0

Vilijem Šekspir – pero genija koji ne bledi

sekspir naslovna

U aprilu se rodio, u aprilu napustio ovaj svet – neobična je pojedinost iz biografije najvećeg pesnika i dramskog pisca na engleskom jeziku. I zaista, ovih dana se obeležava 455 godina od rođenja i 403 godine od smrti Vilijema Šekspira, tvorca 38 pozorišnih komada i 154 soneta neprocenjive lepote i sjaja.

Rođen je i odrastao u Stratfordu na Ejvonu u porodici čija je glava bio rukavičar Džon Šekspir a majka kći zemljoposednika Meri Arden. Sa 18 godina Šekspir je oženio En Hatavej, koja mu je rodila troje dece. Upravo je ovo siromašno okruženje, kao i činjenica da se školovao samo do 14. godine bacala sumnju na autentičnost njegovog stvaralaštva.

shakespeare- dzon tejlor

Portret Vilijema Šekspira, rad Džona Tejlora (izvor: pixabay.com)

O njegovom životu do dolaska u London 1592. se malo zna. Baš to je i izazov za  biografe, koji su se odvajkada trudili da otkriju šta se dešavalo u dotadašnjem Šekspirovom životu. Tako su nailazili i na razne neproverene informacije: da je u London došao jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena, da je pozorišnu karijeru započeo timareći konje vlasnika pozorišta, da je bio seoski učitelj i mnoge druge.

Ono što se zasigurno zna je da u London dolazi osamdesetih godina 16. veka, kada počinju da se izvode komadi družine „Ljudi lorda Čemberlena“, koja se sastojala od nekoliko glumaca i samog Šekspira. U to vreme on već piše komedije pod uticajem italijanskih autora i istorijske drame inspirisane narodnom tradicijom.

Vremenom na „daskama koje život znače“ počinju da izvode i njegove tragedije i komedije, i to u periodu kada Šekspir stvara svoja najbolja dela. Koliko su predstave bile popularne, pokazuje velika gledanost, a smatra se da su se publici najviše dopadala preprušavanja, koja su posebno isticana jer je ženama bilo zabranjeno da glume, pa su njihove uloge najčešće preuzimali golobradi mladići.

sekspir shakespeare-in-love variety ralf fajns

Džozef Fajns kao Šekspir u filmu “Zaljubljeni Šekspir” (izvor: variety.com)

Romeo i Julija

(„Vaj, zašto ljubav, mada slepo luta,

  U naša srca uvek nađe puta!“)

Tragedija o nesrećnim ljubavnicima je svakako najčuvenije Šekspirovo delo. Budući da je svaki njegov komad nastajao po uzoru na neka druga, već napisana dela, to je i ovde bio slučaj. Inspiraciju je pronašao u poemi „Tragična istorija Romeusa i Džulijet“ Artura Bruka.

Cela priča se dešava u Veroni, gde su dve ugledne porodice Monteki i Kapuleti zavađene a njihovi najmlađi članovi, Romeo i Julija, doživljavaju sudbinsku ljubav. Uprkos roditelja i težnji da za svoju decu pronađu drugačije izbore, njih dvoje se tajno venčavaju i u želji da sačuvaju svoju ljubav završavaju tragično, upravo zato što sudbina igra svoju igru do njihovog kraja.

U ovom svevremenskom delu Šekspir je želeo da pokaže da u svakom čoveku ne postoji samo dobro i zlo, već su te dve dvojnosti kao svetlo i tama prisutne u svakom od nas. Teme zabranjene sudbinske ljubavi, niza nesrećnih okolnosti koji ne daju da se dohvati sreća, težnja da se vreme ubrza da bi se prevarila i nadigrala ružna stvarnost najznačajniji su elementi koji su publiku privlačili ovoj dinamičnoj i potresnoj drami.

Zanimljiv podatak je da čuvena scena na balkonu u Šekspirovo vreme nije postojala, ponajviše zato jer u njegovo vreme reč „balkon“ nije bila poznata u engleskom jeziku. Tek u 18. veku, nakon jedne od mnogobrojnih adaptacija ove tragedije, scena je uvedena i od nje se više nikada nije odustalo.

Danas su u Veroni Romeova i Julijina kuća mesta koja svake godine posete na hiljade turista. Posebno je interesantan Julijin balkon, kao i zid do njenog dvorišta na kome se ostavljaju imena ljubavnih parova u zalog da će i njihova ljubav postati besmrtna kao i Šekspirovih junaka.

 

Bogojavljenska noć

(„Ako je muzika hrana ljubavi, onda sviraj,

Pokaži mi je.“)

Kao neka vrsta predaha između istorijskih drama i tragedija Šekspir je stvorio nekoliko veoma uspelih komedija. Poslednja kojom završava ciklus velikih naslova je nastala po uzoru na italijansku komediju intrige „Giliganati“ i dobila je naslov zbog povoda za koji je napisana – poslednji dan božićnih praznika, Bogojavljensku noć, u kojoj se u Starom Rimu održavao festival Saturnalija, kada su se na karnevalu sluge oblačile kao gospodari, muškarci kao žene i slavilo se do duboko u noć.

Radnja je izuzetno živopisna: mlada Viola doživljava brodolom koji je razdvaja od brata blizanca. Uspeva da se spasi na obali Ilirije i odlučuje da se preruši u mladića Cezarija i stupi u službu kneza Orsina. Knez je šalje da ubedi romantičnu Oliviju, devojku koju voli, da se uda za njega. Situacija se zapetljava kada se stvori ljubavni trougao jer se Olivija zaljubljuje u Cezarija (Violu), a Viola u Orsina. Sve raspetljava brat blizanac Sebastijan, koji takođe uspeva da se spasi i budući da izgleda isto kao prerušena sestra, on se ženi Olivijom, a Viola osvaja Orsina.

Teme muškog prijateljstva, preoblačenja i veselog provodadžisanja izazvale su veliku gledanost publike. Posebno im se dopadala pometnja i zabuna na kojoj se ovaj komad zasnivao, kao i komplikovani zaplet sa mnogo obrta gde se likovi smešno ponašaju u izvitoperenim situacijama. Zamene identiteta i u raspletu prepoznavanje izgubljenih rođaka izazivali su mnogo smeha i aplauza.

sekspir 12 noc

Malvolio, Olivija i Marija u “Bogojavljenskoj noći”, rad Danijela Maklisa (izvor: wikipedia.org)

Soneti

U isto vreme kada stvara svoja najlepša dela, Šekspir se oprobao i u poeziji.  U zbirci od 154 soneta, toliko specifične forme da su kasnije dobili naziv „Šekspirovski sonet“, nalaze se najlepše misli elizabetanskog doba o prolaznosti vremena, ljubavi, lepoti, moralu.

U njima se pojavljuju tri lika. Najzastupljeniji je Vrli mladić, koji je izazvao različita tumačenja Šekspirove seksualnosti. Neki su smatrali da ga je predstavio na romantičan način, koji nagnje ka homoseksualnoj vezi, a drugi pak da je ovo platonska, očinska ljubav, pogotovo zbog toga što mu se preporučuje brak i težnja da izrodi decu kojoj bi preneo lepotu i učinio je besmrtnom. Njegova ljubav okreće se ka Crnoj dami, što i govori u prilog tvrdnjama da je naginjao ljubavi prema ženama. Kao treći lik pojavljuje se Suparnički pesnik, oko koga se proučavaoci i dan-danas pitaju ko se od Šekspirovih savremenika skriva iza njegovog lika.

Mnogi veruju da su soneti napisani kao parodija na tradiciju Petrarkinih ljubavnih soneta, zbog čega su i uloge uloge mladića i devojke obrnute u izlivima osećanja, ali se govori i o lošim osobinama, ruga se ljubavi i lepoti, priča otvoreno o seksu i pornografiji.

Soneti su doneli početak nove ljubavne poezije i u svoje vreme nisu primećeni. Zato sa periodom romantizma doživljavaju veliku popularnost i do današnjih dana su zastupljeni u mnogim književnim delima, filmovima i serijama.

Sonet 116

Spoj vernih duša smetnja ne remeti.

A ljubav nije ljubav, koju svako

S promenom menja, il’ ako se seti

Da s nevernikom izneveri lako.

O, ne! Ljubav je tek kula svetilja

Što gleda bure i njihovu penu.

Ona je zvezda, visoka vodilja,

Za zalutalu barku. Ni vremenu

Igračka nije, mada su rumena

Lica pod njenom kosom koja čeka;

O, ljubav nema promena ni mena

Već traje dok je sveta i veka.

                   Ako ja grešim, moj stih je laž tada

                   I niko nije voleo nikada.

(prepev Stevan Raičković)

large

Sonet 116 u čuvenoj sceni iz filma “Razum i osećajnost” iz 1995. godine (izvor: weheartit.com)

 

Godine 1599. počinje takozvani „tragični period“ Šekspira, za koji proučavaoci njegovog života i dela, čuveni šekspirolozi, smatraju da doživljava vrhunac svog spisateljskog talenta stvarajući duboke psihološke komade u kojima fatalna sudbina i životne greške remete normalne okolnosti u kojima žive likovi i njihovi najbliži.

U isto vreme nekoliko glumaca pravi svoje pozorište na južnoj obali Temze – Gloub teatar, u kome je prva izvedena predstava bila Šekspirova tragedija o čuvenom rimskom vojskovođi. Ovo mesto će narednih trideset godina biti stecište svih slojeva željnih pozorišnih predstava i umetničke atmosfere.

gloub

Skica Gloub teatra iz 17. veka (izvor: pinterest.com)

Julije Cezar

(„Martovskih ida pričuvaj se!“)

Prva predstava u novootvorenom Gloub teatru izazvala je veliku pažnu, posebno jer se radilo o stvarnim događajima iz daleke isotorije Rimskog carstva, tačnije detalja preuzetih iz prevoda „Uporednih životopisa Plutarha“ Tomasa Norta.

U njoj je prikazan atentat koji se spremao Cezaru, izazvan strahom od njegove narastajuće moći, a u koju su zaverenici, predvođeni Kasijem, uvukli i Bruta, jednog od najbližih Cezarovih ljudi. Uprkos upozorenjima vidovnjaka i bliskih ljudi, on biva ubijen, a odustaje od borbe za život kada vidi da je među zaverenicima i sam Brut. Potom slede događaji nakon Cezarove smrti, uloga Marka Antonija, borbe sa Oktavijanom i Brutovo samoubistvo nakon poraza kod Filipe. Poslednje rečenice u tragediji koje izgovara Marko Antonije su dokaz da su vodilje svih bile zavist i ambicija, a Brut, „najplemenitiji od svih Rimljana“, jedini je činio sve radi patriotizma i časti Rima.

U ovoj tragediji glavni lik je zapravo Brut jer se cela kompozicija ispliće oko njegovih misli i unutrašnjih sukoba vezanih za čast, ljubav prema domovini, odanost i prijateljstvo. On je i pokretačka snaga drame i tragični heroj jer, stavljajući Republiku iznad ličnih odnosa sa Cezarom, ubija očinsku figuru.

sekspir orson vels kao brut u predstavi julije cezar 1938 u pozoristu merkjuri u njujorku wiki

Orson Vels kao Brut u predstavi “Julije Cezar” iz 1938. u Merkjuri teatru u Njujorku (izvor: wikipedia.org)

Hamlet

(„Biti il’ ne biti – pitanje je sad!“)

Tragedija o danskom kraljeviću smatra se za Šekspirovo najpoznatije i najbolje delo. Nastala je na elementima srednjovekovne drame Tomasa Kida o danskom princu koji je glumio ludilo ne bi li osvetio oca. Tako je i kod Šekspira. Hamlet želi da uspostavi moralni red u državi i zna da u to ime mora da ubije svog strica Klaudija, koji je zajedno sa njegovom majkom Gertrudom, kriv za smrt oca. Iako zna šta mu je činiti, Hamlet se ne odlučuje lako na akciju jer je čovek novog kova koji o svemu duboko promišlja i utemeljuje na sopstvenom iskustvu. Kada na kraju pređe u akciju, to ga košta života.

Hamletova premišljanja, neodlučnosti, protivrečnosti, narušavanja duševne ravnoteže, razočaranja u ljude, žene, život bile su predmet mnogobrojnih rasprava, diskusija i analiza. Ovom najpsihološkijom Šekspirovom dramom bavio se i Frojd, koji je ustanovio da se u korenu problema kraljevića nalazi Edipov kompleks jer potiskuje najskrivenije želje i mržnju prema majci preslikava na nesrećnu Ofeliju.

Fatalna kob Hamletove sudbine, osveta, bratoubistvo, natprirodne sile koje utiču na radnju, tragičan rasplet pun otrova i krvi načinio je ovu dramu jednom od najpoznatijih komada svih vremena.

sekspir kenet brana kao hamlet 1996 pinterest

Kenet Brana kao Hamlet u istoimenom filmu iz 1996. godine (izvor: pinterest.com)

Otelo

(„Poljubih te, pa ubih – put je taj

Da ubiv sebe, poljubac mi je kraj.“)

Na osnovama italijanske novele „Mletački crnac“ Đovanija Batista Điraldija stvorena je drama večitih strasti, spletki, intrige i zlobe u kojoj stradaju nevini kao igračke sudbine. Od tragedije ljubomore nastaje sukob dobra i zla, uživanja u zločinu i kobi koja se nadvija nad oklevetane.

Otelo, mletački crnac poznat po hrabrosti u ratovima na moru, osvaja srce lepoj Dezdemoni, uprkos ljutnji njenog oca i Rodriga, udvarača koji se zariče da će se osvetiti. Još jedan potez, postavljanje Kasija za svog oficira, zapečatiće mu sudbinu. Prepredeni i zlobni Jago će mu to teško zameriti i upropastiti mu život. Spletkom će ga ubediti da mu je supruga neverna sa prvim oficirom i time započeti klupko ubistava koji će trajati do kraja komada. Otelo će zadaviti Dezdemonu u bračnoj postelji i izvršiti samoubistvo, a Jago će ostati živ, ali na milost i nemilost Kasiovoj presudi.

Zanimljiv je i lik Emilije, Jagove supruge, koja se pojavljuje kao najfeminističkiji lik Šekspirovih drama, posebno kada govori kako i supruge imaju iste potrebe i želje kao njihovi muževi. Neki biografi su smatrali da je ona nastala po uzoru na piščevu ljubavnicu iz realnog života, Emiliju Lanijer.

Čest motiv Šekspirovih tragedija vidi se upravo u Otelu – jedan ishitren sud ili pogrešan postupak uništiće više života i čistih duša. Na ovaj način Jago umesto Otela izrasta u glavni lik tragedije jer se svaki događaj odigrava njegovom voljom. Proučavaoci Šekspirovog dela ga smatraju najsnažnijim likom koji svojim intelektom, poznavanjem najskrivenijih kutaka ljudske psihe i zločinačkom dušom nadrasta sve ostale njegove junake.

sekspir otelo, otelo i dezdemona aleksandr-mari kolin wiki

Otelo i Dezdemona, rad Aleksandr-Mari Kolina (izvor: wikipedia.org)

Kralj Lir

(„Kad se rodimo, tad plačemo

Što smo na veliku pozornicu budala stigli.“)

Povest ove tragedije ide u najstarije mitske legende starokeltskog porekla iz „Hronika Engleske, Škotske i Irske“ Rafaela Holinsheda. Smatra se najpotresnijim i najtragičnijim od svih Šekspirovih komada u kojima se približio najčuvenijim starogrčkim tragedijama.

U njoj teku dve paralelne priče – s jedne strane Lirova, a sa druge Glosterova mučna sudbina u kojoj od sopstvene gramzive dece doživljavaju najveće tuge. Lir svojim starijim kćerima, koje licemerjem žele da pridobiju njegovu ljubav i korist, daje sve, a najmlađoj Kordeliji, koja je najiskrenija, uskraćuje ono što zaslužuje. To je pogreška koju će skupo platiti, ne samo zbog duhovnog sloma zbog nezahvalnosti svojih najbližih, već i zbog pada u najnižu bedu i prezrenje.

U najpoznatijoj sceni kralja Lira u buri, u kojoj kao da se u zlu prirodne sile utrkuju sa ljudskim i koja svojom jačinom nosi vrhunac, dolazi se do najvećih životnih mudrosti  –  treba praštati, saosećati sa bedom drugih, davati ako se ima više nego što je potrebno,  deliti sa drugima i najvažnije – biti milostiv i svojim milosrđem popraviti ljudske duše, ali i samom nebu dati bolji i pravedniji izgled.

Three_daughters_of_King_Lear_by_Gustav_Pope

Tri kćeri kralja Lira, rad Gustava Poupa (izvor: wikipedia.org)

Moglo bi se reći da je Gloub teatar imao tu privilegiju da se na njegovim daskama izvedu neki od najvećih i najvrednijih Šekspirovih komada.  Nakon smrti kraljice Elizabete i dolaska na presto kralja Džejmsa, družina doživljava još veći uspeh. Čvrsta saradnja sa vladarom donosi im ime „Kraljevi ljudi“. Da im se gluma isplatila, pokazuje činjenica da je nakon nekoliko godina Šekspir kupio jednu od najvećih kuća u Stratfordu.

Na zalasku karijere Šekspir stvara dela manje vrednosti, najviše tragikomedije i romanse, a u pozorištu su mu namenjene  neke sporedne uloge, npr. duh Hamletovog oca ili Adam u komediji „Kako vam drago“. U Stratford se vraća 1613, gde je i umro.

ShakespeareMonument_cropped

Spomenik Šekspiru u Crkvi Svetog trojstva u Stratfordu (izvor: wikipedia.org)

 

Vilijem Šekspir je sahranjen u Crkvi Svetog Trojstva u kojoj mu je podignut spomenik. Na posvetnoj ploči je upoređen sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom. Međutim, u svoje vreme ni nakon smrti nije bio priznat. Reputaciju stiče tek u 19. veku, kada romantičari počinju da ističu njegovu genijalnost, a u viktorijansko doba slavljen je kao idol.

Iako se tokom vekova postavljalo pitanje da li je Šekspir zaista stvorio sve svoje komade, dokazano je da iza svakog stoji njegov rad. Duboka emocija i sposobnost da ih približi publici doveli su do toga da postane jedan od najizvođenijih pisaca na pozorišnim daskama ikada. I ne samo to, sa 410 adaptacija na filmu i televizijskim serijama ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najpopularniji pisac, čiji je elizabetanski engleski prevođen na bezmalo sve jezike sveta, čak i na esperanto i klingonski. I sigurno će se ta brojka povećavati jer Šekspirova dela nemerljive vrednosti nikada neće izbledeti.

sekspir kraj pixabay

izvor: pixabay.com

 

 

 

Advertisements
0

Kroz Grac vođena snom

grac naslovna

Prošle godine u ranu jesen počeo je u snove da mi dolazi jedan anđeoski glas. Visok, pun boja i treptaja, pevao mi je svaku noć. Ubrzo se pojavio i lik žene neobične lepote, raskošne haljine i kose koja je u bogatim uvojcima padala po ramenima. Upitala me je znam li ko je ona. Rekla sam da je nikada nisam videla, a i njena pesma, ma koliko da je čarobna, za mene je sasvim nova. Uzdahnula je setno i rekla da se zove Mari Vilt, da je bila čuvena austrijska operska pevačica i da je više ni ne čudi što je zaboravljena.

Upitah je kako je razumem kada nemački ne govorim dobro, a ona reče da je u snovima i mislima jezik univerzalan i da sam joj potrebna jer nam je srce satkano od istih strasnih niti te je dobila znak da mogu da umirim njenu raspetu dušu na onome svetu. Izložila mi je tada podrobno svoj plan a njegov najznačajniji deo bio je da moram otići u austrijski grad Grac i u njemu pronaći rasute tragove poslednje godine njenog života, čime će se konačno i zauvek umiriti.

Rešila sam da je poslušam i jedne jesenje večeri krenula sam put Austrije. Dok je autobus gutao kilometre i bele pruge auto-puta, Mari me je uspavljivala svojim toplim sopranom. Probudila sam se pred jutro, da vidim blještava svetla Zagreba kako se bore sa rumenom zorom i ponovo u svežini slovenačkih šuma koje su izranjale iz magle.

U Grac sam stigla u rano jutro. Pozdravila me je izmaglica koja se vlažno lepila za stare građevine koje su u sebi skrivale na stotine tajni. Mari se raspevala osećajući kako sam blizu grada koji joj je nekada mnogo značio.

Znaš, rekla je, u ovom gradu sam doživela svoju veliku ljubav, onu koju niko sem mene nije shvatio i koja me je tako strašno ranila da sam zbog nje izgubila i pamet i lepotu. Ti si mi jedina nada. Ići ćeš na jedno po jedno mesto, a kad mu se budeš približavala, moj glas će biti sve jasniji i čistiji. To će ti biti najbolji putokaz.

Prvo mesto bio je Gradski park kroz čiju sam glavnu aleju Johana od Austrije krenula na prvi zadatak. Dok su veverice protrčavale po travi prekrivenoj sitnom rosom poput bisera Marin glas je bivao sve zvonkiji dok je pevala arije iz svoje uloge Sulamit u operi „Kraljica od Sabe“ Karla Goldmarka. Već opalo lišće, nežno popadalo po još zelenoj travi, širilo je miris kraja leta. Na jednom malom trgu na kome je stajala tabla sa nemačkim imenom Trg ljudskih prava šuštala je voda iz veličanstvene fontane. Stala sam kad je stao i Marin glas. Pitala me je šta vidim jer nije mogla i sama da gleda već me je upravljala svojim uspomenama i dušom.

grac fontana rostigel nagel 

Na ovom mestu me je moj dragi her doktor V. prvi put poljubio. Šta vidiš?, pitala je.

Odgovorila sam da je tu prelepa fontana sa kipovima od kojih svako drži ribu iz čijih usta šiklja voda. Za nju kažu da je sagrađena pre 23 godine povodom Festivala umetnosti Štajerska jesen i da ga stanovnici Graca odmila zovu „Rostigel nagel“, što znači nerđajući ekser, kao da se time simbolično kaže da se ljudski duh nikada ne može sputati. Nasmejala se pomalo prkosno, pomalo setno i rekla da se slaže.

Nekada je na ovom mestu postojala klupa na kojoj smo sedeli i na kojoj sam bila najsrećnija na svetu. Sada je ovde fontana. U njenom dnu sa severne strane naći ćeš laticu ruže. Uzmi je i sačuvaj. Idemo dalje.

Staze su krivudavo vodile kroz zelenu prostirku podšišane trave. Mari je pevala novu ariju iz Belinijeve „Norme“, i glas joj je bivao sve lepši i jači.

Stao je kod prelepog ribnjaka u čijim šibljacima su se skupljale patke. Voda je svetlucala u kamenom koritu koje su oivičavale statue poznatih austrijskih pisaca, naučnika i političara. Boje jutra dale su joj poseban sjaj.

grac ribnjak lepsa 

Ovo je jedno od najlepših mesta u Gracu. Zapravo je samo deo velike fontane Franca Jozefa koja je podignuta na mestu starog utvrđenja. Najlepše mesto, a na njemu sam prvi put osetila bol zbog her doktora V. Znaš, nisam ti rekla da je on bio mnogo mlađi od mene. Dok sam ja gazila pedesetu, on je bio student prava, dvadesetogodišnjak. Jel se i ti čudiš i zgražavaš kao i drugi?

Odgovorila sam odrično, ljubav ne poznaje nikakve granice. Kao da je to umirilo. Pokazala mi je njen severni deo na kome sam našla još jednu laticu ruže. Krenuula sam dalje.

grac burgtor

Put me vodio ka gradu, van parka pa kroz Burgtor, poslednju sačuvanu kapiju od zidina starog grada Graca iz 14. veka. Čuvala je zamak Burg i stari univerzitet. Mari se raspevala uz nekadašnju ulogu Leonore iz Verdijevog „Trubadura“ i odjednom stala.

Vidiš ovu zgradu? Na ovom mestu sam prvi put videla her doktora V. Bio je lep isto koliko je bila sveža i njegova mladost. Nisam htela da se zaljubim, ali to je nekako došlo iznenada, kao da je ceo svet zastao na tren. Kao da sam odjednom i ja bila opet mlada i kao da nisam prestala da pevam i povukla se sa operske scene. Ovom mestu sam kasnije poklonika i veliki novac, sve radi her doktora V., kada je već prestao da me voli. Tada su počeli i problemi sa mojom porodicom jer nisu želeli da rasipam svoj novac, želeli su ga za sebe. Uzmi laticu kod kapije, idemo dalje, umorno je rekla.

Krenula sam dalje uz zvuke Marine nove arije done Elvire iz Mocartovog „Don Đovanija“.

Brzo je stala. Preda mnom se ukazala veličanstvena Katedrala Svetog Egidija. Blistala je na suncu sa svojim plavetnim kupolama i blažila strogu gotiku.

Ova katedrala je bila moje utočište u danima tuge i beznađa. Kad god nisam išla za her doktorom V. i pravila mu skandale, ovde sam se molila Bogu da mi ga vrati. Prijala mi je njena tišina i dok bih gledala ovu veličanstvenu fresku kako Grac opsedaju Turci i šire strah i nemoć, osećala sam se i sama ophrvana nekom patnjom koja nadvladava moj razum. Gledala bih mauzolej cara Ferdinanda II ukrašen slikama i skulpturama i osećala da je i meni smrt blizu. Ispod freske ćeš naći još jednu laticu ruže, uzmi je i idemo dalje.

Izašla sam na sunce i krenula dalje. Marin glas sad je bio nekako veseliji. Stao je pred jednom veličanstvenom belom zgradom.

grac stara opera

Sad si pred zgradom stare opere. Dobro je pogledaj. Nekada su na njenom mestu bile štale, a onda je u 17. veku podignuta u čast umetnosti i kulture velikog sveta. U njoj sam imala svoj prvi nastup sa 32 godine. Bila sam tako srećna. Upravo sam ti otpevala baš tu ariju done Ane iz Mocartovog „Don Đovanija“. Publika mi je pljeskala čitavih deset minuta… Bila su to divna vremena, puna mladosti, lepote, sjaja, slave koja se tek otvarala preda mnom. Moj muž Franc nije voleo da ja budem umetnica, ali sam ipak pošla svojim putem.

Uzela sam opalu laticu pred vratima velike bele zgrade i pošla dalje.

grac sporgase vile oslikane

Marin glas sada je bio malo tiši, kao da se zanela nekim davnim uspomenama dok sam ja krivudala ulicama i kao da sam negde duboko u sebi znala svaki ćošak ovog grada. Prolazila sam pored starih vila i bogato oslikanih starih kuća ulice Šporgase, prašnjave ali i dalje čarobne lepote. Ulični svirači odjednom su usred moderne muzike zasvirali melodiju iz Verdijeve „Aide“, koju je u mojoj glavi tiho pevušila i Mari. Nasmejala se svojim zvonkim glasom i kao da sam mogla da je vidim mladu i raskalašnu u svojoj slavi i ogromnoj popularnosti.

Odjednom se i glas pojačavao, taman kad sam došla do podnožja velikog brda koje kao da je izronilo između drevnih građevina. Na malom trgu prepunom suvenirnica i kafea stajala je tabla Šlosberg.

 

Ovo je najveće brdo u gradu, po kome je Grac poznat. Kada se popneš, videćeš koliko je ovaj kraj veličanstven, sve te tornjeve crkava i kuće u kojima sam provela toliko časova ljubavi, ali i beskrajne patnje. Uđi u gondolu koja će te odvesti na njegov vrh. U samoj kabini naći ćeš još jednu laticu.

Pela sam se lagano dok je Grac ostajao poda mnom, ogroman, rasut po velikoj ravnici koja je na horizontu omeđena kupastim planinama. Marin glas koji je pevao melodiju iz Donicetijeve opere „Lukrecija Bordžija“ me je pratio u svoj svojoj toplini.

Izašla sam na sunce i počela da se okrećem oko sebe. Prvo što sam ugledala bila je velika bela Sahat kula. Marin glas je zastao.

grac sahat kula

Ova kula je napoznatija zanmenitost grada, sagrađena je još u 16. veku i ostala je jedina od svih masivnih zidina koje su opasivale grad, a naređeno je bilo da se sruše nakon Bečkog sporazuma 1809. Volela sam ovde da dolazim i pokušavala da saberem misli. U Grac sam nakon završetka karijere došla da bih bila bliže svojoj kćeri Fani, koja se udala za jednog propalog operskog pevača Hajnriha Gotingera, koji je najviše bio protiv moje veze. Hteo je svuda da me prikaže kao duševno obolelu, kao da nisam u životu dosta propatila… Bolje da se ne sećam, uzmi laticu pa da se penjemo dalje, reče turobno.

grac turski bunar

Dok je put vijugao nagore, Mari je pevala svoju staru ulogu Alise iz Donicetijeve opere „Robert đavo“. Stala sam kod Turskog bunara.

Ovaj bunar je dubok 94 metra i iskopan je još u 16. veku da bi podzemnim vodama bio povezan sa rekom Murom kako bi grad i pod opsadom uvek imao vodu. Tri veka kasnije Turci su ga unapredili i otad se zove turski. U njega sam u jednom trenutku poželela da skočim, toliko su bile neizdržive patnje u mojoj duši, ali sam se ipak zaustavila verujući da još mogu da vratim mog her doktora V. Uz njegov severni kraj naći ćeš još jednu laticu.

Put je nastavio da se vijuga kamenim stepenicama iz ko zna kog stoleća. Marin glas bio je pun topline dok je nad Gracom treperila Rosinijeva „Semiramida“, dok sam prilazila velikom drvenom Kineskom paviljonu.

grac kineski paviljon

U vreme kada sam doživela svoju ljubavnu priču ovaj prelepi paviljon je bio tek sagrađen i to na mestu jedne male senice obrasle vinovim listom. Bio je to kutak za zaljubljene, za one koji bi da se skriju od tuđih pogleda. Her doktor V. i ja smo posebno imali razloga za to, mada ja svoju ljubav nisam želela da krijem. Nije ni on u početku, kada sam ga pratila po putovanjima u Monaku i po celoj Austriji, ali posle se sve promenilo, uzdahnu. Vidiš onu kamenu klupu? Zove se Biskupska stolica. Legenda kaže da je na tom mestu umro biskup Nadošti kada je pušten iz kazamata koga vidiš gore na brdu. Smrt me je stalno okruživala i stalno provejavala kroz moje misli, reče tužno. Ne zaboravi laticu sa severne strane.

Zašto su latice uvek okrenute ka severu?, upitah.

Jer je na severu Beč, grad mog rođenja i moje smrti, grad u kome ja večno počivam.

Počela sam da se spuštam sa Šlosberga stepenicama koje su se strmo smenjivale sa leve na desnu stranu. U jednom trenu sam zastala da pogledam nepregledne crvene krovove. Mogla sam da osetim Marinu ljubav i dah za kojim je uporno tragala u ovom gradu. Ljudi su me mimoilazili, nasmejani i smireni, i bilo mi je pomalo žao što njihova toplina nije mogla da umiri njenu oprljenu dušu.

grac pogled

Put me vodio ka reci Muri, brzoj, zapenušanoj, pomalo divljoj. Zastala sam kraj njene obale jer je Marina pesma stala. Utihnuli su tonovi arije Kraljice noći iz Mocartove „Čarobne frule“.

grac murinsel

Šta vidiš?, pitala me je.

Murinsel, veštačko ostrvo napravljeno pre 15 godina da bi obeležilo Grac kao prestonicu evropske kulture. Sagrađeno je od čelika i liči na veliku školjku. U njegovoj sredini je amfiteatar na kome se održavaju koncerti, ispričah u jednom dahu.

Bilo bi lepo da sam mogla pevati nad talasima divlje Mure i nadglašavati se sa njenim hukom…, reče. Znaš li da tonski zapis mog glasa nikada nije sačuvan? Bilo je mogućnosti ali su sve propale, kao da se nešto zaverilo da me ne upamte potomci.

Na obali je i Muzej savremene umetnosti, koji je podignut iste godine i u noći liči na svemirski brod, ubacih se brzo. Zovu ga dobroćudni vanzemaljac“ i zaista i liči, a u njemu svoja dela izlažu najpoznatiji savremeni umetnici sveta.

grac muzej savremene umetnosti 

O tome ne znam ništa, reče nezainteresovano, ali znam koliko sam među ovim šibljacima gledala Muru koja me je tako privlačila svojim talasima. Na rubu ovog mosta uzmi još jednu laticu, idemo dalje, do onog sledećeg.

Dok mi je njen sopran dočaravao arije iz Vagnerovog „Prstena Nibelunga“ i odzvanjao u mislima, stigli smo do tog drugog mosta koji je nosio ime po Johanu od Austrije. Ograda je bila prekrivena katancima koje su zaljubljeni parovi kačili ne bi li im ljubav ostala zauvek zaključana u srcima. Mari se nasmejala kad sam joj to rekla.

grac mura katanci

 Nema srećnih ljubavi. Na ovom mostu prvi put je razum prestao da me sluša. Sve mi se okretalo, i dvorac Egberg, koji se nadvija nad Murom, i Sahat kula sa Šlosberga i talasi reke, i toranj franjevačke crkve, i ljubavni šapati her doktora V., i moj dečji plač kad sam ostala bez roditelja, i očaj kada su me usvojitelji naterali da se udam u osamnaestoj godini, i moji nastupi u bečkoj operi, londonskim Kovent gardenu, aplauzi i klicanja, buketi cveća i afere sa privlačnim muškarcima… I sve se splelo u jedan narazmrsivi čvor u glavi. To je bio moj kraj jer su umesto mene rešili da mi je izlaz duševna bolnica.

Skupila sam sa ograde zapletenu laticu ruže i krenula napred.

grac statua johan

Marin glas otpevao je novu ariju  i stao na Glavnom trgu Graca na kome je sve vrvelo od ljudi koji su ulazeći i izlazeći iz tramvaja lagano žamorili i išli ka svojim obavezama. Oko njih stajale su stare zgrade obojene u sve pastelne nijanse i najlepše ukrašena Lueg kuća, koja krasi ovaj trg već 4 veka. Ozbiljna, kako i dolikuje, sa druge strane se uzdizala i Gradska većnica, a  na njegovoj sredini velika statua Johana od Austrije, kao mesto okupljanja i nezaobilazni orijentir za sve domaće, ali i strance.

grac lueg kuca

Marina pesma je stala, pevala je sve umornijim glasom poslednju izvedenu ariju „Mučenici svih vrsta“ iz Mocartove „Otmice iz saraja“.

Odavde je krenula kočija koja me je zauvek odnela iz Graca. Na nagovaranje ćerke i zeta otišla sam u duševnu bolnicu u Beču koju je vodio čuveni doktor Holander. Uzmi laticu koja leži pod nogama statue i kreni, čeka nas još samo jedna.

grac muzej oruzja 

Išla sam lagano ulicom Herengase, poslednjim putem kojim je Mari odlazila iz Graca. Iz kočije je na jednom mestu ispustila maramicu kod Muzeja oružja, zgrade koja od 17. veka čuva sve vrste oružja kroz istoriju, od oklopa, štitova, šlemova pa sve do starih musketa i pištolja, dovoljno da se naoruža 28 hiljada ljudi. Nadala se da će njom poslati poruku svom dragom da je spasi svojom ljubavlju. To je bilo mesto na kome se nalazila poslednja latica ruže.

Ovde se tvoj zadatak privodi kraju, reče mi Mari. Ove latice ćeš odneti u zgradu Opere, ove nove, koju ja nikada nisam videla jer je sagrađena osam godina nakon moje smrti. Spusti ih pod zavesu na bini i ostavi ih tamo. Tako će moj duh ostati na mestu gde je uvek i trebalo da bude.

grac opera

Poslušala sam je. Dok ona drhtavim glasom nije prestajala da peva svoju poslednju izvedenu operu, ušla sam u veliku neobaroknu zgradu koja je spolja bila ukrašena statuama najpoznatijih svetskih kompozitora čija su dela izvođena u njoj, ali nikako nisu mogli da predoče raskoš koji se nalazio unutra. Boja zlata, crvena i bela nadmetale su se sa ukrasima baroka i rokokoa, od stepeništa, ogromne sale sa kao krv crvenim sedištima i teške plišane zavese na bini. Spustila sam latice na mesto koje mi je Mari rekla i one su najednom zasvetlucale. Sklopile su se u jednu prelepu ružu boje usirene krvi koja je u sebi nosila sav sjaj slave i tragičnog kraja jedne operske dive. Zasvetlela je i nestala, ali samo za oči nas običnih smrtnika.

Mari me je čekala napolju, sa spokojnim osmehom na usnama.

Hvala ti na svemu, reče mi meko.

Bila mi je čast, odgovorih. A šta je s tobom bilo na kraju?, upitah radoznalo.

Ah, ono što se i moglo očekivati. Iskrala sam se jednog dana iz bolnice potkupivši sestru da her doktoru V. pošalje pismo da se vidimo. Došao je u Beč i sačekao me kod Štefansdoma samo da mi kaže da ga zaboravim, da me nikada nije ni voleo i da mu duševna bolesnica nije ni potrebna. Kada je otišao, ušla sam u prvu kuću, popela se na poslednji, četvrti sprat i našla vrata koja nisu bila zaključana. Otvorila sam prozor i skočila. Prekrio me mrak i neka oslobađajuća nit pomešane sreće i tuge.

Zato ti je duša nesmirena lutala?, upitah potreseno.

Tako je, ako uspem da povratim u sećanjima ljudi svoju slavu, mladost i lepotu kroz ružu koja će večito pronositi melodiju mog zaboravljenog glasa, duša će zaboraviti na ljubavnu sramotu koju mi je naneo her doktor V.

Hoćeš li mi reći kako je bilo pravo ime tvog mladića?

Ne, nasmeja se. Na to ćeš morati još dugo da čekaš. Kada jednog dana dođeš u moj svet, znaćeš sve. I da znaš da ćeš mi biti potrebna, pomoći ćeš mi tada da ga vratim, namignu mi i nestade.

Uzdahnuh i zavrteh glavom u neverici koliko upornosti ima u jednom duhu. Dok je blag jesenji vetar grlio Grac, krenuh laganim korakom ka kasnom popodnevu koje je polako počelo da izdužuje senke i hvata prvu rumen na obzorju.

grac kraj

0

„Petrijin venac“ – život ovenčan tragedijama i tihom snagom

petrijin venac

Posmatrajući najlepša dela svetske i domaće književnosti, možemo zaključiti da što se u nekoj sredini ili vremenu teže i teskobnije živi, i ljudske sudbine su potresnije, pa oslikavajući ih svojim talentom i prenoseći ih na papir, pisci ostavljaju večan i upečatljiv trag.

U našoj literaturi najviše lepote imaju baš takvi romani, puni patrijarhalnih stega, patnji i očaja, u kojima, paradoksalno, kao da se život još jače voli i još snažnije živi. Takav je i roman Dragoslava Mihailovića Petrijin venac.

Dragoslav_Mihailovic_Vreme_2008

Dragoslav Mihailović (izvor: vreme.com)

Prva asocijacija na njega mnogima je Mirjana Karanović koja se u istoimenom filmu zlopati po zabačenom srpskom rudarskom mestu istočne Srbije i one čuvene scene kada joj se, zabrađenu maramom, pojavljuje mrtvi muž Misa, lep i mlad, i sa njom razgovara kao nekad, kada su bili srećni.

I upravo je ta tama i teskobna, „čađava“ atmosfera i izdvojila Petrijin venac, jedno od najvrednijih romana Dragoslava Mihailovića, koji je, nasuprot mnogima, izabrao da napiše delo u kome neće prikazivati opšti napredak i blagostanje jugoslovenskog društva, već svakodnevni život običnog čoveka sa margine koji govori svojim jezikom i muče ga njegove brige i stvarnosti onakve kakva ona zaista jeste, čime je od tadašnjih vlasti odmah svrstan među predstavnike „crnog talasa“ u književnosti.

Petrija Đorđević je seljanka iz sela Višnjevice čiji život pratimo od siromašnog devojaštva u kome veruje u ljubav i sreću do starosti u kojoj rakijom blaži svoju tugu, odbačenost i izneverena očekivanja. U njemu će preko glave preturiti mnogo, dva braka, rat, tragično majčinstvo, rudarsku nesreću drugog muža, mnogobrojne bolesti i smrti koji joj postaju verni pratioci, ponižavanja, mržnje, surovosti i ledene samoće, ali i majušnih kapi ljubavi, koje i kad padnu, kao da sa njima ne zna šta će. Život proklet siromaštvom, patrijarhalnom skučenošću, neostvarenošću, ali i prožet dobrodušnošću uprkos silnim nepravdama, izuzetnom bistrinom duha i uma, istrajnošću, tihom pomirenošću sa svim užasima koje joj gubitnička sudbina poklanja i trpljenjem do dolaska smrti. Baš onakav kakav nose mnoge žene ovog podneblja, koje u svojim životima znaju za malo radosti i mnogo patnje i tragičnosti. Zato se može reći da je glavni lik ovog romana, Petrija, bliska čitaocima jer svako od nas zna bar jednu Petriju.

MV5BNGI0M2Q3YjYtZDI2Ny00NjMwLWJlM2QtYjJlNjkzMWRiN2M5XkEyXkFqcGdeQXVyNjcyOTkzNTI@._V1_SY1000_CR0,0,1340,1000_AL_

Mirjana Karanović kao mlada Petrija, Darinka Živković kao stara Petrija i Marko Nikolić kao Dobrivoje u filmu Petrijin venac iz 1980. godine (izvor: wikipedia.org)

Ona bez lirike i metafora, željna razgovora i kratkog bekstva iz samoće, priča svoju priču na svom jeziku, kosovsko-resavskom dijalektu, nepoznatom slušaocu, priča o sebi pa je sve više plete nadovezujući se i na druge ličnosti iz svog života i njihove sudbine. Dok skriva suze, najmučnije scene blaži humorom i čistom narodskom prostodušnošću. Parče po parče života, priča po priča, i ova neuka, primitivna žena, obdarena urođenom inteligencijom, jedostavnim pripovedanjem će stići do najdubljih filozofskih misli o čovekovoj predodređenosti na patnju i stradanje, opstanku i smrti.

Svaki deo priče je zanimljiv, napet a čitalac, koji je upozoren na fatalan ili ozbiljan završetak, biva sve zainteresovaniji za sudbinu likova. Tako događaj koji na kraju čini poentu dolazi poput iznenađenja ili preokreta. U njoj nema opisa i osećanja, već se ređaju samo činjenice i zbivanja u kojima bi svako od nas trebalo da proceni šta je život, pravda, sreća, nesreća, ljubav, smrt. Iako teška i potresna, iz nje Petrija ne izlazi kao mučenica i ne traži nimalo sažaljenja.

U samom romanu nalazi se jedna umetnuta priča o ljubavi Vitomira i Ljiljane. Ona jedina odiše poezijom i jakim osećanjima, možda baš zato što je potpuno odvojena od tmurne Petrijine sudbine. Dve nemirne prirode željne sreće susrešće se u jednom treptaju svog života. Vitomir, sputan nesrećnim nametnutim brakom, i Ljiljana, devojčurak pun snova iz komšijske kuće, zaplešće se u jednu fatalnu, zabranjenu i nemoguću ljubav. Kada ne uspeju da je odbrane, izgubiće šansu da dosegnu savršenstvo u spajanju dvaju bića koje život pruža samo jednom. Kad oboje dodirnu dno života, pokazaće se poenta Petrijine priče – život ume da pruži, ali i da uzme sve i ako čovek propusti trenutak koji određuje njegovu sudbinu i nudi sreću, „jedan po jedan danovi prolaze. I više se ne vraćaju. Nikad…“

Sa propadanjem pojedinačnih sudbina, tesno je vezano propadanje celog kraja. Nekada mesto puno rudara i njihovih porodica, sa najboljim ugljem u zemlji, Petrijino Okno odumire i ostaje opustelo. Tada dolazi do kulminacije i najtamnije, prave „crnotalasne“ scene romana – odlaska poslednjeg voza pred zatvaranje pruge. Uz crne barjake, starica sa bosiljkom i crnim pantljikama, reskim i tužnim zvucima sirena voza i rudnika, sve podseća na sahranu. Mašinovođine „crne suze kaj debeli stršljeni“ i starci, žene i deca koji „za vozem kasaju i leleču“ kao da oplakuju svoju sudbinu, za koju slute da će biti zauvek izmenjena i da će ostati sami i zaboravljeni, kao na kraju sveta.

Na kraju cele priče ostaje samo jedna tragično usamljena žena kojoj je sudbina uzela sve što je volela i ostavila joj jedino goli život. Tako Petrija ostaje da živi, tiho čekajući svoje umiranje, okružena mačkama i kokoškama i srećna kada se pojavi neko kome može da ispriča istoriju svog života, da se podseti svoje dece, svih koji su joj bili dragi i onih koji su joj nanosili bol i koje je nadživela. Jedino društvo koje joj je ostalo su mrtvi koji joj dolaze u snove i koje sa nestrpljenjem čeka.

Za kraj se nameće pitanje na kakav to venac Dragoslav Mihailović misli u naslovu svog dela. Petrija ga u romanu pominje nekoliko puta, pa ga pisac pozajmljuje. On simbolično predstavlja stvar koja krasi mrtve, ali i žive u važnim životnim trenucima da bi se privukla božanska zaštita. Sem toga, oni koji nose venac su bliski božanstvu i poseduju unutrašnju svetlost koja obasjava pobednika u duhovnoj borbi. U ovom romanu Petriji pripada venac jer cela priča dokazuje osobu koja pobeđuje život uprkos nesrećama. Onakvu kakva šalje najjaču poruku – da život treba voleti baš onakav kakav on jeste, sa svim lepotama i patnjama, jer je neponovljiv u svojoj savršenosti.

Kraljevina-Srbija-1910-Rudnik-Ravna-Reka-Razglednica_slika_O_76645181

Senjski rudnik, mesto u kome je snimljen film Petrijin venac, imaginarno Okno iz romana

 

 

 

0

Vedrina i žal na vrhovima prstiju

balerina

Retko koja devojčica u životu bar na tren ne poželi da postane balerina. Neka se zadrži na obrisima siluete koja poput leptira leprša scenom, neka krišom u svojoj sobi oslonjena na naslon stolice pokuša da uradi svoj prvi plié, a neke slede svoje snove i kreću u život pun odricanja ali protkan umetnošću, lakoćom igre i uspesima.

Knjiga Balerina Nade Ćurčije Prodanović je jedna od tih koja na osnovama istinite priče ispisuje stranice koje dugo po završetku čitanja ostaju u sećanju. Naime, književnica je iz svoje bogate profesorske karijere u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ odvojila najlepše detalje i udahnula život likovima na hladnim belim stranicama.

Knjiga nas uvodi u jedan tmuran jesenji dan u kome šesnaestogodišnja Lana sa majkom dolazi da se upiše u Baletsku školu. Ona je već započela baletsko školovanje, doseljava se iz Skoplja i želi da ga nastavi, ali nikako joj neće biti lako. Skromna i zatvorena, sa bogatim unutrašnjim svetom, naći će se oči u oči sa devojčicama iz odeljenja koje nisu nimalo raspoložene za novog rivala. Ophrvana brigama za samohranu majku i brata, pokušaće da pronađe prijateljstvo tamo gde ga na prvi pogled ne može naći, ali to će se pokazati kao bezazlena i rešiva prepreka nasuprot tragediji koja će zapretiti da joj oduzme san za koji živi – da postane balerina.

Nema tog deteta koje pri stupanju u novu sredinu nije osetilo nesigurnost, doček pun nepoverljivosti i sumnjičavih pogleda. Njima je, između ostalog, ova knjiga namenjena. Svima onima koji se bore za svoje mesto među vršnjacima, ali i onima koji sve čine da nekome taj posao otežaju svojom ljubomorom, sitnim pakostima, surevnjivošću i rivalitetom. Nekome da shvati da nije jedini u svojim mukama, nekome da nauči da je taj model ponašanja loš.

U knjizi prepunoj živopisnih isečaka iz školskog života osam devojčica koje se bore sa ambicijama, gorčinom poraza, ponosom uspeha, mladalačkim radostima, prvim zaljubljivanjima i najskrivenijim tugovanjima, malih balerina prepunih nestašluka i beskrajnog čavrljanja, ali i njihovih brižnih nastavnica dat je svet u malom, u kome, bez obzira na prepreke, sve na kraju sve nađe svoje mesto, ako se poštuje strog ali pravedan autoritet i ako je želja za uspehom i čovečnošću najjača spona koja ih povezuje.

Lana tako postaje simbol jedne usamljene tinejdžerke koja ume pažljivo da sakrije bol od poniženja svojih vršnjakinja, strpljivo u njima tražeći sve ono što se skriva ispod grubosti na koju ih nagoni želja da se uspe. Čovečnošću i humanošću koje su čvrsto utkane u Laninu dušu pridobiće ljubavlju i čistotom svaku od ovih duša koje se tek formiraju u bespoštednoj borbi života i pokazaće svoju veličinu ne samo kada druge posrnu, nego kada je život baci na najteži ispit.

Još jedna velika vrednost dela je što autorka nijednom rečju direktno ne osuđuje sve negativne strane karaktera i mračnih nagona devojaka. Ona ih posmatra kao nešto što se u mladim dušama javlja kao nešto prirodno, kao antipod dobroti i poštenju, ali i kao nešto čemu sledi neuspeh, pa samim tim i borba i suzbijanje ne bi li se tako postao bolji čovek. Upravo je u tome i Lanina veličina, što ona, iako mlada, ima sposobnost da se sažali nad ljudskim slabostima, nađe opravdanje i oproštaj.

Kada sklopite stranice ovog romana, koji iako je smešten u kraj pedesetih godina prošlog veka, u sebi nosi sve najupečatljivije osobine mladih današnjice, zapitaćete se koliko smo dobro odgajani i koliko kvalitetno odgajamo naše potomstvo. A to je upravo i najveći značaj ovog dela – što podučava, vaspitava, tera na preispitivanje i nosi istinske životne vrednosti.

ballet-3898440_960_720

 

 

0

Nedovršene priče Vladimira Radovanovića

nedovrsene

U moru tekstova na internetu, blogova i sajtova sa pričama savremenih autora može vam desiti da se izgubite, kao u nekoj velikoj prašumi punoj egzotičnog i mirisnog drveća, od kojih svako izgleda podjednako isto kao ono drugo. I tako ne uspete da vidite neko koje je lepše i mirisnije od ostalih jer ga šuma steže i ne donosi mu svetlost da se njegova lepota sagleda i upije.

Ovakva mala alegorija upravo je najbolji način da se prikaže zbirka kratkih priča Nedovršeno Vladimira Radovanovića, koje je objavio u formi E-knjige. Smeštena na jednom sajtu, među ostalim autorima koji znaju i imaju šta da kažu, i ove priče su našle svoju „fioku“.

Moram da priznam da sam do njih stigla uz pomoć vodiča, samog autora, koji je, kada sam završila sa čitanjem, bila potpuno sigurna, nepravedno zapostavljen, kao i većina današnjih autora nemoćnih da se uklope u veliku mašineriju koja će ih lansirati u čitalačku orbitu. A za to ima sve uslove.

Prva zbirka ovog pisca sastoji se od šezdeset kratkih priča, forme koja je danas, u svetu brzih misli i čitanja „s nogu“ najprijemčivija čitaocima. Svaka od njih nosi po jednu poruku koja ne teži lepršavosti i zabavi, već preispitivanju nas samih i sveta u kome živimo i zadire u dubine od kojih možda i zaziremo jer najviše govore o nama samima.

Neke priče imaju likove sa imenom i prezimenom u kojima su prikazane njihove sudbine, neke samo inicijale, koji obezličavaju ljude u surovom savremenom svetu. I jedni i drugi kao da su taoci sivih i tmurnih vremena u kojima se svetlost može pronaći jedino u neprekidnom traganju za zrnom sreće i spokojem vere u samog sebe kao najsavršenijeg oblika stvorenog od strane neba.

Ovo su priče o našim životima, našim „snovima od magle“ i „tugama poznih jeseni“ u kojima caruje otuđenost, skrivanje misli i osećanja u grčevitoj borbi da se ne bude povređen, a zapravo sve što se dobija su besciljni „preslikani dani“ i „nepodnošljiva rutina življenja“.

Izgubljenost pojedinca u otuđenom svetu najbolje se oslikava u likovima koji žive na poslednjim spratovima i potkrovljima visokih zgrada, poput kula od slonovače u koju se izoluju kao sopstvenu tvrđavu samoće i „samotamnice“. Oni svoju duboku usamljenost zatrpavanu surovošću prema nižima od sebe i iluzijom moći blaže izlaskom u virtuelni svet društvenih mreža, u kojoj se poput ruskog ruleta nikada ne zna da li će naići na sreću ili još mračniju patnju u svojoj „rutini kaveza“.

U veštom baratanju rečima Vladimir Radovanović jasno oslikava zgusnutu tamnu atmosferu sveta u kome živimo. Po ovome moglo bi se reći da se u njemu skriva jedan pravi ekspresionista koji usamljenošću i strahom oslikava čoveka pred pretećim oblicima savremenog života a grad kao mesto zbivanja, iako prepun ljudi, jedino nosi otuđenost, samoću i onaj bolni vapaj da se pred mnoštvom zatvorenih prozora i spuštenih roletni otopi led sa duša prokletih i odbačenih pažnjom i ljubavlju. Zato bi se moglo reći da i pored mraka i čamotinje svaka priča nosi u sebi iskre života vođene čvrstom rukom Gospoda koji ih otima od tamnih senki i zlih duhova stvarnosti.

U nekim pričama kao pucanj provaljuje jasna kritika društva u kome živimo. U nekima od njih načinju se i političke okolnosti koje nas okružuju kroz bunt pojedinca protiv postojećeg sistema u kome može samo da strada okružen bedom, primitivizmom i ograničenošću. Među njima se nalazi i meni najdraža priča Krugom umirućeg grada, u kome se na najbolji način oslikama vreme i atmosfera u kome živimo.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da u svakoj od priča provejava jak uticaj Dostojevskog, koji se najbolje vidi u čvrstim nitima koje povezuju svaku izjednačavajući društvenu bedu sa duševnom agonijom i tezom da propast svega leži u otpadništvu od moralnih i religioznih načela i odbacivanju duhovnog u čoveku.

Svaka priča se završava sa tri tačke. Neke su namerno nedovršene, kao da pozivaju čitaoce da sami zamisle njen završetak. A one, te Nedovršene priče zapravo podsećaju na svet koji nas okružuje, bled, bez jasne poruke, nedefinisan u svojim nesavršenostima koji zadiru u apsurd i ništavilo, a jedino im je izvestan kraj koji se sa tri tačke nastavlja negde u nekim tajanstvenim svetovima anđela i spokoja…

 

Zbirku kratkih priča Nedovršeno Vladimira Radovanovića možete pročitati na sajtu Fioka (https://www.fioka.in/)

4

Devet života

penz blic

Početna stanica tramvaja. Prepodnevni sati. Putnici čekaju da se vozač smilostivi i pokrene vozilo. Čim se tramvaj zatrese i krene da zavija šinama, napravi se mali metež u potrazi za mestom. Prednjače penzioneri.

 

…Samo da sednem, samo da sednem! Bolu me noge, a i ovi mladi nevaspitani kad zasednu nema da me pogledaju, sam nabiju slušalice u uši, bulje u telefon i prave se da me nema da stojim kraj njih. Uh, dobro je, sela sam. Šta se ti mrštiš, mala, zgazila sam te i neka sam, pa ja moram da sednem, mnogo me bolu noge. Uh, šta me sad čeka u Dom zdravlja, ima gužva da bude, a ja što ne volim da čekam, sva se uznemirim, moram i jedan bromazepam da popijem da se ne posvađam sa ostali pacijenti. Uh, samo da mi naiđe ona sestra na šalter, ona što sam je prošli put istresla iz gaća, da mi naiđe pa da joj opet sve kažem što mi leži na srce! Ako mi ona naiđe, i ne moram da popijem bromazepam, taman ću se dobro ispraznim i brže će mi prođe vreme… Vidi ga ovaj što se okreće kroz prozor za svako žensko, ccc, a sve opajdare gleda, ju, ju, ju… Ova sestra sa šalter bi baš bila njegov broj…

 

… Vidi, vidi ovo mlado što se razbacalo, uh što bih ja to sad pojurio. Eh, mladosti, mladosti… A kakav sam ja nekad bio, nijedna mi nije promakla. Vidi ovo obuklo suknjiče, pa ga zateglo preko dupeta i onda posle kako da ne pogledaš… Vidi onu babetinu! Pih, kad žensko omatori, što je ružno, bre… Ja bi to sve čim zanemoća u neki kamion pa u selo da ga ne gledamo u gradu. Uh, sad kad uđem u kafanu pa kad ispričam šta sam sve video po ulici, ima da propadnu! Ih, pa kad sručim vinjače pa se razgalim… Oni me zajebavaju: „Treba ti vijagra i afrička šljiva da pojuriš te mlade što za njima balaviš…“ Kome treba afrička šljiva?! Meni?! Ma ne da mi ne treba, nego sam ja, bre, kô bik jak, svaki mlađi da se postidi! A i izgledam mladoliko. Ko bi meni dao ovolike godine?! A i ne kaže naš narod džabe da bez straca nema udarca! I još se zajebavaju da si dobra prilika kad imaš redovnu penziju! I jeste, bogami, ej, kad ja pojurim… Uh, što zakoči, majku mu bezobraznu, načepih se na šipku i na ovu babetinu…

 

–  Šta je, bre, gospodine? Ti bi na mene malo da nalegneš? Sram te bilo! Ja sam poštena žena!

–  Ko, bre, na tebe da nalegne?! Pa ja da ’oću da nalegnem, ja bi nalegô na nešto mlađe, a ne na tebe tako sparušenu!

–  Ko sparušen, đubre jedno matoro?! Pa ti, bre, možeš otac da mi budeš!

–  Ha-ha-ha, to samo u tvojim snovima ja mogu otac da ti budem. More, marš, babetino!

 

… Eee, ne bi ti meni tako smeo da laješ da je moj Mijo živ, sabio bi te o patos ne bi znao kako se zoveš… Ja babetina, ja sparušena… Kakvi sve prostaci danas u ovom gradu žive, a nekad je sve gospoda ovde bila… Danas kad uđeš u tramvaj, samo gledaš ko će da te pokrade, ko će da te izdrpa… Nego sve čekam da uđe kontrola pa onda pola izađe napolje pa možeš da se raskomotiš. Ovako sve smrde, neokupani, prljavi, bezobrazni… stoka… A ja sam dama, sad kad mi stigne penzija ima šešir da kupim. Samo da me ne poboljeva ovaj kuk, bilo bi mi sve potaman… On će meni da sam ja sparušena i babetina… A nalegô na mene ceo, to mu ništa nije smetalo. A ovamo mu kao smeta, lažov i manijak… Uh, bre, opet ovaj zakoči, kao krompire da vozi! Zamalo da ovom dedi pocepam novine…

 

… Ccc, zamalo Politiku da mi izgužva ova žena! Čekaj da je ispravim… Ne možeš više ni novine u tramvaju da pročitaš kô čovek, samo se neko gura i muva. …„Kako do EU?“… Šta ima da idemo u EU?! Sa tim zlikovcima da se spajamo?! Uništili nam zemlju, pobili narod, a mi sa njima da šurujemo… Ej, Slobodane, Slobodane, je l’ vidiš ti sa neba šta nam zlikovci i dan-danas rade…? Kad te skinuše sa vlasti, kad popališe i pokraše, sve ode u božju mater… „Povećanje plata i penzija od sledećeg meseca“… I ne mora, sve ću da dam! Celu ću penziju da dam da nam bude bolje! Kad veliki čovek vodi državu, mora kaiš da se stegne, ko to ne razume, izdajnik je roda svoga! Samo u se i u svoje kljuse, to je pravi državnik! Ja mu verujem i sve ću da mu dam! I ne mora da traži! … „Đoković osvojio novi turnir“. E, ljubi ga deda, volim ga kô da je moj, zaplačem svaki put kad pobedi… E, nazdravlje, umro Aca Šurbatović… Bog da mu dušu prosti… da vidim kad je sahrana… U petak u 15 h, kremacija na Novom groblju. Moram da idem, i on je bio mojoj ženi, moram… Eh, sve moji ispisnici odoše… kako otvorim čitulje, tako mi se neki pojavi… A bezobrazni moji unuci, kažu: „Deda, čitulje u Politici su tvoj Fejsbuk.“ Daću im ja… Ček da vidim ukrštene reči… Uh, kako vozi ovaj, opet mi izgužvaše novine ove žene…

 

…Što vozi ovaj kô majmun, ko mu dade volan, samo zvrnda sa ovo zvono… Gledaj ovu što uvela ovo dete što se dere, nevaspitano to… Cvrc-cvrc… šta mi se ovo u zubi zavuklo… cvrc-cvrc… A vid majku šta se napirlitala, ne obraća pažnju na dete što je besno i bezobrazno… Vid, vid kako mu šapuće nešto, a ono sve bešnje… Ih, da si moje, par šamara bi’ ti ispljuskala, sam’ da se pušiš, odma bi’ te u red dovela. Ccc, ova današnja mladež svu mudrost na svet popila… Cvrc-cvrc… Taka mi i snajka, sam bog zna kaki rogovi nabija na onoga moga dobroga i naivnoga sina… A on, ljubi ga majka, pošten, ma prepošten, to mu najveća mana, što je mnogo dobar… a ona, aspida jedna, život mu upropastila. Sam šeta neku džukelu po parkovi, a decu kad misli da rađa, ja ne znam… Kad sam ju rekla: „Pusti džukelu, decu za ruku da vodiš, hoću unučići da šetam dok još mogu, dok još snagu imam“, lom napravila, plakala kod onu moju budalu tri dana. A on mi rekô da ju ne diram, kao osetljiva je, a ja se mešam di mi nije mesto. Ma, za nju je jedna govnjiva motka, pa da vidiš kako bi odma’ prestala osetljivost… Kuku mene, što je mene bog kaznio… U, al zakoči! A vidi ovu matoru što mi se tu podmeće…

 

–  Šta si tu stala, babo? Vidiš da ovaj koči ki lud, a ti sedi negde da te ne polomim!

–  Gospođo, niko neće da mi ustane, a sela bih ja.

– Pa di si pošla kad ne možeš da stojiš? Što u kuću ne sediš nego se muvaš po prevoz?

–  Gospođo, molim vas da me ostavite na miru. Imam devedeset godina i bar poštujte moje godine ako nećete mene.

–  U, pa ja tvoje godine neću ni da doživim. Ti si se naživela, pa nemoj ni da očekuješ od nas koji još treba da se mučimo da te sažaljevamo…

 

… Eh, prostakluka na svakom koraku. Jedino da ćutiš i ne spuštaš se na njihov nivo. A nekada je Beograd bio mesto gde si mogao mirne duše da prošetaš gradom, da ti niko ne zgazi na nogu, da muškarci pogidnu šešir u znak pozdrava, da dame uvek budu propuštane ispred sebe i poštovane gde god se pojave. Nema više takvog sveta. Jedan po jedan ode, a oni koje su takve podigli, spakovaše svoje stvari i odoše daleko… I neka su, ovo više nije njihov Beograd. A nije ni moj. Ne prepoznajem više drveće, parkove, ulice i trgove. Sve se izmenilo, blješti i šljašti, kič i malograđanština svuda caruju. Nema više one diskretne elegancije i kuća i ljudi, žena svedenih haljina na kulturnim događanjima, tihe publike u pozorištima i ljudi ozarenih osmesima na osunčanim klupama. Svuda vika, dreka, psovke i banalni vulgarni komentari. Još malo i ni mene više neće biti i sve će prekriti zaborav i prašina novog vremena. I neka, lepo reče ova „gospođa“, ja sam se bar naživela. Sigurno mnogo lepšim i kvalitetnijim životom od nje, cenim…

 

– Nema više kulture, u pravu ste, gospođo.

–  Gospodine, izvinite, baš i ja to sad mislim.

–  Da, znam, čuo sam vas kad ste pričali, doduše tiho, ali čuo sam.

–  Ah, oprostite, nisam znala da sam misli pustila iz sebe…

 

… Nema, kad čovek ostari, popušta načisto. A nije ni čudo, ceo život muljaj, guraj, radi, zaradi, vuci, tuci, pa kako da ne popustiš? A sve šloser do šlosera, evo vidi ovo sedište, ja bih ovo sasvim drugačije napravio… Ovo sad sve bofl i odma’ se polomi. Eh, nema više dobrih majsotora kô kad smo mi radili. Gledaj ove ulice, sve beton puca, gledaj trotoare, glavu da polomiš, gledaj kuće kako otpada fasada… ccc… Sve bi’ ja to otpustio i uzeo sam da radim… Nema više ništa dobro i kvalitet, ni struka nije više što je bila. Ovi današnji picopevci pojma, bre, nemaju… I niko da te pita za savet, sve oni znaju, sve će oni bolje. A pojma, bre nemaju… A kao pozavršavali neke škole…. Ma ništa bez majstora i zanata, bre… Nabili nosine u onaj kompjuter pa samo nešto kucaju i ćorave na njega, a nema ko libelu da uzme i da vidi ravno li je… Ma nema, sve to nesposobno i glupo, žutokljunci uobraženi… I ovaj pojma nema da vozi…

 

– Majstore, da nisi ti prešao na crveno sad?

 

Vozač ga samo iskosa pogleda preko ramena. …Eh, devet života da imam, i poslednji bi mi pojeli ovi penzioneri što ih vozim u ovaj moj tramvaj, pomisli. Kad starost do’vati, ne se izvuče niki. Al’ ja bogami neću to da dočekam tako, nema ovde ’leba u ovu moju kabinu. Odo’ i ja u Nemačku… A vi se ovde pobi’te, za bolje i niste…

589817_stefan-djikanovic-udara-beskucnika_ff

0

Virdžinija Vulf – žena na raskršću svesnog i nesvesnog

celendz gospodja dalovej

Kada se 25. januara 1882. godine rodilo sedmo dete u porodici Stiven, niko nije mogao ni da pretpostavi da će devojčica nazvana Virdžinija jednoga dana promeniti svet postavši jedna od najvažnijih engleskih književnica 20. veka.

A možda se i moglo naslutiti, premda joj je otac Lesli Stiven bio čuveni književni kritičar i izdavač, da će i ćerka krenuti očevim stopama. Budući da je dobila najkvalitetnije obrazovanje svog vremena, njen odlazak u deo Londona koji je važio za stecište britanskih intelektualaca bio je sasvim prirodan sled događaja. Među njima je upoznala i svog budućeg supruga Leonarda Vulfa, izdavača, pisca i društvenog aktivistu. Od tog trenutka njen život se potpuno okreće književnosti.

Prvi radovi joj nisu doneli interesovanje publike, ali jesu psihička rastrojstva i nervne slomove sa kojima se borila čitavog života. Radi poboljšanja njenog zdravstvenog stanja, suprug Leonard osniva čuveno nezavisno izdavačko društvo Hogart pres, u kom se se afirmisali avangardni i nepoznati pisci, pa i Virdžinija.

vv Virginia_Woolf_1927 wiki

Virdžinija Vulf 1927. (izvor: wikipedia.org)

Tada dolazi 1922, prekretnica u britanskoj književnosti, godina zaokreta i konačnog opredeljenja za odabir modernizma kao pravca kome će se okrenuti svi napredniji pisci. Uzrok svemu bio je završetak Prvog svetskog rata, i kao i uvek kada svet uzdrmavaju značajni događaji, tako je bilo i ovoga puta. Moralo se izvršiti preispitivanje, mali pretres i osveženje i naći nova forma, motivi, teme, tehnika pisanja, interesovanja. Taj zadatak izneli su Džejms Džojs sa romanom Uliks, Tomas Sterns Eliot sa zbirkom poezije Pusta zemlja i Virdžinija Vulf sa delom Džejkobova soba. Svet napokon dobija književnicu novog zamaha.

U vremenu kada su preokret doneli Darvinova teorija, opovrgnuvši verovanje u postojanje boga, Frojdova psihoanaliza, koja je u centar interesovanja stavila nesvesno, i Bergsonova filozofija, koja je propagirala da čovek život i svet oko sebe doživljava kao tok a ne skup utisaka, razvilo se interesovanje pisaca za istraživanje čovekovog unutrašnjeg sveta. Tako su sve više koristili unutrašnje monologe, sećanja i iskidane, haotične misli koje zatrpavaju usamljenost modernog čoveka, nedovršenog i neshvaćenog, samog u gomili, kome je sopstvena duša jedino utočište.

Tri godine kasnije, 1925, Virdžinija Vulf objavljuje svoje najznačajnije delo Gospođa Dalovej, i na taj način potpuno odgovara na sve elemente koje diktira modernizam.

Mrs D website

Vanesa Redgrejv u filmu “Gospođa Dalovej” iz 1997. (izvor: myblog-inplainenglish.blogspot.com)

Radnja je jednostavna i traje samo jedan dan u junu 1923. Gospođa Klarisa Dalovej, dama iz visokog društva, organizuje prijem u svojoj kući. Ipak, ta zabava je u drugom planu, pred nama je do najdaljih dubina data njena podsvest, sećanja na mladost, izbori i najintimnije tajne. Nasuprot njoj je Septimus, veteran iz Prvog svetskog rata koji pati od posttraumatskog sindroma i živi u svetu halucinacija gde vidi i čuje poginulog prijatelja iz rata. Iako se njih dvoje ne poznaju, oko njih se pletu mnogobrojni unutrašnji monolozi, uspomene i osećanja čak dvadeset drugih likova koji se dodiruju u jednoj tački da bi se dalje razgranavali poput velikog lavirinta misli i opažanja vremena i atmosfere u kojoj žive.

Mnogo godina kasnije, tačnije 2015. ovaj roman je od strane časopisa Tajm izabran za najbolji u 20. veku, ne samo zbog tehnike koja je pomerila granice književnosti, već i zbog obrađenih tema, onih o kojima se početkom prošlog veka nije govorilo već se samo naslućivalo. Predstavljena je usamljenost žene koja bi, prema svakom parametru trebalo da bude srećna i ispunjena, ali ona to nije, samo je naizgled mirna, dok je u sebi puna praznina koje popunjava sećanjima i beskrajnim evociranjem uspomena. Iz njih izvire i tema feminizma, nova za vreme Virdžinije Vulf. Ona se oslikava u liku Seli Seton, Klarisine drugarice iz mladosti, koja uživa u svojim slobodama i neobuzdanosti, ali i tema biseksualnosti jer se gđa Dalovej i posle 37 godina seća Salinog strasnog poljupca koji je tera na preispitivanje i pretresanje svojih najskrivenijih želja i htenja.

Posebno je upečatljiv i motiv mentalnih bolesti, tako blizak autorki. Septimus iz te perspektive simbolično čini tamnu stranu duše gospođe Dalovej kroz koju se ispoljava sva njena patnja, nemiri i labilni deo svesti, onaj koji mu zavidi na hrabrosti da sebi oduzme život i tako sačuva svoju ličnu sreću. Postupak koji će zauvek iz najdublje tame mamiti Virdžiniju Vulf.

vv ka svetioniku

Dve godine kasnije autorka stvara još jedno izuzetno delo, teško razumljivo poklonicima dotadašnjih viktorijanskih romana, ali napredno u svojim idejama i ciljevima. U pitanju je roman Ka svetioniku, koji je, prema mnogobrojnim detaljima, najverovatnije baziran na autobigrafskim elementima. Niame, smatra se da je da je Virdžinija Vulf opisala jedno letovanje svoje porodice na ostrvu Sent Ajvi i izlet na svetionik Gadrivi, kao i složen odnos između svojih roditelja, tipičan za vreme kraja 19. veka.

Radnja obuhvata vreme uoči, tokom i nakon Prvog svetskog rata, i prati porodicu Remzi na svom letovanju na škotskom ostvu Skaj. Prekoputa njega je svetionik koji se uporno spremaju da obiđu, a to nikako i da učine.

Radnja je i ovde data tek usput, a težište je na međusobnim porodičnim odnosima i stvaranju kontrasta između ženskog i muškog stava u vremenu i sudbini, gospođe Remzi nasuprot svom mužu, domaćice, zaštitnice porodice, podređene žene koja zna koja joj je uloga i koje je njeno mesto i glave porodice, hladne, racionalne i skučenih sloboda.

Tema feminizma je u ovom romanu još razrađenija jer ukazuje na mesto žene u patrijarhalnom društvu, u kome su njene težnje da se ostvari oduvek bivale omalovažavane i sputavane.

Iako se roman završava konačnom posetom svetioniku, koja kasni mnogo godina, konačnu emotivnu povezanost među članovima porodice nadrasta činjenica da jedino dobrota velikih i požrtvovanih ljudi svetli večno poput svetionika, kao i to da su sećanja dokaz da se vreme može prevariti.

Windswept Sunset

Svetionik Gadrivi koji je Virdžiniji Vulf dao inspiraciju za pisanje svog romana (photo Dave Massey)

Nakon ova dva, Virdžinija Vulf je objavila još romana, ali nijedan nije doživeo veći uspeh. Umesto toga, ostala je upamćena po zbirci eseja i feminističkim književnim kritikama, čija je začetnica bila. U njima se zalagala za brisanje granica među polovima u umetnosti, smatrajući da pravi umetnik nadrasta pol. Najveće domete dala je u razlaganju na najsitnije delove sudbinu žena u tadašnjem svetu i onemogućavanje da se iskažu i ostvare kao kompletne ličnosti i dostignu svoje želje i ciljeve.

Sa početkom Drugog svetskog rata njena duševna bolest napreduje. Ophrvana strahovima i neizvesnošću u koju srlja svet, sve više se upliće u zamršene niti halucinacija i duboke depresije. Dana 28. marta 1941. izvršila je samoubistvo utopivši se u reci Uz, koja je tekla u blizini njenog imanja u Saseksu.

Nakon rata Virdžinija Vulf je doživljavana na negativan način, naprosto pobednici je nisu smatrali svojom. Tek sedamdesetih godina 20. veka, uz jačanje feminističkog pokreta, i njen lik i delo pronalaze mesto koje zaslužuju.

Danas se smatra jednom od najznačajnijih pisaca epohe modernizma u svetu, a njeni Dnevnici u 5 svezaka razgrabljeni su kada su osamdesetih godina prošlog veka ugledali svetlost dana.

Razumeli je ili ne, smatrali je čudakinjom ili ženom ispred svog vremena, doživljavali je neobičnom jer se svako svoje delo napisala stojeći ili običnom u krugu ljudi sličnih njoj, Virdžinija Vulf i danas izaziva interesovanje i radoznalost da se sazna i razotkrije još nešto o njoj nepoznato. I šalje poruku da samo najhrabrije žene menjaju svet.

vv Virginia_Woolf_signature.svg viki

Potpis Virdžinije Vulf (izvor: wikipedia.org)