5

Moja novosadska ekskurzija

ns

foto Katarina Ostojić

Dok kiša dobuje po mom prozoru, gledam u noć i prebiram u glavi sve što se dogodilo tog dana. Nezaboravnog dana. I kad bih htela, znam da nikada ne bih mogla da ga tako savršenog ponovim…

…Pripreme za odlazak u Novi Sad započele su još dva meseca ranije. Rekao bi neko, preterano. Ali kako za koga.

Kada je taj događaj počeo da se približava, i pripreme su postale opsežnije. Nas pet (Miroslava, Zorica, Olja, Slađa i ja) sa njima je započelo još nedelju dana ranije. Pitate se što? Ako nam je ceo jedan dan trebalo da se dogovorimo da li ćemo ići autobusom, vozom ili automobilom, a još jedan gde i kada ćemo se naći da bismo uopšte pošle, onda to ne bi trebalo da vas čudi. Mi smo vrlo temeljne žene.

Kada smo se to jutro sve međusobno probudile, ostalo je samo da se obmotamo dobrim raspoloženjem i krenemo. Uprkos promašenoj vremenskoj prognozi da će biti ‘ladno pa su se mnoge skuvale. Ja sam, od rođenja praćena vrućinom u sebi, krenula polugola. Ovaj put, na svu sreću.

Čim smo se našle, videlo se da će dan biti uspešan jer je svaka od nas rešila da tako i bude. Novosadska avantura je mogla da počne. Da li što sam popila dimigal (lek protiv mučnine u vožnji) ili što sam odmah po kretanju opalila glavom u krov Slađinog automobila, tek meni je cela ekskurzija od početka zaličila na jedan divan san.

Pevalo se u kolima, ali ne one tinejdžerske “U tunelu usred mraka sija flaša od vinjaka…” nego domaći i strani hitovi, tek koliko da pokažemo dobar ukus i glasovne mogućnosti. Slađa nam je usput skretala pažnju na znamenitosti, poput odistinskog turističkog vodiča, a mi smo uživale, pomalo otrcavale i smejale se dok nam je kosa lepršala na vetru zadnjeg sedišta auta.

blog ns titelski breg

foto Jelena Dilber

Nismo zanemarile ni prirodne lepote Titelskog brega, pa ni malo fotografisanja starog đerma. Dobro, neki su to koristili kao puš pauzu, ali važno da su svi bili zadovoljni.

blog ns djeram

foto Jelena Dilber

Iako smo u Novi Sad stigli sa zakašnjenjem, to nam nikako nije pokvarilo ugođaj. Dočekala nas je naša domaćica Katarina širokog osmeha pa su poljupci prštali na sve strane. Bila je tu i lepa Suzana, sa kojom smo se takođe upoznali prvi put, a imali osećaj da se znamo sto godina. Delili su se pokloni, ljubopitljivo smo se gledali i upoređivali sa utiscima iz dotadašnjeg virtuelnog prijateljstva.

20708372_10209931736310380_9018570160842018536_n

foto Slađa Kručičan

A onda smo uronili u Novi Sad. I njegov čuveni restoran Novosađanin, u kome je možda bio i nanezaboravniji deo našeg sjajnog dana. U šarenilu i hladu velike bašte, okupile su se novosadske, niške i beogradske blogerke i umetnice da pokažu da nas ne spaja samo ljubav prema pisanju i čitanju, nego i prema druženju i da i žene umeju da naprave odličan spoj, čak možda i lepši od izvikanih muških opuštenih druženja.

nsblogsb

foto Suzana Bogdanović

Moram da priznam da sam sa velikim interesovanjem čekala da upoznam moju koleginicu adminku Merimu – lepršavu i očaravajuću Majsku i jednu od mojih najomiljenijih spisateljica Veru, čiji se tekstovi čitaju kao mala književna dela, a ne kao tekstovi na blogu. Pa kad su se još pojavile Negoslava i Lela, cela ekipa je postala zaista VIP. Ovaj put nemam dilemu da to i napišem. 🙂

Da sve bude savršeno nezaboravno, pobrinuli su se i neki sporedni likovi. Konobarica u Novosađaninu nas je dočekla u vidu ženskog Taška Načića iz predstave Radovan III. Jedino što nas nije psovala, ali sve ostalo je bilo odsečno i pomalo suludo, pa pola od onaga što je trebalo da se posluži nije moglo iz nekih neobičnih razloga tako da je i sama usluga postajala kao da smo upali u neki Tarantinov film. Samo je još falilo da se ostali gosti pretvore u vampire i Salma Hajek zaigra na stolu (oprostite mi na mislima, ipak sam bila na dimigalu). Ali, ako ste mislili da nas je to pomerilo u našem provodu, grdno se varate. Nama je to bilo beskrajno interesantno tako da smo sa zanimanjem jedva čekali šta će sledeće mlada vredna konobarica izvaliti. Ama baš ništa nije moglo da nas pokoleba u sjajnom provodu.

Kada smo posle odličnog roštilja, koji je valjda požrtvovana konobarica sama okretala dok nam je u isto vreme nosila stolove i seckala salatu, odlučili smo da nastavimo dalje – pravac Petrovaradinska tvrđava da po preporuci dragih Novosađanki probamo najlepše krempite u gradu.

blognssb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo se razdvajali po dremljivom Petrovaradinu, koji smo svojim smehom i vriskom budili iz uspavanosti i peli se na tvrđavu odakle se pružao sve lepši i lepši pogled, do rasula nije došlo.

ns blog

foto Zorica Paunović

ns blog1sb

ns blog2sb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo delovali kao raspojasano odeljenje maturanata kome nedostaje čvrsta ruka iskusnog razrednog starešine. Ali, nije bilo zameranja, pogotovo jer su baš tada nastale najlepše fotografije sa naše ekskurzije.

ns blog3sb

foto Suzana Bogdanović

ns blogzp

foto Zorica Paunović

 

ns blog5sb

foto Suzana Bogdanović

I u restoranu Terasa, sa koga puca pogled na ceo prelepi Novi Sad i “Pijani sat”, simbol ovog gospodstvenog grada, vodile smo glavnu reč i spojile stolove rešene da nam ništa ne pokvari ovaj savršeni dan.

ns blog4sb

foto Suzana Bogdanović

Iako je sa severa već grmelo i nebo bilo modro kao na mojim talentovanim crtežima likovnog u mlađim razredima osnovne škole.

I baš tako, nije nam ga pokvarila ni kiša, ni bežanje pod tendu, ni jurnjava za taksijem ne bi li svi koji je trebalo stigli na autobus. Krempite su bile očaravajuće slatke i mirisne, a još lepše su bile jer se deset žena okupilo da ih uz smeh i prisnost podeli među sobom.

blog ns jeleni

foto Jelena Dilber

Kada se približilo vreme za polazak, zagrljaji i poljupci su se umnogostručili. Kao da smo želele da sačuvamo još malo tog divnog dana, koji, kao i sve što je lepo, ipak mora da se završi. Mahali smo i krenuli put kući sa osećajem da je bilo još toliko toga da se ispriča jer, kao što znate, ženske teme su uvek neiscrpne…

… I još sam kraj prozora i smeškam se dok se podsećam nekih trenutaka. I jesam umorna, ali mi se ne spava. Valjda od uzbuđenja i utisaka koji mi se roje po glavi. Čekam slike da vidim da li je bar jedna fotografija uspela da uhvati treperavi duh žena koje su nakratko ostavile sve svoje brige daleko od sebe i srele se da se napoje pozitivnom energijom, smehom i srećom. I spoznajom da im je, nekima omraženi, Fejsbuk doneo iskrene i prave prijatelje i nepomućenu radost bar u jednom danu života…

ns4blog

foto slučajni prolaznik sa Oljinog telefona 🙂

 

 

 

 

8

Letnji raspust

clouds-1838927_960_720

izvor: pixabay.com

Zatvorenih očiju puštam da mi vetar miluje lice. U hladu bagrema, sakrivena od jakog sunca, ležim i čujem samo svoje disanje i šuštanje visoke trave. Otvaram oči i gledam oblake kako se klobučaju na nebu tako plavom da mi se sva duša puni njim. Baš je, bre, život lep!

Juče mi se završila škola i ne znam kako da obuzdam taj osećaj nemerljive sreće. Dva i po meseca letnjeg raspusta i sve kako samo ja želim, ej! Pa pući će mi duša od radosti…

Odjednom neki koraci. Seda neko pored mene i gleda tužno u iste one oblake koji nečujno hodaju po nebu.

-Hej, došla si da se pozdravimo? – gledam svoju najbolju drugaricu Natašu polusklopljenim očima.

-Mhm – jedva mi odgovara.

-Šta ti je? Što si neraspoložena? Ideš na more celo leto, a tu si sva nikakva!

-Ma nisam… tako eto…

Poljubi me ovlaš i reče ćao. Posle par koraka čujem iza leđa:

-Hoćeš da te zovem da mi kažeš da li je sa nekom drugom dok ja nisam ovde?

-A pa to je? Joj, šta ću ja bez tebe, Nataša! – ustajem i prilazim da je zagrlim snažno, da ne bude tužna. – Pa naravno, paziću ja na sve, ništa ti ne brini, neće smeti oko da otvori, bre!

-Brzo će da prođe ovo pa sam ja tu – kaže dok joj suze vise na trepavicama.

-E pa nemoj brzo, onda će i škola da počne – ljubim je da pukne.

Opet ostajem sama pod bagremom. Al’ imam još jednu brigu – kako da nateram dečake da me puste da branim na goliću. Dok je Nataša bila tu, branile smo svaka na svom. Sad kad ode, i ja ću dobiti šut kartu. O bože, kako su dečaci nekad strašno dosadni! Već znam i ko će prvi da se buni. Da, da, neki su i užasni…

Evo ih, nema više meni plandovanja kad viču kô magarci. Opet se dele da igraju fudbal na goliće i opet se koškaju ko će da ide po loptu.

A među njima i ON. Bože, kakve su mu samo oči! Plave kao ovo nebo što ne mogu da prestanem da gledam. U stvari ne, sad kao da su zelene, ili ipak plave… Moram da prestanem da blenem u njega. Ako me drugi vide, zezaće me celo leto. Al’ to su dečaci, oni, hvala bogu, ne vide ništa.

– Ja ću da budem na goliću – kažem.

– Ne može! Nataša nije tu, ni ti više ne možeš da braniš – kaže najužasniji.

– Ma nemoj! Naći ću neku drugu devojčicu pa ćemo opet da branimo.

– Ma neka – smeje se zlurado – kad vas napucam loptom na golu, neće vam više ni pasti na pamet da se muvate gde vam nije mesto.

– To ćemo još da vidimo ko će koga da napuca! – ratoborno ću ja.

Dok se ja ovde prepirem, one plave oči se pobiše sa jednim koji treba da donese loptu. Svi ih razdvajaju, a ja ništa ne mogu da vidim, svi su za glavu veći od mene. Al’ to mi nije nikakva prepreka. Proguram se između njih da odbranim plave oči.

-Ne diraj ga ti, jesi čuo! – zacičim na kavgadžiju.

Svi odjednom nemi. A plave oči me gledaju i ne trepću. Dok osećam da crvenim do ušiju, smišljam kako da zabašurim ovaj ispad.

-Dajte, ljudi, da igramo fudbal! Šta se svađate? – pravim se nevešta.

Ništa od fudbala. Gurkaju se, koškaju i odoše da piju vodu i uzmu flaše da se prskaju.

Vraćam se pod bagrem da smislim kako da ostanem na golu i celo leto gledam one plave oči.

 

Epilog

Tog leta sam na moru tražila od roditelja da mi kupe fudbalsku loptu. Ispunili su mi želju krsteći se kao na još jedan moj pubertetski hir. Nisu imali pojma šta će mi, al’ ja sam znala. Sa loptom koja je bila neophodna i ja sam uvek imala mesto na goliću.

Nataša se tog leta na moru zaljubila u potpuno drugog dečka i zaboravila onog koga je trebalo da nadzirem. Dvanaest godina kasnije postala sam joj kuma dok je bila najlepša mlada na venčanju sto parova ispred Skupštine grada.

A plave oči? Za njih sam se udala osamnaest godina kasnije. On i dan-danas tvrdi da smo se tog dana upoznali, a ja znam da nije u pravu. Tog dana je zapravo on mene prvi put primetio. A posle toga sam se ja potrudila da me više nikada ne ispusti iz vida.

 

Eto kako su dečaci naivni. A ponekad je dovoljno samo imati srce i jednu fudbalsku loptu pri ruci…

 

2

Braća

 

brothers-457234_960_720

izvor: pixabay.com

Mesto zbivanja: Ada Ciganlija

Dva dečaka, jedan stariji i jedan prilično mlađi, sede na peškirima. Braća.

Mlađi poput nekog raždžakanog vrapčeta, čije očice jedva uloviš da trepnu, gleda u starijeg brata kao u ikonu. A ovaj ga stalno otresa, kao dosadnu mušicu.

Mlađi mu se stalno obraća, priča, nemiran kao čigra, i stalno krivi glavu kad mu ovaj nešto kaže, baš kao vrabac kad nešto važno gleda i sluša.

Stariji prevrće očima, dosadan mu mlađi brat ko stenica, rado bi ga se otarasio, ali izgleda da mu je poveren na čuvanje.

Uđoše u vodu. Mali bi da ga prati, ali nije baš vičan u plivanju, pa kad ovaj otpliva dalje, on ostane u plićaku da se brčka, ali ga ne gubi iz vida. I kao da odahne kad se ovaj vrati.

Odjednom će stariji:

-Eno ga fotograf na plaži. Sad ću da se slikam sa magarcem.

-Gde, bato, gde je magarac? – ushićeno će mali i izviruje očicama oduševljeno.

-Eno, tamo – pokazuje mu prstom.

-Ali ja vidim samo čiku sa aparatom, a ne vidim magarca – zbunjeno će mali.

-Pa, da, ja ću da se slikam s tobom. To će biti moja slika sa magarcem – reče stariji brat i zaceni se od smeha dok pljeska rukama po vodi.

Mlađi ga pogleda zbunjeno. Pa raširi očice i osmehnu se dobroćudno, da ne razočara brata.

❤ za svu mlađu braću i sestre. I ja sam jedna od njih.

3

Bookchallenge 2017: Al’ se nekad svašta jelo baš

hrana poc

Odgovarajući na zadatke čitalačkog izazova, povremeno naiđem na neke knjige koje inače nikada ne bih pročitala. U saznanju da još više istražujem neke oblasti koje mi ne deluju interesantno na prvi pogled, imam osećaj da dostižem najveću vrednost ove „igrice“.

Ovoga puta sa zadovoljstvom mogu da kažem da sam ispunila zadatak i pročitala knjigu o hrani. Tako mi je, zahvaljujući ljubaznim bibliotekarkama Biblioteke „Milutin Bojić“, pod ruku došla Evropska kultura hrane sa podnaslovom Povest ishrane od kamenog doba do danas, koju je napisao Gunter Hiršfelder. I opet ponavljam, verovatno je u drugim okolnostima nikada ne bih pročitala. A bila bi šteta.

Ovaj nemački kulturalni antropolog i folklorista prikupio je impozantnu količinu informacija, izvršio opsežno istraživanje i dao presek ishrane od ljudskih početaka do današnjih dana. S obzirom na to da je docent Nemačke akademije kulinarstva, nije ni čudo što ga je ova tema toliko zaintrigirala.

hrana serviranje-stola banjalucanke,com

izvor:banjalucanke.com

Ono što mi se posebno dopalo bilo je da je knjiga podeljena u poglavlja prema istorijskim periodima, od praistorije do danas, a u njima ne piše samo to kakva se hrana jela i kako se pripremala nego su dati i istorijski podaci, kultura, pa čak i umetnost tog vremena. Sve upakovano u pravu malu riznicu informacija na jednom mestu, prilagođenu za svakoga kome knjiga dođe pod ruku.

Saznaćete u njoj kako su neandertalci živeli u svojim šatorima od krzna i lišća, kakvu je revoluciju za njih napravila vatra, koju su otkrili prilikom erupcije vulkana i udara groma pa je preneli u svoja skrovišta napravivši prva ognjišta. Kako su kopljima od tisovog drveta lovili irvase, divlje konje, evropske bizone, nosoroge pa čak i mamute koje bi u grupi gonili i čekali da se umore pa ih tako ubijali.

Otkrićete šta su jeli Sumeri u Mesopotamiji i Vavilonu, prvoj metropoli davnih vremena, kako su Egipćani pravili prve paštete od tovljenih gusaka i pečeni hleb od žitarica, koji je na sebi imao jaja i povrće i podsećao na današnju picu, ali i sa kojim su se jelima sahranjivali viđeniji Egipćani u svojim velelepnim grobnicama.

hrana anticka kuhinja dejanmilosavljevic1968.blogspot.com

izvor:dejanmilosavljevic1968.blogspot.com

Uživaćete u otkrivanju priča iz stare Grčke i legendama o prvim vinima, koja su čak i žene umele neumereno da piju. Onda više neće čuditi i neslavan kraj Aleksandra Velikog. Biće tu priča i o prvim gostionicama i hotelima u Olimpiji, o tome kako su se muškarci rado odazivali na pijanke i terevenke, zašto je prestalo da se jede meso psa i najimiljenije bilo od divljeg magarca i svinje.

hrana hijeronimus bos bosco mas

Hijeronimus Boš, “Sedam smrtnih grehova”

Nasuprot njima, pročitaćete kako se u Starom Rimu pravilo vino sa medom, smolom, krečom i gipsom, koje se najradije služilo na čuvenim rimskim gozbama na kojima se ležalo. Naći ćete odgovore zašto se tada pojavljuju obroci u toku dana u kojima je porodica na okupu i priču kako se desna ruka upotrebljavala za jelo zato što je leva bila nečista jer je služila za higijenu izvesnih delova tela, pošto je pronalazak toalet papira morao još da sačeka.

Preći ćete potom u srednji vek i priče kako je viljuška prvi put počela da se upotrebljava na vizantijskom dvoru u Konstantinopolju, šta je muškarcima značilo da jedu za solom, poput onog okruglog kod kralja Artura, ali i zašto se u Franačkoj državi slanina koristila kao lek.

hrana hugo fon trimberg trkac uni-bamberg.de

Hugo fon Trimberg, “Trkač” (bamberg.de)

Hiršfelder je uspeo da pronađe i mnogobrojne spise koji svedoče o davnim vremenima, pa ćete moći da vidite spisak proizvoda koji su se prodavali na jednoj srednovekovnoj pijaci, saznate kako se kažnjavala prodaja pokvarenog ili starog mesa i zašto je masno bilo na ceni. Uz to videćete detaljan opis velike gozbe u 15. veku, organizovanu u čast gradonačelnika i namesnika i saznati zašto se spremalo mnogo više nego što je moglo da se pojede.

Kako je vreme prolazilo i približavalo se nama u današnjici, i pisanih tragova je bilo više. Tako će posebno biti zanimljiva priča o Kolumbovom otkriću Amerike u koju je krenuo samo zato što su Osmanlije osvojile zemlje na Putu svile, a on pokušao da pronađe novi put do Indije, ali i kako je to sve uticalo na apsolutno svaki segment života tadašnje Evrope, a posebno hrane dolaskom krompira, kukuruza, paradajza i duvana.

Otkrićete i kakvu je revoluciju napravio krompir kada su Evropljani otkrili da se od njega može praviti rakija, ali i zašto su prvi uživaoci kafe ovaj napitak doživljavali kao čađav i gorak, ali budući da je bilo pitanje ugleda, trpeli, sve dok se napokon nije pojavio novi pomodni začin – šećer, pa su je sladili i tako boje podnosili.

hrana kafa srbijadanas.com

izvor:srbijadanas.com

Saznaćete zašto su u industrijsko doba Evrope vlasnici fabrika radnicima ukinuli doručak, kao najvažniji porodični obrok, ali i kako su se fabričke radnice osamostaljivale i prvi put počele da odlaze u gostionice, poput muškaraca.

Kako se savremeno doba približavalo, i u knjizi se pojavljuju sve poznatiji i nama bliski pojmovi: fish and chips, konzervirana hrana, prve staklene flaše, prvi šporeti i frižideri, prve reklame, priče kada i gde se pojavio integralni hleb, zašto su se otvorile prve samoposluge i supermarketi, kiosci sa brzom hranom, Mekdonalds, ali i kako je pojava TV aparata uticala na raspored sedenja za trpezarijskim stolom.

hrana frizider bbportal.com

izvor:bbportal.com

Mnogo informacija, ali napisanih zanimljivo, potkreplejnih crtežima, umetničkim slikama poznatih slikara i fotografijama. Tek toliko da se i sami zamislimo nad onim što jedemo i odakle nam je to stiglo.

Pa kad se sklope korice knjige, ostaje nam samo da spoznamo činjenicu da je čovek zaista najveće čudo prirode jer je od pećine i sklepane kolibe stigao do današnjice, a od biljaka i sirovog životinjskog mesa dospeo do najvećih kulinarskih umeća. I da se ponadamo da će taj svoj napredak umeti da sačuva i ne okrene ga protiv sebe.

hrana keywordsuggest.org

izvor:keywordsuggest.com

 

 

0

Bookchallenge 2017: Magične priče Iskupljenog princa

vulkanTačno sam na polovini čitalačkog izazova i mogu vam reći da ako želite da u njemu uspete, morate baš dobro da zapnete, nema šale. Ali nikad se nisam bolje provodila sa knjigama koje mi se nameću kroz zadatke.

Jedan od njih tražio je od mene da pronađem roman u kome će se pojaviti priča u priči. A Iskupljeni princ Vladimira Papića je kao stvoren da ovaj zadatak rešim. Ali, volela bih da ga i vi pročitate, bez obzira na izazove a prvenstveno zato jer će vam prirediti nezaboravan doživljaj.

Zamislite da čitate knjigu koja vas od prvog reda tako obujmi da osećate kako zajedno sa njom zaranjate u vrtlog zbivanja. To se dogodilo meni. Od prve stranice reči su tekle kao vodopad koji se obrušava sa visoke planine, bez prepreka, očaravajuće, melodičnom ijekavicom koju dugo nisam čitala i koja me je podsetila na neke lepe dane kada je sve bilo zajedničko i isto. Dozvolila sam da me ponese priča i spoznala da će mi zauvek ostati u sećanju.

Nije lako objasniti radnju Iskupljenog princa. Ona se sastoji iz isprepletanih priča, različitih vremenskih odseka, sećanja koja su posledica halucinacija, ali svaka priča, naizgled nepovezana, na kraju uspeva da se razmrsi iz velikog čvora i sklopi u slagalicu jedinstvene lepote. Nekoliko likova, na prvi pogled nespojivih, sliće se u jednu neobičnu priču i svaki od njih imaće svoje mesto u životima ostalih.

U pojedinim momentima pitaćete se ko su ovi likovi, u kom svetu i vremenu žive, pomislićete da su to junaci iz knjige u knjizi, nastali u lavirintu misli Frančeska, dečaka koji bi voleo da postane pisac, a koji zbog svoje nežne poetske prirode trpi nasilje i vršnjaka i nastavnika. I on će postati nasilan i zato će svi u njegovim mislima biti nesrećni, gonjeni surovim igrama ljubičaste veštice, skrojene u raznim ženskim obličjima.

Prvi je Esteban, dečak iz sela Markez, odrastao sa farmerima u krčmama u kojima su se igrale igre sa vrelim konobaricama. On će pokušati da prizove svoje strahove i prigrli ih ne bi li ih se oslobodio. Kao što mu i samo ime kaže, ovog “vrhunskog ljubavnika” kroz život će pratiti harizma od koje će žene drhtati i pamtiti ga. Biće odistinski nosilac ljubavi u romanu i ideala da svet može učiniti boljim.

Nasuprot njemu pojaviće se Nero, dečak koji će izrasti u najmračniji lik romana, oličenje samog đavola, a zapravo u biti nesrećno dete poteklo iz zlosrećne porodice osakaćene nasiljem, koje će odrediti i njegov životni put. Gledajući strahote u svojoj kući, postaće pravi naslednik svoga oca, željan da pobedi strah tako što manipuliše ljudima u svoj svojoj obesti i surovosti. I samo ime znači mu “crn”, što je i pravi simbol duboko nesrećne ličnosti koja se plaši da oseti ljubav jer koliko ga i mami, toliko ga i plaši i zato ona uvek stoji u prikrajku kao njegova pretnja.

Jedina osoba koju voli je njegova sestra Speranca, i sama uništena životom u porodici nasilnika i alkoholičara. I ma koliko želeo njenu ljubav, nikada je neće dobiti. Ona će čekati da je drugi oslobode otrovnog daha koji joj je sudbina namenila. Baš kao što joj i ime znači “nada”, maštaće o nekom lepšem životu, daleko od močvarnog grada u kome je doživela samo nesreće.

Nero od ljubičaste veštice dobija sposobnost da svojim besom pokrene vulkan i  njegovu erupciju. Kada to shvati, nošen gnevom, obešću i strahom, mrzeće, uništavaće, mučiće, ubijaće, sakatiće, ali nikada mu neće biti dovoljno.

Od siročadi koju je zarobio napraviće svoju vojsku koja će raditi sve što joj naredi. Samo će jedan od njih biti van njegovog dometa – Noa će uspeti da pobegne i ostvari svoju sreću.

Nero će zatočiti i Rome u vulkanu i koristiti ih kao robove. Najlepši među njima, Sahin, čije ime znači “jastreb”, opravdaće taj naziv hrabrošću i pokazaće odvažnost da svoje potomstvo usmeri na osvetu i oslobođenje od Nerove višedecenijske tiranije. I zaista, sledeća generacija, potomci ovih likova, vodiće lavovsku borbu nasuprot Nerove kćeri Ele, neuporedivo opasnije i surovije od svog oca. Oni će pronaći rešenje i snagu kroz otkrivanje sebe u ovom surovom svetu i preispitivanje šta je ono što je u životu najvažnije.

Da bi čitaoci mogli da se bolje snađu u zapletenim pričama, koje su često fantastične zahvaljujući drogama iz crnog korenja iz podnožja vulkana, služe povremene sekvence u kojima se kroz dijalog ljubičaste veštice sa misterioznim iskupljenim princom vodi razgovor o likovima, njihovim postupcima i sudbinama, ali i neobična diskusija o samoj knjizi na predavanju koje profesor književnosti vodi sa svojim studentima.

Možda će vam roman zaličiti na bajku u kojoj vetar šapuće, mesečeva kći pleše, vrtlozi nose barke put neba, kroz pustinje i prašume, veštice menjaju obličje i upravljaju ljudima, ali u njemu se skrivaju mnoge poruke koje se mogu vezati za savremeni život.

U njemu ćete saznati kako najokrutniji ljudi skrivaju u sebi nemerljivu patnju koja ih je od najranijeg detinjstva najčešće pripremila da nanose bol ne bi li od bola pobegli. Saznaćete da nasilje rađa nasilje i da ono nasilnika nikada ne može da napravi srećnim. Da u životu neprekidno traje borba dobra i zla, nade i beznađa, mraka i svetla, pravde i nepravde. I da ako želimo da se oslobodimo zla, moramo da se udružimo protiv njega i nikad ne prestanemo da verujemo u dobro.

Uvidećete i da je ovaj roman stvarao neko ko odlično poznaje tananu dečju dušu, njene strepnje i tuge, radosti i nade. I bićete u pravu. Pisac knjige Vladimir Papić dugogodišnji je nastavnik i sa svojim učenicima stvara isto tako čarobne priče kakav je i njegov roman. Zahvaljujući tome se i vidi da samo vrhunski pedagozi mogu znati šta deca zaista misle, o čemu sanjaju i čega se plaše, baš kao i ona u Iskupljenom princu.

I na kraju, sigurno se pitate zašto ništa nisam rekla o naslovu. Šta je ili ko je taj tajanstveni iskupljeni princ? E to ćete morati da otkrijete sami. Videćete, biće to jedna avantura kroz magični lavirint prepun fantastičnih boja, slika i zvukova, a na kraju ćete naći ključ koji će otvoriti vrata na izlazu. A kad dođe završetak, poželećete da je trajalo bar još malo. I pamtićete Iskupljenog princa zauvek.

http://www.novapoetika.com/knjizara/iskupljeni-princ/

vulkan1

 

 

 

4

Bookchallenge 2017: Svi naši i Albaharijevi mrakovi

albahari pocetnaIspunjavajući zadatke čitalačkog izazova ponekad ćete zapeti o neki malo zahtevniji. Iako imam mogućnost da učestvujem u diskusiji i preuzimam ideje u grupi koju su osnovali zaluđenici za čitanje poput mene, rešila sam da tome pribegnem tek ako nemam kud, a da sve ostalo pokušam da pronađem sama.

Zadatak koji zahteva knjigu čija se radnja odigrava u hotelu bio je jedan od komplikovanijih, pogotovo zato što znam bar dve takve, ali pošto sam ih već pročitala, one se ne računaju. Pa ipak, ponekad i neki neobjašnjivi slučaj ume u ruke da mi donese ono što mi je potrebno. Kopajući po knjigama u kući svojih roditelja, pronašla sam jednu koju sam davnih dana dobila za rođendan od druga. Uzela sam da je čitam nemajući pojma u čemu se radi pa da u hodu možda i pronađem nešto što bi mi odgovaralo i, verovali ili ne, u knjizi Mrak Davida Albaharija radnja se zaista odigrava u hotelu!

Čisto da se zna, to i nije toliko bitno za samu fabulu, ali za mene je bilo veoma bitno. A knjiga, sama po sebi, donela mi je takvo interesovanje da je nisam ispuštala iz ruku. Tema vazda aktuelna, zanimljiva i baš zato što piše o nekim stvarima koje su i dan-danas obavijene velom misterije još primamljivija.

Glavni lik je književni prevodilac koji živi mirnim načinom života u kome mu je svaki dan detaljno isplaniran i to na način koji njemu savršeno odgovara. Sve će se promeniti kada jednog dana sredinom osamdesetih, zahvaljujući dobrim prevodima sa engleskog jezika, dobije pozivnicu američke ambasade da prisustvuje njihovom prijemu na kome se osim njega nalazi čitava grupa perspektivnih pisaca, među kojima su i „disidenti“ i politički aktivni književni radnici.

Sledećeg dana na Zemunskom keju susrešće radnika Službe državne bezbednosti Davora Miloša, koji će od njega zatražiti da mu ispriča šta se sve govorilo i radilo na prijemu. Od tog dana glavni lik postaje mali zatvorenik svoga života, kao i mnogi drugi koji su imali tu (ne)sreću da se rode na brdovitom Balkanu.

Uporedo sa naglim izborom čoveka koji je bio bez sukoba sa sistemom i bilo kakvog opredeljenja, događa mu se i ljubav, i to ni manje ni više nego sa ženom prijatelja iz mladosti – Metkom.

U dahu vlažnih zemunskih ulica, vrelih susreta sa ženom koju voli, večerima prožetim osećajem krivice i filozofskim raspravama u oblaku hašiša sa njenim mužem, slikarem Slavkom, svedoci smo osuđenosti glavnog lika da postane učesnik sopstvenog kraja u zemlji koja ne prašta neposlušnost.

albahari o.bunic sinhro rs

David Albahari (foto O.Bunić, sinhro.rs)

Željan bekstva iz teorije zavere u osvit raspada Jugoslavije, nekada moćne države čija je propast delovala nemoguće, u rukama mu se nalaze policijski dosijei svih onih koje je imao prilike da upozna u svom književnim radu. I tako mu se omča oko vrata steže, pogotovo kada pokuša da je skine povukavši rizičan potez objavivši jedan od dosijea u dnevnim novinama.

Od tog dana za njega je bekstvo jedino rešenje. U zemlji koja prestaje da postoji, čija se najbolja deca guše u krvi nacionalizma, ostrašćenosti i razočaranjima, prolaze poslednji dani, kao sveća koja dogoreva noseći potpuni mrak, smrt, bedu i beznađe.

Zato će on, kada ga više ništa ne bude vezivalo, krenuti da pronađe utočište daleko od svoje zemlje, kao begunac od sistema i svega onoga što je mislio da je i on sam. Lutajući po Evropi, uvek pronađen i na par koraka od onih koji ga traže, vraćajući se i tražeći nadu u studentskim protestima 1996/97. našavši samo u noći batinanja na Brankovom mostu mračni obris Davora Miloša među studentima, novi strah i razočaranje, naći će se na kraju u hotelu na obali jezera kanadske divlje veličanstvene prirode u kojem će pisati svoju ispovest i iz koga će se sećati svega onoga zbog čega mu je krenulo po zlu. A to je ono što je meni bilo potrebno.

Da li će ga i u malom hotelu u nedođijama kanadskog severa pronaći one mračne sile koje ga jure, kakav značaj ima jedan ginkov list koji kao da je otkinut iz Zemunskog parka i ostavljen za njega na recepciji i da li će stići da završi svoju knjigu pre nego što ga stignu oni koji su mu uvek za petama i silno traže njegovu kutiju sa zlata vrednim policijskim dosijeima, pročitaćete u ovom špijunskom krimi romanu i trileru u jednom.

Pa ipak, iza ove jurnjeve u senkama kriju se mnoge poruke i teme koje se na prvi pogled ne vide. David Albahari je knjigu Mrak napisao u vreme studentskih protesta, tako da je delo bilo „vruće“ u trenutku kada se pojavilo pred očima čitalaca. Govorilo je sa blagom tugom o propasti jedne zemlje koja je vazda propagirala moć i bratstvo i jedinstvo. Nosilo je skriveni podsmeh upućen teorijama zavere, kojima su naši ljudi oduvek bili skloni. Interesovalo se za represije i čuvene policijske dosijee, o kojima se oduvek šapatom govorilo. Pričalo o bolnom preživljavanju našeg čoveka u hladnim zemljama u kojima nikada neće biti prihvaćen sem od široke lepeze likova sa našeg podneblja. Razotkrivalo kako je svaki pisac koji uđe u političke igre osuđen na sopstvenu katastrofu. Ali i o mraku koji se decenijama nadvija nad ovim parčetom Balkana koji se zove Srbija.

Albahari je svojim delom hteo da razveje mrak. Kada se pojavilo drugo izdanje, deset godina kasnije, želeo je da se osvrnemo i izvučemo pouke iz svega lošeg što nam se dogodilo. Ne znam da li je zadovoljan onim što je postigao, ali znam da je izjavio da će se, kada ode u penziju, vratiti i ulice Kalgarija zameniti suncem i Dunavom kraj Zemunskog keja. Znači da ima nadu.

A mi? Da li je imamo? Da li smo razvejali mrakove ili smo ih još više zgusnuli? Ili smo se toliko navikli na njih da su nam oni postali prirodno okruženje. Ja znam, a vi mislite o tome…

 

„…Tokom svih tih godina odsustva zaboravio sam kako noć naglo pada u Beogradu i guta ga u jednom zalogaju…“

albahari kraj

izvor: pixabay.com

 

 

 

0

Bookchallenge 2107: Skrivene istine zapadno od Murakamijevog sunca

muraU čitalačkom izazovu postoji mnogo interesantnih zadataka. Neki su tu da promovišu kulture, nove žanrove, zaboravljene ili potpuno nove pisce. Poneki su i teški i morate se pomučiti da pronađete ono što vam se traži. Neki su naizgled laki, ali tek kad se upustite u potragu za knjigama, shvatite da to nije tako jednostavno.

Jedan od takvih zadataka bila je knjiga koju nije napisao belac. Verovatno niko od nas ni ne razmišlja o tome, ali kad sam krenula u pretragu, moram da priznam da mi je prvo palo na pamet da potražim nekog crnog pisca. Tada sam shvatila da ih nema mnogo i da je maltene nemoguće naći njihove romane prevedene na naš jezik. Iznenadilo me je i nisam se mnogo udubljivala zašto je to tako, mada naslućujem.

Zato sam se okrenula trećoj rasi koja postoji – mongoloidnoj (jer je „žuta“ pogrešno reći). Tu je situacija bila mnogo bolja. I drago mi je što sam se opredelila baš za nju jer sam konačno otkrila jednog od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca – Harukija Murakamija.

23murakami1_span-jumbo

Haruki Murakami (izvor:thenewyorktimes.com)

Mnogo sam slušala o njemu, mnogi su ga i hvalili, ali moja pomalo nesrećna navika da se vezujem za klasična dela svetske literature, kojih ima toliko mnogo da vam je potrebno dva života da ih pročitate, uvek su mi nove pisce gurali u drugi plan. Potpuno nepravedno jer i danas je moguće napisati vrhunski roman, baš kao i pre dva veka. Tako sam se opredelila za njegov roman Južno od granice, zapadno od sunca. I čestitala sebi na odličnom izboru.

Japan pedesetih godina 20. veka se bio potpuno oporavio od rata. Bilo je to vreme novog ekonomskog zamaha i postavljanja svih institucija na noge. Vreme kada se stanovništvo ohrabrivalo da stvara velike i stabilne porodice i udobne domove. Svako ko je umeo i bio sposoban mogao je da stvori život u kom će uživati.

murakmi japanskio izdanje wiki

Japansko izdanje romana “Južno od granice, zapadno od sunca” (izvor: wikipedia.org)

U tom i takvom tenutku živi Hađime, dvanaestogodišnji dečak koji je jedan od retkih koji nema ni brata ni sestru. To što je jedinac obeležiće njegovu sudbinu, usadivši mu večitu tugu nepripadanja i usamljenosti zbog čega će se povući u svet knjiga i muzike.

A onda se pojavljuje dvanaestogodišnjakija Šimamoto, takođe jedinica, devojčica obolela od dečje paralize zbog koje vuče nogu dok hoda. Ona je jedini sunčev zrak koji otvara Hađimovo srce. Iako hroma, vrlo je lepa i puna priča i istih interesovanja kao i usamljeni dečak i za njega nema joj ravne.

U dugim popodnevima koje provode zajedno ispijajući čaj i slušajući ploče njenog oca, kompozicije Franca Lista i tople zvuke džeza čuvenog baritona Neta Kong Kola, stvara se neraskidiva povezanost dva deteta nežnih godina. Iako se među njima ne dešava ništa više sem prijateljstva, dovoljan je samo jedan njen dodir dlana da se Hađimova ljubavnička sudbina zauvek zapečati.

Tako se otkriva prvi deo naslova knjige jer tople melodije koje deca slušaju i uopšte ne razumeju engleski jezik South of the Border („Južno od granice“) zapravo je pesma o Meksiku, a zanimljovo je da uopšte i nema dokaza, tačnije snimka na kome je izvodi Net King Kol. Kad Hađime otkrije njenu jednostavnu temu, biće pomalo razočaran.

Radnja će se pokrenuti kada se njih dvoje razdvoje zbog srednje škole i udalje jedno od drugog, kao što to obično i biva u tim godinama. A mi ćemo nastaviti da pratimo njega, njegovo dečaštvo i mladost, strepnje mladićkog doba, prve devojke, erotske želje i spoznaju da ume da bude egocentrik koji seks i „magnetsku privlačnost“ stavlja na prvo mesto, po cenu da nekoga veoma povredi i upropasti mu život.

I taman kad vam se učini da je Hađime sredio svoj život, oženio Jukiko, osnovao s njom porodicu, zahvaljujući tastu otvorio dva džez bara, postao uspešan i bogat, otkrićemo da mu to nije dovoljno. Uvek nešto nedostaje – ono parče duše koje je sa sobom odnela Šimamoto još u detinjstvu, a koje on više nikada nije uspeo da nađe ni u jednoj devojci ili ženi.

Možete onda zamisliti kako će se razdrmati radnja kada se Šimamoto pojavi jedne kišne večeri u njegovom džez baru i potpuno mu pomeri temelje? I zaista, od tog trenutaka i sam izraz u romanu se menja. Ona unosi poetski dah i senzualnost čak i u stranice knjige, ne samo u Hađimov život.

Nemojte misliti da je odmah došlo do nečeg što se naslućuje da će se desiti. Hađime odoleva napadima svog srca i tela i bori se sa sopstvenom čašću. Šimamoto je lepa, misteriozna, očaravajuća. Baš to što ništa ne govori o svom životu, jer je sve obavijeno velom „možda“ i „verovatno“  i pojavljuje se samo ponekad čini je još privlačnijom.

Tada otkrivamo i drugi deo naslova i šta zapravo znači pojam „zapadno od sunca“. Njega objašnjava Šimamoto kao pojam bolesti „histerija siberijana“:

– To je bolest koja pogađa seljake u Sibiru. Zamisli sad: ti si seljak i živiš sasvim sam u sibirskoj stepi. I svaki bogovetni dan obrađuješ polja. Nema nigde ničeg, dokle god ti se pogled pruža. Na severu – severni horizont, na istoku – istočni horizont, na jugu – južni, na zapadu – zapadni. I to je sve. Kad sunce ujutru izađe na istoku, ti ideš u polje i radiš; kad ti dođe tačno iznad glave predahneš da ručaš, a kad utone na zapadu, ti ideš kući na spavanje. Zimi si u kući, a na proleće izađeš napolje i radiš u polju. A onda, jednog dana, u tebi nešto pukne i ugasi se. Onda baciš plug na zemlju i bez razmišljanja samo kreneš ka zapadu. Ideš zapadno od sunca. Hodaš danima kao omađijan, bez hrane i vode i na kraju se srušiš na zemlju i umreš…  

Tada se ono parče duše koje nedostaje u Hađimovom srcu odjednom pretvara u rupu koja zjapi. I on shvata zašto nije srećan i pored savršenog života koji vodi. Kao i svako ko živi životom u kome se upravlja po naučenim i nametnutim pravilima, kao sibirski seljak na stepi dok se jednog dana u njemu nešto ne ugasi.

Da li će Hađime savladati melodije iz mladosti koje ga mame poput čarolije, da li će im se prepustiti, da li će pokušati da vrati vreme i tople sate uz melodije sa pucketavih ploča i nadoknadi izgubljeno sa svojom prvom ljubavlju ili ostati veran muž i otac, saznaćete ako pročitate ovaj divni roman.

I ne samo to, pronaći ćete i mnoge mudre misli i sakrivene istine. Naučićete kako sudbina može da plete konce mimo svih vaših očekivanja i postupaka, da li se može povratiti trenutak koji je prošao, kako se prašta i da se može biti čovek i u trenucima kada to izgleda da je to najteže biti.

Zapitaćete se u jednom trenutku da li je Šimamoto stvarna ili je samo priviđenje koje Hađime vidi kroz očajnički vapaj ka svom nekada turobnom ali ipak dragom peridu života, da li su prazna čaša i opušci u pepeljari sa ružičastim otiskom karmina stvarni ili su samo plod njegove mašte. I nemojte da vas to zavara. To je osobina Murakamijevog stvaralaštava – nadrealizam iza koga se skriva odgovor na pitanje da li ekstremna emocionalna stanja mogu da izmene stvarnost.

I kako god da budete zadovoljni završetkom romana i razrešenjem lude ljubavi koja od detinjstva provejava Hađimovim srcem da bi u jednom trenutku zapretila da rušilačkim požarom zahvati sve oko sebe, u ovoj knjizi saznaćete odgovore na sva pitanja koja sebi postavljamo svaki dan, krišom ili glasno. I spoznaćete šta je stvarno važno. I da li se zaista može pobeći od histerije siberijane i lutanja ka zapadu u susret smrti…

murakami potpis wiki

Haruki Murakami, potpis na japanskom (izvor: wikipedia.org)