0

Kroz Grac vođena snom

grac naslovna

Prošle godine u ranu jesen počeo je u snove da mi dolazi jedan anđeoski glas. Visok, pun boja i treptaja, pevao mi je svaku noć. Ubrzo se pojavio i lik žene neobične lepote, raskošne haljine i kose koja je u bogatim uvojcima padala po ramenima. Upitala me je znam li ko je ona. Rekla sam da je nikada nisam videla, a i njena pesma, ma koliko da je čarobna, za mene je sasvim nova. Uzdahnula je setno i rekla da se zove Mari Vilt, da je bila čuvena austrijska operska pevačica i da je više ni ne čudi što je zaboravljena.

Upitah je kako je razumem kada nemački ne govorim dobro, a ona reče da je u snovima i mislima jezik univerzalan i da sam joj potrebna jer nam je srce satkano od istih strasnih niti te je dobila znak da mogu da umirim njenu raspetu dušu na onome svetu. Izložila mi je tada podrobno svoj plan a njegov najznačajniji deo bio je da moram otići u austrijski grad Grac i u njemu pronaći rasute tragove poslednje godine njenog života, čime će se konačno i zauvek umiriti.

Rešila sam da je poslušam i jedne jesenje večeri krenula sam put Austrije. Dok je autobus gutao kilometre i bele pruge auto-puta, Mari me je uspavljivala svojim toplim sopranom. Probudila sam se pred jutro, da vidim blještava svetla Zagreba kako se bore sa rumenom zorom i ponovo u svežini slovenačkih šuma koje su izranjale iz magle.

U Grac sam stigla u rano jutro. Pozdravila me je izmaglica koja se vlažno lepila za stare građevine koje su u sebi skrivale na stotine tajni. Mari se raspevala osećajući kako sam blizu grada koji joj je nekada mnogo značio.

Znaš, rekla je, u ovom gradu sam doživela svoju veliku ljubav, onu koju niko sem mene nije shvatio i koja me je tako strašno ranila da sam zbog nje izgubila i pamet i lepotu. Ti si mi jedina nada. Ići ćeš na jedno po jedno mesto, a kad mu se budeš približavala, moj glas će biti sve jasniji i čistiji. To će ti biti najbolji putokaz.

Prvo mesto bio je Gradski park kroz čiju sam glavnu aleju Johana od Austrije krenula na prvi zadatak. Dok su veverice protrčavale po travi prekrivenoj sitnom rosom poput bisera Marin glas je bivao sve zvonkiji dok je pevala arije iz svoje uloge Sulamit u operi „Kraljica od Sabe“ Karla Goldmarka. Već opalo lišće, nežno popadalo po još zelenoj travi, širilo je miris kraja leta. Na jednom malom trgu na kome je stajala tabla sa nemačkim imenom Trg ljudskih prava šuštala je voda iz veličanstvene fontane. Stala sam kad je stao i Marin glas. Pitala me je šta vidim jer nije mogla i sama da gleda već me je upravljala svojim uspomenama i dušom.

grac fontana rostigel nagel 

Na ovom mestu me je moj dragi her doktor V. prvi put poljubio. Šta vidiš?, pitala je.

Odgovorila sam da je tu prelepa fontana sa kipovima od kojih svako drži ribu iz čijih usta šiklja voda. Za nju kažu da je sagrađena pre 23 godine povodom Festivala umetnosti Štajerska jesen i da ga stanovnici Graca odmila zovu „Rostigel nagel“, što znači nerđajući ekser, kao da se time simbolično kaže da se ljudski duh nikada ne može sputati. Nasmejala se pomalo prkosno, pomalo setno i rekla da se slaže.

Nekada je na ovom mestu postojala klupa na kojoj smo sedeli i na kojoj sam bila najsrećnija na svetu. Sada je ovde fontana. U njenom dnu sa severne strane naći ćeš laticu ruže. Uzmi je i sačuvaj. Idemo dalje.

Staze su krivudavo vodile kroz zelenu prostirku podšišane trave. Mari je pevala novu ariju iz Belinijeve „Norme“, i glas joj je bivao sve lepši i jači.

Stao je kod prelepog ribnjaka u čijim šibljacima su se skupljale patke. Voda je svetlucala u kamenom koritu koje su oivičavale statue poznatih austrijskih pisaca, naučnika i političara. Boje jutra dale su joj poseban sjaj.

grac ribnjak lepsa 

Ovo je jedno od najlepših mesta u Gracu. Zapravo je samo deo velike fontane Franca Jozefa koja je podignuta na mestu starog utvrđenja. Najlepše mesto, a na njemu sam prvi put osetila bol zbog her doktora V. Znaš, nisam ti rekla da je on bio mnogo mlađi od mene. Dok sam ja gazila pedesetu, on je bio student prava, dvadesetogodišnjak. Jel se i ti čudiš i zgražavaš kao i drugi?

Odgovorila sam odrično, ljubav ne poznaje nikakve granice. Kao da je to umirilo. Pokazala mi je njen severni deo na kome sam našla još jednu laticu ruže. Krenuula sam dalje.

grac burgtor

Put me vodio ka gradu, van parka pa kroz Burgtor, poslednju sačuvanu kapiju od zidina starog grada Graca iz 14. veka. Čuvala je zamak Burg i stari univerzitet. Mari se raspevala uz nekadašnju ulogu Leonore iz Verdijevog „Trubadura“ i odjednom stala.

Vidiš ovu zgradu? Na ovom mestu sam prvi put videla her doktora V. Bio je lep isto koliko je bila sveža i njegova mladost. Nisam htela da se zaljubim, ali to je nekako došlo iznenada, kao da je ceo svet zastao na tren. Kao da sam odjednom i ja bila opet mlada i kao da nisam prestala da pevam i povukla se sa operske scene. Ovom mestu sam kasnije poklonika i veliki novac, sve radi her doktora V., kada je već prestao da me voli. Tada su počeli i problemi sa mojom porodicom jer nisu želeli da rasipam svoj novac, želeli su ga za sebe. Uzmi laticu kod kapije, idemo dalje, umorno je rekla.

Krenula sam dalje uz zvuke Marine nove arije done Elvire iz Mocartovog „Don Đovanija“.

Brzo je stala. Preda mnom se ukazala veličanstvena Katedrala Svetog Egidija. Blistala je na suncu sa svojim plavetnim kupolama i blažila strogu gotiku.

Ova katedrala je bila moje utočište u danima tuge i beznađa. Kad god nisam išla za her doktorom V. i pravila mu skandale, ovde sam se molila Bogu da mi ga vrati. Prijala mi je njena tišina i dok bih gledala ovu veličanstvenu fresku kako Grac opsedaju Turci i šire strah i nemoć, osećala sam se i sama ophrvana nekom patnjom koja nadvladava moj razum. Gledala bih mauzolej cara Ferdinanda II ukrašen slikama i skulpturama i osećala da je i meni smrt blizu. Ispod freske ćeš naći još jednu laticu ruže, uzmi je i idemo dalje.

Izašla sam na sunce i krenula dalje. Marin glas sad je bio nekako veseliji. Stao je pred jednom veličanstvenom belom zgradom.

grac stara opera

Sad si pred zgradom stare opere. Dobro je pogledaj. Nekada su na njenom mestu bile štale, a onda je u 17. veku podignuta u čast umetnosti i kulture velikog sveta. U njoj sam imala svoj prvi nastup sa 32 godine. Bila sam tako srećna. Upravo sam ti otpevala baš tu ariju done Ane iz Mocartovog „Don Đovanija“. Publika mi je pljeskala čitavih deset minuta… Bila su to divna vremena, puna mladosti, lepote, sjaja, slave koja se tek otvarala preda mnom. Moj muž Franc nije voleo da ja budem umetnica, ali sam ipak pošla svojim putem.

Uzela sam opalu laticu pred vratima velike bele zgrade i pošla dalje.

grac sporgase vile oslikane

Marin glas sada je bio malo tiši, kao da se zanela nekim davnim uspomenama dok sam ja krivudala ulicama i kao da sam negde duboko u sebi znala svaki ćošak ovog grada. Prolazila sam pored starih vila i bogato oslikanih starih kuća ulice Šporgase, prašnjave ali i dalje čarobne lepote. Ulični svirači odjednom su usred moderne muzike zasvirali melodiju iz Verdijeve „Aide“, koju je u mojoj glavi tiho pevušila i Mari. Nasmejala se svojim zvonkim glasom i kao da sam mogla da je vidim mladu i raskalašnu u svojoj slavi i ogromnoj popularnosti.

Odjednom se i glas pojačavao, taman kad sam došla do podnožja velikog brda koje kao da je izronilo između drevnih građevina. Na malom trgu prepunom suvenirnica i kafea stajala je tabla Šlosberg.

 

Ovo je najveće brdo u gradu, po kome je Grac poznat. Kada se popneš, videćeš koliko je ovaj kraj veličanstven, sve te tornjeve crkava i kuće u kojima sam provela toliko časova ljubavi, ali i beskrajne patnje. Uđi u gondolu koja će te odvesti na njegov vrh. U samoj kabini naći ćeš još jednu laticu.

Pela sam se lagano dok je Grac ostajao poda mnom, ogroman, rasut po velikoj ravnici koja je na horizontu omeđena kupastim planinama. Marin glas koji je pevao melodiju iz Donicetijeve opere „Lukrecija Bordžija“ me je pratio u svoj svojoj toplini.

Izašla sam na sunce i počela da se okrećem oko sebe. Prvo što sam ugledala bila je velika bela Sahat kula. Marin glas je zastao.

grac sahat kula

Ova kula je napoznatija zanmenitost grada, sagrađena je još u 16. veku i ostala je jedina od svih masivnih zidina koje su opasivale grad, a naređeno je bilo da se sruše nakon Bečkog sporazuma 1809. Volela sam ovde da dolazim i pokušavala da saberem misli. U Grac sam nakon završetka karijere došla da bih bila bliže svojoj kćeri Fani, koja se udala za jednog propalog operskog pevača Hajnriha Gotingera, koji je najviše bio protiv moje veze. Hteo je svuda da me prikaže kao duševno obolelu, kao da nisam u životu dosta propatila… Bolje da se ne sećam, uzmi laticu pa da se penjemo dalje, reče turobno.

grac turski bunar

Dok je put vijugao nagore, Mari je pevala svoju staru ulogu Alise iz Donicetijeve opere „Robert đavo“. Stala sam kod Turskog bunara.

Ovaj bunar je dubok 94 metra i iskopan je još u 16. veku da bi podzemnim vodama bio povezan sa rekom Murom kako bi grad i pod opsadom uvek imao vodu. Tri veka kasnije Turci su ga unapredili i otad se zove turski. U njega sam u jednom trenutku poželela da skočim, toliko su bile neizdržive patnje u mojoj duši, ali sam se ipak zaustavila verujući da još mogu da vratim mog her doktora V. Uz njegov severni kraj naći ćeš još jednu laticu.

Put je nastavio da se vijuga kamenim stepenicama iz ko zna kog stoleća. Marin glas bio je pun topline dok je nad Gracom treperila Rosinijeva „Semiramida“, dok sam prilazila velikom drvenom Kineskom paviljonu.

grac kineski paviljon

U vreme kada sam doživela svoju ljubavnu priču ovaj prelepi paviljon je bio tek sagrađen i to na mestu jedne male senice obrasle vinovim listom. Bio je to kutak za zaljubljene, za one koji bi da se skriju od tuđih pogleda. Her doktor V. i ja smo posebno imali razloga za to, mada ja svoju ljubav nisam želela da krijem. Nije ni on u početku, kada sam ga pratila po putovanjima u Monaku i po celoj Austriji, ali posle se sve promenilo, uzdahnu. Vidiš onu kamenu klupu? Zove se Biskupska stolica. Legenda kaže da je na tom mestu umro biskup Nadošti kada je pušten iz kazamata koga vidiš gore na brdu. Smrt me je stalno okruživala i stalno provejavala kroz moje misli, reče tužno. Ne zaboravi laticu sa severne strane.

Zašto su latice uvek okrenute ka severu?, upitah.

Jer je na severu Beč, grad mog rođenja i moje smrti, grad u kome ja večno počivam.

Počela sam da se spuštam sa Šlosberga stepenicama koje su se strmo smenjivale sa leve na desnu stranu. U jednom trenu sam zastala da pogledam nepregledne crvene krovove. Mogla sam da osetim Marinu ljubav i dah za kojim je uporno tragala u ovom gradu. Ljudi su me mimoilazili, nasmejani i smireni, i bilo mi je pomalo žao što njihova toplina nije mogla da umiri njenu oprljenu dušu.

grac pogled

Put me vodio ka reci Muri, brzoj, zapenušanoj, pomalo divljoj. Zastala sam kraj njene obale jer je Marina pesma stala. Utihnuli su tonovi arije Kraljice noći iz Mocartove „Čarobne frule“.

grac murinsel

Šta vidiš?, pitala me je.

Murinsel, veštačko ostrvo napravljeno pre 15 godina da bi obeležilo Grac kao prestonicu evropske kulture. Sagrađeno je od čelika i liči na veliku školjku. U njegovoj sredini je amfiteatar na kome se održavaju koncerti, ispričah u jednom dahu.

Bilo bi lepo da sam mogla pevati nad talasima divlje Mure i nadglašavati se sa njenim hukom…, reče. Znaš li da tonski zapis mog glasa nikada nije sačuvan? Bilo je mogućnosti ali su sve propale, kao da se nešto zaverilo da me ne upamte potomci.

Na obali je i Muzej savremene umetnosti, koji je podignut iste godine i u noći liči na svemirski brod, ubacih se brzo. Zovu ga dobroćudni vanzemaljac“ i zaista i liči, a u njemu svoja dela izlažu najpoznatiji savremeni umetnici sveta.

grac muzej savremene umetnosti 

O tome ne znam ništa, reče nezainteresovano, ali znam koliko sam među ovim šibljacima gledala Muru koja me je tako privlačila svojim talasima. Na rubu ovog mosta uzmi još jednu laticu, idemo dalje, do onog sledećeg.

Dok mi je njen sopran dočaravao arije iz Vagnerovog „Prstena Nibelunga“ i odzvanjao u mislima, stigli smo do tog drugog mosta koji je nosio ime po Johanu od Austrije. Ograda je bila prekrivena katancima koje su zaljubljeni parovi kačili ne bi li im ljubav ostala zauvek zaključana u srcima. Mari se nasmejala kad sam joj to rekla.

grac mura katanci

 Nema srećnih ljubavi. Na ovom mostu prvi put je razum prestao da me sluša. Sve mi se okretalo, i dvorac Egberg, koji se nadvija nad Murom, i Sahat kula sa Šlosberga i talasi reke, i toranj franjevačke crkve, i ljubavni šapati her doktora V., i moj dečji plač kad sam ostala bez roditelja, i očaj kada su me usvojitelji naterali da se udam u osamnaestoj godini, i moji nastupi u bečkoj operi, londonskim Kovent gardenu, aplauzi i klicanja, buketi cveća i afere sa privlačnim muškarcima… I sve se splelo u jedan narazmrsivi čvor u glavi. To je bio moj kraj jer su umesto mene rešili da mi je izlaz duševna bolnica.

Skupila sam sa ograde zapletenu laticu ruže i krenula napred.

grac statua johan

Marin glas otpevao je novu ariju  i stao na Glavnom trgu Graca na kome je sve vrvelo od ljudi koji su ulazeći i izlazeći iz tramvaja lagano žamorili i išli ka svojim obavezama. Oko njih stajale su stare zgrade obojene u sve pastelne nijanse i najlepše ukrašena Lueg kuća, koja krasi ovaj trg već 4 veka. Ozbiljna, kako i dolikuje, sa druge strane se uzdizala i Gradska većnica, a  na njegovoj sredini velika statua Johana od Austrije, kao mesto okupljanja i nezaobilazni orijentir za sve domaće, ali i strance.

grac lueg kuca

Marina pesma je stala, pevala je sve umornijim glasom poslednju izvedenu ariju „Mučenici svih vrsta“ iz Mocartove „Otmice iz saraja“.

Odavde je krenula kočija koja me je zauvek odnela iz Graca. Na nagovaranje ćerke i zeta otišla sam u duševnu bolnicu u Beču koju je vodio čuveni doktor Holander. Uzmi laticu koja leži pod nogama statue i kreni, čeka nas još samo jedna.

grac muzej oruzja 

Išla sam lagano ulicom Herengase, poslednjim putem kojim je Mari odlazila iz Graca. Iz kočije je na jednom mestu ispustila maramicu kod Muzeja oružja, zgrade koja od 17. veka čuva sve vrste oružja kroz istoriju, od oklopa, štitova, šlemova pa sve do starih musketa i pištolja, dovoljno da se naoruža 28 hiljada ljudi. Nadala se da će njom poslati poruku svom dragom da je spasi svojom ljubavlju. To je bilo mesto na kome se nalazila poslednja latica ruže.

Ovde se tvoj zadatak privodi kraju, reče mi Mari. Ove latice ćeš odneti u zgradu Opere, ove nove, koju ja nikada nisam videla jer je sagrađena osam godina nakon moje smrti. Spusti ih pod zavesu na bini i ostavi ih tamo. Tako će moj duh ostati na mestu gde je uvek i trebalo da bude.

grac opera

Poslušala sam je. Dok ona drhtavim glasom nije prestajala da peva svoju poslednju izvedenu operu, ušla sam u veliku neobaroknu zgradu koja je spolja bila ukrašena statuama najpoznatijih svetskih kompozitora čija su dela izvođena u njoj, ali nikako nisu mogli da predoče raskoš koji se nalazio unutra. Boja zlata, crvena i bela nadmetale su se sa ukrasima baroka i rokokoa, od stepeništa, ogromne sale sa kao krv crvenim sedištima i teške plišane zavese na bini. Spustila sam latice na mesto koje mi je Mari rekla i one su najednom zasvetlucale. Sklopile su se u jednu prelepu ružu boje usirene krvi koja je u sebi nosila sav sjaj slave i tragičnog kraja jedne operske dive. Zasvetlela je i nestala, ali samo za oči nas običnih smrtnika.

Mari me je čekala napolju, sa spokojnim osmehom na usnama.

Hvala ti na svemu, reče mi meko.

Bila mi je čast, odgovorih. A šta je s tobom bilo na kraju?, upitah radoznalo.

Ah, ono što se i moglo očekivati. Iskrala sam se jednog dana iz bolnice potkupivši sestru da her doktoru V. pošalje pismo da se vidimo. Došao je u Beč i sačekao me kod Štefansdoma samo da mi kaže da ga zaboravim, da me nikada nije ni voleo i da mu duševna bolesnica nije ni potrebna. Kada je otišao, ušla sam u prvu kuću, popela se na poslednji, četvrti sprat i našla vrata koja nisu bila zaključana. Otvorila sam prozor i skočila. Prekrio me mrak i neka oslobađajuća nit pomešane sreće i tuge.

Zato ti je duša nesmirena lutala?, upitah potreseno.

Tako je, ako uspem da povratim u sećanjima ljudi svoju slavu, mladost i lepotu kroz ružu koja će večito pronositi melodiju mog zaboravljenog glasa, duša će zaboraviti na ljubavnu sramotu koju mi je naneo her doktor V.

Hoćeš li mi reći kako je bilo pravo ime tvog mladića?

Ne, nasmeja se. Na to ćeš morati još dugo da čekaš. Kada jednog dana dođeš u moj svet, znaćeš sve. I da znaš da ćeš mi biti potrebna, pomoći ćeš mi tada da ga vratim, namignu mi i nestade.

Uzdahnuh i zavrteh glavom u neverici koliko upornosti ima u jednom duhu. Dok je blag jesenji vetar grlio Grac, krenuh laganim korakom ka kasnom popodnevu koje je polako počelo da izdužuje senke i hvata prvu rumen na obzorju.

grac kraj

Advertisements
4

Pobuna u nevidljivoj knjizi

binding_image

izvor: smithsonianmagazine.com

Dok noć curi kao kroz veliki levak najavljujući mutno praskozorje nad malim gradom, u čijoj se magli svetiljke i njihovi odsjaji u mokrim pločnicima gase kao umiruće žeravice, jedna prilika ogrnuta mekim baršunastim šalom stoji kraj prozora čela naslonjenog na oznojeno staklo. Spirale dima zgasle cigarete odavno su ostale upletene u njenu kosu. Tu je još samo pogled koji bludi u nekim svojim svetovima koji mu blaže potmulu tugu i razočaranje.

Prilika kraj prozora je Julijana Klajn, spisateljica koja je pre godinu dana objavila svoj prvi roman U mreži zmaja i nije prodala ni jedan jedini primerak. Dok vuče korake po izbledelom tepihu mrmlja sebi u bradu reči kao mantru: „Promašena žena sa nevidljivom knjigom…“ Ni njoj samoj nije jasno kako je moguće da niko, ama baš niko, nije poželeo da kupi ili se bar zainteresuje za njenu knjigu. Zna samo da je to tako, ali zašto, ne razume, iako noći i dane provodi iščekujući bar neki dobar glas.

A glasa nema. I ne čudi je više ništa, ceo život joj je jedna tamna stranica koja se raspada poput spaljene knjige koja se mrvi u pepeo. Sama u svoja četiri zida, napuštena i zaboravljena, ni u svom književnom prvencu nije našla spas. „Promašena žena sa nevidljivom knjigom“, izreče opet gorko se osmehnuvši.

Sagnu se da sa poda podigne časopis koji se otvorio na stranici sa koje joj se osmehivala devojka u venčanici posutoj biserima i kao da je ujede za srce. Zatomi potmulu tugu na dno srca i sede za sto. Otvori laptop, uključi ga i pomilova prstima tastaturu, one kvržice na slovima F i J. Filip i Julijana, kao sečivo joj pade na um priča od koje uvek bezuspešno beži u pisanje. Bar da joj uspeva, ali ništa od svega…

Prvi zraci sunca na prstima se šunjaju kroz njen prozor a ona počinje da piše. Drugi roman sa boljom pričom, pričom koja će se dopasti čitaocima, koja će se rasprodati i učiniti je slavnom. Koji će joj pomoći da prestane da bude promašena žena. Koji neće biti nevidljiva knjiga.

 

Dok Julijana na belim stranicama ostavlja guste redove crnih slova, ona ni ne sluti da je iza njih posmatraju dva velika zelena zabrinuta oka. To je gleda junakinja njenog prvog romana, Helena Gortan, uspešna mlada inspektorka krvnih i seksualnih delikata koja je rešila zamršen slučaj ubistava u svom gradu i zadobila poštovanje mnogo iskusnijih i starijih kolega. Ona žuri ka istražnom zatvoru da sa istim onim koga je sa zadovoljstvom strpala iza rešetaka porazgovara o svojoj situaciji. Nemir joj se uvlači u dušu jer ne želi da ga sretne, a zna da joj jedino on može pomoći.

Helena dobuje prstima po stolu sobe za posetu dok na vrata uvode Simona Grosa, čiji zlurad osmeh boji prostoriju nekom čudnom napetom jezom. Kroz glavu joj prolaze ona silna ženska tela koja je unakazio u svojim sumanutim seksualnim igrama i trudi se da odagna slike koje noćima kreću u pohode na nju.

– O, otkud ova čast da Vas vidim, draga gospođice Gortan? – ironično joj se upilji Simon u lice.

– Da skratimo, Gros, nisam došla da ćaskam. Došla sam da mi pomogneš jer nemam kome drugom da se obratim za pomoć. Inače vrlo dobro znaš šta o tebi mislim.

– Da, znam, jako si lepo oplela po meni na konferenciji za štampu. Samo ja znam kako se prolazi u zatvoru posle takve priče o osumnjičenom, a da me još niste ni osudili. Tako da bi trebalo dobro da razmisliš šta ću ja tebi tražiti zauzvrat – pogleda je s potmulim gnevom i protrlja svežu brazgotinu preko nadlaktice.

– Dobro je, Gros, za neke si stvari sam kriv što si ovde, a ja sam spremna na kompromise, ovo mi je važno.

– Da čujem – reče krijući zainteresovanost.

– Ona je opet počela da piše.

– Ko je počeo da piše?

– Kako ko? Pa Julijana Klajn. I opet mene gura u svoj roman, opet ja rešavam neke slučajeve.

– Je l’? Pa šta ja imam s tim što ćeš ti opet da se razmećeš po policijskim proslavama i na naslovnim stranama dok ti i tvoje kolege glupaci teatralno hapsite poštene ljude…

– Poštene poput tebe? Daj, pusti tu priču. Nemam vremena za to. Slušaj: Julijana je nikakav pisac, roman joj je glup i pun rupa u priči. Od mene je napravila neku nesrećnicu kojoj je cela familija pobijena i koja od života ima samo ubistva, leševe i kriminalce. Ja tako neću da živim.

– Meni se sviđa. Sviđa mi se kako me je opisala, oštar, hladnokrvan, lukav, spretan i domišljat. Niste mi ništa mogli sve do pretposlednjeg poglavlja.

– Daj, molim te, ne pričaj gluposti. Sumnja je pala na tebe još na sredini knjige, ali to sad uopšte nije važno. Važno je to da sam ja bila spremna da trpim da se bavim poslom koji me uopšte ne zanima i traumiram se svakodnevno pod uslovom da postanem slavna, da svi saznaju za mene, kao što su neke moje kolege koji se hvališu po policiji. Oni su kao rešili slučajeve i o njima se čita pa su se pojavili u celim serijalima, bre. A ja? Ništa! Ni jednu jedinu knjigu niko nije pročitao, bre! Ej, bre, niko!

– Kako niko?

– Tako lepo – niko! Ni za tebe niko ne zna, džaba ti sve!

– Čekaj, hoćeš da mi kažeš da me ovde ni za šta maltretriraju po zatvoru a za mene od čitalaca niko nije čuo?!

– To ti kažem.

– Pa nemoguće! Pa ja ću i nju da skratim za glavu…

– Da, baš si iz zatvora strašno opasan. Slušaj, ja mislim da je njena knjiga nekako nevidljiva, nešto je sa njom pogrešno, nekako je nestala, ne umem da objasnim.

– Kako, bre, nevidljiva?

– Ne znam, ona stalno to govori, da je knjiga nevidljiva.

– I šta ja da radim?

– Slušaj me, najvažnije je da je nekako sprečimo da napiše novu knjigu u istom žanru. Ne ide joj, brate mili, očigledno ne ume da piše krimi romane pa je niko ne čita. Ja želim da budem u drugačijoj knjizi, hoću da budem bogata, da šopngujem, putujem po svetu, da se bavim modom, da se bogato udam! Da, da imam veliko venčanje na ivici jedne litice nad morem, pod velikim baldahinom sa koga duvaju bele zavese, da bude mnogo cveća i da svi budu veseli… Da mi na ruci blista veliki dijamantski prsten a da iza mene klizi šlep od venčanice dug tri metra… – zaneseno zatvori oči i poče da maše rukama. – A šta umesto toga imam? Leševe, ubice, ni kučeta ni mačeta, pa seks bar da mi je smislila u romanu, nego, bre, ništa! Kao da sam robot a ne žena…

– Pa to sa seksom mogu da ti pomognem…

– Ne, hvala, sa tobom seks nema srećan kraj. Ne bih da budem jedna od onih sa fotografija na tabli.

– Dobro, razumem šta hoćeš. Ali, gde sam ja tu dobar?

– Spremna sam da potegnem veze i da one ubijene devojke oživim.

– Kako da ih oživiš? – zaprepasti se on.

– Pa to je samo knjiga, mašta, a ako je niko i ne pročita, onda ona i ne postoji, zar ne? Onda ni te devojke nisu ubijene, niko za to ni ne zna.

– Čekaj, pa zašto ja onda sedim u zatvoru?

– E baš tako, pomozi mi da je sprečim da napiše još jedan glup roman, i bićeš napolju. Ja sve vreme pokušavam sama da sredim nešto, ostavljam joj časopise otvorene na stranama sa venčanicama, ne bi li se dosetila da me bogato uda, ali ona ništa ne reaguje…

– Ne brini, to ću ja srediti.

Pade rukovanje i raziđoše se.

 

Dok je Helena lakim korakom pod razgrejanim suncem maštala o venčanju na obali mora, Simon Gros je duboko promišljao šta mu je činiti. „Ako Julijana Klajn napiše novi roman“, mislio je, „u kojoj će ovu Helenu da pretvori u gusku koja se samo šminka i presvlači, a to žene progutaju, još može da postane i slavna, pa da se sete i njene prve knjige. Onda ništa od izlaska iz zatvora. Ne, ne, najbolje bi bilo da nikada više ništa ne napiše, to je karta na koju treba da igram. A znam i kako ću, jedini prijatelj koji mi ovde čuva leđa, sutra izlazi napolje. E, moja Julijana, kakvi smo ti mi likovi! Sprema ti se pubuna u tvojoj nevidljivoj knjizi, srce moje!“

 

Čekajući svetlost dana da izroni iz magle i zlatni vatreni zraci sve potope, Julijana je čela naslonjenog na oznojeno staklo prozora smišljala kako da isplete novu priču koja joj se zametala u mislima. Kad je legla da malo odspava pre nego što zapiše sve što je zamislila, nije mogla da zna da je Helenine oči sa iščekivanjem posmatraju između gusto zbijenih slova ekrana laptopa. Nije mogla da zna ni da je, čim je pala u san, zapaljena cigareta, koju ona nikad nije ni upalila, pala u korpu punu izgužvanih papira posutih alkoholom sa konceptima koji joj se nisu dopadali. I da je plamen brzo liznuo zavesu progutavši je začas. I da su boje vatre brzo zapljusnule tepih i pretvorile se u hiljade plamenova koji su se ogledali u prozorskom oknu.

Samo je Helena naslutila u trenu da je tog jutra iz zatvora pušten najpoznatiji piroman malog grada Jagoš Švab i da je izigrana. Njen očajnički krik prolomio se kroz vatru koja je gutala laptop:

– Simone, prokletniče, kako ću se sada udati…?!

 

Epilog

O požaru i smrti Julijane Klajn pričalo se neko vreme, pa se sve zaboravilo, kao i u svakom malom gradu. Jedina osoba koja je nešto duže zadovoljno trljala ruke bila je Dalija Magaš, zakonita supruga Filipa Magaša, čoveka koji ju je godinama varao sa Julijanom Klajn i na kraju ostavio od straha da će biti razotkriven. Posmatrajući punu neotpakovanu kutiju sa primercima romana U mreži zmaja, koju je gurnula u najdalji ćošak jedine knjižare malog grada u kojoj je radila, osmehnula se i glasno izgovorila:

– Tako ti i treba, preljubnice, niti ćeš biti slavna, a bogami ni živa…

 

 

 

6

Šapat kraljevog štapa

stapPre mnogo godina u jednom plemenu na zapadu vrele Afrike došlo je do velikog uzbuđenja – kraljevski presto je ostao prazan. Kralj je vodio česte ratove u želji da pokori susedno pleme i u jednoj velikoj i strašnoj bici stradao je sa svih svojih šest sinova.

Jednog jutra, kada je i nebo bilo sivo od prašine koja se dizala sa njihovog bojišta, stari plemenski vrač Badru je rešio da sudbinu uzme u svoje ruke. Otišao je u najudaljeniji kraj tropske šume koja se protezala daleko ka obali velike vode, do drveta iroko, koje su posadili još njegovi daleki preci znajući da će se jednog dana između dva meseca roditi njihov potomak koji će odlučivati o prestolu plemena.

Drvo iroko dočekalo ga je čvrsto isprepletanog stabla, čija su se vlakna toliko bila izuvijala da niko nije mogao da ga poseče. Ako bi i probao, ono bi se samo još jače uvilo i steglo poput kamena. Samo je vrač Badru imao oštru kamu koja je zasekla tvrdu koru dok iz nje nije potekao neobičan sok, poput suza. Dok ga je zasecao, čuo je jedan neobičan šum, kao da je samo drvo progovorilo:

– Badru, čekam te već godinama da ti došapnem proročanstvo koje u svojoj utrobi nosim otkad sam stvoreno. Od parčeta mene napravićeš najlepši štap na svetu, a u šupljini na dnu stabla pronaći ćeš i ukrase za njega. Tada ćeš dobro razmisliti kome ćeš ga dati. On mora pripasti najboljem, nekome ko će doveka vladati i doneti svom narodu sreću i blagostanje. Bude li se desilo drugačije, na štapu će se stvarati pukotine koje će se širiti koliko i kraj vlasti kralja. Onda će nestati i pleme i njegovo selo. Zato moraš dobro da razmisliš kome ćeš ga dati.

I kao da je od testa, Badru odreza veliki komad drveta, sede ispod njega i krenu da ga svojom oštrom kamom oblikuje. Isprepletana vlakna kao da su se i sama odvijala a godovi se spajali u žutosmeđoj lepoti sve tamnijih šara. U šupljini je pronašao parče ebonovine tamne poput afričkih noći, malu slonovu kljovu i jedan zamotuljak pun zlatne prašine. Cele noći Badru je deljao i rezbario štap ukrašavajući ga i gladeći dok nije postao ravan poput mirne velike vode koja se u svitanju ljeskala pod izlazećim suncem.

Pogleda ga s divljenjem – dug štap žućkaste boje sa prstenom od zlata i slonove kosti i drškom u obliku crnačke kraljevske glave. Kao da mu je i samo proviđenje cele noći slalo snagu u rukama i dah lepote kojom je stvorio pravo malo umetničko delo. Ostalo je još samo da odluči kome će ga dati.

Do puta ka plemenu i selu sa velikom kraljevskom kolibom koja je sad bila jezivo prazna,  premetao je po mislima šta da radi. Zahvaljujući čestim ratovanjima poslednjeg kralja, mnogobrojni muškarci se nisu vratili. Da, odluči, vreme je izabrati nekog krotkog, mirnog, posvećenog božanstvima i svom narodu. I čim uđe u selo spazi mladog i snažnog Keitu kako smireno gleda u nebo. Pomisli da je on, sa svojim neobičnim imenom koje na jeziku Afrike znači vernik, najbolji izbor za sve.

I zaista. Čim vrač Badru izabra Keitu za novog kralja i predade mu žutosmeđi štap od drveta iroko, celom plemenu i narodu krenu nabolje. Smešile su im se godine mira i blagostanja. Zamenivši ratove radom, i bogatstvo se uvećavalo. Najlepše devojke sela birao je Keita za svoje supruge, kako običaj nalaže, i one su mu rodile mnogo dece, od kojih je najstariji dečak postao princ i čekao dan kada će svog oca naslediti na prestolu i dobiti taj neobični štap koji kao da je davao još veću mudorst i snagu njegovom ocu.

Godine su prolazile, pa i ceo vek. Selo poče da biva sve veće, umesto koliba podigoše se i kuće sa slamenim krovovima, a od kraljevske kolibe postade veliki dvor optočen zlatom i dragim kamenjem i svim bogatstvom koje se slivalo ovom miroljubivom vrednom narodu.

Ali, da sreća ne traje doveka, pokaza se sa praunukom Keitom IV. Iako u početku ništa nije slutilo na nevolju dok je narod živeo zadovoljno i ne misleći da u kraljeve stvari treba da se meša.

Keita IV je bio mudar, pravedan i smiren čovek, ali se od ostalih predaka i svojih muških podanika razlikovao samo po jednom – voleo je samo jednu ženu. Jumoke je bila zenica njegovog oka i kada mu je jednom osvojila srce, nije poželeo više nijednu, ma koliko da su mu se nudile najlepše devojke njegovog plemena. A ona je bila prava lepotica, gipka i graciozna poput brze antilope u savani. Kada mu je rodila muško dete, i to isprve, nije postojao srećniji kralj na celom svetu.

Keita IV je obožavao svog malog sina, možda čak i više nego što je voleo svoju ženu. Nije bilo te stvari koju nije hteo da mu učini, da je hteo zvezde s neba, on bi mu ih skinuo. I Jumoke nije zaostajala i mali princ je znao da nema želje koja mu se neće ostvariti.

Godine su prolazile i kad je Keita V došao na vlast, otac mu je već bio star i bolestan. Ležeći na zlatom optočenom krevetu, ispričao je svom sinu legendu o štapu od drveta iroko, istu onu koju je njemu ispričao njegov otac pred svoju smrt i otkrio tajnu godina blagostanja. Molio ga je da vlada mudro, pravedno i čvrsto, da osluškuje svoj narod i voli svoje pleme. I Keita V je obećao da će biti sve kako otac kaže.

Onog trena kada je stari kralj zauvek zatvorio oči, mladi vladar je preuredio dvor optočivši ivice vrata sjajnim dijamantima a zidove obložio svilom i kadifom. A onda je izabrao svoje žene, rešen da ima veliko potomstvo i ne veže se samo za jednu ženu kao njegov otac.

I zaista, sve najlepše devojke plemena došle su ispred dvora da ih Keita V odabere. Išao bi sa svojim štapom kucnuvši po zemlji ispred svake koja bi mu se dopala. Kada je izabrao šest najlepših, okrenuo se i ušao u dvor. Uzbuđene devojke krenule su za njim, bilo je samo pitanje vremena koja će od njih roditi naslednika.

Ali, ne namešta život baš sve kako onaj koji ga živi želi, nekada se i umori od okretanja točka na srećniju stranu i kao da baš nestrpljive najviše kazni. Godine su prolazile a žene Keite V rađale samo žensku decu. Svake godine po jednu, očajne, a otac sve gnevniji uzaludno iščekujući sina.

Prvi put se posle celog veka začuo plač očaja u sada već velikom selu kada je Keita V isterao svih šest žena iz dvora sa sve kćerima i naredio da zauvek napuste selo kad ne umeju da mu rode naslednika. Majke su plakale kršeći ruke nad zlatnim vratima, a devojčice uplašeno stajale sa strane drhtavo grleći jedna drugu. One koje su ga najviše volele ostale su da čekaju da izađe, a kad se napokon pojavio, pohitale su mu u susret ne bi li se obisnule o njegove noge moleći ga da se vrate. Iz kraljevih očiju suknuo je gnev poput plamene munje i prvi put je okupljeni narod video kako svojim štapom udara zemlju ispred njih ne bi li prestale da mu se približavaju. Vratio se ogorčeno u dvor ne primetivši kako na štapu poput žilica na listu vijugaju tanke i opasne pukotine i ne čuvši zloslutni šapat koji se iz njega oglasi.

Godine su prolazile a u selu se ceo život okrenuo naglavačke. Svaku ženu plemena Keita je zvao u svoj dvor ne bi li mu podarila muško dete. One bi ostavljale svoje muževe i decu i dolazile, a među muškarcima se raspirivala sve veća srdžba. U ljutnji i potmulom gnevu prestajali su da rade priželjkujući kraljevu smrt. A on je još uvek bio u punoj snazi i – dobijao samo žensku decu. Svaka od novih majki bila bi proterivana iz sela a na štapu kojim bi malo-malo pa lomio svoje skupocene stvari po dvoru od nemoći i jada dubile su se pukotine poput dubokih ožiljaka nesreće i srama.

Kada su sve žene sa svojim kćerima oterane iz sela, Keita V je okupio preostale muškarce, koji su ga gledali zakrvavljenim očima od tuga koje su ih kosile. Deca su im umirala, a glad je kucala na vrata. Ali, činilo se da kralja to nimalo nije briga.

– Narode, vreme je za pohod! Nijedna žena iz plemena nije mogla da mi rodi princa i vreme je da krenemo dalje, da svako drugo pleme pokorimo i zarobimo mnogo žena. Ja znam, ja osećam, da neka tamo, neka koja samo mene čeka, može da mi podari sina – grmeo je iz sve snage. – Krenimo u pobede! Svi zajedno, za spas kraljevskog potomstva i plemena!

Okupljeni muškarci gledali su ga ugaslim očima, u njima više nije bilo ni želje ni nade. Neki se i okrenuše i odoše svojim kućama. Videvši ih takve, bez žara i snage, Keita V oseti bes kakav nikad nije, onaj koji nije poznavao odbijanje, bespogovornu poslušnost i ostvarenje svake želje. Zagrme još jače, podižući štap i visoko preteći:

– Onoga ko ne sledi svoga kralja sačekaće smrt, surova i spora – zatrese se zemlja od njegovog gromkog glasa i zažari nebo od očiju poput razgnevljenog tigra.

Pa kad ni u čijim očima ne prepozna strah, pojuri na njih preteći podižući štap obuzet strahovitim gnevom i ne čuvši njegovo zloslutno šištanje. Odjednom, iz crvenih oblaka blesnu munja, u krvavoj iskri zagrize štap i pocepa ga na sitno iverje, raspuče se slonovača i raspoluti crnačka kraljevska glava na dršci. Odmah za njom grom zapali slamene krovove kuća i vatra se razjuri selom vođena magijom šaputavog čarobnog drveta iroko.

Muškarci pogledaše okolo i bez straha koji više ni ne oseća onaj koji nema ništa, napustiše zapaljeno selo. Kralj Kaita V ostade sam i u stravičnom kriku spoznade kako je čarobni šapat štapa drveta iroko zauvek sagoreo sve njegove želje i nade.

 

4

Agabova iskra

dragon_rider_by_chirun-dbn6lis

izvor: deviantart.com

Na jednoj dalekoj planeti, koja se na večernjem nebu ni ne vidi sa Zemlje, spremao se veliki lom. Niko nije mogao ni da nasluti da se u jednom udaljenom ćošku svemira upravo stvara nešto što će zauvek promeniti sudbine svih živih bića.

Još od onog dana kada se mladi princ Agab vratio na svoju planetu Taupeju sa dalekog tajnog puta na koji ga je poslao otac, kralj Beat, niko nije mogao da ga prepozna. Podneo je izveštaj da udaljena plava kugla, koja se nalazi na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas, nije pogodna za život, da na njoj nema ničega i da su sumnje da tamo postoje bića slična Taupejcima uzaludne. I niko ništa nije posumnjao.

Ali videlo se da ništa nije kako treba. Agab se sklanjao od svoje braće, koja su svake večeri posle zalaska zvezde Tau Ceti  sedela na obali velike modre vode i ispijala ljubičasti napitak od biljke taupe spremljen nad vrelim izvorima koji je iz svojih malih otvora ispuštala njihova planeta i tako najbolje krepili umorna tela.

On je bio najmlađi od svih sinova kralja Beata i svakako najveseliji. Umeo je da pred zalazak Tau Cetija poskida prozračna platna sa svog tela da krljušti i sićušna peraja kojom su prekrivena tela Taupejaca prodišu u modroj vodi i sve ih prska dok ih ne natera da i sami, bez mokre prozračne odeće, urone u dubine koje im život znače. Ali sada ga više nije bilo, a svi su se čudili i brinuli, pitajući se šta se to dogodilo na tom putu.

Za to vreme Agab je sedeo u  svojoj maloj odaji čiji su veliki prozori gledali ka dalekoj maglini plave planete. Zajapurenog lica od gneva koji se smenjivao sa dubokom tugom mrmljao je sebi u bradu neke strašne reči od kojih se krljušt ježila a mala peraja podrhtavala. Zloban osmeh mu prekri glatko lice kad ugleda malu staklenu kutiju koju je skrivao pod jastukom. U njoj se svetlela iskra. Uspomena sa daleke plave planete.

– Osvetiću se, osvetiću se svima – gnevno je šaputao.

Mladi princ Agab je bio najumniji od svih kraljevih sinova. Poznavao je silne nauke koje su se kao modra voda za peraja lepili za njegov um. Napravio je veliki durbin koji se zagrevanjem na vrelim izvorima Taupeje otvarao ka dalekim svetovima, a potom i mali brod obavijen krljuštima koji je mogao da ga zaštiti od vreline velikih zvezda, udaraca neobuzdanih meteora i usmerava kroz duboku svemirsku tamu da stigne do cilja koji god poželi.

Otac ga je obožavao i divio se njegovoj pameti i domišljatosti. Zato je zanemeo od vesti da se na rubu jedne velike magline nalazi mala planeta koja je plava kao i njegova Taupeja i da na njoj možda žive isti takvi Taupejci sa kojima su želeli da se upoznaju i sprijatelje.

– Uzalud, sve je uzalud, osvetiću se svima… – govorio je Agab dok mu je iskra sa Zemlje svetlucala u odblesku očiju.

U najveću odaju kraljevog dvora, koja se stepenicama spajala sa njegovom sobom, Agab je tiho pošao krijući u ruci staklenu kutiju. Bilo je vreme da se oslobodi svog gneva, onog koga je kao najružniji suvenir poneo sa plave planete.

U velikoj beloj odaji, osvetljenoj jednom velikom kuglom u kojoj je bila sakupljena svetlost zvezde Tau Ceti, nalazila se, prekrivena velikom belom tkaninom, tajanstvena gomila velika ko brdo. Agab joj je prišao i podigao jedan kraj – obavijeno krljuštima poput Taupejaca, ljubičastim kao lišće biljke taupe, ležalo je ogromno beživotno čudoviše, krilati zmaj koga je Agab video na slikama starih knjiga dok je provodio dane i noći na plavetnoj planeti koju zovu Zemlja. Danima je stvarao ovo ogromno telo, ćeliju po ćeliju, krljušt po krljušt. Ostalo je samo da ga oživi iskrom koju je sakrivenu poneo sa sobom. Da ga oživi i osveti se svima silovitom vatrom za čiji užas i snagu Taupejci, bezbrižni u svojim modrim vodama i vrućim gasovitim izvorima, nisu ni znali da postoji.

– Svi će patiti kada patim ja – pobedonosno je rekao pogledavši u iskru koju je lagano gurao u zmajevu čeljust.

Ostalo je još samo jedno, da pod grubu ljubičastu krljušt ubrizga nektar biljke taupe i oživi čudovište stvoreno iz gneva njegovog srca.

I zaista, zmaj se pomerio, promeškoljio, zaškripao iz dubine grla pa zakašljao kao kad hukće lokomotiva uz gust oblak dima. Agab se na tren zabrinuo, pa brzo prenuo i odjednom zagrmeo:

– Hajde, stari moj! Zapali tu iskru u sebi pa da kaznimo ceo svet!

Pogledavši ga užarenim očima, zmaj je bljunuo prvu vatru sprživši sve skalamerije koje su ležale rasute po velikoj odaji. Agabu se samo na tren zamagliše oči od žalosti što su nestali svi njegovi izumi, ali se namah seti svog velikog gneva pa se grohotom nasmeja.

– Tako je, to je prava stvar! Vreme je da te pustimo napolje!

Celu tu noć je zmaj, praćen upaljenim Agabovim pogledom, pržio kuće, ulice, drveće taupe i stao kada je stigao do velike vode. Taupejci su trčali u stravičnom begu od nepoznate vreline, užarenih oblaka i bola koji ih je prljio i sagorevao. Vatru su prvi put videli i odmah osetili stihiju užasa.

Cela prestonica Taupeje do jutra je bila na nogama. To je bila prva noć u kojoj je svetlelo kao da im se blizu prikrala zvezda Tau Ceti. I svi su, iako u strahu i ogromnoj patnji videli princa Agaba kako sa nekom užasnom nemani seje smrt i bol. I nisu znali gde da pobegnu i kako da nađu spas.

Tog jutra Agab je sa zmajem krenuo dalje, sa željom da spali celu planetu, nadajući se da će se tako konačno smanjiti njegov zaptivajući gnev. Ali ništa se nije događalo, nije mu bilo lakše. To ga nije pokolebalo, verovao je da treba još vremena i vatre da to užasno osećanje na silu izađe iz njega.

Isto to jutro kraj velike vode okupili su se kralj Beat i ostali prinčevi da vide šta će da rade. Otac je tražio da svako kaže šta ima pa da se sazna šta se to dogodilo sa njegovim najmilim sinom koji je sva svoja znanja i dostignuća odjednom okrenuo protiv svoje porodice, naroda i planete.

– Mislim da ja mogu da pomognem – izađe ispred svih najstariji kraljev sin Kodo.            – Znam gde ćemo naći odgovore na sva pitanja. Sada mi nije žao što sam ga pratio i krišom gledao gde skriva svoje tajne.

Kodo ih povede a oni krenuše za njim između spaljenih kuća, kroz krike Taupejaca koji su se u gomilama previjali u bolu od spaljenih krljušti i crvenih lica. Popeše se svi uz stepenice koje su vodile ka velikoj Agabovoj odaji. U njoj, među rasturenim spaljenim instrumentima i polupanim izumima Kodo pronađe sakrivenu rupu u zidu i u njoj malu ljubičastu knjižicu – Agabov dnevnik. Zavladao je tajac koji se mešao sa strahom od onoga što unutra piše.

…Na planeti najlepših boja i najumilnijih zvukova našao sam svoju sreću. Prvi put u srcu titraj koji mi je dao krila i učinio da mi ceo život zaliči na san, na mirisno proleće koje nisam ni znao da postoji. A sve su mi to donela samo njena dva oka… Našao sam sve odgovore šta je zapravo život – samo jedan osećaj koji se kao svetlost širi svemirom i ne poznaje nikakve granice ni prepreke…

– Znači na plavoj planeti ipak ima života…– iznenadi se kralj.

Kodo prevrnu nekoliko stranica i zaustavi se na poslednjoj ispisanoj.

… Onoga dana kada sam odlazio, srušila mi je ceo svet. Verovao sam da će poći sa mnom, u daleke predele Taupeje, gde bi bila princeza i imala sve što poželi. A ona… rekla je da voli nekog drugog i da sam bio kao neki lep san u njenom životu. Takav bol koji oduzima dah nikada nisam osetio.

Želeo sam samo da prestane patnja, da me ne bude iskidani snovi koji podsećaju da je više nemam, da i ona pati kao što patim ja, da se sprži sve što joj daje život. Zato sam sa Zemlje poneo jednu malu iskru od koje nastaje vatra. Kada se moj svet ruši, zašto drugi da budu srećni… Pa jednog dana da nestane i njen…

– Zar da žena bude razlog da se unište moji podanici?! – uzviknu ljutito kralj. – Pa bar ih na Taupeji ima koliko god hoće! Ko je ta devojka, hoću odmah da znam.

– Evo i njene slike. Piše: Agabu od Maje.

– Kodo, hoću da ovog trena sedneš u Agabov brod, odeš na Zemlju i dovedeš tu devojku. Jedino ona može da spasi moj narod i moju planetu. Odmah, jesi li me čuo?! – razgnevi se kralj Beat.

Tri dana i tri noći čekali su prinčevi sa ocem kraljem da Kodo dovede Maju sa njene plave planete. Tri dana i tri noći Agab je sa svojim ogromnim krilatim zmajem palio gradove i sela. U rano jutro, kad je Tau Ceti tek izvirao iz velike vode, na Taupeju prvi put kroči jedno biće sa druge planete – uplašena Maja kose plave poput talasastog žita sa njene Zemlje. Pristade da pomogne a oni joj obećaše da će je brzo vratiti kući, ako već ne želi da postane njihova princeza.

Nađoše Agaba kako sedi pored umornog zmaja kome je u snu kroz nozdrve izlazio dim. Gledao je u nebo, tamo gde je na desetine svetlosnih godina lebdela Zemlja. Oseti odjednom jednu meku ruku na ramenu. Okrenu se i sva osećanja koja je u sebi nosio prodrmaše mu telo iz temelja.

– Agabe, došla sam da te molim da poštediš svoju zemlju, svoju planetu i ove dobre ljude koji te vole. Ti si divan, videla sam to u tvojim očima koje umeju da osete ljubav. Ja nisam za tebe i ti ćeš sigurno jednog dana biti srećan, ali ja te preklinjem da ne činiš zlo jer tako nikada nećeš naći spokoj, samo novu patnju. Molim te, Agabe… – drhtavo je govorila Maja molećivo gledajući u prinčeve zamagljene oči koje su se punile suzama.

On pogleda u nju, pa u oca i braću koji su ga gledali sa iščekivanjem i strepnjom. Pa u narod koji se polako okupljao iza njih, izmučen, osmuđen, sa beznađem u očima.

– Prestaću. Ali nikada neću biti srećan – reče tiho, okrete se, probudi zmaja i povede ga sa sobom.

– Hvala ti, devojko, ako se ikada predomisliš, voleo bih da budeš deo moje porodice – reče kralj Beat pun olakšanja Maji.

– Hvala, vrlo ste ljubazni, ali ja bih ipak da pođem kući – reče Maja zamišljeno gledajući za Agabovim obrisom koji se gubio u daljini.

 

Tog dana Maja se vratila na Zemlju. Agab je to gledao sa obale velike vode. Osetio je tugu za koju je znao da nikada neće proći. Kada je Kodo vratio njegov brod, on je seo u njega i sa sobom poveo zmaja, da se nikad ne vrati i luta po svemiru dok ne nađe utehu.

I sada, kad u zalasku Tau Cete Taupejci sede, piju napitak od taupe i vide u beskrajnom nebeskom krugu zvezdu padalicu koja zašušti vatrenim sjajem kažu da to Agab još uvek oseća gnev i tera zmaja sve dalje i dalje da zaboravi na Maju i blistavu plavu planetu na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas.

space-1728186_960_720

izvor: pixabay.com

4

Basna o divljoj patki

patka molly hashimoto

painting by Molly Hashimoto

Anđa se izlegla iz jajeta divlje patke u gnezdu na rubu bare, gde su najgušći trska i šaš. I odmah je počela da pravi probleme roditeljima. Kvakala je najviše od sve braće i sestara, pričali su da nisu znali kako da je smire jer je tako mogla da privuče grabljivice i sve ih ugrozi.

Čim je malo porasla, počela je da zjaka ka nebu. Nikome nije bilo jasno zašto, ali ona je znala – čekala je kormorana koji je svake jeseni i proleća išao tamo-vamo, kao i sve ostale ptice selice. A on je umeo tako da priča da bi se Anđa obeznanjivala.

– Mala, jel‘ se sećaš ti šta smo mi pričali prošle godine? – upita kormoran kad je skupio svoja velika crna krila.

– Pa, sećam se – reče Anđa s mukom skrivajući radost u glasu.

– Sećaš se, znači, da sam ti rekao da si isuviše zgodna za ovu baruštinu i selendru, da si za mnogo lepši svet? I da te vidim kao najlepšu divlju patku u ribnjaku najlepše vile koju sam ikada video? A znaš da sam prešao pola sveta i prošao sito i rešeto… – reče razmetljivo.

– Znam – reče Anđa sa zvezdama u očima.

– Mislim da su ti dovoljno ojačala krila da kreneš u svet. Naravno, ako imaš hrabrosti za to – sakri kormoran lukav osmeh u glasu.

– Naravno da imam – reče Anđa. – Šta me ovde zadržava? Prostaci i primitivci što gaču po bari i samo mi dižu pritisak… Od prošle godine mislim na tvoje reči! I ne mogu da dočekam da vidim taj tvoj veliki svet! – uskliknu žudno.

Sledećeg jutra, pred samo svitanje, izvuče se Anđa iz trske i šaša, zaboravi na sve savete koji su joj patrijarhalni roditelji davali i pobeže sa kormoranom u veliki svet.

Doleteše brzo iznad velikog crvenog krova oko koga se protezalo ogromno prostranstvo šuma i travnjaka ukrašenih belim figurama labudova, lavova i nekih malih ljudi i fontanama koje su bljuvale vodu u vis.

– Ovde ćemo da se smestimo, u ribnjak velikog bogataša koji tu skuplja najlepše ptice iz celog sveta. Imaćemo hrane u izobilju, sunce, pesmu i igru. Biće nam sjajno! – reče kormoran vrteći se u vazduhu.

– Sjajno… – zaneseno reče Anđa.

Odjednom joj zaglušujući pucanj prekide reč. Anđa se spovede u letu i poče da pada kljunom nadole. Dok joj se vrtelo u glavi a ispod krila širila bol, tresnula je u visoku travu i osetila sve bliže dahtanje lovačkih pasa. Bila je ulov za bogatašku zabavu. Iste večeri ležala je na stolu reš pečena uz krompire i zelenu salatu.

Naravoučenije: ako si divlja patka, ne moraš ispasti guska.

 

8

Sašina tajna

vila

izvor: pixabay.com

Probudilo ga je kloparanje točkova velike kočije. Zaspao je u majčinom krilu a noge su mu bile prekrivene mekim ćebetom. Video je iznad sebe njene brižne oči, a pored nepregledno zlatno more žitnih polja kako se talasaju pod modrim nebom.

Saša ni sam nije znao koliko je spavao, ali setio se da ga majka vodi na dedino veliko imanje sa starim zamkom u kome je nekada najradije provodio leta penjući se po starim dudovima.

Sada ga je vodila da ozdravi. Da prohoda. Da zaboravi na onaj strašan dan kada se sakrio od svih i popeo na visoko brdo kraj plavetne Tise ne bi li se sećao kako ga je otac tu u velikom čamcu vodio da love ribu u maglovita praskozorja. I onaj tren kad se okliznuo i skotrljao sve dok ga bez svesti nisu pronašli.

Majka je danima plakala i ljubila ga u kosu srećna što je živ. I lekari su govorili da ga je samo čudo spasilo. Ali onda je otkrio da ne može više da hoda. Nije bilo doktora koga nisu doveli i svaki je rekao isto: može da hoda, ali zbog nečega ne želi. Budite strpljivi, i hod će se vratiti, samo kad Saša ponovo postane srećno dete.

Znala je majka da je on patio jer je otac otišao i nikako nije mogla da mu dokaže da će se sigurno vratiti. Nije verovao. Pa ne bi majka toliko plakala zatvorena u svojoj sobi, mislio je jednom kada je krišom video kako leži na velikom krevetu pod svilenim baldahinom i jeca. Uzalud mu je ponavljala da je to bilo samo jer joj mnogo nedostaje.

Sada će na dedinom velikom starom imanju ponovo biti onaj stari, verovali su. Ali ništa. Svi su na njega pazili, donosili mu limunade dok bi prekriven mekim ćebetom ležao na stolici pod hladom starih dudova, spremali kolačiće od čokolade koje je najviše voleo, ali ništa.

Najviše bi voleo kad ga odnesu u dedin kabinet prekriven policama sa knjigama od poda do stropa i udisao njihov miris zasenčen zavesama od teškog brokata. Jednog dana deda mu je pronašao jednu staru knjigu, još iz njegovog detinjstva. Bile su to bajke pisane još u prethodnom veku. Od tog dana kao da se neka svetlost uselila u starinsku sobu punu senki i prašine koja pleše pod ponekim zrakom sunca koji se probije do njene tame.

U carstvu bajki Saša je stekao mnoge nove prijatelje, vilinsku princezu kao paperje tananog stasa, njenog odanog paža sa cipelicama koje su se napred savijale poput puževe kućice, njenog malog brata vilenjaka koji je pravio na stotine nestašluka, baš kao i on dok je mogao da hoda, i staru dadilju, koja je pazila da sve bude kako treba.

Kad bi jako zatvorio oči i zaboravio na sve oko sebe, Saša bi uspeo da uđe u njihov svet. Sedeo bi u velikom dvorcu i slušao kako vilinska princeza svira violinu i ta melodija kao da je grejala njegovo srce. Paž bi je u potaji s divljenjem gledao, mali brat bi smišljao kako da joj pokida neku žicu, a dadilja bi sedela s pletivom i blago se osmehivala.

Jednog dana vilinska princeza je prestala da svira i zagledala se u njega. Tada je sa strepnjom shvatio da i oni njega vide i to ga je silno uplašilo. Ali nije bilo razloga, ona mu je poklonila osmeh od koga je plesalo srce i pozvala ga da sedne kraj nje. Uživao je u njenom sviranju i video da ga i ostali ljubopitljivo gledaju ali mu se i osmehuju. Na zidu prekoputa stajalo je veliko ogledalo obrubljeno biserima sitnim poput suza koje je umeo da isplače u svojoj samoći, a u odrazu video je mladića. Odmah je shvatio da je to on. U bajci imao je obličje najlepšeg princa.

Svakoga dana, kada popodne padne na stari dedin zamak i svi u njemu zadremaju, Saša bi odlazio u vilinski svet princezin. Šetao bi sa njom njenim čarobnim vrtovima u kojima su leptiri bili veliki i sjajni i lepetom krila ispuštali zvuke poput najlepših pesama sa njene violine. Ruže su mirisale još lepše i od onih najcrvenijih iz dedinog vrta, a on je bio snažan i hodao sa vilom kao da nikada u ovom drugom svetu nije bio bolestan.

I uživao je u tim časovima ispunjenim čarolijom sve dok jednog dana, kad je krenuo na svoje neobično popodnevno putovanje, nije zatekao staru dadilju, paža i malog vilenjaka kako rone teške suze. Uplašili su ga ti jecaji koji su ga podsećali na one majčine na velikom krevetu pod svilenim baldahinom. Rekli su mu da je te noći zli čarobnjak iz susednog carstva oteo vilinsku princezu jer je odavno već želeo da mu bude žena, a ona ga je s gnušanjem odbijala.

Video je kako gledaju u njega sa nadom, kao da samo on može da joj pomogne i izbavi je iz dvorca na vrhu visokih kamenih zidina, koji je zbog stalnog čarobnjakovog gneva stalno obavijen tamnim oblacima. I Saša se uspravio, snažan i odlučan. I obećao da će sve biti u redu, on će spasiti vilinsku princezu.

Stara dadilja tada mu je dala veliku prašnjavu knjigu u kojoj je bila zapisana istorija vilinske porodice i u njoj priče kako su se nekada spasavale ugrabljene princeze. Celo popodne čitao je Saša šta treba da radi. I na kraju otkrio: u velikim štalama iza vilinskog dvorca u najudaljenijem delu nalazi se ružan i star konj a pod njim iscepana vreća na kojoj spava.

Pomalo uplašen, ali skrivajući strah i od sebe, otišao je do štala. I zaista, tamo je bilo sve kao u staroj knjizi. Kad je prišao isluženoj ragi i pomilovao je  po zaprljanoj grivi, konj se odjednom pretvorio u krilatog vranca, sjajne dlake koja se prelivala pod Sašinim prstima. Ispod njega iscepana vreća pretvorila se u viteško odelo od sitnih čarobnih metalnih prstenova preko koga su ležali metalni šlem i veliki zlatni mač. Znao je da ga tako niko ne može pobediti i navukao ga na sebe, seo na krilatog konja, uzeo čarobni mač u ruke i spremno poleteo ka visokom tamnom dvorcu zlog čarobnjaka.

Nije bilo teško naći ga, samo je trebalo tražiti najgušći tamni oblak. A kada je uronio u njega, osule su ga strele čarobnjakovih čuvara. One kao da su se slivale niz glatku dlaku krilatog konja, a odbijale od njegovog viteškog odela. Lako je stigao do najviše kule, gde je čarobnjak, videvši da on dolazi, stvorio vrtloge u oblacima i podigao veliku oluju. Vetar je kidao drveće i bacao ga na Sašu, ali krilati konj leteo je kao lagano pero, izbegavajući smrt. Tada je čarobnjak sručio strašan pljusak, ali je Saša spustio poklopac svog metalnog šlema i sačuvao lice od bujice koja se slivala iz tamnih oblaka. A onda je čarobnjak, u najvećem gnevu, iz oblaka dozvao munje i prstima ih usmerio na hrabrog momka. Saša ih je dočekao zlatnim mačem i u odblesku vratio pravo u čarobnjakove oči. U strašnom vrisku, pao je sa najviše kule niz litice u provaliju.Nebo se istog časa razvedrilo i postalo plavo kako nikada nije bilo. Vilinska princeza je bila slobodna.

Sledećeg jutra, kada se Saša probudio, naspavan od teških borbi u svojim svetovima, dočekao ga je deda kraj uzglavlja. Javljao mu je srećnu vest: otac i majka to veče dolaze po njega i vode ga kući. Osmeh mu se razlio po licu.

Tog popodneva Saša je dremao u ružičnjaku. Srce mu je pevalo zbog očevog povratka, ali i tugovalo zbog rastanka sa vilinskom princezom, jer znao je da ona živi samo u tami zavesa od teškog brokata dedinog kabineta. Ali, odjednom, došla mu je u polusan.

„Htela sam da te vidim“, rekla je svojim glasom u kome se skrivala najlepša melodija njegovog srca.

„Moram nešto da ti kažem“, tužno joj se obratio Saša. „Ja uopšte nisam snažan i hrabar mladi princ koji je s tobom danima šetao i oslobodio te od čarobnjaka. Ja sam dečak, koji čak ne može ni da hoda“

„Znam ja to“, sa nežnim osmehom mu je rekla vila. „Znam od prvog dana i zato što si me spasio, volela bih i ja tebi da pomognem.“

„Ali, kako? Ja i dalje ne mogu da hodam.“

„Možeš“, odgovorila mu je vila strpljivo. „Kad si mogao da budeš toliko hrabar da me oslobodiš od najstrašnijeg čarobnjaka u vilinskom svetu, imaćeš hrabrosti i da hodaš. Probaj pa ćeš videti.“

„Kako ću sam?“, uplašio se Saša.

„Nećeš biti sam, sedeću na tvom ramenu“, rekla mu je vila.

Saša se polako oslonio na rukohvate stolice, zbacio meko ćebe i oslonio se na noge. Držale su ga! Napravio je bojažljiv korak, pa još jedan i čuo vilin glas sa svog ramena:

„Vidiš da možeš? Ti sad možeš sve!“

„Voleo bih da uvek budeš tu“, rekao je Saša kroz suze.

„I biću“, odgovorila mu je vila „uvek na tvom ramenu i jedino ćeš me ti videti. Biću samo tvoja tajna.“

Kada su te večeri roditelji došli, Saša ih je sačekao na stepenicama dvorca. Majka je plakala od radosti i suzama mu kvasila kosu. Otac ga je podigao u vis i rekao mu da već počinje da liči na momka. Svi su ga gledali kako hoda i radovali se njegovoj sreći.

A on je, pažljivo, da niko ne vidi, namignuo vili na svom ramenu znajući da će uz svoju malu  tajnu uvek biti snažan i hrabar.

 

 

14

Senka kavkaske princeze

fantasy-782001_960_720

Nekada davno, pre mnogo vekova, pod starim ugašenim kavkaskim vulkanom, živela je princeza. Usamljena u svom velikom dvorcu opasanom visokim kamenim zidinama, sedela bi često sama u svojim odajama u najvišoj od svih kula. Otkad joj je roditelje odnela kuga, jer ona, znate, ne bira da li pohodi tela prosjaka ili careva, morala je sama da vlada svojom carevinom podno Kavkaza.

Princeza je rođena u mukama svoje majke carice jednog svetlog jutra kada se sunce veselo razbaškarilo na nebu i kao da se radovalo novom životu. Čim je prestao njen prodorni plač, uhvatila je majku ručicom za prst i pogledala je očima plavim kao reka koja izvire u brdima iznad Bajkala. Bio je to zavičaj njene majke, a reka se zvala Lena. Tako je i princeza ponela to ime.

Vladala je s lakoćom, kao da joj je to od bogova bilo dato. Volela je da silazi među svoje nemirne podanike i sa pratnjom jaše na konjima dok im snažne sapi ne zadrhte od umora. Lutala bi gustim kavkaskim šumama i udisala mirise paprati i tamnih četinara. Jurila bi na konju niz brda sve do stepa velike visoravni, gde bi se trkala sa vetrom i stavljala na muke najbolje ratnike svoje pratnje, koji bi i sami jedva stizali tu nežnu priliku čija bi kosa vijorila zlatnim sjajem.

Jednog dana u hladu velikog hrasta usred prostranstva velike visoravni ugledala je neke ljude kako sede oko vatre. Među njima bila je samo jedna devojka, kose i očiju tako plavih kao u odblesku ogledala princeze Lene. Svi iz pratnje su se zgledali jer iako je ova devojka bila u muškom odelu od teške samurovine i zapletene kose, videlo se da je princezi slična kao njena senka.

Dok su oni jahali ka planini, devojka se vratila vatri i sela zamišljeno gledajući u nju. I nije bila jedina, svi koji su je okruživali uzdisali su i brinuli teške brige. Kako se vratiti među svoje i nadoknaditi izgubljeno vreme potrebno za put.

Ova mala zabrinuta grupa izgubila se u jednoj strašnoj noći kada je mećava zavejala podnožje Karpata. Kada su se ujutru obreli u beskrajnom belom prostranstvu, obradovali su se što su makar živi. A onda su krenuli polako, niz parče po parče zemlje pod sivim teškim nebom, na put.

Tvrdoglavi, kao i svi Sloveni koji su se u grupama rasuli na sve strane sveta kada su od modrog Dnjepra krenuli daleko na jug, i oni su lutali verujući da idu putem kojim ih vodi srce. I nadali se da će opet sresti sve svoje, ili bar ono što je od njih preostalo u onoj strašnoj noći. Ali na nebu tih noći nije bilo zvezda, skrivali su ih tamni oblaci koji su nosili snegove i oni su se, idući pogrešnim putem preko Krima, lagano sve više približavali padinama Kavkaza.

Čim su ostali sami od svih, poveo ih je najstariji među njima, stari slovenski ratnik Vuk, od rođenja predodređen da štiti slabije i od zlih sila i od neprijatelja. Ovaj put imao je mnogo posla jer nepoznati kraj svima je ulivao strah, pa i njemu samom.

Najmlađa od svih bila je devojka zlatne kose i očiju plavih poput velikih sibirskih reka – Iskra, kojoj bi se zenice u tami širile i duboko u sebi nosile plamen, sačuvan još od one hladne noći kad se prvi put oglasila prodornim plačem pod zvezdama pored starog ognjišta.

Uz nju, kao verna sena još od najmlađih dana, išao je Ognjen, sada već stasit mladić, željan nadmetanja svojim starim slovenskim mačem sa svakim iz svog plemena, najviše radi dokazivanja pred Iskrom. Živeo je za njen osmeh, još od onih dana kada su se kao deca jurili po obalama Dnjepra i bacali kamenčiće u vodu. I sada je bio spreman da ode na kraj sveta za njom i učini sve samo da vrati sjaj u njenom tužnom oku.

I baš tog dana, kada se princeza Lena sa svojom pratnjom vraćala u svoj dvorac, gusta šuma bila je nekako tiša nego inače. Kao da su i ptice utihnule, u nekom zloslutnom iščekivanju. I odjednom, kako to obično biva pa opasnost iskoči kad se čovek najmanje nada, sa grana visokog drveća kao da su popadale crne prilike i oborile ratnike na zemlju. Vezali su ih i princeza Lena je ostala sama, oči u oči sa tamnim ljudima, čije su zle oči sevale poput olujnog neba. Poveli su je sa sobom, rekavši pre toga vezanim ratnicima da će je vratiti kada budu dobili blago iz skrivene odaje njenog dvorca.

Kada je princeza Lena, preplašena ali ipak uzdignute glave, otišla sa njima, ratnici su nekako uspeli da se odvežu i, posramljeni, pohitali u dvorac da jave da se dogodila velika nesreća. Tamo ih je dočekao stari čarobnjak, najmudriji podanik carstva princeze Lene,  sa kojim se ona savetovala šta da čini uvek kad bi bila u nekoj dilemi.

Da, rekao je čarobnjak, u skrivenoj odaji u dvorcu nalazi se blago kakvo je retko ko ikada video. Bilo je tu dragog kamenja svih vrsta, kao krv crvenih rubina, modrih safira i svetlucavih dijamanata, mnogo zlata, ogrlica i niski bisera. Svo bogatstvo kavkaskog carstva ležalo je u toj odaji. A sada je vredelo koliko i Lenin život.

Dugo je čarobnjak razmišljao šta da radi, a onda, kada je jedan od ratnika rekao da su tog dana u ravnici ugledali devojku koja izgleda poput senke princeze Lene, znao je šta treba da se radi.

Te noći ratnici su se lagano prikrali stepi i starom hrastu usred velike visoravni. Kiša koja je padala ugasila je vatru, a umorni ostatak slovenskog plemena spavao je teškim snom ispod širokih grana. Stavili su Iskri ruku preko usta da uguše njen krik, stavili joj vreću preko glave i tiho je odneli sa sobom.

Kada je sunce počelo da se pomalja sa istoka, Ognjen je otkrio da Iskre nema pored njega. Skočio je kao oparen i počeo da je traži i doziva po stepi. I ostali su je tražili, ali nje nigde nije bilo. Bilo je vreme da krenu dalje svojim putem, ali Ognjen nije hteo ni da čuje. Uzalud ga je stari Vuk molio da krene sa njima, on je odbijao, rekao im je neka idu, a on će se umiriti i pustiti srce da ga vodi i tako pronaći Iskru, ma gde bila.

Tako je ostao sam, krijući i od samog sebe koliko se plaši. A onda se podsmehnuo sebi i odlučio da zatvori oči i pusti da ga povede srce. I zaista, ono kao da je znalo, usmerilo ga je ka visokom Kavkazu, ka dvorcu princeze Lene.

A gore, u njemu, čarobnjak je smešao napitak kojim su Iskru pojili čim su je, preplašenu, odvezali. Bilo im je potrebno da niko od podanika carstva ne sazna da princeze nema. Znao je čarobnjak dobro kako bi se nemiran narod rado razmileo da po dvorcu potraži to blago o kome se samo pričalo ali ga niko nije video. Zato je bila potrebna Iskra, da sedi na tronu dok ne smisle kako da vrate princezu. Jedino što u svojoj pomućenoj svesti ona nije znala, bila je kazna kojom se kažnjavao svako ko sem princeze sedne na tron – smrt.

Da bi je što pre vratio, čarobnjak je otišao u skrivenu odaju sa blagom, čiji je ključ čuvao skriven u staroj škrinji Lenine carice majke i u njoj pronašao plameni kamen koji je mogao da ocrta stope svih ljudi na zemlji, običnom oku nevidljive. Tako je pronašao gde su tamni ljudi sa zlim očima skrivali princezu.

Dok su kavkaski ratnici žurili da oslobode svoju gospodaricu, Ognjena je srce dovuklo do velikog dvorca. Ušao je krišom i peo se stepenicama, kao da ga je neko nevidljivom rukom vodio. U odaji najviše kule ugledao je svoju Iskru kako sedi kraj prozora i zgaslim pogledom gleda u sunce koje je umiralo za Kavkazom. Prišao joj je radostan, ali se sledio od njenih izbledelih očiju i ugašenog plamena u velikim zenicama. Uzalud joj je govorio, podsećao ko je, ona kao da ga ništa nije razumela.

A onda su se čuli topoti koraka uz visoko stepenište. Ratnici su dolazili da obave svoj zadatak. Čim su princezu Lenu oslobodili od tamnih ljudi sa zlim očima, Iskru je čekala smrt.

Uzalud se Ognjen borio svojim velikim slovenskim mačem koji je već tri generacije pripadao njegovim hrabrim precima. Iskusni kavkaski ratnici posekli su mu lice iz koga je šiknula krv i samo je poslednjim pogledom mogao da nasluti da je Iskra, dotad mirna kao da se oko nje ništa ne dešava, počela da shvata gde se nalazi. Bilo je kasno, ratnici su izvršili svoj zadatak i Iskru i Ognjena bacili sa najviše kule, dok su ih dole čekali divlji psi, kao i uvek motajući se oko dvorca, gladni i besni.

Ni princeza Lena nije dugo poživela. Pričalo se po dvorcu da više ni ne izlazi iz svoje odaje u visokoj kuli plašeći se da je svuda prati Iskrin duh. Pričali su i da je stalno gledala u svoju senku, a ona je samo naizgled bila njena, inače je pravila pokrete kao da je neko biće za sebe. I sveća je umela jače da pucketa i iskri u tamnim noćima kao da gori nekim plamenom koji nije sa ovoga sveta. Tada bi se mogli čuti neljudski krici užasnute princeze Lene.

Otad je prošlo mnogo vekova. Stari dvorac princeze Lene odavno se urušio, ostale su samo velike kamene zidine da podsećaju na neke davne dane. Samo još, kažu stanovnici Kavkaza, noću kad je pun mesec po nebu kao da igraju dve senke. To se Iskra i Ognjen još po nebu jure, kao kad su kao deca trčali po obalama Dnjepra i u njega bacali kamenčiće.