2

Dragiša Vasić – zaboravljeni buntovnik iz zlog vremena

Za srpskog književnika Dragišu Vasića nije se mnogo znalo do pred kraj prošlog veka. On je pravi primer izreke da istoriju pišu pobednici, a izgleda da je ista situacija i sa književnošću. Naime, ovaj srpski i jugoslovenski političar, advokat, novinar, pisac i akademik decenijama je bio zatrpan prašinom zaborava zahvaljujući svojim političkim opredeljenjima i pripadnosti ravnogorskom pokretu Dragoslava Draže Mihailovića, u kome je bio istaknuti član, a koji je nakon rata napustio i doživeo istu sudbinu kao i ostali – bio ubijen 1945. u logoru Stara Gradiška od strane ustaša.
Zbog toga ni ne čudi što su njegova dela, tri zbirke pripovedaka i roman Crvene magle, objavljena između dva rata, sklonjena sa književne scene posleratne Jugoslavije.  I da 1990. godine Gojko Tešić nije priredio izabrane pripovetke Dragiše Vasića, njegov književni rad ni do nas ne bi stigao. A činjenica da je 2009. rehabilitovan i izuzet iz grupe onih koji su pokrenuli borbu protiv partizana, zaokružila je sliku o ovom zaboravljenom buntovniku koji je preciznim istorijskim činjenicama i odličnim poznavanjem srpskog mentaliteta najbolje dubio rezove koji su zadirali u naše najosetljivije tkivo –  pitanja čiji odgovori jedino mogu voditi čovekoljublju  i humanosti.

Dragiša Vasić (izvor: wikipedia.org)

U knjizi Crvene magle nalazi se jedini, istoimeni roman Dragiše Vasića i četiri pripovetke koje najbolje oslikavaju njegovu poetiku, realističku u prikazivanju stvarnosti u svoj svojoj bedi, ekspresionističku u opisu ratova, gladi i umiranja kao stravične sudbine čovečanstva i prikazivanja nemira i straha kao jedinih osećanja čoveka u savremenom dobu ratnih strahota.
U romanu Crvene magle, jednom od prvih sa elementima romana toka svesti u našoj književnosti, data je priča o dvadesetšestogodišnjem  Aleksiju Jurišiću, studentu prava koji u životu ima plan da da sve ispite koji su mu preostali i oženi se dugogodišnjom verenicom. Međutim, nadolazeći Prvi svetski rat menja mu sve planove i sudbinu okreće u pravcu stavljanja na raspolaganje otadžbini, koju on ipak ne namerava da izvrši.
Ovaj roman načinio je zaokret u domaćoj književnosti ne samo zato što je prikazao junaka koji sebe ranjava da bi izbegao odlazak u rat, već i zato što je izneo ono o čemu se nije govorilo – pitanje koliko su mladi ljudi zaista bili spremni da polože život za državu koja je išla iz rata u rat i pored svih stradanja nastavljala da provocira velike sile a popuštanje gledala kao ropsku poniznost. U tom svom nečasnom postupku mladi Jurišić će videti prestup i zločin, a za njim će uslediti i kazna, progon savesti koja ga usput truje i sumnjom u verenicu, po čemu se Vasić približava i psihološkim lomovima u maniru Dostojevskog i preispitivanje pitanja održivosti vekovnih srpskih svetinja – stradanja za otadžbinu i vernost žene koja čeka vojnika iz ratova.
I pripovetke Dragiše Vasića imaju ratnu tematiku i pripadaju zbirci Utuljena kandila, simbolično predstavljajući poražene i zgasle iluzije i gorčinu porušenih ideala. Svaka od njih napisana je na njegovim iskustvima iz Balkanskih ratova u kojima je gledao ne samo posledice poteza visoke politike, već i udes malog čoveka među običnim vojnicima. Bilo da u njima prikazuje uzornog i karakternog čoveka koji je u rat otišao ostavivši iza sebe srećnu porodicu a iz njega se vraća narušenih životnih principa zahvaljujući čemu se odaje piću, bludu i prestupima, ili daje sliku dobošara Sekule Resimića, koji je koliko dovitljiv, smeo, odan i ludo hrabar, toliko i prepredeni dronjavi kockar i obešenjak koji predstavlja čest tip naših vojnika u kojima se spajaju dve krajnosti – najveća baraba i najveći junak, odudara se od slike idealnog srpskog vojnika, sina otadžbine. A možda su ipak najveći užasi rata prikazani u pripoveci Rekonvalescenti, u kojoj poput filmskih sekvenci prikazuje bolesnike u bolnici na Solunskom frontu koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja i teško se bore sa udesom koji im je ostao kao uspomena iz rata. Posebno se ističe lik kapetana koji nakon vesti da mu je u Srbiji umrla supruga potpuno čudno reaguje i okreće se sasvim neočekivanim životnim odlukama u kojima sebe ubeđuje da mu zapravo sasvim odgovara da rat potraje.

Ljubivoje Tadić kao kapetan Ljubišić, Milenko Pavlov kao poručnik Stevan i Dragiša Milojković u filmu “Rekonvalescenti” iz 2006. godine (izvor: mojtv.net)

Neki redovi su duhoviti, neki sarkastični, ali svakako svaki prati izuzetan piščev dar zapažanja, u kojima kao da se i sam uživljava u sudbine svojih junaka pa na izuzetno životan način, pomalo i nervozan i treperav, vodi čitaoce kroz radnju. Tako sudbinu svakog od njih prenosi na nivo sudbine svih ljudi kažnjenih ratovima pa se usuđuje da postavi najškakljivija pitanja o društvenom uređenju, smislu života, duševnim nemirima i moralu.
Dragiša Vasić u svojim delima nije krio antiratne stavove, iako je stvarao u vreme kada su takva razmišljanja bila najblaže rečeno nepopularna. Ali u svom buntu u zlim vremenima nije skrivao ni upadljivi strah od smrti i užas od rata prikazujući crne i jezive slike stradanja, koje što su tamnije, toliko su i verodostojnije. A kao takve mnogo su upečatljivije od slavljenja herojskih podviga i na najbolji način nas uče da je mnogo važnije ceniti ljudski život i mir od sukoba koji nose samo smrt i patnju i za koje ne postoje nikakva opravdanja.

Balkanski ratovi (izvor: ekspres.net)
2

Roman o Korini – mačja duša kao karika ljubavi, života i smrti

Retko ko ostane ravnodušan kada se prvi put susretne sa književnim izrazom Miljenka Jergovića jer njegov način pripovedanja, jezgrovit i snažan, a opet pomalo starinski topao i slojevit pruža uživanje svakom ko zaroni u njegovo delo. Takav je slučaj i sa Romanom o Korini, romanom samo po naslovu, a zapravo jednoj kraćoj noveli sa nekoliko epizoda koje bi lako mogle da se razgranaju i stvore nove pripovesti, samostalne i podjednako dirljive i zanimljive.

Miljenko Jergović (izvor: dereta.rs)

U centru pažnje je neobična priča čiji su učesnici jedna dubrovačka usedelica koja je u mladosti odbila mnoge prosce čekajući onog pravog, jedan ostareli povratnik iz Amerike, zemlje koja mu je sve dala i sve uzela u jednom velikom požaru, nameren da se zaredi u dubrovačkom manastiru i jedna mačka, samim proviđenjem spasena od tvrdog srca i jakih izgrebanih šaka profesionalne daviteljke mačića. Kada ostareli Jozo poduprt štapom posle mnogo godina ponovo kroči na Stradun, upola mlađa Marija će izreći rečenicu: “Lijepa li starca, Bože mili!”, prelomnu rečenicu romana, posle koje će se zahuktati radnja spojena čvrstom karikom mačke Korazon, ili po dubrovački Korine, koja će biti tihi svedok i saputnik nesvakidašnje ljubavne priče dvoje ljudi u neobičnom sticaju životnih okolnosti, koji su se uprkos velikoj razlici u godinama zavoleli i usudili da spoje sudbine uprkos zabranama, preprekama i negativnom stavu okoline.
Roman o Korini nije samo neobična ljubavna priča, već nudi i sliku Dubrovnika pedesetih godina prošlog veka sapetog zidinama i mentalitetom primorskih ljudi kojima kao da su kamen pod njima i bure koje ih zapljuskuju zauvek ohladili i skamenili srce pa dva bića spojena u ljubavi, razumevanju i dobrim namerama skrnave ogovaranjem, sujeverjem, podsmevanjem i nanošenjem patnje u svojim hladnim, egoističnim, uskim shvatanjima, tvrdih patrijarhalnih stega, koji ne razumeju i ne odobravaju izražena osećanja ni “nepodobne” brakove. Ona se najbolje doživljava kroz epizodne likove gramzivih rođaka, veterinara koji steriliše mačke, stanodavca prevaranta sa herpesom na usni, čuvene daviteljke mačića Šimice kojoj u tom “humanom” činu sijaju oči, iako je inače poštena duša koja ni mrava ne bi zgazila. Koliko su živopisni, toliko su i morbidni, komični pa i groteskni.

Dubrovnik pedesetih godina prošlog veka (izvor: godubrovnik.com)

Međutim, ovaj roman je poseban zbog neobične perspektive iz koje sagledavamo najznačajnije trenutke priče. Od trena kada se na Marijinim i Jozinim vratima pojavi bela mačka sa šarama boje pustinje Mohave pred oluju, nalik jednoj koja je grejala srce tada mladog Dubrovčanina dok se uspinjao američkom lestvicom uspeha, postaće spona njihove ljubavi i svedok iz čijih kosih očiju ćemo sagledavati događaje a iz osećanja, savršeno ljudskih, prolaziti i kroz njena stanja, patnje, nagone i strahove, sve do onog “elegantnog” prirodnog mačjeg umiranja, kada samo nestanu i više se nikada ne pojave. Kroz nju je prikazan ceo jedan mačji svet koji se u svom kratkom veku suočava sa zamkama, sudbinskim vrtlozima i stalnom borbom za opstanak, baš kao i ljudi. I koje simbolično i same oslikavaju nestalnost i nesavršenost života, odlaženjem i dolaženjem u neprekinuti tok ljudskog življenja a posebno u sceni kada Jozo u svojim “američkim” danima na krilu drži onu staru Korazon i u trenutku savršenog spokoja oseća bockanje njenih kandži, baš kao što i život u svom najsvetlijem trenu uvek iza sebe skriva opomenu da ne može postojati ako u njemu nema bar malog nagoveštaja tame.
Ova kratka priča držaće vam pažnju od prve do poslednje stranice svojom jezgrovitošću, ogoljenim pripovedanjem, jednostavnim opisima događaja i likova iz čijih se škrtih razgovora i najčešće odsustva reakcija najbolje otkrivaju psihološka stanja, savršenom formom rečenice u kojoj nijedna reč nije suvišna i koje se jedna po jedna nižu slobodno i lako kao kad teče mirna reka, bez ijednog kamenčića da uspori njen tok. I koliko god sažeta, pružiće nam mnoge poruke koje ćemo otkriti samo ako želimo da ih pronađemo, a najupečatljivija od svih je da se za ljubav i spokoj treba boriti i kad oni izgledaju nemoguće, nedostižno i neprilično, jer samo okruženi srodnim dušama u svom malom savršenom univerzumu možemo bez straha pogledati u lica ljubavi, života i smrti.

izvor: pinterest.com