U francuskoj realističkoj književnosti godina 1857. bila je godina skandala. Sa jedne strane Bodler je objavio zbirku poezije Cveće zla, a sa druge Flober je dovršio Gospođu Bovari napravivši pometnju među čitalačkom publikom i kritikom. Iako je ovaj potonji ostavio nesaglediv trag na buduće književne generacije, u tom trenutku našao se u velikom problemu – i on sam kao pisac, ali i izdavač pa čak i štampar bili su optuženi za širenje nemorala zbog kontroverznih i slobodnijih scena u romanu, ali su na kraju svi oslobođeni, najviše zahvaljujući sposobnom advokatu. Ipak, sedam godina kasnije Vatikan je Gospođu Bovari svrstao među zabranjene knjige najviše zbog negodovanja odakle jednom zakletom neženji ideja da piše o ispraznosti braka kada čak ni ne zna kako izgleda biti u njemu.
Ideju za roman Flober je pronašao u jednom novinskom članku o sudbini izvesne Delfine Delamer, koji ga je zaintrigirao i podstakao da napiše priču o ispraznosti jednog nesrećnog braka i malograđanske sredine u kojoj je preljuba bekstvo od teskobne životne kolotečine. Smestivši je u normandijski gradić, u kraj u kome je i sam živeo, dobio je priliku da na najbolji način predstavi i sliku društva i oslika bedu, monotoniju, dosadu i umišljenost zaparložene francuske provincije.
Gospođa Bovari je najpoznatije delo Gistava Flobera, pisano punih šest godina, naslovljeno glavnom junakinjom Emom Ruo Bovari, ženom koja je od detinjstva bila školovana po manastirima, ali je krišom čitala romantične ljubavne romane, raspirivala svoju maštu i na taj način stekla ideale za ceo život. Kada je taj stvaran i dugo očekivani život zaista i otpočeo, oženio ju je Šarl Bovari, udovac i lekar iz normandijskog gradića raspršivši joj sve nade da će doživeti strasnu i uzbudljivu ljubav o kojoj je sanjala. Međutim, Ema nije prestala da veruje da ona tamo negde zaista i postoji i odlučivši da nastavi da za njom traga kao udata žena i majka, izabrala je da zarad svojih snova na kocku stavi sve – emocije, ugled, porodicu pa čak i sopstveni život.
U ovom remek-delu francuske književnosti najbolje se sagledava osobeni realistički metod pun veštog opažanja i zadiranja u psihološke dubine likova. Upravo tu se vidi sva Floberova veština koju su mnogi smatrali manom – pedantno pisanje do najsitnijih detalja koje mu je oduzimalo mnogo vremena, ali bi uvek iznedrilo knjigu koja je predstavljala pravo malo savršenstvo forme i stila.
Pripovedajući u trećem licu, sa stanovišta sveznajućeg pripovedača, na najbolji način je prikazan podvojenost sveta Eme Bovari, sa jedne strane svet nežnih sanjarenja koja usmeravaju devojčicu na prelazu iz detinjstva u mladost a sa druge svet realnosti koji joj ne donosi sreću već je uvlači u vrtloge očajničkih pokušaja da pronađe ljubav na mestima na kojima je nema. Tako se raskorak između želja i mogućnosti održava na tankoj niti želje za svetom raskoši, sjaja, uzbudljivih ljubavnih avantura kao nedohvatnom izvoru blaženstva i strasti i stvarnosti obojene monotonijom porodičnog života i malograđanske učmalosti teških poput okova za njenu romantično ustalasanu dušu.
Likovi koji je okružuju deluju groteskno naspram njenih raskošnih protivrečnosti, sa kojima se bori na svakoj stranici romana, posebno plašljivi Leon i bezosećajni egoista Rodolfo, dva ljubavnika koji su građeni tipski jednostavno i nimalo ne razumeju njen senzibilitet pa je jedan koristi za flert a drugi je spreman da joj pruži samo seksualno zadovoljstvo, kao svaki iskusni muškarac koji koristi svoju ljubavnicu dok ne počne da ga zamara napornim zahtevima. Uz Emu se po koloritnosti jedino ističe Šarl, muž koji je jedini zaista voli iako se ona ne zadovoljava njegovom običnošću. Iako je nimalo ne razume i spreman je da joj večno prašta, bespomoćan u sopstvenom bolu i s ljubavlju koja nadvladava ljubomoru, on izrasta u tragičnu veličinu.
Gospođa Bovari je iza sebe ostavila neizbrisiv trag, ne samo po obimnim studijama karaktera, analizom emocija i savršenim stilom već i zbog simbola Eme Bovari koja nije samo žena uništena romantičnim sanjarenjima već odraz cele epohe, ogrezle u stradanju od težnje za apsolutnim, obmanjivane čitanjem trivijalne književnosti, propadljive u zbrci emocija i lažnih iluzija iz čijeg lavirinta stameniji izlaze kao pobednici, a senzibilniji postaju tragični trpioci ili gubitnici. Zahvaljujući ovom romanu zaživeo je i termin bovarizam, koji se na odnosi na osobu koja živi u neskladu sa prihvatanjem stvarnog sveta i potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, onu koja veruje da je predodređena za nešto sasvim drugo od onoga što joj je život namenio. I na kraju nikako ne treba zaboraviti čuvenu rečenicu Gistava Flobera na stalne pokušaje da se otkrije koja se žena iz stvarnog života krije iza Emine tragične sudbine: „Ema Bovari – to sam ja!“, priznajući da je razotkrivanjem njenih iluzija razotkrio i samog sebe i svoju intimu, učinivši da baš takav, mističan i nedokučiv, ostane upisan u anale svetske književnosti za sva vremena.
jelenadilber 