0

Stevan Sremac – boem sa beležnicom

76775088_706263606560695_1874316709997838336_n

Jednog tmurnog novembarskog jutra, po novom kalendaru 23. po redu, 1855. godine, u malom gradu Senti, tadašnjem Austrijskom carstvu, rodilo se jedino dete porodice Sremac. Otac Avram, krojač, i majka Katarina dali su mu ime Stevan. Beskrajne vojvođanske ravnice koje remeti samo gakanje gusaka bile su idiličan kraj njegovog detinjstva.

Međutim, kada je u 12. godini ostao bez oba roditelja, ujak Jovan Đorđević, čuveni srpski istoričar, književnik i osnivač Narodnog pozorišta, doveo ga je u Beograd na školovanje. Sremac je 1875. završio gimnaziju i upisao se na Istorijsko-filološki odsek na Velikoj školi. U to vreme, pod uticajem ujaka, postao je član Liberalne stranke pa samim tim i čvrsti konzervativac, tradicionalista i nacionalni romantičar u politici.

Kada su započeli Srpsko-turski ratovi 1876, mladi Sremac je prekinuo studije da bi kao dobrovoljac učestvovao u čuvenoj Đačkoj bateriji, koju je predvodio pesnik Milan Kujundžić Aberdar. To je bio ujedno i njegov prvi susret sa Nišom u kome umalo nije izgubio život. Naime, sa svojom jedinicom stigao je u grad po velikoj mećavi.  Jedan vojnik ga je pronašao pred smrzavanjem i zaustavivši neku konjsku zapregu koja je tuda prolazila sklonio ga na sigurno i spasao od smrti.

Odmah po završetku studija ujak mu je pronašao mesto učitelja dece u kući Jovana Ristića, ministra unutrašnjih dela i osnivača Liberalne stranke. Međutim, Sremac je to odbio i umesto toga odabrao skromno zanimanje profesora istorije u tek otvorenoj gimnaziji od Turaka nedavno oslobođenom Nišu.  Sa svega 24 godine ponovo dolazi u grad koji tek počinje da živi slobodnim životom, gde se institucije tek uvode, pa je zbog nedostatka predavača morao da predaje i geografiju, crtanje i krasnopis.

Stara_zgrada_gimnazije_u_Jeronimovoj

Stara zgrada niške gimnazije u Jeronimovoj ulici u Nišu u kojoj je predavao Stevan Sremac (izvor: wikipedia.org)

Kao profesor niške gimnazije osnovao je prvu čitaonicu za građane i pozorište i veoma zavoleo patrijarhalni život grada u kome su se sudarala dva vremena, stari život još u punoj snazi i moderno doba a posebno one Nišlije koje su u životu najviše cenile zabavu, slavlja i teferiče. Zahvaljujući beležnici koju je stalno nosio sa sobom u ovom mestu večite inspiracije nastala su neka od njegovih najvrednijih književnih dela.

U ovom periodu nakratko je predavao i u Pirotu, gde se zamalo i oženio. Devojka koja mu je ukrala srce bila je kćer sveštenika Pantelije Pantića, Jelena. Međutim, kudeći vlast u ovom mestu u listu „Srpska zastava“ oštro je osudio njenog oca. Iako je članak bio nepotpisan, brzo se saznalo da iza svega stoji niko drugi do Sremac, pa je veza između njega i lepe Piroćanke prekinuta.

pirot_nekad

Pirot nekada (izvor: topirot.com)

Kada se ponovo vratio u Niš, pred kraj svog službovanja postao je i slobodni zidar, pripadnik niške masonske lože Nemanja, ali je po sopstvenoj molbi napustio i prešao u Beograd gde je dobio posao profesora istorije u Trećoj beogradskoj gimnaziji.

Nakon smeštanja u prestonici književni život mu je napokon otpočeo, a budući da je sa pisanjem krenuo tek u 33. godini, moglo bi se reći da je pomalo i okasnio. Ipak, to mu nimalo nije smetalo da stvori najbolja dela srpske realističke književnosti.

saborna-crkva-1893

Saborna crkva u Beogradu 1893. godine (izvor: beogradudevetnaestomveku.wordpress.com)

Bilo je to vreme književnog realizma u svetskoj ali i domaćoj književnosti. Sremčevi uzori bili su Servantes i Nikolaj Gogolj, koji je na njega najviše izvršio uticaj po pitanju stila i književnog postupka, ali nimalo nisu zaostajali ni Džonatan Svift, Čarls Dikens i književnica skrivena iza muškog pseudonima Džordž Eliot iz engleske književnosti. Od domaćih pisaca najviše je voleo Jakova Ignjatovića i sebe je smatrao njegovim nastavljačem najviše po konzervativnosti, idealizovanju prošlosti, humoru i ljubavi prema prostom svetu čiji život su najradije prikazivali u svojim delima. Prema veoma iscrpnom poznavanju svetske i domaće književnosti smatra se da je Sremac bio najobrazovaniji srpski pisac druge polovine 19. veka.

Godine 1888. počeo da piše prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti koje su se pojavile tek pet godina kasnije, 1905, u obliku zbirke poetsko-istorijskih pripovedaka  Iz knjiga starostavnih. Bilo je to delo nastalo iz ljubavi prema istoriji, ali i nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji koji je svako ko je rođen i živeo van granica Srbije nosio kao deo duhovnog obeležja.

U to vreme nastale su i njegove prve realističke pripovetke u kojima se ogrnuta u humor skriva kritika društva, u epizodičnosti sav raskoš njegovog pripovedačkog dara koji se najbolje iskazivao u vojvođanskoj, beogradskoj i niškoj sredini. Čitaoci su ga zato odmah prihvatili i do danas mu ostali verni.

Bista_Stevana_Sremca_ispred_Narodnog_pozorišta_u_Nišu

Bista Stevana Sremca ispred Narodnog pozorišta u Nišu (izvor: wikipedia.org)

Iako je u Beogradu Sremac najviše razvio svoj talenat za posmatranje, zapažanje i pronicanje u suštinu pojava i događaja, nikada nije zaboravio duh Niša koji je zauvek poneo sa sobom. Tada su se vratile uspomene iz male kuće pored parka uz Nišavu u kojoj je najduže stanovao u Nišu, gde je nastala prva skica u beležnici iz koje će nastati delo koje ga je afirmisalo kao pisca, a iz koje će nastati i mnoga druga inspirisana anegdotama protkanim ljubavnom fabulom i zabeleškama iz stvarnog života.

MV5BNDI4MDAwN2QtY2ZiOS00ODFjLTkzNjgtYTVkNzI3MjMzNzRiXkEyXkFqcGdeQXVyMzIwMTIwODc@._V1_

Branimir Brstina kao Stevan Sremac u filmu “Ivkova slava” iz 2005. godine (izvor: imdb.com)

Ivkova slava

„’Ajd, diž’te se rekoše stari gosti kad uđoše novi.“

U pripoveci koja ga je proslavila Sremac je prikazao istrgnuti delić života i običaja Nišlija u od Turaka tek oslobođenom Nišu. Bazirana je na stvarnim ličnostima i anegdoti koju je čuo dok je živeo u ovom gradu a u kojoj se pričalo o poznatom niškom jorgandžiji i domaćinu Živku kome je njegova rođena slava Sveti Jovan presela jer su mu tri pobratima, „đuveč-kardaša“ sa još jednim nezvanim gostom zaseli i tri dana nisu izlazili iz kuće, pa kad je otišao kod predsednika opštine da se požali, i on im se pridružio. Sremac je odlučio da imena i okolnosti malo promeni, pa je Živko posao Ivko, a slava je umesto Jovanjdana postala Đurđevdan.

Ocrtavanjem jarko obojenih osobina likova, gde je Smuk ispičutura, Kurjak odličan kuvar niških specijaliteta, Kalča lovac koji voli da laže a Ivko šaljivdžija koji na taj način lako svakoga ocrni, ali i neuobičajenim događajem koji prate radoznale komšije i ciganski orkestri, opisao je mentalitet naroda koji se postepeno menjao u novim uslovima života, ali ne samo u Nišu, nego i u celoj Srbiji.

Pripovetka je objavljena 1895. godine i bila je najčitanije štivo u Nišu do pojave Koštane Bore Stankovića. Samo godinu dana kasnije prvi put je izvedena kao pozorišna predstava u niškom hotelu „Evropa“. Uskoro je ukrašena i muzikom Stevana Mokranjca i nezaboravnom glumom Čiča Ilije Stanojevića i doživela mnoga izvođenja.

Stevan_Sremac

Stevan Sremac (izvor: wikipedia.org)

Liberalna stranaka, čiji je Sremac bio vatreni pristalica imala je ideje romantične prošlosti a zapravo je bila podrška Obrenovićevom režimu. Zahvaljujući tome Sremac se okrenuo protiv cele Evrope i Svetozara Markovića i njegovih pristalica, kao i svake promene. Bio je na strani gazdâ, birokratije, vlasti i vladara pa je u u svojoj ogorčenosti na političke protivnike napisao svoja dva dela Limunacija u selu i Vukadin. U njegovom pisanju su se stalno sukobljavali Sremac političar i Sremac pisac pa otud sa jedne strane ljubav prema starom, patrijarhalnom, palanačkom životu a sa druge dobrodušan smeh i razumevanje za obične ljude i oštrica gorke satire kod kvaziintelektualaca koja je uvek nadjačavala u momentima kada je stvarao dela trajne umetničke vrednosti.

Pop_Cira_i_pop_Spira_ilustracija

“Pop Ćira i pop Spira”, ilustracija sa prvog izdanja iz 1898. godine (izvor: wikipedia.org)

Pop Ćira i pop Spira

„Nije blago ni srebro ni zlato već je blago što je srcu drago.“

Najpopularnije delo Stevana Sremca prvi put je objavljeno 1898. u „Brankovom kolu“, a ubrzo i kao zasebna knjiga. U svojoj osnovi sadrži anegdotu iz Bačke koju mu je ispričao ujak Jovan Đorđević, o svađi dvojice popova zbog zeta koja je kulminirala tučom tokom koje je izbijen jedan zub koji je kasnije pri putovanju kod vladike u Temišvar zamenjen konjskim zubom.

Ova priča iz vojvođanskog života, koju je pisac oduvek nosio u svom srcu jer ga je podsećala na detinjstvo, opisuje idilične, ali i jednolične i pomalo dosadne dane u porodici dva ugojena dobrostojeća popa Ćire i Spire čije se ćerke vršnjakinje Melanija i Jula druže iako su potpuno različite i dve popadije Persa i Sida prividno dobro slažu a zapravo su pune zavisti jedna prema drugoj. Njihov monoton život razbiće učitelj Pera oko koga će krenuti prava hajka ne bi li se opredelio za brak sa jednom od njih dve koja će kulminirati opštim rusvajem u popovskim životima.

Humor začinjen sa preuveličavanjima frau Gabrijele, „seoskog doboša“ i „seoskog telegrafa“, opis pop Spirine živine i Sidinog zidnog sata, konjski zub koji spasava popa Spiru i mnoštvo smešnih situacija, govora i postupaka junaka učinio je da iz prvobitne pripovetke ovo delo izraste u humoristički i satirični roman.

Kraj u kome se Pera kaje zbog svog izbora i nasuprot njemu Julin i Šacin idiličan život sa velikom porodicom najbolji je dokaz koliko je Sremac bio naklonjeniji običnim ljudima i narodnom duhu a negodovao na pomodarstvo i sve što je novo.

 

Sremac je bio opisivan kao visok, zdrav, lep čovek, rumen, rano osedeo, brkat, krupnog glasa.  Stanovao je u Ulici dva bela goluba, danas Svetogorskoj, u skromnoj sobi. Nije se nikada oženio pa je često boravio po kafanama, najčešće „Oraču“, „Zlatnom burencetu“ i „Slavini“, koje su bile zabačene, pune običnog sveta koji mu je štedro davao materijal za svoje pripovetke, bilo u dogodovštinama, bilo u narodskim izrazima, koje je unosio u svoju beležnicu čim bi stigao kući.

dardaneli

Grupa poznatih Beograđana isped kafane “Dardaneli” uoči njenog rušenja 1901. godine na fotografiji koja je prodavana kao razglednica (izvor: staribeograd.com)

Ali, budući veliki boem, bio je čest gost i čuvene kafane „Dardaneli“, koja se nalazila prekoputa Narodnog pozorišta, na mestu današnjeg Narodnog muzeja, sastajališta književnika, glumaca, slikara, novinara. U nju je tobože nailazio da bi terao svoje učenike koji su tu dolazili da bi igrali bilijar a onda bi krišom od njih naručivao piće i to za svojim stolom koji je bio pored prozora i gledao na Vasinu ulicu. Sliku te čuvene beogradske boemije dao je Antun Gustav Matoš u svom ogledu o Stevanu Sremcu.

zona-zamfirova-film

Katarina Radivojević kao Zona i Vojin Ćetković kao Mane u filmu “Zona Zamfirova” iz 2002. godine (izvor: promo.com)

Zona Zamfirova

„Ako pare, reče, nemame, oka i pol sevdah imame.“

Poslednja pripovetka-roman Stevana Sremca napisana je takođe prema anegdoti o otmici devojke koja se dogodila u Prištini. Jedni su tvrdili da ju je čuo od Branislava Nušića, koji je tamo bio konzul, a drugi da je saznao za nju kada je sedeo u svojoj omiljenoj prištinskoj kafani „Marger“, u čijoj blizini je živela sama Zona pa je i zapisao. Radnju je izmestio u Niš pa je u ovom delu, napisanom desetak godina nakon Ivkove slave, prigušio onu razigranost i humor ali mu je dao dubinu i ravnotežu između glavnih i sporednih delova zbog čega je ono od svih najbolje po svojoj kompoziciji.

Opisi, događaji, mnogo epizoda i umetnutih priča dati su u senci ljubavne fabule pune vedrine i lepote između kujundžije Maneta i čorbadžijske ćerke Zone koji uprkos razlikama u staležu uz mnoštvo dogodovština i prevazilaženja prepreka ipak uspevaju da pripadnu jedno drugom.

Živopisni niški dijalekat, narodske pesme, posebna emocija juga Srbije, ali i smena starog, čorbadžijskog, novim vremenom u kome se jedan „spušta niz merdevine“ a drugi „uspinje“ učinili su da ovo delo postane jedno od najomiljenijih među čitaocima.

Osnovna_škola_Stanbol_kapija

Niš s kraja 19. veka (izvor: wikipedia.org)

Ta 1906. godina delovalo je da će biti najbolja u Sremčevom životu. Bio je na vrhuncu slave, najčitaniji pisac, profesor, tek primljen u Akademiju nauka,  gost gospodskih manira rado viđen u društvu, ali je i dalje bio skroman u svojoj maloj sobi dok za velikim stolom piše obučen u šlafrok sa crvenim gajtanima i pije kafu koju je sam sebi kuvao. Pa ipak, savremenici su svedočili da je naličje njegovog uspeha bila usamljenost, život bez porodice i sve veća zasićenost društvom i kafanama.

Tog leta otišao je u Sokobanju da se odmori i uživa u njenoj palanačkoj čaršiji. Međutim, tamo je povredio nogu i pošto je najradije izbegavao lekare, rana mu se inficirala. Tek kada je pao u krevet, odlučio je da potraži pomoć. Dva puta je operisan i svakoga dana dreniran onoliko koliko se u tadašnje vreme moglo, ali ništa nije vredelo. Iako je trpeo velike muke, šale ga ni do kraja nisu napuštale, preminuo je od trovanja krvi 25. avgusta 1906. u pedesetoj godini a tog popodneva sokobanjska zvona objavila su njegovu smrt.

Sahrana je bila jedna od najvećih koju je tadašnji Beograd pamtio. Spontano okupljen narod došao je u velikom broju da oda poštu svom voljenom piscu, od Železničke stanice, gde je vozom dopremljen kovčeg sa njegovim telom, do Saborne crkve, gde je održano opelo, preko ulica do Narodnog pozorišta, sa koga je govor održao Branislav Nušić i zajedno sa pratnjom u kojoj su njegovi gimnazijalci nosili vence do Novog groblja, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici pored ujaka Jovana Đorđevića.

U omiljenoj piščevoj kafani „Orač“ održan je četrdesetodnevni pomen na kome je gazda kafane priredio daću. Na Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, u slavu jednog od najvećih i najomiljenijih srpskih pisaca koja ne bledi već nastavlja da sija sa svakim novim čitanjem njegovih svevremenih dela.

Spomenik_Stevanu_Sremcu_i_Kalci

Spomenik Stevanu Sremcu i Kalči u Nišu (izvor: wikipedia.org)