6

Sašina tajna

vila

izvor: pixabay.com

Probudilo ga je kloparanje točkova velike kočije. Zaspao je u majčinom krilu a noge su mu bile prekrivene mekim ćebetom. Video je iznad sebe njene brižne oči, a pored nepregledno zlatno more žitnih polja kako se talasaju pod modrim nebom.

Saša ni sam nije znao koliko je spavao, ali setio se da ga majka vodi na dedino veliko imanje sa starim zamkom u kome je nekada najradije provodio leta penjući se po starim dudovima.

Sada ga je vodila da ozdravi. Da prohoda. Da zaboravi na onaj strašan dan kada se sakrio od svih i popeo na visoko brdo kraj plavetne Tise ne bi li se sećao kako ga je otac tu u velikom čamcu vodio da love ribu u maglovita praskozorja. I onaj tren kad se okliznuo i skotrljao sve dok ga bez svesti nisu pronašli.

Majka je danima plakala i ljubila ga u kosu srećna što je živ. I lekari su govorili da ga je samo čudo spasilo. Ali onda je otkrio da ne može više da hoda. Nije bilo doktora koga nisu doveli i svaki je rekao isto: može da hoda, ali zbog nečega ne želi. Budite strpljivi, i hod će se vratiti, samo kad Saša ponovo postane srećno dete.

Znala je majka da je on patio jer je otac otišao i nikako nije mogla da mu dokaže da će se sigurno vratiti. Nije verovao. Pa ne bi majka toliko plakala zatvorena u svojoj sobi, mislio je jednom kada je krišom video kako leži na velikom krevetu pod svilenim baldahinom i jeca. Uzalud mu je ponavljala da je to bilo samo jer joj mnogo nedostaje.

Sada će na dedinom velikom starom imanju ponovo biti onaj stari, verovali su. Ali ništa. Svi su na njega pazili, donosili mu limunade dok bi prekriven mekim ćebetom ležao na stolici pod hladom starih dudova, spremali kolačiće od čokolade koje je najviše voleo, ali ništa.

Najviše bi voleo kad ga odnesu u dedin kabinet prekriven policama sa knjigama od poda do stropa i udisao njihov miris zasenčen zavesama od teškog brokata. Jednog dana deda mu je pronašao jednu staru knjigu, još iz njegovog detinjstva. Bile su to bajke pisane još u prethodnom veku. Od tog dana kao da se neka svetlost uselila u starinsku sobu punu senki i prašine koja pleše pod ponekim zrakom sunca koji se probije do njene tame.

U carstvu bajki Saša je stekao mnoge nove prijatelje, vilinsku princezu kao paperje tananog stasa, njenog odanog paža sa cipelicama koje su se napred savijale poput puževe kućice, njenog malog brata vilenjaka koji je pravio na stotine nestašluka, baš kao i on dok je mogao da hoda, i staru dadilju, koja je pazila da sve bude kako treba.

Kad bi jako zatvorio oči i zaboravio na sve oko sebe, Saša bi uspeo da uđe u njihov svet. Sedeo bi u velikom dvorcu i slušao kako vilinska princeza svira violinu i ta melodija kao da je grejala njegovo srce. Paž bi je u potaji s divljenjem gledao, mali brat bi smišljao kako da joj pokida neku žicu, a dadilja bi sedela s pletivom i blago se osmehivala.

Jednog dana vilinska princeza je prestala da svira i zagledala se u njega. Tada je sa strepnjom shvatio da i oni njega vide i to ga je silno uplašilo. Ali nije bilo razloga, ona mu je poklonila osmeh od koga je plesalo srce i pozvala ga da sedne kraj nje. Uživao je u njenom sviranju i video da ga i ostali ljubopitljivo gledaju ali mu se i osmehuju. Na zidu prekoputa stajalo je veliko ogledalo obrubljeno biserima sitnim poput suza koje je umeo da isplače u svojoj samoći, a u odrazu video je mladića. Odmah je shvatio da je to on. U bajci imao je obličje najlepšeg princa.

Svakoga dana, kada popodne padne na stari dedin zamak i svi u njemu zadremaju, Saša bi odlazio u vilinski svet princezin. Šetao bi sa njom njenim čarobnim vrtovima u kojima su leptiri bili veliki i sjajni i lepetom krila ispuštali zvuke poput najlepših pesama sa njene violine. Ruže su mirisale još lepše i od onih najcrvenijih iz dedinog vrta, a on je bio snažan i hodao sa vilom kao da nikada u ovom drugom svetu nije bio bolestan.

I uživao je u tim časovima ispunjenim čarolijom sve dok jednog dana, kad je krenuo na svoje neobično popodnevno putovanje, nije zatekao staru dadilju, paža i malog vilenjaka kako rone teške suze. Uplašili su ga ti jecaji koji su ga podsećali na one majčine na velikom krevetu pod svilenim baldahinom. Rekli su mu da je te noći zli čarobnjak iz susednog carstva oteo vilinsku princezu jer je odavno već želeo da mu bude žena, a ona ga je s gnušanjem odbijala.

Video je kako gledaju u njega sa nadom, kao da samo on može da joj pomogne i izbavi je iz dvorca na vrhu visokih kamenih zidina, koji je zbog stalnog čarobnjakovog gneva stalno obavijen tamnim oblacima. I Saša se uspravio, snažan i odlučan. I obećao da će sve biti u redu, on će spasiti vilinsku princezu.

Stara dadilja tada mu je dala veliku prašnjavu knjigu u kojoj je bila zapisana istorija vilinske porodice i u njoj priče kako su se nekada spasavale ugrabljene princeze. Celo popodne čitao je Saša šta treba da radi. I na kraju otkrio: u velikim štalama iza vilinskog dvorca u najudaljenijem delu nalazi se ružan i star konj a pod njim iscepana vreća na kojoj spava.

Pomalo uplašen, ali skrivajući strah i od sebe, otišao je do štala. I zaista, tamo je bilo sve kao u staroj knjizi. Kad je prišao isluženoj ragi i pomilovao je  po zaprljanoj grivi, konj se odjednom pretvorio u krilatog vranca, sjajne dlake koja se prelivala pod Sašinim prstima. Ispod njega iscepana vreća pretvorila se u viteško odelo od sitnih čarobnih metalnih prstenova preko koga su ležali metalni šlem i veliki zlatni mač. Znao je da ga tako niko ne može pobediti i navukao ga na sebe, seo na krilatog konja, uzeo čarobni mač u ruke i spremno poleteo ka visokom tamnom dvorcu zlog čarobnjaka.

Nije bilo teško naći ga, samo je trebalo tražiti najgušći tamni oblak. A kada je uronio u njega, osule su ga strele čarobnjakovih čuvara. One kao da su se slivale niz glatku dlaku krilatog konja, a odbijale od njegovog viteškog odela. Lako je stigao do najviše kule, gde je čarobnjak, videvši da on dolazi, stvorio vrtloge u oblacima i podigao veliku oluju. Vetar je kidao drveće i bacao ga na Sašu, ali krilati konj leteo je kao lagano pero, izbegavajući smrt. Tada je čarobnjak sručio strašan pljusak, ali je Saša spustio poklopac svog metalnog šlema i sačuvao lice od bujice koja se slivala iz tamnih oblaka. A onda je čarobnjak, u najvećem gnevu, iz oblaka dozvao munje i prstima ih usmerio na hrabrog momka. Saša ih je dočekao zlatnim mačem i u odblesku vratio pravo u čarobnjakove oči. U strašnom vrisku, pao je sa najviše kule niz litice u provaliju.Nebo se istog časa razvedrilo i postalo plavo kako nikada nije bilo. Vilinska princeza je bila slobodna.

Sledećeg jutra, kada se Saša probudio, naspavan od teških borbi u svojim svetovima, dočekao ga je deda kraj uzglavlja. Javljao mu je srećnu vest: otac i majka to veče dolaze po njega i vode ga kući. Osmeh mu se razlio po licu.

Tog popodneva Saša je dremao u ružičnjaku. Srce mu je pevalo zbog očevog povratka, ali i tugovalo zbog rastanka sa vilinskom princezom, jer znao je da ona živi samo u tami zavesa od teškog brokata dedinog kabineta. Ali, odjednom, došla mu je u polusan.

„Htela sam da te vidim“, rekla je svojim glasom u kome se skrivala najlepša melodija njegovog srca.

„Moram nešto da ti kažem“, tužno joj se obratio Saša. „Ja uopšte nisam snažan i hrabar mladi princ koji je s tobom danima šetao i oslobodio te od čarobnjaka. Ja sam dečak, koji čak ne može ni da hoda“

„Znam ja to“, sa nežnim osmehom mu je rekla vila. „Znam od prvog dana i zato što si me spasio, volela bih i ja tebi da pomognem.“

„Ali, kako? Ja i dalje ne mogu da hodam.“

„Možeš“, odgovorila mu je vila strpljivo. „Kad si mogao da budeš toliko hrabar da me oslobodiš od najstrašnijeg čarobnjaka u vilinskom svetu, imaćeš hrabrosti i da hodaš. Probaj pa ćeš videti.“

„Kako ću sam?“, uplašio se Saša.

„Nećeš biti sam, sedeću na tvom ramenu“, rekla mu je vila.

Saša se polako oslonio na rukohvate stolice, zbacio meko ćebe i oslonio se na noge. Držale su ga! Napravio je bojažljiv korak, pa još jedan i čuo vilin glas sa svog ramena:

„Vidiš da možeš? Ti sad možeš sve!“

„Voleo bih da uvek budeš tu“, rekao je Saša kroz suze.

„I biću“, odgovorila mu je vila „uvek na tvom ramenu i jedino ćeš me ti videti. Biću samo tvoja tajna.“

Kada su te večeri roditelji došli, Saša ih je sačekao na stepenicama dvorca. Majka je plakala od radosti i suzama mu kvasila kosu. Otac ga je podigao u vis i rekao mu da već počinje da liči na momka. Svi su ga gledali kako hoda i radovali se njegovoj sreći.

A on je, pažljivo, da niko ne vidi, namignuo vili na svom ramenu znajući da će uz svoju malu  tajnu uvek biti snažan i hrabar.

 

 

Advertisements
14

Senka kavkaske princeze

fantasy-782001_960_720

Nekada davno, pre mnogo vekova, pod starim ugašenim kavkaskim vulkanom, živela je princeza. Usamljena u svom velikom dvorcu opasanom visokim kamenim zidinama, sedela bi često sama u svojim odajama u najvišoj od svih kula. Otkad joj je roditelje odnela kuga, jer ona, znate, ne bira da li pohodi tela prosjaka ili careva, morala je sama da vlada svojom carevinom podno Kavkaza.

Princeza je rođena u mukama svoje majke carice jednog svetlog jutra kada se sunce veselo razbaškarilo na nebu i kao da se radovalo novom životu. Čim je prestao njen prodorni plač, uhvatila je majku ručicom za prst i pogledala je očima plavim kao reka koja izvire u brdima iznad Bajkala. Bio je to zavičaj njene majke, a reka se zvala Lena. Tako je i princeza ponela to ime.

Vladala je s lakoćom, kao da joj je to od bogova bilo dato. Volela je da silazi među svoje nemirne podanike i sa pratnjom jaše na konjima dok im snažne sapi ne zadrhte od umora. Lutala bi gustim kavkaskim šumama i udisala mirise paprati i tamnih četinara. Jurila bi na konju niz brda sve do stepa velike visoravni, gde bi se trkala sa vetrom i stavljala na muke najbolje ratnike svoje pratnje, koji bi i sami jedva stizali tu nežnu priliku čija bi kosa vijorila zlatnim sjajem.

Jednog dana u hladu velikog hrasta usred prostranstva velike visoravni ugledala je neke ljude kako sede oko vatre. Među njima bila je samo jedna devojka, kose i očiju tako plavih kao u odblesku ogledala princeze Lene. Svi iz pratnje su se zgledali jer iako je ova devojka bila u muškom odelu od teške samurovine i zapletene kose, videlo se da je princezi slična kao njena senka.

Dok su oni jahali ka planini, devojka se vratila vatri i sela zamišljeno gledajući u nju. I nije bila jedina, svi koji su je okruživali uzdisali su i brinuli teške brige. Kako se vratiti među svoje i nadoknaditi izgubljeno vreme potrebno za put.

Ova mala zabrinuta grupa izgubila se u jednoj strašnoj noći kada je mećava zavejala podnožje Karpata. Kada su se ujutru obreli u beskrajnom belom prostranstvu, obradovali su se što su makar živi. A onda su krenuli polako, niz parče po parče zemlje pod sivim teškim nebom, na put.

Tvrdoglavi, kao i svi Sloveni koji su se u grupama rasuli na sve strane sveta kada su od modrog Dnjepra krenuli daleko na jug, i oni su lutali verujući da idu putem kojim ih vodi srce. I nadali se da će opet sresti sve svoje, ili bar ono što je od njih preostalo u onoj strašnoj noći. Ali na nebu tih noći nije bilo zvezda, skrivali su ih tamni oblaci koji su nosili snegove i oni su se, idući pogrešnim putem preko Krima, lagano sve više približavali padinama Kavkaza.

Čim su ostali sami od svih, poveo ih je najstariji među njima, stari slovenski ratnik Vuk, od rođenja predodređen da štiti slabije i od zlih sila i od neprijatelja. Ovaj put imao je mnogo posla jer nepoznati kraj svima je ulivao strah, pa i njemu samom.

Najmlađa od svih bila je devojka zlatne kose i očiju plavih poput velikih sibirskih reka – Iskra, kojoj bi se zenice u tami širile i duboko u sebi nosile plamen, sačuvan još od one hladne noći kad se prvi put oglasila prodornim plačem pod zvezdama pored starog ognjišta.

Uz nju, kao verna sena još od najmlađih dana, išao je Ognjen, sada već stasit mladić, željan nadmetanja svojim starim slovenskim mačem sa svakim iz svog plemena, najviše radi dokazivanja pred Iskrom. Živeo je za njen osmeh, još od onih dana kada su se kao deca jurili po obalama Dnjepra i bacali kamenčiće u vodu. I sada je bio spreman da ode na kraj sveta za njom i učini sve samo da vrati sjaj u njenom tužnom oku.

I baš tog dana, kada se princeza Lena sa svojom pratnjom vraćala u svoj dvorac, gusta šuma bila je nekako tiša nego inače. Kao da su i ptice utihnule, u nekom zloslutnom iščekivanju. I odjednom, kako to obično biva pa opasnost iskoči kad se čovek najmanje nada, sa grana visokog drveća kao da su popadale crne prilike i oborile ratnike na zemlju. Vezali su ih i princeza Lena je ostala sama, oči u oči sa tamnim ljudima, čije su zle oči sevale poput olujnog neba. Poveli su je sa sobom, rekavši pre toga vezanim ratnicima da će je vratiti kada budu dobili blago iz skrivene odaje njenog dvorca.

Kada je princeza Lena, preplašena ali ipak uzdignute glave, otišla sa njima, ratnici su nekako uspeli da se odvežu i, posramljeni, pohitali u dvorac da jave da se dogodila velika nesreća. Tamo ih je dočekao stari čarobnjak, najmudriji podanik carstva princeze Lene,  sa kojim se ona savetovala šta da čini uvek kad bi bila u nekoj dilemi.

Da, rekao je čarobnjak, u skrivenoj odaji u dvorcu nalazi se blago kakvo je retko ko ikada video. Bilo je tu dragog kamenja svih vrsta, kao krv crvenih rubina, modrih safira i svetlucavih dijamanata, mnogo zlata, ogrlica i niski bisera. Svo bogatstvo kavkaskog carstva ležalo je u toj odaji. A sada je vredelo koliko i Lenin život.

Dugo je čarobnjak razmišljao šta da radi, a onda, kada je jedan od ratnika rekao da su tog dana u ravnici ugledali devojku koja izgleda poput senke princeze Lene, znao je šta treba da se radi.

Te noći ratnici su se lagano prikrali stepi i starom hrastu usred velike visoravni. Kiša koja je padala ugasila je vatru, a umorni ostatak slovenskog plemena spavao je teškim snom ispod širokih grana. Stavili su Iskri ruku preko usta da uguše njen krik, stavili joj vreću preko glave i tiho je odneli sa sobom.

Kada je sunce počelo da se pomalja sa istoka, Ognjen je otkrio da Iskre nema pored njega. Skočio je kao oparen i počeo da je traži i doziva po stepi. I ostali su je tražili, ali nje nigde nije bilo. Bilo je vreme da krenu dalje svojim putem, ali Ognjen nije hteo ni da čuje. Uzalud ga je stari Vuk molio da krene sa njima, on je odbijao, rekao im je neka idu, a on će se umiriti i pustiti srce da ga vodi i tako pronaći Iskru, ma gde bila.

Tako je ostao sam, krijući i od samog sebe koliko se plaši. A onda se podsmehnuo sebi i odlučio da zatvori oči i pusti da ga povede srce. I zaista, ono kao da je znalo, usmerilo ga je ka visokom Kavkazu, ka dvorcu princeze Lene.

A gore, u njemu, čarobnjak je smešao napitak kojim su Iskru pojili čim su je, preplašenu, odvezali. Bilo im je potrebno da niko od podanika carstva ne sazna da princeze nema. Znao je čarobnjak dobro kako bi se nemiran narod rado razmileo da po dvorcu potraži to blago o kome se samo pričalo ali ga niko nije video. Zato je bila potrebna Iskra, da sedi na tronu dok ne smisle kako da vrate princezu. Jedino što u svojoj pomućenoj svesti ona nije znala, bila je kazna kojom se kažnjavao svako ko sem princeze sedne na tron – smrt.

Da bi je što pre vratio, čarobnjak je otišao u skrivenu odaju sa blagom, čiji je ključ čuvao skriven u staroj škrinji Lenine carice majke i u njoj pronašao plameni kamen koji je mogao da ocrta stope svih ljudi na zemlji, običnom oku nevidljive. Tako je pronašao gde su tamni ljudi sa zlim očima skrivali princezu.

Dok su kavkaski ratnici žurili da oslobode svoju gospodaricu, Ognjena je srce dovuklo do velikog dvorca. Ušao je krišom i peo se stepenicama, kao da ga je neko nevidljivom rukom vodio. U odaji najviše kule ugledao je svoju Iskru kako sedi kraj prozora i zgaslim pogledom gleda u sunce koje je umiralo za Kavkazom. Prišao joj je radostan, ali se sledio od njenih izbledelih očiju i ugašenog plamena u velikim zenicama. Uzalud joj je govorio, podsećao ko je, ona kao da ga ništa nije razumela.

A onda su se čuli topoti koraka uz visoko stepenište. Ratnici su dolazili da obave svoj zadatak. Čim su princezu Lenu oslobodili od tamnih ljudi sa zlim očima, Iskru je čekala smrt.

Uzalud se Ognjen borio svojim velikim slovenskim mačem koji je već tri generacije pripadao njegovim hrabrim precima. Iskusni kavkaski ratnici posekli su mu lice iz koga je šiknula krv i samo je poslednjim pogledom mogao da nasluti da je Iskra, dotad mirna kao da se oko nje ništa ne dešava, počela da shvata gde se nalazi. Bilo je kasno, ratnici su izvršili svoj zadatak i Iskru i Ognjena bacili sa najviše kule, dok su ih dole čekali divlji psi, kao i uvek motajući se oko dvorca, gladni i besni.

Ni princeza Lena nije dugo poživela. Pričalo se po dvorcu da više ni ne izlazi iz svoje odaje u visokoj kuli plašeći se da je svuda prati Iskrin duh. Pričali su i da je stalno gledala u svoju senku, a ona je samo naizgled bila njena, inače je pravila pokrete kao da je neko biće za sebe. I sveća je umela jače da pucketa i iskri u tamnim noćima kao da gori nekim plamenom koji nije sa ovoga sveta. Tada bi se mogli čuti neljudski krici užasnute princeze Lene.

Otad je prošlo mnogo vekova. Stari dvorac princeze Lene odavno se urušio, ostale su samo velike kamene zidine da podsećaju na neke davne dane. Samo još, kažu stanovnici Kavkaza, noću kad je pun mesec po nebu kao da igraju dve senke. To se Iskra i Ognjen još po nebu jure, kao kad su kao deca trčali po obalama Dnjepra i u njega bacali kamenčiće.

 

 

2

Vatrene kočije boga Jarila

kocije-tviter

izvor: twitter.com

Jahao je tog dana kroz šumu jedan mladić u belom, na gizdavom konju, sav okićen poljskim cvećem i sa strukom klasja žita zadenutim za sedlo. Bio je to mladi slovenski bog Jarilo. Dok je pod konjskim kopitama prštalo već opalo prvo zarudelo lišće, zabrinuto je pogledavao ka suncu koje je svakim danom bilo sve niže nad horizontom. Stizala je jesen, osećao je u mirisima i lakim jutarnjim maglama.

A Jarilo nikako nije voleo jesen. Ne zato što je bio bog života i prolećnog lahora nego zato što je bio teško kažnjen.

Napola gnevno, a napola tužno žalio je svoju sudbinu. Kao da je on hteo da se rodi kao sin boga Peruna, najvećeg boga svih Slovena. I kao da je on kriv što se zbog nekih davnih sukoba dvojice braće stric Veles pretvorio u zmiju i ukrao ga jedne noći po rođenju, dok je spavao. Da bi ga odveo u svoj podzemni svet i da bi u njemu proveo svoje detinje dane.

Nije se Perun mnogo radovao kad je njegov sin uspeo da pobegne iz tamnih laguma Velesovih i izađe na svetlost dana. Nije se bunio ni kad se zaljubio u svoju sestru Moranu i odlučio da sa njom provede ceo život. Ali se mnogo naljutio kad je pogazio reč i poklekao pred čarima jedne pastirice koja se u vrbacima kupala i na kojoj su se kapi vode svetlucale kao hiljade malih dragulja. Toliko da ga je gromom ubio jednog toplog jesenjeg dana, a Moranu, iako ništa nije bila kriva, pretvorio u sparušenu babu krastavog nosa koja donosi zimu, jake mrazeve i huk hladnih severnih vetrova.

I jedva su drugi bogovi ubedili Peruna da poštedi svoga sina. Naposletku je pristao, ali pod uslovom da Jarilo živi kroz proleća i leta, a da hladne sive jeseni i zime provodi sa svojom ženom vešticom u dubokim tunelima Velesovim.

Ne, rekao je sebi u ovu ranu jesen bog Jarilo, zimus neću tugovati za suncem i oblacima. Ove zime biće onako kako ja kažem. Pa nisam zalud predvodnik tolikih ratova kada otac Perun to od mene zatraži. Pa nisam zalud ljudima uvek donosio toplinu, život i titraje svetlosti po modrim vodama. Tako je mislio i smišljao šta da radi.

I odjednom, setio se. Pobeći će daleko, tamo gde otac nikada neće moći da ga nađe. Ali znao je da mu ističu dani, osećao je to po noćima koje se sve duže baškare preko nebeskog svoda.

Poslednjeg dana leta Jarilo je skupio hrabrost i odlučnost. Istu onu kojom je prekrivao svoje lice kada je one odvažne vodio u ratove. Te noći ukrao je kočije boga Peruna. Iste one kojima njegov otac u vrelim danima podiže oluje i vozi se nebom kloparajući točkovima i praveći grmljavinu u oblacima. A ljudi se na zemlji  skrivaju da ih ne pogodi sjajnim munjama koje baca iz svojih očiju.

Kad su se konji uz nervozno rzanje napokon pokrenuli, ne poznajući ruke onoga ko njima upravlja, nebom se prolomio prasak. Začula se grmljavina kakva nikad nije i neko čudno škripanje, hučanje i tutnjanje kroz oblake, kao da se ceo svet ruši. Ljudi su se preplašili, strepeći od sopstvenog kraja, a bogovi poskakali iz svojih paperjastih postelja da vide koji se to neposlušnik igra. Videli su samo sjajan trag vatrenih kočija kojima je Jarilo pobegao.

Bežao je Jarilo sve dalje i sve više razbešnjivao konje, da požure, da ga odnesu daleko od oca i od žene veštice. Da pobegne negde daleko, gde niko neće znati ni ko je ni šta je. Gde će se skrivati u gustim šumama i loviti mlade srndaće kojima se tanki zraci sunca upetljavaju u prve rogove.

Ali, konji ga nisu slušali. Svojeglavi, već u peni i na izmaku snaga, zatresli su svojim vatrenim grivama i isprepletali svoja glomazna kopita. Kočija se prevrnula i uz tutnjavu i jeku koja se prolamala noćnim nebom, bog Jarilo se stropoštao kroz oblake i guste krošnje stoletnih hrastova pravo na jedan proplanak po kome se rasipala srebrnasta mesečeva svetlost.

Nedaleko odatle, na obali modrog jezera u kome se ogledao veliki mesec, vile su igrale kolo i visoko iznad sebe bacale zvezdani prah iz svojih dugih raspletenih kosa. Hvatale su se za ruke i okretale u krug. Opraštale su se od leta i pozdravljale dolazak jeseni.

A najmlađa među njima te noći je zaigrala po prvi put sa odraslim vilama. I u srcu osećala neku čudnu snagu od koje joj je drhtalo telo dok se oko njega meko obavijala haljina satkana od krila leptira, a u laganom dahu golicao nežan lahor, koji tek što se budio u njoj.

Usred njihove najradosnije igre, od kojih su i zlatne ptice ispuštale kliktaje od kojih su se orila nebesa, neki se neobičan tresak prolomio šumom. Odmah je sve stalo i vile su radoznalo pohitale da otkriju kakvo je to čudo palo sa neba i slomilo velike stoletne hrastove.

A pod njima slomljene kočije i jedan točak, koji je još tinjao u gustom dimu i sivom pepelu. Niz pokidane grane visio je drugi i okretao se kao da i dalje nekud hita. Topot konja još se čuo kroz šumu, a na zemlji, kao da spava, najlepši mladić koga su vile ikada videle.

Ona najmlađa odmah je sela i njegovu glavu spustila na svoje krilo. Iz mirisnog daha prosula mu je po licu čarobni vilinski prah od šumskog bilja. I mladi bog Jarilo se probudio i u okviru zvezdanog neba ugledao vilu kose zlatne kao klasje žita u haljini satkanoj od krila leptira. I odmah znao da je stigao tamo gde je želeo. Bez reči je zagrlio i svoju glavu spustio na njene grudi.

Od tog dana mladi bog Jarilo je živeo u zlatnim vilinskim dvorcima, ležao u mekim paperjastim jastucima poput oblaka i ogledao se u sjajnim sunčevim ogledalima u kojima je video kako iz dana u dan postaje sve lepši. Viline ruke su ga milovale kao blagi mirisni vetar, a glas protkan sedefom iz bisera šaputao najlepše priče. I ništa mu više nije bilo potrebno.

A vila je Jarilu poklonila zauvek svoje srce. Nije vredelo ni što su je ostale upozoravale da to nikako ne sme da učini jer ne ide da mladi bog provede život sa vilom. Nije htela da sluša ni šumsku majku, najstariju od svih vila, koja joj je prorekla da će joj do proleća srce ostati slomljeno kao zgaženi ugarak vatrenih Jarilovih kočija.

Za to vreme Perun je svojim gnevom tresao i nebo i zemlju. Kad god bi se setio da mu je neposlušni sin ukrao vatrene kočije, velikim kamenim maljem gađao je ljude na zemlji. Nije se znalo koliko ih je skamenio, ali ljutnja mu nije prolazila. Kada su i ostali bogovi videli da je vrag odneo šalu, okupio se slovenski troglav, da urazumi boga Peruna i veća kako da vrati Jarila.

Uzalud je Svarog umirivao Peruna pričajući o neposlušnoj mladeži, miru, suncu i ljubavi između oca i sina. I Svetovid mu je držao stranu. Nedostajao im je Jarilo da zameće bune i ratove. Ali na kraju su se dogovorili: vratiće mladog neposlušnog boga, a Perun ga ipak neće zgromiti čim ga vidi.

I zaista, još iste noći Perun je došao Jarilu u san dok je snevao u mirisu kose boje zrelog klasja svoje vile. Gledao ga je strogim očima i gladio svoju dugu bradu, kao kad je mnogo nezadovoljan. U glasu u kome se skrivala potmula tutnjava razabrao je poruku: neka smesta krene nazad, dok se vila još nije probudila, oprostiće mu i slomljene kočije i odbegle konje i neposlušnost. Ali ako neće, skameniće vilu u čijm naručju spava i nikada više neće osetiti dah sreće u svom životu.

Grub glas trgnuo je Jarila iz sna. Nije znao da će ga otac pronaći ma gde bio i da od njega nikada neće moći da se sakrije. Ali je bio siguran da će svoju pretnju ostvariti. U mutno svitanje s tugom je znao šta mora da radi.

Kad je sunce izronilo iznad visokih stoletnih hrastova, Jarilo je poslednji put pogledao vilu koja je spavala i nije ni slutila da odlazi. Napustio je njen dvor u suzama koje je skrivao u najdaljim uglovima očiju, ali odlučan da je spasi ljutnje razgnevljenog boga Peruna. Otišao je put neba, prečicom do svog starog doma. Znao je da je vreme za njegove duboke lagume i jeseni i zime.

Ali, kada se stvorio pred ocem Perunom i ugledao uvređeno lice svoje žene Morane, znao je da neće sve biti onako kako se nadao. Za kaznu, poslat je da tri godine živi u podzemnim odajama bez sunca, proleća i leta. Vilu je Morana želela da okameni, ali je bog Perun ipak hteo da održi reč. Umesto kamena pretvorio je u klasje žita, koje svake godine u jesen vene da bi u proleće opet počelo da klija.

Kad su vile ušle u njene odaje na jastuku od paperja našle su samo struk  zrele pšenice, zlatne kao nekad njena kosa. Na podu ostala je zauvek ostavljena haljina satkana od krila leptira koja je u sebi skrivala mirise mladog boga Jarila.

Po dalekom šapatu šumske majke, Jarilo je saznao da njegove vile više nema. Ali to mu i nije bilo važno. Sišao je u svoje podzemne svetove, daleko od sunca i sreće. Zato su naredna tri leta bila siva i pepeljasta, sa mutnim belim suncem koje nije moglo da razlista zakržljale biljke. Zato su zime bile oštre, ledene i podmukle, sve dok je Morana izlivala svoj gnev uvređene prevarene žene.

Tako i danas. Kad se zima uzjoguni i ne da proleću da otvori svoje modre oči, to se Morana još sveti Jarilu što je izdao one davne jeseni. A njemu to i nije više važno. Izađe da bi ljudima doneo sreću, iz prikrajka gleda vatrene kočije kad kloparaju po nebu i seća se daha slobode dok su ga nosile ka njegovoj vili. I najradije izađe onda kad se zrelo klasje povija pod toplim vetrom. Tako mladi bog i dalje tuguje za svojom vilom i u snenom šumu je među bezbrojnim strukovima uporno traži.

 

 

0

Diližansa snova

vila dilizansa

Na jednom zvezdanom svemirskom proplanku, gde se rasipa čarobni prah, igrale su vile svoju igru. Hvatale bi se za ruke i okretale ukrug dok bi im duge kose lepršale i mrsile se.  Slavile su što se Sunce okrenulo ka njima i donosi im tople dane i noći pune pesme i radosti.

Najmlađa među njima plesala je te večeri prvi put onako kako igraju odrasle vile. Više nije bila dete i osećala je u svom telu neku čudnu snagu koja je previja u pasu i lagani dah koji joj golica srce. I nije znala otkud to, ali joj se mnogo dopadalo.

Usred njihove najradosnije igre i pesme, uz koje su čarobne ptice kliktale tako jako da su se orila cela nebesa, uz šuštanje i blistav trag, u gustu šumu pored njihovog proplanka nešto je palo. Odmah je sve stalo i vile, radoznale da otkriju šta se desilo, pohitale su kroz gusto šiblje i stoletne borove.

A nedaleko odatle, u šumi  krš i lom. Niz pokidane grane visokog zlatnog bora tužno je visila slomljena bela diližansa iz koje su poispadali snovi. Vile su se zagledale jer su o snovima samo slušale, a li nisu znale da su oni tako lepi i da liče na najblistavije mladiće koje su ikada videle. I svaki  je bio lepši od onog drugog, ali najlepši najmlađi od svih, plavi san sa sjajnim očima, koje su tužno gledale u polomljene točkove diližanse zapetljane u granama.

Zgledale su se i odmah znale šta treba da rade. Prišle su imda im pomognu i povele sa sobom na svoj proplanak. Najstariji od svih, beli san, koga su svi snovi slušali, bio je ljut. Zalutali su jer im je nestalo praha koji snovima pokazuje put kada idu onima koji su zaslužili da im se oni ostvare. Trebalo je obići mnoge svetove, a oni su morali da stanu. Za sve je krivio one mlađe, kojima je najveća radost bila da iza sebe ostavljaju svetlucavi trag, na radost onih kojima su se snovi ispunjavali i koji su jedini i mogli da ga vide.

Vile su im ponudile odaje u svojim zlatnim dvorcima dok ne poprave svoju diližansu i ne krenu dalje. A sve to iz prikrajka je gledala najmlađa vila i mislila kako je plavi san nešto najlepše što je mogla i da zamisli da postoji.

Danima su snovi skidali deo po deo diližanse pokidane među visokim granama, danima su sakupljali komade i delove i pokušavali da ih zalepe svojim nežnim prstima. Belom snu se žurilo jer je toliko njih čekalo da oni dođu, ali znao je da će morati da budu strpljivi.

I jedne tople večeri, kada je sedeo ispod drveta i odmarao se od  napornog dana, plavi san je u senci zlatnog bora spazio najmlađu vilu i  njene sjajne oči kako ga gledaju iz tame. Ustao je i prišao joj. Kad je njeno lice obasjao mesec, znao je da je ona nešto što nikada neće zaboraviti.

Od te večeri plavi san i vila su noći provodili u senci zlatnog bora, kada svi odu u zlatne dvorce da spavaju. Ona ga je milovala svojim usnama i pred svaku zoru zaklapala mu oči čarobnim vilinskim prahom da nakratko odspava i bude odmoran za sledeći dan.

A plavi san je svaku noć plovio po paperjastim oblacima ljubavi i otkrivao najlepše tajne sreće ljubeći vilu i shvatio zašto toliko njih želi da im snovi ispunjavaju želje. Zato je odlučio da svakoga dana sakriva slomljene komade diližanse ne bi li ostali što duže, a ponekad je maštao i zauvek. Jer nikada više nije želeo da ode od vile.

Onoga dana kada je beli san otkrio da plavi sprečava njihov odlazak, strašno se naljutio. Orila su se nebesa od njegovog gneva i svi  skriveni delovi  su morali da mu se donesu. Vile, ne znajući za beskrajnu ljubav svoje najmlađe sestre, svojim čarobnim prahom spojile su diližansu i ona je zablistala u svojoj belini, još lepša nego što je bila.

Kad je snovi trebalo da krenu, otkrili su da plavog nigde nema. Preturili su svaki kamen i zavirili u svaku krošnju, on kao da je u zemlju propao. A bez njega beli san nikako nije hteo da krene.

U najvišoj odaji zlatnog dvorca vila je plakala na grudima plavog sna, ljubila ga je i molila da ostane. Obećala mu je da će napraviti malu diližansu u kojoj će moći da ide i ispunjava svakome želje, a njoj se stalno vraća. I on je plakao i molio je da ga pusti da ode i obećavao da će pobeći čim beli san bude zaboravio da je na njega ljut i vratiće joj se zauvek. Rastali su se u rumenu zoru, a njihove suze su se u rano proleće ledile na tlu kao inje.

Tog jutra diližansa snova je otišla. Vila je danima sedela ispod zlatnog bora, na mestu gde je plavi san prvi put ugledao i proživljavala iznova svaki tren, svaki poljubac, svaki ton njegovog nežnog glasa. A onda je ustala i otišla u najvišu odaju dvorca i od vilinskog čarobnog praha napravila malu diližansu, samo za njega, a možda i za nju, da je vodi sa sobom ako poželi, pa da zajedno ispunjavaju želje svima koji to zaslužuju.

Vila još čeka da joj se vrati njen plavi san. Beli se izgleda još nije odljutio. Ali, ona ipak čeka i svaku noć nebo posipa zvezdanom prašinom da lakše nađe put do nje. A pred jutro bere cveće po proplancima i ostavlja svoje suze koje se kao rosa lepe za latice. Puni cvetovima malu belu diližansu i čeka da joj se ostvari njen san…

5KYEWQX

4

Vilenjak

12463521_10208583447409720_525364960_nJednog tamnog popodneva, u zimsko vreme, kada na severu Norveške vladaju polarne noći, u jednoj maloj kući nastalo je pet vilenjaka. Pod starim i umornim prstima stare žene koja je decenijama pravila male lutke za novogodišnje praznike nastala su petorica istovetne braće, obučena u odelca različitih boja i to je bilo jedino po čemu su se razlikovali.
Kao i svake godine, u saonicama koje su uz zvuk praporaca klizile niz bela prostranstva prelivena tamom, nosila ih je u obližnji grad, odakle su bivali razaslati dalje i pronalazili svoj dom pod nekom novogodišnjom jelkom.
Ono što stara žena nije znala bilo je da je svaki od njenih lutaka u sebi imao život koji je dobijao samo onda kada bi se našao u toploj sobi prepunoj ukrasa, među granama i mirišljavim iglicama večito zelenog drveta. Tako je bilo i sa petoricom vilenjaka obučenih u odelca različitih boja.
Na pijaci na trgu malog norveškog grada stajali su vilenjaci jedan do drugog i čekali gde će ih sudbina odneti. Prvo je otišao najveći, u najlepšem crvenom odelu, potom onaj u plavom, pa u belom, pa u zelenom, a najmanji, sav u jarkim žutim nijansama, ostao je sam. I ostao bi bez doma, da u nekom starom džaku čeka sledeću zimu da pred samo veče nisu naišli čovek i žena i uzeli ga, mislivši da će im ukrasiti novogodišnju jelku i biti uspomena sa dalekog putovanja.
Te Nove godine vilenjak u žutom odelcetu prvi put je stao među mirisne grane i otvorio svoje velike plave oči. Gledao je svet oko sebe, mnoštvo šarenih kugli i svetlucavih traka i uživao u toplini velikog doma. Sećao se kroz maglu da je imao i braću, ali i to da je svaki otišao na svoju stranu.
Iz svog blistavog skloništa gledao je čoveka i ženu koji su ga kupili. Govorili su nekim čudnim jezikom, drugačijim od ostalih i pitao se kako ih drugi razumeju. Ali, dopadali su mu se i uživao je gledajući kako su srećni i sa sjajem u očima gledaju jedno drugo.
Kada su se praznici završili, sve kugle i lampioni otišli su u jednu veliku kutiju, a vilenjak je završio u velikom koferu čoveka i žene koji su ga kupili. Tada je shvatio da putuje. Odveli su ga velikim avionom daleko na jug, daleko od Norveške, gde nema polarnih noći, u kojima svi jedva čekaju da vide sunce i belih noći, kada ono vraća sve što je uzelo.
Stavili su ga u jednu veliku kutiju na vrhu ormana, sa ostalim ukrasima. Kad je ušao među njih, svaki se okrenuo da ga pogleda. Bilo je tu debeljuškastih kugli najrazličitijih boja i šara, koje su se šepurile koja je najlepša. Verovalo se da bi, kad bi se biralo, tu titulu ponela jedna sa najviše svetlucavih zvezdica po sebi, ali je svaka za sebe bila uobražena i mislila da je baš ona glavna. Bile su tu i velike bele pahulje, krhke poput šećerne pene, koje su prefinjeno dremale u svojim ćoškovima. Bile su tu i limene ptice koje su se štipaljkama pričvršćivale za grane jelki i koje su stalno tiho pevušile, tužne što ne mogu da polete i šuškale svojim repovima poput metlica. Bio je tu i jedan klovn, koji je najviše zabavljao društvo i zbog čije neozbiljnosti su se kugle ponekad ljutile, ali mu uvek praštale. A svi su se pribojavali plišanog Deda Mraza koji je morao da brine da u kutiji vlada red i da nema svađa jer niko nije smeo da uznemiri najvažnijeg među njima – veliki srebrni vrh, koji je svake godine krasio jelku i ponosno se izdizao visoko do stropa, dok su ostali ispod njega žamorili i koškali se.
Vilenjaku su odmah prišli plišani beli medvedići i irvasi, koji su uvek strpljivo sedeli pod jelkom među šareno upakovanim polkonima, osećajući ga svojim. I on se razgalio i video da će mu ovde biti lepo. Ispričali su mu priču o svakome od njih, a od njega u dugim danima leta, dok je sunce dopiralo do njihove kutije i bilo jasno da do Nove godine ima još mnogo da se čeka, tražili da im priča o svom zavičaju, o večitoj zimskoj noći, sankama koje jezde preko kao staklo uglačanog snega i u potaji pitali da li zaista postoji Deda Mraz, jer su svi sumnjali da je ovaj njihov plišani lažan.
I tako su u danima sunca prolazili dani. Kad bi poželeo da vidi nebo, vilenjak bi se iskradao iz velike kutije i kada nikoga nema kod kuće, virio kroz veliki prozor, sakriven iza teške tamnozelene somotske zavese. Gledao je kako lišće žuti i pada na mokru zemlju, kako fijuci vetra ljudima nose šešire po ulici i slutio da će uskoro doći sneg i njihovo vreme da bar nakratko u godini uglađeni zasijaju zajedno sa novogodišnjom jelkom.
I zaista, iza vetrova dolazili su ledeni dani i pahulje na prozoru i veliko drvo se unosilo u kuću. I tako godinama. Vilenjak je gledao kako se čovek i žena raduju, kako ih je jedne godine dočekala jedna beba, pa sledeće i druga i kako su devojčice rasle.
A nije im bilo lako. Sa bebama, i društvo iz kutije je imalo gubitke. Svake godine su bar po tri kugle lepotice završavale polomljene u smeću i svaka se za sebe plašila da je sledeća. A kad su jedne godine devojčice u nemirnoj igri prevrnule čitavu jelku, nastao je pravi stampedo među ukrasima. Ko je to preživeo, imao je svašta da priča. Tada je nastradala i ona najlepša, sa najviše svetucavih zvezdica po sebi i mnogi su je oplakali, posebno klovn, koji je na tom dočeku bio van forme. Uzdrman je bio čak i srebrni vrh, koji je, na svu sreću, preživeo bez posledica.
Ipak, sa gubitkom starih, dolazili su novi. Sve lepše i lepše kugle, istih boja, pa je jedne godine cela jelka bila ukrašena samo srebrnim i žutim nijansama. Pojavile su se i ponosne svećice koje su veselo bacale svoj plamen i od kojih je novogodišnje drvce tako toplo sijalo. Devojčice su donosile i prskalice koje su kačile na grane i palile ih. Ah, kako se vilenjak plašio tih, po njegovom mišljenju, preterano razdraganih novotarija, verujući da mogu da mu oprlje njegovo lepo žuto odelce. I odahnuo je kada su ih sve zajedno zamenile uvek nasmejane sijalice koje su noćima i danima treperile na jelci.
I tako su prolazile godine. Kugle i pahulje su odlazile, dolazile nove, medvedići i Deda Mraz postajali sve više pohabani, i srebrni vrh je dobio zlatnu zamenu. Vilenjak je gledao kako zub vremena nagriza sve oko njega, i bledi njegovo žuto odelce, i čovek i žena koji su ga pre mnogo godina kupili u malom norveškom gradu sve više u svojoj kosi broje bele vlasi. I devojčice su postale devojke.
Jednog hladnog januarskog jutra iz paketića pod jelkom izmigoljilo se štene. Svi su u kuci cikali i oduševljeno tapšali rukama gledajući ga i igrajući se s njim bez kraja i konca. I vilenjak ga je gledao, bilo je toliko lepo da mu je bilo nekako milo oko srca.
Najednom, štene se zaletelo u jelku i zgrabio vilenjaka svojim mlečnim zubima i odnelo ga u svoju korpu, pa šapom počeo da ga kida. U svom nemom bolu i strahu vilenjak je zatvorio oči i molio se da je to samo san. Čovek i žena su skočili i oduzeli ga štenetu. Prekasno, jedno oko mu je bilo pocepano, a i drugo se ogulilo. I žuti kaputić se iskidao na dva mesta. Izgledao je kao mali prosjak koga više niko neće.
Oboje su zaplakali i vratili ga na jelku, visoko, da ga štene više ne dohvati. Ono je bilo zbunjeno, ali je brzo otrčalo jer ga je opčinilo zvonce koje se ljuljalo na vratima uvek kad neko uđe. Oboje su stajali kraj jelke, žena sa rukom ispod muževljeve i sećali se sa setom onih davnih dana kad su bili mladi i kad su u malom norveškom gradu proslavljali svoju prvu zajedničku Novu godinu.
A vilenjak je u svom bolu i neizrecivoj patnji stajao na rubu zelene grane. Sve kugle su oko njega ćutale, potresene njegovom tužnom sudbinom. I svi su znali da više nikada neće biti isti.
I nije bio. Na jedno oko više nije video ništa, a na drugo obrise pune magle. I više mu i nije bilo ni do čega. Najčešće bi sklopio kapke i gledao ispod njih hladne polarne noći svog zavičaja i onu vožnju na sankama po snegu glatkom kao staklo, koju kao da je naslućivao da se desila jednom davno.
I znao je da će kad – tad završiti u smeću, kao i mnoge druge kugle, koje su otišle pre njega i od kojih nema skoro više nijedne koja se seća njegovog dolaska. I čekao je. Ali, čovek i žena su ga čuvali. Podsećao ih je na neka lepa vremena i da su bacili njega, činilo im se da bi izgubili i svoje uspomene.
I još vilenjak stoji na novogodišnjoj jelci. Ne vidi ništa, ali prepoznaje zvukove i neke davne pesme koje se više ne pevaju. I životari dogod ga čuvaju oni koji su ga tu i doneli. A šta će biti posle? O tome ne sme ni da misli. Ko zna gde stvarno idu one kugle… Ništa, misliće o tamnim noćima i nadati se da će opet utonuti u njihov spokoj zajedno sa svojom davno izgubljenom braćom…

2

Mesec i zvezda padalica

mesec i zvezda padalicaJednog ranog leta, taman kad Zemlja, opijena suncem i bujnom prirodom, počinje lagano da drema pred nadolazećim zracima Sunca, Mesec je sijao najsjajnije na nebu. Šepurio se u svojoj blistavoj lepoti i namigivao zvezdama koje su se kikotale pod njegovim nemirnim okom.
Protezao je svoje noge u srebrnim pantalonama posle dugog puta i uživao u uspomenama na svoje bezbrojne avanture. Gde taj sve nije stigao, gde zavirio, gde osmehnuo, čega se sve nije nagledao? Ali večno mlad i stasit, čekao je nove blistave noći da projaše po nebu i krišom baci poneki zavodnički pogled na nove zvezde, dok njegova verna Zemlja tiho drema u svom plavetnilu.
A tamo negde, daleko u tami, taman je stasala jedna mala plava zvezda. Tog proleća prvi put je rasplela svoju talasastu kosu i kao zrake bacala je oko sebe, blistava u svom mladalačkom sjaju. Gledale su je druge zvezde i divile se njenoj lepoti. A ona je ljubopitljivo gledala svet, tamne dubine, svetle komete koje su stalno nekud žurile i velike planete, kao neke stare dame koje sa lornjonom na nosu strogo gledaju na nestašno treperenje koje ih okružuje.
Jedne tople letnje večeri pogledao je i Mesec. Namignuo joj je svojim zavodničkim okom i nasmešio se nehajno. Njoj je zalupalo srce tako silno da je mislila da će se raspući. Stidljivo je spustila glavu i, zarumenjena, sklopila kapke da ga ne gleda. Krišom ga je posmatrala kako veselo pevuši svakoj zvezdi i svojim širokim belim licem deli sjajne osmehe. I što ga je više gledala, sve je više opčinjavao. Bio je tako lep, blistav i nemiran i njeno srce je počelo čudno da podrhtava. Nije znala šta je to sa njom, ali joj se mnogo sviđalo.
Svake večeri kad Zemlja ode na počinak, gledala je plava zvezda kako Mesec pleše. I sve ga je opčinjenije gledala, dok on to naposletku nije i spazio. Pogledao je pravo u oči i poslao jedan poljubac, koji je kao lahor dolebdeo do nje, mirisan, prepun tajni i slatkih nagoveštaja. Udahnula ga je i znala da više nikad neće moći da prestane da misli na njega.
Celo leto Mesec je plesao i sipao svoje sjajne osmehe, gledajući u malu plavu zvezdu, a ona ga je gledala blistavim očima, sva ustreptala, i maštala o tome kako je lep njegov poljubac. A kad joj je jedne kasne noći, kad su i ostale zvezde zadremale, otpevao tužnu ljubavnu pesmu, u kojoj je njegovo srce jecalo za njom, zaplakala je od čežnje koja je stezala njeno srce.
I razblistala se zvezda u svoj svojoj lepoti, onako kako samo ljubav može da učini najlepšim, čak i lice koje nije lepo. A druge su je gledale i videle šta će da se desi. One starije uzalud su joj šaputale da je Mesec stara varalica, da je mnoge zvezde poljubio, pa ostavio, zaveo, pa ih u crno zavio i zato su sve one tako daleko od njega, da mogu da odole njegovoj lepoti i slatkim rečima. I ono najvažnije: da je samo Zemlji zauvek veran, a da su one samo razbibriga u njegovim letnjim noćima.
Ali ništa ih ona nije slušala. Živela je samo za njegova noćna šaputanja, a Mesec se razgalio i sipao na nju svoje najnežnije poglede i najslađe rime. I znao je šta će biti, ali nije hajao, umeo je da se čuva, a već ih je toliko zaveo.
Jedne vrele noći mala plava zvezda odlučila je da poleti u susret Mesecu i strasno ga poljubi. Želela je da se priljubi uz njegov beli obraz koji joj se izdaleka činio tako toplo i nežno i zauvek ostane u njegovom zagrljaju. I nije joj bilo važno što će on zauvek ostati veran Zemlji, bilo joj je dovoljno da udiše njegovu toplotu i ljubav, skrivena u njegovim sjajnim naborima.
Uzalud su je druge zvezde odvraćale od te lude misli, govorile joj da on samo izdaleka izgleda toplo i lepo jer je zapravo hladan i sav izrovaren godinama burnog života. Nije htela da ih sluša. Ni kad su je preklinjale da ostane jer više nikada neće moći da se vrati i bude njihova. Ni kad su joj rekle da su mnoge pokušale i nikada nisu uspele da osvoje njegovo srce. Ona je verovala da je posebna.
Jedne tople noći na kraju leta, kada sveža jutra najavljuju jesen, i kada je Mesec zapevao pesmu ljubavi koja nikad ne traje zauvek, krenula je mala plava zvezda ka njegovom naručju, spremna da zauvek bude njegova. On se malo iznenadio, ali kada mu je bila najbliža, lagano se u svom nehajnom plesu izmakao i sakrio u tamu. Mala plava zvezda proletela je mimo njega i tek tada shvatila koliko je istine bilo u mudrim rečima onih koje su je odvraćale. Sa dubokim uzdahom tuge, koji je prošuštao kroz noć, pala je na Zemlju.
A Zemlja se u snu pomalo promeškoljila kad je zvezda dodirnula. Frknula je: »Evo još jedne! Kao da ne znaju da se Mesec samo igra njihovim srcima, a zapravo je uvek samo moj«, i nastavila da spava. A on se vratio iz svoje senke i nastavio da pleše, kao da mala plava zvezda nikada nije ni postojala, navikao na ovakve završetke.
Eto zašto na kraju leta uvek ima najviše zvezda padalica. Svaka od njih sa uzdahom prekasno shvati da je bila samo još jedna Mesečeva letnja avantura…

mesec i zvezda

4

Neimarova vila

lela

U jednom zabačenom selu visoke planine, iz tako davnih vremena da joj je nadenuto ime Stara, iz koga se u daljini vidi zemlja koja više nije Srbija, na obali planinske reke šćućurila se vodenica pored starog kamenog mosta. Odavno je napuštena i oronula, ali nekada davno u nju su dolazili svi stanovnici okolnih sela da melju žito koje je bogato rađalo u dolini. Za nju i danas pričaju neobične priče.

Pre mnogo vekova na ovoj planini živela je vila koju su svi seljaci često viđali kada bi noću prolazili pored reke. Volela je tada da rasplete svoju zlatnu kosu koja joj je padala preko grudi i pliva u hladnoj planinskoj vodi. Ostavljala bi tada prozračnu haljinu i krila na obali i bežala kada bi videla da je neko gleda. Zato su je seljani krišom posmatrali ispod luka mosta, a nju je svojom belinom obasjavao samo mesec.

Pred svitanje odlazila bi u svoj dvorac koji se nalazio iznad najvišeg planinskog vrha na samom oblaku. Nikada se niko nije usudio da uđe u tu maglu, pa ni na vrh niko nije smeo. Plašili su se nje, a i njene zlatne ptice koja je uvek čuvala i svojim prodornim kricima upozoravala na svaku opasnost.

Jedne hladne noći s početka jeseni seljani su ispod mosta zapalili vatru ne bi li se ogrejali. Vila ih nije primetila sve dok žar iz njihovog ognja nije zahvatio osušenu travu a plamen zapalio gole grane drveća i žbunja. U velikom požaru tada je izgorela i njena zlatna ptica, koja je svojim kricima pokušavala da upozori i spasi gospodaricu.

Vila je danima tugovala u svom dvorcu, ali bol nedeljama nije prolazio i ona je odlučila da se osveti seljanima. Jedne noći svojim gnevom je srušila most i survala zemlju, napravivši tako dubok bezdan. Znala je da seljaci tako neće moći da dođu do vodenice i osećala je da će se tek tada smiriti njena duša.

Stari vodeničar je te noću čuo strašnu tutnjavu, ali nije smeo da izađe, ne znajući šta se napolju zbiva. Ujutru je u dimu i kroz slomljeno drveće ugledao provaliju koja je zjapila pod njim. Seljani su na drugoj obali zapomagali i niko nije znao šta da radi. Užadima koje su doneli uspeli su da pređu bezdan, ali nikako nisu mogli da prenesu vreće sa žitom. Znali su da im preti velika glad.

Posle nekoliko dana seli su da sa vodeničarem dogovore kako da nastave da melju žito. Išla je zima i zalihe su morale da se naprave. Odlučili su da iz kamenoloma sa druge strane planine donose kamen i naprave novi most. Čekao ih je naporan rad, ali gladna usta morala su da se nahrane.

Danima su seljani donosili kamen i slagali ga kraj obale. Noćima je vila dolazila na reku, pevušila bisernim glasom, tužna jer ne čuje glas svoje zlatne ptice i posmatrala kamenje na obali. Tuga je opet počela da preliva njeno srce i ona je odlučila da ne dozvoli da sve bude kao nekad.

Kad su seljani počeli da grade most, vila ga je svaku noć rušila i sve više urušavala zemlju tako da je pretilo da se i vodenica surva u provaliju. Vodeničar je bio veoma zabrinut. Shvatio je da ništa ne može da ih spasi, a da će verovatno i on izgubiti život. U očajanju, ponudio je nagradu od sto dukata svakome ko uspe da podigne most i spasi svim seljanima u planini život.

Baš tih dana, kao da ga je poslalo samo proviđenje, preko planine je prelazio mladi neimar. Gledao je jesenje lišće kako lagano pada pokraj puta i maštao o dalekim zemljama i velikim i zlatnim dvorcima koje je želeo da gradi. Kasnog popodneva naišao je na jednog starog uplakanog seljaka koji je žuljevitim rukama brisao ovlažene oči. Od njega je saznao da vodeničar nudi nagradu onome ko uspe da podigne most.

Otišao je odlučan da uzme dukate i dalje nastavi za svojim snom. Vodeničar ga je malodušno dočekao i ispričao mu da je vila ta koju treba sprečiti u rušenju, pa i sam zaplakao, uplašen za sudbinu svih u planini. Mladić je ustao i svečano mu obećao da će do zime imati kameni most, a da će vodenica nastaviti da radi baš kao nekada.

Te noći mladi neimar legao je da spava pored reke, baš na mesto na koje je stalno dolazila vila. I taman kad je zaspao, ona se pojavila. Uplašila se kada je spazila nekoga na obali, ali kada je videla da se ništa ne pomera, prišla je polako i oprezno. Ugledala je mladića, njegovu bujnu grguravu kosu i opuštene trepavice koje su lako drhtale u snu.

Prvi put otkako je izgubila svoju zlatnu pticu,  osetila je toplinu u svom srcu. Gledala ga je i pomislila da je on najlepše biće koje je ikada videla i poželela da mu vidi oči. Ali, mladić je spavao i ona se lagano sagla i ostavila mu mirisan poljubac na usnama. Mladi neimar se ujutru probudio i osetio miris najlepših ruža na svom licu. Osetio je zanos i znao da će uspeti da ispuni svoje obećanje.

Svake noći mladić je spavao na istom mestu, a vila je dolazila i gledala ga. Sedela je uz njega i milovala mu lice osećajući kako joj se srce sve više ispunjava ljubavlju. Žudela je da vidi njegove oči, ali se i plašila da će ga uplašiti ako ga probudi.

Jedne noći, duše opijene ljubavlju prema nepoznatom mladiću, tiho je zapevala svojim bisernim glasom i on je otvorio oči. Kada ih je vila ugledala, sreća je toliko zapljusnula da su joj briznule suze. Mladi neimar je gledao njenu zlatnu kosu, prozračnu belu haljinu satkanu od krila leptira i njene velike oči koje su ga gledale i nežno i radoznalo u isti mah, a iz njih su klizile suze. Bez reči je zagrlio i naslonio njenu glavu na svoje grudi.

Od te noći vila je živela samo za mladića. Dolazila je svake noći i pevala mu najlepše pesme svojim bisernim glasom, milovala ga pogledima i nežnim rukama, obavijala mirisima i penom ljubavi. A neimar je gledao sjajnim očima i prepuštao se njenim čarima, samo je pazio da njegove usne ne dotaknu njene. Znao je da bi ga tada potpuno opčinila i on bi zaboravio na dato obećanje.

Svake noći vila je pevušila u naručju mladog neimara, a jednog jutra povela ga je u svoj dvorac. Želela je da uživa sa njom u paperjastim jastucima, svili kojom ga je obavijala, zlatnim i bisernim ogledalima u kojima se ogledala sva njena ljubav.  I mladi neimar je uživao u njenim rukama, opojnim mirisima i bisernim zvucima njegog glasa i sve lepšim i lepšim pesmama koje mu je pevala. Samo je pazio da im se ne dotaknu usne. I vila je to osećala, ali u svojoj ljubavi to joj nije bilo važno. Želela je samo da bude njen i verovala je da će ga vezati za sebe svojom ljubavlju.

Za to vreme seljani su slagali kamen po kamen, a vila im nije rušila most. Ljubav je toliko zaposela njeno srce da je zaboravila i na svoju zlatnu pticu, i na osvetu, i na seljane. A svako jutro kada bi sklopila oči, umorna od ljubavi i nežnosti kojom se cele noći opijala, mladi neimar je odlazio i pomagao seljanima da grade most.

Jednog hladnog jutra koje je mirisalo na skori dolazak zime seljaci su završili ono što su započeli. Kameni luk dizao se preko dve obale i mlinski točak ponovo je veselo mleo žito i kukuruz koje su seljaci donosili.

Tog jutra mladi neimar poslednji put je pogledao vilu koja je spavala i nije slutila da on odlazi. Napustio je njen dvor, uzeo sto dukata koje mu je vodeničar obećao, pozdravio se sa seljanima koji su ga ispratili puni radosti i zahvalnosti i otišao u daleke zemlje da gradi velike i zlatne dvorce.

Kada se vila probudila nije znala da je mladić zauvek otišao. Shvatila je to kada je uznemireno počela da ga traži i začula veselu graju i pesmu, radost i slavlje  životu i sreći. Kada je videla veliki kameni most, znala je da je mladi neimar svaku noć padao u njen zagrljaj samo da bi pomogao seljanima i da je nije voleo, da je sve bila laž.

Osetila je neizrecivi gnev i odmah sela na svog zlatnog konja, ponela luk i strelu i krenula za njim. Nije znala kuda je otišao, ali je pustila da je vodi srce koje je toliko krvarilo od tuge, da je mislila da će se raspući.

Ugledala je njegov obris u sutonu tog dana. Zaustavila je konja, pozvala ga i kada se okrenuo, video je kako  je svoj luk i zlatnu strelu uperila pravo u njegovo srce. On joj se osmehnuo, a ona je zadrhtala od ljubavi i spustila svoje čarobno oružje. Nije mogla da naudi onom koga voli.

I mladi neimar je pogledao još jednom i lagano krenuo ka novim planinskim vrhovima, dvorcima i mostovima. Dok ga je gledala kako odlazi, vila je pala na kolena pored svog zlatnog konja i gorko zaplakala.

Kasno te noći otišla je u svoj dvor. Danima je ležala i pevala pokušavajući da ga tom čarobnom melodijom vrati. Ali on se nije vraćao. Noću je odlazila i gledala most, to je bilo jedino što je još podsećalo na njega.

Seljani su se plašili njene osvete.  Jedne noći je šetala pored obale i kidala svoju zlatnu kosu. Svaka vlas uzimala joj je snagu i od neizmerne patnje pala je kraj mosta i zaspala, a seljani su joj uzeli krila. Znali su da tako više neće moći da im naudi i da će biti ista kao oni.

Kada se probudila i shvatila da više nema nikakve moći, tiho se uputila ka vrhu planine. Više joj ništa nije bilo važno. I oblak se raščistio jer njenog dvorca više nije bilo. Otišla je u jednu pećinu i živela u njoj a seljani je više nikada nisu videli.

A most i danas stoji na svom mestu. Od davnina ga zovu Vilinski. Niko njime više ne prolazi niti stara vodenica više klopara.  Samo se ponekad, kažu retki planinari, kad vetrovi u kasnu jesen zahuje kroz gole grane drveća začuje vilina pesma koja i dalje pokušava da vrati svog mladog neimara..

stone-bridge-989506_960_720