6

Bookchallenge 2017: Mission complete!

knjige poc

izvor: pinterest.com

U poslednjim danima godine ljudi obično svode mnoge račune. Pa i one vezane za čitanje knjiga. Kada sam u januaru naišla na ovaj čitalački izazov, koji je na Fejsbuk grupu Blogeri postavila Sandra Bakić Topalović, oduševljeno sam mu se odazvala.

Verovali ili ne, čitanje je bilo najmanji problem, teže je bilo rešiti neke od zadataka. Ipak, zahvaljujući sajtu Goodreads, otkrila sam da za sve postoji rešenje.

Bilo je i onih koji su smatrali da im čitanje nametnutih knjiga može oduzeti vreme od posla koji ih inače vezuje za knjige, ali sam ja dokaz da i u tom slučaju sve može da se postigne, posebno kada knjige koje čitate prilagođavate zadacima, a ne obrnuto. Zato mi verujte da je svaki Bookchallenge veliki izazov i sjajna zabava. Nisam, doduše, uspela da osvojim i bonus od još 12 dodatnih knjiga, ali to ne znači da i sledeće godine neću oboriti i taj rekord.

Za one koji ne znaju šta je to, za one koji su učestvovali pa bi želeli da uporede moj izbor ili jednostavno samo za ljubitelje dobrih knjiga, evo mojih rešenja za prethodnu godinu.

 

  1. Preporuka bibliotekara/bibliotekarke

Santa Montefjore, Tajne svetionika

  1. Knjiga koju već dugo želiš da pročitaš

Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja

knjige-dorijan

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga pisama (epistolarni roman)

Šafer i Berouz, Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše

knjige luskusa

  1. Audioknjiga

Paolo Koeljo, Zahir

  1. Knjiga čiji autor nije belac

Haruki Murakami, Južno od granice, zapadno od sunca

knjige mura

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga čiji naslov sadrži godišnje doba

Henri Miler, Crno proleće

  1. Priča unutar priče

Vladimir Papić, Iskupljeni princ

  1. Knjiga na kojoj je radilo više autora

Nil Balfur/Seli Mekej, Knez Pavle Karađorđević

knez-pavle-poc

foto Jelena Dilber

  1. Špijunski triler

Robert Ladlam, Put za Gandolfo

  1. Knjiga na čijim koricama se nalazi mačka

Ginter Gras, Mačka i miš

  1. Knjiga koja je potpisana pseudonimom

Džordž Orvel, Samo nek aspidistre lete

  1. Bestseler žanra koji ne čitam često

Stiven King, Groblje kućnih ljubimaca

  1. Knjiga koju je napisala osoba sa invaliditetom/o osobi sa invaliditetom

Vilijem Fokner, Buka i bes

  1. Knjiga o putovanju

Žoze Saramago, Putovanje u Portugal

  1. Knjiga sa podnaslovom

Stevana Sremac, Zona Zamfirova, Šta je bilo posle

  1. Knjiga objavljena 2017. godine

Aleksandar Bogosavljević, Crni pas

knjige aca-pas

  1. Knjiga sa mitološkim likovima

Miloš Petković, Perunov hroničar: Rog slovenskih bogova

19357706_10213612342448953_1315935923_n

foto Jelena Dilber

  1. Već pročitana knjiga koju voliš

Svetlana Velmar-Janković, Lagum

  1. Knjiga o hrani

Gunter Hiršfelder, Evropska kultura hrane

knjige hrana-poc

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga sa savetom o karijeri

Ričard Bols, Koje je boje tvoj padobran?

  1. Knjiga pisana iz perspektive lika koji nije ljudsko biće

Janić/Šarčević, Sam, ispod šljive

  1. Steampunk roman

Vilijem Gibson, Zapaljeni hrom

  1. Knjiga sa crvenim koricama (book spine)

Čarls Dikens, Dejvid Koperfild

  1. Knjiga čija je radnja smeštena u divljini

Radjard Kipling, Knjiga o džungli

knjiga dyunga

foto Jelena Dilber

  1. Omiljena knjiga iz detinjstva

Džonatan Svift, Guliverova putovanja

knjige-guliver

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga čiji je autor iz države koju nisam posetila

Anri Bel Stendal, Parmski kartuzijanski manastir

  1. Knjiga koja sadrži ime junaka u naslovu

Dobrilo Nenadić, Dorotej

  1. Knjiga čija se radnja odvija za vreme rata

Miloš Grujović, Kamen most

  1. Knjiga sa nepouzdanim pripovedačem

Danilo Nikolić, Vlasnici bivše sreće

  1. Ilustrovana knjiga

Svetlana Velmar-Janković, Vračar

  1. Knjiga čiji glavni junak nije moje nacionalnosti

Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti

knjige džojs

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga o zanimljivoj ženi

Prosper Merime, Karmen

  1. Knjiga koja sadrži dva vremenski odvojena narativa

Goran Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa

  1. Knjiga koja ima mesec ili dan u naslovu

Elizabet Kruk, Ponedeljak, ponedeljak

  1. Knjiga čija je radnja smeštena u hotelu

David Albahari, Mrak

knjige albahari-pocetna

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga čiji autor je osoba kojoj se diviš (ovde ću prekršiti pravilo samo jednog autora!) 🙂

Slađana Kručičan, Svici u tegli

Zorica Zoja Mladenović, Priče iz moje glave i sveta oko mene

knjige zoja promocija-knjiga

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga koja će biti ekranizovana u 2017. godini

Stiven King, To

  1. Knjiga čija se radnja odigrava za vreme praznika koji nije Božić

Kertis Ričards, Noć veštica

  1. Prva knjiga u serijalu

Lazar Janić, Kuća obrasla bršljanom

knjige laza

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga kupljena na putovanju

Morgan Makarti, U tvojim snovima

Eto, vidite da nije strašno. Ja jedva čekam nove zadatke, pa pridružite mi se, da zajedno uživamo u narednoj godini!

knjige pocetna

izvor: pinterest.com

 

Advertisements
14

Šta mi je blog doneo u 2017. ili kako da vam blogeraj promeni život

np

Dok ističu i poslednje nedelje godine, vreme je, logično, za sumiranje rezultata. Svako nekako poželi da vidi dokle je stigao sa onim svojim željama u ponoć i koliko je u njihovom ostvarivanju bio uspešan. Ova godina mi je otprilike zaista bila u znaku moja dva bloga, a ako želite da i vama oni promene život, pratite me šta imam da vam otkrijem.

Sećam se januara, u koji sam ušla ambiciozno započevši književni izazov Bookchallenge 2017, pisala za svoju dušu na dva bloga i oko života imala nevelika očekivanja stegnuta poslom kojim sam bila nezadovoljna. I mislila da tako zaglavljena ne mogu ništa da promenim. A onda je sve počelo da me demantuje.

Točak je počeo da se okreće kada mi je u prvom mesecu godine moja draga prijateljica blogerka Olja Ristić predložila da uradim lekturu zbirke priča takođe drage prijateljice blogerke Zorice Zoje Mladenović. Prvi put pred jednom budućom knjigom – bila sam uzbuđena i srećna što se konačno susrećem sa nečim što bih mnogo volela da radim. I potrudila se da sve bude bez greške i da opravdam poverenje.

Da je moj trud imao efekta, pokazalo se već mesec dana kasnije. Zoja me je, zadovoljna mojim radom, preporučila uredniku Izdavačke kuće Nova poetika, za koju je izdala knjigu. Nije prošlo mnogo i ja sam postala njihov lektor, a ubrzo i član redakcije. Prvi put sam radila ono što zaista volim i prvi put osetila šta znači kada te kolege cene i poštuju.

Uporedo sa ovim lepim stvarima na planu posla, imala sam sreću da budem deo jednog nezaboravnog druženja. Prve večeri hladnog februara u beogradskom restoranu Polet okupilo se dvadesetak žena, većinom od pera (ili tastature) darovanih talentom da se spoji u jednu veliku blogersku porodicu. Jedina koju sam od svih znala bila je moja draga Nega, a ostale sam konačno uživo upoznala prvi put.

polet

Od te večeri kao da je sve u mom životu krenulo nabolje. Usudiću se da mislim da sam stekla iskrene prijatelje među tim sjajnim ženama, koje su svaka na svoj način plenile kulturom, posebnošću i toplinom. I zapitala se gde su se krile sve ove godine. Bilo je to samo prvo od viđanja koja su se ređala i bila sve lepša, jer smo se sve više upoznavale i postajale prisnije.

Kada se u maju pojavila knjiga Priče iz moje glave i sveta oko mene, moje ime se prvi put pojavilo na njenim listovima. Bio je to neobičan osećaj, ali ponos je najjače tukao u mojim grudima. Osećala sam da je takva potvrda mog rada i umeća trebalo odavno da me dotakne.

19369765_10213612320968416_1820229049_n

A blogeri su postajali sve kreativniji. U nagradnom konkursu na kome je trebalo napisati nešto o Fruškoj gori, među još devet blogera osvojila sam nagradu vikend u hotelu Park u Rumi i dobila priliku da ponovo obiđem ovu vojvođansku lepoticu i uživam u njenim čarima. Naš dragi drugar i bloger Nikola Nikolaki bio je više nego sjajan domaćin. A stupci Tragača za čarobnim svetovima prirode neumorno su se punili.

19389474_10213612317528330_895746798_n

Čim sam se vratila, dočekali su me novi izazovi – prvi javni nastup na promociji moje izdavačke kuće. U Centru urbane kulture Imago prvi put sam dobila vizitkarte sa svojim imenom i prvi put sa mojom dragom Zojom stala na binu da probijem led i kao lektor koji je radio na njenoj knjizi kažem svoje utiske i pročitam par priča. Bilo je to nezaboravno iskustvo.

19389543_10213601552619214_1764358875_n

I promocije su počele da se nižu. Jedna za drugom, kao da je to nešto sasvim obično. I zaista, postale su deo mog života, iako mi nikada nije padalo na pamet da bi tako nešto moglo da se dogodi.

I druženje sa blogerkama se nastavljalo. Kao kruna godine dogodila se “ekskurzija” u Novi Sad, koju je pripremila naša draga Katarina Ostojić, poklonivši nam uspomene koje su ostale zauvek urezane u našim srcima. Tog dana sam po prvi put upoznala i moje drage novosadske blogerke, koje sam jedva čekala da sretnem.

Pri povratku u Beograd, dočekalo me je još jedno veliko iznenađenje – na blogerskom izazovu u kome smo se oprobali u pisanju bajki za decu, moja bajka Sašina tajna izabrana je da bude objavljena u časopisu Književne vertikale. Bila sam presrećna, konačno je moj tri godine razvijan blog Tragač za zrnom dobra dobio priznanje a moje ime se prvi put pojavilo na stranicama nekog časopisa. Toliko lepih stvari, prosto mi je bilo neobično jer nisam bila naviknuta na to.

Ali bilo je vreme da se naviknem jer su nove knjižvne večeri čekale na mene, da nastupam i kao autor i kao lektor. A pišući o knjigama na kojima sam radila, a koje su na mene ostavile jak utisak u Bookchallengu 2017. dobila sam ponudu svog urednika da prvi put u životu postanem i recenzent Nove poetike. Nove mogućnosti su počele sve više da mi se otvaraju.

np1

Čekali su me sve lepši i lepši događaji, jedan blog ispisivala sam pričama koje su čekale da se izliju iz moje duše, a drugi putopisima iz Češke i Nemačke, koje sam puna utisaka danima obilazila.

termalni izvori i ja najlepsa

Prvi put sam kao radnik neke izdavačke kuće posetila Sajam knjiga i na njemu uživala osećajući kao da i sama dajem neki svoj doprinos ovoj dugogodišnjoj manifestaciji mog grada. A i blogerke su bile tu, da nam bude još lepše. Pogotovo moja draga Miroslava Đušić Nedeljković, čiji je roman Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije čekao da osovoji srca čitalaca kao što je osvojio moje.

sajam

I Nova poetika je pomalo promenila svoje “ruho”. Ista moja draga prijateljica Zoja, zahvaljujući kojoj sam i postala član ove izdavačke kuće, postala je direktorka i počela da realizuje mnoge zanimljive ideje. Tako smo postale i voditeljke književnih večeri, na kojima nije bilo osobe koja se nije dobro provodila. Novi autori i književna dela su se ređali, a nas dve, iste one koje su pre samo šest meseci drhtale od teme na bini, sada smo sa uživanjem vodile književne večeri kao da smo za to rođene.

Zahvaljujući Miroslavi imala sam tu čast da ostvarim jedan svoj san, koji, ruku na srce, nisam ni smela da pomislim da može da mi se ostvari – bila sam deo njene promocije na Čajanci u Bojiću. Još kada sam par godina ranije bila deo jedne od tih večeri, doduše samo u publici, pitala sam se kakav li je osećaj sedeti na tim foteljama i biti »odabran«, a onda sam, prosto ne verujući, i ja prvi put sela u jednu od njih i imala tu čast da upoznam neke od najpoznatijih ličnosti naše kulturne scene.

Te večeri dobila sam ponudu da radim za još jednu izdavačku kuću. CNP je postala još jedna kuća za koju radim i prihvatila sam još jedan sjajan izazov.

Znate one Bajagine stihove pesme Godine nižeš ko da su perle, od bižuterije do ćilibara, a tek poneka blistavi brilijant? 2017. je bila moj najblistaviji brilijant. Svetla, lepa, uzbudljiva i srećna. I nemam nameru da ovoj novoj dozvolim da bude drugačija. Ima toliko toga što mogu još da dostignem, a naravno i dovršim ponešto što sam u ovoj započela.

Primetili ste koliko sam puta u ovom tekstu ponovila “prvi put”. I ja sam se tokom pisanja iznenadila koliko ih je bilo. Neka bude da je toliko puta ponovljeno da bih vam dokazala šta sve možete da postignete ako se okrenete onome što zaista mnogo želite i koliko će vam se “prvih puta” desiti samo ako se oslobodite straha od novog i nepoznatog i verujete u sebe. A kada sam ja mogla sebi da promenim život i od jedne skrivene skromne blogerke postanem lektor, recenzent i autor čije se priče rado biraju na konkursima, možete i vi. Pa neka nam svima nama Nova 2018. bude još blistavija – ma dvadeset četvorokaratni dijamant, bre! 🙂

beti4

 

 

 

 

1

„Kamen most“ Miloša Grujovića – kad se spoje obale talenta i velikih dela

rimski-most-1Znate kakav je osećaj kada se pojavi neka posebna knjiga, pesma, film ili umetnička slika koji vam potpuno oduzmu dah? Pa im se vraćate iznova ne biste li uživali u tom jedinstvenom osećaju koji vas je potpuno prožeo. I ne samo da je osećaj isti kao prvi put, nego se usložnjava i još jače preliva. Kažu da je upravo to ono što umetnost kao svoj zadatak i treba da vrši.

Kamen most je knjiga o kojoj pre nego što sam na njoj počela da radim nisam znala ništa. Zapravo samo to da je pisana narodnim ivanjičkim govorom i da sve što odudara od standardnog književnog jezika ne treba da diram. O piscu i samom delu ama baš ništa.

Prve scene s kraja Drugog svetskog rata u Ivanjici i atentatu na jednog partizanskog glavešinu  koji iz ilegale vrši odmetnuti oficir kraljeve vojske, dočekala sam blago zainteresovano. Već neko vreme nisam čitala o sukobu partizana i četnika na našim prostorima, kao da je ta tema konačno isrpena i zapitala sam se ima li šta o tome novo da se kaže. Ali način pisanja, dinamičnost i slikovitost scene povukle su me napred. Doduše, u mom poslu i nema nazad, ma koliko meni nešto ne bilo interesantno.

A stranice su se ređale. I ja sam hvatala sebe kako se lagano utapam u milozvučan govor ivanjičkog kraja, umirujem uz arhaične redove i hučanje vetrova sa Mučnja i Golije i šum Moravice podno kamenog mosta, koji kao da sam i sama čula u opisima punim boja, onog starinskog sa patinom vremena i ostarelih tajni.

Ređali su se događaji, čas odvažni, čas potresni, čas meka ljubav, čas surova smrt. Pravi život, valjda. A među njima redovi puni reči spletenih i izabranih kao iz nekih prašnjavih i zamađijanih škrinja, pa su i one tako majstorski utkane jedne uz druge napravile same svoju čaroliju. Bilo kad se otkrivaju najtajniji drhtaji duše, bilo kad se slušaju damari grada koji raste oko starog kamenog mosta, uz tihu Moravcu.

Čitala sam te redove i iza njih zamišljala onoga ko ih je pisao. Pred oči mi je izlazio zreo čovek, sedokose glave pretovarene iskustvom i stvaralačkim zanosom, poklonik andrićevskih životnih istina, neosetljivih na one koje biju i kidaju. I pitala se kakav je osećaj kada se sa toliko bogatim mislima sedne u želji da ih pretoči na papir i od svega ispadne roman koji se ne zaboravlja.

Uljuljkivana u čaroliju srpskog sela i života slađeg što je teži i mučniji, stigla sam do kraja. I osetila da me je roman dotakao do samog dna srca. A onda sam pročitala poslednju stranu, biografiju autora. Miloš Grujičić ima 25 godina i ovo mu je prvi roman. Vratila sam se opet na ove redove, pa opet. Iskreno zaprepašćena godinama i iskustvom pisca. A onda sam roman pročitala ponovo. Ovaj put iz sasvim novog ugla, i ispostavilo se da je još vredniji nego pri prvom čitanju, baš zato što iz njegovih stranica odiše sirov talenat grubo brušen instinktom i čistom logikom.

Ubrzo sam dobila priliku da Milošu sama kažem svoje utiske. Moja euforija ga je pomalo i zbunila i verovali ili ne, ovaj skromni mladić nije imao pojma koliko je njegovo pisanje jedinstveno, niti kako je velika sreća otkriti ga među njegovim papirima i tipkama pisaće mašine. Zaražena njegovim raskošnim talentom, i sama sam u sebi lako pronašla reči za recenziju romana koji mi se ugnezdio blizu srca:

Ovo je knjiga koja će vas uvesti u dobro poznatu temu koju mi, Srbi kao prokletstvo nosimo kroz vekove, ali ispričanu na poseban način koji ćete teško zaboraviti.

Marka Radovanovića, poručnika kraljeve vojske u ilegali, kroz život vode samo tri misli: kako da preživi kraj rata, osveti se partizanskom „bogu i batini“ Andriji Pajoviću što mu je u raščišćavanju reakcije ubio roditelje i ostvari ljubav prema partizanskoj bolničarki Moravičke čete Mileni, koju u srcu nosi još od detinjstva. Na suprotnim stranama, u surovim poratnim uslovima, kada je svaki dan koji se rađa nekome baš onaj poslednji, teče ova priča poput reke Moravice koja neumitno huči ispod ivanjičkog kamenog mosta.

Ono što roman čini posebnim jeste njegov autor. Miloš Grujović ima samo dvadeset pet godina a u svom prvom romanu već ispisuje redove kao istinski ratni hroničar i hvatajući se u koštac sa ovom ozbiljnom temom izlazi iz nje kao pobednik poput pisca snažnog izraza i zrelog pisanja, prekaljenog mudrošću i životnim iskustvom.

Oslikavajući svoje junake živopisno, sa vrlinama, ali i manama, sa pogrešnim procenama, hrabrostima i kukavičlucima, surovostima i duševnostima, kajanjima i traganjem za boljim delom sebe, on stvara kompleksne likove koji su svakom čitaocu bliski i životni. Surovim ratnim stradanjima, ogoljenim do najstrašnijih zločina, kao kontrast uvodi spokojne dane predratne Ivanjice i Markova sećanja na bezbrižne Alesendrovdane u roditeljskom domu, prvu ljubav i mladićke nespokoje. Suprotstavljajući i preplićući  život i smrt, on pokazuje da jedno bez drugog ne mogu. I ispisuje život u svojoj suštini – strahoti i lepoti.

Dok budete čitali ovaj roman sa temom pomalo zaboravljenom u današnje vreme, uživaćete u andrićevski toplim opisima stare Ivanjice, njenih prostodušnih stanovnika, ulica prosečenih i kuća rasutih oko starog kamenog mosta – simbola večnog, nemog svedoka rađanja i umiranja, krvavih zločina i osveta, ljubavi i mržnje, godina napredaka i rušenja, spajanja nespojivog i razdora kao sudbine. Istorije razjedinjenosti kakvu samo Srbi sebi umeju da stvore.

Roman napisan ivanjičkim narodnim govorom, prepun lokalizama i redaka arhaičnog daha učiniće da se vratite u neke davne dane i pomislite da ste zaista načas sleteli među zapadne predele naše zemlje sapete vrletima Golije, Javora i Mučnja. I osetite damare prave Srbije. Zemlje koja i dalje rađa književne talente kojima tek predstoje velika dela. Miloš Grujović je jedan od njih.

 

Epilog:

Milošev roman ispred Izdavačke kuće Nova poetika konkuriše za Ninovu nagradu. I dalje mi izgleda da nije svestan koliko je njegovo delo veliko. A možda to i nije tako loše. Pisao ga je neopterećen sujetom i uspehom, samo u društvu sa svojom dušom. Valjda je zato toliko i vredno.

 

 Ветар се утиша и ноћ поста тиха кô да је сва од глувих доба скопчана. Ко би се каквом јаду надô из тишине? А опет је недостатак звука реметио сан. Тишина ти не да мира. Да л због тога што чујеш оно што повазда не би имао прилику, звукове попут грчења желуца или куцање вратних жила кроз које куља крв, па у одсуству оних свакодневних тебе обузме немир? Бог свети зна како и колико незгодно Марко сневаше. Беут беше несносан, а грознице када се обично јавља ни на помолу. Петлови су у зору запевали и све се чинило нормално, кô  од пре сивила претходне ноћи. Но није било. Прва крв која се пика је пала. Ко је ударио први? Зар је битно кад дотера дотле да брат брату престаје бити најмилији? Vae victis! Тешко побеђенима! Стоструко теже онима који се у поразу разјединише!

                                                      Mилош Грујовић, „Камен мост“

Knjigu možete naručiti na sajtu IK Nova poetika

 kamen-most_milos-grujovic_cover3D_sajt

 

8

Poslednji Romanovi – bajka sa nesrećnim krajem

romanov poc wiki

izvor: wikipedia.org

Verovali ili ne, Instagram ima i veoma dobrih strana. Zahvaljujući lutanju po ovoj društvenoj mreži pre nekog vremena naišla sam na fascinantne fotografije. U pitanju su bili Instagram profili Romanov daughters (romanov_daughters) i The Romanov family (the_romanov_family) na kojima sam pronašla retuširane i najnovijim digitalnim tehnologijama obojene slike iz života najčuvenije ruske carske porodice, čija je priča oduvek ostavljala dubok utisak na mene. Razgledajući ih, poželela sam da o njima otkrijem sve ono što još nisam znala, a budući da me je to prošle nedelje toliko okupiralo odlučila sam da sve ovo podelim sa vama.

romanov car carica imarija 1906 ins

Nikolaj II, Aleksandra i Marija 1906. (izvor: Instagram, Romanov daughters)

Moglo bi se reći da je točak sudbine poslednjih Romanovih pokrenut rođenjem Nikolaja II 1868. godine, kada je kao jedino dete ruskog cara Aleksandra III i nekadašnje danske princeze Marije Fjodorovne, bio predodređen za presto. Ali ipak možda i više kada je 1884. upoznao nemačku princezu Aliks, ćerku velikog vojvode Ludviga IV od Hesena i Rajne i engleske princeze Alise, ćerke kraljice Viktorije, a ona mu zauvek osvojila srce.

romanov carica kao devojka 1892 ins

Vojvotkinja Aliks, buduća carica Aleksandra 1892. (izvor: Instrgram, Romanov daughters)

Međutim, njegova osećanja nisu naišla na odobrenje ruskog cara i carice, koji su imali nešto drugačije planove. Ipak, ljubav je trijumfovala čak deset godina kasnije, kada je Aleksandar III napokon pristao da blagosilja brak Nikolaja i Aliks, doduše tek na samrti.

romanov carica kao devojka ins

izvor: Instagram, Romanov daughters

romanov car i carica insSamo nedelju dana posle smrti ruskog cara, novi vladar je odlučio da se oženi, a tom činu prethodio je Aliksin prelazak u pravoslavnu veru kada je uzela ime Aleksandra. Ovo se nikako nije dopalo ruskom narodu, koji su ovako brzo venčanje doživeli kao loš znak i verovali da će im nova carica doneti nesreću.

romanov car i carica 1894 ins

Nikolaj II i Aleksandra 1894. (izvor: Instagram, Romanov daughters)

Brak između Nikolaja i Aleksandre je iz perspektive sveta izgledao mirno, ali ispod površine krila se velika strastvena ljubav. Već posle godinu dana,1895, u Carskom Selu rođena im je prva ćerka Olga, velika ruska kneginja.

romanov car carica i olga beba 1895 ins

Car Nikolaj II, carica Aleksandra i velika kneginja Olga 1895. (izvor: Instagram, Romanov daughters)

Istu titulu dobile su i ostale devojčice, rođene u velikom dvorcu u Peterhofu. Godine 1897. rođena je druga kćer Tatjana, 1899.  Marija, a 1901. Anastasija. Kada je rođena poslednja, Nikolaj je već počeo da očajava jer u ruskom carstvu samo muško dete može da vlada. Posle Anastasijinog rođenja išao je u dugu šetnju pre nego što prvi put je video. Ali rešio je da ne izgubi veru.

romanov olga i beba marija 1899 ins

izvor: Instagram, Romanov daughters

romanov marija devojcica insromanov tatjana 1904 insDok su se devojčice rađale jedna za drugom, na svake dve godine, Nikolaj je uspešno vladao. Bar kada je u pitanju bio ekonomski razvoj Rusije, Sa druge strane, u socijalnom domenu  pojavljivale su se velike razlike, što je uticalo na sve veće nezadovoljstvo među narodom.

romanov car ins

Car Nikolaj II (izvor: Instagram, Roman daughters)

U želji da se proširi na Daleki istok pokrenuo je i jedan od najnepovoljnijih ruskih ratova, Rusko-japanski rat, koji se vodio u dalekoj Mandžuriji i na kineskim obalama Južnog mora. Porazom ruske vojske Japan je postao velika vojna sila koja će u narednim decenijama tek ojačati i igrati značajnu ulogu u istoriji sveta.

romanov zimska palata wiki

romanov zimska palata unutra ins

Zimska palata, rezidencija ruskih careva (izvor: wikipedia.org)

I baš u najvećem jeku rata 1904. caru i carici se ispunila najveća želja – rođen je prestolonaslednik, carević Aleksej.

romanov aleksej beba 1904 wiki

Carević Aleksej (izvor:wikipedia.org)

Međutim, sreća je pomućena samo šest nedelja kasnije, kada je zbog nesprestanog krvarenja iz pupka ustanovljeno da boluje od hemofilije, neizlečive bolesti krvi, koju mu je genima prenela majka. Dogovoreno je da se istina o Aleksejevom zdravlju brižljivo čuva kao najveća državna tajna, a angažovane su mnogobrojne dadilje ne bi li se pazilo da ne padne ili se poseče jer bi to bilo fatalno po njega. I carica je nakon toga promenila svoj život, prekinula sve svoje carske obaveze i potpuno se posvetila bolesnom detetu.

Ni događaji u zemlji Nikolaju II nisu davali mira. Zbog poraza u ratu, narod je pravio česte štrajkove a događale su se pobune i u vojsci. Prilikom jedne od mnogobrojnih demonstracija, Nikolaj se sklonio u Carsko Selo, a vojska je imala naredbu da otvori vatru na narod iako su nosili ikone sa carevim likom i tom prilikom, što od metaka, što od stampeda, stradalo je hiljadu ljudi. Ovaj događaj, nazvan Petrogradska krvava nedelja, trajno je oslabila carevu vlast i narod mu nikada nije oprostio kukavičluk i nasilje, što je i dovelo do nekoliko nestabilnih godina Ruske revolucije.

romanov car u aleksandrovoj palati ins

Dok su se u zemlji dešavala razna previranja, devojčice su rasle. U želji da budu što prirodnije, roditelji su odlučili da ih „čeliče“ – spavale su na tvrdim krevetima bez jastuka, same spremale svoje odaje,  plele džempere za dobrotvorne priredbe, a ni posluga nije smela da ih zove tuitulom već po imenu i patronimu, kao da su potpuno obična deca.

Olga je bila stidljiva i ozbiljna, okrenuta knjigama i osećajna, ali i promenljivog raspoloženja i jedina od sve carske dece koja je pokazivala neke autokratske osobine. Imala je svetlosmeđu kosu, široko lice i plave oči i nije smatrana lepoticom, ali se kao devojka prolepšala. Obožavala je oca, sa kojim se mnogo bolje slagala nego sa majkom i provodila sa njim i sestrama mnoge sate u šetnji, plivanju i tenisu.

romanov olga devojcica

Tatjana je, prema mišljenju mnogih, bila najlepša od svih carevih kćeri. Visoka, svetlosmeđe kose, sivih očiju, važila je za lepoticu. Majka je obožavala, a posebno su se slagale oko ukusa u haljinama i nakitu. O bolesnom bratu je brinula uvek kada majka nije mogla.

Najbliža je bila sa sestrom Olgom, sa kojom je delila sobu i često su se isto oblačile, pa su među carskim okruženjem bile poznate kao „veliki par“.

Kada su stasale, njima dvema je bio dodeljen puk vojnika Elizavetskih devojaka i rang pukovnika.

romanov tatjana i olga u unoformi pukovnika 1911 ins

Treću kćer Romanovih, Mariju, savremenici su opisivali kao lepu, koketnu, svetlosmeđe kose i velikih plavih očiju, koje su u porodici nazivane „Marijine tacnice“. Tutor careve dece, Francuz Pjer Žiljar, u svojim memoarima je predstavljao kao devojčicu blage naravi, nežnu i ljubaznu, u odnosu na večito nemirne sestre previše tihu, zbog čega su je druge zvale „polusestrom“. U memoarima dadilje Irkinje Margaret Igar opisana je kao veoma privržena ocu, zbog koga je često umela da beži iz dečje sobe da bi sa njim provodila vreme i maštala da se jednog dana uda za ruskog vojnika i ima mnogo dece.

Anastasija je, kao najmlađa, bila i najnestašnija i često je pravila smicalice sestrama, ali i slugama i gostima dvora. Smeđe kose i plavih očiju, nije se mnogo bavila svojim izgledom. Prema memoarima tutora, bila je vrlo inteligentna i volela je da uči.

romanov anastasija ins

Dve mlađe sestre su, kao i starije, delile sobu i isto se oblačile, zbog čega su bile nazvane „mali par“.

romanov marija i anastasija mali par ns

Sve četiri velike kneginjice su volele da pišu pisma, koja su zajedno potpisivale sa OTMA,  početnim slovima njihovih imena, ali ono što je bio centar njihovog sveta bio je brat Aleksej.

romanov otma insU memoarima tutora Žiljara piše da je raspoloženje cele porodice zavisilo od njegovog zdravlja. Sestre su ga obožavale a majka je njim bila opčinjena.

romanov otmaa 

Godina 1912. bila je nesrećna po Alekseja. Nakon pada s konja, dobio je unutrašnje krvarenje i stigao je na sam rub života. U agoniji i strahu, carica Aleksandra doznaje za Raspućina, vidovnjaka i čudotvorca, koji je dečaka uspeo da oslobodi muka i zaustavi mu krvarenje, veruje se uz pomoć pijavica i hipnoze, ali se on trudio da sve obmane da to čini molitvama.

Aleksandra je tada otkrila svekrvi da je Aleksej bolestan od hemofilije, ali je ta istina učinila da postane omražena u carskoj familiji jer je bila uzrok sinovljeve bolesti i sumnji da su bolesne i devojčice, pogotovo Marija, koja je veoma mnogo krvarila posle operacije krajnika. To je i bio dokaz da su potomci kraljice Viktorije, koja je bila bolesna od hemofilije, preneli gene ove opake bolesti velikom broju evropskih kraljevskih porodica.

romanov carica 1906 ins

Pojava Raspućina u životima carske porodice ostaviće dubok trag, kako na njih lično, tako i na sam točak istorije. Manipulacijom cele porodice zbog bolesnog deteta, ovaj mistik i šarlatan  postaće najbliža osoba od poverenja cara i carice i obožavani lik dece zahvaljujući kojima će biti proglašavan za „svetog čoveka“, psihičkog i duhovnog iscelitelja.

romanov raspucin ins the romanov family

Raspućin (izvor: Instagram, The Romanov family)

U isto vreme, u sam osvit Prvog svetskog rata, evropske kraljevske kuće počinju da se interesuju za kneginjice. Srpski kralj Petar I Karađorđević je tada jednu svoju ideju pokušao da sprovede u delo. U Rusiju je poslao Nikolu Pašića sa pismom u kome se navodi da prestolonaslednika Aleksandra želi da oženi jednom od velikih kneginjica, iz dužnosti prema zemlji i prema sinu. Čak i ako bude odbijen, pisalo je, to će ostati u strogoj tajnosti i nipošto neće umanjiti naklonost Srbije prema Rusiji. Nikolaj II je odgovorio da ćerkama ostavlja da odaberu za koga će se udati, ali da je primetio da Aleksandar u susretima često pogledava lepu kneginjicu Tatjanu.

romanov olga i tatjana veliki par ins

Car i carica su ionako smatrali da je vreme da dve najstarije kćeri izvedu u društvo, ali sve planove, kao i pregovore oko udaje, prekinuo je Prvi svetski rat. Bilo je vreme za neke mnogo ozbiljnije i životno važne poteze i planove, a po svoj prilici Tatjana ostala je nesuđena kraljica Kraljevine SHS.

romanov peterhof getyourguide.com

Dvorac Peterhof, rezidencija Romanovih (izvor: getyourguide.com)

Car je odmah po početku rata sa sinom otišao na front, u glavni štab u Mogiljevu, opredelivši se da stane na stranu sila Antante. Carević Aleksej je tada posmatrao vojnički život i bio pripreman za buduću ulogu cara prisustvujući svim sednicama Vlade sa ministrima. Tada je dobio i čin razvodnika, na šta je bio vrlo ponosan.

Front su povremeno posećivale i carica, Olga i Tatjana da bi lečile ranjene vojnike, a Marija i Anastasija su brinule o deci.

Usred vojne bolnice i ratnih stradanja Olga se zaljubila u jednog oficira, ali je ostala slomljenog srca jer je zbog njegovog niskog ranga ljubav bila nemoguća.

romanov olga i pavel ins th romanov family

Dok je car bio na frontu, carica je sama vladala u Sankt Peterburgu. Neumešna u političke odluke, oslanjala se na Raspućinove savete, čime je još dodatno otežala svoj ugled u ruskom narodu, koji je od početka nije voleo, ali i stanje zemlje u najtežim godinama.

romanov carica u budoaru aleksandar palas ins

Zbog kontroverznog načina života, ali i glasina o skandalima sa ženskim delom porodice Romanov, car je udaljio Raspućina iz Sankt Peterburga. Ova neobična ličnost završila je burno, kako je i živela, ubila ga je grupa ruskih plemića da bi se spasio ugled monarhije. Zanimljiv podatak je da je preživeo i pucnje i prebijanje i smrt ga je savladala tek u ledenoj Nevi.

ras_1866302c

Prvi svetski rat nije bio dovoljan da se uzburkane strasti u Rusiji okrenu ka frontu. Naprotiv, ruski revolucionari na čelu sa Lenjinom pokrenuli su 1917. Februarsku revoluciju, u kojoj su se zalagali za političke reforme, ali i abdikaciju cara. Čim se Nikolaj II odrekao prestola, Rusija je posle dva veka prestala da bude carevina. Od tog trenutka carska porodica se nalazila u kućnom pritvoru u Aleksandrovom dvorcu u Carskom Selu. Dobili su zahtev da napuste zemlju, ali budući da ni Britanija ni Francuska nisu hteli da ih prime, a boljševici su se sve više približavali, privremena vlada nije imala kud – na leto ih je polsala u Toboljsk u Sibiru. Jedinu nadu polagali su u belogardejce, vojnike lojalne caru, čijim oslobađanjem bi opet postali slobodni.

romanov otma tobolsk

Sestre Romanov u Toboljsku 1917.

romanov poslednja fotografija aleksandre sa olgom i tatjanom u tobolsku 1918. u prolece wiki

Poslednja fotografija carice Aleksandre sa velikim kneginjama Olgom i Tatjanom, Toboljsk 1917. (izvor: wikipedia.org)

Ali, uspostavljanje vlasti boljševika nekoliko meseci kasnije nakon Oktobarske revolucije nikako nije išlo na ruku Romanovima. Sudbina im je bila zapečaćena. U proleće 1918. boljševici su ih prebacili u Jekaterinburg, u Ipatijevu kuću, koja se koristila za posebne namene tajne policije Čeke. Težak život, stres, neizvesnost i stalna ponižavanja uticali su na sve članove porodice. Carica je usled nervnih kriza bila skoro paralizovana, a Alekseju se stanje toliko pogoršalo da su morali da ga nose. Svi su osećali da im se smrt bliži i više nisu imali nikakvu nadu. Zato je prilikom poslednje liturgije, koju su popovi održali u samoj Ipatijevoj kući, cela carska porodica, mimo običaja, kleknula prilikom molitve za mrtve. Kao da slute sopstveno opelo.

romanov olga i aleksej na brodu rus 1918 na putu za jekaterinburg, poslednja fotografija olge i alekseja wiki

Poslednja fotografija Romanovih, Olga i Aleksej na brodu do Jekaterinburga 1918. (izvor: wikipedia.org)

Što su se belogardejci više približavali Jekaterinburgu, boljševici su sve više skrivali Romanove. Kada je bilo izvesno da će zaposesti grad, odluka je pala – Romanovi nisu smeli da ostanu živi. U noći 17. jula 1918. carska porodica Romanovih sa još troje slugu je nestala. Bilo je jasno da su pogubljeni, najverovatnije streljani, i to je veoma uznemirilo kraljevske kuće širom Evrope. Kada je Bela garda ubrzo potom ušla u Jekaterinburg, od cara i porodice nije bilo ni traga ni glasa. Istražiteljima je sve bilo jasno kada su neke od njihovih stvari našli bačene u rudarsko okno van grada. Među njima je bio i šal carevića Alekseja koji su mu sestre isplele još dok je carica bila trudna sa njim i od koga se nikada nije odvajao. Ta relikvija ostala je sačuvana i danas se nalazi u ruskoj Crkvi Svete trojice u Beogradu.

romanov aleksejev sal wiki

Komad Aleksejevog šala (izvor: wikipedia.org)

Sa druge strane, rečito ćutanje boljševika imalo je gromoglasnu poruku – ne samo da su uplašili neprijatelje nego su pokazali i svakome iz svojih redova šta ih čeka ako se okrenu prošlosti. A na Romanove se spustila prašina zaborava.

romanov crkva krvi u jekaterinburgu na mestu ipatijeve ku'e vladimir udilov

Crkva krvi u Jekaterinburgu, podignuta na mestu Ipatijeve kuće i mesta pogubljenja Romanovih (izvor: wikipedia.org)

Kada se Sovjetski Savez raspao, otpečaćeni su mnogi spisi i mnoge tajne su izašle na videlo. U arhivi Čeke pronađena je i beleška Jakova Jurovskog, koja je u vidu izveštaja sa strogo čuvanom državnom tajnom opisala pogubljenje Romanovih, a prikazana je u knjizi Edvarda Radzinskog Poslednji car. U njoj piše kako je porodica probuđena u toku noći, pa su ih sa slugama i psom odveli u podrum, da se, tobože, fotografišu i kasnije pošalju na sigurnije mesto zbog borbi oko grada. Umesto fotografa, na vrata su stali pripadnici Crvene garde i prvo u cara, a potom i u ostale, ispalili metke. Budući da su devojke u svojim korsetima imale ušivene dragulje, koje su skrivale od čuvara, meci su se odbijali kao od oklopa i one nisu odmah stradale. Dotučene su bajonetima.

romanov33

Da bi zauvek sakrili pravu istinu o svom zločinu, pripadnici Čeke su tela pred svanuće odneli do napuštenog rudnika, tu ih raskomadali, polili benzinom i zapalili. Veće kosti rastopljene su u sumpornoj kiselini a manji ostaci pokopani ispod pragova pruge.

romanov2

Godine 1990. konačno su otkrivena pokopana tela Romanovih u blizini Jekaterinburga. Nedostajala su dva: Aleksejevo i jedne od dve mlađe careve kćeri – Marije ili Anastasije. To je potvrdilo višedecenijske spekulacije da su oni ipak preživeli revoluciju, a jedna od najpoznatijih Anastasijinih „dvojnica“ bila je Ana Anderson, koja je uspela da ubedi čak i neke članove preostalih Romanova da je ona zaista najmlađa Nikolajeva kćer. Ipak, 1994. DNK analiza je pokazala da Ana Anderson nije Anastasija.

ana anderson historyanswers.co.uk

Ana Anderson, najpoznatija “dvojnica” Anastasije Romanov (izvor: historyanswers.co.uk)

Tačno osamdeset godina nakon smrti, 17. jula 1998, pronađena tela Nikolaja, Aleksandre, Olge, Tatjane i jedne od mlađih kneginjica sahranjeni su u kripti Svete Katarine, u Katedrali Svetog Petra i Pavla u Sankt Peterburgu.

Šest godina kasnije, 2000, Ruska pravoslavna crkva je kanonizovala carsku porodicu Romanov i proglasila ih velikomučenicima.

romanov sveci insKada su 2007. pronađena i dva preostala tela, Aleksejevo i najverovatnije Marijino, zauvek je zatvorena priča o tragičnoj sudbini porodice poslednjeg ruskog cara. Sada konačno mogu da počivaju u miru.

romanov kraj ins

Crtež poslednje liturgije Romanovih (izvor: Instagram, Romanov daugters)

 

2

Nedelja dobrog provoda

beti5 poc

Prošle nedelje imala sam mnogo obaveza. Najbolje od svega je što su sve bile za uživanje. Doduše, za svaki nastup pred ljudima uvek ima pomalo treme, ali valjda je i ona normalna, dogod je pozitivna.

Moje prvo učešće na promociji u Biblioteci Milutin Bojić bilo je nešto što sam čekala sa posebnim ponosom. I puna uzbuđenja. Kada sam prvi put otišla na jednu Čajanku kod Bojića, malo opuštajuće okupljanje koje već godinama  maestralno osmišljava Karlo Astrahan, nisam verovala da ću se ikada naći na jednoj od tih fotelja. Bilo je to pre skoro tri godine kada je moja draga prijateljica Negoslava Stanojević promovisala svoj roman Jošte čekam taj reč da mi rekne. Ređale su se i neke druge, a u međuvremenu, malo-pomalo, i ja sam uspela da stignem do mesta prema kome sam osećala strahopoštovanje. Doduše, ne kao autor, ali i ovo je dovoljno za ponos.

bojic8

I to sve zahvaljujući Miroslavi Đušić Nedeljković, za čiji sam roman Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije za svoju dušu napisala utisak. On je prerastao u neku vrstu recenzije i tako mi otvorio vrata mnogim značajnim događajima.

bojic10

Sedeti na tim foteljama je jedan poseban doživljaj, a još govoriti pred punom bibliotekom, posebna je priča. Zajedno sa Oljom Ristić, dugogodišnjom recenzentkinjom i iskusnom „pričalicom“ na književnim večerima, bila sam deo malog tima. Uživala sam u njenoj prezentaciji Miroslavinog romana Priča počinje na kraju pažljivo slušajući kako ona to radi, jer mi je Olja najbolji pokazatelj u kom pravcu treba da idem u razvijanju svoje recenzentske „karijere“. Posle nje sam govorila ja, malo pod tremom, više s ljubavlju prema romanu koji mi je osvojio srce pa se nekako sve sklopilo.

bojic12

Šarmantne šolje za čaj, koje je Miroslava specijalno pripremila za, kako joj samo ime kaže, Čajanku, čokoladice sa aforizmima za svakog gosta i muzika na gitari Milutina Obradovića upotpunili su i opustili događaj. Na kraju smo svi i zapevali, i to one, meni najdraže, jugonostalgičarske pesme dok se publika u velikom broju okupljala zbog tribine koje je sledila.

bojic7

Moram da priznam da je lakše sedeti u publici, ma koliko da su fotelje učesnika udobne. Odmah bude lakše čoveku, a još kad posle njega sledi tema Mediji u književnosti sa čuvenim rediteljem đakonom Nenadom Ilićem i našim proslavljenim glumcem Ljubomirom Bandovićem kao učesnicima, uživanje je kompletno.

Na kraju zanimljivih priča tokom kojih vreme kao da je projurilo, palo je i slikanje. Svako je poželeo da za uspomenu ima jedan tren ukraden od vremena i dokaz da je bio blizu ovim divnim ljudima.

 

 

Ali, sledeće veče je došlo tako brzo da nisam ni imala vremena da slegnem utiske na dušu. Bilo je dijametralno suprotno, ali ništa manje uzbudljivo.

U baru „Beti Ford“, sada već drugoj kući moje Nove poetike, održavala se promocija knjige Hronika dobrog provoda Maje Vukadinović i Aleksandre Mikate koju je pratila žurka posvećena muzici sedamdesetih.

Za ovu knjigu sam već bila pravi recenzent, tačnije, na njenim koricama nalazi se druga po redu recenzija koju sam napisala za svoju izdavačku kuću. Što je, naravno, opet značilo da treba da pričam. Ovaj put išlo je već malo lakše, valjda zbog „domaćeg terena“, ali i sjajne knjige o kojoj je trebalo govoriti.

beti

Za neupućene, ovo je neka vrsta vodiča kroz noćni život Beograda od šezdesetih pa sve do maltene današnjih dana. U njoj ćete se provozati na vespi do Zvezdinog, pratiti beogradskog fantoma po Slaviji i osetiti atmosferu čuvenog „Cepelina“ sedamdesetih, disati u dahu Paket aranžmana osamdesetih, otkriti gde su, daleko od pucnjava po ekskluzivnim diskotekama,  bili svetionici kvalitetne muzike devedesetih, ali i gde u novom, 21. veku izlaze stasale generacije, popularni „milenijumci“. Za svakoga ponešto, uz mnogo svedočanstava poznatih, koji su i sami bili u vrevi ove svetlucave večeri.

book-cover-mustra-deblja1

Kada su autorke i njihovi gosti rekli sve što su želeli o knjizi, otpočela je žurka. Na jednom mestu u srcu Beograda točak vremena se zavrteo i otišao četrdeset godina unazad. I baš tu, u polutami bara igrali su okupljeni novinari i gosti uz rok i pank hitove, sevali su blicevi, a u glavi se rojili koncepti za novinske članke. Bilo je to zaista veče za pamćenje. Bar prema stupcima sutrašnjih novina.

beti3

I ja sam igrala uz muziku koja je nastajala pre mog rođenja i nimalo mi nije smetalo da se uklopim u ovaj urbani svet Beograda, koji i danas još ima šta da da. Samo još da poželim još mnogo ovakvih nedelja dobrog provoda i biću srećna. Nekako mi je i prvi sneg došao naruku da zamislim želju. Pa eto, možda se i vi odlučite da nam se priključite sledeći put. Svakako ste dobrodošli.

beti4

U tekstu korišćene fotografije Olje Ristić, Zorice Zoje Mladenović i Fejsbuk grupe “Hronika dobrog provoda”