9

Krvav lebac

krvav lebac

Izađem pre neko veče da prošetam, računam prijaće mojoj kičmici raspamećenoj od kompjutera.

Krenem ulicom kroz koju piče automobili kao nezdravi ne bih li se sklonila u jednu mirniju sa mnogo kuća i bašta punih cveća koje mirišu iako je jesen.

Da me ne bi zgazili ovi pomahnitali vozači, koji ga gare po širokoj ulici, moram, logično, uskim i razlupanim trotoarom. Međutim, ispred sebe vidim parkiran kamion nasred trotoara, sa uskim prolazom do ograde kuće. „Cccc“, mislim se ja u sebi, „vidi ovog degenerika kako se parkirao, pa ako ga obiđem preko kolovoza, ostaće od mene fleka od ovih što luduju u vožnji.“

Utom ugledam mladu devojku koja skreće iz sporedne uličice i ide ispred mene u istom pravcu. Lepuškasta, duga plava kosa, helanke i tesna tunika preko pozamašne zadnjice, zlatne patike sa platformom. Pažnju mi privlači neseser koji mlatara u ruci. Negde pošla, ali ništa tašna, ranac – samo neseser koji naizgled nehajno vrti.

Razmišljam kako ću taman za njom kroz uski prolaz pored kamiona. Kad ona odjednom usporava i ja se pitam šta joj je sad, a kao da nešto duboko iz mene šapuće ono što već naslućujem i što mi apsolutnu pažnju usmerava na nju.

Stade devojka kod vrata kamiona, nakrivi glavu glumeći maznu devojčicu, zamlatara neseserom još jače i zapita sladunjavim glasom:

-Jeste me vi zvali?

Dok mi noge same nastavljaju ka njoj, a mozak počinje da bistri situaciju, iz kamiona sa mesta suvozača silazi polupripit kamiondžija i širom otvara vrata ne bi li je pustio da uđe. Ona ulazi sa širokim osmehom i još nekom unutra, najverovatnije vozaču, čujem kako cvrkuće: „Dobro veče“.

Preda mnom ostaju širom otvorena kamionska vrata koja su mi potpuno zatvorila prolaz, podgašen kamiondžija koji sad pomalo zbunjeno gleda u mene i neobičan utisak da izgleda kao da sa plavušom radim u tandemu. Iako nisam sređena za prostituciju, računam da moja bela jakna sa krznom oko kapuljače upotpunjuje tu ideju.

Nabacujem, kažu mnogi, svoj najgori podsmešljivo-drski pogled, vajda ne bih li se odbranila od neprijatne situacije, i obraćam se kamiondžiji koji me netremice posmatra:

-Izvinite što smetam, ja bih SAMO da prođem.

-Uh, dobro je – reče on sa olakšanjem. – Žgoljava nam ič ne treba.

Prođoh ja i uvredih se do srca. „Ko, bre,žgoljav?! Šta, bre, dobro je?!“, besnim u sebi zažarenog lica. „Pa ja, bre, pet puta bolje izgledam od te fukse sa dupetom k’o Balkansko poluostrvo. Pa sad ću da ti se vratim i da ti šutnem gumu, seljačino jedna kamiondžijska!“, gunđam u sebi iznervirana.

Dok kamion u gasu prolazi pored mene, stišavam se. „Alo, Jelenče, bre, alooo! Pa zar te dotiče kamiondžijin ukus koji traži prostitutku?! Pa reci hvala bogu što mu ne pasuješ! O svašta od tebe…“

Dok umesto gume šutiram sujetu u najudaljeniji podrum sebe, preplavljuju me talasi smeha i mučnine. Smejem se, ne obazirući se na prolaznike, jer samo meni može da se desi da uletim usred prostitutske šeme, a muka mi je od pomisli šta ona devojka sa neseserom punim, zamišljam, vlažnih maramica i kondoma (jer ne verujem da su kamiondžije bile toliko uviđavne da svrate u neki kiosk ili ne daj bože apoteku i obezbede sebi i dami noći siguran seks), radi između dvojice pripitih kamiondžija… Ne znam zašto mi ništa drugo nije potresno, ali taj neseser nikako da izbijem iz glave, možda zato što me asocira na ideju da tek treba da zaradi za tašnu.

Opet se smejem i kažem sebi: „Eto, izgleda da ne bi bila za najstariji zanat na svetu, odma’ bi ti našli manu.“

Al’ bolje tako nego da sam kandidatkinja za sendvič sa Pajom i Jaretom. Ma zajebi, krvav je to lebac…

Advertisements
12

Prijateljski razgovori

alone-2666433_960_720

A: Hej, hoćemo na žurku? Samo nam ti fališ!

B: Ne mogu, raskinuli smo danas, ne mogu da verujem da posle tri godine veze ovako može da se završi…

A: Zar ne misliš da smaraš više sa tim tvojim likom? Ništa, kukaj sama kad nećeš sa nama…

 

A: Gde si, mačko, što te nema?

B: Joj, nisam dobro, nešto su mi otkrili, ali ne znaju šta je. Moram na operaciju. Plašim se…

A: Nemoj da zezaš? Pa, hajde javi se kad ti bude dobro, znaš, ja ne volim takve mračne priče…

 

A: Hej, brate, što te nema da se javiš? Da se vidimo, malo da izblejimo…

B: Evo me, tu sam. Jesi još u kešu? Da idemo u neko zezanje!

A: Pa nisam, brate, sve smo potrošili za prošli vikend što sam imao.

B: A tako? Pa ajde javljam se, u gužvi sam ovih dana nešto…

 

A: Alo, gde si, šta se radi?

B: Ništa, tata mi umro iznenada, evo sa majkom spremam sahranu…

A: Nemoj da pričaš?!Juuu, primi moje saučešće, mnogo sam gotivio tvog ćaleta. Pa kad je sahrana?

B: Hvala, sahrana je sutra u tri.

A: Baš sutra? Jao, pa stvarno ne mogu, moram mačka da vodim kod veterinara na kastriranje…

 

A: Šta ti je, što si nešto neraspoložena? To ne liči na tebe.

B: Ma, pusti me, sve mi se skupilo… Besparica, deca besna, muž mi izgleda vrda, a na poslu me urnišu… Uh…

A: Mi u društvu imamo još jednu koja kuka. I znaš šta? Rešili smo da prestanemo da je zovemo. Mnogo bre kvari atmosferu…

 

A: Hej, druže, nigde te nema.

B: Ej, ti si… Dobro da si se javila, hteo sam ionako nešto da ti kažem. Znaš, ova moja nova devojka je mnogo ljubomorna, pa misli da svako žensko hoće da me muva. Izvini, sad sam s njom, baš sam se zaljubio i neću probleme, bolje da se više ne družimo…

 

A: Brate, otkrio sam šemu za strašan dop. ‘Oćeš da probaš?

B: Brate, ja ne bih…

A: Zezaš? Pa zar nismo uvek sve zajedno radili, pola ja, pola ti, sećaš se naše klinačke zakletve da sve delimo, i ribe, i pare, sve…? Zar ćeš sad da ispadneš pička?

 

Birajte svoje prijatelje. Život vam je dat da iz njega izvučete najbolje.

6

Mesto duše

large

Dok kroz ogolele grane gleda vetrom šibano jesenje nebo, gricka vrh olovke i razmišlja. Da li da otvori svoje srce ili da ga stegne, kao što se svakog jutra budi i zakiva ga i stiska dok, čini joj se, prsnuće na kraju.

Na velikoj zelenoj tabli stoje teme pismenog zadatka. Druge dve ne vidi, samo jednu u sredini, kao da je neko svetlo prelilo mlečnim sjajem: Mesto moje duše si ti. Krajičkom oka gleda taj tamni rukav njegove plave košulje kako joj nehotice dodiruje ruku. Zadubio se i nešto piše pa briše, muči se i cokće, kao da je teškim mukama. A ona se ne bi mučila, samo kad bi smela da napiše sve što joj dušu zaptiva, čini joj se, već ceo život.

A nije baš tako. Ima već neko vreme kako se zaljubila onako kako nije ni slutila da može. Ali joj svaki dan sliči na godinu kad mora da zatrpava svoje srce i gura ga u dubine iz kojih ono uporno pokušava da izađe. Iscrpljujuća borba, ali za nju druge nema. Izgubiće najboljeg druga ako progovori, zna.

A srce, ako da oseća da mu je odškrinula vrata, gura se da kaže šta ima. I tako počinje da piše. Pa menja, da se ne otkrije. Pa piše dalje, a srce podvali pa se otrgne i ispiše samo.

… Čudna je moja duša. Toliko je puna tebe da te nosim na nežnoj strani svojih kapaka u svaki delić sveta. Nijedan zrak sunca po najlepšim ulicama dalekih gradova ne može da te otera iz moje svesti – stalno provejavaš mojim mislima, tiho i postojano. Ponekad ni ne znam zašto, ali srce se stopilo s tobom i ne da te.

Kad bih bar znala šta ti je na duši. Ali zar je jedna reč dovoljna zaljubljenom srcu? A ja ne znam ništa. A srce tuguje jer ne čuje nežnost ni u jednoj reči koju ti izgovaraš. Ne zna ni pitanja ni odgovore.

A ti si tako bezbrižan, ni ne pomišljaš da mi kidaš srce na komade svaki put kad se stegne i rasprsne od ljubomore, tuge i teskobe. I toliko bih da te imam, sad i ovde, svuda i uvek, a to je tako nemoguće. I ja to znam, ali me ipak toliko boli da mi suze naviru i ne znaju da stanu…

Opet staje. Da li sme ovo da napiše? Otkriće je, znaće. Ali više ne može. Neka bar ovde, na ovom papiru kaže šta ima.

…Oh, kako bih  sada volela da smo na celom svetu sami. Da te nežno ljubim dok spavaš, da ti se zagnjurim u kosu i udišem kao da bez tog mirisa ne mogu da živim. Da te gledam dok snevaš, dok ti od sna podrhtavaju trepavice. Da te budim poljupcima i ispunjavam svaku želju, da te razmazim i da poželiš da nikada od tebe ne odem.

A glumim da sam nehajna i svoja, glumim  ulogu svog života jer ako se otkrijem, izgubiću te zauvek. Glumim zvonki smeh i sreću u oku, a u sebi kidam svaki deo svoje duše, gušim svaku suzu, sečem svaki uzdah. Da ne bi primetio tugu na ivici moje trepavice, gledam te širom otvorenih očiju iz kojih iskri radost. Blefiram sa najlošijim kartama jer dogod misliš da sam vatra i sunce grejaćeš se na mojoj toplini. Saznaš li da sam voda i pena, pobeći ćeš, znam…

Suze joj vlaže oči dok čita ispisane redove. A on je tu, odmah uz njeno rame i ni ne sluti šta sve piše i koliko se čuva da se ne oda. I ne izgubi ga. Nego zamišljeno gleda kroz prozor očima tamnim poput noći pred svitanje.

… Šta ću kad stena tuge pritiska moju dušu i prati kuda god da krenem? Šta kada ne mogu da prestanem da prosipam suze? Šta ako one nikada ne stanu? Zar da se sve oko sebe pretvorim u ništavilo? Sve oko mene i jeste ništavilo kada tebe nema. Vreme merim po jecajima koji provale iz mojih grudi, pa pokrijem rukama lice i osećam kako mi kroz prste cure suze. Pa se smirim, pa živim u ništavilu do novog jecaja, do novog jauka srca.

I sve tako krijem šta osećam, opet hladna i jaka, a u sebi povijena do zemlje kao stabljika malog cveta koja se prelama na oluji. Naoko mirna, a u sebi kao kiša koja plavi sve pred sobom. To moja patnja nadolazi i potapa dušu. Ali duboko sakrivena, da me još jače zaboli. I da se nada da će ti ipak jednog dana reći da je samo u tvom srcu mesto gde može da mi se odmori duša…

Završava sa drhtajem poslednju rečenicu. Smirena, sa lakim titrajem u srcu, kao da je sa njega skinula neki teret. Barem nakratko, dok se opet ne pretovari i snažno zaboli.

-Hoćemo da izađemo ako si završila? – čuje mu glas od koga opet zadrhti.

-Hoćemo – kaže tiho, predaje svesku i nosi sa sobom papir na kome je zapisala prvobitan tok svojih misli.

Greje se na zvucima njegovog glasa dok priča o svemu što mu padne na pamet. To je još jedino što joj je preostalo, da ga sluša i gleda. I potajno se nada da će je jednog dana pogledati onako kako bi volela, pa da mu možda kaže. Onda bi on mogao da… zalud pusti snovi, seče opet svoje misli.

Sedaju na stepenice pored škole. Na iste one na kojima sede stalno i na kojima mu je ispričala svaki detalj svog života, čak i neke koje nikad nije rekla nijednoj drugarici. Kao onaj kako joj je jedan iz suprotne smene zakazao sastanak ali se nije pojavio pa ga ona čekala ceo sat i preplakala celo veče. Eto zato mora da ćuti, samo je on hteo da raščisti to sa njim ali ona nije dala. Kad bi mu sve rekla, više je nikad ne bi štitio, ne sme da ga izgubi.

-Daj da vidim šta si pisala – uzima joj papir iz ruke i pre nego što ona shvata šta on radi.

-Nemoj, ne valja to ništa. Onako sam, bez nekog smisla – plamti ona u licu dok joj podrhtava usna i krišom ga gleda kako čita.

-Kako ti uvek ovako dobro pišeš? – pita je on ljubopitljivo.

-Pa možda imam dobru inspiraciju u blizini – kaže ona i oseća nevericu kako lako može da se poigrava istinom kada on ništa ne zna.

-Eh, kad bi neko za mene ovako nešto napisao… – kaže on tiho.

Njoj srce na tren kao da stane. A onda se probudi i počne da besni. I viče joj iz sveg glasa da mu kaže. Da mu kaže da je sve, od reči do reči, napisano za njega, da je svaka reč samo njemu namenjena, da će da se rasprsne od sapete ljubavi ako samo još jedan tren bude morala da je skriva… I oseća kako joj se usne same razdvajaju da sve kažu.

-Hteo sam nešto da te pitam – kaže on, opet tiho.

Ona više ne diše i neka slatka bol struji joj dušom. Ćuti i sluša ga.

-Znaš onu Sanju iz drugog četiri? Onu što ima mnogo dobro dupe? Jel’ bi htela da mi pomogneš da je smuvam? ‘Oćeš? Pa posle drug za tebe uradi šta god ti kažeš!

Gleda ga očima preko kojih se opet navlači ništavilo. Vrelina se povlači i ledi dušu i skraćuje dah.

-Naravno – tiho kaže i kreće za njim jer se čuje zvono iz škole.

Iza sebe ostavlja izgužvani papir sa sastavom na temu Mesto moje duše si ti. Moraće da sačeka neka bolja vremena da je odmori u nečijem srcu.

 

4

Miroslava Đušić Nedeljković – neprikosnovena kraljica zapleta

vintage-2053137_960_720

Ponekad mislim da se dobrim romanima naprosto namesti da budu objavljeni u neko doba godine kada će najbolje “leći” čitaocima. Pa ako vas jesen čini depresivnima i tmurnima i ne znate kako da se sa tim izborite, novi roman Miroslave Đušić Nedeljković Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije, prava je stvar za vas.

Odmah da vam skrenem pažnju, nemojte da vas zavara naslov. Često se desi da stvari nisu baš onakve kako se na prvi pogled čine. E to je i ovde slučaj. Zato ako za jesenje dane tražite vrhunsko štivo u kome ćete naći elemente kriminalističkog, ljubavnog, porodičnog i društvenog romana prožetog toplim humorom, onda je ova knjiga ono što vam je potrebno.

Mileva Anastasijević je neudata profesorka srpskog jezika i književnosti pred penzijom. Ova stara devojka upletena je u paučinu sopstvene prošlosti, starih neraščišćenih računa iz mladosti i jednu tajnu koju nosi kroz život kao najdublji ožiljak na duši pa živi od danas do sutra, bez radosti i nade. A onda će joj jedno ubistvo u stanu ispod njenog potpuno prodrmati temelje u duši. I ne samo njene, već i ostalih stanara i pokrenuće nezaustavljivi niz događaja i sudbina, poput pocepanog šava koji se nemilice para.

Možda nećete moći da se odlučite šta je to što ovoj knjizi daje poseban pečat.

Možda dinamična i do samog kraja neizvesna priča o misterioznom zločinu s početka, koji u romanu dobija sve složeniji oblik. Ili strogi ali u isto vreme i duhoviti inspektor Kolombo, nazvan tako od strane Mileve po detektivu iz krimi serije njene mladosti, koji rešava ovaj slučaj.

Možda će vam se najviše dopasti porodične misterije dve familije, neraskidivo vezane kroz decenije i dve generacije, čak i više nego što to na prvi pogled izgleda. Ili način na koji su se čuvale tajne po starim prašnjavim tefterima i dnevnicima ispisivanim gospodskim krasnopisom u kojima se skrivala sva surovost u želji da se skroji sudbina svojih bližnjih po meri starih Hadžiantića i Anastasijevića.

Ili možda nežna ljubavna priča Milevina koja će vam otkriti da li se može voleti mladalački poletno i u zrelim godinama i da li se može izbrisati vreme, tuga, nepravda i sve ostalo što je ono sa sobom donelo zarad sreće i  lepšeg života.

Možda će vas najviše privući dah starog Dorćola i Čubure i Beograd u svojim posleratnim godinama. Ili opisi kako se tada živelo i mislilo, mentalitet jednog društva nespremnog na promene i novine, pa čak i po cenu skrnavljenja duša, nesrećnog, učmalog života i lažnog morala, samo da ne pukne bruka pred svetom. A sa druge strane, i opisi druge, savremene generacije spremne da se suoči sa svojim strastima, sklonostima, nadanjima i željama i da se bori da do njih i dođe.

A možda ipak neverovatan zaplet, po kome je Miroslava prepoznatljiva, zbog koga ovaj roman nećete lako ispustiti iz ruku jer ćete zbog njega zaboraviti na vreme pa hteti da pročitate samo još jednu pa još jednu stranicu dok ono što se naslućuje tek golica maštu i interesovanje.

Pa ipak, verujem da ništa od ovog posebno nije toliko upečatljivo koliko spoj svega navedenog vođen iskusnim Miroslavinim perom. Ko je pročitao njenih prethodnih sedam romana, zna o čemu pričam.

mdjn1

Promocija romana “Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije” na Literarnom maratonu Nove poetike

U njenom pisanju prepoznaćete uticaje nekih od naših najboljih pisaca savremene književnosti. Otkrićete ovde zvuke kaldrme dorćolskih ulica Svetlane Velmar Janković, okupanih prozracima sunca i prošaranih mirisima Dunava. Ali i porodične tajne, poput Slobodana Selenića, sakrivene daleko od očiju sveta, iza teških starinskih draperija i spuštenih šalona gospodskih salonskih stanova, tajanstvene, nastrane i neslućeno potresne, koje se nose u grob. Baš poput onih koji su se decenijama odigravale u, kako sama autorka kaže u romanu, “celoj zgradi obavijenoj velom tajni”, smeštenoj na kaldrmi izlizanoj vekovima u Ulici Tadeuša Košćuškog broj 52.

Ali ipak, najlepši u romanu, po mom mišljenju, jesu momenti u kojima se prepoznaje sama Miroslava, trenuci u kojima ona progovara kroz svoje likove. Ako je poznajete, otkrićete ih i sami, ali ako je ne znate, naći ćete je u Milevinim željama da je ljubav vodi kroz život, da mladost nikada ne pusti od sebe i u mukama, kao što su i njene, kako da živi devojka zarobljena u telu zrele žene. Naslutićete je i u urođenoj otmenosti Olge Hadžiantić, Kolumbovim duhovitim opaskama ili Gaginim čvrstim stavovima da se u životu treba boriti samo za ono najbolje.

Miroslava ovim delom širi neke važne životne istine: da se tajne ne mogu skrivati večno, da ljubav uvek spaja one koji se za nju bore, iako su razdvojeni vremenom i prostorom, ali najvažnije da samo sopstvenom snagom možemo izvojevati pobedu protiv bilo kakvih ograničenja i sputavanja i biti samo svoji, vođeni svojim srcem i željama.

Zato me poslušajte i pročitajte ovaj roman. Videćete i sami, obojiće vam ovu jesen i zauvek ostati u sećanju.

mdjn

Knjigu možete kupiti u knjižarama Vulkan i Delfi, kao i naručiti preko sajta i online knjižare IK Nova poetika (novapoetika.com)

9

Čovek sa šeširom

man-in-the-hat

izvor:publicdomainpictures.com

Već neko vreme mislim da me žena vara. Znam. Al’ ne mogu da je u’vatim.

Svakog dana kad krenem na pos’o vidim i nekog čoveka sa šeširom navučenim na oči. Mora da je neki privatni detektiv koji lovi neku tuđu ženu. Znate, žene su sve iste.

Jedan dan mu priđem i kažem mu da znam da je detektiv. Upita me kako sam ga otkrio. Rekoh, ja to vidim, ne pitaj me, prijatelju, kako. Odmah mu kažem šta hoću i padne dogovor. Ja njemu pare, on meni cedulju sa brojem telefona. Kaže, zaboravio vizitke kući.

Ja ga okrenem posle dva dana, kaže ona ženska nepostojeći broj. Poludim, izradio me mangup. Rešim sam da prepadnem ženu, kad ono – ona sa detektivom na gomili. Sa sve šeširom.

Aha, kažem im ja preteći, al’ oni ništa da se prepadnu. Nego me on u’vati, a ona udri, udri, isprebijaše me i evo me sad u bolnici u gipsu.

Ne znam šta ću kad me puste, stan sam na njeno ime prepis’o. Tako je tražila.

Eh, nisu ni detektivi što su nekad bili…

10

Poslednja nedelja leta

leto-zakat-rassvet-les-pole

Kad god stanem na prozor, u daljini vidim veliko zeleno brdo, a iznad njega ogromno plavo nebo. Tako odmaram oči i misli kad se zanesem ekranom kompjutera. Odstojim malo, gledam u dubinu, pa u širinu, pa u visinu, pa zatvorim oči i bude mi sve potaman.

Priča se da će lokalni kriminalac iz kraja, kome glava raste direktno iz dupeta, izgraditi zgrade na svakom mestu na kome viri čuperak trave. Zatvoriće onda i meni pogled na brdo, dubinu, širinu i visinu, a počastiće me pogledom na nečiju kuhinju ili ne daj bože spavaću sobu.

Mislim ja tako kako mi je možda ovo poslednja nedelja leta u kojoj gledam moje zeleno brdo. I odmaram oči od kompjutera. Al’ nešto mi se ne da.

U dvorištu ispod mog prozora velika nedovršena kuća koja pripada komšiji kome je nekako u vreme našeg useljenja sve krenulo nizbrdo: prvo mu je propao posao, pa počele da beže pare, pa mu se žena naglo prolepšala i pronervozila pa jednog dana izletela sa velikim koferom i nestala u nepoznatom pravcu. Za njom su otišla i deca. A kad je komšija na Fejsbuku „u lajvu“ pokušao da izvrši samoubistvo na Kalemegdanu, skinula su ga i sa liste prijatelja, valjda da ih ne bi blamirao pred drugarima. Ubrzo su mu odveli i kuče. U azil za životinje jer nije više umeo da brine o njemu pa su ga prijavili.

Ljudi su ga prvo sažaljevali i slušali jer je svakoga vukao za rukav da mu priča svoju muku. Onda su počeli da ga izbegavaju. A neki su počeli da ga zloupotrebljavaju. Jedan od tih je preprodavac automobila koji je pristao da sluša žalopojke u zamenu da drži svoja vozila u njegovom dvorištu. I sređuje ih. I popravlja. I lupa po njima dok nam ne zazveče prozori.

Tako i ove nedelje. Dok gledam sa prozora u brdo, pažnju mi odvlače tri majstora, njihove smaknute pantalone na pola pozadine i dlakava crta dupeta. Lupaju, treskaju i dovikuju se između točkova. Ne primećuju me pa neometano odmaram oči na dalekom brdu.

Ovu idilu prekida trudnica koja kabadahijski ulazi u dvorište, postrojava majstore i raspoređuje stolove i stolice koje je uzela sa komšijine terase. On (komšija) je u kući, ali iz nekog razloga samo viri iza zavese. Ona seda na stolicu raširenih nogu poput muškarca (valjda zbog stomaka) i počinje da ispituje majstore, a oni joj u pola glasa odgovaraju na odsečna pitanja. I obavezno završavaju:

-Da, Maki… Kako ti kažeš, Maki… Sve će biti u redu, Maki…

Imaju moju nepodeljenu pažnju, posebno što nemam pojma ko je gazdarica. Pretpostavljam da je jednom od njih žena, ali što joj druga dvojica titraju, nemam pojma. Mora da nosi prestolonaslednika, pa je važna.

Situacija se prekida kada trudna gazdarica ugleda mene na prozoru i ošine me pogledom od kog i sama, ne znam zašto, ulazim unutra i prestajem da gledam i brdo, a i kako su majstori bez reči polegali pod automobile.

Posle nekog vremena, kad čujem da je kabadahija u blagoslovenom stanju naredila pokret i odlazak, vraćam se na prozor da odmaram oči. Navlače se tamni oblaci i sprema oluja, ali i neko slavlje u potkrovlju druge kuće ispred moje zgrade, na koju takođe gledam. „Mali“ komšija, koga sam spominjala u svom prethodnom tekstu, trešten pijan raspaljuje električni roštilj na svojoj terasi dok se ulicom ore narodnjački hitovi sa njegovih velikih zvučnika. Dok mu pristižu gosti i pune njegov mali stan, on sve više poteže iz pivskih flaša.

U jednom trenutku, taman kad počinje vetar i krupne kapi kiše, gosti pokušavaju da ispregovaraju sa njim da isključi električni roštilj jer bi mogla da ga udari struja. On se otima, do daske pušta Cecin hit, koji ga je sasvim slučajno baš pogodio, i uporedo sa njim viče:

– Neka, neka me udari struja dok mi peva Ceca!!!

Dok grmljavina upotpunjuje ovaj uzbudljiv prizor, komšija urla poput majstora Hranislava iz filma Specijalno vaspitanje, a gosti ga uvlače unutra. Dok se dranje prigušuje, i električni roštilj je spakovan, kao i zvučnici, pa na miru mogu da nastavim da gledam brdo zamagljeno pljuskom iznad koga se račvaju sjajne munje.

Na prozor opet stajem kad počinje da se spušta suton. Da uhvatim još koji zrak dana opran posle kiše. U komšijinom dvorištu, na mestu gde su pre podne bili majstori oko svojih automobila, leži komšinica iz suterena moje zgrade.

Pitam se da li je opet u stanju overdoza, ali vidim da mrda. Pokušava da istera svog mačka ispod kola udarajući kašikom o metalnu činiju kao poziv na jelo. On se pravi da je ne vidi i ne čuje. Još otkako ga je neko od njenog društva u heroinskom flešu šutnuo i iščašio mu kuk. Ali ona ga svakako hrani i pokušava da vaspita.

Dok mačak izliće ispod automobila i beži niz ulicu, ona polako ali sigurno napreduje za njim lupajući kašikom o činiju. I zavesa se na komšijinoj kući zatvara. Ispratio je još jednog nepozvanog gosta iz svog dvorišta.

Ostajem da gledam mutan suton sunca skrivenog iza tamnih oblaka koji se opet gomilaju. Ovo je poslednja nedelja leta i možda poslednja letnja u kojoj mogu da odmaram oči na zelenom brdu. Dok sve guta mrak, uz uzdah zatvaram prozor i vraćam se u tamu stana. Misliću neki drugi put o tome kako će mi ovakvi ljudi ostati jedini pogled na kome ću odmarati oči…

 

 

 

 

3

Koliko je muškarcima veličina važna

big-bench-credit-Michael-CoghlanDa li ste nekada primetili kako niski, ili kako se to u narodu kaže „mali“ muškarci, vole da voze velike automobile, koriste velike mobilne telefone ili puše duge „sto es“ cigarete? Ne pričam napamet, ovo ste, ako niste bežali sa časova, mogli da naučite iz psihologije, i to iz Adlerove teorije o nadkompenzaciji.

Kako se vremena menjaju, tako se pojavljuje i sve veći broj predmeta ili pojmova koji bi mogli da stanu na ovaj spisak. A oni više nisu samo pojmovi lečenja kompleksa visine. Ne, oni su postali simboli uspeha u životu.

Iza moje zgrade nalazi se jedno veliko dvorište i u njemu dve velike kuće. Njih su pre deceniju sagradila dva „mala“ brata koja su na Kosovu prodala svoja velika imanja i velike kuće i sa svojim krupnim „velikim“ ženama, zahvaljujući kojima su dobili krupnu „veliku“ decu, došla u Beograd da u njemu nađu svoje mesto pod suncem.

Čim su došli, kupili su veliki kombi i počeli da se bave špedicijom. Da li zahvaljujući zemljačkim vezama ili samo sposobnošću i vrednoćom, zaradili su veliki novac. I tako ga pridodali na onaj još veći koji su sa sobom doneli. Iz srca Srbije.

U njihovom velikom dvorištu tako su počeli da osvanjuju i veliki automobili, motori, pa i bazen, ne baš mnogo veliki, ali srazmerno dvorištu ispada da jeste.

Pošto dva brata još u sebi nose onu toplu narodski dečiju dušu, oni uvek uveličaju novogodišnje slavlje u našem kraju postavljajući veliku i šljašteću rasvetu na svoje velike kuće još u oktobru pa teraju do februara, valjda zbog Kineza, po brojnosti velikog naroda. Tako se jedino u našoj ulici puna četiri meseca može gledati veliki svetlucavi irvas na velikom krovu jedne od dve velike kuće. I zahvalni smo bogu što se on nalazi iza naših prozora inače bi nam zimske noći bile kao u jeftinim stanovima iz američkih filmova koji se nalaze iznad svetlećih reklama hotela sumnjive reputacije.

Kada se skinu veliki ukrasi, taman dođe leto. Tada velika, u međuvremenu već odrasla deca, dovedu svoje veliko društvo i pored bazena postave projektor i na velikom zidu jedne od kuća gledaju fudbalske i košarkaške utakmice, a kad je lepo vreme i Izbor za pesmu Evrovizije.

Velika porodica ima velika srca i za životinje. U njihovom dvorištu nalazi se nekoliko primeraka velikih pasa čuvara, koji se međusobno neometano pare i kote velike štence. Tako da je menažerija potpuna.

Jedina mana u celoj ovoj priči predstavlja velika odluka ove porodice – da se nipošto ne mešaju sa lokalnim stanovništvom. Mnogi su pokušavali, ali su nailazili na zid, ne samo od ograde, nego i od srca. I uvređeni odustajali.

Pa ipak, da nema jednog entuzijaste sa velikim nadama, ni ova moja priča ne bi bila toliko interesantna. Komšija koji živi u kući ispred moje zgrade njihov je najodaniji fan. I nema ko ga ne zna. Ne po tome što je nizak, „mali“, ne po tome što živi u malom potkrovlju trospratne kuće podeljene među stanarima po spratovima, ne po tome što ima malog psa koji ne prestaje da laje na sve što diše, ni po tome što mu se za svaku Novu godinu petarda „upuva“ pa se onda ipak predomisli i eksplodira mu u ruci. Ne, svi ga znaju po tome što svoje ljubopitljivo i oduševljeno lice lepi na rešetke velike kapije od kovanog gvožđa dva brata Kosovara diveći im se kako su uspeli u životu.

Dok sa žudnjom „iz kornera“ gleda utakmicu na velikom zidu, primećuju ga samo veliki psi u velikom dvorištu, koji kroz rešetke uzaludno pokušavaju da zaskoče njegovu malu kujicu pinča. On ne haje. Priljubljenim licem, dok mu ne ostanu tragovi od rešetaka, gleda širom otvorenih očiju kuće, automobile, baštu i nezainteresovane domaćine, pa kad kujica zakevće, on se prene i na jedvite jade krene u svoj mali svet.

Ali, ne lezi vraže. Svi koji su mu se smejali sada mogu samo da zapuše svoja usta jer mali komšija se sprema da postane dovoljno veliki da ga dva brata možda i primete. Ovog leta i to je postalo moguće. Rešio da se trgne. Dosta je gledao kako se to radi, vreme je da se i sam otisne u veliki svet.

Prvo je kupio velike zvučnike i izbacio ih na terasu da pušta muziku i program radija Nostalži, onda se (po oprobanom receptu) priženio velikom ženom koja će da potre njegove gene i donese veliko i krupno potomstvo na svet. I na kraju, kada je zbog velikih vrućina sklonio peškir za plažu sa vrata terase, pokazao celom komšiluku da je poentirao: na zid svog malog potkrovlja stavio je najveći LCD televizor koji je na isti mogao da mu stane. Da gleda utakmice i valjda Izbor za pesmu Evrovizije.

Tako sada svako veče u mojoj ulici može da se bira, hoće li se slušati utakmica iz velikog kosovarskog dvorišta ili iz malog potkrovlja komšije koji polako, ali sigurno, postaje veliki čovek. A kad sve utihne, u malom potkrovlju se do ujutru šarene slike nekih ljudi kako sede, negde idu i nešto rade. U ćošku ekrana ružičasta fleka odgoneta zagonetku: gleda se Zadruga dok se ne istope boje.

Nema šta, mali komšija je ovim dokazao da je uspeo u životu. I pokazao kako se uspeh i veličina stiču. Jer veličina nije zanemarljiva. Pametnima dosta.