1

„Njanjava“ Sonje Končar ili kakav nam odraz šalje ogledalo ljudskosti

sonja1

U današnje vreme prepuno drečećih uznemirujućih novinskih naslova, agresije na rubu skoro svake usne, podsmevanja, omalovažavanja, a zapravo vapaja za pažnjom i normalnošću, često se čuju pitanja zašto su nam deca postala čudna i šta se to sa njima dešava.

Otkud njima bahatost, arogancija, surovost i sklonost ka nasilju i ispadima? Na koga li su se ugledali kad im dadosmo sve što imamo, samo još krv da nam istoče. Otkud im psovke? Ta u kući se samo pomalo nešto usput odvali. Ali samo ono osnovno, ništa bog zna kako kreativno. Otkud im podsmeh prema onima koji nemaju? U kući se niko nikome ne podsmeva. Samo se hvalimo kako imamo. Otkud to da maltretiraju drugare po odeljenju? To u kući ne mogu da vide. Doduše, jeste da se omakne ko bi koga rado isprebijao ili išamarao, ali na tome se sve, pobogu, završi. I otkud priča da smo uvek mi krivi? Pa mi imamo samo njih i šta drugo da radimo nego sve njima da činimo? Pa volimo ih i ako su nasilni, bezobrazni, problematični, nemamo kud, to su naša deca, drugu nemamo!

E pa baš u takvom svetu žive ti mali ljudi i svaki dan grade svoje živote i svoju sudbinu. Neko svetlu, neko gorku, ali niko ih ne pita, na rubu očaja ili surovosti, moraju dalje. E baš o takvim malim ljudima koji iz dana u dan postaju sve veći i sve više liče na one velike, nimalo svetle i dobroćudne, piše Sonja Končar u svom prvom romanu Njanjava. I šalje turobnu sliku današnjeg tinejdžerskog sveta u kome je najlakše zapetljati se u otrovno trnje zlobe i straha ako nisi isti, ako nemaš ili ne deliš želje i stremljenja većine.

Međutim, kada se u životu naruši ravnoteža dobra i zla, savremeno društvo ne sme da zanemi. Upravo se u takve virove današnjice upustila autorka, stvarajući, na bazi svog bogatog pravničkog iskustva,  roman sa veoma aktuelnim temama vršnjačkog nasilja, nemira najosetljivijih godina, roditeljstva, uloge prosvetnih radnika u vaspitanju, ali i praštanja, razumevanja i pronalaženja nade da dobro još uvek može da prevagne na terazijama života.

Sanda je trinaestogodišnja devojčica kojoj se život u jednom trenutku potpuno menja. Nakon razvoda roditelja i gubitka dede koga je beskrajno volela, seli se sa majkom u Novi Sad i počinje sasvim novi život. Ali ono što ne zna je da će uz nove drugare dobiti i najnezaboravniju godinu svog života – postaće žrtva vršnjačkog nasilja i biti uvučena u vrtlog iz koga se izlaz teško pronalazi.

Jednostavnim stilom, prijemčivim svakom čitaocu, u ovom romanu otvorene su mnogobrojne teme i dotaknute velike i važne istine. Toliko životne i realistične da bi svako u njemu mogao da pronađe poneko parče svog života.

Ovo je knjiga namenjena svakom roditelju koji se bori sa najtežim poslom današnjice – izvođenjem tinejdžera na pravi put u svetu zavisti, nadmetanja materijalnim vrednostima, psovki i rijaliti programa. U njoj se može naučiti kako se samo pažnjom i razgovorima može dopreti do tananih dečjih duša, ali i usađivanjem pravih vrednosti i sigurnosti u porodičnom okrilju. Ovo je vodič za one koji primećuju skrivenu patnju svoje dece iza koje se krije surova oštrica vršnjačkog nasilja i uputstvo kako da se sa njim suoče i izbore.

Ona je poziv i nastavnicima i profesorima na koji način da se obraćaju učenicima i podučavaju ih kako da se podržavaju, bodre i ugledaju jedni na druge, da ih uče fer ponašanju, uvažavanju i pravilima koja ih čine odraslima.

Knjiga će možda biti najbliskija baš tinejdžerima jer ulazi u suštinu njihovih beskrajnih preispitivanja i dilema zašto je svet toliko komplikovan i zašto su toliko neshvaćeni iako se trude da se prilagode.

Zašto smo svi toliko komplikovani, pitala se.  Zašto jedni druge ne čujemo? A i kad se čujemo, ne razumemo se. Na hiljade olako prosutih reči, hiljade propalih pokušaja da objasnimo sebe, da ubedimo druge, da se razumemo. I koliko puta ne uspemo u tome? Živimo, radimo i ponašamo se onako kako mislimo da treba. I onda, odjednom i bez ikakve najave i prethodnog upozorenja, naiđemo na problem. Sve  u životu izgovaramo ili radimo u želji i nameri da budemo shvaćeni, voljeni i srećni… Želimo da budemo deo grupe, da se dopadnemo, prilagodimo.  Ali suviše često ostanemo neshvaćeni. A ne shvatamo ni mi druge. Da li iz revolta ili nedostatka vremena, iz sebičnosti ili ko zna čega još nismo u stanju da prihvatimo i razumemo druge. Stvaramo jedni drugima probleme, unosimo razdor, svađu i prepirku. Pitanje čemu sve to? Da li je vredno? Da li se iko ikada zapitao koliko košta jedna svađa? Ili kolika je cena jednog iskrenog razgovora, shvaćenih reči i olakšanja koja oni nose sa sobom?

Ali bez daljnjeg, žrtve vršnjačkog nasilja će u njoj naći odgovore na sva pitanja. Zašto je teško kad si drugačiji od svog okruženja, otkud netrpeljivost prema jakim karakterima i deci posvećenoj učenju i zašto se uspesi ne praštaju kada se nađe neko bahat koji se hrani strahom i ćutanjem svoje žrtve. I zašto se povlače, ćute i pored bespomoćnosti i straha prikrivaju život pretvoren u noćnu moru.

Seciranjem najsitnijih delića vršnjačkog nasilja Sonja Končar potresno uverljivo otkriva kako se razvija odnos agresivne devojčice prema svojoj žrtvi. Zašto je kinji, podsmeva joj se, omalovažava, fizički zlostavlja, da bi na kraju pokrenula hajku na društvenoj mreži u koju će uvući veći deo škole. I zašto joj daje nadimak Njanjava. 

„Ma daj, bre, Njanjava glupačo, prekini već jednom. Nerviraš me i ti i tvoj sendvič“, reče Milica opet se kreveljeći. „Šta te briga zašto sam to uradila? Može mi se, eto zato. I uživam u tome da te gledam kako plačeš. To sam ti već rekla. Onog momenta kada ti počneš da plačeš, ja se osećam bolje. Prijaju mi te tvoje suze. A ti? Ti ništa drugo ni ne znaš da radiš, samo cmizdriš po ceo dan otkako si došla. Nije ovo cmizdraona, ovo je škola. Idi kod babe svoje pa tamo cmizdri“ 

Pa ipak, u ovom romanu prevagu će odneti slavljenje prijateljstva i dobrote kao zrna koje se nalazi u svačijoj duši. Kao i nade da veliki ljudi još postoje, samo ih treba malo bolje potražiti. Ali ona nosi i jednu veliku istinu – onu da su nova pokoljenja ogledalo nas samih.

Nasilje je svaki oblik ponašanja koje ima za cilj namerno povređivanje ili nanošenje bola, bilo psihičkog ili fizičkog. Nasilno ponašanje ima obično isti ili sličan sadržaj, traje duži vremenski period i nasilnik ima moć nad žrtvom.

Nasilje se pojavljuje u različitim oblicima. Verbalno nasilje je svaki vid ismevanja, nazivanje pogrdnim imenima, ruganje, vređanje, dobacivanje. Nije neophodno naglašavati koliko deca, bez obzira na uzrast, mogu biti inventivna u ovakvim kreativnim oblicima verbalnog izražavanja. Fizičko nasilje podrazumeva udaranje, guranje, otimanje i uništavanje stvari. Ranijih godina je uglavnom bilo karakteristično za dečake, ali se, nažalost, sve češće javlja i kod devojčica. Deca koja su izolovana iz društva, ignorisana od strane drugova, trpe ogovaranje i o njima se izmišljaju razne priče koje obično nemaju lep i istinit sadržaj jesu žrtve socijalnog nasilja. Psihičko nasilje podrazumeva preteće poglede, grimase, neželjene komentare, iznuđivanje novca, ucenjivanje.

 
sonja kraj

 

 

Advertisements
2

Koraci pred svitanje

fenjer

Dok kao mračna mastiljava senka puzi noć, odjekuju koraci teški i spori. Po vlažnim pločnicima u kojima se mutno ogledaju mrlje svetlosti fenjera, korača jedna prilika, zaogrnuta velikim tamnim kaputom sa kapom navučenom na oči.

Tek poneki mrmljavi glas ugušen u oznojenom vratu prodavačice ljubavi zamakne za ćošak i nestane u tamnim dubinama prljavih uličica. Zaobiđu ga u pijanom zagrljaju da nekako izbegnu dugačku motku koju na ramenu nosi i kojom čeka svitanje da pogasi svetiljke koji tiho pucketaju.

Kako prođu ovi bez ljubavi ogoljeni ljubavnici, fenjerdžija ostane sam sa svojim mislima teškim poput mraka koji plazi svoj taman jezik sa crnih krovova. Ostane sam, pa poželi da opet naiđe bar neko da mu otrgne srce od tihe strave koja šapuće u glavi.

– Ista ovakva noć, baš ista ovakva noć… – mrmlja u svom od straha sleđenom drhtavom dahu.

Iz srca se otrgne ona davna čežnja, zapretana na dnu, gde joj je i mesto, gde najmanje boli. I opet je zatrpa ledena bol, koju, i da hoće, iz sećanja ne može da izbriše. Ona koja se kao đavo iskeženim zubima nasmejala nadi da će mu život doneti radost.

Da, baš ista noć, hladna, bez meseca, svila se onomad oko njegovog srca koje je čekalo da mu jutro podari sina, jakog, grlatog, od čijeg će se plača oriti cela kuća i zvečati prozori u plavetnom svitanju. Koji će ga dočekati na njenim grudima, na kojima je i on prvi put spuštao glavu.

I uvek tako misli odu, razveju tamu i raspu one sunčane dane rane mladosti u kojima je uz šum reke gledao u njene tamne razigrane oči. I prvi put snevao o velikoj sreći u kojoj sve cveta i donosi samo ljubav i mirisne snove sa vetrovima preko ravnice.

I sve je izgledalo da će tako i biti. Kao i one svetle noći u kojoj je zaspala na njegovoj ruci dok joj je venčić spao sa vrane kose. A on je gledao kako sneva, drhtavih kapaka pod kojima blista najlepše sunce njegovog života.

– Sve odnese ona noć, ista kao ova, tamna noć… – preseče mu šapat sećanje.

Hodao je tada te mračne, zbog iščekivanja svoje najveće sreće preduge i spore noći i sretao kikotave prilike koje se kao utvare pojave pa izgube pod mutnom svetlošću fenjera. Čekao je tu prvu plavu prugu koja se zalepi na krovove pa ih čini sve svetlijim i oštrijim. Čekao i dočekao pa u pepeljastom jutru, nakon poslednje ugašene svetiljke, lakog koraka od ustreptalog srca preleteo tvrdu zamrznutu ravnicu da što pre stigne do male kuće na kraju grada.

Tišina koja ga je dočekala u dvorištu na tren mu je hladno takla srce, ali nije se osvrnuo. Žurnim koracima uronio je u tamu kuće i neku beskrajnu studen koja se uvukla u zidove, tavanicu i onaj veliki krevet na kome je bela poput jastuka zauvek usnula njegova žena. Majka, glave uvijene u maramu crnu kao noć koja je progutala njegovu nadu, pustila ga je da priđe u smrti spokojnom telu. I poljubi bezbojne kapke pod kojim se ugasilo najlepše sunce njegovog života. Do nje je ležao mali, u grubo sukno uvijen zavežljaj i punio ga stravom koja mu je kao ledena zmija gmizala niz oznojena leđa.

– Ista ovakva noć – zadrhta u sumaglici koja se spuštala pred svitanje. Koraci mu postaše još teži, kao lepljivi za klizave pločnike.

Koliko je ovakvih noći probdeo nakon svoje nesreće, na stotine. U treperavoj plinskoj svetlosti tražio je sunčane dane u kojima je nekada bio srećan, ali je nalazio samo obrise dva sanduka, jednog velikog i jednog malog, koje je pokopao onog od strave izobličenog jutra i u ledenu zemlju spustio dva stvrdnuta tela. Naslanjao bi se tada u mračnu senku kamenih zgrada da pobegne od sebe, ravnodušan na sve osim na tugu i jezovitu osamu koja je kucala sljubljena uz njegovo srce. Ponekad bi mu prišle lepotice noći i spuštale meke ruke na njegov grub kaput, a on bi ih odgurnuo uz škrgut zubima čvrsto verujući da se više nikada njegovo telo neće zaplesti u ta plamena strastvena mora.

Prolazile su godine a on je u svojim turobnim noćima naučio kako da slaže tugu tupo i bez nade. Naučio je da živi sa tim tamnim oblakom u sebi i steže svoje okorelo srce. A kada bi um pretio da će se raspući od pukotina bolne patnje, sedeo bi uz vetrove uzdahe kraj reke otežale od gomile leda i gledao kako tek ponekad bljesne, pa potamni i odvalja se dalje. Kao i njegova sreća.

Jednog jutra, kada ga je mlaka rana jesen umesto sivoj kući, u kojoj je još samo tiho venula njegova majka, ponela ka reci, stao je na obalu i gledao lađu koja je sekla talase. Na pristaništu je bilo mnogo sveta, žamor je oživljavao njegova od neprospavane noći otupela čula. A onda se pojavila ona.

Svojom malom nogom pažljivo je birala mesto kojim je silazila niz drveni most koji se ljuljuškao uz privezano uže do obale, noseći tamnu kožnu torbu usijanu od mnogobrojnih putovanja. Svetle kose bila je splela u nisku pletenicu sakrivenu pod maramom boje meda koja joj je pokrivala ramena. Oči su blistale kao nabrani tamni talasi reke koja se mreškala pod jesenjim suncem.

– Kako je bila lepa – osmehnu se sam sebi u noći dok mu neki čudan dodir tople nade popusti stisak strepnje oko srca. I plamičak u fenjeru zatrepta kao da se i sam razgaljuje od tih sećanja.

Iznenadivši sam sebe, prišao joj je i ponudio pomoć. Pogledale su ga njene iznenađene oči boje dubokih virova i u njegovom posle mnogo vremena uzburkanom srcu koje je silovito zatutnjalo unele blistav sunčev zrak. Muški odvažno poneo je sav prtljag koji je nosio i njen ostareli pogureni otac.

Od tog trena noći su opet bile svetle, fenjeri su blistali kao najveći svećnjaci iza gospodskih prozora koje je gledao u jesenjim večerima. Više se nije pitao kako izgleda spokojan san iza tih teških brokatnih zavesa dok on po prljavim slivnicima prebrojava kapi koje žubore kao i njegova postojana razdiruća tuga.

U toj jeseni, kada je sve niže sunce zlatilo prirodu pred umiranje, meki zraci su sa tihim spokojem počeli da prodiru u njegovo srce. I ono se razgrevalo, obojeno nekom čudnom vatrom, poput odblesaka žutih, crvenih i smeđih listova kroz čije se žilice rasipala svetlost.

Spustio je jednog dana na zemlju koja je mirisala na opalo lišće i ono iskonsko što čoveku uzima ali i daje i osetio kako nestaje u njenim zamagljenim očima. Gledao je kako joj grudi drhte pod tankom košuljom koja samo što se ne raspukne poput prezrelog kestena i vruće telo privija uz njegovo. Osetio je samo rezak dah plamenog vetra koji je nosio vihore u njegovoj glavi i više se ničega nije sećao, samo njenog slatkog uzdrhtalog daha.

Prenu ga neki topli val koji mu je šaputao da ova noć neće biti kao ona stara. Da će u ovom jutru prigrliti sina. Odgurnu tu misao uz pritajeni sujeverni strah i nastavi da mrmlja

– Ista ovakva noć…

Poboja se jutra, svitanja i onog što će ga dočekati u maloj kući na kraju grada. Požele da noć nikada ne prestane i ostavi ga u ovim strepnjama iza kojih se skrivala iznurena nada. Ali priroda nehajno obrnu svoj krug i na istoku se pomoli bleda pruga.

Korak po korak nastavi od svetiljke do svetiljke, da voštanim fitiljem na dugačkoj motki utrne njihovu svetlost. I sa svakim nestalim plamičkom ugasi po jednu svoju drhtavu nadu.

Kad ugasi i poslednji fenjer na kraju popločanih ulica, okrenu se ka još tamnoj ravnici iza koje se razlivala sve svetlija traka i donosila zoru u njegove oči. Teškim koracima u mutno praskozorje pođe ka svojoj maloj kući.

Korak po korak, složno uz bat zalupalog srca pređe preko uzorane tvrde zemlje i u obzorju pogleda obrise visokih topola čije su se gole grane preplitale kao tanke ruke koje se krše u svom bolu. U sve jačim prozracima sunca ukaza mu se i kuća.

I odjednom, kao kroz neki čudan trzaj duše, ponese ga nenadani talas ohrabrenja pa požuri u vlažnu izmaglicu dvorišta i preko, od mahovine zelenih, napuklih ploča. Dok se jutarnje sunce razbuktavalo kao požar, iz kuće se začu plač, jak, grlat, od koga se zaori cela ravnica i uz suze koje mu navreše zazveča njegovo ponosno očinsko srce.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2

Popsugar Reading Challenge 2018: Putevi pravde i tolerancije Harper Li

drozd poc

Svaki put kada obavim još jedan blogerski zadatak književnog izazova, štrikliram ga sa zadovoljstvom. I čak i kad je naizgled bez neke posebne poruke, pokaže se da nisam u pravu. Ovoga puta bio je to izbor knjige koja u naslovu ima neku životinju. Ja sam se opredelila za Ubiti pticu rugalicu Harper Li.

Knjiga koja je samo simbolično u naslovu koristila životinju zapravo je roman o ljubavi, prihvatanju razlika, pravdi potlačenih i nepravedno ugnjetavanih, odrastanju i spoznaji da ma koliko svet oko nas bio surov, možemo ga učiniti boljim ako krenemo od sebe pa svojim primerom utičemo na druge. Ovaj klasik američke književnosti se, prema nekim listama na internetu, svrstava u jedan od 50 svetskih romana koje obavezno treba da pročitate za života. Drago mi je da sam i taj zadatak ispunila.

Radnja ovog izuzetno pitkog, slikovitog i filmski dinamičnog književnog dela odvija se tridesetih godina prošlog veka u izmišljenom gradiću Mejkombu u Alabami, na jugu SAD-a. Uspavan i prašnjav, grad je ipak pun interesantnih likova, tajanstvenih priča i nadolazećih nevolja. Iz ugla pripovedača, odrasle Džin Luiz Finč, poznate pod nadimkom Skaut, koja se prepliće sa uspomenama iz detinjstva, predstavljene su dve paralelene priče – jedna o čudovišnom susedu Arturu Buu Radliju, koga su još kao mladića roditelji zbog lošeg društva zatvorili u kuću na nekoliko decenija i druga o navodnom zločinu crnca Toma Robinsona nad belkinjom koga na sudu odlučno i domišljato brani devojčicin otac, advokat Atikus Finč. A da delo ispadne vrhunsko, obe priče se spajaju u kraj koji se ne zaboravlja.

drozd atikus i tom variety

Gregori Pek kao Atikus Finč i Brok Piters kao Tom Robinson u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: variety.com)

Književni kritičari okarakterisali su roman kroz žanrove južnjačke gotike i vaspitnog, takozvanog bildungsromana. Kao posebna vrste američke književnosti, južnjačka gotika iznedrila je vrhunska dela koja su se bavila načinom života na američkom jugu, prožetim rasnom netrpeljivošću i nasiljem prema crnačkom stanovništvu koje možda nikada nije uspelo da se potpuno adaptira među ostalo stanovništvo, siromaštvom, neobrazovanošću, nazadnošću, kriminalom, potresnim sudbinama ponižavanih i mučenih a prikazivani su i rodna neravnopravnost i nasilje u porodici. Sa druge strane, vaspitna uloga ovog romana je nemerljiva posebno kada se u obzir uzme raspon od tri godine u kojima Skaut, ali i njen brat Džem i drug Dil, naprečac odrastaju shvatajući koliko je strašan svet koji ih okružuje, ali i stvarajući sopstvene stavove i ispravna moralna načela.

Iako je kritika zamerala autorki ugao pripovedanja, smatrajući da devetogodišnja devojčica teško može da shvati sve užase u čijim se središtima našla, romanu se zbog toga nimalo ne umanjuje vrednost. Bilo da se opredelite za izvanredne opise i humorističke momente vezane za mejkombske usedelice, stare dame koje po ceo dan sede na tremu i gaje svoje cveće mudrujući za prolaznicima, satirični prvi dan škole u kojoj je Skaut dobila grdnju jer zna da čita i piše, neposlušnost prema dadilji Kalpurniji ili uštogljenoj tetki Aleksandri, pesničenja sa dečacima koji je provociraju ili kojima bi da skrene pažnju, vrela leta puna nestašluka, koja neodoljivo podsećaju na Marka Tvena, naići ćete na toplinu i vedrinu.

drozd atikus i skaut tvtropes.org

Gregori Pek kao Atikus i Meri Badam kao Skaut u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: tvtropes.org)

Ironiju i humor naći ćete čak i u najtežim momentima, kada Skaut domišljatošću utiče na bandu koja želi da linčuje optuženog crnca Toma, dok sa visokog balkona među crncima prati teskobno suđenje ili kada stoji nad povređenim bratom Džemom. Verovatno zato da bi se život, surov i taman presekao i razblažio nadom i svetlošću da bolji dani kad-tad moraju da dođu. Zapravo, svi ovi stilski postupci su i upotrebljeni da bi se na najbolji način razobličilo stanje u američkom društvu 20 veka.

Posebnu vrednost u delu ima lik oca Atikusa, udovca koji na veoma liberalan način vaspitava svoju decu. On je predstavljen kao čovek od integriteta i savestan zastupnik pravde pa je tako jedan od najvećih uzora u romanu i tip advokata zbog kakvih se i studira pravo i bira poziv odbrane pravde i zakona. Zahvaljujući svom stavu i moralnim principima on izrasta u pravi simbol borbe protiv rasizma a najlepša emocija romana je upravo duboko divljenje koje njegova deca gaje prema njemu.

Bu Radli je možda jedna od najznačajnijih ličnosti romana, koja je pozitivno uticala na to da tri deteta izrastu u kvalitetne ljude. Od užasne osobe, čudovišta koga pokušavaju da izmame napolje iz obesti i dosade, njegov lik ih vremenom ublažava ostavljajući im poklone u rupi šupljeg drveta, a pogotovo bdijući nad njima i njihovim životima pojavljujući se samo kao senka u najvažnijim trenucima. Kada se sve završi i kada najvažnija životna saznanja pokažu svoje pravo lice, izvešće se neobičan zaključak – razumevanje Bua Radlija što iz kuće možda i ne želi da izađe jer je izvan njegova četiri zida svet toliko loš da ga se treba kloniti.

drozd skaut i bu variety.com

Meri Badam kao Skaut i Robert Dival kao Bu Radli u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: variety.com)

Ove ličnosti najviše su, uz optuženog Tima Robinsona, uticali na simboliku ptice pevačice koja se pojavljuje i u naslovu. I Atikus Finč nosi prezime koje na engleskom jeziku znači zeba (finch), a kada u romanu kupi deci vazdušne puške igračke upozorava ih da smeju da gađaju ptice kreštalice ali nipošto ptice rugalice, tačnije američke drozdove, koje su izvanredni imitatori drugih ptica i glasova iz prirode. Skaut i Džem takođe shvataju da je ubijati drozdove veliki greh jer su one retke ptice koje ne ugrožavaju nijedno drugo biće niti čine štetu već samo pevaju i ljudima donose mir i spokojstvo. Na taj način “ptice rugalice” izrastaju u simbol svih onih nevinih, nepotrebno i neopravdano mučenih, ponižavanih i ubijanih i pojavljuju se samo kada se naglašavaju moralne pouke.

drozd simbol wiki

Američki drozd, ptica rugalica (izvor: wikipedia.org)

I nije samo Tom Robinson obuhvaćen njihovom simbolikom, mada je on najbolji primer kako se u nekome može uništiti sve dobronamerno i nevino, već i Bu Radli, koji, iako upropašten, ipak se smatra čovekom vrednim poštovanja. Pa na kraju krajeva i svi ostali jer svaki lik ovde mora da se suoči sa gubitkom sopstvene čisotote kada shvati da ga okružuje surov svet koji je spreman da uništi sve što ne ume ili neće da razume.

I na kraju ponešto i o književnici izuzetnog pripovedačkog dara, na čijim su se ispisanim redovima vaspitavale mnogobrojne generacije u američkim školama. Harper Li je i sama rođena u gradiću Monrovilu u Alabami i od gimnazijskih i studentskih dana je pisala priče o svom zavičaju i njegovim stanovnicima. Budući da je odrasla uz Trumana Kapotija, čuvenog američkog pisca poznatog po romanu Doručak kod Tifanija, on ju je preporučio uredniku izdavačke kuće koji je rado otkupio njene rukopise. Savetovao joj je da se posveti samo pisanju i ona ga je poslušala.

Međutim, roman koji je prvobitno napisala, Idi i postavi stražara, nije se dopao uredniku. Bila je to priča o 26-godišnjoj Džin Luiz Finč koja se vraća u rodni grad da obiđe oca. Savetovao joj je da sećanja iz detinjstva razvije i poveže ih sa događajem u kome je crnac optužen za silovanje belkinje. To je i uradila i romanom Ubiti pticu rugalicu postala više nego slavna. Ne samo zato što je za nju dobila Pulicerovu nagradu, već i zato što je pomerila granice tolerancije i težila razbijanju predrasuda, posebno jer se 1960, kada se roman pojavio među čitaocima, još uvek osećala netrpeljivost prema obojenim pripadnicima američke nacije, bez obzira na sve napore da se ova ogromna zemlja razvija u demokratiji i slobodi.

drozd wiki

Prvo američko izdanje romana “Ubiti pticu rugalicu” iz 1960. godine (izvor: wikipedia.org)

Kada je književno delo ugledalo svetlost dana, izazvalo je pravi bum među publikom i kritikom. Mnogi čitaoci su želeli da znaju koliko autobiografskih elemenata ima u romanu. Autorka je rado izašla u susret njihovoj radoznalosti i priznala da je, osim što je i sama odrasla na američkom jugu, zaista opisivala svoje prve susede, starijeg brata u liku Džema i najboljeg druga Kapotija kao Dila, otac joj bio advokat koji je zaista branio dva crnca zbog ubistva, a na kraju ulice zaista je postojala zamandaljena kuća u koju su roditelji na 24 godina zatvorili neobuzdanog tinejdžera!

Samo dve godine kasnije snimljen je istoimeni film reditelja Roberta Maligana u kojoj je Atikusa Frenča tumačio Gregori Pek, a Bua Radlija Robert Dival. Dobio je tri Oskara i Zlatna globusa, kao i Zlatnu palmu u Kanu.

A nama ostaje da čitamo ovakva dela i negujemo svaku mudru misao koju u njima pronađemo. Ne samo zbog kulture čitanja, već i zbog sopstvenih moralnih i ljudskih kvaliteta jer primitivitivizam i ograničenost kao da su uvek blizu ivice preko koje bi da gurnu svet. Dogod postoje čuvari pameti svet će biti zaštićen. Ovakva dela su njihov najbolji vetar u jedrima.

drozd theaceblackblog.com

Gregori Pek kao Atikus Finč u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: theaceblackblog.com)

 

 

 

 

 

 

0

Popsugar Reading Challenge 2018: „Nešto između“ ili kako književnost razbija tabue

ege

U nadaleko čuvenom književnom izazovu Popsugar Reading Challenge 2018. pojavljuju se razni zadaci. Svaki mi je na svoj način zanimljiv, ali poneki mi je posebno interesantan. Onaj koji zahteva čitanje knjige na temu LBGTQ ili protagonisti u radnji romana za mene je otvorio nove dimenzije, posebno jer sam odabrala potpuno nesvakidašnju temu – priču o jednom hermafroditu ili, kako se to stručnije kaže, interseksualnoj osobi.

Roman Džefrija Egenida Nešto između (Middlesex)  nije samo na mene ostavio snažan utisak, već i na publiku jer je kao bestseler prodat u 4 miliona primeraka i preveden je na 34 jezika sveta, ali i kritiku jer je 2002. dobio Pulicerovu nagradu, a najpoznatiji naučnici predlagali su da se roman uvrsti u „Velike američke romane“ jer na najbolji način opisuje život i stanje duha migranata sredinom dvadesetog veka u velikom industrijskom gradu Detroitu.

ege Middlesex_novel prvo izdanje wiki

Prvo izdanje romana (izvor: wikipedia.org)

Za one koji ne znaju, Džefri Enegide je američki pisac romana i kratkih priča. Još je u srednjoj školi poželeo da postane pisac kada je pročitao Džojsov roman Portret umetnika u mladosti i identifikovao se sa mladim Stefanom Dedalusom najviše zbog toga što je bio književnik, imao drevno grčko ime i nosio ideju da pisac treba da donosi budnost svetu. Zato su mu najomiljeniji bili i Prust i Fokner.

Za Egenidea je jasno da druga književna dela mogu da ga pokrenu, pa je tako bilo i sa romanom Nešto između, nastalom zahvaljujući iščitavanju dnevnika francuske učenice Erkulin Barban iz 19. veka koja je bila hermafrodit. Nezadovoljan reakcijama, ali i nedovoljnim saznanjem o emocijama osobe koja se suočava sa podeljenošću svoga tela, odlučio je da napiše roman kojim će popuniti sve one dela koje su memoari preskočili.

Na knjizi je radio devet godina, tražeći mnogo stručnih medicinskih saveta, proučavajući medicinsku literaturu na Univerzitetu Kolumbija iz oblasti seksologije, a pogotovo o pojmu interseksualnosti i formiranju ranog identiteta. Zanimljivo je da tokom prikupljanja građe nije želeo da se sretne ni razgovara ni sa jednom interseksualnom osobom jer je zapravo želeo da sam iznese sve emocije trudivši se da uđe u lik i pokuša da zamisli i proživi emocije kroz koje prolazi jedan hermafrodit. Međutim, kada je u enciklopedijama u biblioteci otkrio šta nedostatak jednog enzima može da načini organizmu, odlučio je da potpuno promeni koncepciju i od njega stvorio veliku porodičnu sagu u kojoj tri generacije čine malo pomalo da doprinesu interseksualnosti glavnog lika i pripovedača Kala Stefanidesa.

Za mnoge čitaoce bila je misterija da li je u pitanju autobiografija i da li je Egenide interseksualna osoba. Međutim, realnost je sasvim drugačija, likovi i događaji su samo inspirisani nekim detaljima piščevog života, prvenstveno prošlošću babe i dede. Egenide je Kalu dodelio fizički izgled, istu godinu rođenja, školu i fakultet koji je pohađao i mesto življenja. Sve ostalo je fikcija.

Priča počinje vrlo neobično, glavni lik Kal Stefanides uvodi nas direktno u ljudsko telo, u DNK lanac koji pokazuje kako nedostatak jednog enzima može da dovede do pravog džumbusa u organizmu. Konkretno njegovom, jer ga je baš taj naizgled majušan propust doveo do toga da se pri rođenju vodi kao žensko.

egeImmigrant-Statue_1 nps.gov

Dolazak migranata na njujorško ostrvo Elis početkom 20. veka (izvor: nps.gov)

Uporedo sa ovom medicinski savršeno potkovanom pričom plete se porodična istorija Stefanidesa, od napuštanja maloazijskog sela Bitinjosa na padinama Olimpa na kome je započela zabranjena ljubav Kalovih babe i dede – incest rođenog brata i sestre i njihovo bežanje iz ratom zahvaćene Smirne u SAD. U industrijskom Detroitu ovaj mladi bračni par, prevarom venčan, zajedno sa rođacima pokušava da nađe svoje mesto u ekonomskom krizom dvadesetih godina oslabljenom američkom društvu. Rađaju se potomci koji nastavljaju sa zabranjenim ljubavima, kao da ih neka čudna genetika vuče svojim čudnim sklonostima, sve do Kaliope, koja će se pretvoriti u Kala i na kome će se konačno sručiti sav jad viševekovnih grehova.

51eabda8eab8ea320a00000c-640-480

Detroit dvadesetih godina prošlog veka (izvor: businessinsider.com)

Egenide je najviše muke imao upravo oko načina pripovedanja jer je želeo da do perfekcije dovede upliv u misli i osećanja jedne devojke tinejdžerke koja odrasta u zrelog muškarca i uhvati najfiniju nit u kojoj počinje i završava se strahotna metamorfoza tela ali pogotovo uma. Zato mu je za stvaranje lika Kaliope bila potrebna pomoć žena. Na taj način dozvolio je da Kaliopino i Kalovo shvatanje sveta budu ravnopravni, ali je posebno interesantan momenat razdvajanja ove dve „ličnosti“ – tada se on prema njoj odnosi kao prema nekoj drugoj osobi. Posebno je upečatljiva i potresna scena kada Kaliopa dolazi u univerzitetsku biblioteku i u enciklopediji čita odrednicu hermafroditizam, na kraju koje stoji „srodni termini, pogledati: monstrum

Možda su to i najinteresantnije stranice romana –  kada Kaliopa počinje da spoznaje svoja čudna stanja jer se sa pubertetom u njoj budi testosteron, hormon koji će je definitivno preobratiti u ono što je u njoj jače i što ona jeste – mladić. Pojavljivaće se, zahvaljujući tome i momci i devojke, koji će je još više zbunjivati u traganju. A kada otkrije šta u stvari jeste, jedan teret će spasti a drugi natovariti na leđa – kako živeti sa novim otkrićem.

Pa ipak, moglo bi se reći da je Egenide pomalo lutao u ovom nimalo lakom zadatku jer Kal od nepouzdanog pripovedača u nekim momentima prelazi u sveznajućeg posebno kad opisuje situacije o kojima nikako ništa nije mogao da zna – od najskivenijih misli svojih predaka do misli koje na samrti prolaze kroz um njegovog oca. Posebno je zanimljivo njegovo osluškivanje fetusa u stomaku, ali opet možda je ovo i namerno urađeno, ne bi li se pokazalo da kad ljudski um može da pređe iz ženskog u muški, onda njegove granice zapravo uopšte ni ne postoje.

Ovaj roman je kvalitetan i po tome jer u sebi sadrži mnoge elemente. U osnovi se može doživeti kao takozvani bildungsroman, obrazovno štivo u kome se duhovni razvoj junaka prikazuje putem učenja i i životnog iskustva od detinjstva do zrelosti i poseduje veliki obrt, zatim porodična saga  jer priča o tri generacije jedne porodice, istorijski jer prikazuje hronološki redosled od  pedeset godina sa sve istorijskim događajima – Grčko-turskim ratom i opsadom Smirne 1922, osnivanjem Islamske nacije i neredima u Detroitu 1967. i društveni jer daje opis geta u Detroitu sedamdesetih godina 20. veka.

U njemu su obrađene veoma važne teme. Osim odrastanja osobe koja se suočava sa sopstvenom dvopolnošću, najupečatljivije su istraživanje sopstvenog porekla i očuvanja starih običaja migranata koji se sve više gube kod svake nove generacije, preobražaji kojima su ljudi skloni da bi postigli svoje ciljeve, a posebno težnja ka američkom snu – ostvarenje idealnog života u zemlji mogućnosti a u kojoj zapravo besni ksenofobija i caruju bes i gorčina potlačenih i poniženih pa se sve pretvara u saznanje da je takav san najobičnija zabluda.

Kontorverza romana skriva se u obrađenoj temi incesta ali kroz opomenu da kršenje pravila donosi patnju zbog grehova, ako ne odmah, onda u nekim budućim generacijama. Upravo su zbog ove teorije mnoge interseksualne osobe oštro kritikovale Egenida jer su smatrale da incest ne može biti krivac za rađanje hermafrodita, ali i zbog načela da u začeću interseksualne osobe može biti nečega sramotnog i patološkog pa su i one sramne, bolesne i opasne za dobrobit društva.

Pa ipak, najvažnija tema kojom se roman bavi je upravo rušenje tabua interseksualnosti i na nju je najviše bila uperena lupa javnosti. Ovde su istaknute mnogobrojne teze, a jedna od najvažnijih je da se Kal u detinjstvu oseća kao devojčica jer je tako odgajan, što je pokazatelj da rodni identitet najviše zavisi od spoljašnjih uticaja. Međutim, onoga trenutka kada spozna svoje sklonosti, seksualne želje i interesovanja, Kaliopa će se potpuno opredeliti za tu jaču stranu svoje ličnosti. To je zapravo i razlog zašto uvek svako prati svoju dušu.

Borghese_Hermaphroditus_Louvre_Ma231

Antička skulptura Uspavani Hermafrodit izložena u muzeju Luvr u Parizu (izvor: wikipedia.org)

Elementi magijskog realizma provešće vas kroz svet isprepletan između zbilje i mašte. Otud mnogobrojna simbolika i u najvažnijim momentima povezanost sa grčkom mitologijom. I ne samo u priči o grčkom božanstvu Hermafroditu koje je nastalo nakon tajne ljubavi između Afrodite i Hermesa, nego je i jedan od najbitnijih trenutaka knjige, začeće oba Kalova roditelja, povezano sa pozorišnom predstavom u kojoj se kao lik pojavljuje Minotaur, pola čovek-pola bik, koji je bio toliko ružan da je sklonjen u lavirint iz koga nije mogao da izađe, a ubio ga je Tezej koristeći klupko konca da se ne bi izgubio. Na isti način je stvoren i lavirint Kalovog identiteta, a jedina nit uz pomoć koga može da izađe je svilena nit njegove bake Dezdemone koja prisećanjem mnogobrojnih anomalija u selu Bitinjosu, selu incesta i zabranjenih ljubavi, daje razrešenje i kraj njegovog puta.

Roman Nešto između vodi nas čudesnim putevima koje sudbina ume da splete, uči nas da se može voleti i kada je neko drugačiji od ostatka sveta a najvažnije da moramo prihvatiti sva svoja „čuda“ jer su ona deo nas samih.

I za kraj, pročitajte kakve savete Džefri Egenide daje svojim studentima na predavanjima iz kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston:

Kad pišete, treba da izgleda kao da pišete najlepše pismo svom najpametnijem prjatelju. Na taj način nikada nećete napisati ništa glupo niti ćete morati da objašnjavate šta ste hteli da napišete. I što je najvažnije, tako ćete najbolje naučiti kako da vam čitalac bude na prvom mestu.

Mislim da od njega mnogo možemo naučiti i o pisanju, i o osećanju, i o poštovanju različitosti. A to je ono najvažnije.

quote-biology-gives-you-a-brain-life-turns-it-into-a-mind-jeffrey-eugenides-34-58-32

izvor: azquotes.com

 

 

 

4

Agabova iskra

dragon_rider_by_chirun-dbn6lis

izvor: deviantart.com

Na jednoj dalekoj planeti, koja se na večernjem nebu ni ne vidi sa Zemlje, spremao se veliki lom. Niko nije mogao ni da nasluti da se u jednom udaljenom ćošku svemira upravo stvara nešto što će zauvek promeniti sudbine svih živih bića.

Još od onog dana kada se mladi princ Agab vratio na svoju planetu Taupeju sa dalekog tajnog puta na koji ga je poslao otac, kralj Beat, niko nije mogao da ga prepozna. Podneo je izveštaj da udaljena plava kugla, koja se nalazi na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas, nije pogodna za život, da na njoj nema ničega i da su sumnje da tamo postoje bića slična Taupejcima uzaludne. I niko ništa nije posumnjao.

Ali videlo se da ništa nije kako treba. Agab se sklanjao od svoje braće, koja su svake večeri posle zalaska zvezde Tau Ceti  sedela na obali velike modre vode i ispijala ljubičasti napitak od biljke taupe spremljen nad vrelim izvorima koji je iz svojih malih otvora ispuštala njihova planeta i tako najbolje krepili umorna tela.

On je bio najmlađi od svih sinova kralja Beata i svakako najveseliji. Umeo je da pred zalazak Tau Cetija poskida prozračna platna sa svog tela da krljušti i sićušna peraja kojom su prekrivena tela Taupejaca prodišu u modroj vodi i sve ih prska dok ih ne natera da i sami, bez mokre prozračne odeće, urone u dubine koje im život znače. Ali sada ga više nije bilo, a svi su se čudili i brinuli, pitajući se šta se to dogodilo na tom putu.

Za to vreme Agab je sedeo u  svojoj maloj odaji čiji su veliki prozori gledali ka dalekoj maglini plave planete. Zajapurenog lica od gneva koji se smenjivao sa dubokom tugom mrmljao je sebi u bradu neke strašne reči od kojih se krljušt ježila a mala peraja podrhtavala. Zloban osmeh mu prekri glatko lice kad ugleda malu staklenu kutiju koju je skrivao pod jastukom. U njoj se svetlela iskra. Uspomena sa daleke plave planete.

– Osvetiću se, osvetiću se svima – gnevno je šaputao.

Mladi princ Agab je bio najumniji od svih kraljevih sinova. Poznavao je silne nauke koje su se kao modra voda za peraja lepili za njegov um. Napravio je veliki durbin koji se zagrevanjem na vrelim izvorima Taupeje otvarao ka dalekim svetovima, a potom i mali brod obavijen krljuštima koji je mogao da ga zaštiti od vreline velikih zvezda, udaraca neobuzdanih meteora i usmerava kroz duboku svemirsku tamu da stigne do cilja koji god poželi.

Otac ga je obožavao i divio se njegovoj pameti i domišljatosti. Zato je zanemeo od vesti da se na rubu jedne velike magline nalazi mala planeta koja je plava kao i njegova Taupeja i da na njoj možda žive isti takvi Taupejci sa kojima su želeli da se upoznaju i sprijatelje.

– Uzalud, sve je uzalud, osvetiću se svima… – govorio je Agab dok mu je iskra sa Zemlje svetlucala u odblesku očiju.

U najveću odaju kraljevog dvora, koja se stepenicama spajala sa njegovom sobom, Agab je tiho pošao krijući u ruci staklenu kutiju. Bilo je vreme da se oslobodi svog gneva, onog koga je kao najružniji suvenir poneo sa plave planete.

U velikoj beloj odaji, osvetljenoj jednom velikom kuglom u kojoj je bila sakupljena svetlost zvezde Tau Ceti, nalazila se, prekrivena velikom belom tkaninom, tajanstvena gomila velika ko brdo. Agab joj je prišao i podigao jedan kraj – obavijeno krljuštima poput Taupejaca, ljubičastim kao lišće biljke taupe, ležalo je ogromno beživotno čudoviše, krilati zmaj koga je Agab video na slikama starih knjiga dok je provodio dane i noći na plavetnoj planeti koju zovu Zemlja. Danima je stvarao ovo ogromno telo, ćeliju po ćeliju, krljušt po krljušt. Ostalo je samo da ga oživi iskrom koju je sakrivenu poneo sa sobom. Da ga oživi i osveti se svima silovitom vatrom za čiji užas i snagu Taupejci, bezbrižni u svojim modrim vodama i vrućim gasovitim izvorima, nisu ni znali da postoji.

– Svi će patiti kada patim ja – pobedonosno je rekao pogledavši u iskru koju je lagano gurao u zmajevu čeljust.

Ostalo je još samo jedno, da pod grubu ljubičastu krljušt ubrizga nektar biljke taupe i oživi čudovište stvoreno iz gneva njegovog srca.

I zaista, zmaj se pomerio, promeškoljio, zaškripao iz dubine grla pa zakašljao kao kad hukće lokomotiva uz gust oblak dima. Agab se na tren zabrinuo, pa brzo prenuo i odjednom zagrmeo:

– Hajde, stari moj! Zapali tu iskru u sebi pa da kaznimo ceo svet!

Pogledavši ga užarenim očima, zmaj je bljunuo prvu vatru sprživši sve skalamerije koje su ležale rasute po velikoj odaji. Agabu se samo na tren zamagliše oči od žalosti što su nestali svi njegovi izumi, ali se namah seti svog velikog gneva pa se grohotom nasmeja.

– Tako je, to je prava stvar! Vreme je da te pustimo napolje!

Celu tu noć je zmaj, praćen upaljenim Agabovim pogledom, pržio kuće, ulice, drveće taupe i stao kada je stigao do velike vode. Taupejci su trčali u stravičnom begu od nepoznate vreline, užarenih oblaka i bola koji ih je prljio i sagorevao. Vatru su prvi put videli i odmah osetili stihiju užasa.

Cela prestonica Taupeje do jutra je bila na nogama. To je bila prva noć u kojoj je svetlelo kao da im se blizu prikrala zvezda Tau Ceti. I svi su, iako u strahu i ogromnoj patnji videli princa Agaba kako sa nekom užasnom nemani seje smrt i bol. I nisu znali gde da pobegnu i kako da nađu spas.

Tog jutra Agab je sa zmajem krenuo dalje, sa željom da spali celu planetu, nadajući se da će se tako konačno smanjiti njegov zaptivajući gnev. Ali ništa se nije događalo, nije mu bilo lakše. To ga nije pokolebalo, verovao je da treba još vremena i vatre da to užasno osećanje na silu izađe iz njega.

Isto to jutro kraj velike vode okupili su se kralj Beat i ostali prinčevi da vide šta će da rade. Otac je tražio da svako kaže šta ima pa da se sazna šta se to dogodilo sa njegovim najmilim sinom koji je sva svoja znanja i dostignuća odjednom okrenuo protiv svoje porodice, naroda i planete.

– Mislim da ja mogu da pomognem – izađe ispred svih najstariji kraljev sin Kodo.            – Znam gde ćemo naći odgovore na sva pitanja. Sada mi nije žao što sam ga pratio i krišom gledao gde skriva svoje tajne.

Kodo ih povede a oni krenuše za njim između spaljenih kuća, kroz krike Taupejaca koji su se u gomilama previjali u bolu od spaljenih krljušti i crvenih lica. Popeše se svi uz stepenice koje su vodile ka velikoj Agabovoj odaji. U njoj, među rasturenim spaljenim instrumentima i polupanim izumima Kodo pronađe sakrivenu rupu u zidu i u njoj malu ljubičastu knjižicu – Agabov dnevnik. Zavladao je tajac koji se mešao sa strahom od onoga što unutra piše.

…Na planeti najlepših boja i najumilnijih zvukova našao sam svoju sreću. Prvi put u srcu titraj koji mi je dao krila i učinio da mi ceo život zaliči na san, na mirisno proleće koje nisam ni znao da postoji. A sve su mi to donela samo njena dva oka… Našao sam sve odgovore šta je zapravo život – samo jedan osećaj koji se kao svetlost širi svemirom i ne poznaje nikakve granice ni prepreke…

– Znači na plavoj planeti ipak ima života…– iznenadi se kralj.

Kodo prevrnu nekoliko stranica i zaustavi se na poslednjoj ispisanoj.

… Onoga dana kada sam odlazio, srušila mi je ceo svet. Verovao sam da će poći sa mnom, u daleke predele Taupeje, gde bi bila princeza i imala sve što poželi. A ona… rekla je da voli nekog drugog i da sam bio kao neki lep san u njenom životu. Takav bol koji oduzima dah nikada nisam osetio.

Želeo sam samo da prestane patnja, da me ne bude iskidani snovi koji podsećaju da je više nemam, da i ona pati kao što patim ja, da se sprži sve što joj daje život. Zato sam sa Zemlje poneo jednu malu iskru od koje nastaje vatra. Kada se moj svet ruši, zašto drugi da budu srećni… Pa jednog dana da nestane i njen…

– Zar da žena bude razlog da se unište moji podanici?! – uzviknu ljutito kralj. – Pa bar ih na Taupeji ima koliko god hoće! Ko je ta devojka, hoću odmah da znam.

– Evo i njene slike. Piše: Agabu od Maje.

– Kodo, hoću da ovog trena sedneš u Agabov brod, odeš na Zemlju i dovedeš tu devojku. Jedino ona može da spasi moj narod i moju planetu. Odmah, jesi li me čuo?! – razgnevi se kralj Beat.

Tri dana i tri noći čekali su prinčevi sa ocem kraljem da Kodo dovede Maju sa njene plave planete. Tri dana i tri noći Agab je sa svojim ogromnim krilatim zmajem palio gradove i sela. U rano jutro, kad je Tau Ceti tek izvirao iz velike vode, na Taupeju prvi put kroči jedno biće sa druge planete – uplašena Maja kose plave poput talasastog žita sa njene Zemlje. Pristade da pomogne a oni joj obećaše da će je brzo vratiti kući, ako već ne želi da postane njihova princeza.

Nađoše Agaba kako sedi pored umornog zmaja kome je u snu kroz nozdrve izlazio dim. Gledao je u nebo, tamo gde je na desetine svetlosnih godina lebdela Zemlja. Oseti odjednom jednu meku ruku na ramenu. Okrenu se i sva osećanja koja je u sebi nosio prodrmaše mu telo iz temelja.

– Agabe, došla sam da te molim da poštediš svoju zemlju, svoju planetu i ove dobre ljude koji te vole. Ti si divan, videla sam to u tvojim očima koje umeju da osete ljubav. Ja nisam za tebe i ti ćeš sigurno jednog dana biti srećan, ali ja te preklinjem da ne činiš zlo jer tako nikada nećeš naći spokoj, samo novu patnju. Molim te, Agabe… – drhtavo je govorila Maja molećivo gledajući u prinčeve zamagljene oči koje su se punile suzama.

On pogleda u nju, pa u oca i braću koji su ga gledali sa iščekivanjem i strepnjom. Pa u narod koji se polako okupljao iza njih, izmučen, osmuđen, sa beznađem u očima.

– Prestaću. Ali nikada neću biti srećan – reče tiho, okrete se, probudi zmaja i povede ga sa sobom.

– Hvala ti, devojko, ako se ikada predomisliš, voleo bih da budeš deo moje porodice – reče kralj Beat pun olakšanja Maji.

– Hvala, vrlo ste ljubazni, ali ja bih ipak da pođem kući – reče Maja zamišljeno gledajući za Agabovim obrisom koji se gubio u daljini.

 

Tog dana Maja se vratila na Zemlju. Agab je to gledao sa obale velike vode. Osetio je tugu za koju je znao da nikada neće proći. Kada je Kodo vratio njegov brod, on je seo u njega i sa sobom poveo zmaja, da se nikad ne vrati i luta po svemiru dok ne nađe utehu.

I sada, kad u zalasku Tau Cete Taupejci sede, piju napitak od taupe i vide u beskrajnom nebeskom krugu zvezdu padalicu koja zašušti vatrenim sjajem kažu da to Agab još uvek oseća gnev i tera zmaja sve dalje i dalje da zaboravi na Maju i blistavu plavu planetu na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas.

space-1728186_960_720

izvor: pixabay.com

2

Da se zamisliš

stop-cenzuri

Poštovani prijatelji, zato što me je naš čuveni »novinar i književni kritičar« Olja Ristić izbacila iz grupe Čitalište lepote i SLOBODE, obaveštavam vas da ćete moje tekstove ubuduće i dalje moći da čitate na blogerskim grupama u kojima nema jednoumlja i ličnog animoziteta prema autorima tekstova. Moj savet blogerima i onima koji će to tek postati je da pažljivo biraju grupe i izaberu one u kojima se ceni kvalitet napisanog a ne one u kojima sve zavisi od hira administratora jer možete proći kao ja. Hvala svima koji mi pružate podršku ❤

7

Popsugar Reading Challenge 2018: “Paramparčad” Džejmsa Freja ili kako zalepiti krhotine svog života

abandoned-1846195_960_720Čitalački izazovi obično nemaju slučajno i nasumično izabrane zadatke. Neki od njih su zadati tako da u čitaocima probude interesovanje, radoznalost za novim i neobičnim iskustvima i temama, ali i da izazovu saosećanje sa različitostima i želju za pružanjem podrške onima kojima je potrebna. Takav je i ovde bio slučaj.

U zadatku u kom je trebalo pronaći knjigu sa antiherojem, moram da priznam da sam poslušala predlog Sandre Bakić Topalović, zahvaljujući kojoj sam se i upustila u ovaj izazov. I, naravno, nisam zažalila. Tim pre što sam i sama morala da otkrijem šta je to antiheroj, pomislivši, kao i mnogi, da je u pitanju ličnost iz knjige koja označava negativca na koga se nikako ne treba ugledati.
Ali nije baš sve tako crno-belo. Antiheroj je zapravo osoba koja u činjenju svojih nedela poseduje i neka osećanja ili misli kojima će se čitaocima približiti, zbog čega će oni poželeti da ga razumeju, pa možda i da sa njim saosećaju. On će činiti mnoge pogreške, ali na kraju poslati snažnu poruku da njegovim putem nikako ne treba krenuti. Zato je roman Džejmsa Freja Paramparčad potpuno odgovorio na ovaj zadatak.
BN-ES394_WOLFE0_GS_20140925130342

Džejms Frej (izvor:wsj.com)

Priča se zasniva na iskustvu pisca, koji je sa 23 godine kao težak slučaj zavisnika, u potpuno ruiniranom fizičkom i psihičkom stanju stigao u rehabilitacioni centar za bolesti zavisnosti u jednom malom mestu u Minesoti i preživeo golgotu do povratka u život prateći 12 koraka ka izlečenju. U to vreme Džejms Frej je već deset godina bio alkoholičar, a tri zavisnik od kreka, nije se sećao kako je dospeo u Čikago, već samo da je u tri američke države tražen od strane policije za različite optužbe.
Prvi dan na klinici je prvi dan njegovog novog života, prvi korak koji ga odvaja od smrti, u čijem će se ledenom zagrljaju naći ako potpuno ne promeni svoje navike, ali i prvi korak ka nezamislivoj agoniji koja ga, prožeta fizičkim i psihičkim krizama, čeka kao usud – težak put popločan nemoći, strahom, stravom, koji se lagano, kao neka teška mora polako odlama poput velike stene natovarene na dušu.
Iako vam ovaj roman na prvi pogled može delovati kao teskobno i iscrpljujuće štivo, ono to nikako nije. Pisan u jednom dahu, iz pera koje ne morališe i ne osuđuje, priča priču kao da je to najobičnija svakodnevna stvar, pa se tako i čita. Galerija likova je izuzetno interesantna, među pacijentima su ljudi svih statusa, godišta, oba pola, bogataška deca,obrazovani, uspešni, slavni, ali i prostitutke, radnici i oni od kojih je društvo potpuno diglo ruke, pa iz romana prosto iskače poruka da bolest zavisnosti ne bira i da može da se desi svakome ko u jednom trenutku svog života pokaže ranjivost i doživi razorne posledice.
51pD7xWwN8L._SX322_BO1,204,203,200_

Originalno izdanje knjige (izvor: amazon.com)

Pojedini likovi se posebno izdvajaju – oni koji će biti veoma važni za Frejovo izlečenje i budući život, od mafijaškog bosa Leonarda do devojke Lili, u koju se zaljubljuje i tajno proživljava najlepše trenutke povezanosti i sreće iako je mešanje muških i ženskih pacijenata strogo protiv pravila.
Najupečatljiviji deo romana, kao i srž koja zauvek otvara njegove nemire je spoznaja svojih strahova i beskrajnih užasa – zavisnost koja se u njemu oslikava kao Furija, njegov najveći i najjači suparnik, neprijatelj koji se javlja kad se najmanje nada i nipošto ne jenjava, mora protiv koje se bori svim snagama.
Simbolično predstavljeni okovi koje zavisnost tiho stavlja na telo zavisnika najuspešnije spadaju ako se ignorišu ili ako se strahotna Furija “ubije”. A da u svemu tome podrška porodice igra najvažniju ulogu, poruka je koja se snažno nameće kroz ceo roman.

par

Prisustvom razgovora bez klasičnog dijaloga, nabacivanjem nemirnih misli koje kao uskovitlane pahulje u vejavici luduju u njegovom umu i čestim ponavljanjem određenih reči koje kao malj dobuju po njegovom mozgu na jedinstven način se opisuje sav haos i beznađe pakla u kome se Frej našao. Povremene sumnje u program kojim pokušavaju da ga leče, omalovažavanje i otpori, samo još više doprinose životnosti i iskrenoj predstavi svega onoga sa čim se zavisnik rve u svojim zapaljenim svetovima.
I kao u svakom delu koje ispisuje život, neki će biti snažni, neki ne. Epilog u kome se prikazuju sudbine likova, pacijenata rehabilitacionog centra, možda je najpotresniji deo romana.
Upravo je zato delo napravilo pravu pometnju među publikom. A Džejms Frej svojim prvim romanom postao idol mnogima koji su pokušavali da izađu iz svojih ličnih užasa. Kada je izdata, urednici Amazona su je proglasili za omiljenu knjigu godine, a već sledeće Frej je napisao nastavak priče o mladom zavisniku koji se iščupao iz kandži droge i alkohola i zajedno sa očinskom figurom, prijateljem Leonardom, nastavio kroz život.
Međutim, delo su od početka pratile velike kontroverze. Tri godine kasnije jedan vebsajt je ponudio dokaze da su veliki delovi memoara izmišljeni, pogotovo deo o kriminalnoj prošlosti glavnog lika, a za to su imali i dokaze. Zbog toga je došlo do mnogih burnih Frejovih gostovanja u televizijskim emisijama najčuvenijih američkih voditelja i javnost se podelila. Svi su želeli da znaju šta je istina. Frej je naposletku priznao da je umetnički dorađivao svoj roman, kao i većina pisaca i mnogi su ostali razočarani, mada poruka o snazi i ljubavi prema životu nikako nije narušena. Ipak, predznak memoari i autobiografija morali su da otpadnu.
Roman Paramparčad imao je najrazličitije kritike, od čestitki na hrabrosti i snazi do zgroženosti opisima i licemernosti bogataškog sina koji sebi može da priušti lečenje na skupoj klinici. Bilo dodataka ili ne, pozitivnih ili negativnih komentara, jedno je sigurno i nepromenljivo – Džejms Frej je izašao iz svojih najdubljih očaja i užasa i nastavio život kao potpuno zdrav čovek, postao pisac i scenarista i osnovao porodicu. Jača poruka i ne može da se pošalje.
Krajem prošle godine osvanula je vest da se radi na adaptaciji romana Paramparčad, koju radi rediteljka čuvenog ostvarenja Pedeset nijansi – siva, Sem Tejlor Džonson. Glavnu ulogu Džejmsa Freja poverila je svom suprugu, engleskom glumcu Aronu Džonsonu, koga smo imali prilike da gledamo kao Vronskog u poslednjoj adaptaciji Ane Karenjine. Videćemo da li će na ekran moći da se prenesu sve agonije i teskobe, ali i nade da će onaj koji se bori uspeti da se vrati svom dostojanstvu.
Marvel's Hall H Press Line For "Ant-Man" And "Avengers: Age Of Ultron"

Aron Džonson će u adaptaciji filma glumiti Džejmsa Freja

Iskrzane i presavijene stranice bile su mi dokaz koliko je knjiga iz biblioteke uzimana i čitana. Nadam se da je mnogo onih koji su i sami u njoj našli spas ili bar neki koji žele nekom svom da pomognu. Na kraju ostala je nada da svako može da nađe put. I kao putokaz –  jedan broj telefona zapisan na poslednjoj stranici.

par1