2

Kad guslar izgubi obraz

nosnja1

Ej, Saveta!
Viđu da ti mnogi pišu, pa bih i ja nešto da ti se izjadam. Velju sam sebe: “Iš, Ilija, jebem ti zadojak, od svu svoju pamet ti popišulju pitaš!”, al’ nedostaje mi stara pokojna mati, a ona mi uvijek dobar savjet dala. Od ženu nema vajde kad je ona za sve kriva. Al’ da znaš da ja radim u policiju, pa ako čujem da si nekom rekla, počupaću ti kosu! Mada žene ne bijem, ja sam čestit domaćin i pravi pravoslavac.
Eto, to mi čudno! Pošten sam, vjernik, Crnogorac, ali u dušu Srbin, zdrav, lijep i sve uz prirodu, od dobra roda, pravo sa Prokletija, pa kud bi više? I sve sam u život radio kako valja, pametan oduvijek, nikad da nešto izbjegavam poslove, čak i ovce čuvao, kad zatreba. Najljepši sam u selo bio, pa me i đevojke jurile, al’ ja moju Ivanku uzo za ruku i sa njom sišo u grad.
Tu sam odma’ počeo da radim u policiju i zbog velike pameti, časti i poštenja, dobro mi krenulo. Dok trepnuh okom, Ivanka rodi prvo dijete! Žensko! Ne bi mi baš pravo jer sam mislio biće sinčina, al’ navalim ja na nju opet i ona mi za godinu rodi muško! Ih, veselja! Pucao sam iz đedovu pušku, čulo se do mora! Dadosmo mu ime Njegoš, da svu mudrost i čestitost od našeg velikog vladike pokupi.
I otad mi sve odlično krenu. Kupim plac podno planine, da me podsjeća na rodno selo, pa sazidam i kuću, ču’š kuću, dvorac na dva sprata. Pa sve tjeram ženu da me slika ispred, da svi znaju kako je Ilija veliki domaćin i veliki čovjek, kakvog Prokletije ne dadoše skoro.
Naučih i da guslam, sve mi duša ište na tu stranu. Pa počeh i pjesme da smišljam, one junačke, najljepše, kako smo proterivali Turke i junačku istoriju imali. Pa kad se okupe sva moja braća, uz rakiju počnemo da se nadmećemo ko će bolju pjesmu spjevat i odguslat. A ja ih jednom iznenadim, pa smislim pjesmu o Klintonu i Moniki Levinski i kako ono prljavo što oni rade čini samo paščad, a ne čestit i normalan svijet, pa oni svi popadaju u nesvjest i viču uglas: “Ilija, tebe bi bogumi trebalo za serdara!”
A ja sav kano paun, ponosit. Viđu ja da mi dobro ide, pa počnem i na guslarske večeri da idem, a kad obučem narodnu nošnju, svi mi se dive. A meni srce puno. Mada, skroman sam ja, na dušu mi najbolje legne kad sam u manje društvo. Najviše volim kad se okupimo kući na slavu kod mog čestitog šefa, pa se ja raspjevam i pustim glas da se ori cijela Crna Gora.
Viđu tada da mi se mala đeca fataju za gusle i oni bi da pjevaju i sviraju. Meni srce puno, pa pomislih: “E, tako će i moj Njegoš!” Al’ tu se razočarah. Sin mi sav nekako metiljav, ni da pipne gusle. Ja ga vodih sa sobom da gleda, sluša, da uči ko smo i šta smo, al’ on ćuti i vidim ne ide mu. Više voli da je uz suknju majci, pa to ti je. Velju ja sebi, i ja sam svoju mater poštovao, al’ ovo mi se čini ka’ čudno. Al’ žena ga ne da, kaže: “Sina mi ne diraj, iz oka mi ispo!”
A ćerka opet sve ka’ momak. Izraste u lijepu đevojku, i sve htela na sport, da pliva. Vodih je ja, a ona postade velika plivačica, ka’ delfina da gledaš, pa uđe i u reprezentaciju i osvoji silne medalje. I svi mi čestitaju, kažu kakva mi je sila moja ljepotica i da mi je obraz osvetlala. I mene mnogo drago, nije da nije, al’ me onaj balvan u kući muči.
Kad postade momak, svaki dan se nadam đevojku neku da po gradu prošeta. Viđu ga sa dvije-tri, al’ sve mu, kaže, drugarice. Koje drugarice, velju ja, ufati to kako valja, ka’ ja što sam kad mi bilo vrijeme. Al’ on ništa, ka’ babetina neka. Izletim jedan dan iz kuću i uzmem motor od komšiju da ga provozam, da mu pokažem šta je pravo muško, a on se sve kliberi, kaže da sam izašo u papuče, pa mi se cio grad sad smije. A ja da ga zadavim.
Kad poče da bilduje u teretanu, ja nijesam reko ništa. Ponadah se da će da pokazuje tijelo đevojkama, pa će nešto i da ispane. Kad ono, samo se on ogleda i opet ništa. Al’ kad jedan dan dođe s neku čudnu frizuru, pola mu kratko, do pola dugačko, pa pusti neku pedersku bradicu, zabrinuh se ja.
Nijesam znao šta ću, pa počeh svaku noć pred spavanje da se molim Bogu, Svetom Vasiliju Ostroškom, patrijarhu Pavlu i vladici Amfilohiju da mi spasu dijete, da ne zastrani. A žena me gleda i krsti se u čudu. Al’ eto ti njeno kršćenje. Ne prođe mnogo, a Njegoš nas obavijesti da ode u manekene. Još nas pozva da dođemo na reviju.
Kad ga viđu kako ga našminkali, pa kako se s oni fićfirići mota, a one đevojke mršave ko grane ni da pogleda, mrknu mi svijest. Eto šta ti je napravilo što su ukinuli vojni rok! Eto, to ti je ta Evropa i ti Amerikanci što su mi jedinog sina uništili! A lijepo sam se zalagao da se ukine latinica i ostavi samo ćirilica, da naša đeca te gluposti ne mogu da čitaju! A još ima jedna moja svastika gore u selo, mnogo muškobanjasta, pa da ne povuče na nju ovaj moj blavor! Ej, Ilija, Ilija, kad ti ne gledaš cijelu ženinu familiju, tako ti i treba…
Pa te sad pitam: kako da iz kuću iziđem od sramote? Zar meni da se to desi? Meni, koji sam najveći pravoslavac u cijelu Crnu Goru? Meni, koji kad zaguslam i zapjevam, svi se sakriju u mišju rupu? Meni, kome se svi u policiju obraćaju sa “Ilija Karakteru”!
Pa te molim, Saveta, da mi pomogneš da vratimo ovu zabludelu ovcu u stado, da mi obraz ne kalja jedino muško u kuću, da ne svisnem mlad i još u punu snagu! Jer ja ću od ovu sramotu da propanem, a ti slučajno nemoj da pričaš da ti ja pisah nego reci da je neko drugi.
Ajd’ uzdravlje!
Ilija Perov

0

Sokobanja – oaza mira podno Ozrena

sokobanja izvoriNa jugoistoku Srbije, omeđene Karpatskim planinama Rtnjem, Ozrenom i Devicom, u velikoj zelenoj kotlini rasule se kućice Sokobanje. I dok su sa svih strana među planinama stisnute doline i klisure, ovde se ona, na obalama Sokobanjske Moravice, razbaškarila na suncu, a svež vazduh sa Ozrena i stoletne šume četinara, koje se spuštaju do same reke, čuvaju je od hladnih vetrova.
Legenda kaže da je nekada davno veliki velmoža, gospodar tvrđave Soko Grad, jahao zelenom kotlinom kad je nebo presekla velika munja od Ozrena do Oštre čuke, a grom zatutnjao tako jako da je zadrhtala cela zemlja sve do Rtnja. Konj se uplašio, propeo i zbacio sa sebe gospodara koji je udario glavom u kamen i izgubio svest. Kad je došao sebi nije mogao da se pomeri i mislio je da će umreti. U blizini je začuo klokotanje vode i teškom mukom dopuzao do izvora. Kad je popio, razbistrilo mu se u glavi, a kad se okupao u kladencu, potpuno je ozdravio. Otada su ljudi sa svih strana dolazili na ove isceliteljske izvore i tako je nastala Sokobanja podno Soko Grada.
Ona je najlepša u rano leto, kad nad njenim popločanim stazama procveta lipa, pa joj cvet zamiriše slađe od meda koji su pčele iz njega uzbrale. A visoki platani bacaju svoj hlad, pa kad prošetate promenadom čini se kao da se sva priroda skupila oko vas. U svim baštama cvetaju ruže, koje svojim opojnim mirisom natapaju vazduh, zemlja je topla, a sunce celog dana u punom sjaju prevlači svoj zažareni štit preko neba.

sokobanja park banjeusrbiji
I dok šetate promenadom pored velikog parka prepunog zelenila, fontana i dva bistra potoka sa toplom i hladnom vodom, stižete do samog srca Sokobanje. Tu je crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg, podignuta krajem 19. veka kao dar mitropolita Mihaila svom rodnom kraju.

sokobanja crkva sv preobrayenja sokobanja
Prekoputa nje je Milošev konak, simbol banje, koji je krajem 19. veka, nakon proterivanja Turaka iz Srbije, podigao knez Miloš da bi u njemu boravio uvek kada bi dolazio da uživa u lepoti i blagodetima Sokobanje. Ranije je služio za administravne potrebe države, a danas je mesto gde je mogu probati najlepša srpska jela.

sokobanja milosev konak
U blizini, odvojen stepenicama, na pravoj staroj turskoj kaldrmi, smestio se amam. Podigli su ga Rimljani na izvoru termo- mineralne lekovite vode i napravili bazene i kade. Kada su na ove prostore došli Turci, obnovili su ga i nastavili da koriste sa svojim običajima. U njemu je voda toliko topla da se mora rashlađivati da bi prijala zdravlju. Baš zato je i knez Miloš u blizini podigao svoj konak, a i napravio svoju kadu u amamu, koja je i danas tu.

sokobanja amam wiki
Pored velikog broja izvora sa lekovitom vodom, koja spada u najradioaktivnije u Evropi, pravo uživanje je provesti dan uz svežinu reke Moravice. Ona stiže sa padina Device i krivuda uz Sokobanju, donoseći joj plavetne i bistre vode.
Na mestu gde je, kao prava planinska reka, oblikovala kanjon u stenama, nalazi se kupalište Šest kace. Ime je dobilo zbog veoma dubokih mesta na reci i obale koja i sama podseća na burad ili kace i ima ih ukupno šest. Pod stenovitim stranama voda je veoma hladna, ali leti se zagreje od toplog sunca i pravo je zadovoljstvo prepustiti se toplini i svežini u isti mah.

reka Moravica u Sokobanji
Kad Moravica napusti Sokobanju teče dalje kroz klisuru i puni Bovansko jezero, koje vodom snabdeva Aleksinac. A reka se polako uliva u Južnu Moravu i u njenom zagrljaju teče dalje ka severu.bovansko
Natkriljen nad Sokobanju, visoko se uzdiže zeleni Ozren. Prepun stoletnih šuma, obavija je svojom svežinom i mirisom. Na njemu su najlepša izletišta i vidikovci koji pružaju veličanstven pogled na okolne planine i veliku kotlinu, u kojoj se uz reku priljubila Sokobanja.
A kad se popnete na planinu, ne znate gde bi pre. Iznad samog grada nalazi se Lepterija. Njeno ime na grčkom jeziku znači »sloboda« i smatra se da je dobila ime po grčkim robovima koji su u rimsko doba u ovm kraju odmarali i nazivali je »slobodište«. A opet, naš narod, koji u svemu pronalazi način da izlije svoju maštu, veruje u legendu koja kaže da se Župan, sin gospodara Vrmdžanskog grada zaljubio u Lepteriju, prelepu devojku, čiji je otac držao Soko Grad. Pošto su im očevi stalno ratovali oko zemlje, njihova ljubav bila je osuđena na propast. Uprkos svemu, Lepterija je pobegla, želeći da zauvek svoj život spoji sa voljenim mladićem, ali je otac naredio slugama da je pogube kad je nađu, što su oni i učinili. Župan se od tuge bacio u najdublji vir, koji je po njemu dobio ime, a ceo ovaj predeo je nazvan po nesrećnoj devojci.

sokobanja moravica zupan
U njenoj blizini je izvor Moravice, kod sela Vrelo, na padinama Device. Ali on nije kao drugi, već liči na razliveni rečni tok. Zapravo se ni ne vidi jer je u dubini zemlje. Najlepše je tu sedeti na travi i gledati na Sokobanju, ispruženu u dolini. A svuda okolo mir i cvrkut ptica. Sunce žari, a u hladu drveća je prijatna svežina. I sve je ovde obavijeno nekim spokojem, samo vredan pauk plete svoju mrežu između dve grane drveta, a sunčevi zraci mu zlate tanke niti.

sokobanja lepterija blagosrbije
Nedaleko šumi Moravica, a kad pređete preko njenog mostića videćete lik Bogorodice u steni. On se bolje vidi izdaleka, a priroda je u udubljenju kamena neobično izvajala oblik majke sa detetom. Legenda kaže da se tu sakrila Bogorodica sa Hristom bežeći pred Rimljanima. Postoji verovanje da će se svakome ko pred stenom zapali sveću, dešavati samo dobre stvari.

sokobanja lepterija bogorodica u steni wiki
U srcu Lepterije smestio se Soko Grad, srednjovekovno utvrđenje, nastao u vreme vizantijskog cara Justinijana da bi branio Balkansko poluostrvo od upada Slovena i Avara. Tokom vremena naizmenično je padao u ruke srpske države i Turaka, a u borbama za turski presto, koji je organizovao iz narodne pesme čuveni Musa Kesedžija, u 15. veku konačno je razrušen. Od njega je ostala samo prva kula, na ulazu u grad. Ime je dobio po sokolarima, koji su nekada davno dresirali sokolove i davali ih umesto da plaćaju dažbine vlastelinima u srednjovekovnim državama.

sokobanja sokograd
Na suprotnoj strani od Lepterije skrio se pravi biser Ozrena. Na reci Gradašnici voda se sa preko 40 metara u penušavom slapu survava na stenu. Nekada je ovaj prelepi vodopad bio najviši u Srbiji, a kod njega je zanimljivo i to da nestaje kada u leto i jesen reka presuši. Ako se na mostiću ispod samog slapa približite dovoljno blizu, osetićete sitne hladne kapi vode kako prskaju u svežoj izmaglici. Maštoviti ljudi ovog kraja dali su mu ime »ripaljka« jer u njihovom govoru »ripati« znači skočiti, pa su na pravi način opisali ovaj veličanstveni skok vode koja se obrušava uz hučanje koje se nadaleko čuje.

sokobanja ripaljka wikipedija
Na putu do Ozrenskih livada , kroz gorostasne bukve i četinare, naići ćete na jednu veliku zelenu livadu na kojoj je sočna planinska trava meka poput ćilima. Usred nje izdiže se usamljena kamena stena. Ona je postala simbol ljubavi i čuvena je po legendi da su se na njoj voleli hajduk Veljko i Čučuk Stana. Zato postoji verovanje da ako se dvoje mladih koji se zavole poljubi i stane na nju, ostaće zaljubljeni do kraja života.

kamen ljubavi
A put nas vodi dalje, pravo do predivnih padina Ozrenskih livada i tople zemlje pod svežom travom prošaranom koralnim božurima, cvetom koji jedino ovde raste. U blizini je i izvor Đerzelez, poznat još u tursko doba, na kome su Turci pravili bogomolju za kišu, a Srbi se na njemu umivali da bi imali dobar vid. Ali ovde je najlepše prepustiti se prirodi, zelenilu koje umiruje i isceljuje, jarkim bojama cveća i drveća, toplom mirisu trave sagorele od jarkog sunca i svežem dahu teške rose. A još ako se i noć dočeka, pa se ceo nebeski svod presvuče tamnim platnom na kome nema dovoljno prostora za silne rojeve zvezda, a mesec mlad i vitak isplovi iza drveća, pa donese svežinu od koje se, posle sunčanog i vrelog dana, lakše diše, šta ima lepše?

ozrenske livade wikimedia
Za one koji ozrenske lepote žele još više da upotpune pravi izbor je vidikovac Oštra čuka, koji zapravo više i nije na Ozrenu, već je jedan od vrhova planine Devica, ali s koga se, pored velikog krsta, pruža veličanstven pogled na Moravsku dolinu, kroz izmaglicu vijugavu Južnu Moravu, a naspram nje visoke vrhove Suve planine, padine Ozrena i Ozrenske livade, Sokobanjsku kotlinu i na obzorju oštri vrh Rtnja.

ostra
I nije važno da li se u ovaj predivni kraj dođe kad je obavijen snežnim pokrivačem, kad priroda u proleće počne da se budi, kad teške grane pune lišća dodiruju meku travu ili se sve zarumeni i zažuti od toplih jesenjih boja, važno je da se oseti kako je priroda najveći iscelitelj i kako nam upravo ona nudi sve ono što nas ispunjava i čini zdravima i spokojnima.

sokobanja ozren

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: wikipedia, wikimedia, soko-banja, blagosrbije i banjeusrbiji.

2

Jedna noć u Mostarskoj

jedna nocSedela je u maglovito svitanje i gledala u reku. Uvek bi se ovde osećala spokojno uprkos samoći i tišini, koju su remetili samo prvi zvuci ptica i šum vode. Čekala je da se razdani, pa da krene u novi dan. Izmaglica se lagano dizala sa reke i sunce je bivalo sve jače i svojim zracima rasterivalo belinu. Sve je bilo kao nekad. Počela je lakše da diše…
… Ima tome već toliko mnogo vremena da više ni sama ne broji. A zašto bi brojala kad se godine ionako slažu kao lišće koje u jesen pada na zemlju, nečujno i neumoljivo, baš kao i vreme.
Sedela je tog vrelog julskog dana i svoje brige pokušavala da zatrpa poslom. A onda je pokucao na vrata i ušao. Mlad muškarac, s prijateljskim osmehom, pomalo smeten, došao je da zameni koleginicu koja je otišla na porodiljsko bolovanje. Ljubazno mu se osmehnula i dovela do stola pored svog. Pokazala mu je posao i obećala da će mu pomoći oko svega što mu bude bilo potrebno.
Ispostavilo se da mu pomoć i nije bila potrebna jer je radio odgovorno i vredno i ona ga je gledala sa strane i činilo joj se da njemu sve ide lako. I ne samo posao, već je i sa ljudima bio otvoren i svi su ga brzo prihvatali. I ona je uskoro otkrila koliko joj prija što je tu i činilo joj se kao da je udahnuo život svima, pa i njoj.
Uskoro se toliko navikla na njega da joj se činilo da je tu oduvek. Voleo je da joj pomaže i olakšava rad. Nju je to činilo srećnom jer je osećala kao da je neko štiti, po prvi put u životu. Mnogo su pričali, ali se ona čuvala da ne oda svoje tuge koje su se kao sitan vez ušivale u njenu dušu. Ceo život, činilo joj se. Znala je da ima suprugu i dve ćerke, malo mlađe nego njene dve, ali uglavnom je pričao o deci. Ni ona muža nije mnogo spominjala. Ni pijanstva, svađe i strah od njegovih loših raspoloženja.
Kako je vreme prolazilo, sve radije je odlazila da radi. Osećala se kao da je on udahnuo svetlost u njen život i kako pored njega lakše diše. I ona večita grudva u grlu kao da se istopila. I sve je nakeko postajalo lako. Poželela je da bude lepa, da se dotera, ali nije smela da misli zašto se toliko promenila. Želela je samo da uživa u tom novom osećanju koje je prožimalo celo njeno biće. Ponovo je bila živa, kako dugo nije.
Meseci su prolazili i ona je uživala. U svakoj njegovoj reči, u pogledu, u smehu. Rasipao je svoju toplinu i razdraganost na sve oko sebe, jedino bi ponekad primetila jednu oštro usečenu boru na dnu čela kada bi ga supruga pozivala telefonom. Jednom se čak usudila da pita da li je sve u redu i on joj je priznao da traži od njega da zauvek odu iz zemlje i pokušaju da pronađu bolji život. A on to nije želeo, san mu je bio da mu ćerke ovde pođu u školu i da ne kreće od nule u nepoznatom svetu. Požalio se da je tvrdoglava i da za sada još uvek može da je odbija izgovarajući se na majku koja samo njega ima i o kojoj mora da brine.
Vreme je brzo prolazilo, kao i uvek kad nas nešto lepo nosi na svojim krilima i godina njegovog rada se približavala kraju. Počela je da oseća strah zbog njegovog odlaska. Neprimetno je postao njen oslonac i ona je sa tugom pomišljala na život u kom nema njegovog blistavog osmeha. U toplo letnje veče, vraćajući se kući s tugom i laganim nemirom odjednom je poželela da ga poljubi. Želja je tako naglo sevnula u njenoj svesti, kao munja kad zapara nebo, da je morala da sedne na jednu klupu u blizini kuće. Osećala je kako je preliva neki topli talas, ali ono što je najviše zapanjilo bilo je što joj se ta misao toliko sviđala da nije mogla da je se otrese. Uzalud je sebe grdila da žena koja ima muža i decu ne sme tako da misli i oseća, ali onaj drugi glas je tako umilno pevušio tu želju ispunjenu tajanstvenim zvucima i mirisima da nije mogla da je zaboravi.
Tada je shvatila da je to želela od prvog dana, ali da je zatrpavala svoje srce. Da je videla kako je on sa toplinom gleda, kako pažljivo sluša sve što ona priča, kako je srećan kad se ona smeje njegovim šalama i kako je traži kad je nema, ali da se pravila da ne vidi. Da joj je život postao pun boja i opojnih mirisa otkad je on u njega ušao, da je svaka muka postala lakša, da su iz nje izbili svi one lahori i damari koji su je opet načinili ženom iako ona to nije dala. Ali protiv srca se ne može.
Shvatila je da se zaljubila. I to u čoveka koji ima porodicu, i to ona, koja i sama ima muža i decu. I to ona, koja je oduvek osuđivala takve žene. A sad je baš to što se ne sme udahnulo život u svaki deo njene duše. I osetila je kako je osećanja razdiru na dve strane – jedna je gorela i želela ga po svaku cenu, a druga je hladila i opominjala da ne sme da izda svoju decu i svog muža, ma kakav bio. Teškim korakom krenula je kući. Slutila je da je čeka velika tuga.
Poslednjeg dana u kome su radili zajedno odlučila je da bude čvrsta. Ubedila je sebe da je to što želi smešno, da bi se i on nasmejao kad bi znao, pa bi je to postidelo, da je sve to nemoguće, da je sama izabrala svog muža i da ga voli sa svim manama i vrlinama, a imao je on i vrline, ubeđivala je sebe, i da je sve ovo samo jedna obmana njene duše. I da će ga brzo zaboraviti čim ode. A nije htela ni da misli na dane koji dolaze. Ma, preturila je ona svašta preko glave, šta je jedan odlazak više ili manje važan?
Namerno je htela da ostane duže, da izbegne rastanak i ne oda se slučajno. Srce je tiho šaputalo da će se raskrvariti kad on ode, a ona ga je ućutkivala. Pre nego što je krenuo, prišao joj je i uhvatio za ruku. Rekao je da mu je rad sa svima bio pun zadovoljstva, a sa njom najviše. Pogledao je toplim očima u kojima se čitala neka skrivena čežnja , zagrlio je i tiho joj rekao da ne želi da se na ovome završi. Svaki njen nerv treperio je od njegovog dodira i ona je, ne znajući ni sama kako, osetila da mu spušta poljubac na obraz. Pogledao je, ispunjen srećom, i otišao.
Ostala je da u magnovenju misli na sve šta se dogodilo i da joj se kroz misli provlači jedna jasna misao koja je celu obasjava i žari: da on ne želi da se rastanu. Dugo je sedela dok je u njoj besnela bura od osećanja koja su se sudarala, podizala i spuštala. Želela ga je celim telom, a još više kad je shvatila da i on želi nju. Ali, znala je da to ne sme. I taj drugi deo njenog uma prekorevao je za poljubac.Njim je otvorila sva vrata koja nije smela.
Danima je vodila svađu sama sa sobom. A on je zvao, ispočetka retko, a kasnije sve češće i češće. Pričali su o svemu i svačemu, ali svoje porodice nisu spominjali. Ponašali su se kao dva davljenika koja se čvrsto drže jedan drugog iako znaju da je samo pitanje trenutka kada će se udaviti na otvorenom moru bez obala. Osećala je da želi da je vidi, ali se čuvala tog susreta i stalno odvlačila razgovor u drugom pravcu, kad god bi osetila da vodi ka tome. A on je strpljivo čekao da se ona otvori i da i sama poželi isto.
Jedno jutro javio joj je da mu je umrla majka. Bio je slomljen od tuge i dugo ga je tešila. Osetila je tada da je i njega privukla njena nežnost koju nije pronašao tamo gde je trebalo da je nađe. Zbližavali su ih turobni dani, a ona je patila zajedno s njim iako njegovu majku nikada nije ni videla. Patila je zbog njegove patnje i sve više želela da bude pored njega, da ga zagli jako i otera svu bol.
Nije mnogo prošlo i on je jedne kasne noći pozvao pun očaja. Uplašio je taj kasni poziv, ali svi su čvrsto spavali i ona je tiho izašla napolje da sazna šta se dogodilo. Prvi put ga je čula kako plače. Supruga je rešila da odu iz zemlje. Sve je već sređeno, a i smatrala je da njega ovde više ništa ne zadržava. Bio je očajan. Molio je da se vide i razgovaraju o svemu.
Ostala je kao skamenjena. Nije mogla ni da ga teši. Čula je samo da on odlazi zauvek i ta misao je sekla kao užarena žica. Pristala je da dođe, ali ne te noći. Smirio se. Rekao je da je čeka u kući svoje majke u Mostarskoj sledeće večeri.
Celu noć nije spavala. Lomila se kao nikada u životu. Pokušavala je da bude pametna, ali srce je nije slušalo. Želela je da pobegne s njim na kraj sveta, ali pomisao na decu je bacala na hladno tlo. A neki drugi glas je izvirao iz tame: zar ćeš pustiti jedinog čoveka pored koga si u životu bila srećna da ode? I izvirala su sva tužna sećanja, i rana smrt roditelja, i muž uz koga je želela da ima miran i srećan život, ali je dobila samo nemir, patnju i neizvesnost u njegovim pijanim noćima, dečji plač i strah od njegovih besnih ispada u magnovenju. I sve se u njoj bunilo da i ona ima prava da bude srećna, da i njoj u životu mora da krene.
Sutradan je sva drhtala, ali je znala da mora da ode. Došla je kući s posla i rekla da se organizuje proslava jer jedna koleginica ide u penziju. Muž je, pijan, počeo da viče kako ga stalno zapostavlja i najmanje o njemu brine. Pokušavala je da ga smiri, ali on se samo još više ljutio i vikao. I devojčice su se uznemirile, kao i uvek kad započne svađa. Uvređen i iscrpljen vikanjem i alkoholom, zaspao je obučen. Nije ga dirala znajući da će takav dočekati jutro. Otišla je da umiri ćerke. One su tiho legle u krevet i poljubile je. “Nemoj dugo, mama! Mi se plašimo kad tebe nema”, rekle su joj. Tada je znala kakav će odgovor da mu da.
Izašla je u prohladno jesenje veče. Žurila je u Mostarsku i preslišavala se šta će mu sve reći. Znala je odgovor na svako pitanje. Ali nije znala da će je on zagrliti čvrsto čim je vidi na pragu male bele kuće, da će zaboraviti na sve što je htela da kaže, da će je poneti ljubav koju je tako uporno pokušavala da uguši u svom srcu i da će poželeti da makar jednu noć bude potpuno srećna u nečijem zagrljaju kako nikada u životu nije ni sanjala da može da bude.
I dok je ljubio i dok je padao u zanos, osećala je kako mu se niz lice slivaju suze. Buncao je nad njenim telom o ljubavi koju već dugo krije i kako život bez nje nema smisla. Opijena tim slatkim rečima, uzvraćala mu je poljupce žedna njegovih usana i nežnih dodira. I otvarala mu se kao cvet koji se rascvetao, opojan i moćan, samo u njegovom snažnom uzdahu.
Ležala je pored njega i gledala ga kako spava. Slušala je njegovo disanje i poneki tihi uzdah u snu. Znala je da nikad nikog neće više tako voleti kao njega u tom trenu mračne noći rane jeseni. I zaspala je na njegovom ramenu i sanjala dugi prozirni veo koji joj stavlja na glavu i veliku livadu punu cveća na kojoj trče sa sinom koga mu je rodila i šum reke koji obavija magla i u kojoj on nestaje. Probudila se, a on je gledao dok je spavala i milovao je pogledima.
Ustala je i rekla da mora da ide. On je gledao sa beskrajnom tugom, ali je ništa nije pitao. Sve mu je bilo jasno. Pogledala je i samo rekla. “Ne ljuti se, ne mogu da ostavim decu”. Hteo je nešto da joj kaže, ali mu je pokrila usne rukom. Izgledalo je tada kao da je u trenu ostario. Ispratio je do stare kapije i gledao sa potajnom nadom i kao da je samo jedna njena reč dovoljna da sve promeni. Nije je rekla. Poljubila ga je i brzo izašla u svitanje koje je nosilo maglu sa reke.
Plakala je celim putem. Nekoliko puta je htela da se vrati i da mu kaže da bi bila najsrećnija žena na svetu kad bi svaku noć spavala na njegovom ramenu i kad bi se ujutru budila u njegovom nežnom pogledu. Ali nije. Deca su je vukla na drugu stranu. Nije smela da ih ostavi i prepusti bolu i strahu. Otimala se i kidala, ali je odlučila. Prodala je svoju sreću za njihovu.
Dani su prolazili. On je otišao, a ona je osećala kao da nema tla pod nogama. Dan po dan, nedelja po nedelja, sedela bi uz decu i svako veče ih milovala dok ih san ne otme od jave. A onda bi plakala dugo proživljavajući svaki tren iznova i iznova te jedine noći u maloj kući u Mostarskoj, u kojoj je dobila sve ono što je u životu oduvek želela da ima.
I tako godinama. I kad su deca odrasla, i kad je muž pao u postelju, i kad je ostala bez njega, i kad su ćerke otišle od kuće, svaka svojim putem. I nikad ga više nije videla. Nije ga ni tražila, čak ni kad je ostala sama. Plašila se da tu uspomenu, koju je godinama sve više ulepšavala, ne učini običnom i oskrnavljenom stvarnošću…
…Ustala je s klupe. Već se razdanilo i sunce se srebrnim sjajem prevlačilo preko talasa reke. Kad se podigne magla, sve se bolje vidi, tešila se. A i njena ljubav je ostala skrivena u onom davnom maglovitom jutru rane jeseni, istom kao što je i ovo sad. I učinila je pravu stvar, govorila je sebi, kao i svakog jutra svih ovih godina. Ko zna u šta bi se sve to pretvorilo da je pristala. Ovako, ima tu jednu noć u Mostarskoj koju niko ne može da joj oduzme, ona je samo njena i postojaće dogod i ona bude imala sećanje. Ali i jedan blagi glas se uvek umilno javljao: e, baš si ispala luda…

12

Loša komšinica

Kako-biti-dobar-komšijaOdmah da kažem šta me muči, bez okolišanja: u mojoj zgradi na prste jedne osakaćene drvosečine ruke ne mogu da se prebroje normalni ljudi. Ne, ne, nisam ni ja normalna, ako mislite da ću se svrstati u tu manju grupu.
Kad smo se moj muž i ja doselili, mislila sam da će nova zgrada koja se tek punila stanarima biti jedna raspevana družina puna divnih ljudi koji će se međusobno pomagati i družiti. Ovu sumanutu ideju ponela sam od kuće jer su mi kod roditelja upadali svi iz komšiluka kao da je naša kuća železnička stanica. Moj muž je išao u drugu krajnost: predlagao je da nikome ne otvaramo vrata. Odbacila sam ovu ideju i žestoko se zajebala. A u stvari, trebalo je da nađemo zlatnu sredinu.
Odmah su me, kao zveri plen, nanjušile tri babe penzionerke i krenule da me maltretiraju i dave kao zmija žabu. Posle nekog vremena, kad je zapretilo ili one ili ja, krajnje bezobrazno sam ih razjurila sa kućnog praga, i iz života, naravno, u koji su uporno pokušavale da se ušunjaju i saznaju toliko toga interesantnog o meni.
Kad se doselila poslednja komšinica, hvala Bogu, pa sam svoje lekcije već bila naučila. Jer da nisam, kakva sam budala, ko zna gde bih sada bila. Izgledala je neobično, a ove babe lešinarke su uskoro saznale i rastrubile da je, iako mlada, imala moždani udar i otada ne hoda kao pre nego ima problema sa centrom za ravnotežu. Tada su prestale da je optužuju da se naroljava i svi su osećali neku vrstu sažaljenja. I ja, naravno. Gre’ota da mlada žena doživi takvu sudbinu.
I bilo nam je mnogo žao.Čak i onda kad je počela da dovodi dečka, krezavog narkomana, s kojim se zajedno drogirala.
I kad je dečko narkoman lešio noćima, a ona plakala da nema da mu da pare.
I kad ga je najurila i nastavila da se drogira sama.
I kad je polomila vrata od strujomera jer su joj isključili struju, pokušavajući da je uzaludno nekako poveže. Doduše, tada sam odreagovala tako što sam na ista vrata zalepila papir na kome sam napisala da ćemo sledeći put kada neko bude uništavao imovinu zgrade (sve po P.S.-u) pozvati policiju.
I kad je dovela novog đuvegiju, direktno iz zatvora, koji se svima u zgradi predstavio kao čovek koga mnogo boli glava jer je upravo izašao sa desetogodišnje robije i da je bolje da ga ne diraju.
I kad je počela da nam dolazi na vrata i traži: cigarete, upaljač, uloške, šećer, kafu, beli luk, jaja, ulje, kišobran i, naravno, pare da bi novom dečku mogla da kupi nešto da jede.
I kad je iz hiljadu razloga pokušavala da pošto-poto pređe naš prag, ali joj ja (poučena iskustvom sa babama – zverima) nisam dozvolila.
I kad je počela po kraju da krade veš koji su ljudi kačili na žicu da se suši.
I kad je ukrala dve dukserice mojoj bivšoj komšinici, a ja ćutala “da se ne bih uvlačila u tu priču”.
I kad je komšiji koji živi prekoputa nje ukrala nove patike, koje je on (seljober) ostavio ispred vrata.
I kad je počela da krade po supermarketima po kraju, pa jednom mene zamalo uvalila jer se zapričavala sa mnom kod kase, a sve u cilju da neprimetno, sa punom jaknom ukradenih stvari izađe napolje. Sva sreća, pa niko nije pomislio da sam joj ja saučesnik.
I kad je počela da skuplja narkomane na svom prozoru.
I kad je policija došla na naša vrata sa njenom slikom na poternici da me pita da li je prepoznajem.
I kada su posle dva dana ponovo došli i odveli je sa sobom.
A danas sam od nje dobila grdnju. Bila je ljuta jer joj je neko istresao mrvice na sušilicu za veš. Optužila je mene i rekla da sam nekulturna i da ne znam red, da ovo nije kuća u kojoj živim sama nego zgrada u kojoj svi treba da živimo i ne ometamo jedni druge.
Nisam razgovarala s njom jer mislim da bi bilo sumanuto. Pogotovo zato jer vidim da je žena nervozna jer nosi nanogicu i sigurno joj je strašno što ne može da napusti kuću. I baš nam je žao.
A ja se pitam da li sam možda loša komšinica jer ne samo što joj nisam odnela korpu voća ili kolača kad se uselila (sad je kasno da o tome mislim), nego što joj ni sada ne posvećujem nimalo pažnje i ne olakšavam njene turobne dane u kućnom pritvoru… Pih, kakav sam loš čovek, da ne kažem žena…

0

Dolina Pčinje – divljina i spokoj jugoistočne Srbije

pcinja vrayji kamen serbianoutdoorNa krajnjem jugoistoku Srbije, tamo gde se već preko planina nazire Bugarska, sa padina planine Dukat sliva se nekoliko malih potoka. Najveći od njih izvire ispod vrha Bela voda i spajajući se sa razigranim kristalnim vodama pravi Crnu reku kod sela Radovnica. Odatle, niz padine, kroz šumsku hladovinu, sakupljajući snegove koji se lagano tope, spušta se ka zapadu i menja ime u Tripušnica.

pcinja tripusnica politika
Sada već prava reka, puna riba i zelene mahovine po velikom kamenju na svojim obalama, u zagrljaju sa Kozjedolskom rekom kod Trgovišta konačno dobija svoje pravo ime – Pčinja.

pcinja spinandfly
U sveže prolećno jutro, teče ona u podnožju Široke planine. Nabujalih voda od lanjskih snegova i kiše koja je celu noć plaho kvasila njene obale, miriše sve oko nje na biljne sokove i divlju travu, povetarac već ljulja mlado lišće i prve pupoljke na granama ispucalih starih hrastova. Zemlja počinje da ispušta prvu blagu toplinu i skida sa sebe hladni ogrtač u koji je uvila zima.

pcinja111

I čim se spoji sa Korućicom, Pčinja kreće u svoju, od divljine i netaknute prirode, prelepu dolinu. Dok dubi put između Kozjaka i Rujena, stvara svoju klisuru, krivudajući silna i nemirna, kao da u sebi još nosi dah turskih vremena, kao da oko nje još diše ono vreme iz romana Bore Stankovića i na svom divljem i neobuzdanom alatu jaše Sofkin svekar Marko dok zemlja pod njim puca i kruni se.

pcinja dolina sa vrazjeg kamena serbianoutdoor
I baš tu, gde Pčinja najviše huči preko kamenja i stena i kao da u sebi krije topot divljeg konja, plava i prozirna, snažna i moćna, plahovito je presekla stenu i izvajala desetak kamenih stubova. To mesto se zove Prosečnik, a u narodu je poznato kao Vražji kamen. Tri kamene kupe odolevaju njenoj snazi, a na jednoj od njih se nalazi bogomolja Presvete Bogorodice. Narod, sklon sujeverjima i fantastičnim pričama, u njoj ne pravi ni venčanja ni krštenja jer veruje da je ukleta.

pcinja11111
Na jednom mestu je reka presečena branom, pa joj je otrgnuta i zauzdana snaga. Ali, ni tu se ne da već moćno preliva prepreke i stvara mala ostrva kao sprudove prekrivena mahovinom.

pcinja1
I tako Pčinja, na čas divlja kroz šumu, na čas mirna kad zađe među livade i pašnjake i ravne obale pune peska i svega što svojom silinom sa sobom nosi, teče dalje. A tu se na njenim ivicama i proleće osili, pa se prosto oseća kako pucaju pupoljci, kako ptice jače pevaju,kako se i šuma i sve životinje u njoj bude, pa se snažnije i lepše diše na ćilimu od divljih cvetova i mirisnih trava dok se sunce kao zlato prepliće sa vrhovima drveća.

pcinja1111
I baš u njenoj velikoj zelenoj dolini,kao dah spokoja i smirenosti, obasjan sunčevim zracima, izdiže se veliki manastirski kompleks Sveti Prohor Pčinjski. Na šumovitim obroncima Rujena i Kozjaka, na samoj obali Pčinje, još od 11. veka ugnezdio se manastir posvećen Svetom Prohoru, jednom od balkanskih svetaca, čije se mošti ovde čuvaju. Legenda kaže da je u ovoj dolini vizantijski vojskovođa Roman Diogen gonio ranjenu srnu, koju je od njega zaštitio isposnik. Diogen se uplašio videvši starca, ali ga je ovaj umirio rekavši mu da ima predskazanje da će biti izabran za cara u Carigradu. Kada se to obistinilo, novi car je zaboravio na vidovitog isposnika, ali mu je on došao u san i prekorio ga. Diogen se potom vratio u dolinu Pčinje i uzalud pokušavao da ga pronađe. Na mestu gde ga je jedini put sreo podigao je crkvu posvećenu njemu, a na padinama Kozjaka isposnicu, kao i otiske njegovih stopa u kamenu.

pcinja manastir srbin
Danas se u dolini izdaleka vidi velika bela crkva koja kao da sija na suncu i oko nje mnoštvo konaka. Od svih najlepši je Vranjski, koji čuva dah starih vremena i način kako se živelo u davno tursko doba. A u blizini se ugnezdila stara vodenica iz 19. veka, usred stoletne hrastove šume i mirisne livade. U njoj se danas mogu probati starinska, davno zaboravljena srpska jela i jesti pčinjski med, pogača od raženog i heljdinog brašna i piti manastirsko vino i rakija.

pcinja manastir prpc
I tako, nastavlja Pčinja svoj put, sa svih strana omeđen planinama, koje ona uporno i silovito dubi, ka Makedoniji, gde je na kraju puta čeka Vardar, širok i plav, da se sa njim stopi i lagano oteče u Egejsko more.
Iako je u Makedoniji njen put duži, u Srbiji je lepša, divlja i plaha, sa svojim krivudanjima i ostrvcima koja obilazi, stvara i odnosi. A najlepša je kad sa vidikovca na planini bljesne, prozirna i sjajna, pod toplim prolećnim suncem, dok se priroda oko nje budi i blista, čista i neoskrnavljena rukom čoveka.

pcinja11

P.S. Fotografije uzete sa sajtova: serbianoutdoor, spinandfly, dizajnzona, sepa, srbin, politika i visitserbia

8

Profesori krokodili

prof krokKad diplomiraš, to je mnogo dobar osećaj. Misliš, jadan, kako će ti se sve godine mukotrpnog učenja isplatiti, kako ćeš zaboraviti na svaku traumicu koju ti je kao suvenir prikačio svaki isfrustrirani profesor kome si ti služio kao mentalna kruška u luna parku i koji ti je čak i najlepši predmet uspešno ogadio i kako ćeš konačno moći da budeš ono što si oduvek želeo i maštao i da ćeš procvetati na poslu koji voliš. Eto, jadničak naivni. To ima samo kod Branka Kockice.
Sve ovo sam mislila i ja i kao ptica krenula da širim krila u želji za poslom o kome sam maštala još kao dete. Sutra malo. Rekoše mi da ću posao profesora srpskog jezika naći u školi samo ako su mi mama ili tata direktori, pa me dovedu kod njih da radim. Dal’ da pod stare dane tražim usvojitelje ili hraniteljsku porodicu budžovana, tek ne gubim ja nadu nego obijem pragove svake škole u okruženju i odnesem svoja dokumenta, po principu: možda me se sete. Naravno, niko ni da pomisli.
Opet ja, tvrdoglavi Ovan, ne gubim nadu. Pronađem na Fejsbuku grupu “Profesori srpskog jezika” i odlučim da se prijavim. Računam, to su moje kolege, baš sam ponosna što sam deo jednog takvog intelektualnog miljea, pa možda mi i pomognu da pronađem posao, jer ti dobri ljudi su na izvoru informacija, a kolegijalnost na prvom mestu i slična sranja, ići će mi na ruku. Uostalom, čak i ako ništa ne uradim, njihova prepiska, saveti i iskustva ostaviće me u materiji, da ne zarđam.
I tako postanem ja član grupe. I mnogo sam ponosna, pa to su svi oni koji uče decu u školi kako da vole jezik, kako da vole knjigu, kako da se lepo izražavaju, kako da ovladaju opštom kulturom. I sve čekam neke zanimljive priče, međusobne savete kako omiliti deci suvoparnu nastavu, kako ih naučiti da čitaju, vole i razumeju književna dela, kako ih motivisati da zavole gramatiku i reči i rečenice koje se u njoj rastavljaju na delove, pa nanovo sklapaju. Pa, pošto mi se vremenom očekivanja smanjuju, nadam se bar nekoj anegdoti sa časa. Džaba sve…
Umesto svega što čekam, tu su pitanja sa pravopisnim greškama (zapanjena sam jer je to kod profesora koji uče pisanju generacije i generacije NEDOPUSTIVO), pitanja iz gramatike koja se obrađuju još u mlađim razredima osnovne škole, pa jedna čak zatraži da joj neko objasni kako izgledaju pisana latinična slova!
Sporadične pozive na seminare i objave entuzijasta da je na taj dan rođen ili umro neki velikan svetske ili domaće književnosti zatrpavaju »porukama kukanja« da im se obradi neko književno delo! Da objasnim: kad se pripremate za profesora srpskog jezika i književnosti, na fakultetu imate predmet Metodika nastave. Tada učite kako se vodi čas. I nije to nešto zbrda – zdola, kako nam se činilo kad smo nekada iz klupe blejali kroz prozor. Ne, ne, čas se podeli na tri dela i u svakom segmentu profesor ispuni deo zadatka koji je sebi zadao, a cilj je da se delo obradi u potpunosti, ali i da se učenici zainteresuju i da ih profesor animira tako da im sve to bude blisko, pa ga i zapamte i, što da ne, požele da pročitaju još neko delo tog istog pisca.
E sve je to lepo u mašti, ali za to treba, bato, da se zapne, da se radi, da se bude kreativan, da se vole i ta deca i taj predmet. E, a ako nekoga sve to mrzi, on lepo ode na grupu “Profesori srpskog jezika” pa iskuka da mu neko sažvaće kako se delo sprema i svi sutra zadovoljni: profesor jer se nije mnogo umorio oko pripreme i fino izošljario, deca jer ih ovaj ne smara jer ni sam ne sme mnogo da se uvlači u detalje i sve u svemu: prošao još jedan dan, i to smo otaljali… E tako se to radi. Ali, onda ne smeš da zucneš kad vidiš da ti učenici čitaju iskasapljenu lektiru na internetu. U čemu je razlika između njih i tebe? Pa, nema je. Svi prepisujete i varate.
I tako na toj intelektualnoj grupi vlada idila koja se povremeno prekine jer, kao i uvek u životu što onima koji bi da uživaju neko nešto kvari, tako i ovde klanu “zaposlenih” krv piju “nezaposleni” profesori. Ne daj Bože da neko priupita ima li negde slobodnog mesta ili bar zamene jer mu je posao očajnički potreban. “Zaposleni” kao krdo bizona kreću na ovu naivnu i napaćenu dušicu, uznemireni sopstvenom paranojom da se pojavio još jedan koji bi im rado izmakao stolicu na kojoj sede i koju su teškom mukom ščepali. Tada kreće jedna piljarska svađa gde se zaboravljaju strane reči i izrazi i izvlače one iz Vukovih erotskih pesama. Da, da, pogotovo kad “nezaposleni” stanu u odbranu svog novog člana, pa se sazna ko se kako zaposlio, ko je potezao partijsku knjižicu, koji direktor je najveće đubre okruga, kome je oduzeto od fonda časova da bi se prebacilo na nečiju ženu, ćerku, švalerku, ko je odrtaveo i vreme mu je za penziju, zbog koga mladi ne mogu do posla pa i to utiče na natalitet, ko kvari decu jer im piše maturske radove za pare i tako potkopava mukotrpan profesorski rad u školi itd, itd.
I onda se sve to polako slegne i opet nastane žabokrečina uz kreketanje prepričanih dela i priprema za čas. Tek poneko bljesne ubacujući, ničim izazvan, pohvalu kako je lepo gledati RTS, a ne rijalitije na drugim televizijama i u njima neke mnogo čudne i ružne ljude. Svi se ćutke slažu, mada verovatno nikome nije jasno kakve to veze ima sa profesorima i nastavom, ali ćute, valjda da se ne odaju da i oni sami blenu u te čudne i ružne ljude.
Al’ ovi “nezaposleni zlikovci” ne spavaju. Kad im baš dosadi njihov “zgubidanski” život, okače im šalu skinutu sa Njuz neta da će Ivan Klajn izjednačiti upotrebu je l’ i jel’ jer ga je to nepismeni narod molio. E onda opet kreće haos dok ne shvate da je sve samo vic i da su ih “nezaposleni” nasamarili. Al’ dok ne shvate, izliju i najskrivenije misli. Neki muški profesori se toliko zapale da optuže Klajna da ne samo da nije Srbin, nego i da je “peder” koji hoće da “izjednači dupe i onu stvar”, što u principu i nije čudno jer “pederi napadaju sa svih strana”. Šta reći na ovakvu opasku jednog profesora srpskog jezika i književnosti, pedagoga i vaspitača?
Ali, takvo je danas došlo vreme. I nemojte misliti da ja sve profesore stavljam u isti koš. Ne, nikako. Sigurna sam da još uvek postoje dobri, vredni i kvalitetni, koji, kao oni nekada, još uvek mogu da budu idoli svojim učenicima, da oni zbog njih zavole neki predmet i da krenu njihovim stopama, pa jednog dana i sami postanu prosvetari. Sigurna sam da ih još uvek ima, ali oni ne gube vreme na grupi “Profesori srpskog jezika”, već čitaju, osmišljavaju i uživaju u svojim dostignućima.
Pa ne pitajte se onda zašto su deca nepismena, zašto ne vole da čitaju i zašto im roditelji uzimaju privatne profesore iz srpskog jezika. Ah, da, i zašto znaju ko je Kristijan Golubović, a ne znaju ko je Dobrica Ćosić. Ne kažem da nema krivice i u roditeljima, ali, ruku na srce, ni profesori nisu baš neke cvećke. Ni njima više ništa nije važno, sem da otkače časove sa decom koja im idu na živce, a i da sačuvaju svoje mesto koje, malo- malo, pa neki novi “nezaposleni zlikovac” hoće da im drpi. A znate kako kažu mangupi: “Mala bara, mnogo krokodila”. A u ovoj našoj bari izgleda da su nestala sva pravila…

0

Boka Kotorska – prelepi fjord Jadrana

bo3Legenda za Crnu Goru kaže da se Bogu pocepala vreća kada je nad njom delio prirodne lepote, pa su sve planine poispadale i pale na njeno tlo. A među njima i klisure i kanjoni reka koje krče svoj put kroz kamen i divljinu. I plavo more koje svojim talasima zapljuskuje obalu, odbeglu od krša i golog kamena.
I baš tu, gde se obala i more spajaju, nalazi se zaliv, jedinstven u svojoj lepoti i slikovit u dubokom prodoru mora među strmim i masivnim brdima. To je Boka Kotorska, najlepši zaliv Jadranskog mora, prepuna draga i uvala, malenih ostrva razbacanih po mirnoj morskoj površini, tesnaca i prolaza, ukrašena ruševinama starih manastira, kuća i nekadašnjih utvrđenja, omeđena visokim golim planinama koje je natkriljuju i ogledaju se u blistavom plavetnilu mora.
Najlepši pogled na ovaj prelepi fjord Jadrana puca sa starog puta koji se od Cetinja, preko Ivanovih korita, Lovćena i Njeguša spušta prema Kotoru. Niz dvadeset pet krivina put vijuga dok posmatraču zastaje dah od prirode koja se ovde baš razgalila i razmahnula u svojoj lepoti. I ne znaš da li pre da gledaš planine koje se nadmeću u veličini i lepoti ili moru koje se strpljivo i uporno uvlači među njih.
A u dnu se rasprostro veliki zaliv i u njegovom najudaljenijem delu, pod Lovćenom i Orjenom, Kotor, drevni rimski grad, opasan zidinama koje svedoče o burnoj istoriji i bogatstvu kroz vekove, grad pomoraca, veštih majstora, umnih ljudi. Nekada je ovde bila veoma razvijena flota jedrenjaka, a i sada poneki koji mirno plovi plavetnim zalivom podseća na ta davna vremena.

kotor viva elmundo
Na obodu kotorskog zaliva ugnezdio se Stoliv, a iznad njega visoko šume divljeg kestena i crkva Svetog Ilije natkriljuju ovo tiho mesto koje se budi u maglovitim jutrima i kupa na toplom letnjem suncu.
Sa druge strane, u dnu strmih obronaka brda Sveti Ilija, smestio se Perast, a odmah uz njaga malena ostrva, prepuna legendi i starih tajni.

perast1
Gospa od Škrpjela je ostrvce koje su ljudi otrgli od mora. Legenda kaže da su braća Morići na hridima pronašli Gospinu sliku, pa odlučili da na njemu podignu hram posvećen Bogorodici. U početku je tu bila kapela, a u 17. veku Venecijanci su podigli katoličku crkvu. I danas se ostrvce postepeno obnavlja zahvaljujući fašinadi, starom običaju u kome Peraštani barkama dolaze do ostrva i bacaju kamenje u more u spomen njegovom nastanku.

gospa od skrpjela boards
Drugo ostrvo, Sveti Đorđe, okruženo je kamenim zidinama. Nazvano po zaštiniku Kotora, na njemu se nalazi benediktinski manastir iz 12. veka i groblje na kome se sahranjuju svi Bokeljci. Oni ga zovu i Ostrvo mrtvih jer podseća na večni rastanak od sjaja i lepote života, a čempresi, simboli smrti i nestajanja, kao ga još više boje tugom i mirom.

gospa atchuup
Ali, u ovom veličanstvenom spoju prirodnih lepota život toliko kipti na sve strane da se o smrti ne može misliti. More, u svojoj snazi, dubi dalje novi zaliv, Risanski, u kome se, u dolini između strmih padina brda i Orjena, golih, a ponegde prošaranih maslinjacima i tamnim iždžikljalim lovorima, ugnezdio istoimeni gradić, burne istorije, pun uspomena na davne ilirske dane i slavnu kraljicu Teutu.

risan montenegrotaday
A odmah nasuprot njemu leži Morinj. Mestašce kod koga se sa visokog Orjena sliva Suva reka, ponornica koja dubi kras i stvara nove oblike, snažni izvori iz kojih izbijaju rečice i reke Mala venecija, Sutvara i Rijeka, koje teku kroz polje i nose ledene vode iz dubina, zbog kojih je more ovde hadnije nego bilo gde drugde, ali i čisto i još plavlje. Na njihovim izdubljenim obalama zelene se brda puna divljeg kestena, lovora, jela i smrča, a u podnožju rađa nar i cvetaju prelepe crvene i bele kamelije.

morinj discover-montenegro
I odmah iza rtova Đinović i Đurić, ispod brada Kruševice i Sveti Ilija, nalazi se tesnac, ulaz u ovaj najdublji deo Boke. Vetrovite Verige, moreuz širok svega 250 metara, spaja najdalji sa Tivatskim zalivom. Ime je dobio jer je u 14. veku kralj Lajoš preko njega razapeo lance (verige) da neprijateljski brodovi ne mogu da prođu do Kotora i ugroze ga. O tim davnim vremenima još svedoče ostaci kula i stražara. A sa njegovih uskih strana smestila su se dva mestašceta, Kamenari i Lepetane, poznata svim turistima zbog trajekata koji ih prebacuju sa obale na obalu.

verige likemontenegro
Sa jedne strane obalom su se razmestila malena mesta: Bjela, Baošići, Đenovići, prepuna palmi i pitomih obala, a sa druge veliki zaliv sa Tivtom u svom središtu. Grad u podnožju Vrmca, dalekog ogranka Lovćena, prepun palmi rasutih po velikoj beloj rivi na kome usidren beli jedrenjak Jadran pozdravlja sve one koji dolaze i odlaze, poznat po velikom parku u koji su pomorci, dolazeći sa svojih dalekih putovanja, donosili čemprese, borove, magnolije, platane i eukaliptuse, okružen malenim ljupkim ribarskim selima, ponosno se odmara na vrelom suncu.

tivat zocky
Uz njega je čitav arhipelag ostrva i ostrvaca. Tu je i poluostrvo Prevlaka, poznatije kao Mihaljska ili Ostrvo cveća, prepuno maslinjaka i tihog manastira Svetog Arhangela Mihaila, iz čijeg se dvorišta može slušati tišina narušena šumom mora i gledati lepota ovog čarobnog mesta. Uz njega se nalazi i ostrvo Gospa od milosti, na kome je pogignut manastir usred čempresa i maslinjaka, koji se povijaju pod vetrovima sa mora.Tu je i Sveti Marko, poznato i po imenu Stradioti, ostalo iz vremena Mletaka jer je korišćeno kao logor za vojnike grčkog porekla. Za njega je vezana i legenda da su ga grčki bogovi poklonili hrabrim ratnicima zbog velikih pobeda da se na njemu odmaraju i skupljaju snagu za nove podvige. Ali, zbog velike lepote, ratnici su ostali na njemu, odlučili da prestanu da ratuju i kao simbol mira, zasadili maslinu. Bogovi su se tada razljutili i poslali veliku oluju i bolest, od čega su svi ratnici poumirali, a ostali su samo bezbrojni maslinjaci po ostrvu.

Uz Tivat pribilo se i maleno ribarsko selo Lastva. Visoko u brdu, iz gustog zelenila izviruju kamene kuće sa crvenim krovovima, a na vrhu stara crkvica Svetog Vida. Iznad nje modro nebo, okolo velelepna brda i planine, a ispod more svetluca na suncu kao da je prekriveno draguljima. A što se ide niže, sve je više kuća koje nose dah nekih davnih venecijanskih vremena i usred sve te lepote crkva Svetog Roka s početka 20. veka.

donja-lastva-sv-roko
Tivatski zaliv se završava Verigama, a počinje Kumborskim tesnacem, još jednim suženjem brda koja nisu dala moru da svoj put probije koliko ono želi. U tome su ga omele brdovita Luštica s jedne, i mestašce Kumbor s druge strane. Tu se vidi još jedan veliki, Hercegnovski zaliv i već se nazire otvoreno more.

Prvi koji se s pučine vidi u svom belasanju među bujnim zelenilom je Herceg Novi. Na padinama Orjena, smestio se ovaj prelepi grad sav u stepenicama i cveću, burne i bogate istorije, da svedoči o drevnim moreplovcima i koracima mnogih naroda po svojim starim kamenim pločama. Na samoj obali, na stenama koje zapljuskuje more, od davnina se izdiže tvrđava, velika Forte Mare, u čijem podnožju je izvor, iznad kog stoji ploča sa stihovima Alekse Šantića, u kojima je opisana sva lepota Boke, »neveste Jadrana«. Sa mora se vidi najviša od svih kula tvrđave, Kanli, koja ponosno stoji na vrhu. Nekada je u njoj bio zatvor, pa je po tome i dobila ime, a na turskom znači »krvava kula«.

hercegnovi hotel'novi
U Herceg Novom je i veliki park nekada čuvenog hotela »Boka«, poput botaničke bašte sa egzotičnim biljkama, donetim sa svih strana sveta. Prava mala mediteranska oaza prepuna palmi, magnolija, eukaliptusa, agava, kaktusa, stabli pomorandži i kivija i žutih mimoza.
A na brdu iznad grada proteže se Savinska dubrava, greben ispresecan šumskim stazama kroz oleandere, borove i čemprese sve do manastira Savine i vidikovca, sa koga se pruža veličanstven pogled na zaliv, posebno kad iza Orjena zalazi sunce pa i more i sve oko njega dobije zagasitiju boju.

savina szrzlj3
A i na suprotnoj strani zaliva svetlucaju prva večernja svetla. Mala mesta rasula se po obali u podnožju Luštice, između rtova i malih uvala. Tu su i Rose, ribarsko selo, prepuno zbijenih kuća, koje se tako brane od vetrova sa pučine, nekadašnja carina na ulazu u Boku.

rose montenegro
I eto nas već na otvorenom moru. Jadran u sumraku postaje taman, a na ulazu u zaliv brodove opominje malo ostrvo Mamula, sa utvrđenjem i svetlom koje treperi. Mornari ga zovu i Lastavica jer stoji otrgnuto od kopna ka velikom i tamnoplavom moru, kao ptica koja leti ka jugu.

mamula hiddentravelplace
I dok se lagano spušta noć, pod nebeskim svodom prepunim blistavih zvezda, Jadran iznova započinje svoju strasnu priču sa Bokom i uvek je uz nju, razdragan i plav. A ona, u smiraju dana, dok joj strme padine planina rumenilom boje poslednji zraci sunca, čeka ga da na obalama iznova zaplešu svoju tihu ljubavnu igru.
boka polifoniczni

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: viva elmundo, travelblog, hiddentravelplace, discover – montenegro, montenegro, franks travelbox i likemontenegro