0

Vranjanske čežnje Zorice Mišić

bm beli most

izvor: vranje.org

Sa prvom stranicom romana koji je pred vama susrešćete se sa jednim davnim, možda pomalo i zaboravljenim svetom, za koji ste verovatno mislili da je ostao u knjigama prošlog veka. A ipak nije, opet je tu, pred nama, zahvaljujući Belom mostu, drugom romanu Zorice Mišić, kojim je počastila sve ljubitelje književnosti u pravom smislu te reči.

Sam naslov upućuje na staru legendu o tragičnoj ljubavi Turkinje Ajše i pastira Stojana, koja je vezana za kameni most koji već vekovima stoji nad Vranjskom rekom u ovom živopisnom gradiću i oduvek čuva neki poseban dah minulih vremena pustog turskog. I već je jasno da se od davnih dana, strastvene ljubavi i potresnih sudbina ni na ovim stranicama neće moći pobeći.

I baš tako, oslikavajući vremenski period od preko četrdeset godina, prikazujući živote tri generacije jedne porodice, sudbine čitavog niza sporednih likova, društvena zbivanja, sukob starog i novog, raslojavanje sela i sporo ali neminovno gašenje onog starog, surovog patrijarhalnog, Zorica Mišić je stvorila roman izuzetne lepote i topline kome ćete se uvek vraćati.

bmzm

Zorica Mišić, autorka romana “Beli most”

Najlepši redovi dela ispisani su sigurnom rukom kojoj su srpski realisti 19. veka, čini se, bili najsnažniji uzori. I to ne samo po realistički istinitom prikazivanju života i društva, čvrstoj fabuli i psihološkoj analizi likova, već i po onoj titravoj lepoti vranjanskog sela i zanosne atmosfere od do detalja opisanih običaja na saborima, prosidbama, svadbama, žetvama, branju i nizanju duvana pa sve do enterijera i eksterijera seoskih kuća, starinskih predmeta i delova garderobe koja nosi dah Orijenta.

    U nedelju, krajem jula 1951. godine, velika svadba. Tišinu sela prolamaju crkvena zvona, a odmah potom i bubnjevi i trube, tako glasno da psi u panici zalajaše, muknuše krave, a topot zaprežnih kola i vika ljudi nadjačaše huk reke iznad mosta. U porti deca skaču uzdignutih ruku vrišteći od sreće zbog uhvaćenih novčića, koje kum škrto razbacuje. Crkva je na vrhu proplanka, usred šume, mala i trošna, ali dovoljna za venčanja i parastose. Svečano obučeni, svatovi s podignutim rukama cupkaju u taktu muzike, podvriskuju i smeju se grohotom na dosetke i aluzije na račun mladenaca. Fotografu je trebalo podosta vremena da naštima foto-aparat na stalak pa da namesti najužu rodbinu oko mladenaca, da ovekoveči tako važan trenutak za dve familije.

Kad se svi spustiše sa staze na glavni put blizu mosta, visok i krupan čovek, stari svat, u zanosu i žmureći, zavrte visoko beli peškir i poče svima poznat korak svatovskog ora. Za tren, kolo je za njim formirano hvatanjem ispod ruke, dve gočobije i tri trubača razviše zvuk od koga svi zaćutaše, a onda se prolomi glas kolovođe s pesmom  Drugar mi se ženi, nane…

Pronaći ćete ovde i glišićevske mozaike zanimljivih epizoda i živopisnih likova, humorističke detalje u prvim spoznajama blagodeti civilizacije u gradu a još više reakcije seoskog stanovništva na novitete u vidu struje, autobusa ili televizije koji neminovno dolaze u selo. Ali i moralne i psihološke probleme pojedinaca koji od teskobnog života nalaze spas u porocima u maniru najboljih pripovedaka Laze Lazarevića.

Kako se ljudi ne sudarav po noć, nosiv li lampe? – ljubopitljivo nastavlja Jovan.

     Goleme lampe s gas okačene su na drveni stubovi niz ulicu, ali poštene devojke ne čekav pomrčinu, idev si dom, a momci u mahalu, aščinicu, na pijanku, ili pijev pred dućan.

     Tato, što još ima u grad što mi u selo nemamo?

     Struju, sinko, i radio, to ti je kutija, kad se uključi na struju, ljudi pričav i pojev kô na svadbe, tuj mož da čuješ i što se dešava u svet. Čuo sam da je jedan gazda doneo gramofon iz Beograd, toj samo muziku pušta s nekakve okrugle ploče od plastiku, a svirači ne vidiš, čudo golemo! U grad ima i pozorište, tamo samo gospoda ide, mlogo košta, a što je toj, ne znam da ti objasnim.

U ovom romanu položaj žene kao da ima posebno mesto. Svaka od njih posečena nametnutim izborima, rastrzana neostvarenim željama, sputana, podređena, zastrašena obavezom majčinstva i narušavanjem zdravlja u nehumanim uslovima života i nestručnim i rizičnim prekidima trudnoće, oslikana je sumornim bojama u kojima se ne naslućuje svetlost i radost.

Ni muškarci nisu mnogo srećniji. Uspelim modernističkim umetničkim postupcima razbijanja građe romana u vidu čestih pomeranja iz sadašnjosti u prošlost i obrnuto, književnica nas uvodi u manje hermetičku tehniku toka svesti. Tako se najbolje oslikavaju razlike među generacijama, gde najstariji još žive u onim starim turskim vremenima, kada se pada u „dert“ zbog pesama koje nose „žal za mladost“ i čežnju za lepotom života oslobođenim svih stega.

Beži mi s oči, ženo, ne mlati gloginjke, ne podsećaj me kad mladi besmo, beše si mu mlados, a sad za što smo, samo za muku i trpenje, ovoj li je život, prekarasmo ga u ništa… Neje toj život, Mitro – pa nastavi da peva – Ne se krši Dude, ne se lomi, gore-dole Dude niz čaršiju, napravi me suvo drvo javorovo zatetura se, noge su mu preteške, s mukom nacilja panj pored bunara i skljoka se na njega. Dok su mu pevali tu pesmu od početka, zagnjurio je glavu u šake i klatio je, na određene reči podizao, oči nije otvarao da sakrije suze.

Stari su i čuvari srpskog nacionalnog nasleđa i legendi. Svojom vizionarskom mudrošću posebno se ističe deda-Sava,  koji promućurno i sa urođenom prirodnom inteligencijom komentariše društvena zbivanja iz prošlosti i sadašnjosti. Na ovaj način se, kroz glas najstarije glave porodice, Zorica Mišić poput Dobrice Ćosića javlja kao društveni kritičar, posredno ili neposredno rušeći mit o Titovoj Jugoslaviji kao zemlji slobode, blagostanja i bratstva i jedinstva. Iza stoji istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima.

Pa ipak, glavna priča oko koje se sve ostale pletu kao mreža paukovih niti ipak je ljubav. I to ona prava, kojom se književnica najviše približila Bori Stankoviću i u nju uspela da utka nemerljivu sreću, potrese burnog ljubavnog zanosa i strasti sve do nasilnog razdvajanja, psiholoških lomova, beskrajnih patnji, proćerdanih sudbina i večne tuge zbog zakopane sreće.

Te noći dugo nije zaspao, prevrtao se, njen lik s osmehom mu nije izbijao iz glave, činilo mu se da je tu negde, osećao je njen miris. Onaj nagli okret glave i lepršanje njene kose, njen glas i smejanje su mu odzvanjali u ušima, znojio se kao nikada.

Na najbolji način ostvaren je onaj čuveni motiv raskoraka između želja i mogućnosti, tako čvrsto povezan sa patrijarhalnim vremenima, u kojima se sve odigravalo u trouglu erosa, morala i novca, u kome je ovaj poslednji uvek odnosio pobedu i uništavao sudbine svih onih kojima je ljubav ostajala nedostižna i nedosanjana.

Nikako ne treba zaboraviti ni živopisno vranjansko narečje ukrašeno kolokvijalizmima i turcizmima kojim se možda i najlepše iskazuje tiha sveprožimajuća tuga čak i onih koji nisu mnogo vični govoru i ispoljavanju emocija, već u samo jednoj reči skrivaju sav naboj ili najrečitije ćutanje. Ono koje i ovu knjigu čini da se nikada ne zaboravi.

’Oću majke, al’ srce me boli, vazduk u grudi nemam, ne znam kako ću ovoj da preživim, a jasno mi je da od nas nema ništa, lele što ne crkne nemtur!

bm

Koliko književni izraz Zorice Mišić svojom vrednosšću zaslužuje da ostane upamćen kao svedočanstvo jedne posebnim karakteristikama obojene sredine i vremena koje sporo ali neumitno prolazi dokaz je i recenzija književnog kritičara profesora Dušana Stojkovića, koju uz njegovo ljubazno odbrenje, objavljujem u celosti:

РОМАН КОЈИ ЈЕЗИКОЗБОРИ

          Већ доста дуго се пише о смрти романа, а роман је још увек жив и, чини нам се, никада живљи и разноврснији није био. Ако се понекад пише како више великих романсијера нема, пре ће бити како нисмо у стању да вредносно разлучимо ко заправо од оних писаца који се писањем романа баве то јесте. Романе бисмо могли поделити, сасвим грубо, на оне који су експериментални и на оне који се од традиције не одвајају. Та подела није истовремено и вредносна процена. Добрих романа, и великих, има и када је о једнима и када је о другима реч.

          Зорица Мишић је, после Куће од леда (2011), написала свој други роман. Иако је и први привукао читалачку пажњу, тек други роман неког писца, и не само када је ова романсијерка у питању, показује јесте ли он прави романсијер. Први роман неког писца најчешће је најава; други је истинска објава. Зорица Мишић је Белим мостом доказала како писање романа за њу није обична разбибрига. Бели мост је традиционално срочен роман који, попут сваког романа у традицију ужлебљеног, има причу. Његова прича је животна и занимљива. Она је својеврсни, стваралачки осмишљен, ехо приче коју је почетком двадесетог века мајсторски исприповедао најзначајнији писац које је Врање икада имало – Борисав Станковић. Зорица Мишић није заборавила ни српске приповедаче из друге половине деветнаестог века који су се латили сеоске тематике. За разлику од Станковића, којем је Врање било позорница радње, њен роман се у селу збива. Притом, за разлику од многих наших старијих писаца који су на антонимији село – град инсистирали и, неретко, граду давали предност, она ни једном ни другом не признаје примат. (Први Јованов одлазак у град налик је на онај Ивице Кичмановића у роману У регистратури хрватског романсијера Анте Ковачића.) У селу се изузетно тешко живи, о граду се понекад сања, а када се у њега приспе, снови се распрше као да их никада није ни било. Но, још супротстављенији је сукоб који влада између (посебно привидно) богатих и сиромашних. Једни за друге, градећи гротескне кастинске односе, као да не знају. Жене су сасвим подређене мужевима. Отворено се пише како девојке нису рођене да воле. Ако их то чудо задеси, њихова патња постаје већа. Јад, патња, мука, туга, неналажење праве животне подлоге усуд је свих јунака Белог моста. Онима са којима се најпре сусрећемо љубав је сасвим забрањена (нико их не пита када их у брачне окове гура); онима који се за љубав свим својим снагама боре, она, због несавладивих препрека које јој постављају други и старији, сасвим измакне и претвори се у сећање које, стога што је сасвим трагично, никако не може да буде лепо. Остаје као непрекидни бол који „покрива“ читав живот, показујући непрестано како су сви животи „испретурани“, хаотични, суштински несрећни, и како је потребно само, по  могућству што више затворених очију, протутњати њиме. Што се брже ослободе свих узалудних надања да ће им бити боље, јунаци Белог моста моћи ће, барем да покушају, са својом тугом да изађу на крај. Кровни симбол читавог романа смештен је у његов наслов. Он, антиципаторски, наговештава да никакве среће не може, када се све сабере, бити. (Нису је имали ни Туркиња Ајша ни пастир Стојан.) Ауторка у свом роману с „причом“ на правим местима антиципацијама прибегава и упознаје нас унапред са оним што ће се збити. Тако се указује и као прикривени покретач радње, свезнајући приповедач. Роман, нимало случајно, свадбом (помало гротескном, за Цвету свакако нимало жељеном) отпочиње, да би се смрћу Цветиног сина окончао. Иако на први поглед изгледа како имамо кретање од среће/радости до смрти/жалости, и сама свадба била је сахрана јунакињиних нада, њено смештање у мужевљеву кућу као у некакав тесан мртвачки ковчег. Зорица Мишић није писац који иде на прву лопту. Иза њених привидно сасвим јасних реченица крију се многобројни извори асоцијација и њен роман треба читати као поприлично сложено романсијерско штиво које приповеда о јунацима које најбоље Сава дефинише, размишљајући овако о себи самом: „Умреја, а жив“. Из те, и такве смрти, они се никада сасвим не пробуде. За њих је живљење сушто јадовање. Они више смртују, него што живе. Ако и помисле како се пробудили јесу, заправо само у нови, једнако трагични, сан се премештају. Толико су трагични, животом изударани да им ни сама смрт никакво право буђење не може бити. Колико су погрешно живели, толико ће погрешно и умрети.

          Оно што бисмо могли назвати сеоском прозом, у нашој књижевности готово да је заборављено сасвим. Или, барем, гурнуто сасвим у страну. Зорица Мишић успева да је оживи. На памет нам, поред споменутих приповедача друге половине деветнаестог века (више Милована Глишића и Светолика Ранковића, него Лазе Лазаревића), падају, на пример, Корени Добрице Ћосића.  Ауторка понекад посегне за натурализмом. Роман јој је крцат многобројним реалистичким детаљима (имамо мини-приче о снохаћењу, на пример, или о девојкама које са двадесет две године већ постају бабадевојке; посебно треба издвојити критичке опаске о послератном доушништву, као и многобројна супротстављања партијском једноумљу и лажираној историји). Севну и хуморни пропламсаји (довољно је сетити се како су Цветини родитељи доживели њену глуму; далеки је то ехо приче војводе Драшка у Његошевом Горском вијенцу о његовој посети позоришној представи у Италији).

          Оно што памтимо када овај роман оставимо, несумњиво је вешто исприповедана прича о малим људима, којима би чак и зечја срећа, која је задесила Толстојеве јунаке (на пример, Наташу Ростов на крају Рата и мира) била довољна, али им и она остаје недостижна. Много више, готово филмско кадрирање радње (било би изузетно занимљиво видети роман на филмском платну; он изузетно много кинематографског у себи садржи). Највише – особен језик. Ако су ови јунаци много тога у животу лишени, језик је њихово основно благо. Одавно нисмо имали писца који је знао овако да језикочара. Аутентичан, дијалекатски језик постао је, и остао, огледало у којем се огледају његови јунаци. Зорица Мишић је била свесна да инсистирање на евентуалном психолошком сенчењу јунака не би уродило плодом јер њихов живот се њему опире. У језику су се они нашли. Њиме су и нас, као своје читаоце, пронашли. 

  bm kraj

 

 

Advertisements
0

Tragovima duše Panukine

panuka

Roman Panuka Dragane Bečejski Cvetković poseban je po mnogo čemu. Jedinstven i po naslovu, i po temi, i po načinu i aspektu pripovedanja, privući će vas svojim pitkim izrazom i neočekivanim i iznenađujućim obrtima.

Priča obuhvata tri žene, tri prijateljice, od kojih je svaka baš onakva kakvu možemo sresti svakodnevno u svom okruženju, a opet svaka je za sebe jedinstvena i neobična. Jedna pati za svojim nesuđenim ljubavnikom, druga za neobuzdanim životom koji joj sudbina otima, treća za hrabrošću koja joj nedostaje da prelomi i napravi najvažniji životni izbor. A onda sledi neočekivani i iznenađujući obrt, posle koga je sve što ste pročitali izvrnuto naglavačke a samo vas sigurna ruka autorke vodi ka izlazu iz lavirinta zamršene fabule i pomešanih misli i osećanja.

Stranice ove knjige pokrenuće u duši svake žene one male skrivene glasove da se podignu i iznova preispitaju. Jer će prepoznati poziv koji svaku od nas ustalasa i kad mislimo da smo sve rešile i sve odlučile. Jer će u ovim redovima svaka prepoznati sebe i ponovo pokrenuti neke uspavane duhove naših zakučastih staza psihe.

Ovo je roman gubitaka, dubokih i tihih tuga, mirenja sa životom i trpljenja kao ženske sudbine. Ali i ljubavi, strasti, žudnje za životom i verom da ljubav uvek sve može da nadjača. Red očaja i red sreće, baš kakav je i sam život.

Jedna od najvećih vrednosti ovog dela upravo je to što se na živ i prijemčiv način lepi za čitaoca smeštajući njegova iskustva rame uz rame sa ličnostima romana, pa on tako zajedno sa njima proživljava sve ono što mu je i samom dobro poznato: tipični palanački mentalitet od koga ni najveći gradovi mogu da pobegnu, rastrzanost između želja i očekivanja okoline, stege nametnute vaspitanjem, moralne probleme koje namećemo sebi sami, snove od čijih se ostvarenja plašimo i glasova sopstvene duše koji nas vuku na mnogo različitih strana.

Pa ipak, ono što ovaj ljubavni i psihološki roman odvaja od ostalih dela naše književne scene jeste neobična tehnika pisanja i pripovedanja. Modernistički rešen problem smenjivanja pripovedačkih perspektiva, nepouzdanost i povremeno iščezavanje pripovedača samo još više ističu preispitivanje, bežanje od stvarnosti i okretanje unutrašnjem životu.

I iako se u nekum delovima može učiniti da će egzistencijalistički motivi očaja, teskobe, pesimizma i smrti prevagnuti, oni se ipak vraćaju u ravnotežu i izgubljeni pojedinac u otuđenom svetu postaje snažna figura koja svoj život ume da gradi, izgradi i stoji iza svakog svog postupka.

U živopisno oslikanim likovima, životnim i do detalja prikazanim u svojim sitnim manama, nesigurnostima, stremljenjima ka običnim i malim stvarima, duša izvrnutih na postavu, retko koji čitalac će imati srca da im uputi bilo kakvu osudu ili prekor. A razlog je jednostavan – sve smo to manje-više mi, uhvaćeni u trenutku i preneseni na hladan i neumoljiv papir.

Ove stranice na prvi pogled mogu delovati kao da su namenjene samo ženama, pogotovo usamljenim, povređenim, razočaranim, ženama željnim ljubavi, koje čekaju čudo pa da pronađu svog muškarca iz snova. Ali one to nikako nisu, u njima se skriva i putokaz za lavirinte ženske duše, tako potreban ponekom jednostavnom muškom srcu.

Dragana Bečejski Cvetković putem ovih redova šalje mnoge poruke. Da treba biti svoj, slušati zvuke svog srca i bežati od njegovih jauka, da je život samo jedan i da niko nikada ne može znati koliko nam još vremena nudi da ostvarimo svoje naume, ali i ono najvažnije, da je obličje naših snova samo u našim rukama i od nas zavisi koliko ćemo se i kako njima nagraditi.

„Ako nešto niste uspeli u životu, znači da to niste dovoljno želeli. Kada nešto dovoljno želite, život nađe način da usliši vaše molbe i da vas iznenadi…“

 

0

Zvižduk u osam

4590964-artwork-fantasy-art-concept-art-smoke-demon-train-steampunk-steam-locomotive

izvor: mocah.org

 

Srebrni sjaj mesečine rasipa se po belom snegu dok ga sa svog prozora gleda stegnutog i napregnutog uma. „Vreme je“, misli se roje iza zapaljenih očiju. „Vreme je…“

Vraća se u postelju, hladnu poput zimskog vetra koji mu mrsi misli, izvija ih i izvitoperuje, nagriza oštrim zubima pa nežno miluje dok ne zada novu ranu. Dok mu šapuću senke koje cure sa zidova, sklapa oči da bar na tren zaspi i odmori se pred dalek put.

Slike detinjstva izviru iz gustih tmina poput sunčevih zraka blažeći mu strah koji ga steže već dugo, toliko dugo da, čini mu se, nikada bez njega nije ni umeo da živi. Teskoba je srasla uz njegove zapaljene misli poput krive kosti i prati ga večno, kao odana sena.

Slike detinjstva, bezbrižne i čedne, mame smešak na njegovom posivelom licu. Opet je tamo, pod modrim nebom, dok mu jak vetar klobuča košuljicu i povija vrbove šibljake koji se belasaju kao pšenično polje. Opet trči kroz varljiva blatišta, zelena poput smaragda, među kojima put zna i zatvorenih očiju, pa sve dalje kroz žilave čestare vrbaka. Opet čuje žubor bistrog izvora u šljunkovitoj maloj jami, ne većoj od džepa i skuplja plodove kudravih kupina. Opet gleda u daljinu, ka tamnim prugama i teškim vagonima. Opet čuje zvižduk lokomotive iz koje će izaći njegov otac, svake srede ujutru u osam, tačan kao sat, visok, stasit, u čistoj železničarskoj uniformi sa kapom na kojoj sija značka kao sunce, pa ga staviti na ramena kada se vrati kući. Da mu je samo da se dokopa one šume iznad močvare, gde hrastove i bukve grli vetar čiji će mu fijuk ugušiti misli koji se otimaju, beže, šapuću i stružu um mrveći ga u toplu piljevinu.

Na tren kao da se sve bistri, ova tamna soba u čijim se senkama skrivaju fotografije po zidovima na kojima se osmehuje na dan svog venčanja, lep, stasit, sa brkovima koji kao da poigravaju od ponosa i sreće. I ona pored njega, glavu uz glavu, mlada, očiju poput žeravica i osmehom stidljivim, ali radoznalim i punim iščekivanja. Okreće se i gleda je pored sebe kako spava stisnutih usana, ostarela i sa dubokom borom među očima, kao da neki teški teret nosi i u snu.

Gleda sliku na koju pada prva svetlost praskozorja – njegova Ivanka, jedino dete, njegov ponos i nada. Ali čak i ta ljubav kao da je nekako ohlađena, kao da je srce u grudima iščupano i ne šalje više nikakav trag radosti i vere u smisao života. Pomisao na onaj tren kada je čuo kako tiho govori sa majkom krivi mu usta obrasla čekinjavom bradom.

– Majko, otac je bolestan, mora da se leči.

– Nikada – tiho ali odlučno odgovorila je njegova Mileva. – Iz moje kuće nikada niko neće biti proglašen ludim. Nije on bolestan, samo je razočaran u život, umoran od muka i nemaštine. Takav je, takva mu priroda… I nema tu šta da se popravlja…

Od toga dana ne veruje više nikome. On zna da one stalno o njemu pričaju, pričaju i komšije i svi kada ulicom naiđe. I onaj seljak na pijaci pored koga svako jutro prođe, zna da ga ispod oka gleda i da nešto hoće od njega. Zna on šta… Možda da ga uhvate, zatvore, strpaju među rešetke, vežu ga, da belog dana ne vidi… A nema zašto, on je zdrav, ljudi su gadni. I ta njegova ćerka, čak i ona sa njima da šuruje i izda oca. Što dete može da ti napravi, ne može niko…

A njegov je otac bio srećan čovek, imao je njega, dobrog sina, poštovao ga je i sve za njega činio. Čak i kada je majka u jednom plaču rekla da je svoju ludu majku iz kuće pravo u smrt oterao, a on je istukao zbog dugačkog jezika, bio je na njegovoj strani. Tako se o babi Cveti nije smelo govoriti, zapišta mu u slepoočnicama.

Opet ga obavi neki memljivi mrak, kao da mu misli trule i raspadaju se na froncle i parčiće. Isti onaj koji mu se spustio kao ogoman teret na dušu otkad mu je otac napustio ovaj svet. Ostala je samo železničarska kapa, sa značkom koju je izlizao dodirujući je prstima.

Nije prošlo ni nedelju dana kada otac poče da mu se javlja. On se obradova i život mu se nekako učini lakšim. Popričaju kao nekad, prošetaju do pruge, dočeka sa njim vozove u tišini pa svako na svoju stranu. Al’ kad je jednom to rekao svojoj Milevi, da je svekar mnogo pozdravlja i da je dobro, ona ga pogleda razrogačenim očima pa se zaplaka stiskajući oči rubom marame. Njega to ošinu do dna srca pa odluči da to više nikada ne spomene povlačeći se u sebe i čuvajući svoju tajnu.

Jedne tople večeri pred oluju, kad se oblaci navukoše u sve ćoškove dvorišta i zatamneše svu prirodu, javi mu se i majka, prvo kroz šapat pa onda razgovetno, milujućim glasom, kao kad je bio dete. Setna pesma kao uspavanka potrese ga do dna srca. Požuri opet do vrbaka kao kad je bio dete, pa obalom sve do pruga kraj velike reke, koja kao da se pod potmulom grmljavinom sve umornije i tromije valjala svojim koritom.

Tako poče da živi u čekanju na očev i majčin glas koji mu blažiše samoću usred svih ljudi sveta. I sve je više bivao rasejan, dalek za svaku radost i smeh kojim su se ljudi oko njega smejali kao u nekoj daljini, drsko i u grimasama, podsmevajući mu se na reči koje nikako nisu htele da izađu iz njegovih usta, nejasne i zbrkane, iz razmekšalog uma poput blatnjavih baruština njegovog detinjstva.

Jednog jutra, kada je sve počelo da žuti i miriše na nadolazeće kiše, posle dugo vremena uzeo je novine sa stola da pročita šta se novo u svetu zbiva. Na prvoj strani, usred velikog članka o ratovima na drugom kraju sveta pronađe poruku od oca: Dođi k nama, vreme je. Ukruti se, osvrnu oko sebe, presavi novine i stavi ih na dno ormana, da ih niko ne nađe i otkrije njegovu tajnu. Ali reči kao izdajice počeše da naviru sa njegovih usana: „Vreme je, vreme je…“ i tako danima i noćima, kao ptice koje neobuzdano izleću iz njegovih usta.

Mileva poče da ga ispituje, glasom kao iz nekih bunarskih dubina. On odluči da je ne primećuje i usredsredi se samo na očeve poruke. I one počeše da dolaze: tog i tog dana, u toliko i toliko časova, na tom i tom mestu… Čuo ga je u radiju, televizijskim emisijama, u žamoru ljudi koji hodaju ulicama njegovog grada. I znao je šta treba da radi.

„Vreme je, vreme je“, mrmlja ustajući iz postelje dok rumen na istoku najavljuje novi dan i boji smrznuti sneg u krvave tonove. Mileva ga pogleda bunovnim očima, ustuknu i pridiže se načas, ali je neka tama u očima povrati na jastuk i ona opet leže sa još dubljom borom među očima.

On navuče na sebe odelo, obu cipele koje mu je Mileva glancala svako jutro, stavi mašnu i očevu železničarsku kapu i izađe iz kuće. Dočeka ga ledeno praskozorje, dah zemlje, sive i srebrnaste od mraza, i sunce koje se u purpurnim i narandžastim bojama dizalo u novi dan. On krenu odlučno zakrvavljenih očiju sa upornim šapatom na usnama, šuštavim poput tihog žubora potoka prigušenim ledom pravo ka tamnim prugama i teškim vagonima.

U jednom trenu korak mu zadrhta, pokoleba ga ona narandžasta boja svitanja i neki glas iz daljina, kao eho prvog plača njegove ćerke koja se rodila u isto jedno ovakvo svitanje. Ali očev glas sve nadjača i on sigurnim korakom krenu na dogovoreno mesto susreta.

Sat na železničkoj stanici otkucavao je tačno osam sati kada je lokomotiva hukćući i kloparajući ušla na peron. Zvižduk tačno u osam prože mu svaki damar i ugleda oca kako povlači pisak, nasmejan i mlad. Polete mu u zagrljaj da zauvek sa njim nađe spokoj, izvan sveta bola, patnje i sasušenih smežuranih misli.

 

Epilog

 

21. januar 2009. Jutarnje novosti

 

I. Z. (65) izvršio je samoubistvo jutros oko 8 časova skočivši pod teretni voz koji saobraća na relaciji Beograd – Stalać. Prema rečima mašinovođe, tragedija se dogodila kada je muškarac iznenada skočio pod lokomotivu na samom ulasku u železničku stanicu, kroz koju je voz samo prolazio. Iako je išao sporije, nije uspeo da ga zaustavi, a nakon tupog udarca mogao se samo naslutiti tragičan ishod. I. Z. je iza sebe ostavio suprugu i kćerku. Železnički saobraćaj je bio u prekidu do 10 časova.

 

 

 

 

 

0

Autumn tag Vol.2

jesen book naslovna

Dragi moji, evo još jednog malog osvrta na jesen i sve ono što nas u njoj čini srećnim. Za nekoga su to tople boje u koje se priroda zaogrne pre nego što nakratko zaspi, za nekoga filmovi, za nekoga knjige koje se tako dobro slažu uz šolju toplog napitka i meko ćebence. Meni sve to zajedno čini lepotu ovog godišnjeg doba, pa čak i kiša kad počne da dobuje po prozorima i svima nam se prispava.

Pred vama je 8 pitanja koje sam pronašla na blogovima ljubitelja čitanja i mojih odgovora. Pa da krenemo:

1. Koja ti je najomiljenija stvar u vezi sa jeseni?

Šuštanje opalog lišća kad po njemu hodaš i gacanje po baricama. Podseća na detinjstvo i neke davne bezbrižne dane.

19369617_10213612365369526_1937603974_n

2. Korice knjige koje te podsećaju na jesen.

Prva zbirka pesama moje drage Marije Bogičević Trag misli. Poezija topla, nežna, puna nade i lepote sveta koji je okružuje. Sa nestrpljenjem čekam da u rukama držim njenu novu knjigu.

jesen book

3. Koja knjiga te podseća na školske dane?

Imala sam najveću dilemu oko ove stavke. Budući da sam najveći deo školskih dana sedela zavučena u neki ćošak sa knjigama u rukama, i izbor je bio težak. Na kraju sam se opredelila za čuvenu knjigu Marka Tvena Tom Sojer i Haklberi Fin. Ne samo zato što je klasik dečje književnosti i nešto što bi svako dete trebalo da pročita, nego i zbog jednog događaja koji me podseća na nju.

Naime, u vreme kada sam je čitala, išla sam u peti razred osnovne škole. Tih dana na času iz predmeta domaćinstvo dobila sam trojku jer nisam bila spremna za odgovaranje. Bilo je to prvi put da sam dobila tako nisku ocenu i to me je mučilo danima. Kao tipična štreberka, osećala sam se kao da sam jednaka malim probisvetima poput Toma Sojera i Haklberija Fina i bilo me još više sramota.

Ocenu sam popravila, ali i naučila da ne treba toliko sebe da osuđujem ni kad dobijem nižu ocenu. Sve se u životu da srediti, što sam naučila u godinama koje su nailazile, u kojima sam postala sve samo ne štreberka 😀

jesen book4

4. Omiljena knjiga sa elementima strave ili knjiga za Noć veštica.

Bez sumnje knjiga Stivena Kinga Groblje kućnih ljubimaca! Sjajno delo majstora horora koje se čita bez daha dok se ježite od glave do pete. Scene poput mačka Čurča koji se vraća iz mrtvih, stradanje malog sina Kridovih, iskopavanje njegovog sahranjenog tela, groblje starih Indijanaca… ostale su zauvek urezane u moje sećanje. Iako sam gledala i film, moram da priznam da je čitanje mnogo upečatljivije i strašnije. Knjigu sam čitala na kompjuteru, pa i sada kada u toj sobi uveče ugasim svetlo, još uvek osećam jezu jer ne mogu da zaboravim te noći u kojima sam čitala ovaj nezaboravni roman.

GROBLJE-KUCNIH-LJUBIMACA-252x0-0000 vulkani.rs3879121229

izvor: vulkan.rs

5. Film koji te asocira na jesen ili tvoj omiljeni horor.

Film Duhovi u nama, ili u originalu The Others, sa maestralnom Nikol Kidman u ulozi samohrane majke čija su deca alergična na sunčevu svetlost pa ogromna stara viktorijanska kuća u kojoj žive mora uvek da bude u mraku. Kada je deca konačno ubede da čuju i vide duhove, i ona sama će obratiti pažnju na njih. Međutim, neočekivani obrt na kraju doprineo je da ovaj film bude jedan od mojih najomiljenijih. Naravno, uz jezovite fotografije ljudi koje su pokazatelj da više nisu na ovome svetu… :O

jesen the others 2001timeout.com

Film “The Others” iz 2001. (izvor: timeout.com)

6. Kojim novim izdanjima se raduješ ove jeseni?

Budući da je Sajam knjiga skoro pa završen, na njemu su se pojavila mnoga izdanja koja će obeležiti ovu jesen. Moglo bi se reći da će se tu naći za svakoga ponešto.

Zbirke poezije koje bi mogle da vam obeleže ovu jesen su Baždarena Zvjezdane Čagalj, Insomnija, bele noći Zorana Bognara, Pion sa margine Stefana Kirilova i Mijazme Nemanje Stanojevića.

Danas tako popularno mešanje fantastike sa stvarnošću naći ćete u sjajnim romanima Nataše Vajić Sudbina strijelca, Martine Milosavljević Slobodna i Snežane Glidžić Zavet iz davnina.

A interesantne životne priče otkrićete u romanima Zorana Bežanovića Pogrešna meta, Nikole Đokića Vilin konjic, Danijele Jovančić Petoparci, Dragane Bečejski Cvetković Panuka, Jovana Z. Ostojića Leve pritoke Drine i Zorice Mišić Beli most.

I da ne zaboravim, dinamični politički triler Neše Popovića Šonerija Drugo carstvo biće prava poslastica u hladnim jesenjim danima.

 

 

 

7. Koje nove filmove najviše želiš da gledaš ove jeseni?

Već neko vreme dala sam sebi zadatak da odgledam sve Hičkokove filmove, tačnije sve one koje još uvek nisam, a ima ih zaista mnogo. Uz jednog od najpoznatijih i najcenjenijih reditelja svih vremena, ova jesen će biti veoma zanimljiva.

jesen dama koja nestaje 1938 wiki

Film Alfreda Hičkoka “Dama koja nestaje” iz 1938. (izvor: wikipedia.org)

8. Tri knjige koje su obavezno štivo za ovu jesen?

Za kraj sam ostavila tri romana različitog žanra, ali u svojim kategorijama čitanih i vrlo zanimljivih. Prvi je najbolje delo Frensisa Skota Ficdžeralda Veliki Getsbi, drugi Odmazda majstora trilera Ju Nesbea i treće romantika – roman Džulijet Nika Hornbija. Kako su mi se dopali, pisaću, o tom potom.

jesen book2

Toliko od mene za ovaj put. Nadam se da sam vam u svom tekstu dala zanimljive predloge vezano za čitanje knjiga i gledanje filmova i da ćete i sami umeti da stvorite sebi lepu i spokojnu jesen. :*

jesen

izvor: pixabay.com

 

 

 

2

Roman „Slobodna“ ili Martinina igra stvarnosti i snova

martina

Da li ste nekada pomislili kako bi izgledalo kada bi se vaši snovi prelili u javu? Ali ne oni lepršavi, puni sreće i radosti, nego oni tamni, koji izviru iz najdubljih ćoškova podsvesti.

Lola Novaković je dvadesetčetvorogodišnja devojka, kao i mnoge druge Beograđanke samostalna, moderna, okružena ocem i bratom koji je beskrajno vole. Međutim, ona je po jednoj stvari drugačija od svih ostalih – ona sanja san koji se iznova i iznova nastavlja. U njemu vidi jednu izmišljenu zemlju tridesetih godina prošlog veka u kojoj živi Hana, vršnjakinja koja je po svemu slična njoj. Kada san počinje da se prepliće sa stvarnošću, neće se samo Lola zapitati gde je granica između jave i snevanja, između zdravog i sumanutog, realnog i onostranog, zapitaće se i svako ko ovu izuzetnu knjigu uzme u ruke i počne da je čita.

Autorka Martina Milosavljević se u svom romanu uhvatila ukoštac sa veoma zahtevnom temom mistične igre stvarnosti i snova upakovavši je u dinamični psihološki triler, popularni žanr svetske književnosti zbog kojih čitaoci sve one koji se odvaže na ovakve priče šalju na prva mesta top lista pročitanih knjiga. Uhvatila se ukoštac i napisala napeto, dinamično delo koje će neizvesnošću, misterioznošću i uzbudljivim obrtima zasigurno osvojiti srca čitalaca koji neće moći da se odvoje od njega sve dok ne pročitaju i njegovu poslednju stranicu.

Međutim, nije samo žanr koji je Martina izabrala njen adut. Naprotiv, tehnika koju je pri stvaranju upotrebila ukazuje na izvanredno rešenje za prikaz ove neobične priče. U dva vremenski odvojena narativa razvijaju se dve fabule, izgrađuju dva lika, Lole i Hane, ispisuju stranice dva prostora, jednog izmišljenog a opet tako prijemčivog u svojim realističkim opisima Haliflurije i njenih stanovnika koji žive mirno i skromno sve dok im misteriozne smrti ne uzburkaju živote. Nasuprot njima sa stranica oživljava Beograd u današnjici, pun živopisnih slika, boja i daha velikog grada u kome se na tipičan modernistički način provlači nit otuđenosti, izgubljenosti i nemoći čak i među mnoštvom ljudi kao i okretanje sebi i svom unutrašnjem životu zbog bežanja od stvarnosti. Dva dela naizgled nespojiva a zapravo tesno priljubljena i jedan bez drugog gotovo i da ne mogu.

Detalji na koje nas autorka usmerava, koji nas poput krupnih kadrova filma uvode u život junakinja, čine da se i sami osećamo kao da smo deo priče, uvučeni u ispreturanu radnju u kojoj i sami znamo da nam nedostaju informacije da bismo sve shvatili, ali strpljivo čekamo kraj i razrešenje ove neobične igre iluzije i zbilje. I svega ovde ima – tajanstvenih buketa belih ruža, leševa na obali, mirisnih aroma čajeva, najlepših ženskih haljina, pretrpanih beogradskih hostela, vrisaka i gubljenja svesti, neobičnih likova koje samo san može da iskrivi i izobliči, ustajalih soba punih goblena i jezivih lutaka… Kao da su se na jednom mestu sakupili Stiven King, Dejvid Linč, Denis Lehejn, Alfred Hičkok.

Pa ipak, možda je najbolji segment romana upravo onaj koji kao senka prati svaku stranicu – frojdovski sagledana simbolika snova koja se kao čvrsta nit prepliće sa svakim Lolinim danom detinjstva i mladosti, čvrstom rukom autorkinom vođeni postupci bežanja od svojih najdubljih strahova i nesigurnosti, strepnje od gubitka razuma, raspetljavanja čvora kroz bolnu ali efikasnu psihoanalizu i konačnu istinu da se odgovori na sva pitanja kriju u nama samima.

Ovaj roman zbivanja neće vas samo držati u konstantnom uzbuđenju i strepnji da su glavni likovi na stalnoj ivici propasti, niti da ćete najmanje sumnjati na one koji su zapravo najzlokobniji. Uz njega ćete doći i do nekih životnih istina – da je čvrsto povezana i snažna porodica osnova svake sreće; da ljude koji nas najviše zaslužuju obično primetimo poslednje; da ćemo tek kada zavolimo sebe postati nepobedivi za svaku životnu raskrsnicu ali i slobodni da ostvarimo sve što poželimo.

Uz ovakvu radnju, dinamičnost i mudre poruke knjiga koja je pred vama može samo da vas osvoji naprečac. Ništa manje ni ne zaslužuje.

8

Šaputanja sredokraće

landscape-2090495_960_720

Vojvođansko selo drema na vrelom avgustovskim suncu. Nigde žive duše po sokacima i poljima u usijano popodne koje se valja po krovovima. Čak ni pasa lutalica nema, kao da su ih zraci koji biju sa neba i čine da sve što diše pluta u izmaglici svetlosti oterali u skrivene hladovite kutke.

Ali iako sve ćuti, iza visokih ograda i zatvorenih kapaka oseća se život. Samo jedna kuća u blizini crkve stoji nema, kao ukleta, pa se iza njenih oronulih prozora slute gluvi odjeci i paučina. To je kuća Krstanova, od koje jedna stara žena koja tuda prolazi okreće glavu i nabira čelo kao da joj neka senka prelazi i zatamnjuje oči.

Nekada je ona bila samo jedna od čvrstih karika u lancu seoskih šaputanja. Čvrsto sraslo tkivo predvečerja na drvenoj klupi na raskrsnici sela, sve dok zvono na crkvi prekoputa ne odbroji taman toliko da se velika vrata kuća ponovo zamandale. Predvečerja u kojima se izlazilo iz svojih dvorišta da se odahne od vrelog sunca, razmeni pokoja priča i pretrese ima li šta novog kod pridošlica koji su malo-malo punili selo sa svojih dalekih krševa i donosili običaje koji su dočekivani s tihim podozrenjem.

I nisu te stare žene ništa neobično u srpskoj seoskoj sredokraći. One su vredni beležnici svih zbivanja, i radosti i nedaća, izvidnica koja dopušta da se sve dogodi ali ništa dugo krije. Naizgled predusretljive i gostoljubive, zapravo su vrlo radoznale. Naizgled zabavljene svojim poslom, najradije u mislima vire preko visokih ograda i zatvorenih prozorskih kapaka.

Šaputanjem, kao najmoćnijim oružjem, one doznaju, slute, pitaju se, isteruju stvari na čistinu. Kad negde zapne, uvek se nađe neka na isturenoj međi seoskog života kojoj ništa ne može da umakne. Tako naslućuju događaje od njihovih začetaka, razgolićuju ih, prate im razvoj i uživaju u novim, pa makar i izmaštanim pričama. I tako se kotrlja dan po dan, obojen tihom podmuklošću, nemuštim jezikom, prodornom snagom koja liči na moćnu reku koja potkopava obalu.

Tako je načet i temelj Krstanove kuće. U jedno toplo predvečerje kada su se sakupile žene na raskrsnici sela i ugledale njegovu mladu nevestu koja tiho zatvara velika vrata i spuštene glave prelazi sokak zamajana nekim svojim poslom.

– Eno Danice snaša Đurđevkine. Evo već druga godina, a iz kuće im se plač deteta ne čuje – reče tiho najstarija od njih. – Tu nešto ne valja.

Zaklimaše glavom sve ostale. Odgledaše za njom, njenom sitnom prilikom koja se brzim hodom udaljavala.

– Došla izdaleka. Tamo se devojke, kažu, po rumenim obrazima biraju, da su drusne i jake. A ona sva nikakva, žuta kô vosak. Baš se snaša Đurđevka odmenom zakitila. Bar da ima novaca, nego sirotu je Krstan uzô – prošaputa jedna s kraja drvene klupe.

Ostale se složiše i zamisliše. Nekada se znalo ko je od čije kuće, a sada, sa svim ovim pridošlicama, nikad se ne zna. Sve je to mačka u džaku postalo.

Na kapiju izađe i snaša Đurđevka. Ugledaše je žene pa je povikaše.

– Dobro ti veče, Đurđo. Evo baš tvoju Danicu vid’li, pa pričamo. Čudo ona još ne rađa… Krstan tvoj visok, lep, snažan, mlad. Kud od ovoliko naših devojaka baš nju nađe? Da vam nije jalovica u kuću ušla…

Preko snaša Đurđevkinog lica pređe senka kao oblak preko sunca. Pade joj na dušu žeravica koja je zapretana već dugo tinjala. Pogodiše je reči pravo gde treba i otkriše na licu najskrivenije slutnje.

– Ne znam – poče da muca. – Biće, sve se nadam.

– Biće, biće – rekoše žene. – Za Krstana mi ne brinemo.

Zaboravi snaša Đurđevka gde je pošla i brzo se vrati u kuću da zaustavi lupnjavu srca, potmulu kao grmljavina koja najavljuje veliko nevreme nad vojvođanskim žitnim poljima.

Zatvori vrata i nasloni se na njih sva uzdrhtala, da se pribere i povrati od stida jer sve ono što i sama misli sad celo selo priča. Udahnu duboko i odlučno krenu da potraži sina. Nađe ga uz ambar gde prebira po klipovima kukuruza žutim kao zlato, da odnese i namiri svinje.

– Sine, dođi – pozva ga. – Pusti sada to, hoću nešto s tobom dok smo sami. Majka ti mora nešto kasti.

Krstan, visok i stasit mlad muškarac, okrete se k majci i kao da ga u njenom tonu nešto hladno taknu blizu srca. Ćutke, s veđama koje se same nekako čudno spustiše, pođe za njom na trem da čuje tu važnu priču.

– Sine, sve ’oću ali ne mogu više ćutati. Sada moram kasti, više kud nemam. Sine, vreme je da decu imaš, a žena ti ne rađa. Selo već zucka, a ja se isto pitam. Sine, sa kućom bez dece nećeš stići nigdi. Zar ovol’ki salaš raskućiti, kako ćeš sam živiti? – zaplaka se snaša Đurđevka.

Sin ćuti natuštenih veđa, kao da i sam muku u sebi nosi, ali sada kada je sve isterano na čistac, postalo je nekako opipljivo bolno, kao rana zasečena uzduž pa se razjapila i pulsira u ritmu damara srca.

– Biće, majko – procedi kroza zube.

– Kada, sine? Već dve godine ima kako si ženu doveo a čija je znao nisi. Došla, bestraga joj bilo. Rekla da joj niko ostô nije. A ti mekog srca pa poverovô. A ko zna od kakve je porodice, da li su bolovali, da li su od snažnijih i kršnijih ili tek onako, da podmetnu svoje pa da se siroto u našu bogatu kuću privuče… Možeš ti nju voliti kol’ko ’oćeš, ali ona za tebe nikad nije ni bila. Majku poslušaj…

– Kako ću je, majko, oterati? – promumla Krstan s nekom čudnom tišinom u glavi, koja kao da poče da se zgušnjava.

– Kako moraš, sine. ’Oćeš kao paor Laza da završiš sam, bez kučeta ni mačeta? Samo njegovu kuću vidi pa eto šta te čeka – dovrši majka i zaćuta čim se snaha pojavi na vratima.

Danica oseti da se nešto tamno spustilo na kuću u kojoj je sa mužem dve godine srećno živela i odjednom oseti kao da zalazi u tuđ dom pa požele da na vrhovima prstiju prođe neopaženo i da je ne vide i ne upitaju šta tu traži.

I zaista, beše to poslednji dan u Daničinoj duši koji je poput leta bio plamen od samih crvenih cvetova sreće. Od tog dana Krstan se zatvori u svoju dušu a kuća postade puna tmurnih, bledih senki i zgrušane svetlosti. I njene oči postaše tamne, nekadašnje vrelo zlato stegoše crne ivice. Svekrva se sve češće gubila iz vida, kao da ih ostavlja da neku svoju priču ispričaju do kraja, ali Krstan je samo ćutao.

Ali jedne noći, kada se u vazduhu već osećala oštrina prvog mraza, a Danica ponovo nije objavila da prinova stiže, Krstan prelomi u sobi punoj mirisa rakije i duvanskog dima. Povika očajno i gnevno, zamućene svesti i srca i otera ženu od kuće.

A ona, drhteći od stida i hladnoće, samo u kratkom kaputu i sa jednom malom torbom u kojoj je jedva nešto uspela da ponese pred njegovim zakrvavljenim pogledom, izađe u gustu tmurnu tamu i vlagu koja joj se lepila po licu i kosi. Ne znajući kuda će, krenu na kraj sela prateći blede trake večernje svetlosti.

Narednog jutra prolomi se vest – Danica sa paorom Lazom napustila selo. Žene se uznemiriše i pomahnitaše. Zabrinuše se kako ništa nisu primetile. Zar da im ta ljubavna priča promakne? I kako je ona to vešto sakrila! Veštica jedna! Neke donesoše vest da je Krstan najurio jer je saznao za njeno neverstvo. Neki javiše da je našao u spavaćici u Lazinoj kući i pretio da će ih oboje pobiti pa da su zato bezobzirce pobegli iz sela.

Snaša Đurđevka sinu saopšti vest. On je sasluša mamuran i obamro od jeze prethodne noći pa kad se otrezni, puče mu pred očima bruka koja ga pred selom čeka. Ostade rešen da ne izlazi iz kuće i potonu u opasno kuckanje u slepoočnicama i pogled uprt u jastuk na kom se još video otisak Daničine glave.

Posle dva dana prolomi se nova vest – paor Laza se sam vratio u selo. Ona zaglunu Krstanove uši, pa skoči kao lav kome se vrata na kavezu naglo otvoriše, zgrabi staru očevu pušku i krenu da spere ljagu i osveti svoje ime. Trčeći kao bez duše, upade u dvorište i uperi cev pravo u paora Lazu koga zateče na vratima.

– Krstane, prijatelju, spusti pušku. Nisam kriv. Našô sam je u svitanje u svojoj kotobanji, sakrivenu i promrzlu u kukuruzi. Samo sam je odveo do grada i dao nešto novca da se snađe, žao mi je bilo…

Krstan ne ču ni pola od onoga što je rečeno. Ono kuckanje u slepoočnicama postade jako kao kad zvona crkve zaglunu zgrušanu letnju žegu. Kad vide Lazu kako krvav leži na svom pragu, spusti pušku i ode kući da čeka da ga stigne pravda.

Toga dana u selu je vrilo. Ambulantna kola odvedoše ranjenog paora Lazu, a milicija Krstana. Žene su, umotane u šalove i pokrivenih glava jaukale nad sudbinama koje je jedna žena ispreturala i rasparala.

*                  *                  *

Posle tri godine vrati se Krstan u selo, nakon što je svoj dug odužio društvu i našao mir u dugim danima premišljanja i preispitivanja. Prvo što ugleda beše paor Laza koji hramajući prođe pored njega. Pogleda mu jednu kraću nogu, uspomenu na ono mutno jutro, i sa veđama koje se nanovo spustiše nastavi put kući.

Tamo ga dočeka jeka nepoznata njegovom uhu. U susret mu pođe paorka, obla i jaka, sa dva deteta koja su se krila iza njene suknje. Pruži mu ruku predstavivši se kao Grozdana i reče da je održavala kuću i okućnicu snaši Đurđevki dok je bila živa, ali je i negovala do poslednjeg dana kada je dušu ispustila na njenim rukama. Na Krstanov pogled koji obori na njenu decu koja su ga gledala opreznim očima, reče mu da je udovica i da je snaša Đurđevka sa decom primila a neka sada on sa njom odluči šta će.

Krstan se osmehnu i odluči da sve što sa Danicom nije imao, dobije sa Grozdanom. Učini mu se da ga majka i sa neba gleda i pazi. Pomisli tada da život ipak može da bude lep.

*                 *                 *

Nad vojvođanskim selom spušta se suton i skuplja vrelinu kao rukom rasipajući noć koja očas padne da rashladi izmučenu zemlju. Stara žena u crnom seda umorno na klupu prekoputa crkve dok se ostale polako sklanjaju da i za nju ima mesta.

– Eh da znate šta ću vam kasti…

Ostale načuliše uši.

– Moja Mara u palanci vid’la Danicu snaša Đurđevkinu sa blizancima. Lepo izgleda, kaže.

– Pa to znači, nikada do nje nije ni bilo. Krstan znači nije mogô… – zašumori šaputanje kao zvuk vetra u lišću topola. – A što je oterô, a što je i Grozdanu sa onim njenim siročićima oterô… – ubrza se zvuk. – A što su ga jednog jutra paori nasred puta našli i što je kuću praznu ostavio…

– Da se mi o Đurđevkinu kuću ogrešili nismo? – zapita jedva čujno stara žena u crnom.

Dočeka je tajac. Šaputanje zamuknu. Kao po dogovoru raziđoše se svaka svojoj kući korakom sporim, staračkim. Iza njih ostade samo tišina i miris pokošenog sena.

 

 

 

 

 

 

 

 

2

Onaj pravi

earring-2591496_960_720

– Jel’ misliš da grešim ako pristanem? Al’ iskreno sve kaži, ne štedi me, molim te…

Gleda me širom otvorenih očiju i kao da suspreže dah dok čeka da joj odgovorim. Mislim se stariji je (mada nije ni ona baš u cvetu mladosti); komplikovana mu je situacija (a njena samo za nijansu bolja); mogao bi da je povredi (mada ima i ona iza sebe istoriju slomljenih srca).

A oči joj gore kao žeravice dok o njemu priča glasom punim topline i zvonkog smeha, i sva blista, a lice joj došlo kao od porculana. Baš je lepa, pomislih, dugo je nisam ovako pažljivo pogledala. I nema više one prožimajuće sete i bezvoljnosti, ma nimalo, dok vadi sve stvari iz ormana i po ko zna koji put bira šta će da obuče. Dok ispred ogledala namešta kosu, opet vidim onaj gimnazijalski osmeh, za koji sam mislila da se davno upleo u neke tuge i pregažene godine.

A šta ako je on stvarno za nju onaj pravi? A šta ako je to onaj trenutak kada ljudi ostavljaju sve svoje spaljene mostove i idu u susret nekim novim, čvršćim i postojanim? A šta ako je njena sudbina baš pored njega? I kako ja da znam šta će biti sutra, za godinu-dve? A samo jedna moja, dobronamerna, a ipak nepouzdana, prijateljska reč može da iskrivi ovo od ozarenosti zažareno lice.

I ko sam ja da odlučujem ko greši, a ko ispravno postupa? I ko sam ja da predviđam budućnost? I ko sam ja da krojim i param nečije sudbine? Ko sam ja, kada sam i sama u životu umela da se izgubim u lavirintima naizgled promućurnih odluka.

– Pristani, probaj, a vreme će dati sve odgovore – rekoh s osmehom i utopih se u njenu zaraznu sreću.