Milorad Novaković – istinski majstor dijaloga i dijalekata

Ako ste mislili da je dramska forma u poslednje vreme pomalo zanemarena, prevarili ste se. Kao dokaz za to predstavljam vam tri dela jednog autora u kojima caruju dijalozi, didaskalije, činovi i slike, nezaboravni likovi i radnja izuzetne dinamičnosti i upečatljivosti.

Interesantan podatak je da Milorad Novaković nijedno od svojih dela nije nazvao dramom, iako ona to po svojoj formi jesu. Umesto toga, sve tri knjige predstavio je kao romane, iako su one to samo po čvrstoj fabuli i duboko iznijansiranim likovima. Sve ostalo je pridodato, pa ćete tokom čitanja nailaziti i na poeziju i elemente pravih filmskih scenarija.

Dijalozi su najjači adut autora, u njima je neprikosnoven jer uspeva da ovlada razgovorom i uklopi ga u svako vreme, mesto i okolnosti, ali pritom i veoma uspešno oslika likove koji uz pomoć reči koje izgovaraju bivaju „izvrnuti na sopstvenu postavu“ i tako ispolje svoje najupečatljivije osobine, pa čak i one koje bi rado da sakriju. Naprosto ih možemo zamisliti u sukobima, svađama, izjavama ljubavi, „šprdačinama“, a najveći dometi oslikavaju se u međusobnim raspravama, kada je svaka strana u pravu i čitalac naprosto ne zna kojoj da se prikloni.

Film-roman u tri čina Beograd–Paris je delo koje od ova tri koje vam predstavljam ostavlja najjači utisak nakon završenog čitanja. Toliko jak da ćete o njemu razmišljati danima i poželeti da krenete ispočetka ne bi li iz nove perspektive doživeli delo.

U njemu je glavni lik Mihajlo, četrdesetogodišnjak koji živi neobičnim načinom života. Naizgled prosečan, ima mladu ljubavnicu i ženu koja ga toliko vara da iza sebe poseduje čitav spisak ljubavnika. Najveći cilj u životu mu je bio da živi u Parizu kao filmski režiser i pisac i sedi na mestima na kojima su se nekada viđali najveći svetski umetnici, ali sudbina mu je namenila potpuno različite krivine. Jedna smrt i jedan susret promeniće mu sve i on će rešiti da bar neki od svojih ciljeva ostvari, ali se prethodno na više nego originalan način i razračuna sa svim ljubavnicima svoje žene.

I kao što joj odrednica kaže, ova knjiga je zaista poput malog scenarija, sa događajima koji se smenjuju filmskom brzinom, iznenađujućim obrtima i pažnjom koja ne prestaje, pogotovo zato jer se i istina otkriva polako, terajući nas da se i sami pitamo, razotkrivamo i napeto pogađamo rasplet.

Kriminalni beogradski obračuni, domišljate akcije, prostitucija, ljubav sa svojim licem i naličjem predstavljaju svaki lik koji ostaje ogoljen do svoje suštine. I nijedan neće moći da vam se uvuče pod kožu jer ma koliko ga u jednom trenutku razumeli i podržavali, već u sledećem će vam se sve protiv njega pobuniti. Ostaće samo gorak ukus da je svaki od njih gubitnik u traganju za svojim snovima.

Roman u sedam snivanja Dilkan, bre! je najduhovitiji od sva tri dela. Svojim kosovsko-resavskim dijalektom, mnoštvom kolokvijalizama i lokalizama dat je na poseban način ne bi li humorom okarakterisao likove i tako njihove mane doveo na sam rub satire.

U jednom malom srpskom selu Bapsko Polje živi čitava galerija živopisnih likova, primitivnih i besposlenih, ali spremnih da svoj način života brane svim sredstvima. Među njima se izdvaja Krle Mečka, sanjar i pijanica, koji živi sa strinom Jezdimirkom, drčnom ženom bez dlake na jeziku, i u svađi i magnovenjima provodi dane. Sve će se promeniti kada se pojavi duh babe Amfrosije, koja odlučuje da iz svakoga od njih izvuče najbolje i živote im promeni iz korena.

Iza neobične radnje skriva se kritika društva u kome živimo, seoski zaostali mentalitet koji poznaje i utapa se jedino u zaparloženoj nazadnosti bez veće želje da išta promeni nabolje. Posebno su živopisne svađe strine Jezdimirke sa komšilukom, kao i lik doktora Sredivoja, koji umesto da leči, najveći je alkoholičar u Bapskom Polju.

Likovi lažova, prevaranata i onih na najnižoj društvenoj lestvici, i nasuprot njima ljubav, poštenje, pokajanje, dati su sočnim narodnim govorom od psovki i smehotresnih poređenja do romantičnih ljubavnih izjava i gromoglasnih pokajanja. Toliko jarko obojenih da nakon završetka čitanja čitalac ostaje sa utiskom da je tako nešto moguće samo u glavi dilkana (ludaka).

Poslednji u nizu ostaje roman Glamočko gluvo, delo sa najjačom porukom od svih iz dosadašnjeg opusa Milorada Novakovića. I ne samo porukom, već i mnoštvom odlomaka koji otkrivaju najveće životne istine.

U predvečerje raspada SFRJ i poslednjeg rata, u jednom malom bosanskom mestu osećaju se prve tektonske promene. U njemu živi lokalna „bena“ i registrovani nervni bolesnik Đuro, kome strah i uznemirenost od nadolaska ratne „Zvjeri“ duboko iz podsvesti izvlači alter-ego iliti podvojeni deo ličnosti – proroka i filozofa Miladina, koji narodski, sa urođenom inteligencijom pojašnjava i razjašnjava sve što se događa. Uporedo sa Đurovim poučnim pričama i magnovenjima, svako od stanovnika malog grada pokušava da pronađe svoje mesto u tmurnim danima koji slede, razotkrivajući ne samo svoje karaktere, već i neke zapretane porodične tajne.

Ovo je priča o sumornom svetu Balkana u kome bar jedanput u veku plane rat, Balkancima kojima je ratovanje u krvi, odlascima dobrih, a dolascima loših, ratnim profiterima, kriminalcima i svim onim protuvama koje se na stradanja sasvim prirodno lepe, strahu, beznađu i svim onim u duši i van nje koje rat neumitno menja, ali i ljubavi i težnji da se i u najgorim sudbinskim bespućima ostane čovek. Kad se sve sabere, u bezumlju nadolazeće nemani, kada se „Zvjeri“ puštaju na slobodu zato što je poželjno, ostaje pitanje kome je glava zaista bistra, a kome nije, iako se vodi kao normalan. Tada Đuro, u obliku Miladina izrasta u najpromućurniju i dalekovidu figuru koja živopisnim zapadnobosanskim dijalektom u Glamočko gluvo kolo uvlači svakog koga treba prodrmati i vratiti u normalu. On najbolje vidi sve što se oko njega zbiva i čuva najveće istine iako ga niko od „zdravih“ ne uzima za ozbiljno.

„Miladin kaže da je napolju ludnica, a ne tu đe smo bili mi. Veli, ovo ludnicom zlobnici zovu. Kaže još, blago nami, mi se imamo đe skloniti i od drugije i od samije sebe, a oni kukavci napolju, đe nije ova ludnica, čiji su oni, đe će se oni skloniti pred jadom njiovijem?“

U svakoj od ove tri knjige dijalozi i jezik predstavljaju najupečatljivije elemente. Bilo da prikazuju beogradski oštar žargon, živopisnu zapadnobosansku ijekavicu ili sočnu kosovsko-resavsku jezičku raskoš, dokazuju da se i neknjiževnim izrazom može prikazati i ljubav i patnja, i stradanje i življenje, i smeh i jad, i najveće mudrosti i filozofska poimanja, i sve ono što život čini posebnim u svojoj lepoti. A bez ovih elementa ni čitanje nam ne bi donelo istinsko uživanje.

 

 

 

Strah sa ruba tamne šume

Blještavo svetlo para mu dno zenica. Obara oči ka belim sjajnim pločicama čiji se kvadrati urezuju u njegov um, do dna i onih još neotkrivenih dubina. U njima sluti neki čudan treptaj damara, snažan i sveobuhvatan, koji najviše drhti na mestu koje ga ne boli, a koje mu krati dane. Drhtaj poput jutra iz tamne šume…

…Prvo čega se seća bila je livada presvučena letom, trave visoke, povijene, išibane vetrovima i svoje bake kako se saginje i bere lekovito bilje. I odmah iza nje tamne gorostasne šume kao okvira koji natkriljuje i samo nebo i neke potmule huke koja iz nje dopire.

Kada je malo porastao, u jednoj noći kada se mesec zlobno osmehivao kroz oblake, pitao je baku šta to tako strašno iz šume riče. Rekla mu je da tamo, u najdubljim senkama, živi strašan zmaj koji bi ga zauvek odveo od nje kada bi samo nogom kročio u tamu iza livade. Odveo i ona bi opet ostala sama, bez igde ikoga. Pitao je zašto zmaj pušta svoje duboke glasove samo ponekad, a ona bi odgovarala da se po zimi i žarkom letu skriva u svojoj mračnoj jami i čeka neoprezne putnike namernike da mu sami dođu i nahrane veliki i prazan stomak. I on je verovao znajući otkud tutnjava kad se otope snegovi i sve zaliju jesenje kiše.

Sve je krenulo nizbrdo kad je pošao u školu, onu daleku, na drugom brdu, do koga se moralo preći preko strmog prevoja i beskrajnih pašnjaka. Sa ostalom decom, koja bi, jedno po jedno, prilazila grupi đaka pešaka. Već prvog dana zagledao se u devojčicu sa dugim pletenicama koja je veselim okom gledala svet oko sebe. Ali i osetio nemir od dečaka iz susednog sela mrkih pogleda koji su na njega padali poput kamenica.

„Ti živiš na rubu šume?“, pitao ga je. „Jesi li ikada ušao u nju?“

„Ne“, rekao je iskreno, „na njenom kraju živi veliki zmaj koji bi me progutao i zauvek odveo od bake.“

Začuo se gromoglasan smeh. Sva deca su se smejala, čak se i devojčica osmehnula iza tamne pletenice.

„Glupaku, zmajevi ne postoje. Ti si samo jedna najobičnija kukavica.“

Ostio je kako mu gori celo lice, a damari stida potresaju telo. Želeo je da bude sam, da se zaboravi ova sramota koja mu se urezala u srce kao komadom polomljenog stakla. Ćutao je i u sebe kao krupan kamen gutao smeh i dobacivanja, ali i rešio da ujutru zorom ode u šumu i pokaže da je hrabar, odvažan i smeo. I da ne više ne veruje u bajke, vile i zmajeve.

Probudio se pred svitanje, dok je baka još spavala, dok je svetlost uska i memljiva i jedva skida mirise sna. Obukao se tiho i izašao u maglovito jutro.

Put preko livade prešao je čvrstim hodom, ne obazirući se na izmaglicu koja je skrivala rosu sa crvenih šipaka, velebilja i kleke. Hrlio je ka tami, da što pre zaroni u nju i dokaže svima da nije kukavica.

Prvi korak i odmah ga je obavila tama, neko tmurno ništavilo mešalo se sa magluštinom i senkama koje kao da su plovile kroz šumu. S vremena na vreme ukazalo bi se poneko drvo, kao izronilo iz belog isparenja koje se mešalo sa tminom. Izlokane staze bile su u tami, natkriljene drvećem visokim i mrkim koje je tek ponegde dopuštalo komadiću neba da se nazre. Iako je već bilo svanulo, bledi zraci belog sunca nosili su sablastan sjaj avetinjskog bezobličnog sveta.

Dok mu je srce kao besno potresalo celo telo, udarajući poput najjačih bubnjeva, skupio je ruke u pesnice i krenuo korak po korak ka potmulom huku koji je tutnjao kroz tamu, naslućujući pod svojim nogama meku travu, krzno lišaja i paperjastu klizavu mahovinu. Bleda svetlost padala je na hrpe jelovih iglica budeći mu strah da tu počivaju davno zaboravljeni svi oni koji su se usudili da kroče ovim izobličenim svetom. Ali nije hteo da stane, dok mu je koža na zglobovima pesnica belela od stiskanja, grabio je ka huku, koji ga je punio stravom, ali i nekom čudnom opijajućom radoznalošću.

Što je više išao, huk se pojačavao, po licu su ga grebale grane tesno zbijenog drveća a on je jurio sve brže, ka tutnjavi koja kao da je i zemlju tresla, ne razmišljajući ko je lagao i da li je možda baka ipak govorila istinu. U tom trku, najedanput se rastvorila tmina i on je ustuknuo na ivici provalije koju su skrivale visoka trava i strnjika.

Ali strah je samo na tren bljesnuo u njegovoj svesti. Svetlost koja se raspukla sa neba obasjala je kamenu klisuru presvučenu šumom i veličanstveni vodopad koji se survavao u njene nesagledive dubine. Vodena bujica stropoštavala se uz grmljavinu, potmulo kričanje, riku i lomljavu, tutnjanje zemlje i klizave stene na kojoj je stajao i dizala maglu od miliona kapi koje su prštale u ovoj buci koja je zaglušivala uši. Zmaj je nestao, kao i strah i kukavičluk i smenila ga je opčinjenost sopstvenom hrabrošću i ponosa koji je nosila…

… Začuo je svoje ime i prezime. Ustao je sa hladne stolice, koju ni njegovo od straha obamrlo telo nije moglo da ugreje. Setio se tamne šume u maglovito svitanje i stegnuo pesnice čiji su se zglobovi prevukli belinom. Uzdahnuo je i požurio, rešivši da se suoči sa onim što ga čeka iza vrata na kojima je stajao natpis Onkološki konzilijum.

 

 

 

„Tamni cvet“, ljubavni roman Džona Golsvordija

Svakome ko pomisli na Džona Golsvordija prva asocijacija je Saga o Forsajtima. Naravno, i Nobelova nagrada za književnost, koju je dobio 1932. godine. Ali, kada je o književnom opusu reč, svi za njega vezuju čuvenu fiktivnu porodicu koja je kroz više generacija predstavila društveni život engleske više klase na kraju viktorijanske i početku edvardijanske ere.

Pa ipak, iako je postao izuzetno popularan po ovoj trilogiji, iza koje je napisao i dva nastavka, postoje i drugi romani koji zavređuju pažnju čitalaca. Jedan od njih je Tamni cvet, koji su čitaoci prvi put videli davne 1913. godine. Prvi put od Golsvordija ljubavni roman koji je postao klasika.

Englesko izdanje romana “Tamni cvet” iz 2010. godine (izvor: books.google.rs)

Ova priča, koja je obradila teme bliske svakom čitaocu, napisana je u formi triptiha, oslikavajući tri razdvojene ljubavne priče, Proleće, Leto i Jesen. Svaka je za sebe i obiluje neizvesnim ljubavnim zapletima, uz mnogo osećanja, koja bogato iznijansiranim likovima stvaraju velike komplikacije u životu.

Sve tri priče povezuje Mark Lenan, glavni lik, čiji razvoj pratimo kroz tri životna događaja. U prvoj je oksfordski student koji se zaljubljuje u Anu Stormer, suprugu svog profesora, u drugoj je u naponu životne snage i kao poznati vajar doživljava sudbinsku ljubav punu dramatičnosti sa nesrećno udatom Olivom Kremir, a u trećoj u poznim godinama svog života proživljava poslednje trzaje mladosti koja nepovratno nestaje poklonivši svoje srce Nel Dromor, ćerki svog prijatelja iz detinjstva.

Osim glavnog lika, za svaku priču značajna su i istovetna osećanja koja Lenan budi u objektima svoje žudnje. Svaka od njih se zaljubljuje u njega, gonjena traganjem za nežnošću i ljubavlju u svojim hladnim brakovima koji ih stežu poput okova ili iz neobuzdanih mladalačkih želja. Svaka od njih na sebi nosi po jedan tamni cvet, tamni karanfil, koji u jednom trenutku poklanja Lenanu i utiskuje mu ga u ruku poput Karmen koja svoj krvavo crveni cvet baca Don Hoseu ne bi li je primetio.

U svakoj priči su na delu zabranjene ljubavi, bračni trouglovi i likovi koji se otimaju u želji da žive životom bez laži iako se on suprotstavlja društvenim pravilima i očekivanjima, pa su možda baš zato još i jače.

Kroz svaki deo provejava Silvija, Lenanova simpatija iz mladosti, zaljubljena devojka  koja strpljivo čeka svoju priliku i iako ne pobuđuje strastvena razorna osećanja u kojima se ne izgara, ostaje najprisutnija u njegovom životu. Da li će uspeti da odnese pobedu nad ljubavima koje prave snažne zaokrete u Markovoj duši i sudbini, otkrijte sami.

Džon Golsvordi (izvor: wikipedia.org)

Knjige Džona Golsvordija upravo su zahvaljujući tome bile veoma rado prihvaćene od strane piblike. Muškarcima se dopadalo to njegovo zadiranje u dušu koja doživljava jesen svog života pa se buni i želi da bar još jednom oseti žar maldosti i neobuzdane slobode koja kao da isklizava kroz prste i donosi osećaj nemoći i tihe patnje. Tako i ovde, isto koliko stari Džolion Forsajt u Ireni nalazi mladost, vitalnost i neku neobičnu „drugu šansu“, toliko je pronalazi i Mark kada svežina neobuzdane Nel privuče njegovu zrelost.

Čitaoci i danas uživaju u opisima društvenog sveta Engleske s kraja 19. i početka 20. veka, načinu života viših slojeva, njihovim putovanjima, igrankama i bračnim odnosima okrenutim na naličje sa sve brižljivo skrivenim tajnama iz bračne postelje.

Jedan od veoma čestih motiva njegovih dela je nesrećna udata žena. Iako je Irena Forsajt najbolji primer za to, za njom nimalo ne zaostaju ni Ana Stormer ni Oliva Kremir. A to mnogo ni ne čudi jer je Džon Golsvordi i sam kao 28-godišnjak ušao u tajnu vezu sa suprugom svog rođaka majora Artura Golsvordija, koja se nakon deset godina skrivanja i razvoda udala za njega i ostala u srećnom braku do njegove smrti 1933. godine.

Golsvordijevim delima mene je najviše privukao njegov jedinstven stil i književna veština, ali i duboko zadiranje u misli junaka, psihološki vešta iznijansiranost duše posebno u trenucima sudbinskih ljubavi, kada ona čas nosi do rajskih visina, čas baca u paklene dubine, kada je razapinju strepnje i nade, rezignacije i euforije, tanani osećaji i burne želje, zarobljene u telu da se ne bi narušile skrupule i strog moral okruženja. U svakom redu oseća se piščeva saosećajnost prema svojim likovima, ali i kritika njihovih snobovskih stavova i moralnih kodeksa koji ih guše i uništavaju život.

Iako književna kritika nije svrstala Tamni cvet među njegova najbolja dela, u njemu ćete pronaći nadu da ljubav može razbiti sve okove, samo ako je dovoljno jaka i hrabra da pobedi predrasude i strah od sreće.

Potpis Džona Golsvordija (izvor: wikipedia.org)

 

 

 

 

 

Stvaralački dah Milene Pavlović Barili ponovo u Beogradu

Beograd je 4. februara ponovo zapahnuo dah nekih davnih vremena. Među ljubiteljima umetnosti ovo veče bilo je protkano onom posebnom patinom jugoslovenske prestonice dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, koja je isijavala kroz crte lepih predratnih dama sa šeširićima tesno navučenim na lice i kratko podšišanom bubikopf frizurom šepureći se sa postavljenih slika, crteža i ilustracija. I to sve zahvaljujući velikoj slikarki Mileni Pavlović Barili.

Izložba Od Milenine slike do Mileninog stiha otvorena je sinoć u Holu Kompanije Dunav osiguranje u Makedonskoj 4 u Beogradu povodom jubileja kompanije – 45 godina postojanja. Tom prilikom nas je na priču o slikarkinom životu i stvaralaštvu podsetila Violeta Tomić, kustos Galerije Milene Pavlović Barili, otkrivši tako delić njenog raskošnog sveta.

Milenin život bio je izuzetno zanimljiv, počevši od porekla jer je preko majke Danice Pavlović Barili bila potomak Karađorđevića, a od oca Bruna Barilija, kompozitora i muzičkog kritičara, nasledila je italijansko poreklo. Buran i avangardan, uz mnogo putovanja, stvaralačkih uspeha, veličanja u tuđim a nepriznavanja u svojoj zemlji, obeležio je njen interesantan, ali prekratak život.

Među izloženim slikama najviše je onih iz ranijeg doba Mileninog stvaralaštva, akademskog minhenskog perioda s kraja dvadesetih godina prošlog veka, u kome je, kao i obično, najradije slikala portrete, ali ne samo bliskih prijatelja i članova porodice, već i ličnosti iz književnosti i istorije slikajući Šeherzadu i markize u nežnim bojama akvarela.

 

Budući da je smatrana modnom ikonom svog vremena, bilo je logično da će se okrenuti prikazivanju mode, interesovanja i načinu života dama, posebno u slikama Aberonoša, Dama s monoklom i Mesečina (Moonshine).

 

Budući rođaka Karađorđevića, kad god je boravila u Beogradu, živela je na dvoru Aleksandra Karađorđevića i družila se sa kraljicom Marijom i kneginjom Olgom. U to vreme dame kraljevske porodice obožavale su film i svetske modne časopise. Pa tako i Milena. Zato je i bio veliki uspeh njeno oslikavanje naslovnica čuvenih magazina Vogue, Femina, Die Dame, Redbook, Life…

 

I ona je bila veliki ljubitelj filma, a to je i pokazala oslikavajući svog omiljenog glumca Rudolfa Valentina, koga je ovekovečila na slikama Rokoko, ali i Toreador i Maja, inspirisanog njegovim čuvenim filmom Krv i pesak.

 

Svoje najveće uspehe doživela je u Americi, za čiju kartu je stekla novac kada je Sibe Miličić kupio njenu sliku Anđeli. Tamo je briljirala  na stvaralačkom planu baveći se ilustracijom, dizajnom, kostimom i scenografijom. I u privatnom životu je bilo burno jer je doživela veliku, ali nesrećnu ljubav sa kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom i brak sa američkim oficirom Robertom Tomasom Goselinijem. Iako je želela da se vrati u svoju rodnu zemlju, ispostavilo se da je put u Ameriku bio karta jednom pravcu, jer je, smatra se, nakon posledica pada sa konja narušila već krhko zdravlje i u 36. godini umrla od srčanog udara. Sahranjena je u Rimu.

Slikarstvo Milene Pavlović Barili, nepravedno zapostavljeno, našlo je svoj put do ljubitelja umetnosti pedesetih godina prošlog veka. Od tada do danas izložbe njenih slika stalno nas podsećaju na izuzetan talenat i činjenicu da je i naša zemlja imala dostojnog predstavnika slikara nadrealizma u svetu i da takvu činjenicu nikada ne smemo zaboraviti.

Iako se o tome manje govori, mlada slikarka je bila i pesnikinja, koja je svoju poeziju objavljivala u italijanskom časopisu Kvadrivio. Upravo ta njena umetnička svestranost bila je inspiracija za ovu izložbu, a stihove o njoj u pesmi Na Mileninoj slici Milenin stih spava, poklonila nam je pesnikinja Evica Milenković.

Postavka slika Milene Pavlović Barili pred posetiocima će biti do 2. marta. Preostaje vam jedino da je posetite i u njoj uživate.

Poštanska marka Milena Pavlović Barili, Autoportret sa velom, 2009. izvor: wnsstamps.rs