0

U noći punog meseca

woman-66466_960_720

U toplom sutonu, kada sve što živi odahne od sunca koje žeže i prži, zamiriše Dunav u svom zavijutku i upija u sebe poslednje tragove svetlosti koja se na njegovim sprudovima presijava poput razbijenih komadića ogledala. I dok se on uspavljuje u svom laganom šumu, nad njim se pale svetla grada koja u jari koja se izvija nad vrelim asfaltom drhte poput leptirovih krila. U jednom od tih žutim premazom obojenih prozora sedi žena očiju nabubrelih od suza.

Nežno savijeno telo kao da se celo sakupilo u njen pogled, nepomičan, dubok, zagledan u sopstvenu daljinu, u pučinu svoje duše. A još tog jutra život je izgledao blistav i šaren i napajao se na njenoj beskrajnoj sreći, tog jutra kada je saznala da će postati majka.

Poželela je da svoju radost koja je kao plima prelivala svaki damar njenog tela, usplamtelog od dugo željene vesti, odmah podeli sa onim koji je zajedno sa njom čeka, ali je odlučila da bude strpljiva i prošapuće mu je u naručju, duše uz dušu, kako i dolikuje njihovoj ljubavi i sreći koja se kao najlepše svitanje pomalja iza horizonta života koji ih čeka.

Gledala je svoje lice u odrazu ogledala i oči kao da su bile drugačije. Ono sivkasto zelenilo posuto crnim tačkicama kao injem dobilo je neki čudan sjaj blagosti i unutrašnjeg sjaja koji nose samo one žene koje su svoj život nastavile u malom biću koje nose ispod srca. Smeškala se samoj sebi i zamišljala kako će na njegovom licu konačno dočekati osmeh olakšanja, koji posle toliko dugih godina tuge konačno zaslužuje.

A nikada nije mogla ni da sanja da će zavoleti čoveka koji pripada drugoj ženi, da će poći za njim u trenu kada joj otvara dušu u dubokoj patnji zbog života koji deli sa onom koju ne voli i od koje želi zauvek da ode. I sama se čudila sopstvenoj bolećivosti i toplini saosećanja koja bi je zapljuskivala uvek kada bi slušala o turobnim danima u toj hladnoj kući u koju ni sunce nije stizalo već se samo cedilo kroz večito spuštene šalone, taj otužan dah nesrećnog života zalepljenog po obrisima modernog nameštaja, tu pepeljastu izmaglicu njegove samoće uz ledeni prah nikada ostvarene bliskosti sa sopstvenom suprugom.

Tog popodneva dočekala ga je sa prikrivenom radošću koja je pretila da pocepa njenu dušu i raspukne se u sve boje sveta. Nije je primetio jer su mu oči lutale po sopstvenim prstima koji su u nekom čudnom nemiru dobovali po akten-tašni, koju je kao retko kada čvrsto stezao na svom krilu. „Imam nešto da ti kažem“, rekao je upola glasa. „Imam i ja tebi“, provalilo je iz nje jer nije više mogla da čeka. „Prvo ja, molim te“, prekinuo je i nečim hladnim dotakao njeno pregrejano srce. „Žena mi je trudna. Izvini, to menja sve.“

Pogledala ga je ne shvatajući šta govori. „Kako trudna?“, začula je sebe kako postavlja izlišno pitanje iz neke opasne daljine koja preti da je proguta i ispljune kao sažvakano parče otpatka koji nikome nije potreban. Oči koje je krio dale su joj sve odgovore. Ustao je i krenuo ka vratima pa zastao. „Natalija, izvini, nisam hteo da ovako ispadne. Ali razumi me, ne mogu da je ostavim sada kada ćemo dobiti dete.“ Gledala ga je ukočeno, dok joj je kratak dah sapinjao grudi. „Ti si htela nešto da mi kažeš. Je l’ važno?“ „Ne, nije važno, samo idi“, poslednjim trzajem snage izgovorila je reči običnim glasom i okrenula se ka prozoru.

Kada je bat koraka nestao, sela je na okvir i sklupčala se kao kada je bila dete koje sanjari gledajući Dunav i čeka da joj se ispune snovi, razigrani poput vetra koji bi mahao bledim zavesama i stvarao senku na tepihu boje reke praveći po njemu obris poput galeba na njenoj modrini. Sada su svi bili razvejani, razbijeni, rasparčani a provalija tuge i nadolazeće samoće razjapljivala je svoju stravičnu čeljust spremnu da ublaži neutoljivu žeđ prinevši usne izvorima njenog očaja. Gledala je u dubinu pod sobom, te spratove koji su se spuštali sve niže i niže i osećala kako je vuku, kako se u njoj sve gasi, ostaje samo mutna svetlost a sito vremena polako prosejava njen život i nosi ga svom kraju. Zadrhtala je od tihe jeze i zagnjurila glavu u sopstvena kolena prolivajući beskrajna mora suza.

Ni sama nije znala koliko je vremena prošlo dok nije ponovo podigla lice, osetivši samo da je obavila tama, duboka i nepomična, kojoj nema izlaza ni roka trajanja. Pogaženi snovi, laži u koje je poverovala, samoća koja joj se smešila svojim iskrivljenim licem, podrugljiva igra sudbine, sve se sapelo u jedan veliki kamen pritiskajući joj srce koje je uporno bežalo stiskajući se uz rebra.

A onda odjednom oseti kako joj nešto miluje i obasjava zatvorene kapke. Ona otvori oči i ugleda ogromni mesec kako se vere po nebu koje je blistalo od njegove raskošne svetlosti i na milione sićušnih zvezda koje su se meškoljile u svojim jatima. Ona oseti kao da taj mekani sjaj prosipa blagoslov na njeno sklupčano telo. Tada se ispravi i opusti svoj stomak u kome se rađao novi život. Jednu ruku ispruži ka svetlosti kao da želi da uhvati pramičak te milosti, a drugu položi na mesto svoje tajne. „Pored tebe nikada neću biti sama“, reče glasom mirnim poput vedre i čiste noći punog meseca pa se spusti sa prozora i leže u krevet da sanja o plavoj glavici koja će biti njena večna sreća.

0

Niče – natčovek u filozofiji i književnosti

73498105_1180140168847777_2436026590396678144_n

U istoj godini, 1844, kada su se rodili ruski kompozitor Rimski Korsakov i francuski pesnik Pol Verlen, tadašnja Pruska, a današnja Nemačka dobila je budućeg najradikalnijeg filozofa, najmodernijeg mislioca svog vremena, najoštrijeg kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva, filologa, pesnika i kompozitora.

Jednog jesenjeg jutra, 15. oktobra, u malom gradu Rekenu rođen je Fridrih Vilhelm Niče, prvo dete protestantskog pastora Karla Ludviga i njegove supruge Franciske. Međutim, sreća nije potrajala, posle četiri godine, dečak je ostao bez oca, što je zauvek ostavilo dubok trag na njemu. Sudbina ga je odvela dalje da sa majkom, mlađom se sestrom i bratom živi u Naumburgu i postane glava porodice.

Ipak, ma koliko bio duboko nesrećan zbog nedostatka oca, nauka mu je išla od ruke. Iako u vrlo teškoj i zahtevnoj školi Pforti, bio je veoma uspešan đak koji je posebno voleo klasične jezike i književnost, a u slobodno vreme pisao pesme i komponovao.

Nietzsche1861

Mladi Niče (izvor: wikipedia.org)

Na univerzitetu je ambiciozno počeo uporedo da studira teologiju i klasičnu filologiju, ali je ove prve pohađao samo jedan semestar i nezadovoljan uslovima, brzo rešio da ih napusti, uprkos majčinom protivljenju i razočaranju. Tada je svu svoju pažnju usmerio na klasičnu filologiju u kojoj je beskrajno uživao.

Rat između Pruske i Austrije nakratko je prekinuo njegovo školovanje jer je bio prinuđen da stupi u Dobrovoljački artiljerijski korpus u vreme okupacije Lajpciga. Međutim, teška nesreća prilikom pada sa konja zauvek ga je odvojila od vojnih obaveza, posle čega se sa još većim elanom vratio da svoju nauku privede kraju. I zaista, posle briljantno završenih studija, 1868, Niče sa svega 24 godine postaje doktor bez odbrane teze, zahvaljujući profesoru Ričlu, koji je u njemu video veliki talenat za filologiju, i uskoro postaje profesor u Bazelu čija predavanja su studenti rado slušali.

Nietzsche_Faksimile

Ničeov rukopis (izvor: wikipedia.org)

Prekretnica u Ničeovom životu dogodila se one večeri kada je u Lajpcigu prvi put čuo Vagnerove opere, a pogotovo kada je nakon desetak dana dobio priliku da ga lično upozna. Od tog trenutka počelo je veliko prijateljstvo u kome se nalazilo i mnogo privrženosti Vagneru kao zameni za očinsku figuru, tako da je Niče bio rado viđen gost u domu čuvenog kompozitora i njegove supruge Kozime.

wag_cos

Rihard Vagner sa suprugom Kozimom (izvor: f-nietzsche.de)

Godine druženja i dugi filozofski razgovori dva prijatelja koje je spajala ljubav prema Šopenhaueru navela je Ničea da počne da razmišlja o pisanju svog prvog filozofskog dela. Koliko ga je služio um, toliko ga je malo služilo zdravlje, pa je 1871. uzeo odsustvo sa fakulteta i sa sestrom Elizabetom otišao u švajcarski Lugano, na čijem jezeru je vredno pisao svoju prvu knjigu.

800px-Friedrich_Nietzsche_1872

Prvo izdanje knjige “Rođenje tragedije” objavljene 1872. godine (izvor: wikipedia)

Rođenje tragedije iz duha muzike

„Kroz tragediju mit dolazi do svog najdubljeg sadržaja, svog najekspresivnijeg oblika.“

Posle godinu dana pisanja, 1872. godine izašlo je prvo delo Ničeove rane filozofije, u kome dominira jak uticaj bliskog prijateljstva sa Vagnerom, pa čak i predgovor posvećen njemu.

U srži knjige je polemika o položaju tragedije u starogrčkoj umetnosti, njenim korenima u dionizijskim obredima, kao i „ubistvom“ od strane Sokrata i njenom ponovnom rođenju u savremenoj kulturi i mističnim muzičkim dramama Riharda Vagnera.

Niče tragediju tumači slično Aristotelu, u kojoj ono apolonsko oplemenjuje ono dionizijsko u duhovnosti i kulturi. Za njega Apolon je načelo likovne, a Dionis muzičke umetnosti. Međutim, tada nastupa Sokrat kao prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture koju unazađuje  svojim prosvetiteljskim umom i narušava odnose između apolonskog i dionizijskog u kulturi u prilog ovom prvom. Od njega, smatrao je Niče, kultura se više okreće razumu i neprijateljski odnosi prema životu koji se svodi na pokretačku silu volje za moći.

Delo je objavio Vagnerov izdavač Frič i ono je odmah naišlo na negativne kritike. Prijatelji i kolege su mu zamerali da je izvrtao istorijske činjenice i preterano podržavao Vagnera, zbog čega je ušao u javni sukob sa prijateljima razmenjujući otvorena pisma u koje se umešao i sam kompozitor. Na kraju je najgore prošao sam Niče jer su se ostali profesori na univerzitetu distancirali od njega a i predavanja su mu bila sve manje posećena.

Rođenje tragedije iz duha muzike je doživelo još dva izdanja, od kojih je poslednje izašlo 14 godina kasnije, u vreme kada Niče kao zreli filozof oštro kritikuje svoj prvenac napisavši novi predgovor Pokušaj samokritike. Ali to nije čudno, jer je u međuvremenu, nakon lošeg prijema publike Vagnerovih dela, ostao razočaran i odlučio da se udalji od njega, a vremenom postao i njegov veliki protivnik.

800px-Nietzsche187a oko 1875

Ničeova fotografija iz 1875. godine (izvor: wikipedia.org)

Niče je svakako bio poseban i svoj, savremenici su o njemu govorili kao o čoveku koji hoda visoko uzdignute glave, izbrazdanog čela i očiju oštrih poput sokola. Napet od volje i snage, nosio je velike brkove koji su podsećali na varvarskog ratnika ili vikinga kome je samo nedostajao pobednički mač, rog i koplje.

Ipak, to nisu bila laka vremena za Ničea jer se nalazio na razmeđi svih svojih uverenja pa se uskoro odrekao i Šopenhauerove filozofije, o čemu je pisao u svom drugom delu „Ljudsko, odviše ljudsko“.  Ni ono ne doživljava dobar prijem kod publike, mada ga ovaj put ne kritikuju već više ignorišu, a prijatelji odbacuju i pokazuju nerazumevanje. Tada je na površinu najbolje izbila ona tanana ali jaka veza Između njegove filozofije i privatnog života, mnogo dublja nego kod drugih filozofa, pa usamljenost postaje okosnica njegovih pisama, posebno sa prijateljima iz kruga filologa koji su ga odbacili. U njima najviše govori o unutrašnjim preprekama među ljudima koje su mnogo teže nego spoljašnje, posebno kada se izgubi poverenje u prijatelje i nestane ono što im je bilo zajedničko.

800px-Nietzsche1882

Niče pred odlazak u Italiju (izvor: wikipedia.org)

U to vreme, razočaran u prijateljstvo, odlučio je da sebi potraži bogatu nevestu. Međutim, zdravlje mu sve više slabi, što je lagano dovelo do slepila zbog čega je bio prinuđen da prerano napusti profesorsku katedru u Bazelu. Tada je počeo da se bavi samo filozofijom, a u potrazi za klimom koja pogoduje njegovom zdravlju, često je putovao sa sestrom i živeo od penzije i donacija prijatelja.

Nietzsche_paul-ree_lou-von-salome188 lu salome pol re

Niče, Paul Re i Lu Salome na proputovanju kroz Italiju (izvor: wikipedia.org)

Godina 1882. došla je kao nova prekretnica u Ničeovom životu. Na proputovanju kroz Italiju u Rimu se upoznao sa sedamnaest godina mlađom Lu Salome, nemačkom psihoanalitičarkom ruskog porekla i filozofom Paulom Reom. Tada je otpočelo veliko prijateljstvo, ali i ljubav jer mu je mlada Lu osvojila srce. Ipak, sve je bilo uzalud jer iako je tri puta zatražio njenu ruku preko Rea, ona ga je svaki put odbila. Međutim, to nije uticalo na njihovo prijateljstvo, ali jesu spletke sestre Elizabete koja je pošto-poto odlučila da prekine njihovo druženje. Kada je u tome najzad i uspela, Niče je upao u tešku depresiju i počeo da razmišlja o samoubistvu. Majka i sestra su ga zbog toga hitno odvele na italijansku obalu, u mesto Rapalo, gde je u on u jednom dahu, za svega deset dana napisao svoje najpoznatije delo.

800px-Nietzsche-Stein_01

Stena kraj jezera Silva plana u Švajcarskoj na kojoj je Niče došao na ideju da napiše svoje najpoznatije delo (izvor: wikipedia.org)

Tako je govorio Zaratustra

„Natčovek neka bude smisao Zemlje“

U svojoj kasnijoj autobiografiji Evo čoveka Niče je napisao da je ideja o ovom delu naišla dok je sedeo na jednoj steni kraj jezera Silva plana u Švajcarskoj. Tako je 1885. nastala čuvena knjiga o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod u želji da od njih nešto nauči, ali da i njima prenese svoje znanje. Prilikom silaska u selo, on nailazi na razne ljude od kojih saznaje njihove tajne. U potrazi je za čovekom sebi ravnim, ali retko ko razume njegovu filozofiju pa ga većinom ismevaju, ali ima i onih koji mu se dive.

Ime Zaratustra je nemačka verzija Zoroastre, osnivača najstarije dualističke persijske religije koja je veoma uticala na judaizam i hrišćanstvo. U knjizi Niče je prikazao jednog novog Zaratustru koji tradicionalni moral okreće naglavačke. Kao najznačajnije teme pojavljuju se: „natčovek“, čovek koji je dostigao punu snagu u svakom segmentu života dok je običan čovek samo spona između njega i životinja, „večno ponavljanje“ kao učestalo nagomilavanje istih događaja, bilo nesrećnih, bilo zadovoljstava, koji se razumeju kao prihvatanje sudbine – amor fati, „želja za moći“ koja se nalazi u sklopu svakog ljudskog karaktera i suprotstavlja zadovoljstvu ili sreći a zapravo je čovekova odbrana od okoline i njegov razlog za življenje u njoj i „kritika hrišćanstva“, posebno vrednosti dobra i zla i zagrobnog života jer Niče smatra da se ljudski život tako rasipa u težnji za nagradom posle smrti za čije postojanje nema dokaza.

Najčuveniji Zaratustrin monolog nalazi se na samom početku knjige kada se pita:

„Zar je mogućno? Ovaj sveti starac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tome da je Bog mrtav!“

Ova rečenica često je bila predmet pogrešnog tumačenja jer se mislilo da je Niče opisao bukvalnu smrt Boga. Umesto toga, on je sebe zapravo smatrao posmatračem koji prenosi svoj stav da zbog napretka u prosvetiteljstvu Bog više ne može biti nosilac moralnih principa, čime se pokazuje da ova knjiga zapravo predstavlja analizu vremena u kome živi i propadanja hrišćanske civilizacije.

Tako je govorio Zaratustra najbolje pokazuje Ničeov književni stil jer više liči na pesme u prozi i ditirambe nego na filozofsko delo, možda i zato što on nikada i nije govorio poput vedrih spokojnih mudraca uravnoteženog duha, već emotivno, strastveno, patetično i nadahnuto pišući sa puno asocijacija i više provocirajući filozofske teme nego što u njih zadire. Dok se danas njegovo eksperimentisanje idejama smatra modernom slobodnom misli, u njegovo vreme bilo je pedagoga koji su smatrali da je otrovan i zarazan po omladinu.

Ako se pitate zašto teško razumevate njegovo delo, odgovor je zato što je u redove Zaratustre utkao sopstvenu ispovest života. U njemu je mnogo dijaloga u kojima Niče sebe izjednačava sa Dionisom, grčkim bogom vina i uživanja i drevnim persijskim prorokom i filozofom Zaratustrom, pa i sam slobodno nastupa kao prorok. U njemu se najviše oseća obožavanje grčkog filozofa Heraklita, najviše po pisanju aforizama, koje je koristio po ugledu na njega. Zbog mnogobrojnih mudrosti ovo je jedno od njegovih najpoznatijih filozofskih dela, a stil pisanja ga je uvrstio u vrh svetske književnosti.

Friederich_Nietzsche

Portret Ničea, delo Edvarda Munka iz 1906. godine (izvor: wikipedia.org)

Međutim, ni delo koje će ga proslaviti među generacijama koje su došle mnogo godina kasnije, nije mu donelo priznanje od prijatelja. O tome je posebno govorio tri godine kasnije u svojoj autobiografiji  Eno čoveka“.

Usamljenost i načeto zdravlje sve više su uzimali maha. Godine 1889. Niče je u Torinu doživeo nervni slom, za koji se ustanovilo da je nastao kao posledica uznapredovale paralize izazvane poslednjim stadijumom sifilisa. Da bi brinula o njemu, njegovom pisanju i izdanjima, nakon samoubistva supruga, iz Paragvaja se vraća sestra Elizabeta.

1024px-Nietzsche_AC_Titel

Dve naslovnice dopunjavanog rukopisa “Antihrista” (izvor: wikipedia.org)

 Antihrist, prokleto hrišćanstvo

„Ne sudite, kažu, ali u pakao šalju sve one koji im stoje na putu.“

Ničeovo poslednje delo objavljeno je 1895. godine i predstavlja razvijenu temu iz autobiografije da je bog Dionis Antihrist jer čini suprotnost hrišćanskom postojanju.

Tema ovog dela je budućnost čoveka gledana kroz prizmu zapadnih vrednosti koje su sve više uzimale maha krajem 19. veka. Niče je smatrao da one ne mogu dovesti do čovekovog napretka jer su zasnovane na mržnji i fanatizmu hrišćanskog morala, zbog čega je ceo svet zasnovan na osećanjima krivice i samosažaljenja.

Ovo delo je posebno jer daje sveobuhvatnu analizu mesta koje hrišćanstvo zauzima u istoriji zapadnih vrednosti. S jedne strane nalazi se Hristovo učenje primenjeno na  vrednovanje kulture i pozivanje na jednakost među ljudima, koje u isto vreme zapravo zabranjuje želju za izdvajanjem, ponižava ljudsko biće i ne dozvoljava veličanje nagona koji su osuđeni moralom, čime se čovek zadržava u varvarstvu. Sa druge strane, savremeni moral ne podstiče čoveka na aktivnost i osećaj moći koji bi pokrenuo umetnost, već zadržava osećaj ljudske bede čineći ga još nesrećnijim nego što već jeste. Zato Niče osuđuje samosažaljenje slabih i vrednosti koje se na njemu grade jer se tako ubija borba za život, zemaljsku sreću i radost.

Antihrist predstavlja delo sa najoštrijom kritikom sveštenstva i hrišćanskih institucija, prikazujući ih licemernima. Smatrao je da je jedini istinski hrišćanin bio Isus i da ga nisu ubili Jevreji, već sami hrišćani koji su zapravo ubili ideju života proživljenog u ljubavi koja se približava i grehu.

Antihrist simbolično predstavlja apatiju zapadnog hrišćanstva koji je otrov za kulturu. U ovoj knjizi Niče želi da stvori čoveka koji bi u budućnosti bio oslobođen religioznih sukoba u svom srcu, okrenut sebi, znanju i umetnosti, moglo bi se reći jednom utopijskom načinu života.

Poslednje godine svog života Niče je proveo u samoći, vezan za postelju i osuđen na napredovanje bolesti.  Na pragu novog veka, jednog avgustovskog svitanja 1900, umro je u 55. godini od posledica zapaljenja pluća udruženog sa moždanim udarom. Sahranjen je u rekenorskoj seoskoj crkvi u porodičnoj grobnici, a još mnogo decenija nakon smrti šapatom se govorilo o sumnjama da je preminuo od trovanja živom, koja se koristila u lečenju sifilisa.

Grab_Friedrich_Nietzsches_in_Röcken

Ničeov grob u Rekenu (izvor: wikipedia.org)

Nakon što je sahranila brata Elizabeta počinje da se potpisuje kao urednik njegovih dela prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideju Nemačke, koju je zastupala. Kada se sve otkrilo, sa Ničeovih dela skinuta je nepravda koja ga je povezivala sa fašizmom i nacizmom. Zbog toga je on do naših dana ostao poznat po svojim slobodoumnim filozofskim stavovima koji su ga zajedno sa Kirkegorom označili kao začetnika egzistencijalizma, koji nas je naučio slobodi i samoostvarenju.

800px-Nietzsche_Archives_in_Weimar

Muzej i arhiv u Vajmaru u kome se čuvaju Ničeovi dokumenti i književni spisi (izvor: wikipedia.org)

 

„Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.

                                   Niče

 

Nietzsche-Denkmal_Naumburg_2013

Ničeov spomenik u Naumburgu (izvor: wikipedia.org)

 

0

Guslarske strune kao linije života

74446139_2166655776774542_3796154759224754176_n

Ljubav prema sopstvenom narodu najdublje se oseća kroz damare njegove istorije, običaja i života svih onih koji su u njemu ostavili neizbrisiv trag. Kada se sve to sklopi u roman, snažan po izrazu, pun emocija i boja jednog davno prohujalog, ali za nacionalni identitet veoma važnog vremena, nastane ovakva knjiga. Delo koje bi svako trebalo da pročita i zapamti za ceo život.

U selu Velika Trnava podno Majevice živi velika bogata porodica Vilića. Druga je polovina 18. veka i već su naučeni da prežive smene turskih begova i vezira. Ali, samo jedna varnica i smena generacija su dovoljne da se sve preokrene i pođe po zlu. Ubistvo glave porodice Filipa Vilića na kućnom pragu označiće prerani početak truljenja loze, ali čak ni to neće sprečiti sudbinu da iz Banata dođe Marija Višnja, devojka raskošne lepote koja će im podariti jedinog muškog naslednika – budućeg slavnog guslara Filipa Višnjića.

Roman Marija Višnja Brana Neškovića jedinstven je po mnogo čemu, a opet u njemu kao da su sakupljena sva književna blaga najboljih srpskih pisaca koji generacijama iza sebe i dan-danas ostavljaju dubok trag, kako u pisanju, tako i u ljubavi prema svojoj istoriji, narodu, legendama, mitovima i običajima. Sklopljen od niza većeg broja novela, u kojima se skrivaju sudbine svakog lika koji promiče kroz radnju, čvrsto je povezan sa istorijom. Tako nas na svakoj novoj stranici dočekuje složen i izukrštan zaplet koji izrasta u veoma dinamičnu fabulu i stalne neizvesnosti, baš zato što je njegove događaje osmišljavao sam život.

Iako u najvećoj meri govori o sudbini cele porodice u jednom ustalasanom vremenu, a u naslovu se nalazi ime posebne žene i majke veličanstvene mudrosti, snage i lepote, lik Filipa Višnjića od prvog plača u oluji pa do lutanja po drumovima sa guslama i očima koje vide samo obrise senki, izdvaja se i nameće kao glavni povezujući svaku ličnost i svaki događaj u jednu čvrstu i neraskidivu celinu noseći jasnu i snažnu simboliku prolaznosti vremena i borbe za život.

Svako će u ovom romanu pronaći ponešto po čemu će ga zauvek pamtiti. Za neke će to biti bogato prikazani psihički životi likova, duboki lomovi srca, patnje i čežnje, izneverene želje i očekivanja okovani u dušama kao tamnicama, u kojima je svaki preživljeni dan nagrada. Nekima će biti izuzetno opisana sudbina žena, sputanih i podređenih u okovima patrijarhalnog života, najmanje slobodnih u ispoljavanju osećanja i potreba, mučenih od strane Turaka, tlačenih od strane muževa, strogo gledanih od strane ostatka sela. Nekima će srcu biti bliska veličanstvena lepota opisa pejzaža divlje Bosne, koja simbolizuje neobuzdanu tursku silu i smirena idiličnost reke i manastira Tavna poput trpljenja hrišćanske raje kao sudbine. A opet, neki će se okrenuti snazi hajdučkog divljeg života i likovima koji i ne mogu da simbolizuju ništa drugo do snagu i strast, krupni, plećati, kao od brda odvaljeni i nestalni, pa će im i rasne erotske scene pune pohote i ludila krvi kao jedinim bekstvom od surove svakodnevice hajduka Milovana i strasne Višnje zauvek ostati u sećanju.

Poseban značaj nosi i arhaični jezik, prepun turcizama i lokalizma istočnobosanskog poddijalekta, koji romanu daje još veću vrednost, jer ne samo što je bilo potrebno uložiti mnogo truda i nemerljivog znanja tokom pisanja, već je to najbolji način da se atmosfera starih turskih vremena, sa svim društvenim zbivanjima, običajima, verovanjima i prostim načinom života najbolje dočara.

Od bogatstva na Vilića guvnu do slepog guslara kao jedinog preživelog Vilića, koji će čak i po majci poneti prezime Višnjić, preturiće se mnogo. Svaki od likova koji sačinjava ovaj roman obojen je i svetlim i tamnim bojama. Nisu svi Turci okrutni i krvoločni, niti su svi Srbi okrenuti svom rodu. Svaki od njih čini ono što mu nalaže duša, nemoćna da trpi okove morala i teskobnog života. Time se pokreće radnja, a likovi postaju još životniji izgarajući u svojim obestima, ljubomorama, potuljenostima, razbludnim ustalasanim čulima, strahovima od kazne.

Nasuprot svima njima izdvaja se lik Filipa Višnjića, otresitog, bistrog deteta, skutrenom uz majčino krilo, prerano oslepelog nakon velikih boginja i prepuštenog na milost i nemilost surovom svetu podsmeha i izrugivanja, svetu drumova na kojima prosi da bi preživeo. Iz takvih dubokih tuga i nemira izrašće veliki čovek i pesnik, poštovan i slavljen i od Turaka i od hrišćana, a zapravo simbol jednog naroda i njegovog večitog prkosa u borbi za sopstveni opstanak. Tako je kroz snagu narodne pesme slepog pevača koji iz struna gudalom izvlači najtananije titraje duše Brano Nešković poslao najjaču poruku – u njoj se skriva sav ponos i nada u slobodu i bolje sutra.