Mirisi prolećnog dana

proleceBudi me sunce na jastuku. Opet je visoko i opet mi zaviruje u sobu svojim nežnim milujućim zracima. Sada znam da je stvarno došlo proleće.

I moja soba sva je svetla. Ustajem i pozdravljam novi dan pun modrih i zelenih boja koji mi se smeši na prozoru.

Izlazim da udahnem jutarnju svežinu u kojoj sva zemlja, i svaka vlat trave, i svaki cvet drhte od rose koja im svojim vlažnim kapima prekriva lice. Sve je tiho, samo ptice pevaju kao da se nadglašavaju. Nigde nikog, samo sunce, proleće i ja.

Prolazim pored kuća iz kojih miriše vruće mleko. Setih se davnih dana i onih toplih zelenih jutara kada me majka vodila u obdanište i kada me tamo uvek dočekivao miris vrućeg mleka koji se mešao sa zveckanjem metalnih šolja. Nisam ga volela, uvek sam pokušavala da ga potisnem zagnjurujući lice u mirisni vrat moje majke i mislim na raznobojno prolećno cveće koje se skupilo u kapima njenog opojnog parfema. I sad kao da ga osećam, pomešanog sa mirisom mleka koje, već zamišljam, hvata po sebi drhtavu belu kožicu. Ali vetar ga brzo nosi, kao i uspomene na neke davne dane.

Sada miriše moj park sa svojim rascvetalim šibljem opojnim kao miris limuna, sa poslednjim kapima rose, koju suši sunce, kostreši se mlada trava, a toplota koja se sve više uvlači u zemlju ispravlja žute maslačke i bele rade rasute po jarkom zelenilu.

I dok tamni oblaci, kao odjednom i niotkuda došli, trče ka suncu, izlazim na ulicu, po kojoj se prosipaju blještavi zraci. Setih se kako sam nekada jutrima žurila puna iščekivanja šta li će mi doneti naredni dan. A kad se tako otvorene duše zaletiš u život i topla proleća i oni te nekako radosno dočekuju, pa ti podare ljubav i sreću, kao da je zaslužuješ.

Ali, kao što se sve može izmeniti za tren, tako sada i oblaci nadvladavaju sunce. Krupne kapi kiše već se rasprskavaju po svežoj zemlji i izlivaju kao velika vodena zavesa. Skrivam se ispod jedne nastrešnice i gledam kako pada kiša. Ona prava prolećna, kratka i sveža, koja miriše na život.

Čim se malo smiruje, vraćam se kući. Opet sam u parku i pod svojim ružičastim kišobranom gledam kako se sa sjajnih vlažnih pupoljaka slivaju kišne kapi. Setih se prolećnih jutara kada sam sa malim kišobranom išla u školu i u gumenim čizmicama gazila bare. I gledala sve vesnike proleća jer sam znala da ću o tome pisati u pismenim zadacima. I tražila visibabe, i beli cvet trešnje, i ponekog leptira, i lastina gnezda kao dokaz da su se vratile i rode koje preleću nebo. Ali niko mi nije rekao da će me kad dođe proleće nešto golicati u dnu srca. Da će neka potmula snaga izbijati iz mog tela, kao neobična žudnja koja se pretvara u tihu tugu kad ne pronađe put ka površini duše. I uvek je bila tu, i kad bi kiša padala, i kad bi se oblaci rascepali pa opet granulo sunce, obasjavajući potoke vode ostale iza kiše koji se slivaju niz ulice.

I sad osećam taj blagi nemir i tu nadolazeću omamljujuću snagu. I opet oblaci beže i nebo je opet tako modro da te mami da ga gledaš blistavim očima raširenim od lepote boja. A pod njim drveće koje diže ka suncu svoje grane, beli i ružičasti cvetovi trešanja, kojih je pun moj kraj, i koji tako omamljuju mirisom da ti dođe da ih otkineš sa drveta i poneseš kući da ti zamiriše sve. Ali kako pokidati cvet posut kapima kao biserima, dok nežne i tople latice okreće ka nebu? Da, da, i opet sve počinje da boli od mirisa vlažne zemlje i lepote koja tako bljesne u mirisno proleće, ali prođe kroz bujno leto i čeka je umiranje u poznu jesen.

I tako protekne dan pod modrim nebom po kome kao veliki beli bregovi plove oblaci, sunce toplo greje cvetove koji se otvaraju i pčele koje im se priljubljuju. I na blistavim zracima već se vidi razapeta paukova mreža i bela leptirova krila i zasvetluca poneka bubamara koja preleće zelenu travu. A mirisi se smenjuju kako ih nosi topao vetar. I sočne trave, i šarenog cveta, i toplog asfalta i dalekog Dunava, koji se skriva iz brda.

Podseti me taj miris reke na neke davne dane kada sam kao dete silazila do samog Dunava. Plašila sam se njegove velike moćne vode, ali me i mamila svojom snagom i plavetnilom. A nabujala reka od otopljenih snegova i prolećnih kiša, noseći sa sobom veliko granje, odvaljeno sa ko zna kojih rečnih obala, plovila je lenjo se valjajući pored mene i mirisala na daljine i život.

I kao što dan počne, tako mora i da se završi. I već se prikrada sumrak. Senke se izdužuju, sve dobija tamniju boju, maslačci i bele rade već obaraju svoje čupave glave i sve miriše na svežinu nadolazeće noći.

A na nebu požar boja. Sunce se kao buktinja gasi i ocrtava u obrisima jela i borova, a ružičasta, crvena, narandžasta i ljubičasta prave pruge kako mu i dolikuje da bude ispraćeno. Setih se, u jednom takvom aprilskom sumraku dok sam još bila skoro dete poljubio me neko za koga ću se mnogo godina kasnije udati. Da sam to tada znala, bila bih najsrećnija osoba na svetu. I sada najviše volim njegov topli mirisni obraz u aprilskom sutonu.

Spušta se prolećna noć. A nemiri se ne gase. Smire se nakratko, samo u snovima. Pa nas opet čeka novo jutro i novi dan. A u njemu će da olista akacija ispod prozora i u njoj se skrije senica koja je svila gnezdo ispod mog krova. Jedva čekam da zapeva najlepšu pesmu proleća.

11782519_10209379341306570_188994438362554209_o

 

 

Advertisements

4 thoughts on “Mirisi prolećnog dana

  1. Kakav opis dana. Ko misli da je lako – a da ne zapadne u opšta mesta i patetiku, vara se. Ti si izbegla sve te zamke i ponudila kao na platnu naslikan prolećni dan… sa svim mirisima i emocijama koje sa sobom nosi…

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s