvezdom, ispratim sve pobede, plačem uz poraze, radujem se Kupu šampiona i , naravno, smrtno se zaljubim u sve fudbalere, al’ oni su mi nedostižni, pa ne mogu ni da se razočaram.
Al’ radi Ovan u meni ma koliko da ga gušim.U stvari, što ga više gušim, on sve luđi i traži svoje. Taman pred raspust dopadne mi se u školi jedan dečko sa matematičkog smera. Ko velim, možda ću s ovim štreberima dobro da prođem. Al’ džaba, ne znam da li zato što sam opet naišla na metiljavog, da li zato što je on navijao za Partizan, a ja za Zvezdu ili zato što sam zamolila najvećeg huligana u školi da me poveže s njim, tek on je uredno tražio moj broj (dobio ga, naravno) ali umesto da me pozove on, namestio je najboljeg druga.
Eto, što ja umem da izaberem budalu, čak i među štreberima! Popizdim ja tu žestoko, al’ on otputuje, pa nikako da mu se najebem majke, a najbolji drug pokušava da izvadi fleke, kao žao mu što su me nasamarili. Odlučim ja da okrenem list i osvetim mu se i smuvam se sa drugom. Padne tu ljubav onoliko, a ovaj kad je doputovao napravi lom, mada nemam pojma ni zašto ni s kojim pravom. Tek, predomislio se, ipak bi on sa mnom. Normalno, šutnem ga u dupe i nastavim sa ovim. I eto nevaljalice, narušim jedno divno prijateljstvo i slična sranja, ali teram dalje. Ih, pa naučila sam i ja nešto družeći se sa muškarcima. A najbolje gde treba da ih gađaš, gde najviše boli.
Al’ prolazilo vreme, a ovaj nas potkopava i na kraju se rasturismo. Mene to toliko pogodilo da danima nisam znala šta bih sa sobom, baš sam se bila zaljubila. Drugari vide da se kidam da komadiće, pa me teše na sve načine i pljuju sve muškarce, meni za ljubav. Tih dana odlučim da isečem kosu na kratko. Uzalud su me drugarice odvraćale i molile, ja sam rešila. Htela sam sve u sebi da ugasim da mi se opet ne dogodi ista greška. I nisam se ni na tren predomislila. Seče frizer, a moja drugarica plače i skuplja onoliku kosu i plete je u pletenicu da je imam za uspomenu.Kad su me videli drugovi, samo što se nisu onesvestili. Poludeli, kažu: “Pa, do sad si se bar ti razlikovala među nama, a sad smo svi isti!” A mene baš briga za sve. I stvarno kao dečak, doduše sa vratom kao pile, ali dečak. I garderoba i sve, možeš lako da se pređeš.
Al’ kad dođe proleće pa se uzburka ovnovska krv i ja zaboravih na propale ljubavi, poče da mi smeta kratka kosa. A već me svi uveliko mešaju sa muškarcima. Jednom su me gurali u autobusu i kaže jedna baba:”Hajde, mali, napred!”, a ja cvilim iz gužve :”Ja sam žensko!”, a ona će, valjda nagluva: “Dobro, Željko, idi napred!”
I već smišljam ja kako ću da vratim dugu kosu, al’ onako oprezno jer bih opet da razmahnem krila, a sad znam i kako drugu igru da igram i znam da ne moram da se krijem iza kratke kose i širokih dizel pantalona.
Događaj koji me je prelomio zbio se u Balkanskoj ulici. Krenuh sa mamom da kupim patike, stojim ispred jednog izloga i gledam unutra, tek prolaze dve devojčice i jedna kaže drugoj: “Vidi ga što je sladak!” Ja se zaprepašćeno okrenem i susretnem sa dva osmeha puna iščekivanja. E, tu je bio kraj. Umesto patika tog dana sam kupila bodi i mini haljinu i počela da puštam kosu. Vratila sam majčice i suknjice, pogledala opet Barbi lutke da se podsetim kako izgleda žensko i nalakirala nokte. Dosta je bilo, rekla sam sebi, nema više bežanja.

A fudbalska lopta? Dala sam je klincima iz kraja, meni više nije bila potrebna. Svoju lekciju sam naučila i stekla najbolje drugare. I znate šta? Shvatila sam tada kako je mnogo lepo biti žensko. I nije bitno ko kome prilazi i na koji način, važan je stav. Ako sebe ceniš, ceniće te i drugi. I nisam se više plašila svoje vrele krvi ni zaljubljivanja. I opet su mi lomili srce, al’ lomila sam i ja njima. I bolelo je, ali i to je život, a u njemu naučiš i da dobijaš i da gubiš. A drugačije i ne treba da bude.

2

Tara – dragulj Podrinja

Zaovine Lake / Заовинско језероZapadna Srbija puna je prirodnih lepota, od nestvarno lepih predela Mokre Gore,Golije, Divčibara, Povlena,Zlatibora i Zlatara, dubokih kanjona Uvca, Lima, Trešnjice i Drine, prelepe Ovčarsko- kablarske klisure, u kojoj je Zapadna Morava izdubila svoj vijugavi put, pa sve do talasave zelene Mačve i netaknute prirode Azbukovice i Peštera. Ipak, najlepša među njima, obgrljena kanjonom Drine, priljubljena uz kremansku dolinu, Đetinju i Zlatibor, visoko se izdigla planina Tara.
Najzapadnija od svih starovlaško-raških planina, smestila se tik uz granicu sa Bosnom, od koje je deli brza, nemirna Drina, predivne zelene boje, koja svetluca pod toplim zracima sunca. I nije ona jedina koja kvasi obale ove zelene planine. Tara je izdubljena i kanjonima i klisurama Belog Rzava, Rače i Dervente, koje su svojim tokom napravile mnoge vrtače, uvale i pećine.
I kada preko Debelog brda pređete i prevoj na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, stižete u Bajinu Baštu, iznad koje se visoko ka nebu uspravila planina Tara.Iz daljine plavičasta, a sad sva u raznim prelivima zelene boje, sve lepša što je bliža. A ispod nje krivuda Drina.
Put vijuga ka Kaluđerskim Barama i pod toplim avgustovskim suncem priroda kao da pred jesen upija tople sunčeve zrake i već lagano žuti, spremajući se za jesen i hladne kiše. A miris svežine i četinara sve je jači.
Kaluđerske Bare su pravo mesto za odmor na Tari. Na delu planine koji se zove Ravna Tara, među vilama i brvnarama ugnezdile su se livade i polja puna perunika i gladiola. Ono što je ovde najlepše je bujna priroda i vazduh opojan od mirisa šume. Ipak, da bi se otkrila sva čar ove predivne planine, najlepše je popeti se visoko i uživati u veličanstvenom pogledu u njenim predelima, koje joj je priroda tako velikodušno podarila.
Vidikovac Crnjeskovo nalazi se na litici koja gleda na klisuru reke Rače, koja je među strmim planinskim obroncima duboko usekla svoju dolinu, Bajinu Baštu, čije su se kuće rasule uz Drinu i manastir Raču, zadužbinu kralja Dragutina iz 13. veka, poznatu kao najznačajniji centar srpske srednjovekovne pismenosti. Odatle se vidi i stena Krstača, čiji metalni krst blješti na letnjem suncu, a ispod nje se nalaze pećine u kojima su se skrivale manastirske knjige u nemirnim vremenima.

vidikovac crnjeskovo budikoefin
Uz Kaluđerske bare se nalazi i nemirni plavetni potok Jarevac, koji među tamnozelenim četinarima vodi do veštačkog jezera nastalog kad je sagrađena brana. Na mostiću preko jezerca vidi se sva lepota kristalno čiste vode, u kojoj se ogledaju visoke mirisne jele i borovi.

jeyero
Put nastavljamo dalje, jer se Tara prostrla po velikoj površini, a čovek ne bi mogao da odluči koji je njen deo najlepši.Zato se vraćamo pa uz veliki Perućac, nastao pregrađivanjem Drine, uz koga se uzdigla hidroelektrana Bajina Bašta, prolazimo putem, koji pored neboplavog jezera, pruža pogled na kanjon Drine koji ostavlja bez daha.Posred jezera pruža se granica između Srbije, Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. U njegovim modrim vodama, pored Tare, ogledaju se i obronci Javora i Zvijezde i puta kojim idemo. On nas vodi do Mitrovca.
Mitrovac na Tari se nalazi na jednom velikom zelenom proplanku oko koga se zbila gusta stoletna šuma jele, bukve i smrče. U njoj ima i divljih životinja, pa se šetnja uvek preporučuje u grupi.Ovde svežinu uvek pravi povetarac koji je stalno prisutan zbog ruže vetrova koja sa svih strana nosi opojne mirise četinara i paprati, koja proviruje iz šume. Ona se strmo spušta niz padine, tamna i puna hladovine.

tara leptir i cvet tara - planina
Livade su nešto najlepše na Mitrovcu, prepune šarenog cveća i leptira, sa slatkim mirisima divljih trava, iznad kojih na suncu lete pčele i ispuštaju ono uspavljujuće brujanje koje lagano bruji između neba i zemlje.
Ovde se nalazi i Crveni potok, koji se, kad nabuja, preliva preko crvene gline i dobija neobičnu rumenu boju. On nas vodi ka Tepih livadi, specifičnom tresetištu koje nastaje usled nagomilavanja vode koja nema gde da oteče i mahovine koja truljenjem stvara treset. Nekada se moglo hodati po njoj i osećati kako se noge ugibaju kao u mekani tepih.

zaovine vizijadanas
U blizini je i veliko jezero Zaovine, nastalo pregrađivanjem Belog Rzava.Poznato je i po tome što je u zaseoku Đurići Josif Pančić prvi put ugledao omoriku, koja je po njemu nazvana Pančićeva, četinar i živi fosil, preživeo od davnih vremena ledenog doba do današnjih dana.To mesto je obeleženo i nalazi se na brani Lazići.

panciceva_omorika_zaovine
Ipak,najveću pažnju privlače dva vidikovca, koja nas podsećaju na prirodne čari ove planinske lepotice – Banjska stena i Osluša.
Banjska stena je najlepši i najpoznatiji vidikovac na Tari. Sa njegove ograde pruža se predivan pogled na modro Perućačko jezero, kanjon Drine i Osat u Bosni, mesto poznato po majstorima graditeljima, po kojima su karakteristične brvnare na Tari dobile ime osaćanke.
Ispod same ograde nekada se nalazilo Banjsko vrelo, po kome je vidikovac i dobio ime. Ovde je voda uvek bila topla, ali je ono potopljeno prilikom izgradnje brane. Pre dva veka ovo točilo, koje je danas obraslo rastinjem, koristilo se za spuštanje i transport balvana do Drine.
Danas je to samo vidikovac, sa koga se pruža pogled koji smiruje i ispunjava. A u toplom avgustovskom danu sunce je tako sjajno, a nebo tako plavo da izgleda kao da leto nikada ne može da prestane. Ali stoletna stabla crnog bora na litici sa svojom tanjirastom krošnjom koju je oblikovao vetar podsećaju nas da ipak postoje i hladni i ledeni dani i da je priroda sve napravila baš onako kako i treba da bude.

vidikovac banjska stena slavorum
Drugi vidikovac, pomalo u senci prvog je Osluša. Sa klupice i ovde puca pogled na modro nebo i ispod njega dolinu Drine, Bosnu, Bajinu Baštu i zelene padine Povlena. Odavde i paraglajderi mogu obrnuti let i uživati u lepotama krajolika sa samog neba.

vidikovac oslusa tara-planina
Ali nije Tara samo turistički deo, sa obeleženim stazama i uređenim odmorištima i paviljonima. Njena divljina je posebno čarobna, baš zbog netaknute prirode koja diše sama za sebe, neopterećena čovekovim koracima. Zato treba krenuti dalje na zapad, ka delu planine koji se zove Crni vrh, ka granici sa Bosnom.
Preko uskog kanjona Dervente i sela Rastišta stiže se do poslednjeg carstva medveda u Srbiji, razmeđa grebena Predov krst. Najlepša tačka ovog kraja je vidikovac Bilješka stena, smešten na samoj ivici kanjona. Pogled sa njega je zastrašujuć i fascinantan i ostaje duboko urezan u sećanje. Krivina Perućačkog jezera i kanjon i klisura Drine izgledaju tako daleko na zemlji da se stiče utisak kao da onaj koji gleda, to čini sa samog neba. A tamo u daljini, u izmaglici letnjeg dana, nazire se izvorište potoka Nevelj, koji pravi kanjon Grlca, dolinu koja u kasno proleće bude sva šarena od raznobojnih božura i u krševitoj Bosni izvor Zelenog Jadra. A blizu, tik uz onoga koji gleda, stoji Pančićva omorika, tanka i vitka sred očuvane i veličanstvene prirode. Takođe, u blizini je i kućica korišćena za snimanje filma »Ptice koje ne polete«.

vidikovac biljeska stena tripmondo
Ostaje nam tako da kao sa vrha sveta gledamo ispod sebe šume bora, jasike, javora, breze i stoletnih četinara, zelene nijanse koje se strmoglavljuju niz padine do modrih pruga reke u dubini, plavetnilo beskrajnog neba sa koga blista jarko sunce i da budemo srećni što smo deo veličanstvene prirode i baš ovde, baš na ovom mestu, gde se sve stapa u neosetno treperenje sklada i mira.

P. S. Slike skinute sa interneta, i to sa sajtova: tara-planina, serbia, slavorum, tripmondo, budikoefin i vizijadanas.

predov  krs veliki stolac u magli tara-planina

4

Moja ljubav saobraćajac

Sedim tako u bašti svaki dan i razmišljam o svom životu. Došao septembar, pa me to podsetilo na moju mladost. A lepa je bila, nije da nije. Ali možda je moglo i drugačije da bude, uvek se pitam.
Do malopre je sa mnom sedeo sin, pa ode da se vidi sa devojkom. I njemu je već vreme, a i ja bih volela da bude srećan. Samo da ga život ne osakati. Kao što je mene.
Eh, a ja sam u njegovim godinama bila najsrećnija na svetu. Odrasla sam u selu uz brata, majku i oca. Kako je onda bilo vreme, moje je bilo da se udam, a bratovljevo da u kuću dovede ženu, da radi oko stoke i zemlje. I nije da smo imali nešto mnogo, ali za nas dovoljno.
A ja sam bila vrlo lepa, kažu svi. Jedino mi je žao što neke veće škole nisam završila, to bi mi olakšalo život, al’ gotovo mi je sad, a roditelji su ionako čekali da se dobro udam i tako uspem u životu. Čekala sam i ja.
One godine kad mi se brat vratio iz armije na leto je u našu kuću došao i njegov drug. Lep, visok, krupan momak, sa brkovima – pamet da ti stane. Rekoše mi da je milicioner i da tek treba da se pokaže u službi. Zagledao se i on u mene, vidim ja. Meni sve neprijatno, pa pocrvenim i bežim iz sobe, a on sa mojim ocem i bratom sedi i sve pametno priča, sve zna i u sve se razume. Pomislih ja, ovaj nije kao ovdašnji momci, ih što mi se sviđa.
Počesmo tako i da se dopisujemo. Prvo me pozdravljao preko brata, a onda sa njegovim dopuštenjem poče da piše i meni. Lepo mu je išlo, napredovao je na poslu i jednog dana mi pun oduševljenja javio da je dobio posao u saobraćajnoj miliciji i da mu se ostvarila davnašnja želja. Bi mi drago, posebno što je svoju sreću sa mnom podelio.
Te jeseni oženi se moj brat jednom devojkom iz susednog sela. Dobra i vredna, ali vidim ja da se puni kuća, sigurno će uskoro i prinova, pa mi se čini da je vreme da se čistim odatle, a i po selu već zuckaju kad mislim da se udajem. Al’ niko me ne traži…
Negde pred zimu, jednog dana kad sam grabuljama skupljala lišće oko kuće, zaškripa kapija. Okretoh se ja, i imam šta da vidim: moja ljubav još krupniji i lepši u uniformi saobraćajnog milicionera, sa sve onim belim navlakama na rukavima, došao u našu kuću! Meni srce da iskoči napolje! A on ozbiljan, al’ igra mu brk.
Sede u kuću sa mojim ocem i bratom, a ja napolju s majkom. Ona briše ruke o kecelju i kaže mi da ovo u selu nešto mnogo važno znači. Ja ne smem ni da mislim, sve me strah. Pozvaše me u kuću i rekoše mi da je došao da me prosi, da je otac pristao i da ću se udati. Ja da padnem od sreće! A gledam njega onako zgodnog, pa se mislim: Bože, čime li sam ja zaslužila ovo? Ima li veće sreće nego biti žena saobraćajnog milicionera?
Na svadbi sam bila toliko srećna da sam mislila da će mi pući srce. Skupilo se celo selo da gleda kako me vode. A on lep, pa nije hteo da obuče odelo nego svoju uniformu. A lep u njoj, da umreš! Pa došle i njegove kolege milicioneri, pa zapevali i pucali, sve se orilo.
Mnogo su nam lepe bile te prve godine braka. Živeli smo u jednoj maloj kući na periferiji grada, ali meni ništa nije smetalo. Zar sam ja u luksuzu živela kod roditelja? Ubrzo ostadoh u drugom stanju i rodih mu sina, lepog i zdravog kao jabuka. A on ponosan, sve se hvali po miliciji, a kolege ga poštuju i o njemu misle sve najbolje. Mislila sam da mojoj sreći ništa ne može loše da krene.
Međutim, onog leta kad je naš sin napunio tri godine, umre mi prvo otac, a za njim brzo i majka. Brat se propi što nema decu i otera ženu od kuće. Sedosmo moj muž i ja u kola, koja smo te godine taman kupili, da odemo do sela i prosvestimo ga. Muž bio nešto umoran, ali smo ipak krenuli. Sećam se samo automobila koji ide pravo u nas. Ostalo više ničega. Kažu da zbog umora nije stigao da odreaguje i izbegne sudar.
Probudila sam se u bolnici. Tada se nisam sećala nesreće, pitala sam samo za muža. Rekoše mi da je nepovređen, a za mene su stalno nešto okolišali. Posle par dana dođe lekar i reče mi da su učinili sve što su mogli, ali da ću od struka nadole ostati oduzeta. Počeh da plačem u neverici i bolu. Muž mi reče: “Bitno da ti je glava na ramenima”.
To su bili najgori dani mog života. Plakala sam što neću moći da hodam, šetam svog sina i trčim sa njim kako bude rastao. Ali tešila sam se da je bar muž dobro, uvek će dete imati bar zdravog oca.
Prve godine nije mužu bilo lako, nije znao da li će pre oko mene ili deteta. Mnogo me bolelo što sam mu na teretu i ne mogu da mu pomognem, a onda su mu njegovi u miliciji pomogli da dobije stan. Zbog žene invalida skočio je na stambenoj rang – listi i bar smo znali da će nam biti bolji život sa kupatilom, jer ga u staroj kući nije bilo. Samo još da sam ja zdrava…
Kako je vreme odmicalo, navikavala sam se na novi život. Dete me je činilo radosnom i što je više raslo, bilo je sve bliže meni. To me je veselilo iako je muž počeo da biva nervozan i često umoran. Počeo je da ostaje duže s kolegama posle posla i da sa sve većom teskobom, činilo mi se, vraća kući. A ja sam napredovala toliko da sam mogla sama da legnem i prebacim se iz kolica u krevet i obratno. Bila sam toliko srećna što nešto mogu sama.
Onog dana kad je iz ormana izvukao navlake za rukave na uniformi, jako sam se uznemirila. Nešto mi je govorilo da to nije dobro. A onda sam se setila da je tako došao u moju kuću kad me je prosio. Drhtala sam ceo dan, a dete se privilo uz mene, osećajući da nešto nije dobro.
Te večeri došao je i seo da razgovaramo. Krila sam ruke koje su mi se tresle ispod ćebeta koje mi je prekrivalo noge. Gledajući u pod rekao mi je da voli drugu ženu, da je s njom već neko vreme i da je s njim ostala trudna. Žao mu je, ali ne želi da to dete raste bez oca. Zatražio je razvod i da se vratim kod brata.
Ostala sam skamenjena. Rekla sam mu da ću razmisliti o svemu, a zapravo nisam znala šta ću od silnog beznađa koje mi je steglo dušu tako jako da sam mislila da će prsnuti. Znači, uniforma je po drugi put učinila svoje. Najviše me je bolelo što traži da odem i da rastavim se od deteta, a znao je i da mi je brat teško bolestan od pića koje mu je uništilo zdravlje i da on neće moći da brine o meni. Shvatila sam da ga u stvari baš briga. Želeo je samo da odem i da se njegova agonija pored mene zauvek završi. Da me izbriše kao da me nikad nije ni bilo. Jer sada mu više nisam bila potrebna.
Cele noći nisam spavala, preplakala sam i donela čvrstu odluku: ne dam razvod, ne idem iz stana koji ne bi ni dobio da nije bilo mene i ne odvajam se od svog deteta! Bio je strašno neraspoložen kad je to čuo. Nekoliko dana je pokušavao na razne načine da me ubedi da odem, ali ja sam ostajala čvrsta, kao kamen. U kamen sam se i pretvorila. Tada se strašno naljutio i rekao da ću zažaliti zbog svoje tvrdoglavosti.
Posle nekoliko dana doveo je u stan. Ona je sa sobom dovela i ćerku iz prethodnog braka, koja je bila sličnih godina kao i moj sin. Danima nisam izlazila iz svoje sobe dok sam slušala njihove glasove. I moje jadno dete je povremeno ulazilo i van sebe zbog mog tupog pogleda plakalo pored mojih nogu. Samo me je ono i trglo iz crnih misli.
A onda sam izašla. Rešila sam da ne bežim jer sam na svome. A htela sam i da je vidim – da vidim tu ženu koja će pored druge ući u kuću onoga s kojim je začela i kome rastura brak. Nisam videla ništa posebno, samo oči koje beže od mog lica i sklanjanje iz svake prostorije u koju ja uđem.
Prolazili su meseci, rodio im se sin. Iz svoje sobe sam slušala pucnjavu s prozora i veselje. Samo ja znam kako mi je bilo, a zbog sina sam se pravila kao da je sve u redu i kao da taj poremećeni život nije ništa neobično. Prolazile su godine, slušala sam ih kako se smeju, zajedno ručaju i večeraju, gledala kako rastu deca pod istim krovom, kako moj sin polazi u školu, kako postaje momak.
I što je više vremena prolazilo, ja sam bila čvrsta u uverenju da ostanem. On godinama nije razgovarao sa mnom, besan što mu kvarim porodičnu idilu, a ona me nije gledala. Samo je sin bio taj koji mi je pomagao. Čak se i komšiluk družio s njima kao da su bračni par i, iako su znali za mene, pravili su se da ne postojim. I niko mu nije zamerao što u kući drži dve žene, slušala sam kroz prozor kako se smeju sa njima i kako je on važan, posebno kad u uniformi ide na posao. Samo je jedna komšinica od prvog dana dolazila da me vidi, a i ona sama napaćena duša, koja je bežala od muža alkoholičara. Samo ona, više niko.
Kad je sin završio školu seo je jednog dana pored mene. “Mama”, rekao je. “Odlučio sam da se zaposlim i iznajmim stan. Želim da odemo odavde, a najviše da odeš ti. Ovaj život nije dobar za tebe.” Pogledala sam ga tada i prvi put sam shvatila da je odrastao. Počela sam da plačem, ali ne zato što me tera da odemo nego zato što konačno postoji neko ko će mene da štiti. Pristala sam. Za njegovu ljubav.
Iznajmio je mali stan sa baštom da ja mogu da budem na vazduhu i provodim dane među cvećem kad je on na poslu. Kad sam odlazila, muž i njegova nova žena su mi pomogli da iznesem stvari. Konačno su zadovoljni što sam otišla i sad mogu da budu savršeno srećni. Ni muž više nije ljut na mene. Probao je par puta da me pozove, ali ja nisam htela da se javim. Ne znam šta mu je. Ne verujem da ga grize savest, pa mi je sve to čudno.
I tako sedim u bašti i mislim na sve ispočetka. A najviše gde sam pogrešila. I nikako da nađem odgovor. Al’ ono što mi je najtužnije je saznanje da mi od svega najviše zadrhti srce kad se setim onog poznog jesenjeg dana kad sam ga videla na kapiji u uniformi saobraćajca. I sve mi se čini da je greška tu – što ga još pamtim kao svoju ljubav i što ga nikada nisam, i pored svega, sasvim izbrisala iz srca…