6

Šapat kraljevog štapa

stapPre mnogo godina u jednom plemenu na zapadu vrele Afrike došlo je do velikog uzbuđenja – kraljevski presto je ostao prazan. Kralj je vodio česte ratove u želji da pokori susedno pleme i u jednoj velikoj i strašnoj bici stradao je sa svih svojih šest sinova.

Jednog jutra, kada je i nebo bilo sivo od prašine koja se dizala sa njihovog bojišta, stari plemenski vrač Badru je rešio da sudbinu uzme u svoje ruke. Otišao je u najudaljeniji kraj tropske šume koja se protezala daleko ka obali velike vode, do drveta iroko, koje su posadili još njegovi daleki preci znajući da će se jednog dana između dva meseca roditi njihov potomak koji će odlučivati o prestolu plemena.

Drvo iroko dočekalo ga je čvrsto isprepletanog stabla, čija su se vlakna toliko bila izuvijala da niko nije mogao da ga poseče. Ako bi i probao, ono bi se samo još jače uvilo i steglo poput kamena. Samo je vrač Badru imao oštru kamu koja je zasekla tvrdu koru dok iz nje nije potekao neobičan sok, poput suza. Dok ga je zasecao, čuo je jedan neobičan šum, kao da je samo drvo progovorilo:

– Badru, čekam te već godinama da ti došapnem proročanstvo koje u svojoj utrobi nosim otkad sam stvoreno. Od parčeta mene napravićeš najlepši štap na svetu, a u šupljini na dnu stabla pronaći ćeš i ukrase za njega. Tada ćeš dobro razmisliti kome ćeš ga dati. On mora pripasti najboljem, nekome ko će doveka vladati i doneti svom narodu sreću i blagostanje. Bude li se desilo drugačije, na štapu će se stvarati pukotine koje će se širiti koliko i kraj vlasti kralja. Onda će nestati i pleme i njegovo selo. Zato moraš dobro da razmisliš kome ćeš ga dati.

I kao da je od testa, Badru odreza veliki komad drveta, sede ispod njega i krenu da ga svojom oštrom kamom oblikuje. Isprepletana vlakna kao da su se i sama odvijala a godovi se spajali u žutosmeđoj lepoti sve tamnijih šara. U šupljini je pronašao parče ebonovine tamne poput afričkih noći, malu slonovu kljovu i jedan zamotuljak pun zlatne prašine. Cele noći Badru je deljao i rezbario štap ukrašavajući ga i gladeći dok nije postao ravan poput mirne velike vode koja se u svitanju ljeskala pod izlazećim suncem.

Pogleda ga s divljenjem – dug štap žućkaste boje sa prstenom od zlata i slonove kosti i drškom u obliku crnačke kraljevske glave. Kao da mu je i samo proviđenje cele noći slalo snagu u rukama i dah lepote kojom je stvorio pravo malo umetničko delo. Ostalo je još samo da odluči kome će ga dati.

Do puta ka plemenu i selu sa velikom kraljevskom kolibom koja je sad bila jezivo prazna,  premetao je po mislima šta da radi. Zahvaljujući čestim ratovanjima poslednjeg kralja, mnogobrojni muškarci se nisu vratili. Da, odluči, vreme je izabrati nekog krotkog, mirnog, posvećenog božanstvima i svom narodu. I čim uđe u selo spazi mladog i snažnog Keitu kako smireno gleda u nebo. Pomisli da je on, sa svojim neobičnim imenom koje na jeziku Afrike znači vernik, najbolji izbor za sve.

I zaista. Čim vrač Badru izabra Keitu za novog kralja i predade mu žutosmeđi štap od drveta iroko, celom plemenu i narodu krenu nabolje. Smešile su im se godine mira i blagostanja. Zamenivši ratove radom, i bogatstvo se uvećavalo. Najlepše devojke sela birao je Keita za svoje supruge, kako običaj nalaže, i one su mu rodile mnogo dece, od kojih je najstariji dečak postao princ i čekao dan kada će svog oca naslediti na prestolu i dobiti taj neobični štap koji kao da je davao još veću mudorst i snagu njegovom ocu.

Godine su prolazile, pa i ceo vek. Selo poče da biva sve veće, umesto koliba podigoše se i kuće sa slamenim krovovima, a od kraljevske kolibe postade veliki dvor optočen zlatom i dragim kamenjem i svim bogatstvom koje se slivalo ovom miroljubivom vrednom narodu.

Ali, da sreća ne traje doveka, pokaza se sa praunukom Keitom IV. Iako u početku ništa nije slutilo na nevolju dok je narod živeo zadovoljno i ne misleći da u kraljeve stvari treba da se meša.

Keita IV je bio mudar, pravedan i smiren čovek, ali se od ostalih predaka i svojih muških podanika razlikovao samo po jednom – voleo je samo jednu ženu. Jumoke je bila zenica njegovog oka i kada mu je jednom osvojila srce, nije poželeo više nijednu, ma koliko da su mu se nudile najlepše devojke njegovog plemena. A ona je bila prava lepotica, gipka i graciozna poput brze antilope u savani. Kada mu je rodila muško dete, i to isprve, nije postojao srećniji kralj na celom svetu.

Keita IV je obožavao svog malog sina, možda čak i više nego što je voleo svoju ženu. Nije bilo te stvari koju nije hteo da mu učini, da je hteo zvezde s neba, on bi mu ih skinuo. I Jumoke nije zaostajala i mali princ je znao da nema želje koja mu se neće ostvariti.

Godine su prolazile i kad je Keita V došao na vlast, otac mu je već bio star i bolestan. Ležeći na zlatom optočenom krevetu, ispričao je svom sinu legendu o štapu od drveta iroko, istu onu koju je njemu ispričao njegov otac pred svoju smrt i otkrio tajnu godina blagostanja. Molio ga je da vlada mudro, pravedno i čvrsto, da osluškuje svoj narod i voli svoje pleme. I Keita V je obećao da će biti sve kako otac kaže.

Onog trena kada je stari kralj zauvek zatvorio oči, mladi vladar je preuredio dvor optočivši ivice vrata sjajnim dijamantima a zidove obložio svilom i kadifom. A onda je izabrao svoje žene, rešen da ima veliko potomstvo i ne veže se samo za jednu ženu kao njegov otac.

I zaista, sve najlepše devojke plemena došle su ispred dvora da ih Keita V odabere. Išao bi sa svojim štapom kucnuvši po zemlji ispred svake koja bi mu se dopala. Kada je izabrao šest najlepših, okrenuo se i ušao u dvor. Uzbuđene devojke krenule su za njim, bilo je samo pitanje vremena koja će od njih roditi naslednika.

Ali, ne namešta život baš sve kako onaj koji ga živi želi, nekada se i umori od okretanja točka na srećniju stranu i kao da baš nestrpljive najviše kazni. Godine su prolazile a žene Keite V rađale samo žensku decu. Svake godine po jednu, očajne, a otac sve gnevniji uzaludno iščekujući sina.

Prvi put se posle celog veka začuo plač očaja u sada već velikom selu kada je Keita V isterao svih šest žena iz dvora sa sve kćerima i naredio da zauvek napuste selo kad ne umeju da mu rode naslednika. Majke su plakale kršeći ruke nad zlatnim vratima, a devojčice uplašeno stajale sa strane drhtavo grleći jedna drugu. One koje su ga najviše volele ostale su da čekaju da izađe, a kad se napokon pojavio, pohitale su mu u susret ne bi li se obisnule o njegove noge moleći ga da se vrate. Iz kraljevih očiju suknuo je gnev poput plamene munje i prvi put je okupljeni narod video kako svojim štapom udara zemlju ispred njih ne bi li prestale da mu se približavaju. Vratio se ogorčeno u dvor ne primetivši kako na štapu poput žilica na listu vijugaju tanke i opasne pukotine i ne čuvši zloslutni šapat koji se iz njega oglasi.

Godine su prolazile a u selu se ceo život okrenuo naglavačke. Svaku ženu plemena Keita je zvao u svoj dvor ne bi li mu podarila muško dete. One bi ostavljale svoje muževe i decu i dolazile, a među muškarcima se raspirivala sve veća srdžba. U ljutnji i potmulom gnevu prestajali su da rade priželjkujući kraljevu smrt. A on je još uvek bio u punoj snazi i – dobijao samo žensku decu. Svaka od novih majki bila bi proterivana iz sela a na štapu kojim bi malo-malo pa lomio svoje skupocene stvari po dvoru od nemoći i jada dubile su se pukotine poput dubokih ožiljaka nesreće i srama.

Kada su sve žene sa svojim kćerima oterane iz sela, Keita V je okupio preostale muškarce, koji su ga gledali zakrvavljenim očima od tuga koje su ih kosile. Deca su im umirala, a glad je kucala na vrata. Ali, činilo se da kralja to nimalo nije briga.

– Narode, vreme je za pohod! Nijedna žena iz plemena nije mogla da mi rodi princa i vreme je da krenemo dalje, da svako drugo pleme pokorimo i zarobimo mnogo žena. Ja znam, ja osećam, da neka tamo, neka koja samo mene čeka, može da mi podari sina – grmeo je iz sve snage. – Krenimo u pobede! Svi zajedno, za spas kraljevskog potomstva i plemena!

Okupljeni muškarci gledali su ga ugaslim očima, u njima više nije bilo ni želje ni nade. Neki se i okrenuše i odoše svojim kućama. Videvši ih takve, bez žara i snage, Keita V oseti bes kakav nikad nije, onaj koji nije poznavao odbijanje, bespogovornu poslušnost i ostvarenje svake želje. Zagrme još jače, podižući štap i visoko preteći:

– Onoga ko ne sledi svoga kralja sačekaće smrt, surova i spora – zatrese se zemlja od njegovog gromkog glasa i zažari nebo od očiju poput razgnevljenog tigra.

Pa kad ni u čijim očima ne prepozna strah, pojuri na njih preteći podižući štap obuzet strahovitim gnevom i ne čuvši njegovo zloslutno šištanje. Odjednom, iz crvenih oblaka blesnu munja, u krvavoj iskri zagrize štap i pocepa ga na sitno iverje, raspuče se slonovača i raspoluti crnačka kraljevska glava na dršci. Odmah za njom grom zapali slamene krovove kuća i vatra se razjuri selom vođena magijom šaputavog čarobnog drveta iroko.

Muškarci pogledaše okolo i bez straha koji više ni ne oseća onaj koji nema ništa, napustiše zapaljeno selo. Kralj Kaita V ostade sam i u stravičnom kriku spoznade kako je čarobni šapat štapa drveta iroko zauvek sagoreo sve njegove želje i nade.

 

Advertisements
2

„Njanjava“ Sonje Končar ili kakav nam odraz šalje ogledalo ljudskosti

sonja1

U današnje vreme prepuno drečećih uznemirujućih novinskih naslova, agresije na rubu skoro svake usne, podsmevanja, omalovažavanja, a zapravo vapaja za pažnjom i normalnošću, često se čuju pitanja zašto su nam deca postala čudna i šta se to sa njima dešava.

Otkud njima bahatost, arogancija, surovost i sklonost ka nasilju i ispadima? Na koga li su se ugledali kad im dadosmo sve što imamo, samo još krv da nam istoče. Otkud im psovke? Ta u kući se samo pomalo nešto usput odvali. Ali samo ono osnovno, ništa bog zna kako kreativno. Otkud im podsmeh prema onima koji nemaju? U kući se niko nikome ne podsmeva. Samo se hvalimo kako imamo. Otkud to da maltretiraju drugare po odeljenju? To u kući ne mogu da vide. Doduše, jeste da se omakne ko bi koga rado isprebijao ili išamarao, ali na tome se sve, pobogu, završi. I otkud priča da smo uvek mi krivi? Pa mi imamo samo njih i šta drugo da radimo nego sve njima da činimo? Pa volimo ih i ako su nasilni, bezobrazni, problematični, nemamo kud, to su naša deca, drugu nemamo!

E pa baš u takvom svetu žive ti mali ljudi i svaki dan grade svoje živote i svoju sudbinu. Neko svetlu, neko gorku, ali niko ih ne pita, na rubu očaja ili surovosti, moraju dalje. E baš o takvim malim ljudima koji iz dana u dan postaju sve veći i sve više liče na one velike, nimalo svetle i dobroćudne, piše Sonja Končar u svom prvom romanu Njanjava. I šalje turobnu sliku današnjeg tinejdžerskog sveta u kome je najlakše zapetljati se u otrovno trnje zlobe i straha ako nisi isti, ako nemaš ili ne deliš želje i stremljenja većine.

Međutim, kada se u životu naruši ravnoteža dobra i zla, savremeno društvo ne sme da zanemi. Upravo se u takve virove današnjice upustila autorka, stvarajući, na bazi svog bogatog pravničkog iskustva,  roman sa veoma aktuelnim temama vršnjačkog nasilja, nemira najosetljivijih godina, roditeljstva, uloge prosvetnih radnika u vaspitanju, ali i praštanja, razumevanja i pronalaženja nade da dobro još uvek može da prevagne na terazijama života.

Sanda je trinaestogodišnja devojčica kojoj se život u jednom trenutku potpuno menja. Nakon razvoda roditelja i gubitka dede koga je beskrajno volela, seli se sa majkom u Novi Sad i počinje sasvim novi život. Ali ono što ne zna je da će uz nove drugare dobiti i najnezaboravniju godinu svog života – postaće žrtva vršnjačkog nasilja i biti uvučena u vrtlog iz koga se izlaz teško pronalazi.

Jednostavnim stilom, prijemčivim svakom čitaocu, u ovom romanu otvorene su mnogobrojne teme i dotaknute velike i važne istine. Toliko životne i realistične da bi svako u njemu mogao da pronađe poneko parče svog života.

Ovo je knjiga namenjena svakom roditelju koji se bori sa najtežim poslom današnjice – izvođenjem tinejdžera na pravi put u svetu zavisti, nadmetanja materijalnim vrednostima, psovki i rijaliti programa. U njoj se može naučiti kako se samo pažnjom i razgovorima može dopreti do tananih dečjih duša, ali i usađivanjem pravih vrednosti i sigurnosti u porodičnom okrilju. Ovo je vodič za one koji primećuju skrivenu patnju svoje dece iza koje se krije surova oštrica vršnjačkog nasilja i uputstvo kako da se sa njim suoče i izbore.

Ona je poziv i nastavnicima i profesorima na koji način da se obraćaju učenicima i podučavaju ih kako da se podržavaju, bodre i ugledaju jedni na druge, da ih uče fer ponašanju, uvažavanju i pravilima koja ih čine odraslima.

Knjiga će možda biti najbliskija baš tinejdžerima jer ulazi u suštinu njihovih beskrajnih preispitivanja i dilema zašto je svet toliko komplikovan i zašto su toliko neshvaćeni iako se trude da se prilagode.

Zašto smo svi toliko komplikovani, pitala se.  Zašto jedni druge ne čujemo? A i kad se čujemo, ne razumemo se. Na hiljade olako prosutih reči, hiljade propalih pokušaja da objasnimo sebe, da ubedimo druge, da se razumemo. I koliko puta ne uspemo u tome? Živimo, radimo i ponašamo se onako kako mislimo da treba. I onda, odjednom i bez ikakve najave i prethodnog upozorenja, naiđemo na problem. Sve  u životu izgovaramo ili radimo u želji i nameri da budemo shvaćeni, voljeni i srećni… Želimo da budemo deo grupe, da se dopadnemo, prilagodimo.  Ali suviše često ostanemo neshvaćeni. A ne shvatamo ni mi druge. Da li iz revolta ili nedostatka vremena, iz sebičnosti ili ko zna čega još nismo u stanju da prihvatimo i razumemo druge. Stvaramo jedni drugima probleme, unosimo razdor, svađu i prepirku. Pitanje čemu sve to? Da li je vredno? Da li se iko ikada zapitao koliko košta jedna svađa? Ili kolika je cena jednog iskrenog razgovora, shvaćenih reči i olakšanja koja oni nose sa sobom?

Ali bez daljnjeg, žrtve vršnjačkog nasilja će u njoj naći odgovore na sva pitanja. Zašto je teško kad si drugačiji od svog okruženja, otkud netrpeljivost prema jakim karakterima i deci posvećenoj učenju i zašto se uspesi ne praštaju kada se nađe neko bahat koji se hrani strahom i ćutanjem svoje žrtve. I zašto se povlače, ćute i pored bespomoćnosti i straha prikrivaju život pretvoren u noćnu moru.

Seciranjem najsitnijih delića vršnjačkog nasilja Sonja Končar potresno uverljivo otkriva kako se razvija odnos agresivne devojčice prema svojoj žrtvi. Zašto je kinji, podsmeva joj se, omalovažava, fizički zlostavlja, da bi na kraju pokrenula hajku na društvenoj mreži u koju će uvući veći deo škole. I zašto joj daje nadimak Njanjava. 

„Ma daj, bre, Njanjava glupačo, prekini već jednom. Nerviraš me i ti i tvoj sendvič“, reče Milica opet se kreveljeći. „Šta te briga zašto sam to uradila? Može mi se, eto zato. I uživam u tome da te gledam kako plačeš. To sam ti već rekla. Onog momenta kada ti počneš da plačeš, ja se osećam bolje. Prijaju mi te tvoje suze. A ti? Ti ništa drugo ni ne znaš da radiš, samo cmizdriš po ceo dan otkako si došla. Nije ovo cmizdraona, ovo je škola. Idi kod babe svoje pa tamo cmizdri“ 

Pa ipak, u ovom romanu prevagu će odneti slavljenje prijateljstva i dobrote kao zrna koje se nalazi u svačijoj duši. Kao i nade da veliki ljudi još postoje, samo ih treba malo bolje potražiti. Ali ona nosi i jednu veliku istinu – onu da su nova pokoljenja ogledalo nas samih.

Nasilje je svaki oblik ponašanja koje ima za cilj namerno povređivanje ili nanošenje bola, bilo psihičkog ili fizičkog. Nasilno ponašanje ima obično isti ili sličan sadržaj, traje duži vremenski period i nasilnik ima moć nad žrtvom.

Nasilje se pojavljuje u različitim oblicima. Verbalno nasilje je svaki vid ismevanja, nazivanje pogrdnim imenima, ruganje, vređanje, dobacivanje. Nije neophodno naglašavati koliko deca, bez obzira na uzrast, mogu biti inventivna u ovakvim kreativnim oblicima verbalnog izražavanja. Fizičko nasilje podrazumeva udaranje, guranje, otimanje i uništavanje stvari. Ranijih godina je uglavnom bilo karakteristično za dečake, ali se, nažalost, sve češće javlja i kod devojčica. Deca koja su izolovana iz društva, ignorisana od strane drugova, trpe ogovaranje i o njima se izmišljaju razne priče koje obično nemaju lep i istinit sadržaj jesu žrtve socijalnog nasilja. Psihičko nasilje podrazumeva preteće poglede, grimase, neželjene komentare, iznuđivanje novca, ucenjivanje.

 
sonja kraj

 

 

2

Koraci pred svitanje

fenjer

Dok kao mračna mastiljava senka puzi noć, odjekuju koraci teški i spori. Po vlažnim pločnicima u kojima se mutno ogledaju mrlje svetlosti fenjera, korača jedna prilika, zaogrnuta velikim tamnim kaputom sa kapom navučenom na oči.

Tek poneki mrmljavi glas ugušen u oznojenom vratu prodavačice ljubavi zamakne za ćošak i nestane u tamnim dubinama prljavih uličica. Zaobiđu ga u pijanom zagrljaju da nekako izbegnu dugačku motku koju na ramenu nosi i kojom čeka svitanje da pogasi svetiljke koji tiho pucketaju.

Kako prođu ovi bez ljubavi ogoljeni ljubavnici, fenjerdžija ostane sam sa svojim mislima teškim poput mraka koji plazi svoj taman jezik sa crnih krovova. Ostane sam, pa poželi da opet naiđe bar neko da mu otrgne srce od tihe strave koja šapuće u glavi.

– Ista ovakva noć, baš ista ovakva noć… – mrmlja u svom od straha sleđenom drhtavom dahu.

Iz srca se otrgne ona davna čežnja, zapretana na dnu, gde joj je i mesto, gde najmanje boli. I opet je zatrpa ledena bol, koju, i da hoće, iz sećanja ne može da izbriše. Ona koja se kao đavo iskeženim zubima nasmejala nadi da će mu život doneti radost.

Da, baš ista noć, hladna, bez meseca, svila se onomad oko njegovog srca koje je čekalo da mu jutro podari sina, jakog, grlatog, od čijeg će se plača oriti cela kuća i zvečati prozori u plavetnom svitanju. Koji će ga dočekati na njenim grudima, na kojima je i on prvi put spuštao glavu.

I uvek tako misli odu, razveju tamu i raspu one sunčane dane rane mladosti u kojima je uz šum reke gledao u njene tamne razigrane oči. I prvi put snevao o velikoj sreći u kojoj sve cveta i donosi samo ljubav i mirisne snove sa vetrovima preko ravnice.

I sve je izgledalo da će tako i biti. Kao i one svetle noći u kojoj je zaspala na njegovoj ruci dok joj je venčić spao sa vrane kose. A on je gledao kako sneva, drhtavih kapaka pod kojima blista najlepše sunce njegovog života.

– Sve odnese ona noć, ista kao ova, tamna noć… – preseče mu šapat sećanje.

Hodao je tada te mračne, zbog iščekivanja svoje najveće sreće preduge i spore noći i sretao kikotave prilike koje se kao utvare pojave pa izgube pod mutnom svetlošću fenjera. Čekao je tu prvu plavu prugu koja se zalepi na krovove pa ih čini sve svetlijim i oštrijim. Čekao i dočekao pa u pepeljastom jutru, nakon poslednje ugašene svetiljke, lakog koraka od ustreptalog srca preleteo tvrdu zamrznutu ravnicu da što pre stigne do male kuće na kraju grada.

Tišina koja ga je dočekala u dvorištu na tren mu je hladno takla srce, ali nije se osvrnuo. Žurnim koracima uronio je u tamu kuće i neku beskrajnu studen koja se uvukla u zidove, tavanicu i onaj veliki krevet na kome je bela poput jastuka zauvek usnula njegova žena. Majka, glave uvijene u maramu crnu kao noć koja je progutala njegovu nadu, pustila ga je da priđe u smrti spokojnom telu. I poljubi bezbojne kapke pod kojim se ugasilo najlepše sunce njegovog života. Do nje je ležao mali, u grubo sukno uvijen zavežljaj i punio ga stravom koja mu je kao ledena zmija gmizala niz oznojena leđa.

– Ista ovakva noć – zadrhta u sumaglici koja se spuštala pred svitanje. Koraci mu postaše još teži, kao lepljivi za klizave pločnike.

Koliko je ovakvih noći probdeo nakon svoje nesreće, na stotine. U treperavoj plinskoj svetlosti tražio je sunčane dane u kojima je nekada bio srećan, ali je nalazio samo obrise dva sanduka, jednog velikog i jednog malog, koje je pokopao onog od strave izobličenog jutra i u ledenu zemlju spustio dva stvrdnuta tela. Naslanjao bi se tada u mračnu senku kamenih zgrada da pobegne od sebe, ravnodušan na sve osim na tugu i jezovitu osamu koja je kucala sljubljena uz njegovo srce. Ponekad bi mu prišle lepotice noći i spuštale meke ruke na njegov grub kaput, a on bi ih odgurnuo uz škrgut zubima čvrsto verujući da se više nikada njegovo telo neće zaplesti u ta plamena strastvena mora.

Prolazile su godine a on je u svojim turobnim noćima naučio kako da slaže tugu tupo i bez nade. Naučio je da živi sa tim tamnim oblakom u sebi i steže svoje okorelo srce. A kada bi um pretio da će se raspući od pukotina bolne patnje, sedeo bi uz vetrove uzdahe kraj reke otežale od gomile leda i gledao kako tek ponekad bljesne, pa potamni i odvalja se dalje. Kao i njegova sreća.

Jednog jutra, kada ga je mlaka rana jesen umesto sivoj kući, u kojoj je još samo tiho venula njegova majka, ponela ka reci, stao je na obalu i gledao lađu koja je sekla talase. Na pristaništu je bilo mnogo sveta, žamor je oživljavao njegova od neprospavane noći otupela čula. A onda se pojavila ona.

Svojom malom nogom pažljivo je birala mesto kojim je silazila niz drveni most koji se ljuljuškao uz privezano uže do obale, noseći tamnu kožnu torbu usijanu od mnogobrojnih putovanja. Svetle kose bila je splela u nisku pletenicu sakrivenu pod maramom boje meda koja joj je pokrivala ramena. Oči su blistale kao nabrani tamni talasi reke koja se mreškala pod jesenjim suncem.

– Kako je bila lepa – osmehnu se sam sebi u noći dok mu neki čudan dodir tople nade popusti stisak strepnje oko srca. I plamičak u fenjeru zatrepta kao da se i sam razgaljuje od tih sećanja.

Iznenadivši sam sebe, prišao joj je i ponudio pomoć. Pogledale su ga njene iznenađene oči boje dubokih virova i u njegovom posle mnogo vremena uzburkanom srcu koje je silovito zatutnjalo unele blistav sunčev zrak. Muški odvažno poneo je sav prtljag koji je nosio i njen ostareli pogureni otac.

Od tog trena noći su opet bile svetle, fenjeri su blistali kao najveći svećnjaci iza gospodskih prozora koje je gledao u jesenjim večerima. Više se nije pitao kako izgleda spokojan san iza tih teških brokatnih zavesa dok on po prljavim slivnicima prebrojava kapi koje žubore kao i njegova postojana razdiruća tuga.

U toj jeseni, kada je sve niže sunce zlatilo prirodu pred umiranje, meki zraci su sa tihim spokojem počeli da prodiru u njegovo srce. I ono se razgrevalo, obojeno nekom čudnom vatrom, poput odblesaka žutih, crvenih i smeđih listova kroz čije se žilice rasipala svetlost.

Spustio je jednog dana na zemlju koja je mirisala na opalo lišće i ono iskonsko što čoveku uzima ali i daje i osetio kako nestaje u njenim zamagljenim očima. Gledao je kako joj grudi drhte pod tankom košuljom koja samo što se ne raspukne poput prezrelog kestena i vruće telo privija uz njegovo. Osetio je samo rezak dah plamenog vetra koji je nosio vihore u njegovoj glavi i više se ničega nije sećao, samo njenog slatkog uzdrhtalog daha.

Prenu ga neki topli val koji mu je šaputao da ova noć neće biti kao ona stara. Da će u ovom jutru prigrliti sina. Odgurnu tu misao uz pritajeni sujeverni strah i nastavi da mrmlja

– Ista ovakva noć…

Poboja se jutra, svitanja i onog što će ga dočekati u maloj kući na kraju grada. Požele da noć nikada ne prestane i ostavi ga u ovim strepnjama iza kojih se skrivala iznurena nada. Ali priroda nehajno obrnu svoj krug i na istoku se pomoli bleda pruga.

Korak po korak nastavi od svetiljke do svetiljke, da voštanim fitiljem na dugačkoj motki utrne njihovu svetlost. I sa svakim nestalim plamičkom ugasi po jednu svoju drhtavu nadu.

Kad ugasi i poslednji fenjer na kraju popločanih ulica, okrenu se ka još tamnoj ravnici iza koje se razlivala sve svetlija traka i donosila zoru u njegove oči. Teškim koracima u mutno praskozorje pođe ka svojoj maloj kući.

Korak po korak, složno uz bat zalupalog srca pređe preko uzorane tvrde zemlje i u obzorju pogleda obrise visokih topola čije su se gole grane preplitale kao tanke ruke koje se krše u svom bolu. U sve jačim prozracima sunca ukaza mu se i kuća.

I odjednom, kao kroz neki čudan trzaj duše, ponese ga nenadani talas ohrabrenja pa požuri u vlažnu izmaglicu dvorišta i preko, od mahovine zelenih, napuklih ploča. Dok se jutarnje sunce razbuktavalo kao požar, iz kuće se začu plač, jak, grlat, od koga se zaori cela ravnica i uz suze koje mu navreše zazveča njegovo ponosno očinsko srce.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2

Popsugar Reading Challenge 2018: Putevi pravde i tolerancije Harper Li

drozd poc

Svaki put kada obavim još jedan blogerski zadatak književnog izazova, štrikliram ga sa zadovoljstvom. I čak i kad je naizgled bez neke posebne poruke, pokaže se da nisam u pravu. Ovoga puta bio je to izbor knjige koja u naslovu ima neku životinju. Ja sam se opredelila za Ubiti pticu rugalicu Harper Li.

Knjiga koja je samo simbolično u naslovu koristila životinju zapravo je roman o ljubavi, prihvatanju razlika, pravdi potlačenih i nepravedno ugnjetavanih, odrastanju i spoznaji da ma koliko svet oko nas bio surov, možemo ga učiniti boljim ako krenemo od sebe pa svojim primerom utičemo na druge. Ovaj klasik američke književnosti se, prema nekim listama na internetu, svrstava u jedan od 50 svetskih romana koje obavezno treba da pročitate za života. Drago mi je da sam i taj zadatak ispunila.

Radnja ovog izuzetno pitkog, slikovitog i filmski dinamičnog književnog dela odvija se tridesetih godina prošlog veka u izmišljenom gradiću Mejkombu u Alabami, na jugu SAD-a. Uspavan i prašnjav, grad je ipak pun interesantnih likova, tajanstvenih priča i nadolazećih nevolja. Iz ugla pripovedača, odrasle Džin Luiz Finč, poznate pod nadimkom Skaut, koja se prepliće sa uspomenama iz detinjstva, predstavljene su dve paralelene priče – jedna o čudovišnom susedu Arturu Buu Radliju, koga su još kao mladića roditelji zbog lošeg društva zatvorili u kuću na nekoliko decenija i druga o navodnom zločinu crnca Toma Robinsona nad belkinjom koga na sudu odlučno i domišljato brani devojčicin otac, advokat Atikus Finč. A da delo ispadne vrhunsko, obe priče se spajaju u kraj koji se ne zaboravlja.

drozd atikus i tom variety

Gregori Pek kao Atikus Finč i Brok Piters kao Tom Robinson u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: variety.com)

Književni kritičari okarakterisali su roman kroz žanrove južnjačke gotike i vaspitnog, takozvanog bildungsromana. Kao posebna vrste američke književnosti, južnjačka gotika iznedrila je vrhunska dela koja su se bavila načinom života na američkom jugu, prožetim rasnom netrpeljivošću i nasiljem prema crnačkom stanovništvu koje možda nikada nije uspelo da se potpuno adaptira među ostalo stanovništvo, siromaštvom, neobrazovanošću, nazadnošću, kriminalom, potresnim sudbinama ponižavanih i mučenih a prikazivani su i rodna neravnopravnost i nasilje u porodici. Sa druge strane, vaspitna uloga ovog romana je nemerljiva posebno kada se u obzir uzme raspon od tri godine u kojima Skaut, ali i njen brat Džem i drug Dil, naprečac odrastaju shvatajući koliko je strašan svet koji ih okružuje, ali i stvarajući sopstvene stavove i ispravna moralna načela.

Iako je kritika zamerala autorki ugao pripovedanja, smatrajući da devetogodišnja devojčica teško može da shvati sve užase u čijim se središtima našla, romanu se zbog toga nimalo ne umanjuje vrednost. Bilo da se opredelite za izvanredne opise i humorističke momente vezane za mejkombske usedelice, stare dame koje po ceo dan sede na tremu i gaje svoje cveće mudrujući za prolaznicima, satirični prvi dan škole u kojoj je Skaut dobila grdnju jer zna da čita i piše, neposlušnost prema dadilji Kalpurniji ili uštogljenoj tetki Aleksandri, pesničenja sa dečacima koji je provociraju ili kojima bi da skrene pažnju, vrela leta puna nestašluka, koja neodoljivo podsećaju na Marka Tvena, naići ćete na toplinu i vedrinu.

drozd atikus i skaut tvtropes.org

Gregori Pek kao Atikus i Meri Badam kao Skaut u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: tvtropes.org)

Ironiju i humor naći ćete čak i u najtežim momentima, kada Skaut domišljatošću utiče na bandu koja želi da linčuje optuženog crnca Toma, dok sa visokog balkona među crncima prati teskobno suđenje ili kada stoji nad povređenim bratom Džemom. Verovatno zato da bi se život, surov i taman presekao i razblažio nadom i svetlošću da bolji dani kad-tad moraju da dođu. Zapravo, svi ovi stilski postupci su i upotrebljeni da bi se na najbolji način razobličilo stanje u američkom društvu 20 veka.

Posebnu vrednost u delu ima lik oca Atikusa, udovca koji na veoma liberalan način vaspitava svoju decu. On je predstavljen kao čovek od integriteta i savestan zastupnik pravde pa je tako jedan od najvećih uzora u romanu i tip advokata zbog kakvih se i studira pravo i bira poziv odbrane pravde i zakona. Zahvaljujući svom stavu i moralnim principima on izrasta u pravi simbol borbe protiv rasizma a najlepša emocija romana je upravo duboko divljenje koje njegova deca gaje prema njemu.

Bu Radli je možda jedna od najznačajnijih ličnosti romana, koja je pozitivno uticala na to da tri deteta izrastu u kvalitetne ljude. Od užasne osobe, čudovišta koga pokušavaju da izmame napolje iz obesti i dosade, njegov lik ih vremenom ublažava ostavljajući im poklone u rupi šupljeg drveta, a pogotovo bdijući nad njima i njihovim životima pojavljujući se samo kao senka u najvažnijim trenucima. Kada se sve završi i kada najvažnija životna saznanja pokažu svoje pravo lice, izvešće se neobičan zaključak – razumevanje Bua Radlija što iz kuće možda i ne želi da izađe jer je izvan njegova četiri zida svet toliko loš da ga se treba kloniti.

drozd skaut i bu variety.com

Meri Badam kao Skaut i Robert Dival kao Bu Radli u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: variety.com)

Ove ličnosti najviše su, uz optuženog Tima Robinsona, uticali na simboliku ptice pevačice koja se pojavljuje i u naslovu. I Atikus Finč nosi prezime koje na engleskom jeziku znači zeba (finch), a kada u romanu kupi deci vazdušne puške igračke upozorava ih da smeju da gađaju ptice kreštalice ali nipošto ptice rugalice, tačnije američke drozdove, koje su izvanredni imitatori drugih ptica i glasova iz prirode. Skaut i Džem takođe shvataju da je ubijati drozdove veliki greh jer su one retke ptice koje ne ugrožavaju nijedno drugo biće niti čine štetu već samo pevaju i ljudima donose mir i spokojstvo. Na taj način “ptice rugalice” izrastaju u simbol svih onih nevinih, nepotrebno i neopravdano mučenih, ponižavanih i ubijanih i pojavljuju se samo kada se naglašavaju moralne pouke.

drozd simbol wiki

Američki drozd, ptica rugalica (izvor: wikipedia.org)

I nije samo Tom Robinson obuhvaćen njihovom simbolikom, mada je on najbolji primer kako se u nekome može uništiti sve dobronamerno i nevino, već i Bu Radli, koji, iako upropašten, ipak se smatra čovekom vrednim poštovanja. Pa na kraju krajeva i svi ostali jer svaki lik ovde mora da se suoči sa gubitkom sopstvene čisotote kada shvati da ga okružuje surov svet koji je spreman da uništi sve što ne ume ili neće da razume.

I na kraju ponešto i o književnici izuzetnog pripovedačkog dara, na čijim su se ispisanim redovima vaspitavale mnogobrojne generacije u američkim školama. Harper Li je i sama rođena u gradiću Monrovilu u Alabami i od gimnazijskih i studentskih dana je pisala priče o svom zavičaju i njegovim stanovnicima. Budući da je odrasla uz Trumana Kapotija, čuvenog američkog pisca poznatog po romanu Doručak kod Tifanija, on ju je preporučio uredniku izdavačke kuće koji je rado otkupio njene rukopise. Savetovao joj je da se posveti samo pisanju i ona ga je poslušala.

Međutim, roman koji je prvobitno napisala, Idi i postavi stražara, nije se dopao uredniku. Bila je to priča o 26-godišnjoj Džin Luiz Finč koja se vraća u rodni grad da obiđe oca. Savetovao joj je da sećanja iz detinjstva razvije i poveže ih sa događajem u kome je crnac optužen za silovanje belkinje. To je i uradila i romanom Ubiti pticu rugalicu postala više nego slavna. Ne samo zato što je za nju dobila Pulicerovu nagradu, već i zato što je pomerila granice tolerancije i težila razbijanju predrasuda, posebno jer se 1960, kada se roman pojavio među čitaocima, još uvek osećala netrpeljivost prema obojenim pripadnicima američke nacije, bez obzira na sve napore da se ova ogromna zemlja razvija u demokratiji i slobodi.

drozd wiki

Prvo američko izdanje romana “Ubiti pticu rugalicu” iz 1960. godine (izvor: wikipedia.org)

Kada je književno delo ugledalo svetlost dana, izazvalo je pravi bum među publikom i kritikom. Mnogi čitaoci su želeli da znaju koliko autobiografskih elemenata ima u romanu. Autorka je rado izašla u susret njihovoj radoznalosti i priznala da je, osim što je i sama odrasla na američkom jugu, zaista opisivala svoje prve susede, starijeg brata u liku Džema i najboljeg druga Kapotija kao Dila, otac joj bio advokat koji je zaista branio dva crnca zbog ubistva, a na kraju ulice zaista je postojala zamandaljena kuća u koju su roditelji na 24 godina zatvorili neobuzdanog tinejdžera!

Samo dve godine kasnije snimljen je istoimeni film reditelja Roberta Maligana u kojoj je Atikusa Frenča tumačio Gregori Pek, a Bua Radlija Robert Dival. Dobio je tri Oskara i Zlatna globusa, kao i Zlatnu palmu u Kanu.

A nama ostaje da čitamo ovakva dela i negujemo svaku mudru misao koju u njima pronađemo. Ne samo zbog kulture čitanja, već i zbog sopstvenih moralnih i ljudskih kvaliteta jer primitivitivizam i ograničenost kao da su uvek blizu ivice preko koje bi da gurnu svet. Dogod postoje čuvari pameti svet će biti zaštićen. Ovakva dela su njihov najbolji vetar u jedrima.

drozd theaceblackblog.com

Gregori Pek kao Atikus Finč u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: theaceblackblog.com)