Golsvordijeva „Saga o Forsajtima“ – porodične stvari na engleski način

Teško da među čitaocima svetskih književnosti postoji neki koji nije čuo za Sagu o Forsajtima, serijal od tri romana koji je napisao engleski pisac Džon Golsvordi, koji je zahvaljujući ovom delu dobio Nobelovu nagradu za književnost 1932. godine.
Trilogija, koja se sastoji iz tri romana: Posednik, U konzistoriji i Za izdavanje, počinje impozantnim rodoslovom Forsajta i njihovog porekla, čiji je rodonačelnik Džolion Forsajt iz Dorseta, farmer, kamenorezac i građevinar, a potom prikazuje porodicu koja se za nekoliko decenija uspela do više srednje klase zahvaljujući uspesima u trgovini, izdavačkoj delatnosti i akcijama u raznim firmama. Međutim, pisac radnju ubrzo sužava na jednu granu Forsajta, oličenu u Somsu Forsajtu, potomku kome u krvi najviše leži želja za uvećavanjem materijalnog bogatstva, ma koliko mu ono ne donosi sreću. U centru pažnje je njegov brak sa lepom, ali siromašnom Ajrin, koju Soms posmatra samo kao jedno materijalno dobro više i njena teskoba u braku koji liči na zlatni kavez sa posesivnim gospodarom iz koga uporno pokušava da se oslobodi. Situacija se zapetljava kada se u radnju uključi grana starog Džoliona Forsajta, ostarelog oca čiji je sin, crna ovca familije, napustio suprugu zbog ljubavi prema guvernanti svoje ćerke i umetničkom načinu života.

Saga o Forsajtima je remek-delo koje prati nekoliko generacija u istorijskom okviru viktorijanske i edvardijanske epohe prikazujući na koji način se sa sudbinom bore skorojevići u klasno podeljenom engleskom društvu. Objavljivano je između 1906. i 1921. godine i bilo veoma popularno među čitaocima.

Slika Džordža Vilijema Džoja “Bejsvoterski omnibus” iz 1895, koja na najbolji način oslikava višu srednju klasu viktorijanske epohe (izvor: wikipedia.org)

Međutim, ličnosti koje se na ovim stranicama pojavljuju najmanje su tipični predstavnici Engleza koji drže do protokola, uštogljenog vaspitanja i odmerenih reči, naprotiv, ispod uglađenosti i otmenosti kriju se nesloga i mnogobrojne nesuglasice. Veliki broj likova porodice Forsajt je čitav jedan svet veoma stvarnih i životnih karaktera koji će vam kao na dlanu nuditi svoje misli i osećanja: ljubav, pohlepu, mržnju, strast, ljubomoru, požudu, iskrenost, poštenje, izdaju, čineći tako jedinstven mozaik neponovljivih fizionomija.
U trilogiji postoje dva težišta radnje oko kojih se priča plete. Jedna je ona u kojoj se, obmotanu finom ironijom, navodi kako je rodonačelnik Forsajta zaboravio prve dane svog braka koje je proveo u siromaštvu, ali nije kućicu u kojoj je živeo i koju je mnogo godina kasnije prodao za 400 funti, čime je u sebi zapatio klicu koja će rasti u svim Forsajtima – ljubav prema opeci i malteru i želju za posedovanjem nekretnina, koje će se ogledati u raskošnim viktorijanskim vilama u srcu Londona u kome će ih opsluživati lakeji i kućne pomoćnice. Druga ključna tačka je stav mladog Džoliona Forsajta koji na sebe preuzima ulogu da zaštiti Ajrin od nesrećnog bračnog života i izražava stav da svaka žena koja ne voli svog muža treba da izađe iz braka bez ljubavi.

Džon Golsvordi (izvor: wikipedia.org)

Na ovaj način je Saga o Forsajtima napravila malu prekretnicu na književnoj sceni engleske književnosti koja je počivala na piscima koji su veličali viktorijansko vreme. Golsvordi je, naprotiv, bio prvi koji je počeo da piše o društvenim klasama i zalagao se za razvode nesrećnih brakova. Doduše, pričalo se da je to činio iz ličnih razloga jer se i sam zaljubio u udatu ženu, suprugu svog rođaka, koju je oženio nakon deset godina tajne veze i njenog razvoda od muža, ali su svakako novine koje uveo u svoje delo ostavile dubok trag.
Smatralo se da je Ajrin, lepotica koja je zauvek promenila mnoge Forsajte, nastala po uzoru na ženu koju je Golsvordi voleo. U delu ona je tiha, uzdržana dama koja retko pokazuje šta oseća ispod svoje hladne spoljašnjosti, pa ipak ima efekat poput najrazornije oluje, kako na starog Džoliona, tako i na opsesivnog Somsa. I šta god da učini, kao da je predodređena da raspiruje porodične sukobe i među generacijama novih Forsajta koji tek stupaju na životnu scenu.

Dejmijen Luis kao Soms Forsajt, Džina Maki kao Ajrin Forsajt i Rupert Grejvs kao mladi Džolion Forsajt u mini-seriji “Saga o Forsajtima” iz 2002. godine (izvor: willowandthatch.com)

Mnogi čitaoci će se vezivati za živopisne likove, pa će nekome najbliži srcu biti mladi Džolion čija želja za slobodom čini da izgleda kao da nije od Forsajtovih, nekome njegova kći Džun, pravdoljubiva i otresita devojka koju želja za pravdom čini podjednako ispunjenom koliko i frustriranom, nekome romantični i tragični Bosini, a nekome Džon Forsajt, pripadnik treće generacije, koliko časne, toliko i nesrećne. Ne treba zaboraviti ni sporedne likove Forsajta, koji kao neki hor u pozadini neprestano pevaju svoju pesmu među raskošno postavljanim ručkovima na kojima pretresaju porodična pitanja i sve važne događaje – rođenja, smrti, izdaje, preljube, rastanke i ponovna mirenja. Tu se posebno ističu koliko smešne, toliko i tužne stare tetke usedelice Ana, Džulija i Ester, koje nikako ne mogu da shvate da viktorijansko doba neminovno prolazi i nosi smenu starih i novih generacija.
Moj najomiljeniji lik je stari Džolion Forsajt, glava porodice, koji, uprkos svojim sestrama i braći, pod svoje okrilje ponovo prihvata sina-otpadnika mladog Džoliona, pokazavši tako da se ispod čvrstog i uglađenog stava engleskog gospodina skrivaju nemir i ljubav velikog i toplog srca.

Prvo izdanje “Sage o Forsajtima” iz 1922. godine (izvor: ebay.com)

Saga o Forsajtima je priča o porodici, ljubavi i gubicima, promenama i neverovatnoj upornosti da se neke stvari nikada ne promene. U njima ćete pronaći ljubavne priče od par rečenica zapleta do onih sudbinskih koje će uzdrmati temelje familije. Ovaj porodični ep je smeša duhovitosti i bolećivosti prema Forsajtima, jer koliko god su zamišljeni kao slika jednog vremena i društva, svaki od njih je kao pojedinac fascinantan sam za sebe. Čitajući ga naučićemo da je osluškivanje sopstvenog srca uvek najbolji put koji treba da biramo, ali i da svaka generacija nosi promene, pa isto koliko smo ih mi nosili, jednog dana će se pojaviti neki sasvim novi koji će zameniti nas.
Nastavak Sage o Forsajtima se pojavio između 1924. i 1928. godine pod nazivom Moderna komedija, koja se sastojala od tri romana i dve pripovetke, a posle nje je usledila još jedna trilogija Kraj poglavlja. Pa ipak, prva tri Golsvordijeva dela su i najpoznatija, a njihovoj popularnosti su doprinele filmske i TV adaptacije.

Potpis Džona Golsvordija (izvor: wikipedia.org)

 

Ficdžeraldov „Veliki Getsbi“ – sjaj i beda izgubljene generacije

Godina 1925. u Americi se pamti po izlasku prvog broja Njujorkera, jednom razornom tornadu, maršu Kju kluks klana Vašingtonom i objavljivanju najboljeg dela Frensisa Skota Ficdžeralda Veliki Getsbi. Bilo je to takozvano doba džeza, vreme u kome je američka ekonomija nakon Velikog rata doživljavala procvat, uporedo sa organizovanim kriminalom zahvaljujući prohibiciji, zabrani uvoza alkohola.

Frensis Skot Ficdžerald 1921. godine (izvor: wikipedia.org)

Bilo je to i vreme izgubljene generacije umetnika, kojoj je pripadao i sam Ficdžerald, našavši se među „kažnjenima“ samo zato što su rođeni osamdesetih godina 19. veka i stasali taman za Prvi svetski rat u kome su sačuvali život, ali izgubili sve ideale kojima su stremili i osnove na kojima su vaspitavani i suočili se sa sasvim novim vrednostima i načelima. Bili su to mladi ljudi koji su dezorijentisano išli kroz život, ogrezli u dosadi i letargiji, sve više gubeći ciljeve, snižavajući moral zalivajući alkoholom beskonačne zabave koje su im nakratko ispunjavale živote, baš na način koji Ficdžerald i opisuje u najvažnijoj rečenici svog romana:

Tako plovimo dalje, kao čamci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost…

U ovakvim uslovima nastao je Veliki Getsbi, delo koje za svoju osnovnu temu ima upravo ovu atmosferu u društvu početkom dvadesetih godina prošlog veka, radnje smeštene u izmišljeno mesto Vest Eg na Long Ajlendu, delu Njujorka.

Bejkon kule, zamak na Long Ajlendu koji je Ficdžeraldu poslužio kao zamisao vile Džeja Getsbija (izvor: wikipedia.org)

Priča prati mladog Nika Karaveja, diplomiranog studenta Jejla i povratnika iz Prvog svetskog rata koji dolazi na Long Ajlend da bi se zaposlio kao prodavac obveznica i iznajmljuje kućicu pored ogromnog imanja i velelepne vile misterioznog milionera Džeja „Velikog“ Getsbija. On organizuje spektakularne zabave u kojima se toče vodopadi alkohola, služi najegzotičnija hrana, okuplja „krem de la krem“ američke aristokratije mlađe generacije, ali se ni na jednoj od njih nikada ne pojavljuje. Kada ga Nik napokon upozna i otkrije da je on nekadašnja ljubav njegove rođake Dejzi Bjukenon, koja sa mužem Tomom, bivšom fudbalskom zvezdom, živi u zamku sa druge strane zaliva i da Getsbi svako veče sa čežnjom gleda zelena svetla njenog imanja, točak sudbine će se jako zavrteti posle čega više niko i ništa neće biti isto.

Primerak romana “Veliki Getsbi” iz 1925. godine (izvor: wikipedia.org)

U ovom romanu ćete iz prve ruke pratiti postepeno propadanje društva i kulture usled razuzdanog uživanja u luksuzu, gubitak moralnih načela, preljube, otpor prema promenama, buntovnu mladost i tamnu stranu američkog visokog društva. Jer može li iko bolje opisati atmosferu od pisca koji je i sam živeo život svojih likova?

Portret Zelde Ficdžerald (izvor: wikipedia.org)

Skot Ficdžerald je u svoj najbolji roman utkao neke autobiografske elemente. Poput Getsbija, koga je Dejzi kao devojka odbila jer nije mogao da zadovolji njene apetite, i pisac je bio odbijen, i to čak dva puta. Prvi put se zaljubio u 16-godišnju Ginevru King, ali su ga njeni roditelji vrlo brzo odbili jer je pripadao nižem staležu od njihovog. Nekoliko godina kasnije ponovo se zaljubio, ovaj put u 17-godišnju sudijinu kćer Zeldu Seir, „zlatnu devojku“ visokog društva Montgomerija u Alabami. I ona ga je odbila uprkos tome što je bio poručnik američke vojske, pa se, poput svog junaka Getsbija, stacionirao daleko od kuće i pokušao da se uspesima dokaže kod žene koju voli. I on uspeo je, zahvaljujući slavi i bogatstvu  romanopisca i pisca kratkih priča obnovio je veridbu i oženio se, prihvativši zbog ljubavi potpuno nov životni stil u ekskluzivnom okruženju Long Ajlenda, iako ga je zapravo duboko u sebi mrzeo i osećao nelagodu gledajući neobuzdani materijalizam i nedostatak morala svojih savremenika.
Zahvaljujući tome je previranje događaja i likova u romanu toliko životno, počevši od hedonističkog načina života u kome se zapravo skriva jedino zadovoljenje svojih potreba, licemerja, opsesije da se dobije željeno, pa sve do načina života flaper devojaka, mladih dama koje preuzimaju tipično muške aktivnosti pa počinju da puše, kreću u noćne izlaske, nose kratku kosu i kratku suknju.

Keri Maligan kao Dejzi i Leonardo Dikaprio kao Džej Getsbi u filnu “Veliki Getsbi” iz 2013. godine (izvor: impressionblend.com)

Svaki od likova je poseban na svoj način. Koliko je Nik, narator romana, ovenčan optimizmom koji se tokom radnje romana sve više kruni, toliko su svi ostali likovi više klase površni i samoljubivi. Međutim, ako se malo više udubimo u njihove misli i osećanja, otkrićemo da se ispod samoživosti i nehajnih sarkazama kao imidža skrivaju očajanja i nesnađenost u svetu koji mrvi svoje mlade generacije. Tako je i Dejzi, koja je dugo među čitaocima bila najomraženiji lik, raspolućena između osećanja i sopstvene razmaženosti, a nijednog trenutka nije svesna da je i muž i nekadašnji ljubavnik žele samo kao još jedan trofej, još jedno materijalno dobro u svom posedu.
Neupadljiv, a možda i jedan od najvažnijih likova je onaj kome ne znamo ime, već ga samo tri puta susrećemo u romanu kao „stamenog, sredovečnog čoveka sa ogromnim naočarima koje su podsećale na oči sove“. Dok prvi put u biblioteci velelepne vile okvirima sove simbolično predstavlja mudrost i razotkriva Getsbijeve obmane sa novim nekorišćenim knjigama koje treba da svedoče o njegovom lažnom oksfordskom obrazovanju, druga dva puta simbolizuje smrt, ali i ogoljenu istinu lica i naličja „prijateljstava“ u krugovima američke aristokratije.

Potpis Frensisa Skota Ficdžeralda (izvor: wikipedia.org)

Ovo je roman u kome se čuveni pojam američkog sna, u kome svaki čovek, bez obzira na poreklo,  može da teži i dostigne svoje ciljeve, prikazuje iskrivljenom slikom. Njega, kako to Ficdžerald sa gorčinom kaže, mogu dosegnuti samo ljudi koji su materijalisti, poput Getsbija, ali ga nije moguće održati, pa je samim tim ipak nedostižan. Njegova najjača simbolika je u tom primamljivom zelenom svetlu na drugoj strani zaliva, kao da je nadohvat ruke, ali ipak uvek izmiče.
Iako oštar u kritici društva, sa adaptacijama na Brodveju i filmskom platnu, roman ipak nije bio mnogo popularan. Za vreme Ficdžeraldovog života bilo je prodato svega 25 hiljada primeraka i knjiga je brzo pala u zaborav. Tek nakon Drugog svetskog rata i novog izdanja delo je steklo svetsku publiku i danas se smatra velikim američkim romanom koji se kao lektira izučava u američkim srednjim školama i na univerzitetima.

Grob Zelde i Frensisa Skota Ficdžeralda u Rokvilu, Merilend, na kome je uklesana poslednja rečenica iz romana “Veliki Getsbi” (izvor: wikipedia.org)

Viktor Igo – sveti romantičar i borac za pravdu

Ono što je Gete u Nemačkoj, Puškin u Rusiji, a Bajron u Engleskoj, učinio je Viktor Igo u francuskoj književnosti, ali i istoriji. Francuzi ga i dan-danas slave kao najboljeg romantičarskog pesnika svih vremena i političkog borca za demokratiju i prava potčinjenih i obezvređenih, a svet kao proznog pisca čija remek-dela nikada ne blede.
Te davne 1802. godine, 26. februarskog dana, u Bezansonu je Žozefu Leopoldu Sigisbertu Igou, generalu Napoleonove vojske i Sofi Trebuše na svet stigao treći sin – Viktor-Mari.

Igoov otac Žozef sa svoja dva brata i sinom Abelom (izvor: wikipedia.org)

Međutim, porodična sreća nije potrajala. Burni istorijski događaji u Francuskoj rastavili su Igoove roditelje. Otac, odlikovani oficir, Napoleona je smatrao herojem, a bio je i ateista i republikanac čiji je život iziskivao mnoga odricanja, dok je majka Sofi bila katolkinja i pristalica monarhije. Rastali su se kada je Viktor imao svega godinu dana te se mlada raspuštenica preselila sa sinovima u Pariz, gde se posvetila njihovom obrazovanju. Igo je još sa 15 godina pokazao talenat za poeziju, na šta ga je majka ohrabrivala, zahvaljujući čemu je pobeđivao na konkursima, a na je kraju primljen i u Akademiju u Tuluzu. Nakon četiri godine studija prava, odlučio je da se ipak ne bavi ovim pozivom, već se isključivo okrenuo književnosti.
U ranoj mladosti zaljubio se u svoju drugaricu Adel Fuše, ali budući da je dominantna majka bila protiv te veze, ljubav se ostvarila tek nakon njene smrti. Usledile su godine prepune događaja kako na privatnom, tako i na književnom planu. Godinu dana nakon venčanja dobili su prvog sina Leopolda, koji je, nažalost, ubrzo preminuo, a u isto vreme je Igo objavio i svoj prvi roman Han Islanđanin. U narednim godinama deca su se rađala isto koliko je i književni rad bio plodan, tako je Igo dobio još dve kćerke i dva sina a takođe objavio svoju prvu zbirku poezije Nove ode i različite pesme i još jedan roman.

Litografija Viktora Igoa, rad Ašila Diverije iz 1829. godine (izvor: wikipedia.org)

Sa prvim stihovima, nastalim po uzoru na Šatobrijana, oca romantizma, Viktor Igo je postao član književnog kluba romantičara. I ne samo to, od običnog pesnika postao je je junak pokreta. S tim u vezi posebno je bila važna njegova drama Kromvel, koja je objavljena 1827. godine i iako nikada nije izvedena, njen predgovor je prihvaćen kao manifest romantičarskog pokreta u Francuskoj. U njemu Igo od pisaca zahteva da se oslobode klasicizma, da novom književnošću upravljaju osećanja a ne razum, da deluju snagom reči i emocija a ne ukočenom formom. Ništa manje nije bila važna ni borba za izvođenje njegove druge drame Ernani na sceni francuske komedije. Bio je to pravi mali rat u kom su učestvovali svi istaknuti pisci tog doba, ali koji se prelio i na političare tako da se to smatralo najkrupnijim i najburnijim događajem epohe koji je obeležio konačan prodor romantizma u pozorište i literaturu. Na tim temeljima Igo je u narednih deset godina izdao pet zbirki poezije, zahvaljujući kojima je stekao slavu jednog od najboljih nacionalnih lirskih pesnika svih vremena prevazišavši sve romantičare raznovrsnošću tema i bogatstvom forme.

Portret Žilijet Drue (izvor: wikipedia.org)

Drame koje je Igo pisao uglavnom su bile zabranjivane jer su ismevale francusko plemstvo i kritikovale monarhiju. Pa ipak, jedna, Lukrecija Bordžija, bila je posebno značajna za njegov život. Osim što je napokon bila dozvoljena, i doživela priličan uspeh, donela mu je poznanstvo sa glumicom Žilijet Drue, koja je postala njegova ljubavnica i muza, a koja mu je ostala odana do kraja života.

Ilustracija “Bogorodičine crkve u Parizu” iz 1881. godine, rad Luk-Olivijea Mersona (izvor: wikipedia.org)

Bogorodičina crkva u Parizu

Viktor Igo je svoj prvi roman počeo da piše da bi savremenicima skrenuo pažnju na značaj očuvanja gotske arhitekture u Parizu, pogotovo Bogorodičine crkve, remek-dela građevinarstva. Objavio ga je 1831. i odmah postigao neverovatan uspeh, zahvaljujući čemu je preveden na skoro sve svetske jezike. Radnja smeštena u srednjovekovni Pariz za priču ima dve glavne ličnosti, zvonara crkve grbavca Kvazimoda, koji je usled svojih nakaznih telesnih nedostataka ostavljen odmah po rođenju i šesnaestogodišnju Ciganku Esmeraldu, zbog čije će lepote mnogi Parižani doživeti preobražaj. Romantičarsko delo puno dinamičnih obrta, fantastike, neobičnih likova i događaja, poetičnosti i opisa arhitekture starog Pariza, prožima dirljiva priča o duhovnoj lepoti unutar nakaznog Kvazimodovog tela, ali i oštra kritika društva koje ponižava sve ono što je drugačije i što ne razume. Iako su ga kritičari predstavili kao neuverljivo zbog psihologije likova i razvoja radnje, i dan-danas nežna ljubav Kvazimoda prema zlosrećnoj lepotici Esmeraldi osvaja srca. Jedna od posledica romana bila je i velika popularnost Notr Dama, koji je, zahvaljujući Igou, postao jedna od najznačajnijih turističkih destinacija Pariza, ali i ljubav prema gotskim građevinama koje se od tih vremena pažljivo čuvaju.

Da sreća ne može večno da traje pokazala je porodična tragedija. Igoova starija kćer Leopoldina utopila se sa svega 19 godina u Seni, i to samo nekoliko dana nakon udaje. Prilikom vožnje brodićem došlo je do prevrtanja i nesrećna mlada žena je upala u reku. Budući u teškim haljinama, natopljena odeća je vukla na dno, a sa njom je stradao i njen suprug u pokušaju da je spasi. Očajnog Igoa je kćerkina smrt potpuno porazila i tugu je blažio pisanjem stihova posvećenih njenom životu i smrti.

Viktor Igo u izgnanstvu (izvor: wikipedia.org)

Ubrzo nakon toga otpočela je nova faza u njegovom životu – postavši član Francuske akademije, uključio se u politički život, koji je sredinom 19. veka bio vrlo turbulentan. Tada ga je kralj Luj-Filip postavio na visoku poziciju i Igo je započeo svoju borbu protiv smrtne kazne i socijalne nepravde i zalaganje za slobodu štampe. U početku pristalica monarhije, pod uticajem majke, Igo je vremenom postao strastveni republikanac koji se zalagao za slobodu mišljenja  pa je vrlo aktivno učestvovao u Francuskoj revoluciji 1848. godine. Kada je dve godine kasnije kralj Luj-Filip preuzeo kompletnu vlast i osnovao Drugo carstvo, Igo ga je proglasio izdajnikom države. Uplašen za svoj život, pobegao je u inostranstvo i sa bezbedne udaljenosti vodio ogorčenu borbu protiv režima.

Ilustracije Kozete i Gavroša iz romana “Jadnici” iz 1862, delo Emila Bajara (izvor: wikipedia.org)

Jadnici

Godine 1862. svetlost dana ugledalo je Igoovo remek-delo, pisano punih 17 godina, a koje mu je donelo svetsku slavu i bogatstvo. U ovom njegovom najvećem i najpoznatijem delu, koje se može doživeti i kao skup više romana u jednom romanu, opisani su svi važniji događaji epohe. Potresna priča o robijašu Žanu Valžanu, koji od prestupnika postaje dobročinitelj, priča o posrnuloj Fontini koja da bi prehranila kćer mora da se bavi prostitucijom, dirljiva sudbina devojčice Kozete i dečaka pariskih ulica Gavroša, koji je ujedno i najslavniji Igoov junak, smešteni su u pozadinu diskriminacije siromašnih kojima se život lako okreće prestupništvu, posle čega postaju samo robijaški broj i nemaju šanse za novi početak, ali i istorijskih događaja Bitke na Vaterlou i barikada na pariskim ulicama tokom julske revolucije. I Jadnici su tipično romantičarski roman koji nosi sve njegove elemente – detaljne opise, osećaj za neobično i nesvakidašnje, melodramske obrte i dokaze ljubavi, preterivanje i u dobru i u zlu, i u lepom i u ružnom. A na sve se slaže Igoova samilost prema svetu siromašnih i progonjenih.
U Jadnicima se pisac najviše bavio političkim i društvenim pitanjima, po čemu se najbolje može videti koliko je bio angažovani književnik i imao veliki uticaj na francusko društvo jer su se jedan po jedan problemi iz čuvenog romana pojavljivali pred Narodnom skupštinom. Delo je posebno i zbog dugih rečenica, pa se tako u njemu nalazi jedna koja se proteže na nekoliko stranica i u sebi sadrži čak 823 reči. Još jedna zanimljivost vezana je za zatvorski broj Žana Valžana. Naime,  Igoov otac je u pismu svom dvadesetogodišnjem sinu napisao da je začet na jednom od vrhova planine Vogezi, tako da je još i pre rođenja bio predodređen da bude na vrhu. Ono što je mladi Igo još tada zapamtio, bio je datum koji mu je otac naveo kao dan začeća, 24. 6. 1801, što će jednoga dana u svom remek-delu upotrebiti kao robijaški broj svog junaka – 24601.

Bista Viktora Igoa u mermeru, rad Ogista Rodena (izvor: wikipedia.org)

Iako je bio u dobrovoljnom izgnanstvu, Igo se vratio u Francusku tek nakon pada Napoleona Trećeg i taj događaj narod je proslavio kao povratak nacionalnog heroja. Budući da je to bilo vreme sloma Pariske komune, odmah se prihvatio političkog rada i zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima.
Par godina nakon povratka sreća mu je ponovo okrenula leđa. Nakon blažeg moždanog udara, sudbina mu je priredila nove nesreće, umrla su mu oba sina, a mlađa kćer završila u ludnici. Pa ipak, pronalazio je utehu u političkom životu i radu u Senatu.

Vandeja se buni

Poslednji Igoov roman objavljen je 1874. godine. U originalu naslov mu je Devedeset treća i bavi se vladavinom terora za vreme Francuske revolucije 1893. godine. U pozadini istorijskih zbivanja je sudbina seljanke Mišel Flešar i njene dece koji bežeći od ratnih sukoba potpadaju pod zaštitu „plavaca“, vojnika Francuske Republike i markiza De Lanternaka, aristokrate iz Bretanje, koji pokušava da borbu okrene na stranu rojalista. Mnogobrojni sukobi, neizvesnosti i neočekivani obrti, kulminacije u sudbinama, kao i učešće samih istorijskih ličnosti Dantona, Robespjera i Mare čine najveće vrednosti ovog romana. U njemu se nalazi i vizija budućeg društva komandanta republikanskih trupa Govena u kome će država imati mnogo manje nadležnosti, neće biti poreza, ali će biti jednakosti među polovima. Popularnost ovog istorijskog romana je vremenom opadala, ali ga mnogi kritičari smatraju veoma moćnim delom koje ravnopravno stoji uz njegove najčuvenije knjige.

Fotogravira Viktora Igoa 1883. godine (izvor: wikipedia.org)

U februaru 1881, povodom ulaska u osmu deceniju života, Igou je priređena jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji, na kojoj je narod, očešljan na razdeljak, prema Kozetinoj pesmi iz Jadnika, koračao punih šest sati da bi od Avenije Ejlo, preko Jelisejskih polja stigao do samog centra Pariza i prošao ispod Igoovih prozora sa kojih je on posmatrao dugu povorku. Bila je to najveća počast jednom živom piscu koju je Francuska ikada odala.

Pogrebna povorka u čast Viktoru Igou sa njegovim odrom postavljenim ispod Trijumfalne kapije (izvor: wikipedia.org)

Poslednja, najtužnija povorka, odigrala se bez Igoovog pogleda nekoliko dana nakon njegove smrti, koja ga je dočekala u jutro 22. maja 1885, u 83. godini.  Taj dan je proglašen za nacionalnu žalost i više od dva miliona ljudi je marširalo od Trijumfalne kapije do Panteona, gde je Viktor Igo sahranjen.

Grob Viktora Igoa u Panteonu (izvor: wikipedia.org)

Iza sebe je ostavio bogatu književnu zaostavštinu, nekoliko remek-dela svetske književnosti i preko 4 hiljade crteža kojima su se divili neki od najvećih slikara njegovog vremena. Danas se u Parizu, u kući u kojoj je živeo, u broju 6 plas de Vož, nalazi muzej posvećen njegovom životu. A kolika je njegova svetska slava dokaz je što se u vijetnamskoj religiji poštuje kao svetac Kao Dai.

Potpis Viktora Igoa