0

Istina i laž na istoj strani ogledala

Kad živimo na području trusnih istorijskih zbivanja, pisci nikada nemaju problem sa pronalaženjem zanimljive teme o kojoj će pisati, kontroverze se nameću same. A kad se takvog pera lati Milorad Novaković, onda je jasno da će nastaviti svoj dobro utabani put na kojem se nižu samo nesvakidašnja i nezaboravna književna putovanja. Ovaj put sa romanom Maršalov dvojnik, delom za nijansu još neuobičajenijem od ostalih – čas nestvarno, čas blistavo životno, omeđeno sudbinom lika koji je čas na dnu, čas na visinama kontroverze, koje nas nosi na obale ispovesti, talasa na dinamici dramskih dijaloga, ljuljuška u toplim otkucajima srca velike ljubavne priče pa iznenada uvlači u pomahnitale virove političkog trilera.
Roman započinje jednim neobičnim snom punim simbolike, koji će najaviti sledeća zbivanja i važne životne preokrete glavnog lika Marka, mladog čoveka koji, kao i većina običnih ljudi sa naših prostora, pokušava da preživi sa glavom iznad površine vode, od dva praveći četiri i čekajući da mu krene. Tek sa pojavom Darka, bogatog biznismena koji iza sebe nosi tajanstvene veze sa Službom, zaista će mu krenuti, nenadano i vrtoglavo, i povezati sa nekim ljudima koji će mu zauvek promeniti život i naučiti velikoj istini – da se i istina i laž lako mogu naći na istoj strani ogledala. Ono što ga očekuje biće sve samo ne očekivano i toliko intrigantno da će Markovo jedinstveno iskustvo ostati zauvek u pamćenju čitalaca, pogotovo onih spremnih da poveruju u priče o kojima se decenijama samo ćutalo, a sada, nakon protoka istorijske distance, sve glasnije počinje da se govori.
I ovaj roman, kao i ostala dela Milorada Novakovića, nosi žanrovske i tematske kontraste. U svakom redu ima prstohvata motiva po kojima je već postao poznat biranoj publici – provokacija poput drame Beograd–Paris, hronika i kritika vremena i mentaliteta poput Dilkana i dubine poruke poput Glamočkog gluvog. I ko zna čega sve još, što ćemo otkriti tek kada sva njegova napisana dela budu i objavljena.
Ono što je zajedničko svim delima i uvek prepoznatljivo, pogotovo u Maršalovom dvojniku su dijalozi – dinamični i razotkrivajući, kojima se uspešno oslikavaju osobine likove koji svojim rečima, stavovima i načinom izražavanja ispoljavaju svoje najvažnije osobine, pogotovo onda kada bi rado da ih sakriju.
Događaji u ovom romanu teku postepeno, poput usporenog Tamiša koji krije mnoge tajne svojih pecaroša, poput usaglašenih gestikulacija pripadnika Udbe u svom čuvenom mestu okupljanja „Maderi“, poput laganog preokreta u atmosferi okupljanja „onih važnih“ na vojvođanskim salašima pa sve do rasvetljujućih uspomena sa jadranskih obala. I koliko god da se postepeno ređaju, toliko se postepeno otkriva i istina, koja čestim digresijama objašnjava događaje važne koliko u prošlosti, toliko i u sadašnjosti, terajući čitaoce da aktivno učestvuju u čitanju svojom zapitanošću i nestrpljivošću da razmaknu zavesu tajni.
Maršalov dvojnik je knjiga koja nas uči da putevi Gospodnji mogu biti još čudniji nego što bismo očekivali, da nikad ne treba odustati od nade i vere u ono najbolje što nas čeka i da u svakom zlu postoji jedno zrno dobra koje ako se poseje u pravom vremenu i na pravom mestu, može doneti najlepše cvetove i plodove života. Milorad Novaković je i ovim romanom pokazao da nije samo sjajan hroničar i anatom vremena današnjeg, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, već i pisac koji na najbolji način ume da uspostavi ravnotežu između razuma i srca i sa čitaocima stvori posebnu vezu koja svaki damar njegove napisane reči doživljava kao damar sopstvene duše.

Jelena Knežević, Tamiš, 2008. (izvor: alas.matf.bg.ac.rs)
0

Sve smo mi pomalo Luna Mars

Nikada nije lako opisati suštinu žene, ući u najdublje ćoškove njene psihe i najskrivenije delove duše, ali kada to čini neko ko senzibilitetom ume da pronikne u srž ženske biti, onda se od psihološkog stvara umetnost, virtuozna slika unutrašnjeg sveta, raskošna u svojoj bezobalnosti, tajanstvena u svojoj nedokučivosti. Upravo je to pošlo za perom Seleni Pantović Bakić, koja je svojim književnim prvencem Savest Lune Mars pokazala da ne samo da ume da se otisne među talase ženskog nesagledivog uma, već i da nasluti njegove najtiše šumove, tako često zatrpavane u našem svetu razmeđa navodne modernosti i duboko ukorenjene malograđanske patrijarhalnosti.

Roman započinje na jednom takmičenju koje podseća na nekada popularnu Kviskoteku i Igru detekcije gde takmičari dobijaju zadatak da između tri tajne ličnosti pogode koja je od njih Luna Mars – žena koja je prevarila svog muža. U ispovestima osoba A, B i C ispričaće se tri paralelne priče, na mahove uzbudljive i duhovite, na mahove potresne i teskobne, ali svakako pune života i traganja za onim tipično ženskim – što nedohvatnijim to primamljivijim – ali i velikim i važnim istinama na koje svaka žena u životu jednom mora da naiđe i spozna ih u svojoj duši.

Tri sasvim različite žene, i po obrazovanju, i po načinu poimanja života i sveta, sabraće u sebi jednu zajedničku nit koja sadrži ukorenjene čvorove potekle iz najranijeg detinjstva, određene uticajem vaspitanja dominantnih roditelja, što će im iscrtati putanju najtananijih odnosa duše prema muškarcima, intimnim i duhovnim bliskostima, ali i traganja za sobom i ljubavlju. Svaka od njih kao da je oskrnavljena nemogućnošću za duboka osećanja stojeći čvrsto na zemlji, kontrolisano ohlađenih emocija, sa duhovitošću kao štitom i zatrpane ženstvenosti kao navikom, razgrevaju se jedino u trenucima stresnih zbivanja ali brzo zgasnu kada otkriju da se odstupnica od paralelnog načina života nalazi samo u okrilju porodične kolotečine.

Jedino poprište najdubljih emocija nalazi se u eteričnosti mašte mesečeve svetlosti u kojoj su tragovi koraka Devojčice na Mesecu, iste one koja sopstveno lutanje kroti traganjem za gravitacijom srodne duše, ali onu tamnu nevidljivu stranu čuva samo za sebe, pa makar bila oličena i u borbenom ili muškom dahu simbolično predstavljenom u imenu i prezimenu glavnih junakinja. Ali to je nekako i očekivano, budući da autorka u svom imenu Selena skriva grčku boginju Meseca, pa je i prirodno da njena heroina Luna ponese dah rimske mitologije i prostranstva uma beskrajna koliko i noćno zvezdano nebo.

Svaki sporedan lik u romanu kao da je istrgnut iz života i koloritno ocrtan na njegovim stranicama. Bilo da kroje život svoje dece, kukavički beže ili se čvrsto drže za skute svojih žena, odrastaju i nalaze spas na nekim tuđim meridijanima, oni hodaju čvrstim koracima kroz redove knjige i izgledaju kao bilo koji prolaznik naše svakodnevice. Neki su nagrađeni imenom, neki samo nadimkom po dominantnoj crti karaktera, ali većina je sasvim obezličena, ne bi li se tako svako od nas prepoznao u njihovim osobinama poput ogledala koje ništa ne ulepšava već nas ogoljuje do srži. U to se simbolično uklapaju i demencija i autističnost pojedinih likova kada postaju oštroumniji nego što su bili ili mudriji od hipnotisane gomile koja ih okružuje.

U izuzetno originalnoj strukturi romana skriva se mogućnost za uvođenje najrazličitijih tema i njihov odabir je na taj način praktično beskrajan. Vešto iskorišćene, one su pravo stecište najznačajnijih gorućih pitanja našeg mentaliteta, od seksualnog i porodičnog nasilja, alkoholizma, diskriminacije seksualne orijentacije i osoba sa autizmom, posttraumatskog stresa, virtuelnog sveta društvenih mreža do odliva mozgova i načina opstanka u najtežim godinama naše istorije. Na taj način autorka daje jednu dubinsku kritiku društva koje je od devedesetih naprosto zaraženo mitom, korupcijom, stranačkim zapošljavanjem i profiterstvom, degradacijom obrazovanih i sposobnih nauštrb nestručnih i podobnih klimača glavom, koji kroje sudbinu svakog člana društva umornog od beskrajnih i jalovih demonstracija i protesta u zemlji mraka gde se svetlo vidi samo iza ruba državne granice.

Savest svake od ove tri žene nosi po jednu životnu istinu. Jedna smatra da je ljubav opasnija od prevare, druga da smo svi mi jedna tužna skupina prevarenih ljudi a treća da je najveća prevara ropstvo na koje smo sami sebe osudili prikrivajući svoju pravu originalnu harizmu. I svaka od njih je u pravu, tako da onda nije ni važno koja je od njih istinska Luna Mars već samo to da smo sve mi pomalo ona, sa mesečinom u očima, ljubavlju u srcu i istini u duši.

izvor: pixabay.com
3

Robinzon Kruso – vladar pustog ostrva i sopstvene sudbine

Teško da postoji čovek koji nije čuo za Robinzona Krusoa. Neki ga pamte još iz detinjstva kada su, zahvaljujući ovom pustolovnom delu, razvijali maštu u vrtlozima dalekih nepoznatih svetova, a neki i dan-danas zamišljaju daleko pusto ostrvo na kome bi, poput modernog brodolomnika, pobegli iz opterećujuće svakodnevice kojoj se ne vidi kraja ni konca. I ma koliko da je danas nemoguće pronaći neotkriveni tropski raj, u našim mislima obično postoji neko „sigurno mesto“ na koje bežimo uvek kada poželimo da dohvatimo spokoj i predah od života.
Mnogi će se zapitati kako je moguće da je jedna knjiga, napisana pre više od trista godina, aktuelna i danas i lako se uklapa u sve moderniji život mlađih naraštaja koji je bez problema razumeju i prihvataju. Verovatno je odgovor na to neobuzdana želja za slobodom svake mladosti, za koju je hrabrost pronašao 14-godišnji Robinzon kada se odvažio da kao mornar krene na pučinu. Možda i golicava mašta koja prati svakog ko se divi njegovoj neobičnoj sudbini da istraži svoje granice, sposobnosti i neustrašivosti. Ali možda ponajviše san o dalekim tropskim ostrvima, opasnim ljudožderima, borbi za opstanak kako tela, tako i duše, za koje je Robinzon simbol isto koliko i usamljeničkog života.
Danijel Defo je svoje delo o pustolovnom mladom čoveku napisao inspirisan jednom istinitom pričom o Aleksanderu Selkirku, škotskom brodolomniku koji je četiri godine proveo na neotkrivenom ostrvu Tihog okeana, kome su u čast romana čileanske vlasti dodelile ime Robinzon Kruso. Tako je po uzoru na stvarnu osobu koja je uspela da prevaziđe sve zamke sudbine i vrati se u svoju domovinu izgradio lik buntovnog mladića koji je zahvaljujući svojoj snalažljivosti, spretnosti i pravednosti nakon punih 28 godina sačuvao život i izvojevao pobedu čoveka kao sićušnog bića u odnosu na koliko darežljivu, toliko i surovu prirodu.
Posebnost Robinzona ogleda se baš u tom odnosu prema prirodi. On je nije potčinio sebi već se saživeo sa njom poštujući njenu snagu i ćudljivost a uzimajući od nje sve ono što bi moglo da mu pomogne. To se posebno ogleda u načinu na koji postepenom dovitljivošću rešava jedan po jedan egzistencijalni problem – gajeći ječam i pirinač, podižući nove naraštaje koza, šijući odelo od kože divljači. Na taj način on pokazuje suštinu sposobnog i razboritog čoveka – da sopstvenim rukama i sopstvenim radom izbavlja svoj život iz kandži nedaća pa od tragične ličnosti prerasta u „vladara“ ostrva.
Sa druge strane, problem usamljenosti Robinzon takođe rešava na poseban način. Dok u početku pokušava da nauči papagaja da govori ili se prema ostalim životinjama ponaša kao da su mu ravne, poput članova porodice, on ipak ne očajava što je sasvim sam. Mladi divljak Petko tako postaje pravi dar za koga se izborio spasivši ga od ljudoždera, čime je dobio nagradu u vidu „pripitomljenog“ prijatelja i sluge. On kao inteligentan mladić, spreman da uči, ali i dalje verujući više u zakone prirode nego one zapadnog sveta, tako postaje simbol glasa razuma za Robinzona jer pitanja koja postavlja ulaze u samu srž ustrojstva moderne civilizacije koja neretko počiva na nepravdi i nelogičnostima.
Kada zaklopimo korice ovog avanturističkog dela neprolazne slave, zapitaćemo se koliko bismo mi bili sposobni da opstanemo u svetu u kome caruje priroda sa svim svojim surovim i bespoštednim pravilima. Čitajući ovo delo, otkrićemo i odgovor na naša pitanja – da su nada i upornost jedini saputnici koji čoveku mogu pomoći i održati ga u životu. A kad je živ i pun zahvalnosti i strahopoštovanja prema toj činjenici, čovek onda može sve – i da pronađe spas i da bude gospodar svoje sudbine i svog življenja.

izvor: wikimedia.org


0

Kost u grlu kao suvenir života svake žene

Romani sa ženskom dušom kao potkom oko koje se plete cela priča postaju ne samo rado čitani već i neophodni.  Svaka nit koja je obavija postaje tako jedna ispovest, koliko duboko porinuta, toliko potresnija i poučnija. Za njihovo pisanje nije potrebno imati samo čisto nego i jako srce, ono koje se ne libi da ogoli i suoči se sa svim strahotama koje istu tu dušu vezuju u lance straha, strepnje i sumornog života. Zato su takve, mahom autorke, žene koje leče njene rane i ruše tabue.  Jedna od njih je i Branka Baretić Milenković, već poznati dramski pisac i scenarista, koja je svojim romanom Adamovo rebro pomerila granice samosvesnosti u svakoj ženskoj sudbini.
Višnja Brakus je pedesetogodišnja ekscentrična spisateljica romana za decu koja im u  neobičnim naslovima i temama nudi jedan sasvim nov pogled na svet. Kada jednog dana odluči da svog dugogodišnjeg prijatelja i izdavača Marka iznenadi neočekivanim obrtom i napiše knjigu za odrasle, neće ni slutiti da će je ova odluka povesti na put duše bez povratka, onaj posle koga će joj život dati odgovore na sva njena skrivena pitanja, nemanja i traganja.
U radnju ovog psihološkog modernog romana smešten je isečak jednog beogradskog vrelog leta i dah dalekih egipatskih mirisa i boja. Smeštene su raskošne metafore sveta koji nas okružuje, od najsitnijih predmeta iz naše svakodnevice preko fizionomija i navika slučajnih ili namernih prolaznika svačijeg života sve do poniranja u najskrivenije kutke uma i duše. Upravo su ove poslednje mesto puno Višnjinih unutrašnjih monologa – sveta bogatog maštom i samoćom, fantazijom i grozničavom zatrpanom tugom kroz koje postepeno otkrivamo sve razmere skučenosti njenih praznina, kako u najširim prostranstvima nepreglednih saharskih dina, tako i u višemilionskoj prestonici.
Kada završite čitanje knjige, nećete moći da se, kao kod svih kvalitetnih umetničkih dela, otrgnete od potrebe da o njoj promislite, prepispitate i obavezno vratite na početak pa zatim prelistate stranicu po stranicu, da tada, kada već znate i sam kraj, sa tim novim osećanjem sklopite neobičan pazl Višnjinog života u svojoj glavi. I da se ne zapitate u kom trenu počinje njena metamorfoza… da li u magnovenju nakon šest tarot karata asuanske vračare… da li u ispovednoj priči neobične saputnice Nade, čije ime simbolično nosi veru u neka nova rasterećena svitanja… ili još u podsvesnom trenu odluke da napiše roman za odrasle i odlepi se od infantilnih tema i sopstvenog deteta u sebi?
Ispovest pet žena koje će u Višnjinom životu doneti konačan obrt podjednako su bolne, potresne i dirljive, ali u isto vreme i snažne, katarzične i isceljujuće. U njihovim temama naše surove realnosti, koje obuhvataju porodično nasilje, alkoholizam, podvođenje, suočavanje sa neizlečivom bolešću i smrću – skrnavljenje duše u svim oblicima i obimima – ruše se njene barijere i okovi, pucaju brane svih strahova, nakupljene boli, poniženja i krivice se burno izlivaju iz najmračnijih dubina svesti. Noseći sa sobom sve, pa i tu kost u grlu sa kojom svaka od nas tako vešto ume da se saživi i nauči plitko da diše.
Ove ispovesti pokuljane iz „Pandorine kutije“, koje u mislima čitalaca ostaju još dugo nakon čitanja, u svojoj osnovi imaju muškarca – pogrešan izbor ili nenadani nanos proviđenja koji sputava, beščasti i upropašćuje žensku sudbinu. Svaka od njih, tako „oglodane suštine“ opomena su za svaku od nas – da je žena, prema biblijskim mitovima, stvorena od rebra muškarca, „sa boka, da bude jednaka; pod miškom,da bude zaštićena; blizu srca, da bude voljena“ i da na ništa manje od toga ne treba da pristane. Jedino se tako može živeti bez kosti u grlu, suvenira života bez koga se slobodno i spokojno diše.

izvor: pixabay.com
0

Zamalek – dragulj na grudima Egipta

Za čitaoce je najveća dragocenost kada naiđu na delo koje ih obuhvati u celosti svojom temom, stilom, dinamikom i maštom pa po završetku još dugo razmišljaju o njemu, prosto žaleći što su se odvojili od junaka koji su im za vreme čitanja svratili u život i ostavili trag. Baš takav osećaj ima većina kojoj u ruke dođe Zamalek, jedinstveni roman-putopis koji se razgranava i sa sobom donosi prstohvat istorije, krimi-trilera a ponajviše zbirku ispričanih sudbina kroz ispovest glavne junakinje.
Radnja dela se odigrava osamdesetih godina prošlog veka u Zamaleku, delu Kaira koji odiše spletom različitih kultura i sučeljenosti starog i novog, patrijarhalnog islamskog i modernog evropskog. U njemu živi Arna, Amerikanka jugoslovenskog porekla, koja se tu doselila sa porodicom zbog muževljevog posla. U danima dokolice ona nailazi na neobičnu antikvarnicu El Zamalek u kojoj radi Kosta Prodanović, čuveni starinar i čuvar najraskošnijih priča o egipatskoj prošlosti. Vođena ljubavlju prema svom pozivu, istoriji umetnosti, ona ne zna da će joj taj dan zauvek promeniti život i doneti saznanje da Egipat svakog ko prodre u njegovu suštinu teško pušta iz svog opijajućeg zagrljaja, čak i onda kad on poželi da iz njega ode.
Nije lako odrediti šta ovaj roman čini toliko blistavim i prijemčivim čitaocima. Neki će reći da je to dah Kaira, opisanog tako da svako ko čita ima osećaj da je i sam bio u njemu, u tom neobičnom drevnom gradu protkanom viševekovnom civilizacijom i mistikom isto koliko i vrelom saharskom prašinom, tvrdom tradicijom i zabašurenim surovim običajima. Neki da priče iz same antikvarnice iz sebe ispuštaju nedohvatne mirise egipatskih piramida, zlatnog doba kraljeva i tajanstvenih amajlija i dragulja koje čuvaju ko zna koliko tajni skrivenih kroz vekove. Neki da ga krasi čitav niz različitih ljudskih sudbina koje Zamalek čvrsto drži svojim prašnjavim prstima u stegama patrijarhalnog i želje da i pored njih ožive svoje snove. A neki da u svojoj glavnoj priči nosi konačnost „zapisanosti“ kismeta od koga niko ne može pobeći.
Arnina priča, ispričana u prvom licu, donosi ne samo događaje koji je okružuju već i njene najskrivenije misli i osećanja, stavljajući jednu emancipovanu ženu iz „velikog sveta“ u egipatsku skučenu sredinu stvorenu po meri muškaraca u kojoj svako ko pokuša da unese dah novog i naprednog mora da odustane. Međutim, baš ta i takva sredina ipak nosi neku čudnu omađijanost i privlačnost koji se dan po dan utiskuju u njenu dušu pa podjednako koliko i odmereni Kosta, ili svojeglava kira-Marija, ili sujetni Taher-beg, ili pokorna služavka Nabila, Zamalek doživljava kao svoj dom,prisan i pored mana i patrijarhalnih okova.
A taj isti Zamalek upravo je tačka spajanja i razdvajanja,susreta prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, točak smene naprednog i nazadnog poput naopakog arapskog sata, ostrvo usred Nila i Kaira, nebrušeni dragulj na grudima Egipta koga svaki novi ispleteni kismet pomalo izglanca a svaka preživljena pustinjska oluja i dah zuba vremena donesu spoznaju beskrajnosti nasuprot promenljivosti i trošnosti ljudskih života. Upravo zato svaka sudbina deluje fatalistički i melanholično, završavajući se na groblju – muslimanskom ili hrišćanskom, svejedno – izjednačena u svojoj smrvljenoj propadljivosti i prašini sa pustinjskom, noseći na taj način simboliku celokupnog ljudskog postojanja koja iza sebe jedino velikim delima može da pokuša da zasluži mesto u zlatu skarabejevih krila i putu ka vekovečnosti.

Zamalek (izvor: pinterest.com)


0

Nikoljdan u kapi suze

Senima mojih roditelja
Taman kad su prve pahulje počele da se slažu po ohlađenom peronu stanice, sišao je iz voza zakačivši kofer o poslednji stepenik. Nikada nije voleo vozove, plašili su ga hodnici sa ko zna čijim otiscima i spojevi među vagonima koji su mirisali na promaju i strah da će se razdvojiti a on pasti među zakloparale točkove i pragove pruge kojoj se ne vidi kraj. Ni ove godine nije bilo drugačije. Ili možda jeste, ovaj put ga niko nije čekao na mestu odredišta i ta misao mu je zapinjala o srce isto koliko i poluprazan kofer o poslednji gvozdeni stepenik vagona.
Korakom koji je u sebi nosio decenije uspomena zakoračio je ulicama svog davno ostavljenog malog grada. Ostavljajući blede tragove po tek napadalom snegu, susretao se sa zajapurenim licima porodica koje su u rukama nosile flaše vina i neke velike poslužavnike presvučene srebrnom folijom po kojoj su se hvatale sićušne pahulje. Za njima su trčkarala deca obmotana šalovima i nestajala iza kapija velikih kuća iza čijih zavesa se naslućivalo svetlo, toplota i radost. „Srećan Nikoljdan“, pomislio je gorko. „Meni ionako nema ko da čestita.“
Kapija njegove kuće bolno je škripnula kada je dotakao ledenu kvaku. Роlegle stabljike nekada raskošnih ljubičastih hortenzija sada su oklembešeno ležale na stazi i sprečavale vratima da se otvore do kraja. Cimnuvši i iskidavši od mraza ukočene biljke, ušao je u dvorište svog detinjstva. Osmehnuo se gorko. „Оvako otprilike izgleda i moj život, sparušeno i uvenulo“, pomislio je.
Hladnoća kuće zapahnula ga je nenadanim bolom, poput oštrice noža koja zaranja u meko nebranjeno tkivo. I miris prašine pomešan sa ustajalim vazduhom godinama nevetrenog i zaboravljenog. Sustresao se i požurio da potraži bar neku preostalu cepanicu u korpi u ćošku sobe, tik uz staru kaljevu peć. Imao je sreće. Čim se prvi žar pojavio, i njemu kao da se razgrejalo srce.
Seo je na staru fotelju u kojoj je njegov otac uvek čitao novine i sa naočarima navrh nosa mrmljao sebi u bradu svađajući se sa političarima, učesnicima istorije, ukrštenim rečima. Iscepani štof na rukohvatu grebao mu je kaput, podsećajući da su ta vremena davno prošla. Setio se da mu je majka uvek govorila kako svaka kuća u kojoj više niko ne živi u sebi čuva duh onih koji su u nju utkali sav svoj život, sreću i ljubav. „Pa gde su ti duhovi?“, pitao se. „Ja ništa ne osećam, čak ni onaj slavski sjaj koji je baš na današnji dan, svakog Nikoljdana, preplavljivao ovu kuću toplinom, tihim žamorom i srećom.“ Zatvorio je oči čvrsto stisnuvši kapke i načuljio uši. Ništa, nikakvog zvuka ni titraja svetla. Samo je vatra u peći polako razgrevala svoj žar.
Ta gluva tišina, izmeštena od ostatka sveta, potrese ga do dna srca. Oseti se najusamljenijim bićem na celom svetu pa podiže pogled ka venčanoj slici majke i oca, na kojima su se smešila dva njena blaga oka ispunjena srećom i očev brk koji se podigao dok su mu pogledi počivali na blistavoj lepoti svoje neveste. Vrela suza, gusta od decenija suzdržavanja od plača, kanu mu na nadlanicu i zamuti pogled. U trenutku treptaja na onom suznom grumenu ugleda neke neobične boje i slike. Zagleda se malo bolje i one mu se otvoriše kao stranice ilustrovane knjige. Vide veliki beli stolnjak od bogate čipke i na njemu zlatnožuti slavski kolač u čijem je odsjaju kore titrao plamen sveće u srebrnom čiraku uglancanom do visokog sjaja. Vide oca u beloj košulji kako polako oblači odelo, pažljivo nameštajući pantalone ispeglane „na crtu“. Vide majku kako užurbano stavlja bisere oko vrata i poravnava haljinu dok u isto vreme ispravlja ivicu tanjira sa kristalnim čašama i srebrnim escajgom. I sebe kako sa zalizanim razdeljkom na stranu stoji pored oca spreman da dočekuje prve goste. Vide i neke drage ljude, davno otposlate na onaj svet, kako ga miluju po kosi i pune mu ruke čokoladama i svilenim bombonama, kako se služe žitom, nazdravljaju vinom dok u dimu cigareta blistaju njihovi osmesi. Oseti i sam tu beskrajnu sreću i spokoj, a iznad svega zaštićenost deteta okruženog velikom i srećnom porodicom.
Cepanica prsnu i rasplinu mu boje u kapi suze. To ga ražalosti, ali mu ipak u grudima ostade plamičak topline koji mu je blažio samoću i tugu. Tada skloni prašnjavi prekrivač sa izbledelog otomana i zatvori oči prekrivši glavu kaputom. Neznano otkud, prikrade mu se san i u njemu sve belo, plavo i ružičasto. Za velikom trpezom stajala su tri deteta krupnih očiju i gledala u njega. Iza njih, milujući ih po kosi, stajala je žena svetle kose i blagim pogledom ga posmatrala kao da nešto čeka. Zbunjen od njihovih pogleda primetio je da u ruci drži kutiju šibica. Ispred njega nalazila se velika slavska voštanica u srebrnom čiraku uglancanom do visokog sjaja. Čekali su ga da zapali slavsku sveću. Tad se trže i skoči od neke čudne zbunjenosti i miline koja ga je mamila lepotom ali i povređivala prazno srce. Bežeći od jalovih snova, zakopča se i požuri na groblje, da zapali sveću ocu i majci i vrati se vozom nazad u svoj grad i ništavni život.
Pred hladnom kamenom pločom čiju je tamu crnog mermera narušavala samo naslagana belina snega on se zagleda u majčine oči na nadgrobnoj porcelanskoj slici. Neznano otkud začu njen glas, ali ne oko sebe nego u svojoj svesti, u svojoj duši. Ona mu prišapnu da su mu se u snu ukazala njegova deca i žena koja će mu ih roditi i da će već sledećeg Nikoljdana on nastaviti da slavi slavu svojih roditelja obavijen srećom i toplinom kakve je nekada znao jer, reče, sreća se ne dostiže u samoći već samo u okrilju ljubavi porodice. Glas nestade kao što se i pojavi i on se, vođen nekim neobičnim poletom, vrati do kuće, u poluprazni kofer zapakova prašnjavu ikonu Svetog Nikole, kandilo i čirak, pa požuri na voz da ne zakasni.
Smestivši se u kupe, sklopljenih očiju čekao je zvižduk i trzaj voza u polasku. Iz misli ga prenu blagi glas:
– Je l’ slobodno?
Pogled mu pade na devojku svetle kose i blagog pogleda. Devojku iz sna.
– Naravno – reče.
Ona sede preko puta njega a on pogleda na nadlanicu gde mu se tog dana razlila nikoljdanska suza. „Neki snovi se ipak ostvaruju“, pomisli i uhvati osmeh u njenim očima, istim kakva su imala i deca iz njegovog snoviđenja.
  

2

Četvrta stolica za nemirno žensko srce

Kada se u romanu pojavi na poetski način, poput šapata srca, ispričana sudbina jedne žene, a u njenoj svako od nas pronađe makar delić sebe, takvo književno delo se nikada ne zaboravlja. A kada u njemu damari sreće i tuge, isprepletani na način čije vratolomne nepredvidivosti može da ispiše sam život a osmisli ga jedna književnica, onda je jasno da se od nje tek mogu očekivati dela koja čitaocima zauvek prirastaju za srce. Takav je roman Četvrta stolica autorke Milene Maše Lukač, već poznate književnoj publici romanom 50 staklenih perli.
Vera Mihailović je sredovečna žena koja i u jeseni života ne prestaje da traga za pesmom sopstvene duše. Rođena u malom šumadijskom selu krajem šezdesetih godina prošlog veka, kao neželjeno dete patrijarhalne porodice, izrašće sa večitim buntom prema najbližima, strahom od ljubavi i žudnjom za daljinama kao mestima gde možda leži ključ za razumevanje njenih nemira. Dok niže godinu po godinu na najrazličitijim delovima nekada velike zemlje i još većeg sveta, spoznaće da spokoj, taj nedohvatni cilj stalne potrage koja je stalno golica u onom drugom Vejinom delu sebe, leži oduvek baš tu, pred njenim srcem, očima i snovima.
Na stranicama romana na kome je dat bezmalo ceo život jedne žene sakupilo se toliko emocija da svako ko ga pročita poneće u svom srcu onoliko njih koliko ih je i sam u svoju sudbinu utkao. U porodičnoj priči tipičnoj za naše podneblje, ali izvrnutoj na postavu onoliko koliko čaršija ne može ni da nasluti da se zbiva iza zatvorenih vrata seoskog domaćinstva, ispričana je potresna i tužna storija jednog vremena i mentaliteta koja možda ni danas nije neuobičajena.  Ispričana ali i dočarana, puna zvukova razboja baba Ilonke, šuštanja žipona haljinice male Vere sakrivene ispod kuhinjskog stola i mirisa Stanine dobrote i Dobrinkine ruže uzalud posađene za ljubav i slogu nove porodice. U njoj je na nenametljiv a izuzetno snažan način opisana sudbina žena u našem nikada do kraja osvešćenom društvu, simbolično nagoveštenim nedostatkom četvrte stolice koja gromoglasno objavljuje nevažnost i podređenost snahe kao nove osobe koja ulazi u kuću. U nju je utkan i taj neprestano naglašavan izraz „Eto tako ti je“, u kome je sažeta sva trpeljivost, poniznost i mirenje sa sudbinom žene kao načina vaspitanja i obučavanja za život.
Upravo su na taj način ispisane najbolje stranice romana, obavijene književnim dahom nekadašnjih srpskih realista među čijim se redovima baškare bogati opisi enterijera i eksterijera seoskih kuća i okućnica, folklorni elementi načina života, običaja i shvatanja sredine.  Čak i kad ode sa šumadijskih polja, poeziju svakodnevnog života glavna junakinja poneće i u palanke i na periferiju velikih gradova, gde se najbliže živi u duhu zavičaja, čak i onda kada uporno želi od njega da pobegne.  Sa čvrstom fabulom koja prati hronološki, prirodan tok vremena, jednostavnošću izraza i uplivom sveznajućeg pripovedača koji objašnjava i tumači, Milena Maša Lukač postala je pravi letopisac jednog kraja i vremena, prikazujući neogoljenu sliku stvarnosti koju kroz dokumentovanje burnih događaja s kraja 20. veka kroz antitezu sukobljava sa zbivanjima u uskom porodičnom krugu određujući im sudbine i vrtloge života.
Međutim, najveći umetnički dometi nalaze se u psihološkom sloju romana. U analizi karaktera, a ponajviše unutrašnjim monolozima Vere i Veje, te podeljenosti jedne duše na onu koja pati i onu koja pronalazi idealan svet u mašti i snovima, kroz mnoštvo simbola, eterizacije i elemenata onostranog data je psihološka deskripcija koja je ključ za razrešenje odnosa među likovima ali i naznaka predstojećih događaja. U ovim redovima poput velova iz Verinih snova vijori mistika na granici sna i jave, mogućeg i stvarnog, najava i nagoveštaja da bi se tek onda razvila situacija. U kontrastu velikog otvorenog sveta u odnosu na tišinu i skučenost sela, razvijaju se najsnažnija čulna opažanja Verina, pa se kao otklon od saplitanja jezika najlakše komunicira drugim čulima. Otud tako česti opisi očiju koje u sebi nose pitanja, neizrečene želje, čudesnu snagu i zbivanja unutar duše. Posebno mesto u romanu nose snovi i vizije likova koji unose dah modernizma zadirući duboko u podsvest, to beskrajno prostranstvo Verine fine sete, melanholije, uzdržanih emocija i snage orla čija želja za slobodom i neslućenim visinama nije ništa drugo do zaštita duše od novih patnji.
Roman Četvrta stolica će u čitaocima probuditi čitavu paletu osećanja. Neki će biti potreseni, neki zadivljeni, neki će posegnuti za odgonetanjem simbola, ali svako će ga pročitati bez daha. I svako će naučiti ponešto o sebi a najviše da traganje za sopstvenim prosvetljenjem i melemom za izranavljenu dušu nikada ne treba da prestane, čak ni onda kada spoznamo da se lek nalazi u sopstvenom nasleđu onih koji su nam u detinjstvu najviše naneli bol. Tek tada će nemirno žensko srce docrtati četvrtu stolicu i na nju sesti u viziji sopstvenog spokoja.

0

Šapat uma u kome se krije zlo

Čitanje krimi trilera je za one koji vole ovaj žanr posebno zadovoljstvo, jedino što može da  ga omete jeste već viđena priča, načini vršenja zločina, uobičajeni niz istražnih radnji sve do raspleta u kome se zlikovac privodi pravdi. Zato je delo ovog žanra koje je sasvim drugačije od prethodnih, novo po duhu i onoga što posle njegovog čitanja ostane u čitaocima posebno dragoceno. I baš takav je krimi roman Šaptač Donata Karizija, neočekivano dinamičan, izvanredno napet i komplikovan taman onoliko da vam se čini da ćete u jednom trenutku možda čak i vi, kao čitalac, biti saučesnik u krvavom zločinu. 😉
Priča započinje jednog hladnog februarskog jutra kada grupa dece sa psom u šetnji  na obližnjem brdu otkrije nesvakidašnje mesto zločina, ili nešto što bi trebalo da liči na njega – pet humki koje odgovaraju istom tom broju u poslednje vreme nestalih devojčica u kojima se nalazi po jedna leva ruka svake od njih. Međutim, zaplet dobija na dinamičnosti kada se pojavi i šesta ruka koja se ne zna kome pripada jer poslednja devojčica nije ni prijavljena kao nestala. Inspektor Roš, glavni u jedinici za brutalne zločine, postaće glavni lik istrage, a za njim svi njegovi ljudi, specijalni agenti, pojačani kriminologom Goranom Gavilom i policajkom Milom Vaskez, čuvenom po sposobnosti da uspešno pronalazi nestalu decu. Zaranjajući u neobično klupko zločina svako od njih će se suočiti sa nemerljivim užasom nasilja, manipulatorskim umom ubice koji istragu vodi u smerovima koje je sam osmislio, ali i spoznaje da se zlo može naći na najneočekivanijim mestima, čak i u svakom od nas.
Ogromna popularnost Donata Karizija odavno je prevazišla granice njegove rodne Italije. Neko razlog za to vidi u njegovoj profesionalnoj potkovanosti uporedo sa književnim talentom, jer se nakon završetka prava posvetio specijalističkim kursevima iz kriminologije i biheviorizma. Zato ne čudi što svaki detalj njegove priče deluje autentično, motivisano i upečatljivo. Autor ne krije da je razgranatu mrežu zločina kojima naizgled neće ni biti kraja razvijao koristeći slučajeve iz arhive FBI, ali neki od njih su toliko brutalni da je možda najbolje izabrati da verujemo da su samo plod piščeve mašte. Tako je naprosto lakše nego prihvatiti činjenicu da ovim svetom hodaju tako izvitopereni umovi kojima se nikada ne može stati na put.
Upravo zato Šaptač ledi krv u žilama. Govoreći kroz lik kriminologa Gorana Gavile, običnog čoveka od krvi i mesa koji pati, gubi, greši i luta, Karizi je izneo neke od najznačajnijih definicija kriminologije – podelu serijskih ubica prema njihovim motivima ubijanja. Ona poslednja, najopasnija, koja ulazi u podsvest kroz šapat zverskog uma, ujedno je i najintrigantnija. Upravo je ona i potka oko koje se pletu svirepi i jezivi zločini, pomešani sa napetošću, neizvesnošću i stalnom ivicom oštrice gde se ne zna ko će skliznuti u provaliju večnog mraka.
Ono posebno, što ga čini drugačijim od ostalih u moru sličnih dela svakako je i neodređenost mesta i vremena radnje, jer ako obratite pažnju, videćete da se ne zna godina pa čak ni zemlja u kojoj se skrivaju ovakvi brutalni zločinci, koji svojim žrtvama, čak i ako prežive, zauvek uništavaju priliku da žive normalne živote. Zajedno sa tim česti su i nagoveštaji da nikada ni o kome ne smemo verovati da znamo sve, pa čak ni sopstvenom umu, koji lako može skliznuti u manipulaciju i obmanu. Zato ovo delo stoji kao velika opomena da svet koliko može biti rajsko mesto za odabrane, toliko lako može postati pakao za svakoga –u kome se nikada ne zna odakle vreba demonski um koji svojim kužnim dahom može opoganiti i uništiti svakoga ko mu se nađe na putu. Um čiji mračni šapat nikada ne prestaje, čak ni kada mislimo da mu je došao kraj, njegov monstruozan pir tek počinje.

izvor: pixabay.com


0

Olovni vojnik

izvor: instagram.com

Svake godine kada mraz percem mašte našara prozorska okna, počne šušketanje u velikoj kutiji na najvišoj polici ormana. Tada samo najpažljivije uvo može da začuje sitne korake koje dva drvena stopala prođu da bi se sakrila iza teške zavese od zlatnog brokata i sitno grebuckanje prsta koje u mrazovitoj šari načini rupicu ne bi li pogledalo u noć. Tako je bilo i te godine.
Olovni vojnik je uvek znao kada se prikrada vreme za božićne praznike. Onda kada bi hladan dah zime i rana tama dotakli skrivene senke salona porodice Balan, on bi znao da se uskoro bliži izlazak iz ušuškane topline plišane kutije i praznična euforija sa svetlucanjem šarenih lampiona i blistanjem svećica u odsjaju kristalnih kugli. I uvek bi sa tremom u srcu očekivao da vidi nju – staklenu balerinu koja je svake godine treperila među mirisnim iglicama jelke. Nekad daljoj, nekad bližoj njemu, krao bi joj poglede u okretanju oko sopstvenog tanušnog konca uz pomoć koga se njihao sa grane.
Međutim u toj pretprazničnoj večeri zatekao je baš nju sakrivenu iza bogate zavese kako na njegovom tajnom mestu zadivljeno posmatra nežne zimske slike na sleđenom prozoru. Kada joj je prišao srca uzlupanog pod crvenim mundirom, okrenula se i sanjivo osmehnula pod dugačkim trepavicama.
– Mislila sam da nikada nećeš doći – rekla mu je tiho i uputila osmeh koji je namah iscrtao dva mala crvena pečata na njegovim obrazima.
Te večeri olovni vojnik je prvi put osetio da u prazničnoj vrevi ne moraš biti sam već da ona nosi nagoveštaj neke velike i lepe priče koja lako može imati srećan kraj. Osetio je to po plavim pogledima balerine dok joj je pričao o dalekim norveškim brvnarama u kojima je i sam nastao jedne zime kad ga je drvodelja stvorio pod lelujavom zavesom polarne svetlosti, o petorici braće koja su, istovetno njemu, nosila crvene mundire, bele pantalone i visoke crne kape, pušku o ramenu i tugu u grudima kada ih je sudbina razdvojila na različite krajeve sveta. Osetio je to i po ustalasanosti njenih grudi kada je mu je pripovedala o ruskim tajgama čije je niske zrake sunca zauvek zarobila u svojoj zlatnoj kosi čvrsto svezanoj u nisku punđu, čuvajući u sjaju stakla neprolaznu ljubav prema svom zavičaju.
A kada su se, raspričani u tamnoj noći, dotakli sopstvenih samoća među svi tim silnim debeljuškastim kuglama, krhkim belim pahuljama od šećerne pene, limenim pticama na čvrstim štipaljkama, klovnovima i vilenjacima, malim irvasima i belim medvedima, pa se u utesi dotakli i zagrljajem, znali su da više nisu sami. I tako su se dva mala razgaljena srca, naizgled hladna kao sa njihovog dalekog severa, razgrevala u grudima i spoznaji da će ih ove novogodišnje radosti zauvek spojiti i da će još mnogo noći zagrljeni sedeti i gledati u svet iza velikih prozora.
Ali, kao i ljudi, olovni vojnici i staklene balerine planiraju, a Bog im se smeje. Te godine porodica Balan bila je veselija nego inače. Ili se tako činilo novopečenom zaljubljenom paru koji je i sam osećao sreću u svakom kutku srca. A kada su ih, sasvim slučajno, okačili na jelki jedno pored drugog, njihovoj radosti nije bilo kraja. Ili bar do božićnog jutra kada se iz poklona pod jelkom izmigoljilo razigrano štene. Nije bilo člana porodice Balan koji nije cičao i pljeskao rukama gledajući ga. I olovni vojnik je sa balerinom razmenjivao nasmejane poglede osećajući koliko mu je od tog živahnog bića toplo oko srca. A onda je za novogodišnje ukrase nastao rusvaj – nestašno štene se u trku obrušilo i prevrnulo čitavu jelku. Zatresla se iz korena prevrćući saksiju u kojoj je skrivala sva njena stabilnost i tresnula na uglačan parket praćena vriscima i zapomaganjem kristalnih kugli i krhkih pahulja.
Uzalud je olovni vojnik pokušavao da vidi šta se desilo sa njegovom balerinom, osvrćući se na sve strane osetio je nešto vlažno, oštro i strašno – štene ga je zgrabilo svojim mlečnim zubima zarivši ih posred lica i jednog oka i odnoseći ga pod veliku fotelju u ćošku velikog salona porodice Balan. Osećajući da mu se sigurno bliži kraj, sačekao je da Balanovi podignu jelku pa ga tek onda otmu iz stiska koji mu je donosio neopisivi bol. Ali on nije bio ništa naspram onog kakav je osetio onog trena kada su ga vratili na granu jelke. Nije patio zbog stresa koji je doživeo, niti zbog jednog izgriženog oka na koje više ništa nije video, patio je za praznom grančicom na kojoj je do pre samo par sati stajala balerina njegovog srca. Slomljena u paramparčad, zajedno sa drugim polupanim kuglama, bila je pokupljena u đubrovnik i bačena u veliku crnu kesu koja je pred vratima čekala da je zauvek odnesu daleko od njega.
Nikada više preživeli novogodišnji ukrasi nisu videli olovnog vojnika da se smeje kao tih dana. Ćutali su i svako je prebrojavao svoje gubitke. A on je ponovo ostao sasvim sam. Gledajući onim jednim preostalim okom prskalice koje su svud oko njega šuštale u malim vatrometima u novogodišnjoj noći, znao je da više nikad neće biti isti. I sve ga je radije sklapao prizivajući iza nežnog drvenog kapka hladnu polarnu svetlost svog zavičaja i onu jedinu srećnu noć sa balerinom u naručju za koju više nije bio siguran da li se uopšte ikada i dogodila.

izvor: pixabay.com
0

 Kad Đavolu podvališ život

U današnje vreme neizvesnosti, uznapredovalih razbolevanja i bespoštednih borbi za zdravlje, knjige koje vraćaju snagu i izlaz iz teskobe nalaze u povratku sebi i kvalitetnom poimanju života, sve su potrebnije, poput prijatelja od čije lekovite reči ozdravimo. Takav je roman-prvenac Anđeli jedu snove Daniele Đorđević, u kome su se sabrale jedna velika životna prekretnica i energija da se nastavi dalje i onda kada nade naizgled nema.

Danka Draganović je žena u najboljim godinama, voljena supruga i majka i član velike familije u kojoj se kao najvažniji zakon poštuje ljubav. Međutim, dijagnoza kancera u paramparčad lomi sve dotadašnje snove, nadanja i zadovoljstva izvrćući život naglavačke, unoseći u spokoj jednu večitu strepnju – koliko još vremena ima do sopstvenog kraja. Na sudbinskoj raskrsnici čekaju je različiti putevi, pa ipak samo je jedan pravi, onaj koji je obojen snagom borbe za ozdravljenje, čak i onda kada je zatrpan parališućim strahovima i odustajanjima. Onaj jedan na kome se Đavolu podvaljuje život. Pitanje je samo hoće li uspeti da ga u sebi prepozna i krene u susret novom ja.

Gradeći lik glavne junakinje, Daniela Đorđević je izgradila i svoj alter ego, ženu punu duha koja priča svoju ispovest, suočavajući se sa najdubljim strahovima, bezizlaznostima, kavezima i najtežim teretima sopstvene duše, ali i snagom koja joj je jedino oružje u borbi sa Đavolom – personifikacijom opake bolesti koja miriše na smrt. Iako će na mnogim stranicama delovati kao da se predaje i miri sa zlosrećnim krajem, Dankina nada čuči prikrivena u svakom pokretu, primisli i opiranju Nečastivom. Zatrpana i ugušena, ona čeka pravi trenutak da izbije na površinu svesti i razlije se dušom kao melem isceljenja.

Jednostavnim jezikom pisan, roman je ujedno i svedočanstvo jedne urbane žene ne samo o problemima sa kojima se suočava najveći deo savremenog čovečanstva, već i omaž osamdesetim i devedesetim. Bojeći ih duhovitošću i komikom, možda i ponajviše kada je najteže, ona kao da želi da razblaži crnilo i teskobu i život učini podnošljivijim za varenje. Zato njen humor nije lepršav i pun zvonkog smeha, već sa nitima prikrivene gorčine, koja osim što se smeje, krije u sebi i oštricu kritike svega što je okružuje. Na taj izraz se savršeno uklapaju i psovke, koje se iz autorkinog pera ne izlivaju kao nepristojnost, već joj dobro stoje, mangupski i obešenjački, koje praskaju u svojoj sočnosti i priči daju vitalnost i srčanost.

izvor: pixabay.com

U ovom romanu ima i elemenata porodičnog, posebno zbog rasparčanosti u priče o svakom članu velike familije. Svaka bi mogla da bude delo za sebe jer su storije o likovima upečatljive i živopisne, pa i čitaocima odvraćaju pažnju od one glave teskobe koja čini okvir priče. I nisu one tu slučajno ispričane, osim što služe za bekstvo od turobne stvarnosti, uspomene moraju da budu još jednom odživljene, ne bi li raščistile put onom novom Dankinom ja, koje mora da se rodi da bi pošlo u novi život koji čekaju nova, možda još lepša sećanja.

Junakinja na neobičan način spoznaje smisao života. Saznaje ga od poročne senke Volta Diznija u kalifornijskom Diznilendu, otkrivajući koje snove jedu Anđeli Sanjari, a kojima nas razbolevaju Đavoli, dajući čitaocima možda i najvredniju lekciju o življenju. I ne samo ovde, Danka će voditi još nekoliko razgovora sa preminulim članovima svoje porodice. Tražeći utehu i izlaz iz sopstvene teskobe, autorka uvodi motive onostranog u svoje delo, koji još više ističu kontrast između života, kome ona pripada i smrti, koja je ipak od nje daleko.

Kada u sebi spozna smisao borbe za život, Danka će napraviti veliki rez u svojoj sudbini. Od tog momenta i delo postaje puno jačine, energije i zamaha. Ono postaje ring u kome se vode bespoštedne borbe, u kome se gubi i dobija, pada i podiže, ali se nikada ne odustaje. Arena u kojoj je najveća pobeda nad samim sobom posle koje više ništa nije nemoguće ni nedohvatljivo, pa ni pisanje knjige. I upravo je ovo najvrednija poruka romana Daniele Đorđević, jer on nije namenjen samo onima kojima je život zadao večnu ranu kancera na duši, već i nekim novim naraštajima koji veruju u mudru, prijateljsku reč, onu lekovitu, od koje Đavoli beže a ozdravljaju Anđeli Sanjari.

izvor: pixabay.com