0

Izazovi pogrešne

old-791757_960_720

Ovih dana Fejsbuk su preplavile stare fotografije. Jedni su izazivali druge, pa drugi treće i tako unedogled dok nisu svi pošandrcali od uspomena i odlučili da je vreme da se vrate u realnost. Taman dok nas ne zatrpaju novim septembarskim slikama s mora ili eventualno sa polaska u prvi razred.

Tako i ja. Počela sa izazovom, pa jedna slika, pa druga, pa treća. I sve mi lepo dok prekopavam stare albume, setila se nekih divnih davnih dana, ismejala se na neke zaboravljene situacije, zasuzila za nekim ljudima kojih već dugo među nama nema. I zbog toga što se nekad lepše i lagodnije živelo. Kao i mnogi, pretpostavljam. Što je, valjda, i bio cilj.

Međutim. Nisu svi posegnuli za ovom pomamom. Nekima je ona poslužila samo da bi gledali tuđe slike, ali ne i da zarone u svoje stare albume. Ne znam zašto. Valjda ne vole da se sećaju. Možda ne žele da pokažu kako su nekada bili mnogo deblji/mršaviji/lepši/veseliji.

Ume to da zapeče kad pogledaš neku sliku pa se setiš čemu si se sve nadao, šta si sve mogao, a nisi hteo/smeo/imao živaca i snage. Pa kad pogledaš tuđe, počnu da cepaju kompleksi, pa bi da polupaš kompjuter/mrziš do bola/napadneš prvog do sebe da se isprazniš.

I ne bi to meni smetalo, ma uopšte, ali zasmetalo mi je kad sam počela da primećujem neke neobične komentare. Opet, kažem sebi: nemoj da si tako uobražena, ne vrti se ceo svet oko tebe. Sem toga, za takvo tvoje razmišljanje postoji i dijagnoza.

Odbacim ja tako kao paranoičnu ideju komentar posle moje slike iz studentskih dana, tačnije “citat” Paola Koelja, u kome on, u repersko-šanerskom stilu, sve one koji misle da su obrazovani, talentovani i “kul” upozorava da o njima mnogo više govori njihovo ponašanje. Šta ću, nastavim dalje. Uz osmeh, jer me taj status baš nasmejao.

Međutim. Daleko od neobičnih komentara i citata, padne mi udvaranje nekog lika u inboksu. I ne bi to bilo nimalo neobično, bože moj, ima čovek pravo da proba, nego što ono započne posle fotografije na kojoj ja na desetom rođendanu imitiram Marinu Perazić. Bože, pitam se ja, zašto bi me neko muvao posle takve slike, i čudim u isto vreme.

Kad ono, čovek baš zapenio. Ja ga kuliram, poput Koelja, al’ on ko mutav na telefon. Tek u jednom trenutku, ja ukačim: pa ovog pali što sam ja tu kao dete našminkana. Eto nama pedofilije na pomolu. Ne znam da li prisustvujem svežem “izlasku iz ormana” ili padaju maske, al’ kapiram da je čovek prezupčio pa zaboravio da sam ja sad drugačija. Pa jebote, vidi valjda da sam izazvana i da je to slika od pre 150 godina. Pa vidi valjda pored mene fruktalov sok iz osamdesetih, koga više, i da ‘oćeš, nema. Pa nikako to ne bi mogla da bude eventualno moja ćerka, koju bi on možda preko mene probao da lovi.

Posle pola sata izokola – naokolo obrađivanja i pohvala na moj, ali više na njegov račun, odjebem ja uzavrelog čiku i prekinem tu suludu komunikaciju. Pa sednem, mislim, pitam se, ne verujem. Da li je moguće da takvih idiota ima?

Šta ćeš, kažem sebi ja. I Dženifer Lopez ima obožavatelje pa ne može da bira ko će da joj zapadne. E tako i ja. Al’ da mi je neko juče ujutru kad sam ustala rekao da će me u ovim godinama startovati pedofil, ne znam šta bih radila. Neko bi rekao da mi je to kompliment, al’ ja mučnine i dalje ne mogu da se rešim…

2

Rgotski kamen – oskrnavljena čarolija prirode

rgotski panorama izlaznog dela kanjona ka rgotini

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.com

U davnim vremenima, pre više od 150 miliona godina, nastajali su Karpati, veliki planinski masiv istočne Evrope. On se protegao po velikom prostranstvu, a njegovi najzapadniji obodi, raštrkani u pobrđima i mnogobrojnim fantastičnim kamenim oblicima prerasta, doprli su čak do naših krajeva.

rgotsko stena anta

izvor: anta019.blogspot.rs

Upravo ovde, na istoku Srbije, gde niko i ne očekuje, usred ravnice su se izdigle bele stene koje se presijavaju pod jarkim suncem i modrim nebom. I svakome ko sa strane dođe učini se kao da je odjednom iz zemlje izronio veliki stenoviti predeo – Rgotski kamen blista u svojoj divljoj lepoti.

rgotsko kanjon anta1

izvor: anta019.blogspot.rs

Predeo je dobio ime po obližnjoj Rgotini, naselju na ivici ovog kamenog prostranstva.

rgotsko rgotsko brdo anta019.blogspot,rs

izvor: anta019.blogspot.rs

I bez obzira na to što je pust i okrenut suncu, kišama i snegovima koje spiraju bele litice, predivan je u svojoj neobičnoj lepoti.

rgotski jesen u rgotskom kamenu

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

Da bude još lepši pobrinula se reka, i to istog imena kao i boja stena koje mrvi na svom putu kroz krečnjak.

rgotski reka protice izmedju vertikalnih litica av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

Bela reka stvara meandre kanjona, koji, iako minijaturan, oduzima dah svojom lepotom i dubinom.

rgotski bekla reka u meandrima av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

Skriven među visokim stenama, njega je moguće videti samo iz voza koji između Majdanpeka i Zaječara klopara kroz predeo nestvarne lepote.

rgotsko voz anta

izvor: anta019.blogspot.rs

A da je skoro pa nestvaran pokazuje to što nestaje kao treptaj oka.

rgotski most u sredini kanjona av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

Tačnije, pogled na kanjon traje kratko, između dva tunela, pa kada voz pređe preko mosta, tada pred očima pukne pogled na prelive belih stena koje se crvene od rasutog rgotskog ruja, zagasite pruge reke koja krivuda u dubini i modrog neba koje se nadvija nad krajolikom.

rgotski jesen u rgotskom kamenu av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

I odmah potom novi tunel i mrak, kao da je magija donela i odnela svu čaroliju.

rgotsko tunel anta

izvor: anta019.blogspot.rs

A čarolije zapravo i nema. Rgotski kamen nije ništa drugo do jedno veliko krečnjačko ostrvo koje se izdiglo na velikom brežuljku, a Bela reka ga je razdelila na dva dela, probijajući svoj put kroz stene. Pa oko neke je skrenula, neku produbila i krenula da vijuga pa stvorila meandre i neobične kamene figure.

rgotski panorama ulaznog dela kanjona av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.com

U visokim kamenim liticama skrivaju se mnogobrojne pećine i jame koje tek čekaju da budu istražene.

rgotsko pecina anta

izvor: anta019.blogspot.rs

A da je naseljen od najdavnijih vremena pokazuju ostaci tvrđave na vrhu Rgotskog kamena, o kome nema nikakvog pomena u literaturi.

rgotski ostaci tvrdjave na vrhu rgotskog kamena o kojoj nema pomena u literaturi av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

Kao dragulj usred ovog magičnog okamenjenog predela skrila se prerast, tako tipična za istočnu Srbiju. Tek nedavno ju je u prvom meandru otkrio i opisao geograf Dragan Nešić.

rgotski ispred kamenog luka av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

Ovaj okamenjeni most na vrlo nepristupačnom mestu Rgotskog kamena je jedinstven jer, za razliku od drugih prerasti, ispod ove, meandarskog tipa, ne prolazi reka. Neobično, kao i ceo predeo. Tajna se krije u tome da je nekada ispod nje prolazila voda koja je oblikovala jamski kanal, ali je u svojim meandrima reka otišla malo dalje, a prerast ostala kao podsetnik kuda je ranije vodio njen tok.

rgotsko prerast okno anta

izvor: anta019.blogspot.rs

Ali, da se čarolija rasprši kao da je nije ni bilo, potrudio se sam čovek. I to se vidi kada se priđe reci, dok sa visine ceo krajolik izgleda beskrajno čaroban i sav u prelivima beline i rumenila.

rgotski radovan

izvor: foto Radovan Magdalenić

Sve je počelo zagađenjem Borske i Kriveljske reke. Duž njihovih tokova obale su pretvorene u jalovišta, a otpadne vode, ispuštane iz postrojenja Rudarsko-topioničarskog basena Bor, potpuno su ih zagadile. Tako se nekoliko kilometara pre Rgotskog kamena otrovne vode ove dve reke spajaju i stvaraju Belu reku.

rgotski bela reka zagadjenje av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

Zahvaljujući njima i ona sama je otrovna. Ime joj više ne pristaje jer je voda tamna, zatrovana kiselinama i u njoj nema tragova života. Koliko je zagađenje veliko, vidi se i po samim obalama kanjona jer je pri njihovom dnu veliki žuti trag, obojen od mnogobrojnih hemikalija koje teku zajedno sa vodom sve do Timoka.

rgotski borska reka ivan andric

izvor: foto Ivan Andrić

Kažu da je reka opasna čak i za plovidbu. Preostaje samo da se gleda izdaleka. I da se nadamo da će jednog dana postati onakva kakva je nekada bila.

rgotski radovan magdalenic

izvor: foto Radovan Magdalenić

Rgotski kamen je zaslužio da se nad njim začuje kliktaj ptica koje će svijati svoja gnezda na visokim belim liticama. Koje će tražiti hranu na dnu kanjona i loviti ribu u vodama Bele reke. Koje će dočekivati proleća i buditi se zajedno sa prirodom. Koje će u preletati nebo i spajati rumenilo zalaska sunca sa jesenjim bojama na belom kamenu.

rgotski ruj av

izvor: foto Aleksandar Veljković, freebiking.org

A kad se život vrati na ove obale, onda će i čarolija ovog nestvarnog ćoška Srbije biti potpuna.

rgotski bela reka pan

izvor: panoramio.com

 

 

7

Šta mi se sluša ovih dana

music-581732_960_720Još jedan zadatak u nizu. I svaki lepši od onog prethodnog.

Možemo li živeti bez muzike? Mislim da možemo, ali bi bez nje život bio prazan. Kad sam tužna ili oko nečega nesigurna, prepustim se toplim tonovima i odmah mi bude lakše i tačno znam šta hoću od života.

Ponekad mi prija nešto sporo, ponekad nešto da me pokrene i otera do cilja.

Evo šta slušam ovih dana, a želim i vama da uživate u muzici i osetite svu njenu čar!

PLEJLISTA

  1. Laura Pausini, Strani amori 
  2. Roxette, Listen to your heart
  3. Rihanna, Shine bright like a diamond
  4. ABBA, The winner takes it all
  5. George Michael, Careless whisper
  6. Bonnie Tyler, I need a hero
  7. Katy Perry, Firework
  8. Bryan Adams, Everything I do
  9.  Europe, The final countdown
  10. Robbie Williams, Feelfeel-robbie-williams-1-920x625

 

  1. Đorđe Balašević, Tu noć kad sam preplivao Dunav
  2. Crvena jabuka, Ti znaš
  3. Oliver Dragojević, Cesarica
  4. Nina Badrić, Čarobno jutro
  5. Neverne bebe, Tu kraj nas
  6. Bijelo dugme, Požurite, konji moji
  7. Bajaga, Otkada tebe volim
  8. Legende, Moja si
  9. Dino Merlin, Kad si rekla da me voliš
  10. Toni Cetinski, Umirem sto puta dnevnoneverne

 

Napravite i vi svoju plejlistu! 🙂

4

Čitajte ih, ljudi

 

pants-1255847_960_720Vidim ovih dana dobru ideju mojih prijateljica blogerki: upućuju na tekstove koji su ostavili utisak na njih, pa rekoh – kud svi Turci, tu i mali Mujo.

Ako me čitate, znate kojim stilom pišem, pa mi se zato dopadaju i tekstovi za koje se, pomalo uobraženo, usuđujem da pomislim da su slični mojima – duhoviti, pa i sa dozom ironije i cinizma, tek da se napravi ravnoteža, a koje valjda najbolje razumem. Oni koji kritikuju, ali nose i nadu.

Zato sam odabrala tri teksta koja su mi se u poslednje vreme veoma dopala. Ove blogere inače volim da čitam, a nisu baš svi zastupljeni na grupama koje posećujem, pa je možda vreme da ih i vi upoznate.

 

Danijel Mihić je banjalučki bloger, a njegov blog je dacomh.wordpress.com. Ne znam da li više volim njegove tekstove iz rubrike Sirotinjska galerija, u kojoj ukratko prikazuje svetski poznate slikare i njihove najčuvenije slike ili kad piše teme iz života. Jedna od njegovih najboljih priča je Kako preživјeti krah duge veze. Ako mislite da znate šta će pisati, grešite. Očekujte neočekivano!

 

https://dacomh.wordpress.com/2016/06/14/како-преживјети-крах-дуге-везе/

Vesnu Zakonović Arežinu sam otkrila u “Čitalištu lepote i slobode”, počela da čitam njene tekstove na blogu kevazakon.com i oduševila se stilom, duhovitim i mangupskim u isti mah. Potpuno neodoljivo! Posebno me je kupila svojom pričom Konačno rešenje slagalice. Smejala sam se do suza, vrlo aktuelna tema i sjajno ispričana priča.

 

http://kevazakon.com/konacno-resenje-slagalice/

 

Za kraj vam nudim Bogdana Stefanovića i njegov čuveni blog blogdan.rs. Svi tekstovi su mu veoma čitani i iako su mišljenja o njima podeljena, mislim da je sjajan. Kod njega nema mnogo tupljenja, što na um, to na drum, kratko, koncizno i pravo u metu. Pa kome se svidi, svidi, kome ne, neka produži dalje. Od mnogobrojnih tekstova, izdvojila sam jedan 5 laži o ljubavi koje su vam podvalili kao istinu, koji govori o ljubavi, kako je vide drugi ljudi i kako oni, ali i ljubav, utiču na nas. A posebno kako utiču oni koji u sebi ljubavi nemaju. Uživajte uz Blogdana!

http://blogdan.rs/2016/05/30/5-lazi-o-ljubavi-koje-su-vam-podvalili-kao-istinu/

Nadam se da će vam se dopasti bar upola onoliko koliko su meni! 🙂

3

Odbor za doček

babesastanak6tkgmyh8ei

Da li ste nekada ispred svoje ili nečije zgrade videli klupu na kojoj su se ustoličile gospođe koje na istoj ubijaju vreme i zabavljaju se posmatranjem komšiluka? Sigurna sam da jeste. A ako ih dobro osmotrite, shvatićete da su samo za dlaku bolje od mangupa koji sede na istoj takvoj klupi, samo u nekom parku i dobacuju devojkama, a sa muškim svetom zameću kavgu.

E, sa takvom jednom klupom ispred svoje zgrade sam ja odrasla. Znalo tačno se ko tu sedi, i gde je čije meseto, čak i šta doživljava kao svoje zaduženje. Tako da sam i sama od najranijeg doba već prepoznavala ko će da mi vrišti ako trčim po travi, ko ako vozim bicikl, a ko će da mi se najebe majke ako diram ruže.

Društvance su u najvećoj meri činile babe, većina samohrane udovice sa po jednim detetom i muževima koji su stradali u ratu. Pošto je to delovalo kao neka epidemija, jednom sam pitala majku da li su svim ženama u ratu muževi poginuli, a ona mi je rekla da će mi na to pitanje odgovoriti kad porastem. Kasnije sam i sama shvatila da muževa nije ni bilo.

E, ali zato su one bile prve da brinu o moralu zgrade. Nije mogla nijedna devojka da prođe da je ne ispregledaju od glave do pete, pa da se i došaptavaju kad prođe. Neke drskije umele bi ponešto i da priupitaju, čisto radi dobijanja svežh informacija, a i da ispreslišavaju labilnije.

Bio je tu i poneki muškarac. Najdeblji je brinuo o tim famoznim ružama i bršljanu koji je visio sa zida, a kome smo svi mi mlađi naraštaji bili pretnja da se okačimo i iskidamo ga. I zaista, mnogo je brinuo o prirodi, više nego o sopstvenoj snaji koju je njegov sin neretko lešio kao vola u kupusu i trudnu u spavaćici izbacivao na tu istu klupu usred noći. Ali, o tome se ćutalo.

Neke babe su se, još u uzavreloj strasti koja se ogledala u razmenjivanju ljubavnih vukend-romana, i pozaljubljivale u stare momke na klupi. Neke su se u tim zanosima šlogirale, a meni je pričano da su preterale sa sunčanjem na poljančetu iza zgrade pa su dobile izliv krvi u mozak.

I sve je te babe interesovalo, i koliko imam kila, i da li išta jedem, što još ne idemo na more, zašto nisam pocrnela, a bila sam na moru, da li moja sestera ima momka, kako to da ga puštamo u kuću i slično.

Kad sam poodrasla, postala sam zanimljiva za neke druge stvari. Lovile su me gde idem, s kim se družim i dojavljivale mojoj majci u kojoj sam pomrčini i sa kojim banditom viđena. Pola od toga je bilo preuveličano, ali tada je došlo moje vreme da budem hit.

I taman kad su počele da se proređuju,  ja sam sve manje bila u svom kraju jer došao je red da istražujem i neke druge. Na fakultetu sam upoznala devojku koja je iz unutrašnjosti došla u Beograd i iznajmila stan u jednom soliteru.Pomislio bi čovek da je to jedan svojevrsni deža vi, ali u njenom ulazu postojao je takođe odbor za doček, koji su sačinjavale babe koje su improvizovale sedalo tako što su iznele stolice iz svojih stanova.

Budući da su bile veoma ljubopitljive i strašno želele da saznaju ko je ona, drugarica me je zamolila da se našalimo sa njima. Ona ih je upadljivo ignorisala, što je babe dovodilo do blažih tahikardija jer ništa o njoj nisu uspevale da saznaju, a moj zadatak je bio da zamećem tragove.

Za razliku od nje, ja sam im se smeškala svaki put kad dođem, ali ništa nisam govorila, kao da sam gluvonema. Imale smo dogovor da joj ne zvonim na interfon nego da me vidi sa prozora i pusti da uđem. Mnogo ih je uznemiravalo što ne znaju kuda idem.

Sledeći zadatak bio je da ne idem liftom nego pešice, što meni nije mnogo teško palo, jer sam ionako klaustrofobična, pa ne bih ni ušla u isti. E, to je tek babe pomelo. Toliko da su jedanput krenule da me prate, ali pošto nisu mogle da me stignu, jer, jebiga, godine čine svoje, jurile su me liftom, a ja sam ih po spratovima izbegavala sedeći na stepenicama.

I smejale bi se nas dve još onoliko da đavo nije odneo šalu. Naime, sticaj okolnosti je hteo da na mene padne sumnja da se švalerišem sa izvesnim džabalebarošem iz solitera, kome je žena ko za baksuz radila uvek nekako u vreme kad bih ja dolazila kod moje drugarice. Elem, babe su mladoj radenici u poštansko sanduče ubacile anonimno pismo, upozorivši da prate »maloletnicu« s kojom se spanđao njen muž, pa su upučćene i u moje kretanje i u njene radne smene. Tako smo morale da obustavimo sve jer je ispao ceo lom, a drugarica se kasnije združila sa bračnim parom i dokazala da je muž bio veran kao devojčica.

I taman kada je na klupi ispred moje zgrade izgledalo da su pomrle sve tračare i moralne vertikale, pojavile su se nove. Neke su stasale za klupu, neke su se doselile, ali odbor za doček opet se formirao. Baš nekako u vreme kad sam se ja udavala, pa su tako uživale u dolasku svatova i izvođenju mene do automobila da su sve podrhtavale. Razočarala sam ih što nisam povela kolo na parkingu, a i ni trubača nije bilo, pa sam ocenjena kao sirotinjska mlada.

Kada smo mi, mladenci, u jednom trenutku živeli kod mojih roditelja, opet smo postali hit. Da li imam stomak, kada ću da ga imam, jel’ čekamo Ruse, gde mi je muž, gde smo pošli, kad smo došli itd. Vrhunac je bio kada sam jednog dana izašla po podne do prodavnice, a jedna od njih, valjda portparolka odbora za doček me zapitala da li sam ja to izašla da potražim muža jer vreme mu je da se vrati s posla, a još ga nema…

E tada mi je pukao film pa sam prestala da kažem i dobar dan. To ih je mnogo uvredilo. Brzo sam posle toga otišla u novi kraj, ali mi to nikada nisu zaboravile. Pa i sada, kad dođem u staru kuću i prođem pord njih, ućute se. Postavile bi one meni hiljadu pitanja, al’ ćute. A kad prođem, skupe se kao kokoške  i raskokodaču se. A ja pomislim: sirote, bar i njima nešto zanimljivo u životu da se desi.

 

8

Davor

davorHtela, ne htela, Olimpijada je svakako ostavila najjači utisak na mene u prošloj nedelji. A pogotovo sve one silne medalje koje su zapljuštale baš onako kako smo se prepali da neće, ali im se ipak nadali.

Neću pisati o ekipnim sportovima, da se “stručno” izrazim, sve je to nekako “normalno”, što bi rekli neki pravi stručnjaci, ali jedan momak je ostavio na mene veoma dubok utisak.

Za Davora Štefaneka sam prvi put čula na ovogodišnjoj Olimpijadi. Što zato što ne pratim rvanje, što jer se i za ove sportove koji pratim uglavnom šlepam pored muža, pa, što bi se reklo, znam uglavnom za one za koje zna cela planeta. Nije neko opravdanje, ali je tako.

Primetila sam ga u polufinalnoj borbi, kada je spiker već kreštao i davao mu velike šanse. Gledala sam je i iako nisam imala pojma šta se događa, počela sam da navijam. O pravilima nisam znala ništa, ali mi je uzbuđenje raslo. Proporcionalno urlanju spikera.

Finalni meč se desio vrlo brzo posle toga. Odlučim ja da gledam sva ustreptala, ta medalja je u pitanju. Rvaše se, padaše, zaskakivaše, neki špicasti Jermenin prokrvari na strunjači, zaviše mu glavu, opet se bacaše… Spiker vrišti da vreme ističe. I dalje nemam pojma ništa o pravilima i uopšte mi nije jasno kako se dobijaju poeni, ali mladić po imenu Davor počinje da se raduje, spiker je u ekstazi, a ja plačem isto koliko i onaj Jermenin, samo za razliku od njega ne besnim.

Eto nama prve medalje, i to zlatne.

Od tog trenutka pa nadalje, sve novine pišu o Davoru Štefaneku. Čitam svaki dan i što više čitam, utisci su mi sve jači.

U jednom intervjuu saznajem neke stvari koje me ostavljaju ogorčenu. Naime, Davor je rođen kao vrlo bolešljiv, sa bronhitisom, kao dete operisao je oba oka, a u pubertetu je dobio i epilepsiju. Da se rastužiš, ali i da mu skineš kapu kako je uspeo da prebrodi sve i postane ovo što je danas.

I nije to jedino što me ispunjava strahopoštovanjem prema njemu. U istim novinama piše (valjda je tačno, mada bih više volela da nije) da je zbog takvog svog zdravstvenog stanja doživljavao mnoge teškoće u sportu kojim se bavio. Ali ne zato što za to nije imao snage već zato što su svi oni koji je trebalo da mu daju šansu uporno pokušavali da ga sklone i eliminišu iz rvanja. Piše da su ljudi iz Rvačkog saveza Srbije smatrali da u njega ne treba ulagati jer bi to bio gubitak, pa što bi uzalud trošili trud i sredstva. Pre četiri godine, odustavši na kraju i od Olimpijade u Londonu, hteo je da prekine sa rvanjem, ali se predomislio, sam sebi platio pripreme i postao svetski prvak, a sada i olimpijski. Malo je reći svaka čast.

Ne znam da li treba da pišem o Davorovoj snazi i veri u sebe. Onda kada su svi oni koji je trebalo da mu budu najveća podrška, svi ti vajni sportski radnici, koji bi trebalo da budu i psiholozi u radu sa mladima, odlučili da ga puste niz vodu. Ne znam da li bi trebalo da pišem kako to nije prvi put da sam čula da se u svim oblastima života degradiraju slabi, bolesni ili oni koji ne slove za perspektivne i truda vredne.

Ne znam da li treba da naglašavam ono što svi znamo, da se iz ove zemlje i ovog društva tera sve što valja i utucava sve što pokazuje pamet, snagu i želju da nešto promeni. Da se neki veliki slave tek kada ih pratimo u posmrtnim povorkama, onda kada više od njih ne preti nikakava opasnost.

Ne znam da li treba da pišem o tome kako u ovoj zemlji siromašni i bolesni nemaju neke velike šanse, pogotovo ne da ozdrave. Da trpe degradaciju, poniženje, otpisivanje, što u lice, što iza leđa, što uvreženim načinom razmišljanja, što postupcima, što nevaspitanjem i malograđanštinom.

I ne zna se kome je gore, da li onima koji su od rođenja drugačiji ili onima koji su to usput postali, ni krivi ni dužni, jer bolest ne bira. Ovi prvi ni ne znaju da može da bude drugačije, a ovi drugi ne samo da moraju da se bore sa bolešću nego i sa manirima ostatka sveta jer više nisu isti kao ostali, postali su drugačiji, ponekad čak i obeleženi.

Svi oni tada odlučuju isto: da skupe svoj ponos i hrabrost i uhvate se ukoštac sa bolešću i problemima. Ako uspeju da iz svega toga izađu, a neretko postignu i mnogo više nego što su i sami očekivali, svi oni koji su ih otpisivali, gurali u neki zapećak ili bežali od njih, tada ne znaju šta da rade. Mislite da ih možda grize savest? Ma nikako. Ima čak i onih do bola licemernih, koji će tvrditi da su baš oni zaslužni za sav taj odličan ishod jer su podstakli da se izvuče maksimum.

Možda bi ipak trebalo da pišem o Davorovoj snazi i optimizmu. Jer da ih nije imao danas ne bi bio to što jeste. Poklekao bi pod omalovažavanjem i danas bio samo jedan u moru nezadovoljnih koji nisu ispunili svoj san. I bio bi nesrećan. Zahvaljujući drugima. Ovako je srećan jer je dokazao da se u životu može sve, samo ako si uporan, hrabar i strpljiv. Dokazao je onima koji u njega nisu verovali, svima nama, ali najvažnije – sebi.

E zato ti svaka čast, Davore! Samo, da li je baš moralo tako…?

0

Niz zelene talase krivudave lepotice Drine

drina kanjon pored zvijezde emil medic

izvor: foto Emil Medić

Nema ko nije čuo za reku Drinu. Pojedini su za nju saznali zbog izreke da je uzaludno raditi neki posao kao i ispravljati “krivu Drinu” i njene krivudave obale, neki je znaju po slavnim bitkama u Prvom svetskom ratu, a neki po lepoti i predivnoj zelenoj boji.

drina posle usca sa limom pan

izvor: panoramio.com

Poznata je i po tome da čini granicu između dve države. Pa malo kroz Bosnu i Hercegovinu, tačnije njen entitet Republiku Srpsku, malo kroz Srbiju, kao da ni sama ne zna gde bi pre. Ali sve dalje i dalje na sever ka velikoj Savi, da se sa njom spoji pa zaplovi ka Dunavu.

drina nenad maric

izvor: foto Nenad Marić

Obale Drine su naseljavane od najdavnijih vremena. Nekada se zvala Drinos, a narod je prozvao i Zelenika ili Zelenka zbog predivne zelene boje, koja je takva zahvaljujući krečnjaku koji reka spira mrveći planine i stene.

drina usce sa uzovnicom slavko polic

izvor: foto Slavko Polić

Iako buntovna i opasna u svojoj snazi i moći, oni koji su živeli uz nju umeli su da je upoznaju i prilagode se njenim ćudima. To su posebno predstavljali splavari, koji su na svojim “daščarama” i “gredarama” još u 19. veku odvlačili drvnu građu sa Tare i Zvijezde. Sve se to odvijalo do izgradnje hidroelektrane Bajina bašta na Perućcu, pa je Drinska regata ostala kao podsetnik na ta davna vremena.

drina nenad maric1

izvor: foto Nenad Marić

Veliki značaj Drina je imala i zbog svog položaja, koji je vekovima unazad predstavljao granicu između Srbije i Bosne i bio poprište mnogobrojnih bitaka u ratovima.

drina medjedja pan

izvor: panoramio.com

Iako mnogi smatraju da Drinu treba posmatrati od mesta gde spojene vode Tare i Pive daju novo ime, geografi je proučavaju od njenih reka izvornica i doživljavaju kao da i one predstavljaju njen tok.

drina prvi metri dragan sremac

izvor: foto Dragan Sremac

Kroz visoke krševite planine, koje potiču iz davnih vremena i ledenog doba, obe crnogorske reke stvaraju duboke uske kanjone.

TF2-A0A3

izvor: commons. wikimedia.org

I Tara, koja izvire na Komovima, i Piva, koja izvire na crnogorskoj planini Goliji predstavljaju reke u golim krševitim planinskim bespućima, bez mnogo pritoka, sa dubokim kanjonima koje probijaju kroz vrleti. Stvarajući vrtoglave klance i sutjeske preko Durmitora, najviše planine Crne Gore, polako se približavaju jedna drugoj da bi na kraju spojile svoje tokove.

drina piva wikipedia.org

izvor: wikipedia.org

Drina nastaje tako što se ove dve reke sastaju kod Šćepan Polja, usred visokih krševitih litica Dinarida. Erozija koju su milionima godina stvarale vode sa visokih krečnjačkih masiva stvorila je duboke obale Drine, ali i njenih pritoka u ovom delu, od kojih neke imaju čak i neprohodne kanjone. Zato je divljina odbijala sve one koji su želeli da se ovde naseljavaju pa su tek izgradnjom pruge Beograd-Bar sa ostatkom sveta povezana crnogorska sela u ovom zabačenom kraju.

drina prvi metri stankovic milomir

izvor: foto Stanković Milomir

Od ušća sa Sutjeskom, koja se spušta sa Volujka, Drina se ponaša kao prava dolinska reka, menjajući stalno svoj pravac, praveći oštre lakat-krivine i krivudajući među stenama planina koje su stare preko 150 miliona godina.

drina posle sutjeske i aleksijevic 1

izvor: foto I.Aleksijević

Dok je sa jedne strane nadvisuje planina Lelija, a sa druge Pliješ, Drina dubi svoje korito čije je dno prekriveno kamenjem i šljunkom izmrvljenim od stena visokih litica.

drina plijes panoramio

izvor: panoramio.com

Potom je čeka ušće sa Bistricom pa joj sveže vode donosi i Ćehotina. Ova planinska reka, koja izvire ispod crnogorske planine Stožer, i sama dubi svoje kanjone i velikom snagom se uliva u zelene drinske vode kod Foče.

drina posle foce enis rahmanovic

izvor: foto Denis Rahmanović

Ovaj mali grad, prvi po redu u drinskom toku, samo je jedan od mnogih koji su tokom istorije bili značajni baš zahvaljujući ovoj velikoj reci. Bilo u ratovima zbog pograničnih krajeva, bilo zbog trgovine i karavanskog puta, kojim se pronosila roba od Jadrana pa sve do unutrašnjosti zemlje.

drina foca pan

izvor: panoramio.com

Dok reka nastavlja dalje sa jedne strane joj se izdiže Jahorina, čije su guste trave leti tako zelene da samo one mogu da se uporede sa lepotom drinske boje. Planina je dobila ime po retkoj vrsti grčkog javora, kojih ima samo sa jedne njene strane.

drina jahorina ljepotebosneihercegovine.blogspot.com

izvor: ljepotebosneihercegovine.blogspot.com

Sa jahorinskih padina sliva se reka Prača i donosi Drini nove vode.

drina usce sa pracom pan

izvor: panoramio.com

Sa druge strane uzvisio se Kovač, čiji krečnjak i stene stare preko 350 miliona godina drobi i mrvi Drina.

drina kovac staye i bogze.info

izvor: staze i bogaze.info

Svoje prvo veliko skretanje ona pravi kod Goražda.

drina gorazde nedzad hidovic

izvor: foto Nedžad Hidović

U blistavoj prirodi, okružen šumovitim brdima i planinama, i ovaj gradić je u starim vremenima bio na važnom putu uz Drinu koji je vodio ka Pljevljima.

drina posle foce i dragojevica vira pan

izvor: panoramio.com

A onda se Drina sužava. Ovde se među Vučevicom sa srpske i planinom Devetak sa bosanske strane nalazi kanjon Međeđa.

drina kanjon medjedja milenko mekic

izvor: foto Milenko Mekić

Nakon njega u Drinu se uliva Lim, njena najvažnija pritoka koja je snabdeva velikom količinom vode koju nosi čak sa dalekih Prokletija i svog izvora koji je u davno ledeno doba bio velika lednička dolina. I on je sam moćan poput Drine, sa mnogobrojnim hidroelektranama koje ga krote i neobičnom dolinom Polimlja, u kojoj se smenjuju kotline i klisure a čuveni manastiri iz srednjeg veka krase njegove obale.

drina usce sa limom dragan sremac

izvor: foto Dragan Sremac

Prvo u nizu jezero koje je nastalo kao pokušaj da se branom ukroti divlja Drina je Višegradsko jezero. I možda se čovek nikada ne bi ni usudio da menja njene obale da nije potapala i nosila sve pred sobom. Tako je jednog proleća krajem 19. veka zbog velikih padavina i topljenja snega potopila mnoga sela pored Višegrada, pa čak i Stari most.

drina visegradsko jezero milan rapaic

izvor: foto Milan Rapaić

Na jezeru je podignuta hidroelektrana Višegrad, koja je počela sa radom krajem prošlog veka. Tom prilikom potopljeno je i ušće Lima.

drina he visegrad muhic nihad

izvor: foto Muhić Nihad

A odmah za jezerom i branom beli se čuveni Višegrad u kotlini priljubljen uz Drinu.

drina visegrad pan

izvor: panoramio.com

 Iznad njega je stari grad Pavlovina, za koji se ne zna tačno kako je nastao, ali se veruje da ga je podigao neki bogati vlastelin. U okviru njega su ostaci kule osmatračnice na Drini, koja je nazvana Kula Kraljevića Marka. Da je legenda zaživela u narodu pokazuju i udubljenja ispod kule koje je povezuju sa nekadašnjim donjim gradom, a koja su prozvana Markovo sjedalo i Markove stope zahvaljujući priči o tome kako je on jednom sa svojim konjem Šarcem preskočio celu Drinu i srećno stigao u svoje visoko skrovište.

drina visegrad kula emil medic

izvor: foto Emil Medić

Zelena Drina tiho teče ispod Starog mosta, simbola Višegrada. Izgrađen je još u 16. veku, a podigao ga je veliki vezir Memed paša Sokolović. Deo je kamenog puta koji je povezivao Bosnu i Carigrad, takozvane Carigradske džade, i mnogo puta je oštećen, ali i obnavljan. Svetsku slavu stekao je zahvaljujući našem nobelovcu Ivi Andriću, koji ga je opisao u romanu “Na Drini ćuprija”, a posebno duh ljudi starog Višegrada koji su se sakupljali na kapiji, proširenoj sredini mosta.

drina visegrad most nenad obradovic

izvor: foto Nenad Obradović

I mnogo je delova grada koji svedoče o burnoj istoriji Višegrada, turskim vekovima koje su remetili upadi ustanika, austrougarskih dejstvovanja u Prvom svetskom ratu i još mnogo nemirnih dana.

drina posle visegrada emil medic

izvor: foto Emil Medić

Usred grada, ravnodušan na sve istorijske muke koje su ih okruživale, i danas se u Drinu uliva Rzav, koji stiže sa planine Tare. Na mestu gde svoje vode spaja sa Drinom podignut je Andrićgrad ili Kamengrad, etno –selo izgrađeno od kamena, pa tokom sunčanih dana sav sija u svojoj belini.

drina andricgrad paradisotravel.com

izvor: paradisotravel.com

A zatim dalje, između Zvijezde sa jedne i planine Bokšanice sa druge strane, Drina često menja pravac, kao da na sama ne zna kuda pronalazi put koji milionima godina dubi kroz pukotine i podvodne prolaze.

drina boksanica rogatica bih.blogspot.com

izvor: bih.blogspot.com

Planina Zvijezda se nalazi u trouglu tarskih sela i kanjona Drine, koji oko nje čini okuku. Sa padina prepunih bujnih svetlozelenih pašnjaka koji mirišu od kantariona, bosiljka, kamilice i hajdučke trave i tamnih šuma hrasta kitnjaka, cera, sladuna i borova pada u dubinu pogled od koga zastaje dah.

drina kanjon zepa klot pan

izvor: panoramio.com

Posla ušća Drine sa Žepom počinje najlepši i najduži kanjon Drine.

drina zepa most nedzad hidovic

izvor: foto Nedžad Hidović

Preko 20 kilometara je dug njegov put koji proseca kroz stenovito planinsko korito, pa su i samo dno zapravo planinski zidovi.

drina kanjon pored zvijezde boro maric

izvor: foto Boro Marić

Na putu između stešnjenih obronaka planine Zlovrh nalazi se i najmanja širina Drine.

drina zlovrh images.lesson.im

izvor: images.lesson.im

Na mestu Tijesno ona iznosi svega 15 metara, pa se njeno dno jedva nazire niz strme litice i stenovite odseke obrasle gustim šumama jele, bukve i smrče. Baš po ovim vrletima svoja skrovišta našle su divokoze i orlovi, a u šumama divlje svinje, vukovi, lisice, srne i zečevi.

drina kanjon aleksandra markovic

izvor: foto Aleksandar Marković

Između Zvijezde i Tare nalazi se deo kanjona u kome se dubina spušta i do hiljadu metara. Po tome se vidi kolika je moć divlje reke kada je u stanju da toliko produbi litice i stene.

drina devetak kanjon drine pdpobeda.rs

izvor: pdpobeda.rs

Daleko u dubini, pored same obale Drinu omeđuju šume jove i dugogranih vrba, a u vodi sve vrvi od života i mnogobrojnih vrsta riba.

drina kanjon ispod tare pan

izvor: panoramio.com

Kod Klotijevca se kanjon završava i suženje nestaje.

drina kanjon zepa klot

izvor: panoramio.com

Ovde prestaje i mogućnost da se zamisli kakav je bio pre izgradnje brana, kada je po svojoj dubini bio drugi na svetu, odmah iza Velikog kanjona reke Kolorado u Sjedinjenim Američkim Državama.

drina kanjon ispod tare pn

izvor: panoramio.com

Na ovom mestu se nalazi i najveći vertikalni kanjon u Srbiji, otkriven pre nekoliko godina. On počinje od izvora reke na Zvijezdi pa se preko Tare strmoglavo spušta u Perućačko jezero niz litice i stene. Kanjon je prepun vodopada koji se nižu jedan za drugim, pa izgleda kao da ni ne prestaju. Na mestu gde čini ušće, tačnije gde se stropoštava u Drinu, vrlo blizu brane kod Perućca, odbija se od stena visokih i 800 metara.

drina kanjon zvijezde wildserbia.com

izvor: wildserbia.com

Potom se Drina širi kod jezera Perućac.

drina perucac sa tare pan

izvor: panoramio.com

Iako akumulacija počinje još kod Višegrada, ovde se, na svom završetku, u podnožju Tare, konačno baškari posle dugog puta tokom koga je mukotrpno dubila svoje korito.

drina perucacko sa tare emil medic

izvor: foto Emil Medić

Ovde se nalaze i najšire obale, koje dostižu čak 200 metara. Stvaranjem veštačkih jezera donekle je narušen sklad drinskih kanjona, ali ne i njihova lepota.

drina perucac snezana davidovic

izvor: foto Snežana Davidović

Koliko je to tačno najbolje pokazuje pogled sa Tare, sa vidikovca Kozje stene, sa koga se vidi kako Drina omeđuje ovu gorostasnu planinu praveći oko nje lakat-krivinu. Ali ne samo to, već i koliko je miliona godina star kanjon i planinske stene jer se baš ovde nalaze najređe biljke koje su postojale još u ledeno doba, a među njima i čuvena pančićeva omorika.

drina kanjon sa predovog krsta tara rajko krcmar

izvor: foto Rajko Krčmar

Na samom kraju jezera pre pedeset godina podignuta je hidroelektrana Perućac, najveća na Drini, koju je pregradila brana visoka skoro 100, a široka preko 400 metara i svojim kamenim obodom dodiruje obale Bosne i Srbije.

drina perucac brana pan

izvor: panoramio.com

Na samom dnu visoke brane svake godine se održava Drinska regata, ista ona posvećena nekadašnjim splavarima Perućca i Dervente. Tada rekom zaplovi nekoliko splavova od tarskog četinara, po ugledu na one nekadašnje, ali i stotine čamaca i raznih plovila. Prvih dana se učesnici takmiče u spuštanju desantnim čamcima niz talase i brzake Drine, a narednih plove iz zabave sve do ušća reke Rogačice.

IMG_0233

izvor: regata.rs

I čim Drina nastavi slobodno da teče, dočekuje je veliki vodopad, neobičan u svojoj lepoti, kao i rečica koja ga stvara. To je reka Vrelo, jedna od najkraćih i najlepših u Srbiji, koja izvire iz podnožja Tare i u slapovima se spušta do zelene Drine.

vrelo u drini

izvor: panoramio.com

Neposredno uz ovo slikovito ušće nalazi se mala hidroelektrana, puštena u rad početkom prošlog veka.

drina he

izvor: foto Jelena Dilber

U blizini se nalazi i dokaz da je korito Drine od davnih vremena naseljeno. Ovde se uz samu obalu nalazi srednjovekovni lokalitet Mramorje, koji potiče iz 14. veka. Nekropola se sastoji od spomenika – stećaka. Nekada ih je bilo skoro dvesta, a danas jedva stotinak. Na jednoj malenoj livadi u pravilnom redu poređani su mali kameni spomenici, neki glatke površine, neki sa šarama krugova, polumeseca, mača. Tako je mestašce Perućac, zahvaljujući jednoj od najočuvanijih nekropola, pokazatelj koliko je stara kultura na području Drine.

mramorje

izvor: foto Jelena Dilber

Odmah potom reka stiže do Bajine Bašte, malog mesta, u stara vremena naseljenog samo Turcima, čiji most u blizini ušća sa Račom predstavlja jednu od najznačajnijih graničnih prelaza između Srbije i Bosne i Hercegovine.

drina bajina basta aleksandar markovic

izvor: foto Aleksandar Marković

Na samom ulazu u Bajinu Baštu nalazi se svetska atrakcija, kućica na Drini, tačnije, kućica na steni koja odoleva jakim drinskim strujama već skoro pedeset godina. Krajem šezdesetih godina prošlog veka napravili su je kupači ne bi li se na steni nasred reke odmarali. Vremenom su dodavali sve više stvari koje su im bile neophodne, a na kraju i krov da bi im kućica za odmor postala što komfornija. Danas ona predstavlja mesto koje fotografišu turisti iz celog sveta, a koje se savršeno stopilo sa lepotom moćne Drine.

drina kucica snezana davidovic

izvor: foto Snežana Davidović

I dalje,drinskim talasima stiže se do mesta završetka rute Drinske regate – do ušća sa rekom Rogačicom, iznad koje se ocrtava golemi Povlen. On započinje venac Valjevskih planina idući ka ravnoj Mačvi.

drina rogacica reka pan

izvor: panoramio.com

Drina zatim nailazi na jedan od najlepših delova svog toka kroz brda i planine Azbukovice.

drina azbukovica ljubovija.rs

izvor:ljubovija.rs

I dok se ona zeleni među srpskim i bosanskim selima, bujične reke često presecaju njene obale. Među njima najlepša je Trešnjica. Neposredno pre nego što će se uliti u Drinu, ova reka neobične lepote stvara duboku krečnjačku klisuru sa vertikalnim liticama. Ovo mesto proglašeno je rezervatom prirode, a prekriveno je gustim šumama na čijim se liticama gnezde suri orlovi i jastrebovi. Ovo je stanište i beloglavih supova, lešinara impozantne veličine, sa rasponom krila i do tri metra. Krajem prošlog veka ova ptica je proglašena za zaštićenu vrstu i u kanjonu Trešnjice se, pored klisure Uvca, nalazi jedna od najvećih kolonija na području Balkana.

drina kanjon tresnjice turistickaorganizacijaljubovija.rs

izvor: turistickaorganizacijaljubovija.rs

A potom  Drina počinje da stvara svoje čuvene meandre kroz tesnace i doline i to je čini jednom od najlepših reka Balkana.

drina kod azbukovice slavko polic

izvor: foto Slavko Polić

Njene najkrivudavije obale čine podnožje Jablanika, još jedne u nizu Valjevskih planina, koja se leti sva zeleni od jarke boje pašnjaka i sočne trave.

drina kriva ispod povlena debelog brda aleksandar markovic

izvor: foto Aleksandar Marković

Odmah za njom je i Medvednik, velika planina neobičnog oblika, pa neki smatraju da je ime dobila zato što izdaleka izgleda kao veliki medved koji je prilegao da se odmori. Drugi, opet, što je verovatnije, smatraju da je ovde nekada bilo mnogo medveda. Ali, bez obzira na ime, lepota prirode zelenih obronaka i zelene Drine daju savršeni prirodni sklad.

medvednik branislav andric

izvor: foto Branislav Andrić

Na samoj obali Drina nailazi na Ljuboviju i ušće sa Ljuboviđom, najdužom rekom Azbukovice, koja stiže sa zelenog Jablanika.

drina ljubovija slavko polic

izvor: foto Slavko Polić

Odavde kreće venac Podrinjskih planina. Prva od njih, Sokolska planina, omeđena je Drinom i ona odavde ulazi u bujna talasasta brda rađevinsko-jadranskog Podrinja.

drina sokolska planina serbianoutdoor.com

izvor: serbianoutdoor.com

A reka dalje teče i bez prestanka krivuda. Sa bosanske strane stešnjuje je Glogova planina i ušće sa Glogovskom rekom, a sa srpske Jagodnja sa ušćem Vukove reke i Uzovice. Sa ove podrinjske planine puca najlepši pogled na Drinu i njene beskonačne krivine.

drina jagodnja archive.ec

izvor: archive.ec

Sa bosanske strane mnoge reke svoje vode nose Drini. Sve se one spuštaju sa visokih planina. Takva je i Drinjača, koja svoje obale omeđene pašnjacima i šumama spušta sa Javora.

drina usce sa drinjacom pan

izvor: panoramio.com

A onda se Drina opet širi. I to pod planinom Boranjom, neobičnom po tome što su u njenim dolinama donji delovi dublji od gornjih. Ovu prirodnu retkost napravila je sama Drina, koja ne samo što se i sama useca u planinske stene nego podstiče i jača i usecanje potoka i rečica, koji joj pristižu sa strmih obronaka, slivajući se niz bujne bukove šume među proplancima koje pretrčava preplašena divljač.

drina javor pdpobeda.rs

izvor: pdpobeda.rs

U njenom podnožju je Zvorničko jezero oivičeno Zvornikom sa bosanske i Malim Zvornikom sa srpske strane, nastalim kad i brana.

drina mali zvornik pan

izvor: panoramio.com

Na njemu se nalazi hidroelektrana, prva u nizu podignuta na Drini. Gradnja je počela odmah posle Drugog svetskog rata, a posle sedam godina sve je završeno kada se jezero ispunilo vodom.

drina he zvornik pan

izvor: panoramio.com

Drina u jezeru dobija plavičastu boju, kao da je mnogobrojne bujične reke i potoci sa bosanskih planina boje svojim nijansama. Zahvaljujući njima je zastrta šljunkom i peskom, pa su ovi nanosi stvorili mnogobrojne male ade i prava poluostrva stvorena od sprudova po čijim šibljacima se gnezdi divlja patka gluvara.

drina zvornicko jezero dominik kavan

izvor: foto Dominik Kavan

Grad Zvornik je nastao na obroncima Majevice. Vrlo star, naseljen još od keltskih naroda, preživeo je mnoge koji su njim vladali. Oko imena i danas postoje nedoumice. Neki veruju da je sve počelo od visokog zvonika na tvrđavi iznad grada, a neki po Zvonimiru, navodnom osnivaču grada. Ipak, bez obzira na poreklo imena, podignut je na raskrsnici mnogih puteva i živi uz Drinu kao jedan od njenih najlepših ukrasa.

drina zvornik sasa dragojevic

izvor: foto Saša Dragojević

Odavde Drina postaje prava ravničarska reka, prepuna meandara i nanosa peska i šljunka koji menjaju njene obale stvarajući mnoge ade, mala ostrva puna sprudova, mrtvaje i bare.

drina jutro kod loznice pan

izvor: panoramio.com

Sa bosanske strane Drina zapljuskuje nisko pobrđe Majevice, velike ostrvske planine nekadašnjeg Panonskog mora. U davno doba, kada je Zemlja tek formirala svoju koru, njene stene su izbile na površinu pod pritiskom vrele lave, a kada je sve prekrilo more, ona je ostala kao jedno od ostrva južnopanonskog arhipelaga. Kada je sva voda otekla, to se desilo baš dolinama Save, Spreče i Drine, pa ujedno predstavlja i tačku njihovog razvođa.

drina majevica foto ljubo djokic

izvor: foto Ljubo Đokić

Sa srpske strane obala u velikom luku uz sprudove obilazi Banju Koviljaču, čuvenu mondensku lepoticu iz 19. veka, poznatu po balovima u Kur salonu i velikom lepom parku omeđenom starim hotelima i vilama koji nose dah stare srpske aristokratije.

drina koviljaca rukavac pan

izvor: panoramio.com

Ona je ugnezdila pod Gučevom, planine prepune potoka koji se kroz guste bukove šume slivaju u Drinu i dube njegove obronke stvarajući jame. U ovom nesvakidašnjem miru i lepoti prirode teško je poverovati da su se ikada vodile krvave bitke i ratovi.

drina gucevo obidjisrbiju.com

izvor:obidjisrbiju.com

Krivudajući dalje i razlivajući se kroz Pocerinu, prepunu brda i talasastih livada na padinama podno Cera, Drini se pridružuje Jadar u blizini Loznice.

drina jadar pan

izvor: panoramio.com

A onda sa obe strane reke nastaju ogromne nizije. Sa jedne strane prostrla se Bosnom Semberija , plodna ravnica koja se naslanja na majevičko pobrđe.

drina semberija

izvor: flickriver.com

U njoj se nalazi Janja, poslednja reka koja se pre ušća sa Savom uliva u Drinu. Dok se spušta sa Majevice, i sama postaje ravničarska, pa se razlivenim obalama uliva u Drinu kod Bijeljine.

drina kod bijeljine pan

izvor: panoramio.com

Sa druge strane je Mačva. Sva u talasima žita, dobila je ime po srednjovekovnom gradu na obali Save.

drina macva sabacturizam.org

izvor: sabacturizam.com

Kroz nju Drina kao da preliva svoje vode, koje ovde menjaju boju, kao i svaka velika ravničarska reka koja sa sobom nosi pesak i mulj.

drina bara posle loznice pan

izvor: panoramio.com

I na kraju, u velikoj nepreglednoj ravnici, moćna i divlja Drina, koja se sada lenjo valja nizinom, uliva se u Savu kod Sremske Rače kao njena najveća pritoka. Niko ne bi ni rekao da ume da bude i snažna i ćudljiva jer se ovde kao da nestaje u nepreglednoj širini.

drina usce u savu pan

izvor: panoramio.com

Iako toliko puta ukroćena, Drina i dan danas živi svojim ćudljivim rečnim životom. Kada u proleće počnu da se tope snegovi i planinske litice preliju aprilske kiše, ona opet kao nekada nabuja i plavi svoje plodne obale. I ostaje svoja. I u maglovita jutra, kada šumi dok sunce ne obasja njene zelene talase, kao da opominje da je ona zajedno sa prirodom gospodarica i da se menja samo onoliko koliko to ona sama dozvoli.

drina zvornicko jezero snezana davidovic

izvor: foto Snežana Davidović

 

 

 

10

Sestra i zet nisu blizanci

iva djoleJuče su moja sestra i zet proslavili 50. rođendan. Zajedno, istovremeno. I nemojte da vas zbuni naslov i ova naizgled suluda informacija. Oni su zaista rođeni istog dana, iste godine, u porodilištu u Višegradskoj. Za Riplija ili ne, ali tako je.

Ta priča je oduvek bila rado pričana u našoj familiji, baš zato što je neobična. Naime, obe majke se čak nisu ni upoznale u porodilištu,nego mnogo pre, kada ih je povezala zajednička prijateljica. Susret u bolnici ispao je čista slučajnost. Koja će kasnije prerasti u nešto sasvim neočekivano.

Storiju o njima sam poslala na konkurs Mirjane Bobić Mojsliović za najlepšu ljubavnu priču, ali njoj je verovatno delovala sladunjavo-patetično, pa je odbila, doduše bez obrazloženja, tako da ću se ja truditi da vam je ispričam tako da ne izazove mučninu.

Elem, prvo se rodio zet, a onda je među sve momke upala i čupava crnpurasta devojčica, jedino žensko među njima. Mogla je da bira i izgleda da je već tad znala da izabere najboljeg.

Izašavši iz porodilišta, rastali su se na nekih sedamnaest godina. A onda smo tog leta kada je trebalo da ja krenem u školu, otišli u Rovinj.

Verovatno da je u mojoj kući bilo pošalica na račun toga što će ista ona mamina prijateljica koja je upoznala sa onom drugom porodiljom pored svojih sinova sa sobom na more povesti i onog momka iz boksa za novorođenčad, ali mene to tada nije mnogo zanimalo. Imala sam svoje preokupacije sa lutkama i slikovnicama.

Pa ipak, od tog popodneva, kada smo stigli na železničku stanicu, uvek sam se hvalila kako sam ja prva upoznala svog zeta, pre svih, a posebno mi je bilo važno da kažem pre sestre. Stajao je na vratima voza i pošto sam ja prva stigla pitao me je, pogledavši u plišanog zeca, koga sam svuda vucarala sa sobom:

– Je l’ ti to dete?

– Kako zec može da mi bude dete? – druželjubivo sam napravila prvi korak sa budućim zetom.

Sa mojom sestrom mu je mnogo bolje išlo. Budući uvek pomalo sa nosom koji je parao oblake, poznata po tome da kad tata pokuša da je upozna sa decom svojih prijatelja, usred razgovora otvori knjigu da je čita, uspeo je nekako da joj nađe žicu. Nije voz još ni most preko Save prešao, a njih dvoje su već ćućorili u ćošku kupea. I više nikoga oko sebe nisu videli.

Kad je već zanoćilo, počela sam da prisluškujem. Ležala sam pored mame i pravila se da spavam. U jednom trenutku sam joj prišapnula:

– Mama, on joj recituje. Učinilo mi se da pominju nekog Balaševića.

– Ćuti tu, spavaj – mama je bila besna jer joj je vazda bilo vrućina.

Tako je pala ljubav u Rovinju. Onako, prava morska.

Kad smo se vratili u Beograd, sve se nastavilo, kao da je uvek i bilo tako. Mi smo dobili “zeta”, a ja sam dobila sudiju u tučama sa sestrom i mučenika kome ću da se penjem po glavi, pokazujem mu svoje lutke, knjige i domaće zadatke i kradem mu vokmen dok sa mojom sestrom sedi u drugoj sobi i slušam nezaobilaznog Balaševića na kaseti sve dok mu ne ispraznim baterije. I imala sam strašno dobru ideju: da ga podelimo na dva dela, pa pola njoj, pola meni. Tada su mi objasnili da to ne može.

Kad je otišao u vojsku, sestra je svaki dan poisala pisma. Ponekad bih i ja nešto nažvrketala na kraju. Hvalila sam se čak i učiteljici da imam zeta vojnika sa kojim se dopisujem.

Kad sam malo poodrasla, “zet” je počeo da mi pomaže oko matematike i fizike. Za ovo drugo nikako nije bilo vajde, ali sa matematikom nisam imala kud. Roknuvši na prijemnom, pa i u prvoj godini na popravni, morala sam sa njim dva leta zaredom da vežbam dok ne padnem u nesvest. I postigla sam odlične rezultate. Jedino ta fizika, gledala bih kroz prozor dok bi mi on objašnjavao i brojala minute kad ću da izađem napolje.

U to vreme već sam i ja stasavala i mogla odistinski da podražavam sestru koja se sprema da ide u grad i doteruje pred ogledalom. Nisam više nosila njene cipele na štiklu i minđuše na klips svih boja samo po kući. Mogla sam to i napolju, mada mi tad nije više bilo toliko interesantno. Sad je i ona mogla da bira moju garderobu, i na taj način smo otvorile nove razloge za nove tuče.

Onog dana kada su se venčavali, kitila sam svatove. Bila je to jedna od najvećih svadbi na kojima sam bila, pa je pretilo da se onesvestim od bockanja svatova špenadlama. O drogiranju ruzmarinom da i ne pominjem. Toliko sam se zanela, da i dan-danas postoji urbana legenda da sam kitila i slučajne prolaznike ispred porte crkve Aleksandra Nevskog.

To veče sam došla kući i počela da ridam što mi je sestra otišla. Mislim, stvarno sam dobila zeta, ali šta ću bez sestre?! S kim ću da se tučem i svađam? Mama me je tešila, a meni se činilo da će kuća uvek biti odvratno tiha kao te večeri.

Ipak, nije tako bilo. Mladenci su imali dovoljno razumevanja što im u prvo vreme nisam izbijala iz kuće. A posle, kad sam, obuzeta nekim svojim preokupacijama, prestala da im se kačim na glavu, počeli su oni da dolaze kod nas. I opet je bilo živo, kao nekada, mada sa malo manje tuča.

Eto, dočekasmo i njihov pedeseti rođendan. Sad čekamo srebrnu, pa zlatnu svadbu. Mama kaže da joj deluje kao da je juče rodila. Verujem, mada ja dobar komad kasnim za svima njima.

I svi se oduševe njihovom pričom. Stvarno je za Riplija. Al’ ja kažem svima, takve smo mi sestre Simonovićeve – kad se nečega prihvatimo, veoma smo temeljne, posebno kad je ljubav u pitanju. Nekima se to sviđa, neki bi rado zbog toga čupali kosu, ali važno da smo mi srećni. Pa neka je onda i ovim našim “blizancima” srećan rođendan!

9

Daj neki vampirski

Pile-of-VHS-TapesZnate onaj osećaj kad počnete da radite jer vam treba novac, a onda uhvatite sebe da vam se tako osladilo da više bez para i ne možete, ma koliko da vam i nisu više baš toliko neophodne?

E u takav vrtlog ja upadoh krajem devedesetih, kad je para bilo malo, a obaveza mnogo.Pa ne znaš da li ćeš pre da radiš ili da studiraš. A duša ti ište sve.Pa radiš šta ti padne pod ruku, samo da ti ne preti hapšenje, naravno.

Otvori se jedne godine video klub u mojoj zgradi. Sad mu to dođe kao pluskvamperfekat, sa sve video rikorderima i VHS kasetama. Mnogi od nas su to dočekali sa oduševljenjem. Nemaš da se smaraš i ideš daleko, samo se spustiš u ulaz, biraš koji film hoćeš i uživaš.

Jedino je smetalo babama u zgradi. Uznemiravala ih ideja da će se nepoznati ljudi vrzmati oko njihove kuće, a neonska reklama terala u nesanicu. Iako smo mi, devojke bile zadovoljne jer je postojala mnogo manja šansa da nas neki manijak zaskoči u mrklom mraku, jer su te iste babe nemilice krale sijalice u ulazu, njima je ideja o silovanju izgleda delovala primamljivo.

Elem, gazdarica video kluba, bliska komšinica, ostane u drugom stanju, i budući da je morala da održava trudnoću, pita mene da radim i menjam je godinu dana. Ja odmah prihvatim, već vidim finu paru, a i studentu sve lakše samo kad batali knjigu.

Bila je to jedna od boljih godina u mom životu. Radilo se naveliko, a ko god da uđe, znaš ga. Pa ti posao dođe kao proslava godišnjice mature. Uživancija.

Bilo je tu i likova sa strane, naravno. Veliki kraj pa se stalno novi doseljavaju, a meni teško da im pamtim imena, pa ih pamtim po broju, kao logoraše.

I voleli su da me vide, nije da nisu, pogotovo smarači. A bilo ih je na kilo. Neki su mislili da sam maloletna, ali ne onako za kompliment nego da imam 12 godina. Znači, nisam cupi nego retard. Te sam odmah stavljala na ignor. Neki su me i muvali, ali sve neki klošari.A i nisam bila slobodna.

Posao sam ozbiljno shvatila i pripremila se za desetku. Ispregledala sam skoro sve filmove, da bih mogla da preporučujem. Što mi je mnogo teško palo, posebno da ne moram da učim. Tako sam počela da stvaram psihološke profile članova i umela tačno da pogodim koji žanr će da mi traže. Ko će ljubavni, ko će triler sa masovnim ubicom, ko komediju za debila, a ko bi da istražuje infantilnu stranu gledajući crtaće.

Bilo je i ruralnih likova, koji bi podrigivali na sremsku kobasicu i crnim noktima prebirali po kutujama na policama. Takvi bi sa posprdnim osmehom tražili da im preporučim neki dobar pornić. U početku mi je bilo neprijatno, a posle sam im nudila neke sa crncima, pa su me ostavili na miru.Samo jednom mi je ušla muškobanjasta žena i zatražila preporuku za dobar erotski sa istim polom. Na moje oči koje su postale tri broja veće, samo se nasmejala. Pala sam na gej testu kao i na svim ispitima te godine.

Iako rizikujem da ispadnem netolerantna, najmanje mi je prijalo kad su dolazili pripadnici romske nacionalne manjine. Sa sve tonom blata na cipelama iz svog Karton sitija, kako smo popularno zvali njihov kraj i miomirisom koji bi sat vremena morala da luftiram. Za njih sam već znala šta vole, neku tučnjavu sa Brusom Lijem i horor pun krvi. To sam saznala čim sam počela da radim, kad mi je jedan, u pratnji tri slinava deteta, koja su lizala pult za kojim sam radila, pitao:

– Seko, imaš neki vampirski? – sa akcentom na pi.

I odmah sam skakala da preporučim. I ne samo to. Znala sam sve glumce, godine dobijanja Oskara, režisere i tračeve iz Holivuda. A kad su se pojavili sega i soni, morala sam da naučim i igrice, od Nid for spid trka, Premijer menadžera, sve do Tomb Rajder i pucačine sa Džejmsom Bondom. I da napnem živce ne bih li sabrala mlade gikove koji su se kočili kao u epileptičnom napadu dok čekaju da im spakujem jebenu konzolu sa džojsticima.

Bilo je tu i mnogo dobre zabave. Hapšenja rasturača droge u komšiluku, ponekog podmetanja bombi na parkingu, tuča i svađa, a ti staneš na vrata i sve gledaš kao na TV ekranu. Davalo se najbolje lice devedesetih, a najsjajnije kad radiš uz sveću jer si u nekoj od grupa za isključenje struje, pa ti došlo vreme da te utrnu. Mi smo nekako najčešće bili u F grupi, da ne kažem na F odeljenju.

Tu sam dočekala i 5. oktobar 2000. Nisam bila na licu mesta, vadila sam se da moram da radim. Tu sam sedela i u mraku slušala mali tranzistor čekajući mog momka da se vrati, nagutan suzavcem i sa nadom da će biti drugačije. I bilo je. Godina je istekla i rodili su se blizanci. Nastavila sam da polažem ispite i povremeno radim u video klubu, a mušterije bi se uvek obradovale kad bi me videle. Imala sam besplatne filmove da gledam dok ne padnem u nesvest.

Danas više nema video klubova, ni video rikordera, ni traka koje moraš da premotavaš. I filmovi su nekako drugačiji. Ali, vampirski, o pa za to mi ne trebaju kasete i diskovi. To ionako gledam svaki dan.

 

 

3

Dobri ljudi i kako ih sačuvati

o-kindness-facebookMnogo volim izazove na blogu. I veoma rado im se odazivam. Htela sam i na ovaj o dobrim ljudima, majke mi, ali već danima mislim šta da pišem i stalno se saplićem o svoje ideje.

Htela sam da pišem o nekim ljudima koji veoma vredno i odgovorno obavljaju svoje poslove. Prvi su da pomognu, da sve bude urađeno na vreme i pod konac. Ponekad čak i da urade nešto što ih tek čeka, kad već imaju vremena. Onda sam se setila da takve ljude okruženje počinje da zluopotrebljava, da im uvaljuje i svoj deo da bi oni hvatali krivine, da ih doživljava kao budale, pod devizom: “Pa, neka radi i za nas kad već toliko voli”, da ih opominje da “smanje doživljaj” i malo prikoče da ostali ne bi izgledali loše pored njih.

Htela sam da pišem o nekim ljudima koji vole da pomažu drugima, koji se odazovu na svaku humanitarnu akciju i ono malo što imaju dele sa drugima. Onda sam se setila koliko su puta saznali da su humanitarne organizacije bile lažne i da su ih zloupotrebili. I da su oni kojima je pomoć zaista neophodna sad u obavezi da dokazuju da su im deca stvarno bolesna ili da su socijalni slučajevi.

Htela sam da pišem o nekim divnim i odanim muževima koji iskreno i bezrezervno vole i podržavaju svoje supruge . Koji čuvaju decu, obavljaju sve kućne poslove, spremni da one uživaju u svom slobodnom vremenu i svojim zanimacijama. Koji mogu da posluže kao primer drugima. Onda sam se setila da većina tih žena njima briše patos, da ih tretira kao papučare i spremno ponižava u društvu. Neke ih i varaju, nemilice.

Htela sam da pišem i o nekim ženama koje obožavaju svoje muževe. A onda sam se setila da su spremne da same podižu decu, obavljaju sve što mogu i za šta imaju snage dok im jače polovine sede po kladionicama i kafanama, dobacuju za maloletnicama i misle da je dovoljno što su napunili frižider.

I stvarno sam htela da pišem o svim tim divnim osobama, koje svojom iskrenošću, dobrotom i saosećajnošću plene i ne traže zauzvrat ništa, kao što je i red, jer da traže i trguju time, onda ne bi ni bili tako dobri. A onda sam se setila da je većina mnogo puta osetila koliko je ta dobrota kao neko breme koje vuku na svojim leđima.

Danas mnogi kažu kako cene dobre ljude jer ih je sve manje, a čine sve da njihov broj još više skrešu. Ako je neko iskren i osećajan, budala je i hajde da ga iskoristimo. Ako je neko vredan, magarac je, hajde da ga dobro natovarimo. Ako je neko požrtvovan, odlično, daj da ga iscedimo do koske.

Slušala sam kako neki roditelji uče svoju decu životnim mudrostima: “Najviše se čuvaj ljudi koji ti se osmehuju. Oni sigurno nešto hoće od tebe”. Pitala sam zašto takav stav usađuju potomstvu, zar im treba u korenu saseći ideju da postoje ljudi sa iskrenim osmehom. Rečeno mi je da je bolje tako, bezbednije za njih da ne veruju nikome. Pa se mi onda pitamo zašto su dobri ljudi u izumiranju…

Ne mislim da dobri ljudi treba da se postanu drugačiji, naprotiv. Našta bi ličio svet bez njih? Ali, da bi opstali, moraju da se povuku. Da svoju dobrotu ne rasipaju neštedimice na sve strane nego da je čuvaju za sebe kao najveću dragocenost i dele je samo sa odabranima.

Znam da to nije lako. Kad je neko dobar, on to ne može da dozira, ili jeste ili nije. Ali tako mora. Jer i dobrota se izliže i pohaba kada se mnogo dugo daje lošim ljudima, pa se čovek i sam zarazi njihovim zlom i zaboravi da je nekada bio dobar.

Zato samo polako. Ima još mnogo dobrih ljudi, ali sada nije njihovo vreme. Doći će valjda jednog dana i taj čas kad će svako ponovo moći da pokaže svoje srce. Tada će konačno svi oni koji su sačuvali svoju dobrotu moći da budu ponosni na nju. I da budu srećni što još postoje oni sa kojima mogu da je dele.