4

Kada padne prvi sneg

83930920_10221961804260280_4858780589387415552_n

Podigla je pogled ka prvim pahuljama koje su počele stidljivo da se rasipaju nad njujorškim Central parkom. Privuče uza sebe svog mrkog psića i reče mu tiho:
„Pipo, pada prvi sneg, vidiš?“
Sitno kevtanje prekri večernju tišinu kraj uspavanog jezerceta pa se pretvori u piskutavi lavež kada se u daljini pojavi obris bele kočije sa upregnutim konjem koji je uvek oprezno rzao kad god bi se Pipo nervozno osvrtao na njega. Da li od sitne pahulje ili od misli na daleke ravnice koje su joj se poput lopova vešto i neprimetno uvlačile u srce, tek jedna suza zaiskri pod dugim trepavicama.
Požurila je u svoj veliki stan u Istočnoj 64. ulici sa čijih prozora se pružao pogled na celu „Veliku jabuku“. Sneg je sve jače padao i stvarao čarobne kovitlace čiji se početak skrivao negde u dubini neba koje je podsećalo na jednu ogromnu razlivenu fleku mastila.
Okrenu se oko sebe i pogleda sav luksuz svog stana i beskrajne redove knjiga kako se tiskaju na policama koje su prekrivale zid od poda do plafona. Pomilova Pipa koji se sklupčao uz prugasto jastuče na mekom plavom dvosedu i pođe ka uglu u kome je stajala crna mikro-linija, pretraži diskove, odabra jedan i nakon dugog posmatranja omota, ubaci ga i sačeka da se prostorijom razlije dobro poznati zvuk njenog detinjstva.
Kada padne prvi sneg, kada padne prvi sneg, ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola pa se sankam noć i dan…
Pustila je da joj glas Zvonka Bogdana praćen čežnjivim zvucima violine i harmonike potpuno prelije dušu i obavije onim toplim snenim dahom davnih srećnih dana. Ravnica joj se pružala na unutrašnjoj strani sklopljenih kapaka, beskrajna, srebrna od hladnoće po kojoj su kao dragulji bile poprskane pahulje koje su padale iz belog neba. Praporci na sjajno lakiranim saonicama njenog oca, umirujući bat kopita dva velika vranca i toplo ćebe kojim joj je ututkavao noge odneli su joj misli tamo daleko, preko celog jednog okeana, planina i dolina, do njenih žitnih polja i jedne kuće u kojoj i dalje spava parče njene duše.
Otrla je suze i odagnala sanjarije, meke poput posuvraćenih listova knjiga. Snovi puni daleke mirisne magle polako su se sužavali i niti misli vratiše je u njujorško zimsko veče. Tada sede za svoj radni sto sa pogledom na grad složen od miliona rasutih tačaka svetlucavih poput varnica, grad koji je sanjala u svojim detinjim toplim noćima, a koji se, uprkos njenom vrtoglavom uspehu u prestižnoj kompaniji, pokazao kao hladan i nekako tuđ, kao da se sa one druge strane okeana o njemu sasvim drugačije sneva.
Samo što sede da pregleda finansijske godišnje izveštaje, zacrvene se polje Yahoo maila na njenom laptopu. Nešto neobično joj taknu dušu i ona ga brzo otvori.
Miljo dušo, nema više našeg dobrog gospodina Vlade, preminuo je danas po podne. Dođi kući, čekaćemo te da stigneš da ga sahranimo. Tvoja Juliška
Ona oseti snažno dobovanje srca u grudima, zvuk unutrašnjeg sleđenog daha i samo stavi ruku na usta da priguši krik koji joj, učini joj se, za tren gustom tamom oboji život. Pipo podiže glavu i netremice poče da posmatra svoju gazdaricu koja se sklupčala pored njega bolno svesna da u toj tuđini nema nikoga kome bi mogla da se na ramenu isplače jer više nema oca.
U svoje ravno vojvođansko selo stigla je sa uspavanim Pipom u malom transportnom kavezu posle tri dana. Hladno jutro nad skorenom uspavanom zemljom dočekalo je nakostrešenim vetrom punim vlage i ledenih iglica, istim onim koji nosi miris zime bez snega. Pospana od dugih letova i zamrznutog pogleda na belinu oblaka nad smrtnicima koji se daleko dole bore za svoj kratak treptaj života, osećala je samo tihu iznemoglost koja joj je umrtvila dušu. Tetka Juliška, ta stara dobra žena, koja je već decenijama bila domaćica njihove kuće i Miljin jedini ženski skut otkad je rano ostala bez majke, dočekala je u suzama.
Kuća je bila tako sablasno pusta, ogoljene tišine i uspomena izbledelih zbog odlaska oca koji je svojim vedrim očima i glasom svemu davao toplinu i spokoj. Ona uđe u biblioteku, čiji je miris starih knjiga i u teškim zavesama upletena aroma očeve lule zapahnuše, stegnuvši joj srce toliko jako da je pomislila da više nikada neće moći da nastavi da živi bez njegovog glasa i nežnog osmeha. Na njegovoj fotelji uredno je stajalo sklopljeno ćebe i na njemu stari novogodišnji ukras za jelku koji je jedne zime sama napravila od belih žičica  – velika bela pahulja. Uze je u ruku i pogleda očima zamućenim od suza pa sede na očevo mesto i sklupča se poželevši da bar na tren čvrsto zatvori oči, potisne svaku misao i oseti miris njegovog zagrljaja.
Juliška lagano uđe u sobu.
„Tu pahulju je gospodin Vlada držao svaki dan u rukama. Čekao je da dođeš na Svetog Nikolu, govorio je da ćeš stići taman kad padne prvi sneg. Brojao je dane do tvog dolaska i snega, ali on ove godine nijednom nije pao, čak ni na Božić. Govorio je da mu jedino ta stara pahulja daje nadu da ćeš doći. Siroma’ naš gospodin Vlada…“
Ovo pade kao žeravica na Miljinu dušu. Ona, očiju nepomičnih od sopstvene greške, samo steže pahulju na svoje srce u čije su zavoje ove reči zalazile i tonule dok je ne razapnu od krivice i tuge. I zamrze onaj ogromni grad na drugom kraju sveta, svoj luksuzni stan i uspeh u prestižnoj svetskoj kompaniji. Ceo život sli se u tu toplu sobu usred ledenim vetrom šibane stvrdnute ravnice i pahulju koja ju je svojom hladnom belinom nemo i osuđujuće posmatrala.
Na sahrani gospodina Vlade Bađinskog okupilo se mnogo ljudi. Vetar je ledio suze i otežavao grobarima da iskopaju zaleđenu zemlju. Komađe je okruživalo raku i čekalo da se zauvek stropošta na sanduk i zatvori pogled ka nebu. Milja je stajala i nikada nije bila svesnija bolne istine da je ostala sama na svetu. Bez poslednjeg oslonca u životu, bez porodice, bez prijatelja u dalekoj tuđini. Jedino parče duše koje je blistalo od lepote upravo su spuštali u bezdan smrti.
Kada se sve završilo, ljudi počeše da se razilaze. Juliška požuri da isprati pokojnikove prijatelje i ostavi svoju mladu gazdaricu da se poslednji put oprosti od oca. Milja je stajala kod groba i od suza razvodnjenim plavim očima zamagljeno gledala nekud daleko, ka mestu gde su se sive ruke drveća i crna zemlja spajali sa nemilosrdno bezbojnim nebom. Odjednom oseti na licu neki čudan lagan ubod. Pogleda nagore i spazi pahulje. Prvi sneg.
Nešto u umu joj se rasprsnu i potrese je do dna srca pa zaplaka još jače dok joj je mraz štipao mokre obraze.
„Zakasnili smo“, reče u nebo prvom snegu. „I ti i ja.“
Pa se okrete i teškim korakom krenu u narastajući kovitlac snega i života.

0

„Umeš li da čuvaš tajnu?“ – čiklit priča za moderne devojke

83191049_166710101303911_2402270724430495744_n

Ako niste primetili, književnost se razvija svakim danom u raznim pravcima, stvarajući ne samo nova književna dela i obrađujući nove teme, već i stvarajući nove književne žanrove. Jedan od njih je i čiklit. Za neupućene, u pitanju je engleska kovanica nastala od reči chick i literature, što bi u prevodu značilo „literatura za devojke“, a da bi se bolje razumelo, ona nije namenjena samo ženskoj populaciji, već svima onima koji vole da pišu i čitaju o modernim temama iz ženskog života.
Čiklit romani postali su popularni zahvaljujući Helen Filding, koja je svojim knjigama o Bridžit Džouns osmislila modernu verziju likova iz dela Džejn Ostin, zamenivši nekadašnje viktorijanske devojke urbanim, zaposlenim mladim ženama koje se ipak nadaju svom princu na belom konju, ma koliko emancipovane bile.
U moru romana sa ovom tematikom nalazi se i Umeš li da čuvaš tajnu?, engleske književnice Sofi Kinsele, koja se proslavila upravo čiklit naslovima sa svojom čuvenom Kupoholičarkom. Ovo delo, objavljeno 2003. godine je prvo van popularnog serijala, u kome se umesto finansijske novinarke Beki Blumvud pojavljuju sasvim drugi likovi.

Can_You_Keep_a_Secret_book_cover

Originalno izdanje romana (izvor: wikipedia.org)

Priča započinje na jednom veoma turbulentnom letu između Glazgova i Londona. Na njemu je Ema Korigan, dvadesetpetogodišnjakinja sa strahom od letenja, koja pokušava da preživi put. U histeriji zbog propadanja aviona, ona odlučuje da se „ispovedi“ nepoznatom rezigniranom Amerikancu koji sedi do nje i iz sebe istresa sve svoje najintimnije tajne, od nezadovoljstva svojim dečkom, preko nesigurnosti u seksu i seksualnih fantazija, sitnih laži pa sve do ne baš laskavog mišljenja o kompaniji u kojoj pokušava da se uspne na hijerarhijskoj lestvici i načinima na koji „ofrlje“ rešava probleme na poslu. Kada avion uspešno sleti, Ema ostaje rasterećena sa uverenjem da više nikada neće videti svog saputnika, ali turbulencija života će je prodrmati najjače što može kada prvog radnog dana otkrije da je on Džek Harper, iz Amerike upravo pristigli vlasnik korporacije „Panter kola“, za koju radi. I koji zna apsolutno sve o njoj. Situacija će se zakomplikovati kada shvati da on ne da od njene ispovesti ništa nije prečuo, već je u svakom susretu podseća na one najpikantnije detalje, kada odluči da ih podeli sa svetom, a pogotovo kada otkrije da je to, na sav njen užas, privlači.
Ema će se kao narator pokazati kao veoma duhovita, šarmantna i budući svesna da je sama sebi zakuvala svaku smešnu situaciju, spremna da se na svoj račun dobroćudno i beskrajno šali, ali i naučiti da se i pored turbulentnih okolnosti rasterećenije živi bez sopstvenih tajni. Tako će ovaj roman pun dinamičnih dogodovština, kancelarijskih nadmetanja, sjaja, glamura i ljubavne romantike za čitaoce biti opuštajući i zabavan, a likovi koje prate biće toliko životni i simpatični da će se svako od nas sigurno setiti nekoga iz svog okruženja na koga ga oni podsećaju, pa možda čak i na nas same.
Međutim, iza vedrine i zabave skriva se i kritika modernog društva, ali i poruka na koji način možemo savladati sopstvene nesigurnosti. Koliko je to zaista i moguće pokazuje jedan kuriozitet vezan za ovu knjigu – sama autorka je prilikom objavljivanja romana Umeš li da čuvaš tajnu? prvi put obelodanila da je Sofi Kinsela samo pseudonim pod kojim piše, dok joj je pravo ime Medlin Sofi Vikam.
Pa, ko zna, možda ovaj roman pomogne mnogima da se oslobode svojih tajni i pogledaju istini hrabro u oči…

800px-Sophie_Kinsella

Sofi Kinsela (Izvor: wikipedia.org)

 

0

Jakob Grim – otac nemačkog jezika i najlepših dečjih bajki

82424881_2452510891544069_4296006055315374080_n

Verovatno ne postoji nijedan čovek u savremenom svetu koji nije čuo za braću Grim. Vekovima su naraštaji odrastali na njihovim bajkama i učili se na poukama u kojima dobro uvek pobeđuje zlo. Ali ono što se manje zna jeste da su oba brata, Jakob i Vilhelm, bili veliki ljubitelji nemačkog jezika, zahvaljujući kojima se danas on izučava na modernim osnovama.

Filipu Grimu, advokatu iz Hanaua, i njegovoj supruzi Dorotei prvi sin Jakob Ludvig Karl se rodio 4. januara  1785. godine. Bio je tek prvo od devetoro dece, od kojih je troje umrlo još kao novorođenčad. Godinu dana nakon prvog rodio se još jedan sin – Vilhelm, a četiri godine potom i Emil. Sva trojica jednog dana postaće poznati širom sveta, Jakob i Vilhelm najviše po bajkama za decu, a treći kao njihov ilustrator.

Neposredno po rođenju poslednjeg deteta Filip je preminuo ostavivši porodicu na ivici bede. Tada na scenu stupa Doroteina sestra, dama iz visokog nemačkog društva, koja je na sebe preuzela brigu o školovanju dečaka. Grimovi su se preselili u Štajnau a 1798. Jakob i Vilhelm započeli su svoje školovanje.

Nakon završene škole Jakob se opredelio za studije prava na Univerzitetu Magdeburg, ne bi nastavio poziv svog oca. Međutim, sudbina je za njega imala malo drugačiji plan. Inspirisan predavanjima profesora Fridriha Karla fon Savinja, stručnjaka za rimsko pravo, probudila mu se ljubav prema istorijskim istraživanjima. Kada je u njegovoj biblioteci video i pročitao knjige čuvenih nemačkih filologa, znao je da je odabrao svoj put – proučavanje jezika. Tokom studija profesor Savinji ga je pozvao u Pariz da bi mu pomogao u književnom radu i tamo je Jakob stekao najveća znanja o srednjovekovnoj književnosti.

800px-Jacob_Grimm

Jakob Grim (izvor: wikipedia.org)

Godinu dana kasnije vratio se porodici u Kasel, grad u koji su se u međuvremenu preselili, gde je ubrzo dobio posao u jednoj pravnoj kancelariji. Skraćeno radno vreme nije mu donosilo veliku zaradu, ali mu je omogućavalo da dovrši studije. Posao po njegovom ukusu stigao je nakon smrti majke, kada postaje nadzornik privatne biblioteke Žeroma Bonaparte, kralja Vestfalije, koju je Napoleon otvorio u Kaselu. Ubrzo postaje i revizor Državnog saveta i može da se bavi istraživanjem jezika i sakupljanjem narodnih umotvorina, čime ostvaruje svoj san.

Grimm's_Kinder-_und_Hausmärchen,_Erster_Theil_(1812).cover

Prvo izdanje “Dečjih i porodičnih priča” iz 1812. godine (izvor: wikipedia.org)

Dečje i porodične priče

Sakupljački rad braće Grim je posle nekoliko godina dao rezultat u ovom najčuvenijem delu nemačke književnosti, pa od 1812. do 1822. ono izlazi u 3 toma. Više od dvesta bajki, narodnih priča i pošalica, nordijske sage, legende, priče o životinjama, poučne priče – sve narodno blago sakupljeno iz usmenog predanja našlo se u tri knjige. Među bajkama neke od najpoznatijih deci svih meridijana su Snežana i sedam patuljaka, Trnova Ružica, Pepeljuga, Crvenkapa, Hrabri krojač, Zlatokosa, Palčić, Kralj žaba, Stočiću, postavi se.

800px-Offterdinger_Das_Tapfere_Schneiderlein_(2)

Ilustracija bajke “Hrabri krojač”, rad Karla Ofterdingera (izvor: wikipedia.org)

Sakupljajući materijal, braća su zastupala uverenja književnika romantičara da se kroz bajke i priče iz narodne književnosti najbolje oslikava narodni duh, a oni su težili da prikažu autentični stil kojim su ispričane bajke. Međutim, u praksi su davali svojoj pripovedačkoj mašti na volju pa je Vilhelm u kasnijim redakcijama morao da ih menja. Tako su naivnoj naraciji narodnog pripovedača dodavani opisi, živopisni detalji, motivi iz drugih izvora ali i čvršća logika u zbivanjima i stvoren je poseban prozni stil bajki koje predstavlja najznačajnije dostignuće romantizma.

Njihovo prvo izdanje nije bilo namenjeno deci, već su ga doživljavali kao naučni rad, zamišljen za potrebe akademskih studija pa je i sadržaj bio namenjen odraslima. Zato su originalne bajke pune surovosti, nasilja, ubistava i zlostavljanja dece i odraslih. Međutim, sticajem okolnosti, postale su popularne pa su braća Grim doživela velike kritike, posebno od strane crkvenih velikodostojnika koji su smatrali da ne poseduju dovoljno hrišćanskog duha. Da bi se to nekako popravilo bio je zadužen najmlađi brat Grim – Emil, koji je ilustrovao bajke i, radi primera, na slici uz Crvenkapu na noćnom stočiću Crvenkapine bake stavio Bibliju.

800px-Märchenbrunnen_Steinau_an_der_Straße_-_Säule

Fontana posvećena braći Grim u Štajnauu, gradu njihovog školovanja (izvor: wikipedia.org)

Međutim, ono što je bajkama posebno postignuto jeste što su njihovim izdavanjem naučnici naterani da obrate pažnju na narodne umotvorine i narodni jezik, budući da se do tada proučavao samo književni nemački. Time se braća Grim smatraju začetnicima umetničke bajke. Takođe su imali izuzetan uticaj na sakupljače narodnih umotvorina iz usmene književnosti, pa i na Vuka Karadžića, od koga su preuzeli nekoliko srpskih bajki i preveli ih na nemački.

Dečje i porodične priče su objavljene 17 puta i braća Grim su, i pored želje da sačuvaju njihov originalni oblik, bili prinuđeni da ih cenzurišu. I što su to više radili i pravili ih konzervativnijim, one su doživljavale sve veću popularnost.

430px-Grimm

Portret braće Grim, rad Elizabet Jerihau Bauman (izvor: wikipedia. org)

Sakupljački rad nastavili su i dalje pa su od 1816. do 1818. godine objavili  Nemačke legende, među kojima su i  epovi, balade i priče.

Međutim, Jakobova najveća ljubav ipak je bio jezik, koju je preneo i na brata. Tako 1822. godine objavljuje Nemačku gramatiku u 4 sveske, u kojoj je dao lingvističko objašnjenje o pravilima glasova, poznato kao „Grimov zakon“. Budući da je bio veliki prijatelj našeg Vuka Stefanovića Karadžića, čije je zbirke rado prikazivao nemačkoj publici, veliki značaj dao je i srpskom narodnom jeziku prevevši na nemački Vukovu Malu gramatiku srpskog jezika 1824. godine.

800px-Wuk's_Stephanowitsch_kleine_Serbische_Grammatik_1824_cover

Jakobov prevod Vukove Male gramatike srpskog jezika iz 1824. godine (izvor: wikipedia.org)

Budući da su braća bila veoma vezana, bilo im je veoma važno da i svoje poslove usklađuju. Kada su 1929. dobili ponudu da u Gotingenu postanu profesori i bibliotekari, nisu časili ni časa. Jakob je na univerzitetu predavao starogrčko pravo, istorijsku gramatiku i istoriju književnosti. Međutim, taj grad ih je zainteresovao i za politiku, koja im  je poremetilaplanove. Naime, pristavši da potpišu peticiju protiv kralja Hanovera, obojica su vrlo brzo kažnjena – dobili su otkaze i proterani su iz grada pa su se vratili u Kasel. To im je dalo dosta vremena za povratak prikupljanju narodnih umotvorina pa 1835. godine izlazi Nemačka mitologija u kojoj su prikazani mitovi od vremena starog germanskog plemena Tevtonaca do onih iz Grimovog vremena.

Godine 1840. braća dobijaju poziv od kralja Fridriha Viljema IV da se presele u Berlin, gde je trebalo da rade kao profesori. U tom velikom gradu postaju i članovi Akademije nauka i njihov naučni rad dobija najviša priznanja smatrajući ih očevima germanistike, naučne discipline koja se bavi proučavanjem istorijskog razvoja nemačkog jezika i književnosti. Umesto predavanja, Jakob je najradije pisao svoje utiske sa putovanja po Italiji i Skandinaviji, preplićući ih filološkim delima. Tako 1848. godine objavljuje svoje čuveno delo Istorija nemačkog jezika, a 1852. zajedno sa bratom započinje izdavanje Rečnika nemačkog jezika, koje je nastavljeno i nakon njegove smrti.

1024px-Grabstelle_Grimm_Matthäus-Kirchhof_Berlin

Porodična grobnica Grimovih (izvor: wikipedia.org)

Jakob je umro u  Berlinu 20. septembra 1863, u 78. godini života, do kraja radeći i istražujući nemački jezik. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u porti crkve Svetog Mateja u Berlinu.

Originalni rukopisi braće Grim, kao i njihovi filološki spisi,  danas se čuvaju u Muzeju u Kaselu, a od 2005. zaštićeni su kao Uneskova svetska kulturna baština.

Brüder_Grimm_Museum_Kassel_Germany_-_panoramio

Muzej braće Grim u Kaselu (izvor: wikipedia.org)