6

Šapat kraljevog štapa

stapPre mnogo godina u jednom plemenu na zapadu vrele Afrike došlo je do velikog uzbuđenja – kraljevski presto je ostao prazan. Kralj je vodio česte ratove u želji da pokori susedno pleme i u jednoj velikoj i strašnoj bici stradao je sa svih svojih šest sinova.

Jednog jutra, kada je i nebo bilo sivo od prašine koja se dizala sa njihovog bojišta, stari plemenski vrač Badru je rešio da sudbinu uzme u svoje ruke. Otišao je u najudaljeniji kraj tropske šume koja se protezala daleko ka obali velike vode, do drveta iroko, koje su posadili još njegovi daleki preci znajući da će se jednog dana između dva meseca roditi njihov potomak koji će odlučivati o prestolu plemena.

Drvo iroko dočekalo ga je čvrsto isprepletanog stabla, čija su se vlakna toliko bila izuvijala da niko nije mogao da ga poseče. Ako bi i probao, ono bi se samo još jače uvilo i steglo poput kamena. Samo je vrač Badru imao oštru kamu koja je zasekla tvrdu koru dok iz nje nije potekao neobičan sok, poput suza. Dok ga je zasecao, čuo je jedan neobičan šum, kao da je samo drvo progovorilo:

– Badru, čekam te već godinama da ti došapnem proročanstvo koje u svojoj utrobi nosim otkad sam stvoreno. Od parčeta mene napravićeš najlepši štap na svetu, a u šupljini na dnu stabla pronaći ćeš i ukrase za njega. Tada ćeš dobro razmisliti kome ćeš ga dati. On mora pripasti najboljem, nekome ko će doveka vladati i doneti svom narodu sreću i blagostanje. Bude li se desilo drugačije, na štapu će se stvarati pukotine koje će se širiti koliko i kraj vlasti kralja. Onda će nestati i pleme i njegovo selo. Zato moraš dobro da razmisliš kome ćeš ga dati.

I kao da je od testa, Badru odreza veliki komad drveta, sede ispod njega i krenu da ga svojom oštrom kamom oblikuje. Isprepletana vlakna kao da su se i sama odvijala a godovi se spajali u žutosmeđoj lepoti sve tamnijih šara. U šupljini je pronašao parče ebonovine tamne poput afričkih noći, malu slonovu kljovu i jedan zamotuljak pun zlatne prašine. Cele noći Badru je deljao i rezbario štap ukrašavajući ga i gladeći dok nije postao ravan poput mirne velike vode koja se u svitanju ljeskala pod izlazećim suncem.

Pogleda ga s divljenjem – dug štap žućkaste boje sa prstenom od zlata i slonove kosti i drškom u obliku crnačke kraljevske glave. Kao da mu je i samo proviđenje cele noći slalo snagu u rukama i dah lepote kojom je stvorio pravo malo umetničko delo. Ostalo je još samo da odluči kome će ga dati.

Do puta ka plemenu i selu sa velikom kraljevskom kolibom koja je sad bila jezivo prazna,  premetao je po mislima šta da radi. Zahvaljujući čestim ratovanjima poslednjeg kralja, mnogobrojni muškarci se nisu vratili. Da, odluči, vreme je izabrati nekog krotkog, mirnog, posvećenog božanstvima i svom narodu. I čim uđe u selo spazi mladog i snažnog Keitu kako smireno gleda u nebo. Pomisli da je on, sa svojim neobičnim imenom koje na jeziku Afrike znači vernik, najbolji izbor za sve.

I zaista. Čim vrač Badru izabra Keitu za novog kralja i predade mu žutosmeđi štap od drveta iroko, celom plemenu i narodu krenu nabolje. Smešile su im se godine mira i blagostanja. Zamenivši ratove radom, i bogatstvo se uvećavalo. Najlepše devojke sela birao je Keita za svoje supruge, kako običaj nalaže, i one su mu rodile mnogo dece, od kojih je najstariji dečak postao princ i čekao dan kada će svog oca naslediti na prestolu i dobiti taj neobični štap koji kao da je davao još veću mudorst i snagu njegovom ocu.

Godine su prolazile, pa i ceo vek. Selo poče da biva sve veće, umesto koliba podigoše se i kuće sa slamenim krovovima, a od kraljevske kolibe postade veliki dvor optočen zlatom i dragim kamenjem i svim bogatstvom koje se slivalo ovom miroljubivom vrednom narodu.

Ali, da sreća ne traje doveka, pokaza se sa praunukom Keitom IV. Iako u početku ništa nije slutilo na nevolju dok je narod živeo zadovoljno i ne misleći da u kraljeve stvari treba da se meša.

Keita IV je bio mudar, pravedan i smiren čovek, ali se od ostalih predaka i svojih muških podanika razlikovao samo po jednom – voleo je samo jednu ženu. Jumoke je bila zenica njegovog oka i kada mu je jednom osvojila srce, nije poželeo više nijednu, ma koliko da su mu se nudile najlepše devojke njegovog plemena. A ona je bila prava lepotica, gipka i graciozna poput brze antilope u savani. Kada mu je rodila muško dete, i to isprve, nije postojao srećniji kralj na celom svetu.

Keita IV je obožavao svog malog sina, možda čak i više nego što je voleo svoju ženu. Nije bilo te stvari koju nije hteo da mu učini, da je hteo zvezde s neba, on bi mu ih skinuo. I Jumoke nije zaostajala i mali princ je znao da nema želje koja mu se neće ostvariti.

Godine su prolazile i kad je Keita V došao na vlast, otac mu je već bio star i bolestan. Ležeći na zlatom optočenom krevetu, ispričao je svom sinu legendu o štapu od drveta iroko, istu onu koju je njemu ispričao njegov otac pred svoju smrt i otkrio tajnu godina blagostanja. Molio ga je da vlada mudro, pravedno i čvrsto, da osluškuje svoj narod i voli svoje pleme. I Keita V je obećao da će biti sve kako otac kaže.

Onog trena kada je stari kralj zauvek zatvorio oči, mladi vladar je preuredio dvor optočivši ivice vrata sjajnim dijamantima a zidove obložio svilom i kadifom. A onda je izabrao svoje žene, rešen da ima veliko potomstvo i ne veže se samo za jednu ženu kao njegov otac.

I zaista, sve najlepše devojke plemena došle su ispred dvora da ih Keita V odabere. Išao bi sa svojim štapom kucnuvši po zemlji ispred svake koja bi mu se dopala. Kada je izabrao šest najlepših, okrenuo se i ušao u dvor. Uzbuđene devojke krenule su za njim, bilo je samo pitanje vremena koja će od njih roditi naslednika.

Ali, ne namešta život baš sve kako onaj koji ga živi želi, nekada se i umori od okretanja točka na srećniju stranu i kao da baš nestrpljive najviše kazni. Godine su prolazile a žene Keite V rađale samo žensku decu. Svake godine po jednu, očajne, a otac sve gnevniji uzaludno iščekujući sina.

Prvi put se posle celog veka začuo plač očaja u sada već velikom selu kada je Keita V isterao svih šest žena iz dvora sa sve kćerima i naredio da zauvek napuste selo kad ne umeju da mu rode naslednika. Majke su plakale kršeći ruke nad zlatnim vratima, a devojčice uplašeno stajale sa strane drhtavo grleći jedna drugu. One koje su ga najviše volele ostale su da čekaju da izađe, a kad se napokon pojavio, pohitale su mu u susret ne bi li se obisnule o njegove noge moleći ga da se vrate. Iz kraljevih očiju suknuo je gnev poput plamene munje i prvi put je okupljeni narod video kako svojim štapom udara zemlju ispred njih ne bi li prestale da mu se približavaju. Vratio se ogorčeno u dvor ne primetivši kako na štapu poput žilica na listu vijugaju tanke i opasne pukotine i ne čuvši zloslutni šapat koji se iz njega oglasi.

Godine su prolazile a u selu se ceo život okrenuo naglavačke. Svaku ženu plemena Keita je zvao u svoj dvor ne bi li mu podarila muško dete. One bi ostavljale svoje muževe i decu i dolazile, a među muškarcima se raspirivala sve veća srdžba. U ljutnji i potmulom gnevu prestajali su da rade priželjkujući kraljevu smrt. A on je još uvek bio u punoj snazi i – dobijao samo žensku decu. Svaka od novih majki bila bi proterivana iz sela a na štapu kojim bi malo-malo pa lomio svoje skupocene stvari po dvoru od nemoći i jada dubile su se pukotine poput dubokih ožiljaka nesreće i srama.

Kada su sve žene sa svojim kćerima oterane iz sela, Keita V je okupio preostale muškarce, koji su ga gledali zakrvavljenim očima od tuga koje su ih kosile. Deca su im umirala, a glad je kucala na vrata. Ali, činilo se da kralja to nimalo nije briga.

– Narode, vreme je za pohod! Nijedna žena iz plemena nije mogla da mi rodi princa i vreme je da krenemo dalje, da svako drugo pleme pokorimo i zarobimo mnogo žena. Ja znam, ja osećam, da neka tamo, neka koja samo mene čeka, može da mi podari sina – grmeo je iz sve snage. – Krenimo u pobede! Svi zajedno, za spas kraljevskog potomstva i plemena!

Okupljeni muškarci gledali su ga ugaslim očima, u njima više nije bilo ni želje ni nade. Neki se i okrenuše i odoše svojim kućama. Videvši ih takve, bez žara i snage, Keita V oseti bes kakav nikad nije, onaj koji nije poznavao odbijanje, bespogovornu poslušnost i ostvarenje svake želje. Zagrme još jače, podižući štap i visoko preteći:

– Onoga ko ne sledi svoga kralja sačekaće smrt, surova i spora – zatrese se zemlja od njegovog gromkog glasa i zažari nebo od očiju poput razgnevljenog tigra.

Pa kad ni u čijim očima ne prepozna strah, pojuri na njih preteći podižući štap obuzet strahovitim gnevom i ne čuvši njegovo zloslutno šištanje. Odjednom, iz crvenih oblaka blesnu munja, u krvavoj iskri zagrize štap i pocepa ga na sitno iverje, raspuče se slonovača i raspoluti crnačka kraljevska glava na dršci. Odmah za njom grom zapali slamene krovove kuća i vatra se razjuri selom vođena magijom šaputavog čarobnog drveta iroko.

Muškarci pogledaše okolo i bez straha koji više ni ne oseća onaj koji nema ništa, napustiše zapaljeno selo. Kralj Kaita V ostade sam i u stravičnom kriku spoznade kako je čarobni šapat štapa drveta iroko zauvek sagoreo sve njegove želje i nade.

 

Advertisements
4

Agabova iskra

dragon_rider_by_chirun-dbn6lis

izvor: deviantart.com

Na jednoj dalekoj planeti, koja se na večernjem nebu ni ne vidi sa Zemlje, spremao se veliki lom. Niko nije mogao ni da nasluti da se u jednom udaljenom ćošku svemira upravo stvara nešto što će zauvek promeniti sudbine svih živih bića.

Još od onog dana kada se mladi princ Agab vratio na svoju planetu Taupeju sa dalekog tajnog puta na koji ga je poslao otac, kralj Beat, niko nije mogao da ga prepozna. Podneo je izveštaj da udaljena plava kugla, koja se nalazi na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas, nije pogodna za život, da na njoj nema ničega i da su sumnje da tamo postoje bića slična Taupejcima uzaludne. I niko ništa nije posumnjao.

Ali videlo se da ništa nije kako treba. Agab se sklanjao od svoje braće, koja su svake večeri posle zalaska zvezde Tau Ceti  sedela na obali velike modre vode i ispijala ljubičasti napitak od biljke taupe spremljen nad vrelim izvorima koji je iz svojih malih otvora ispuštala njihova planeta i tako najbolje krepili umorna tela.

On je bio najmlađi od svih sinova kralja Beata i svakako najveseliji. Umeo je da pred zalazak Tau Cetija poskida prozračna platna sa svog tela da krljušti i sićušna peraja kojom su prekrivena tela Taupejaca prodišu u modroj vodi i sve ih prska dok ih ne natera da i sami, bez mokre prozračne odeće, urone u dubine koje im život znače. Ali sada ga više nije bilo, a svi su se čudili i brinuli, pitajući se šta se to dogodilo na tom putu.

Za to vreme Agab je sedeo u  svojoj maloj odaji čiji su veliki prozori gledali ka dalekoj maglini plave planete. Zajapurenog lica od gneva koji se smenjivao sa dubokom tugom mrmljao je sebi u bradu neke strašne reči od kojih se krljušt ježila a mala peraja podrhtavala. Zloban osmeh mu prekri glatko lice kad ugleda malu staklenu kutiju koju je skrivao pod jastukom. U njoj se svetlela iskra. Uspomena sa daleke plave planete.

– Osvetiću se, osvetiću se svima – gnevno je šaputao.

Mladi princ Agab je bio najumniji od svih kraljevih sinova. Poznavao je silne nauke koje su se kao modra voda za peraja lepili za njegov um. Napravio je veliki durbin koji se zagrevanjem na vrelim izvorima Taupeje otvarao ka dalekim svetovima, a potom i mali brod obavijen krljuštima koji je mogao da ga zaštiti od vreline velikih zvezda, udaraca neobuzdanih meteora i usmerava kroz duboku svemirsku tamu da stigne do cilja koji god poželi.

Otac ga je obožavao i divio se njegovoj pameti i domišljatosti. Zato je zanemeo od vesti da se na rubu jedne velike magline nalazi mala planeta koja je plava kao i njegova Taupeja i da na njoj možda žive isti takvi Taupejci sa kojima su želeli da se upoznaju i sprijatelje.

– Uzalud, sve je uzalud, osvetiću se svima… – govorio je Agab dok mu je iskra sa Zemlje svetlucala u odblesku očiju.

U najveću odaju kraljevog dvora, koja se stepenicama spajala sa njegovom sobom, Agab je tiho pošao krijući u ruci staklenu kutiju. Bilo je vreme da se oslobodi svog gneva, onog koga je kao najružniji suvenir poneo sa plave planete.

U velikoj beloj odaji, osvetljenoj jednom velikom kuglom u kojoj je bila sakupljena svetlost zvezde Tau Ceti, nalazila se, prekrivena velikom belom tkaninom, tajanstvena gomila velika ko brdo. Agab joj je prišao i podigao jedan kraj – obavijeno krljuštima poput Taupejaca, ljubičastim kao lišće biljke taupe, ležalo je ogromno beživotno čudoviše, krilati zmaj koga je Agab video na slikama starih knjiga dok je provodio dane i noći na plavetnoj planeti koju zovu Zemlja. Danima je stvarao ovo ogromno telo, ćeliju po ćeliju, krljušt po krljušt. Ostalo je samo da ga oživi iskrom koju je sakrivenu poneo sa sobom. Da ga oživi i osveti se svima silovitom vatrom za čiji užas i snagu Taupejci, bezbrižni u svojim modrim vodama i vrućim gasovitim izvorima, nisu ni znali da postoji.

– Svi će patiti kada patim ja – pobedonosno je rekao pogledavši u iskru koju je lagano gurao u zmajevu čeljust.

Ostalo je još samo jedno, da pod grubu ljubičastu krljušt ubrizga nektar biljke taupe i oživi čudovište stvoreno iz gneva njegovog srca.

I zaista, zmaj se pomerio, promeškoljio, zaškripao iz dubine grla pa zakašljao kao kad hukće lokomotiva uz gust oblak dima. Agab se na tren zabrinuo, pa brzo prenuo i odjednom zagrmeo:

– Hajde, stari moj! Zapali tu iskru u sebi pa da kaznimo ceo svet!

Pogledavši ga užarenim očima, zmaj je bljunuo prvu vatru sprživši sve skalamerije koje su ležale rasute po velikoj odaji. Agabu se samo na tren zamagliše oči od žalosti što su nestali svi njegovi izumi, ali se namah seti svog velikog gneva pa se grohotom nasmeja.

– Tako je, to je prava stvar! Vreme je da te pustimo napolje!

Celu tu noć je zmaj, praćen upaljenim Agabovim pogledom, pržio kuće, ulice, drveće taupe i stao kada je stigao do velike vode. Taupejci su trčali u stravičnom begu od nepoznate vreline, užarenih oblaka i bola koji ih je prljio i sagorevao. Vatru su prvi put videli i odmah osetili stihiju užasa.

Cela prestonica Taupeje do jutra je bila na nogama. To je bila prva noć u kojoj je svetlelo kao da im se blizu prikrala zvezda Tau Ceti. I svi su, iako u strahu i ogromnoj patnji videli princa Agaba kako sa nekom užasnom nemani seje smrt i bol. I nisu znali gde da pobegnu i kako da nađu spas.

Tog jutra Agab je sa zmajem krenuo dalje, sa željom da spali celu planetu, nadajući se da će se tako konačno smanjiti njegov zaptivajući gnev. Ali ništa se nije događalo, nije mu bilo lakše. To ga nije pokolebalo, verovao je da treba još vremena i vatre da to užasno osećanje na silu izađe iz njega.

Isto to jutro kraj velike vode okupili su se kralj Beat i ostali prinčevi da vide šta će da rade. Otac je tražio da svako kaže šta ima pa da se sazna šta se to dogodilo sa njegovim najmilim sinom koji je sva svoja znanja i dostignuća odjednom okrenuo protiv svoje porodice, naroda i planete.

– Mislim da ja mogu da pomognem – izađe ispred svih najstariji kraljev sin Kodo.            – Znam gde ćemo naći odgovore na sva pitanja. Sada mi nije žao što sam ga pratio i krišom gledao gde skriva svoje tajne.

Kodo ih povede a oni krenuše za njim između spaljenih kuća, kroz krike Taupejaca koji su se u gomilama previjali u bolu od spaljenih krljušti i crvenih lica. Popeše se svi uz stepenice koje su vodile ka velikoj Agabovoj odaji. U njoj, među rasturenim spaljenim instrumentima i polupanim izumima Kodo pronađe sakrivenu rupu u zidu i u njoj malu ljubičastu knjižicu – Agabov dnevnik. Zavladao je tajac koji se mešao sa strahom od onoga što unutra piše.

…Na planeti najlepših boja i najumilnijih zvukova našao sam svoju sreću. Prvi put u srcu titraj koji mi je dao krila i učinio da mi ceo život zaliči na san, na mirisno proleće koje nisam ni znao da postoji. A sve su mi to donela samo njena dva oka… Našao sam sve odgovore šta je zapravo život – samo jedan osećaj koji se kao svetlost širi svemirom i ne poznaje nikakve granice ni prepreke…

– Znači na plavoj planeti ipak ima života…– iznenadi se kralj.

Kodo prevrnu nekoliko stranica i zaustavi se na poslednjoj ispisanoj.

… Onoga dana kada sam odlazio, srušila mi je ceo svet. Verovao sam da će poći sa mnom, u daleke predele Taupeje, gde bi bila princeza i imala sve što poželi. A ona… rekla je da voli nekog drugog i da sam bio kao neki lep san u njenom životu. Takav bol koji oduzima dah nikada nisam osetio.

Želeo sam samo da prestane patnja, da me ne bude iskidani snovi koji podsećaju da je više nemam, da i ona pati kao što patim ja, da se sprži sve što joj daje život. Zato sam sa Zemlje poneo jednu malu iskru od koje nastaje vatra. Kada se moj svet ruši, zašto drugi da budu srećni… Pa jednog dana da nestane i njen…

– Zar da žena bude razlog da se unište moji podanici?! – uzviknu ljutito kralj. – Pa bar ih na Taupeji ima koliko god hoće! Ko je ta devojka, hoću odmah da znam.

– Evo i njene slike. Piše: Agabu od Maje.

– Kodo, hoću da ovog trena sedneš u Agabov brod, odeš na Zemlju i dovedeš tu devojku. Jedino ona može da spasi moj narod i moju planetu. Odmah, jesi li me čuo?! – razgnevi se kralj Beat.

Tri dana i tri noći čekali su prinčevi sa ocem kraljem da Kodo dovede Maju sa njene plave planete. Tri dana i tri noći Agab je sa svojim ogromnim krilatim zmajem palio gradove i sela. U rano jutro, kad je Tau Ceti tek izvirao iz velike vode, na Taupeju prvi put kroči jedno biće sa druge planete – uplašena Maja kose plave poput talasastog žita sa njene Zemlje. Pristade da pomogne a oni joj obećaše da će je brzo vratiti kući, ako već ne želi da postane njihova princeza.

Nađoše Agaba kako sedi pored umornog zmaja kome je u snu kroz nozdrve izlazio dim. Gledao je u nebo, tamo gde je na desetine svetlosnih godina lebdela Zemlja. Oseti odjednom jednu meku ruku na ramenu. Okrenu se i sva osećanja koja je u sebi nosio prodrmaše mu telo iz temelja.

– Agabe, došla sam da te molim da poštediš svoju zemlju, svoju planetu i ove dobre ljude koji te vole. Ti si divan, videla sam to u tvojim očima koje umeju da osete ljubav. Ja nisam za tebe i ti ćeš sigurno jednog dana biti srećan, ali ja te preklinjem da ne činiš zlo jer tako nikada nećeš naći spokoj, samo novu patnju. Molim te, Agabe… – drhtavo je govorila Maja molećivo gledajući u prinčeve zamagljene oči koje su se punile suzama.

On pogleda u nju, pa u oca i braću koji su ga gledali sa iščekivanjem i strepnjom. Pa u narod koji se polako okupljao iza njih, izmučen, osmuđen, sa beznađem u očima.

– Prestaću. Ali nikada neću biti srećan – reče tiho, okrete se, probudi zmaja i povede ga sa sobom.

– Hvala ti, devojko, ako se ikada predomisliš, voleo bih da budeš deo moje porodice – reče kralj Beat pun olakšanja Maji.

– Hvala, vrlo ste ljubazni, ali ja bih ipak da pođem kući – reče Maja zamišljeno gledajući za Agabovim obrisom koji se gubio u daljini.

 

Tog dana Maja se vratila na Zemlju. Agab je to gledao sa obale velike vode. Osetio je tugu za koju je znao da nikada neće proći. Kada je Kodo vratio njegov brod, on je seo u njega i sa sobom poveo zmaja, da se nikad ne vrati i luta po svemiru dok ne nađe utehu.

I sada, kad u zalasku Tau Cete Taupejci sede, piju napitak od taupe i vide u beskrajnom nebeskom krugu zvezdu padalicu koja zašušti vatrenim sjajem kažu da to Agab još uvek oseća gnev i tera zmaja sve dalje i dalje da zaboravi na Maju i blistavu plavu planetu na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas.

space-1728186_960_720

izvor: pixabay.com

4

Basna o divljoj patki

patka molly hashimoto

painting by Molly Hashimoto

Anđa se izlegla iz jajeta divlje patke u gnezdu na rubu bare, gde su najgušći trska i šaš. I odmah je počela da pravi probleme roditeljima. Kvakala je najviše od sve braće i sestara, pričali su da nisu znali kako da je smire jer je tako mogla da privuče grabljivice i sve ih ugrozi.

Čim je malo porasla, počela je da zjaka ka nebu. Nikome nije bilo jasno zašto, ali ona je znala – čekala je kormorana koji je svake jeseni i proleća išao tamo-vamo, kao i sve ostale ptice selice. A on je umeo tako da priča da bi se Anđa obeznanjivala.

– Mala, jel‘ se sećaš ti šta smo mi pričali prošle godine? – upita kormoran kad je skupio svoja velika crna krila.

– Pa, sećam se – reče Anđa s mukom skrivajući radost u glasu.

– Sećaš se, znači, da sam ti rekao da si isuviše zgodna za ovu baruštinu i selendru, da si za mnogo lepši svet? I da te vidim kao najlepšu divlju patku u ribnjaku najlepše vile koju sam ikada video? A znaš da sam prešao pola sveta i prošao sito i rešeto… – reče razmetljivo.

– Znam – reče Anđa sa zvezdama u očima.

– Mislim da su ti dovoljno ojačala krila da kreneš u svet. Naravno, ako imaš hrabrosti za to – sakri kormoran lukav osmeh u glasu.

– Naravno da imam – reče Anđa. – Šta me ovde zadržava? Prostaci i primitivci što gaču po bari i samo mi dižu pritisak… Od prošle godine mislim na tvoje reči! I ne mogu da dočekam da vidim taj tvoj veliki svet! – uskliknu žudno.

Sledećeg jutra, pred samo svitanje, izvuče se Anđa iz trske i šaša, zaboravi na sve savete koji su joj patrijarhalni roditelji davali i pobeže sa kormoranom u veliki svet.

Doleteše brzo iznad velikog crvenog krova oko koga se protezalo ogromno prostranstvo šuma i travnjaka ukrašenih belim figurama labudova, lavova i nekih malih ljudi i fontanama koje su bljuvale vodu u vis.

– Ovde ćemo da se smestimo, u ribnjak velikog bogataša koji tu skuplja najlepše ptice iz celog sveta. Imaćemo hrane u izobilju, sunce, pesmu i igru. Biće nam sjajno! – reče kormoran vrteći se u vazduhu.

– Sjajno… – zaneseno reče Anđa.

Odjednom joj zaglušujući pucanj prekide reč. Anđa se spovede u letu i poče da pada kljunom nadole. Dok joj se vrtelo u glavi a ispod krila širila bol, tresnula je u visoku travu i osetila sve bliže dahtanje lovačkih pasa. Bila je ulov za bogatašku zabavu. Iste večeri ležala je na stolu reš pečena uz krompire i zelenu salatu.

Naravoučenije: ako si divlja patka, ne moraš ispasti guska.

 

8

Sašina tajna

vila

izvor: pixabay.com

Probudilo ga je kloparanje točkova velike kočije. Zaspao je u majčinom krilu a noge su mu bile prekrivene mekim ćebetom. Video je iznad sebe njene brižne oči, a pored nepregledno zlatno more žitnih polja kako se talasaju pod modrim nebom.

Saša ni sam nije znao koliko je spavao, ali setio se da ga majka vodi na dedino veliko imanje sa starim zamkom u kome je nekada najradije provodio leta penjući se po starim dudovima.

Sada ga je vodila da ozdravi. Da prohoda. Da zaboravi na onaj strašan dan kada se sakrio od svih i popeo na visoko brdo kraj plavetne Tise ne bi li se sećao kako ga je otac tu u velikom čamcu vodio da love ribu u maglovita praskozorja. I onaj tren kad se okliznuo i skotrljao sve dok ga bez svesti nisu pronašli.

Majka je danima plakala i ljubila ga u kosu srećna što je živ. I lekari su govorili da ga je samo čudo spasilo. Ali onda je otkrio da ne može više da hoda. Nije bilo doktora koga nisu doveli i svaki je rekao isto: može da hoda, ali zbog nečega ne želi. Budite strpljivi, i hod će se vratiti, samo kad Saša ponovo postane srećno dete.

Znala je majka da je on patio jer je otac otišao i nikako nije mogla da mu dokaže da će se sigurno vratiti. Nije verovao. Pa ne bi majka toliko plakala zatvorena u svojoj sobi, mislio je jednom kada je krišom video kako leži na velikom krevetu pod svilenim baldahinom i jeca. Uzalud mu je ponavljala da je to bilo samo jer joj mnogo nedostaje.

Sada će na dedinom velikom starom imanju ponovo biti onaj stari, verovali su. Ali ništa. Svi su na njega pazili, donosili mu limunade dok bi prekriven mekim ćebetom ležao na stolici pod hladom starih dudova, spremali kolačiće od čokolade koje je najviše voleo, ali ništa.

Najviše bi voleo kad ga odnesu u dedin kabinet prekriven policama sa knjigama od poda do stropa i udisao njihov miris zasenčen zavesama od teškog brokata. Jednog dana deda mu je pronašao jednu staru knjigu, još iz njegovog detinjstva. Bile su to bajke pisane još u prethodnom veku. Od tog dana kao da se neka svetlost uselila u starinsku sobu punu senki i prašine koja pleše pod ponekim zrakom sunca koji se probije do njene tame.

U carstvu bajki Saša je stekao mnoge nove prijatelje, vilinsku princezu kao paperje tananog stasa, njenog odanog paža sa cipelicama koje su se napred savijale poput puževe kućice, njenog malog brata vilenjaka koji je pravio na stotine nestašluka, baš kao i on dok je mogao da hoda, i staru dadilju, koja je pazila da sve bude kako treba.

Kad bi jako zatvorio oči i zaboravio na sve oko sebe, Saša bi uspeo da uđe u njihov svet. Sedeo bi u velikom dvorcu i slušao kako vilinska princeza svira violinu i ta melodija kao da je grejala njegovo srce. Paž bi je u potaji s divljenjem gledao, mali brat bi smišljao kako da joj pokida neku žicu, a dadilja bi sedela s pletivom i blago se osmehivala.

Jednog dana vilinska princeza je prestala da svira i zagledala se u njega. Tada je sa strepnjom shvatio da i oni njega vide i to ga je silno uplašilo. Ali nije bilo razloga, ona mu je poklonila osmeh od koga je plesalo srce i pozvala ga da sedne kraj nje. Uživao je u njenom sviranju i video da ga i ostali ljubopitljivo gledaju ali mu se i osmehuju. Na zidu prekoputa stajalo je veliko ogledalo obrubljeno biserima sitnim poput suza koje je umeo da isplače u svojoj samoći, a u odrazu video je mladića. Odmah je shvatio da je to on. U bajci imao je obličje najlepšeg princa.

Svakoga dana, kada popodne padne na stari dedin zamak i svi u njemu zadremaju, Saša bi odlazio u vilinski svet princezin. Šetao bi sa njom njenim čarobnim vrtovima u kojima su leptiri bili veliki i sjajni i lepetom krila ispuštali zvuke poput najlepših pesama sa njene violine. Ruže su mirisale još lepše i od onih najcrvenijih iz dedinog vrta, a on je bio snažan i hodao sa vilom kao da nikada u ovom drugom svetu nije bio bolestan.

I uživao je u tim časovima ispunjenim čarolijom sve dok jednog dana, kad je krenuo na svoje neobično popodnevno putovanje, nije zatekao staru dadilju, paža i malog vilenjaka kako rone teške suze. Uplašili su ga ti jecaji koji su ga podsećali na one majčine na velikom krevetu pod svilenim baldahinom. Rekli su mu da je te noći zli čarobnjak iz susednog carstva oteo vilinsku princezu jer je odavno već želeo da mu bude žena, a ona ga je s gnušanjem odbijala.

Video je kako gledaju u njega sa nadom, kao da samo on može da joj pomogne i izbavi je iz dvorca na vrhu visokih kamenih zidina, koji je zbog stalnog čarobnjakovog gneva stalno obavijen tamnim oblacima. I Saša se uspravio, snažan i odlučan. I obećao da će sve biti u redu, on će spasiti vilinsku princezu.

Stara dadilja tada mu je dala veliku prašnjavu knjigu u kojoj je bila zapisana istorija vilinske porodice i u njoj priče kako su se nekada spasavale ugrabljene princeze. Celo popodne čitao je Saša šta treba da radi. I na kraju otkrio: u velikim štalama iza vilinskog dvorca u najudaljenijem delu nalazi se ružan i star konj a pod njim iscepana vreća na kojoj spava.

Pomalo uplašen, ali skrivajući strah i od sebe, otišao je do štala. I zaista, tamo je bilo sve kao u staroj knjizi. Kad je prišao isluženoj ragi i pomilovao je  po zaprljanoj grivi, konj se odjednom pretvorio u krilatog vranca, sjajne dlake koja se prelivala pod Sašinim prstima. Ispod njega iscepana vreća pretvorila se u viteško odelo od sitnih čarobnih metalnih prstenova preko koga su ležali metalni šlem i veliki zlatni mač. Znao je da ga tako niko ne može pobediti i navukao ga na sebe, seo na krilatog konja, uzeo čarobni mač u ruke i spremno poleteo ka visokom tamnom dvorcu zlog čarobnjaka.

Nije bilo teško naći ga, samo je trebalo tražiti najgušći tamni oblak. A kada je uronio u njega, osule su ga strele čarobnjakovih čuvara. One kao da su se slivale niz glatku dlaku krilatog konja, a odbijale od njegovog viteškog odela. Lako je stigao do najviše kule, gde je čarobnjak, videvši da on dolazi, stvorio vrtloge u oblacima i podigao veliku oluju. Vetar je kidao drveće i bacao ga na Sašu, ali krilati konj leteo je kao lagano pero, izbegavajući smrt. Tada je čarobnjak sručio strašan pljusak, ali je Saša spustio poklopac svog metalnog šlema i sačuvao lice od bujice koja se slivala iz tamnih oblaka. A onda je čarobnjak, u najvećem gnevu, iz oblaka dozvao munje i prstima ih usmerio na hrabrog momka. Saša ih je dočekao zlatnim mačem i u odblesku vratio pravo u čarobnjakove oči. U strašnom vrisku, pao je sa najviše kule niz litice u provaliju.Nebo se istog časa razvedrilo i postalo plavo kako nikada nije bilo. Vilinska princeza je bila slobodna.

Sledećeg jutra, kada se Saša probudio, naspavan od teških borbi u svojim svetovima, dočekao ga je deda kraj uzglavlja. Javljao mu je srećnu vest: otac i majka to veče dolaze po njega i vode ga kući. Osmeh mu se razlio po licu.

Tog popodneva Saša je dremao u ružičnjaku. Srce mu je pevalo zbog očevog povratka, ali i tugovalo zbog rastanka sa vilinskom princezom, jer znao je da ona živi samo u tami zavesa od teškog brokata dedinog kabineta. Ali, odjednom, došla mu je u polusan.

„Htela sam da te vidim“, rekla je svojim glasom u kome se skrivala najlepša melodija njegovog srca.

„Moram nešto da ti kažem“, tužno joj se obratio Saša. „Ja uopšte nisam snažan i hrabar mladi princ koji je s tobom danima šetao i oslobodio te od čarobnjaka. Ja sam dečak, koji čak ne može ni da hoda“

„Znam ja to“, sa nežnim osmehom mu je rekla vila. „Znam od prvog dana i zato što si me spasio, volela bih i ja tebi da pomognem.“

„Ali, kako? Ja i dalje ne mogu da hodam.“

„Možeš“, odgovorila mu je vila strpljivo. „Kad si mogao da budeš toliko hrabar da me oslobodiš od najstrašnijeg čarobnjaka u vilinskom svetu, imaćeš hrabrosti i da hodaš. Probaj pa ćeš videti.“

„Kako ću sam?“, uplašio se Saša.

„Nećeš biti sam, sedeću na tvom ramenu“, rekla mu je vila.

Saša se polako oslonio na rukohvate stolice, zbacio meko ćebe i oslonio se na noge. Držale su ga! Napravio je bojažljiv korak, pa još jedan i čuo vilin glas sa svog ramena:

„Vidiš da možeš? Ti sad možeš sve!“

„Voleo bih da uvek budeš tu“, rekao je Saša kroz suze.

„I biću“, odgovorila mu je vila „uvek na tvom ramenu i jedino ćeš me ti videti. Biću samo tvoja tajna.“

Kada su te večeri roditelji došli, Saša ih je sačekao na stepenicama dvorca. Majka je plakala od radosti i suzama mu kvasila kosu. Otac ga je podigao u vis i rekao mu da već počinje da liči na momka. Svi su ga gledali kako hoda i radovali se njegovoj sreći.

A on je, pažljivo, da niko ne vidi, namignuo vili na svom ramenu znajući da će uz svoju malu  tajnu uvek biti snažan i hrabar.

 

 

14

Senka kavkaske princeze

fantasy-782001_960_720

Nekada davno, pre mnogo vekova, pod starim ugašenim kavkaskim vulkanom, živela je princeza. Usamljena u svom velikom dvorcu opasanom visokim kamenim zidinama, sedela bi često sama u svojim odajama u najvišoj od svih kula. Otkad joj je roditelje odnela kuga, jer ona, znate, ne bira da li pohodi tela prosjaka ili careva, morala je sama da vlada svojom carevinom podno Kavkaza.

Princeza je rođena u mukama svoje majke carice jednog svetlog jutra kada se sunce veselo razbaškarilo na nebu i kao da se radovalo novom životu. Čim je prestao njen prodorni plač, uhvatila je majku ručicom za prst i pogledala je očima plavim kao reka koja izvire u brdima iznad Bajkala. Bio je to zavičaj njene majke, a reka se zvala Lena. Tako je i princeza ponela to ime.

Vladala je s lakoćom, kao da joj je to od bogova bilo dato. Volela je da silazi među svoje nemirne podanike i sa pratnjom jaše na konjima dok im snažne sapi ne zadrhte od umora. Lutala bi gustim kavkaskim šumama i udisala mirise paprati i tamnih četinara. Jurila bi na konju niz brda sve do stepa velike visoravni, gde bi se trkala sa vetrom i stavljala na muke najbolje ratnike svoje pratnje, koji bi i sami jedva stizali tu nežnu priliku čija bi kosa vijorila zlatnim sjajem.

Jednog dana u hladu velikog hrasta usred prostranstva velike visoravni ugledala je neke ljude kako sede oko vatre. Među njima bila je samo jedna devojka, kose i očiju tako plavih kao u odblesku ogledala princeze Lene. Svi iz pratnje su se zgledali jer iako je ova devojka bila u muškom odelu od teške samurovine i zapletene kose, videlo se da je princezi slična kao njena senka.

Dok su oni jahali ka planini, devojka se vratila vatri i sela zamišljeno gledajući u nju. I nije bila jedina, svi koji su je okruživali uzdisali su i brinuli teške brige. Kako se vratiti među svoje i nadoknaditi izgubljeno vreme potrebno za put.

Ova mala zabrinuta grupa izgubila se u jednoj strašnoj noći kada je mećava zavejala podnožje Karpata. Kada su se ujutru obreli u beskrajnom belom prostranstvu, obradovali su se što su makar živi. A onda su krenuli polako, niz parče po parče zemlje pod sivim teškim nebom, na put.

Tvrdoglavi, kao i svi Sloveni koji su se u grupama rasuli na sve strane sveta kada su od modrog Dnjepra krenuli daleko na jug, i oni su lutali verujući da idu putem kojim ih vodi srce. I nadali se da će opet sresti sve svoje, ili bar ono što je od njih preostalo u onoj strašnoj noći. Ali na nebu tih noći nije bilo zvezda, skrivali su ih tamni oblaci koji su nosili snegove i oni su se, idući pogrešnim putem preko Krima, lagano sve više približavali padinama Kavkaza.

Čim su ostali sami od svih, poveo ih je najstariji među njima, stari slovenski ratnik Vuk, od rođenja predodređen da štiti slabije i od zlih sila i od neprijatelja. Ovaj put imao je mnogo posla jer nepoznati kraj svima je ulivao strah, pa i njemu samom.

Najmlađa od svih bila je devojka zlatne kose i očiju plavih poput velikih sibirskih reka – Iskra, kojoj bi se zenice u tami širile i duboko u sebi nosile plamen, sačuvan još od one hladne noći kad se prvi put oglasila prodornim plačem pod zvezdama pored starog ognjišta.

Uz nju, kao verna sena još od najmlađih dana, išao je Ognjen, sada već stasit mladić, željan nadmetanja svojim starim slovenskim mačem sa svakim iz svog plemena, najviše radi dokazivanja pred Iskrom. Živeo je za njen osmeh, još od onih dana kada su se kao deca jurili po obalama Dnjepra i bacali kamenčiće u vodu. I sada je bio spreman da ode na kraj sveta za njom i učini sve samo da vrati sjaj u njenom tužnom oku.

I baš tog dana, kada se princeza Lena sa svojom pratnjom vraćala u svoj dvorac, gusta šuma bila je nekako tiša nego inače. Kao da su i ptice utihnule, u nekom zloslutnom iščekivanju. I odjednom, kako to obično biva pa opasnost iskoči kad se čovek najmanje nada, sa grana visokog drveća kao da su popadale crne prilike i oborile ratnike na zemlju. Vezali su ih i princeza Lena je ostala sama, oči u oči sa tamnim ljudima, čije su zle oči sevale poput olujnog neba. Poveli su je sa sobom, rekavši pre toga vezanim ratnicima da će je vratiti kada budu dobili blago iz skrivene odaje njenog dvorca.

Kada je princeza Lena, preplašena ali ipak uzdignute glave, otišla sa njima, ratnici su nekako uspeli da se odvežu i, posramljeni, pohitali u dvorac da jave da se dogodila velika nesreća. Tamo ih je dočekao stari čarobnjak, najmudriji podanik carstva princeze Lene,  sa kojim se ona savetovala šta da čini uvek kad bi bila u nekoj dilemi.

Da, rekao je čarobnjak, u skrivenoj odaji u dvorcu nalazi se blago kakvo je retko ko ikada video. Bilo je tu dragog kamenja svih vrsta, kao krv crvenih rubina, modrih safira i svetlucavih dijamanata, mnogo zlata, ogrlica i niski bisera. Svo bogatstvo kavkaskog carstva ležalo je u toj odaji. A sada je vredelo koliko i Lenin život.

Dugo je čarobnjak razmišljao šta da radi, a onda, kada je jedan od ratnika rekao da su tog dana u ravnici ugledali devojku koja izgleda poput senke princeze Lene, znao je šta treba da se radi.

Te noći ratnici su se lagano prikrali stepi i starom hrastu usred velike visoravni. Kiša koja je padala ugasila je vatru, a umorni ostatak slovenskog plemena spavao je teškim snom ispod širokih grana. Stavili su Iskri ruku preko usta da uguše njen krik, stavili joj vreću preko glave i tiho je odneli sa sobom.

Kada je sunce počelo da se pomalja sa istoka, Ognjen je otkrio da Iskre nema pored njega. Skočio je kao oparen i počeo da je traži i doziva po stepi. I ostali su je tražili, ali nje nigde nije bilo. Bilo je vreme da krenu dalje svojim putem, ali Ognjen nije hteo ni da čuje. Uzalud ga je stari Vuk molio da krene sa njima, on je odbijao, rekao im je neka idu, a on će se umiriti i pustiti srce da ga vodi i tako pronaći Iskru, ma gde bila.

Tako je ostao sam, krijući i od samog sebe koliko se plaši. A onda se podsmehnuo sebi i odlučio da zatvori oči i pusti da ga povede srce. I zaista, ono kao da je znalo, usmerilo ga je ka visokom Kavkazu, ka dvorcu princeze Lene.

A gore, u njemu, čarobnjak je smešao napitak kojim su Iskru pojili čim su je, preplašenu, odvezali. Bilo im je potrebno da niko od podanika carstva ne sazna da princeze nema. Znao je čarobnjak dobro kako bi se nemiran narod rado razmileo da po dvorcu potraži to blago o kome se samo pričalo ali ga niko nije video. Zato je bila potrebna Iskra, da sedi na tronu dok ne smisle kako da vrate princezu. Jedino što u svojoj pomućenoj svesti ona nije znala, bila je kazna kojom se kažnjavao svako ko sem princeze sedne na tron – smrt.

Da bi je što pre vratio, čarobnjak je otišao u skrivenu odaju sa blagom, čiji je ključ čuvao skriven u staroj škrinji Lenine carice majke i u njoj pronašao plameni kamen koji je mogao da ocrta stope svih ljudi na zemlji, običnom oku nevidljive. Tako je pronašao gde su tamni ljudi sa zlim očima skrivali princezu.

Dok su kavkaski ratnici žurili da oslobode svoju gospodaricu, Ognjena je srce dovuklo do velikog dvorca. Ušao je krišom i peo se stepenicama, kao da ga je neko nevidljivom rukom vodio. U odaji najviše kule ugledao je svoju Iskru kako sedi kraj prozora i zgaslim pogledom gleda u sunce koje je umiralo za Kavkazom. Prišao joj je radostan, ali se sledio od njenih izbledelih očiju i ugašenog plamena u velikim zenicama. Uzalud joj je govorio, podsećao ko je, ona kao da ga ništa nije razumela.

A onda su se čuli topoti koraka uz visoko stepenište. Ratnici su dolazili da obave svoj zadatak. Čim su princezu Lenu oslobodili od tamnih ljudi sa zlim očima, Iskru je čekala smrt.

Uzalud se Ognjen borio svojim velikim slovenskim mačem koji je već tri generacije pripadao njegovim hrabrim precima. Iskusni kavkaski ratnici posekli su mu lice iz koga je šiknula krv i samo je poslednjim pogledom mogao da nasluti da je Iskra, dotad mirna kao da se oko nje ništa ne dešava, počela da shvata gde se nalazi. Bilo je kasno, ratnici su izvršili svoj zadatak i Iskru i Ognjena bacili sa najviše kule, dok su ih dole čekali divlji psi, kao i uvek motajući se oko dvorca, gladni i besni.

Ni princeza Lena nije dugo poživela. Pričalo se po dvorcu da više ni ne izlazi iz svoje odaje u visokoj kuli plašeći se da je svuda prati Iskrin duh. Pričali su i da je stalno gledala u svoju senku, a ona je samo naizgled bila njena, inače je pravila pokrete kao da je neko biće za sebe. I sveća je umela jače da pucketa i iskri u tamnim noćima kao da gori nekim plamenom koji nije sa ovoga sveta. Tada bi se mogli čuti neljudski krici užasnute princeze Lene.

Otad je prošlo mnogo vekova. Stari dvorac princeze Lene odavno se urušio, ostale su samo velike kamene zidine da podsećaju na neke davne dane. Samo još, kažu stanovnici Kavkaza, noću kad je pun mesec po nebu kao da igraju dve senke. To se Iskra i Ognjen još po nebu jure, kao kad su kao deca trčali po obalama Dnjepra i u njega bacali kamenčiće.

 

 

2

Vatrene kočije boga Jarila

kocije-tviter

izvor: twitter.com

Jahao je tog dana kroz šumu jedan mladić u belom, na gizdavom konju, sav okićen poljskim cvećem i sa strukom klasja žita zadenutim za sedlo. Bio je to mladi slovenski bog Jarilo. Dok je pod konjskim kopitama prštalo već opalo prvo zarudelo lišće, zabrinuto je pogledavao ka suncu koje je svakim danom bilo sve niže nad horizontom. Stizala je jesen, osećao je u mirisima i lakim jutarnjim maglama.

A Jarilo nikako nije voleo jesen. Ne zato što je bio bog života i prolećnog lahora nego zato što je bio teško kažnjen.

Napola gnevno, a napola tužno žalio je svoju sudbinu. Kao da je on hteo da se rodi kao sin boga Peruna, najvećeg boga svih Slovena. I kao da je on kriv što se zbog nekih davnih sukoba dvojice braće stric Veles pretvorio u zmiju i ukrao ga jedne noći po rođenju, dok je spavao. Da bi ga odveo u svoj podzemni svet i da bi u njemu proveo svoje detinje dane.

Nije se Perun mnogo radovao kad je njegov sin uspeo da pobegne iz tamnih laguma Velesovih i izađe na svetlost dana. Nije se bunio ni kad se zaljubio u svoju sestru Moranu i odlučio da sa njom provede ceo život. Ali se mnogo naljutio kad je pogazio reč i poklekao pred čarima jedne pastirice koja se u vrbacima kupala i na kojoj su se kapi vode svetlucale kao hiljade malih dragulja. Toliko da ga je gromom ubio jednog toplog jesenjeg dana, a Moranu, iako ništa nije bila kriva, pretvorio u sparušenu babu krastavog nosa koja donosi zimu, jake mrazeve i huk hladnih severnih vetrova.

I jedva su drugi bogovi ubedili Peruna da poštedi svoga sina. Naposletku je pristao, ali pod uslovom da Jarilo živi kroz proleća i leta, a da hladne sive jeseni i zime provodi sa svojom ženom vešticom u dubokim tunelima Velesovim.

Ne, rekao je sebi u ovu ranu jesen bog Jarilo, zimus neću tugovati za suncem i oblacima. Ove zime biće onako kako ja kažem. Pa nisam zalud predvodnik tolikih ratova kada otac Perun to od mene zatraži. Pa nisam zalud ljudima uvek donosio toplinu, život i titraje svetlosti po modrim vodama. Tako je mislio i smišljao šta da radi.

I odjednom, setio se. Pobeći će daleko, tamo gde otac nikada neće moći da ga nađe. Ali znao je da mu ističu dani, osećao je to po noćima koje se sve duže baškare preko nebeskog svoda.

Poslednjeg dana leta Jarilo je skupio hrabrost i odlučnost. Istu onu kojom je prekrivao svoje lice kada je one odvažne vodio u ratove. Te noći ukrao je kočije boga Peruna. Iste one kojima njegov otac u vrelim danima podiže oluje i vozi se nebom kloparajući točkovima i praveći grmljavinu u oblacima. A ljudi se na zemlji  skrivaju da ih ne pogodi sjajnim munjama koje baca iz svojih očiju.

Kad su se konji uz nervozno rzanje napokon pokrenuli, ne poznajući ruke onoga ko njima upravlja, nebom se prolomio prasak. Začula se grmljavina kakva nikad nije i neko čudno škripanje, hučanje i tutnjanje kroz oblake, kao da se ceo svet ruši. Ljudi su se preplašili, strepeći od sopstvenog kraja, a bogovi poskakali iz svojih paperjastih postelja da vide koji se to neposlušnik igra. Videli su samo sjajan trag vatrenih kočija kojima je Jarilo pobegao.

Bežao je Jarilo sve dalje i sve više razbešnjivao konje, da požure, da ga odnesu daleko od oca i od žene veštice. Da pobegne negde daleko, gde niko neće znati ni ko je ni šta je. Gde će se skrivati u gustim šumama i loviti mlade srndaće kojima se tanki zraci sunca upetljavaju u prve rogove.

Ali, konji ga nisu slušali. Svojeglavi, već u peni i na izmaku snaga, zatresli su svojim vatrenim grivama i isprepletali svoja glomazna kopita. Kočija se prevrnula i uz tutnjavu i jeku koja se prolamala noćnim nebom, bog Jarilo se stropoštao kroz oblake i guste krošnje stoletnih hrastova pravo na jedan proplanak po kome se rasipala srebrnasta mesečeva svetlost.

Nedaleko odatle, na obali modrog jezera u kome se ogledao veliki mesec, vile su igrale kolo i visoko iznad sebe bacale zvezdani prah iz svojih dugih raspletenih kosa. Hvatale su se za ruke i okretale u krug. Opraštale su se od leta i pozdravljale dolazak jeseni.

A najmlađa među njima te noći je zaigrala po prvi put sa odraslim vilama. I u srcu osećala neku čudnu snagu od koje joj je drhtalo telo dok se oko njega meko obavijala haljina satkana od krila leptira, a u laganom dahu golicao nežan lahor, koji tek što se budio u njoj.

Usred njihove najradosnije igre, od kojih su i zlatne ptice ispuštale kliktaje od kojih su se orila nebesa, neki se neobičan tresak prolomio šumom. Odmah je sve stalo i vile su radoznalo pohitale da otkriju kakvo je to čudo palo sa neba i slomilo velike stoletne hrastove.

A pod njima slomljene kočije i jedan točak, koji je još tinjao u gustom dimu i sivom pepelu. Niz pokidane grane visio je drugi i okretao se kao da i dalje nekud hita. Topot konja još se čuo kroz šumu, a na zemlji, kao da spava, najlepši mladić koga su vile ikada videle.

Ona najmlađa odmah je sela i njegovu glavu spustila na svoje krilo. Iz mirisnog daha prosula mu je po licu čarobni vilinski prah od šumskog bilja. I mladi bog Jarilo se probudio i u okviru zvezdanog neba ugledao vilu kose zlatne kao klasje žita u haljini satkanoj od krila leptira. I odmah znao da je stigao tamo gde je želeo. Bez reči je zagrlio i svoju glavu spustio na njene grudi.

Od tog dana mladi bog Jarilo je živeo u zlatnim vilinskim dvorcima, ležao u mekim paperjastim jastucima poput oblaka i ogledao se u sjajnim sunčevim ogledalima u kojima je video kako iz dana u dan postaje sve lepši. Viline ruke su ga milovale kao blagi mirisni vetar, a glas protkan sedefom iz bisera šaputao najlepše priče. I ništa mu više nije bilo potrebno.

A vila je Jarilu poklonila zauvek svoje srce. Nije vredelo ni što su je ostale upozoravale da to nikako ne sme da učini jer ne ide da mladi bog provede život sa vilom. Nije htela da sluša ni šumsku majku, najstariju od svih vila, koja joj je prorekla da će joj do proleća srce ostati slomljeno kao zgaženi ugarak vatrenih Jarilovih kočija.

Za to vreme Perun je svojim gnevom tresao i nebo i zemlju. Kad god bi se setio da mu je neposlušni sin ukrao vatrene kočije, velikim kamenim maljem gađao je ljude na zemlji. Nije se znalo koliko ih je skamenio, ali ljutnja mu nije prolazila. Kada su i ostali bogovi videli da je vrag odneo šalu, okupio se slovenski troglav, da urazumi boga Peruna i veća kako da vrati Jarila.

Uzalud je Svarog umirivao Peruna pričajući o neposlušnoj mladeži, miru, suncu i ljubavi između oca i sina. I Svetovid mu je držao stranu. Nedostajao im je Jarilo da zameće bune i ratove. Ali na kraju su se dogovorili: vratiće mladog neposlušnog boga, a Perun ga ipak neće zgromiti čim ga vidi.

I zaista, još iste noći Perun je došao Jarilu u san dok je snevao u mirisu kose boje zrelog klasja svoje vile. Gledao ga je strogim očima i gladio svoju dugu bradu, kao kad je mnogo nezadovoljan. U glasu u kome se skrivala potmula tutnjava razabrao je poruku: neka smesta krene nazad, dok se vila još nije probudila, oprostiće mu i slomljene kočije i odbegle konje i neposlušnost. Ali ako neće, skameniće vilu u čijm naručju spava i nikada više neće osetiti dah sreće u svom životu.

Grub glas trgnuo je Jarila iz sna. Nije znao da će ga otac pronaći ma gde bio i da od njega nikada neće moći da se sakrije. Ali je bio siguran da će svoju pretnju ostvariti. U mutno svitanje s tugom je znao šta mora da radi.

Kad je sunce izronilo iznad visokih stoletnih hrastova, Jarilo je poslednji put pogledao vilu koja je spavala i nije ni slutila da odlazi. Napustio je njen dvor u suzama koje je skrivao u najdaljim uglovima očiju, ali odlučan da je spasi ljutnje razgnevljenog boga Peruna. Otišao je put neba, prečicom do svog starog doma. Znao je da je vreme za njegove duboke lagume i jeseni i zime.

Ali, kada se stvorio pred ocem Perunom i ugledao uvređeno lice svoje žene Morane, znao je da neće sve biti onako kako se nadao. Za kaznu, poslat je da tri godine živi u podzemnim odajama bez sunca, proleća i leta. Vilu je Morana želela da okameni, ali je bog Perun ipak hteo da održi reč. Umesto kamena pretvorio je u klasje žita, koje svake godine u jesen vene da bi u proleće opet počelo da klija.

Kad su vile ušle u njene odaje na jastuku od paperja našle su samo struk  zrele pšenice, zlatne kao nekad njena kosa. Na podu ostala je zauvek ostavljena haljina satkana od krila leptira koja je u sebi skrivala mirise mladog boga Jarila.

Po dalekom šapatu šumske majke, Jarilo je saznao da njegove vile više nema. Ali to mu i nije bilo važno. Sišao je u svoje podzemne svetove, daleko od sunca i sreće. Zato su naredna tri leta bila siva i pepeljasta, sa mutnim belim suncem koje nije moglo da razlista zakržljale biljke. Zato su zime bile oštre, ledene i podmukle, sve dok je Morana izlivala svoj gnev uvređene prevarene žene.

Tako i danas. Kad se zima uzjoguni i ne da proleću da otvori svoje modre oči, to se Morana još sveti Jarilu što je izdao one davne jeseni. A njemu to i nije više važno. Izađe da bi ljudima doneo sreću, iz prikrajka gleda vatrene kočije kad kloparaju po nebu i seća se daha slobode dok su ga nosile ka njegovoj vili. I najradije izađe onda kad se zrelo klasje povija pod toplim vetrom. Tako mladi bog i dalje tuguje za svojom vilom i u snenom šumu je među bezbrojnim strukovima uporno traži.

 

 

0

Diližansa snova

vila dilizansa

Na jednom zvezdanom svemirskom proplanku, gde se rasipa čarobni prah, igrale su vile svoju igru. Hvatale bi se za ruke i okretale ukrug dok bi im duge kose lepršale i mrsile se.  Slavile su što se Sunce okrenulo ka njima i donosi im tople dane i noći pune pesme i radosti.

Najmlađa među njima plesala je te večeri prvi put onako kako igraju odrasle vile. Više nije bila dete i osećala je u svom telu neku čudnu snagu koja je previja u pasu i lagani dah koji joj golica srce. I nije znala otkud to, ali joj se mnogo dopadalo.

Usred njihove najradosnije igre i pesme, uz koje su čarobne ptice kliktale tako jako da su se orila cela nebesa, uz šuštanje i blistav trag, u gustu šumu pored njihovog proplanka nešto je palo. Odmah je sve stalo i vile, radoznale da otkriju šta se desilo, pohitale su kroz gusto šiblje i stoletne borove.

A nedaleko odatle, u šumi  krš i lom. Niz pokidane grane visokog zlatnog bora tužno je visila slomljena bela diližansa iz koje su poispadali snovi. Vile su se zagledale jer su o snovima samo slušale, a li nisu znale da su oni tako lepi i da liče na najblistavije mladiće koje su ikada videle. I svaki  je bio lepši od onog drugog, ali najlepši najmlađi od svih, plavi san sa sjajnim očima, koje su tužno gledale u polomljene točkove diližanse zapetljane u granama.

Zgledale su se i odmah znale šta treba da rade. Prišle su imda im pomognu i povele sa sobom na svoj proplanak. Najstariji od svih, beli san, koga su svi snovi slušali, bio je ljut. Zalutali su jer im je nestalo praha koji snovima pokazuje put kada idu onima koji su zaslužili da im se oni ostvare. Trebalo je obići mnoge svetove, a oni su morali da stanu. Za sve je krivio one mlađe, kojima je najveća radost bila da iza sebe ostavljaju svetlucavi trag, na radost onih kojima su se snovi ispunjavali i koji su jedini i mogli da ga vide.

Vile su im ponudile odaje u svojim zlatnim dvorcima dok ne poprave svoju diližansu i ne krenu dalje. A sve to iz prikrajka je gledala najmlađa vila i mislila kako je plavi san nešto najlepše što je mogla i da zamisli da postoji.

Danima su snovi skidali deo po deo diližanse pokidane među visokim granama, danima su sakupljali komade i delove i pokušavali da ih zalepe svojim nežnim prstima. Belom snu se žurilo jer je toliko njih čekalo da oni dođu, ali znao je da će morati da budu strpljivi.

I jedne tople večeri, kada je sedeo ispod drveta i odmarao se od  napornog dana, plavi san je u senci zlatnog bora spazio najmlađu vilu i  njene sjajne oči kako ga gledaju iz tame. Ustao je i prišao joj. Kad je njeno lice obasjao mesec, znao je da je ona nešto što nikada neće zaboraviti.

Od te večeri plavi san i vila su noći provodili u senci zlatnog bora, kada svi odu u zlatne dvorce da spavaju. Ona ga je milovala svojim usnama i pred svaku zoru zaklapala mu oči čarobnim vilinskim prahom da nakratko odspava i bude odmoran za sledeći dan.

A plavi san je svaku noć plovio po paperjastim oblacima ljubavi i otkrivao najlepše tajne sreće ljubeći vilu i shvatio zašto toliko njih želi da im snovi ispunjavaju želje. Zato je odlučio da svakoga dana sakriva slomljene komade diližanse ne bi li ostali što duže, a ponekad je maštao i zauvek. Jer nikada više nije želeo da ode od vile.

Onoga dana kada je beli san otkrio da plavi sprečava njihov odlazak, strašno se naljutio. Orila su se nebesa od njegovog gneva i svi  skriveni delovi  su morali da mu se donesu. Vile, ne znajući za beskrajnu ljubav svoje najmlađe sestre, svojim čarobnim prahom spojile su diližansu i ona je zablistala u svojoj belini, još lepša nego što je bila.

Kad je snovi trebalo da krenu, otkrili su da plavog nigde nema. Preturili su svaki kamen i zavirili u svaku krošnju, on kao da je u zemlju propao. A bez njega beli san nikako nije hteo da krene.

U najvišoj odaji zlatnog dvorca vila je plakala na grudima plavog sna, ljubila ga je i molila da ostane. Obećala mu je da će napraviti malu diližansu u kojoj će moći da ide i ispunjava svakome želje, a njoj se stalno vraća. I on je plakao i molio je da ga pusti da ode i obećavao da će pobeći čim beli san bude zaboravio da je na njega ljut i vratiće joj se zauvek. Rastali su se u rumenu zoru, a njihove suze su se u rano proleće ledile na tlu kao inje.

Tog jutra diližansa snova je otišla. Vila je danima sedela ispod zlatnog bora, na mestu gde je plavi san prvi put ugledao i proživljavala iznova svaki tren, svaki poljubac, svaki ton njegovog nežnog glasa. A onda je ustala i otišla u najvišu odaju dvorca i od vilinskog čarobnog praha napravila malu diližansu, samo za njega, a možda i za nju, da je vodi sa sobom ako poželi, pa da zajedno ispunjavaju želje svima koji to zaslužuju.

Vila još čeka da joj se vrati njen plavi san. Beli se izgleda još nije odljutio. Ali, ona ipak čeka i svaku noć nebo posipa zvezdanom prašinom da lakše nađe put do nje. A pred jutro bere cveće po proplancima i ostavlja svoje suze koje se kao rosa lepe za latice. Puni cvetovima malu belu diližansu i čeka da joj se ostvari njen san…

5KYEWQX