izvor: wikipedia.org
Verovali ili ne, Instagram ima i veoma dobrih strana. Zahvaljujući lutanju po ovoj društvenoj mreži pre nekog vremena naišla sam na fascinantne fotografije. U pitanju su bili Instagram profili Romanov daughters (romanov_daughters) i The Romanov family (the_romanov_family) na kojima sam pronašla retuširane i najnovijim digitalnim tehnologijama obojene slike iz života najčuvenije ruske carske porodice, čija je priča oduvek ostavljala dubok utisak na mene. Razgledajući ih, poželela sam da o njima otkrijem sve ono što još nisam znala, a budući da me je to prošle nedelje toliko okupiralo odlučila sam da sve ovo podelim sa vama.
Nikolaj II, Aleksandra i Marija 1906. (izvor: Instagram, Romanov daughters)
Moglo bi se reći da je točak sudbine poslednjih Romanovih pokrenut rođenjem Nikolaja II 1868. godine, kada je kao jedino dete ruskog cara Aleksandra III i nekadašnje danske princeze Marije Fjodorovne, bio predodređen za presto. Ali ipak možda i više kada je 1884. upoznao nemačku princezu Aliks, ćerku velikog vojvode Ludviga IV od Hesena i Rajne i engleske princeze Alise, ćerke kraljice Viktorije, a ona mu zauvek osvojila srce.
Vojvotkinja Aliks, buduća carica Aleksandra 1892. (izvor: Instrgram, Romanov daughters)
Međutim, njegova osećanja nisu naišla na odobrenje ruskog cara i carice, koji su imali nešto drugačije planove. Ipak, ljubav je trijumfovala čak deset godina kasnije, kada je Aleksandar III napokon pristao da blagosilja brak Nikolaja i Aliks, doduše tek na samrti.
izvor: Instagram, Romanov daughters
Samo nedelju dana posle smrti ruskog cara, novi vladar je odlučio da se oženi, a tom činu prethodio je Aliksin prelazak u pravoslavnu veru kada je uzela ime Aleksandra. Ovo se nikako nije dopalo ruskom narodu, koji su ovako brzo venčanje doživeli kao loš znak i verovali da će im nova carica doneti nesreću.
Nikolaj II i Aleksandra 1894. (izvor: Instagram, Romanov daughters)
Brak između Nikolaja i Aleksandre je iz perspektive sveta izgledao mirno, ali ispod površine krila se velika strastvena ljubav. Već posle godinu dana,1895, u Carskom Selu rođena im je prva ćerka Olga, velika ruska kneginja.
Car Nikolaj II, carica Aleksandra i velika kneginja Olga 1895. (izvor: Instagram, Romanov daughters)
Istu titulu dobile su i ostale devojčice, rođene u velikom dvorcu u Peterhofu. Godine 1897. rođena je druga kćer Tatjana, 1899. Marija, a 1901. Anastasija. Kada je rođena poslednja, Nikolaj je već počeo da očajava jer u ruskom carstvu samo muško dete može da vlada. Posle Anastasijinog rođenja išao je u dugu šetnju pre nego što prvi put je video. Ali rešio je da ne izgubi veru.
izvor: Instagram, Romanov daughters
Dok su se devojčice rađale jedna za drugom, na svake dve godine, Nikolaj je uspešno vladao. Bar kada je u pitanju bio ekonomski razvoj Rusije, Sa druge strane, u socijalnom domenu pojavljivale su se velike razlike, što je uticalo na sve veće nezadovoljstvo među narodom.
Car Nikolaj II (izvor: Instagram, Roman daughters)
U želji da se proširi na Daleki istok pokrenuo je i jedan od najnepovoljnijih ruskih ratova, Rusko-japanski rat, koji se vodio u dalekoj Mandžuriji i na kineskim obalama Južnog mora. Porazom ruske vojske Japan je postao velika vojna sila koja će u narednim decenijama tek ojačati i igrati značajnu ulogu u istoriji sveta.
Zimska palata, rezidencija ruskih careva (izvor: wikipedia.org)
I baš u najvećem jeku rata 1904. caru i carici se ispunila najveća želja – rođen je prestolonaslednik, carević Aleksej.
Carević Aleksej (izvor:wikipedia.org)
Međutim, sreća je pomućena samo šest nedelja kasnije, kada je zbog nesprestanog krvarenja iz pupka ustanovljeno da boluje od hemofilije, neizlečive bolesti krvi, koju mu je genima prenela majka. Dogovoreno je da se istina o Aleksejevom zdravlju brižljivo čuva kao najveća državna tajna, a angažovane su mnogobrojne dadilje ne bi li se pazilo da ne padne ili se poseče jer bi to bilo fatalno po njega. I carica je nakon toga promenila svoj život, prekinula sve svoje carske obaveze i potpuno se posvetila bolesnom detetu.
Ni događaji u zemlji Nikolaju II nisu davali mira. Zbog poraza u ratu, narod je pravio česte štrajkove a događale su se pobune i u vojsci. Prilikom jedne od mnogobrojnih demonstracija, Nikolaj se sklonio u Carsko Selo, a vojska je imala naredbu da otvori vatru na narod iako su nosili ikone sa carevim likom i tom prilikom, što od metaka, što od stampeda, stradalo je hiljadu ljudi. Ovaj događaj, nazvan Petrogradska krvava nedelja, trajno je oslabila carevu vlast i narod mu nikada nije oprostio kukavičluk i nasilje, što je i dovelo do nekoliko nestabilnih godina Ruske revolucije.
Dok su se u zemlji dešavala razna previranja, devojčice su rasle. U želji da budu što prirodnije, roditelji su odlučili da ih „čeliče“ – spavale su na tvrdim krevetima bez jastuka, same spremale svoje odaje, plele džempere za dobrotvorne priredbe, a ni posluga nije smela da ih zove tuitulom već po imenu i patronimu, kao da su potpuno obična deca.
Olga je bila stidljiva i ozbiljna, okrenuta knjigama i osećajna, ali i promenljivog raspoloženja i jedina od sve carske dece koja je pokazivala neke autokratske osobine. Imala je svetlosmeđu kosu, široko lice i plave oči i nije smatrana lepoticom, ali se kao devojka prolepšala. Obožavala je oca, sa kojim se mnogo bolje slagala nego sa majkom i provodila sa njim i sestrama mnoge sate u šetnji, plivanju i tenisu.
Tatjana je, prema mišljenju mnogih, bila najlepša od svih carevih kćeri. Visoka, svetlosmeđe kose, sivih očiju, važila je za lepoticu. Majka je obožavala, a posebno su se slagale oko ukusa u haljinama i nakitu. O bolesnom bratu je brinula uvek kada majka nije mogla.
Najbliža je bila sa sestrom Olgom, sa kojom je delila sobu i često su se isto oblačile, pa su među carskim okruženjem bile poznate kao „veliki par“.
Kada su stasale, njima dvema je bio dodeljen puk vojnika Elizavetskih devojaka i rang pukovnika.
Treću kćer Romanovih, Mariju, savremenici su opisivali kao lepu, koketnu, svetlosmeđe kose i velikih plavih očiju, koje su u porodici nazivane „Marijine tacnice“. Tutor careve dece, Francuz Pjer Žiljar, u svojim memoarima je predstavljao kao devojčicu blage naravi, nežnu i ljubaznu, u odnosu na večito nemirne sestre previše tihu, zbog čega su je druge zvale „polusestrom“. U memoarima dadilje Irkinje Margaret Igar opisana je kao veoma privržena ocu, zbog koga je često umela da beži iz dečje sobe da bi sa njim provodila vreme i maštala da se jednog dana uda za ruskog vojnika i ima mnogo dece.
Anastasija je, kao najmlađa, bila i najnestašnija i često je pravila smicalice sestrama, ali i slugama i gostima dvora. Smeđe kose i plavih očiju, nije se mnogo bavila svojim izgledom. Prema memoarima tutora, bila je vrlo inteligentna i volela je da uči.
Dve mlađe sestre su, kao i starije, delile sobu i isto se oblačile, zbog čega su bile nazvane „mali par“.
Sve četiri velike kneginjice su volele da pišu pisma, koja su zajedno potpisivale sa OTMA, početnim slovima njihovih imena, ali ono što je bio centar njihovog sveta bio je brat Aleksej.
U memoarima tutora Žiljara piše da je raspoloženje cele porodice zavisilo od njegovog zdravlja. Sestre su ga obožavale a majka je njim bila opčinjena.
Godina 1912. bila je nesrećna po Alekseja. Nakon pada s konja, dobio je unutrašnje krvarenje i stigao je na sam rub života. U agoniji i strahu, carica Aleksandra doznaje za Raspućina, vidovnjaka i čudotvorca, koji je dečaka uspeo da oslobodi muka i zaustavi mu krvarenje, veruje se uz pomoć pijavica i hipnoze, ali se on trudio da sve obmane da to čini molitvama.
Aleksandra je tada otkrila svekrvi da je Aleksej bolestan od hemofilije, ali je ta istina učinila da postane omražena u carskoj familiji jer je bila uzrok sinovljeve bolesti i sumnji da su bolesne i devojčice, pogotovo Marija, koja je veoma mnogo krvarila posle operacije krajnika. To je i bio dokaz da su potomci kraljice Viktorije, koja je bila bolesna od hemofilije, preneli gene ove opake bolesti velikom broju evropskih kraljevskih porodica.
Pojava Raspućina u životima carske porodice ostaviće dubok trag, kako na njih lično, tako i na sam točak istorije. Manipulacijom cele porodice zbog bolesnog deteta, ovaj mistik i šarlatan postaće najbliža osoba od poverenja cara i carice i obožavani lik dece zahvaljujući kojima će biti proglašavan za „svetog čoveka“, psihičkog i duhovnog iscelitelja.
Raspućin (izvor: Instagram, The Romanov family)
U isto vreme, u sam osvit Prvog svetskog rata, evropske kraljevske kuće počinju da se interesuju za kneginjice. Srpski kralj Petar I Karađorđević je tada jednu svoju ideju pokušao da sprovede u delo. U Rusiju je poslao Nikolu Pašića sa pismom u kome se navodi da prestolonaslednika Aleksandra želi da oženi jednom od velikih kneginjica, iz dužnosti prema zemlji i prema sinu. Čak i ako bude odbijen, pisalo je, to će ostati u strogoj tajnosti i nipošto neće umanjiti naklonost Srbije prema Rusiji. Nikolaj II je odgovorio da ćerkama ostavlja da odaberu za koga će se udati, ali da je primetio da Aleksandar u susretima često pogledava lepu kneginjicu Tatjanu.
Car i carica su ionako smatrali da je vreme da dve najstarije kćeri izvedu u društvo, ali sve planove, kao i pregovore oko udaje, prekinuo je Prvi svetski rat. Bilo je vreme za neke mnogo ozbiljnije i životno važne poteze i planove, a po svoj prilici Tatjana ostala je nesuđena kraljica Kraljevine SHS.
Dvorac Peterhof, rezidencija Romanovih (izvor: getyourguide.com)
Car je odmah po početku rata sa sinom otišao na front, u glavni štab u Mogiljevu, opredelivši se da stane na stranu sila Antante. Carević Aleksej je tada posmatrao vojnički život i bio pripreman za buduću ulogu cara prisustvujući svim sednicama Vlade sa ministrima. Tada je dobio i čin razvodnika, na šta je bio vrlo ponosan.
Front su povremeno posećivale i carica, Olga i Tatjana da bi lečile ranjene vojnike, a Marija i Anastasija su brinule o deci.
Usred vojne bolnice i ratnih stradanja Olga se zaljubila u jednog oficira, ali je ostala slomljenog srca jer je zbog njegovog niskog ranga ljubav bila nemoguća.
Dok je car bio na frontu, carica je sama vladala u Sankt Peterburgu. Neumešna u političke odluke, oslanjala se na Raspućinove savete, čime je još dodatno otežala svoj ugled u ruskom narodu, koji je od početka nije voleo, ali i stanje zemlje u najtežim godinama.
Zbog kontroverznog načina života, ali i glasina o skandalima sa ženskim delom porodice Romanov, car je udaljio Raspućina iz Sankt Peterburga. Ova neobična ličnost završila je burno, kako je i živela, ubila ga je grupa ruskih plemića da bi se spasio ugled monarhije. Zanimljiv podatak je da je preživeo i pucnje i prebijanje i smrt ga je savladala tek u ledenoj Nevi.
Prvi svetski rat nije bio dovoljan da se uzburkane strasti u Rusiji okrenu ka frontu. Naprotiv, ruski revolucionari na čelu sa Lenjinom pokrenuli su 1917. Februarsku revoluciju, u kojoj su se zalagali za političke reforme, ali i abdikaciju cara. Čim se Nikolaj II odrekao prestola, Rusija je posle dva veka prestala da bude carevina. Od tog trenutka carska porodica se nalazila u kućnom pritvoru u Aleksandrovom dvorcu u Carskom Selu. Dobili su zahtev da napuste zemlju, ali budući da ni Britanija ni Francuska nisu hteli da ih prime, a boljševici su se sve više približavali, privremena vlada nije imala kud – na leto ih je polsala u Toboljsk u Sibiru. Jedinu nadu polagali su u belogardejce, vojnike lojalne caru, čijim oslobađanjem bi opet postali slobodni.
Sestre Romanov u Toboljsku 1917.
Poslednja fotografija carice Aleksandre sa velikim kneginjama Olgom i Tatjanom, Toboljsk 1917. (izvor: wikipedia.org)
Ali, uspostavljanje vlasti boljševika nekoliko meseci kasnije nakon Oktobarske revolucije nikako nije išlo na ruku Romanovima. Sudbina im je bila zapečaćena. U proleće 1918. boljševici su ih prebacili u Jekaterinburg, u Ipatijevu kuću, koja se koristila za posebne namene tajne policije Čeke. Težak život, stres, neizvesnost i stalna ponižavanja uticali su na sve članove porodice. Carica je usled nervnih kriza bila skoro paralizovana, a Alekseju se stanje toliko pogoršalo da su morali da ga nose. Svi su osećali da im se smrt bliži i više nisu imali nikakvu nadu. Zato je prilikom poslednje liturgije, koju su popovi održali u samoj Ipatijevoj kući, cela carska porodica, mimo običaja, kleknula prilikom molitve za mrtve. Kao da slute sopstveno opelo.
Poslednja fotografija Romanovih, Olga i Aleksej na brodu do Jekaterinburga 1918. (izvor: wikipedia.org)
Što su se belogardejci više približavali Jekaterinburgu, boljševici su sve više skrivali Romanove. Kada je bilo izvesno da će zaposesti grad, odluka je pala – Romanovi nisu smeli da ostanu živi. U noći 17. jula 1918. carska porodica Romanovih sa još troje slugu je nestala. Bilo je jasno da su pogubljeni, najverovatnije streljani, i to je veoma uznemirilo kraljevske kuće širom Evrope. Kada je Bela garda ubrzo potom ušla u Jekaterinburg, od cara i porodice nije bilo ni traga ni glasa. Istražiteljima je sve bilo jasno kada su neke od njihovih stvari našli bačene u rudarsko okno van grada. Među njima je bio i šal carevića Alekseja koji su mu sestre isplele još dok je carica bila trudna sa njim i od koga se nikada nije odvajao. Ta relikvija ostala je sačuvana i danas se nalazi u ruskoj Crkvi Svete trojice u Beogradu.
Komad Aleksejevog šala (izvor: wikipedia.org)
Sa druge strane, rečito ćutanje boljševika imalo je gromoglasnu poruku – ne samo da su uplašili neprijatelje nego su pokazali i svakome iz svojih redova šta ih čeka ako se okrenu prošlosti. A na Romanove se spustila prašina zaborava.
Crkva krvi u Jekaterinburgu, podignuta na mestu Ipatijeve kuće i mesta pogubljenja Romanovih (izvor: wikipedia.org)
Kada se Sovjetski Savez raspao, otpečaćeni su mnogi spisi i mnoge tajne su izašle na videlo. U arhivi Čeke pronađena je i beleška Jakova Jurovskog, koja je u vidu izveštaja sa strogo čuvanom državnom tajnom opisala pogubljenje Romanovih, a prikazana je u knjizi Edvarda Radzinskog Poslednji car. U njoj piše kako je porodica probuđena u toku noći, pa su ih sa slugama i psom odveli u podrum, da se, tobože, fotografišu i kasnije pošalju na sigurnije mesto zbog borbi oko grada. Umesto fotografa, na vrata su stali pripadnici Crvene garde i prvo u cara, a potom i u ostale, ispalili metke. Budući da su devojke u svojim korsetima imale ušivene dragulje, koje su skrivale od čuvara, meci su se odbijali kao od oklopa i one nisu odmah stradale. Dotučene su bajonetima.
Da bi zauvek sakrili pravu istinu o svom zločinu, pripadnici Čeke su tela pred svanuće odneli do napuštenog rudnika, tu ih raskomadali, polili benzinom i zapalili. Veće kosti rastopljene su u sumpornoj kiselini a manji ostaci pokopani ispod pragova pruge.
Godine 1990. konačno su otkrivena pokopana tela Romanovih u blizini Jekaterinburga. Nedostajala su dva: Aleksejevo i jedne od dve mlađe careve kćeri – Marije ili Anastasije. To je potvrdilo višedecenijske spekulacije da su oni ipak preživeli revoluciju, a jedna od najpoznatijih Anastasijinih „dvojnica“ bila je Ana Anderson, koja je uspela da ubedi čak i neke članove preostalih Romanova da je ona zaista najmlađa Nikolajeva kćer. Ipak, 1994. DNK analiza je pokazala da Ana Anderson nije Anastasija.
Ana Anderson, najpoznatija “dvojnica” Anastasije Romanov (izvor: historyanswers.co.uk)
Tačno osamdeset godina nakon smrti, 17. jula 1998, pronađena tela Nikolaja, Aleksandre, Olge, Tatjane i jedne od mlađih kneginjica sahranjeni su u kripti Svete Katarine, u Katedrali Svetog Petra i Pavla u Sankt Peterburgu.
Kripta Svete Katarine (izvor: wikipedia.org)
Katedrala Svetog Petra i Pavla u Sankt Peterburgu (izvor: wikipedia.org)
Šest godina kasnije, 2000, Ruska pravoslavna crkva je kanonizovala carsku porodicu Romanov i proglasila ih velikomučenicima.
Kada su 2007. pronađena i dva preostala tela, Aleksejevo i najverovatnije Marijino, zauvek je zatvorena priča o tragičnoj sudbini porodice poslednjeg ruskog cara. Sada konačno mogu da počivaju u miru.
Crtež poslednje liturgije Romanovih (izvor: Instagram, Romanov daugters)
Znate kakav je osećaj kada se pojavi neka posebna knjiga, pesma, film ili umetnička slika koji vam potpuno oduzmu dah? Pa im se vraćate iznova ne biste li uživali u tom jedinstvenom osećaju koji vas je potpuno prožeo. I ne samo da je osećaj isti kao prvi put, nego se usložnjava i još jače preliva. Kažu da je upravo to ono što umetnost kao svoj zadatak i treba da vrši.
