0

Stevan Sremac – boem sa beležnicom

76775088_706263606560695_1874316709997838336_n

Jednog tmurnog novembarskog jutra, po novom kalendaru 23. po redu, 1855. godine, u malom gradu Senti, tadašnjem Austrijskom carstvu, rodilo se jedino dete porodice Sremac. Otac Avram, krojač, i majka Katarina dali su mu ime Stevan. Beskrajne vojvođanske ravnice koje remeti samo gakanje gusaka bile su idiličan kraj njegovog detinjstva.

Međutim, kada je u 12. godini ostao bez oba roditelja, ujak Jovan Đorđević, čuveni srpski istoričar, književnik i osnivač Narodnog pozorišta, doveo ga je u Beograd na školovanje. Sremac je 1875. završio gimnaziju i upisao se na Istorijsko-filološki odsek na Velikoj školi. U to vreme, pod uticajem ujaka, postao je član Liberalne stranke pa samim tim i čvrsti konzervativac, tradicionalista i nacionalni romantičar u politici.

Kada su započeli Srpsko-turski ratovi 1876, mladi Sremac je prekinuo studije da bi kao dobrovoljac učestvovao u čuvenoj Đačkoj bateriji, koju je predvodio pesnik Milan Kujundžić Aberdar. To je bio ujedno i njegov prvi susret sa Nišom u kome umalo nije izgubio život. Naime, sa svojom jedinicom stigao je u grad po velikoj mećavi.  Jedan vojnik ga je pronašao pred smrzavanjem i zaustavivši neku konjsku zapregu koja je tuda prolazila sklonio ga na sigurno i spasao od smrti.

Odmah po završetku studija ujak mu je pronašao mesto učitelja dece u kući Jovana Ristića, ministra unutrašnjih dela i osnivača Liberalne stranke. Međutim, Sremac je to odbio i umesto toga odabrao skromno zanimanje profesora istorije u tek otvorenoj gimnaziji od Turaka nedavno oslobođenom Nišu.  Sa svega 24 godine ponovo dolazi u grad koji tek počinje da živi slobodnim životom, gde se institucije tek uvode, pa je zbog nedostatka predavača morao da predaje i geografiju, crtanje i krasnopis.

Stara_zgrada_gimnazije_u_Jeronimovoj

Stara zgrada niške gimnazije u Jeronimovoj ulici u Nišu u kojoj je predavao Stevan Sremac (izvor: wikipedia.org)

Kao profesor niške gimnazije osnovao je prvu čitaonicu za građane i pozorište i veoma zavoleo patrijarhalni život grada u kome su se sudarala dva vremena, stari život još u punoj snazi i moderno doba a posebno one Nišlije koje su u životu najviše cenile zabavu, slavlja i teferiče. Zahvaljujući beležnici koju je stalno nosio sa sobom u ovom mestu večite inspiracije nastala su neka od njegovih najvrednijih književnih dela.

U ovom periodu nakratko je predavao i u Pirotu, gde se zamalo i oženio. Devojka koja mu je ukrala srce bila je kćer sveštenika Pantelije Pantića, Jelena. Međutim, kudeći vlast u ovom mestu u listu „Srpska zastava“ oštro je osudio njenog oca. Iako je članak bio nepotpisan, brzo se saznalo da iza svega stoji niko drugi do Sremac, pa je veza između njega i lepe Piroćanke prekinuta.

pirot_nekad

Pirot nekada (izvor: topirot.com)

Kada se ponovo vratio u Niš, pred kraj svog službovanja postao je i slobodni zidar, pripadnik niške masonske lože Nemanja, ali je po sopstvenoj molbi napustio i prešao u Beograd gde je dobio posao profesora istorije u Trećoj beogradskoj gimnaziji.

Nakon smeštanja u prestonici književni život mu je napokon otpočeo, a budući da je sa pisanjem krenuo tek u 33. godini, moglo bi se reći da je pomalo i okasnio. Ipak, to mu nimalo nije smetalo da stvori najbolja dela srpske realističke književnosti.

saborna-crkva-1893

Saborna crkva u Beogradu 1893. godine (izvor: beogradudevetnaestomveku.wordpress.com)

Bilo je to vreme književnog realizma u svetskoj ali i domaćoj književnosti. Sremčevi uzori bili su Servantes i Nikolaj Gogolj, koji je na njega najviše izvršio uticaj po pitanju stila i književnog postupka, ali nimalo nisu zaostajali ni Džonatan Svift, Čarls Dikens i književnica skrivena iza muškog pseudonima Džordž Eliot iz engleske književnosti. Od domaćih pisaca najviše je voleo Jakova Ignjatovića i sebe je smatrao njegovim nastavljačem najviše po konzervativnosti, idealizovanju prošlosti, humoru i ljubavi prema prostom svetu čiji život su najradije prikazivali u svojim delima. Prema veoma iscrpnom poznavanju svetske i domaće književnosti smatra se da je Sremac bio najobrazovaniji srpski pisac druge polovine 19. veka.

Godine 1888. počeo da piše prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti koje su se pojavile tek pet godina kasnije, 1905, u obliku zbirke poetsko-istorijskih pripovedaka  Iz knjiga starostavnih. Bilo je to delo nastalo iz ljubavi prema istoriji, ali i nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji koji je svako ko je rođen i živeo van granica Srbije nosio kao deo duhovnog obeležja.

U to vreme nastale su i njegove prve realističke pripovetke u kojima se ogrnuta u humor skriva kritika društva, u epizodičnosti sav raskoš njegovog pripovedačkog dara koji se najbolje iskazivao u vojvođanskoj, beogradskoj i niškoj sredini. Čitaoci su ga zato odmah prihvatili i do danas mu ostali verni.

Bista_Stevana_Sremca_ispred_Narodnog_pozorišta_u_Nišu

Bista Stevana Sremca ispred Narodnog pozorišta u Nišu (izvor: wikipedia.org)

Iako je u Beogradu Sremac najviše razvio svoj talenat za posmatranje, zapažanje i pronicanje u suštinu pojava i događaja, nikada nije zaboravio duh Niša koji je zauvek poneo sa sobom. Tada su se vratile uspomene iz male kuće pored parka uz Nišavu u kojoj je najduže stanovao u Nišu, gde je nastala prva skica u beležnici iz koje će nastati delo koje ga je afirmisalo kao pisca, a iz koje će nastati i mnoga druga inspirisana anegdotama protkanim ljubavnom fabulom i zabeleškama iz stvarnog života.

MV5BNDI4MDAwN2QtY2ZiOS00ODFjLTkzNjgtYTVkNzI3MjMzNzRiXkEyXkFqcGdeQXVyMzIwMTIwODc@._V1_

Branimir Brstina kao Stevan Sremac u filmu “Ivkova slava” iz 2005. godine (izvor: imdb.com)

Ivkova slava

„’Ajd, diž’te se rekoše stari gosti kad uđoše novi.“

U pripoveci koja ga je proslavila Sremac je prikazao istrgnuti delić života i običaja Nišlija u od Turaka tek oslobođenom Nišu. Bazirana je na stvarnim ličnostima i anegdoti koju je čuo dok je živeo u ovom gradu a u kojoj se pričalo o poznatom niškom jorgandžiji i domaćinu Živku kome je njegova rođena slava Sveti Jovan presela jer su mu tri pobratima, „đuveč-kardaša“ sa još jednim nezvanim gostom zaseli i tri dana nisu izlazili iz kuće, pa kad je otišao kod predsednika opštine da se požali, i on im se pridružio. Sremac je odlučio da imena i okolnosti malo promeni, pa je Živko posao Ivko, a slava je umesto Jovanjdana postala Đurđevdan.

Ocrtavanjem jarko obojenih osobina likova, gde je Smuk ispičutura, Kurjak odličan kuvar niških specijaliteta, Kalča lovac koji voli da laže a Ivko šaljivdžija koji na taj način lako svakoga ocrni, ali i neuobičajenim događajem koji prate radoznale komšije i ciganski orkestri, opisao je mentalitet naroda koji se postepeno menjao u novim uslovima života, ali ne samo u Nišu, nego i u celoj Srbiji.

Pripovetka je objavljena 1895. godine i bila je najčitanije štivo u Nišu do pojave Koštane Bore Stankovića. Samo godinu dana kasnije prvi put je izvedena kao pozorišna predstava u niškom hotelu „Evropa“. Uskoro je ukrašena i muzikom Stevana Mokranjca i nezaboravnom glumom Čiča Ilije Stanojevića i doživela mnoga izvođenja.

Stevan_Sremac

Stevan Sremac (izvor: wikipedia.org)

Liberalna stranaka, čiji je Sremac bio vatreni pristalica imala je ideje romantične prošlosti a zapravo je bila podrška Obrenovićevom režimu. Zahvaljujući tome Sremac se okrenuo protiv cele Evrope i Svetozara Markovića i njegovih pristalica, kao i svake promene. Bio je na strani gazdâ, birokratije, vlasti i vladara pa je u u svojoj ogorčenosti na političke protivnike napisao svoja dva dela Limunacija u selu i Vukadin. U njegovom pisanju su se stalno sukobljavali Sremac političar i Sremac pisac pa otud sa jedne strane ljubav prema starom, patrijarhalnom, palanačkom životu a sa druge dobrodušan smeh i razumevanje za obične ljude i oštrica gorke satire kod kvaziintelektualaca koja je uvek nadjačavala u momentima kada je stvarao dela trajne umetničke vrednosti.

Pop_Cira_i_pop_Spira_ilustracija

“Pop Ćira i pop Spira”, ilustracija sa prvog izdanja iz 1898. godine (izvor: wikipedia.org)

Pop Ćira i pop Spira

„Nije blago ni srebro ni zlato već je blago što je srcu drago.“

Najpopularnije delo Stevana Sremca prvi put je objavljeno 1898. u „Brankovom kolu“, a ubrzo i kao zasebna knjiga. U svojoj osnovi sadrži anegdotu iz Bačke koju mu je ispričao ujak Jovan Đorđević, o svađi dvojice popova zbog zeta koja je kulminirala tučom tokom koje je izbijen jedan zub koji je kasnije pri putovanju kod vladike u Temišvar zamenjen konjskim zubom.

Ova priča iz vojvođanskog života, koju je pisac oduvek nosio u svom srcu jer ga je podsećala na detinjstvo, opisuje idilične, ali i jednolične i pomalo dosadne dane u porodici dva ugojena dobrostojeća popa Ćire i Spire čije se ćerke vršnjakinje Melanija i Jula druže iako su potpuno različite i dve popadije Persa i Sida prividno dobro slažu a zapravo su pune zavisti jedna prema drugoj. Njihov monoton život razbiće učitelj Pera oko koga će krenuti prava hajka ne bi li se opredelio za brak sa jednom od njih dve koja će kulminirati opštim rusvajem u popovskim životima.

Humor začinjen sa preuveličavanjima frau Gabrijele, „seoskog doboša“ i „seoskog telegrafa“, opis pop Spirine živine i Sidinog zidnog sata, konjski zub koji spasava popa Spiru i mnoštvo smešnih situacija, govora i postupaka junaka učinio je da iz prvobitne pripovetke ovo delo izraste u humoristički i satirični roman.

Kraj u kome se Pera kaje zbog svog izbora i nasuprot njemu Julin i Šacin idiličan život sa velikom porodicom najbolji je dokaz koliko je Sremac bio naklonjeniji običnim ljudima i narodnom duhu a negodovao na pomodarstvo i sve što je novo.

 

Sremac je bio opisivan kao visok, zdrav, lep čovek, rumen, rano osedeo, brkat, krupnog glasa.  Stanovao je u Ulici dva bela goluba, danas Svetogorskoj, u skromnoj sobi. Nije se nikada oženio pa je često boravio po kafanama, najčešće „Oraču“, „Zlatnom burencetu“ i „Slavini“, koje su bile zabačene, pune običnog sveta koji mu je štedro davao materijal za svoje pripovetke, bilo u dogodovštinama, bilo u narodskim izrazima, koje je unosio u svoju beležnicu čim bi stigao kući.

dardaneli

Grupa poznatih Beograđana isped kafane “Dardaneli” uoči njenog rušenja 1901. godine na fotografiji koja je prodavana kao razglednica (izvor: staribeograd.com)

Ali, budući veliki boem, bio je čest gost i čuvene kafane „Dardaneli“, koja se nalazila prekoputa Narodnog pozorišta, na mestu današnjeg Narodnog muzeja, sastajališta književnika, glumaca, slikara, novinara. U nju je tobože nailazio da bi terao svoje učenike koji su tu dolazili da bi igrali bilijar a onda bi krišom od njih naručivao piće i to za svojim stolom koji je bio pored prozora i gledao na Vasinu ulicu. Sliku te čuvene beogradske boemije dao je Antun Gustav Matoš u svom ogledu o Stevanu Sremcu.

zona-zamfirova-film

Katarina Radivojević kao Zona i Vojin Ćetković kao Mane u filmu “Zona Zamfirova” iz 2002. godine (izvor: promo.com)

Zona Zamfirova

„Ako pare, reče, nemame, oka i pol sevdah imame.“

Poslednja pripovetka-roman Stevana Sremca napisana je takođe prema anegdoti o otmici devojke koja se dogodila u Prištini. Jedni su tvrdili da ju je čuo od Branislava Nušića, koji je tamo bio konzul, a drugi da je saznao za nju kada je sedeo u svojoj omiljenoj prištinskoj kafani „Marger“, u čijoj blizini je živela sama Zona pa je i zapisao. Radnju je izmestio u Niš pa je u ovom delu, napisanom desetak godina nakon Ivkove slave, prigušio onu razigranost i humor ali mu je dao dubinu i ravnotežu između glavnih i sporednih delova zbog čega je ono od svih najbolje po svojoj kompoziciji.

Opisi, događaji, mnogo epizoda i umetnutih priča dati su u senci ljubavne fabule pune vedrine i lepote između kujundžije Maneta i čorbadžijske ćerke Zone koji uprkos razlikama u staležu uz mnoštvo dogodovština i prevazilaženja prepreka ipak uspevaju da pripadnu jedno drugom.

Živopisni niški dijalekat, narodske pesme, posebna emocija juga Srbije, ali i smena starog, čorbadžijskog, novim vremenom u kome se jedan „spušta niz merdevine“ a drugi „uspinje“ učinili su da ovo delo postane jedno od najomiljenijih među čitaocima.

Osnovna_škola_Stanbol_kapija

Niš s kraja 19. veka (izvor: wikipedia.org)

Ta 1906. godina delovalo je da će biti najbolja u Sremčevom životu. Bio je na vrhuncu slave, najčitaniji pisac, profesor, tek primljen u Akademiju nauka,  gost gospodskih manira rado viđen u društvu, ali je i dalje bio skroman u svojoj maloj sobi dok za velikim stolom piše obučen u šlafrok sa crvenim gajtanima i pije kafu koju je sam sebi kuvao. Pa ipak, savremenici su svedočili da je naličje njegovog uspeha bila usamljenost, život bez porodice i sve veća zasićenost društvom i kafanama.

Tog leta otišao je u Sokobanju da se odmori i uživa u njenoj palanačkoj čaršiji. Međutim, tamo je povredio nogu i pošto je najradije izbegavao lekare, rana mu se inficirala. Tek kada je pao u krevet, odlučio je da potraži pomoć. Dva puta je operisan i svakoga dana dreniran onoliko koliko se u tadašnje vreme moglo, ali ništa nije vredelo. Iako je trpeo velike muke, šale ga ni do kraja nisu napuštale, preminuo je od trovanja krvi 25. avgusta 1906. u pedesetoj godini a tog popodneva sokobanjska zvona objavila su njegovu smrt.

Sahrana je bila jedna od najvećih koju je tadašnji Beograd pamtio. Spontano okupljen narod došao je u velikom broju da oda poštu svom voljenom piscu, od Železničke stanice, gde je vozom dopremljen kovčeg sa njegovim telom, do Saborne crkve, gde je održano opelo, preko ulica do Narodnog pozorišta, sa koga je govor održao Branislav Nušić i zajedno sa pratnjom u kojoj su njegovi gimnazijalci nosili vence do Novog groblja, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici pored ujaka Jovana Đorđevića.

U omiljenoj piščevoj kafani „Orač“ održan je četrdesetodnevni pomen na kome je gazda kafane priredio daću. Na Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, u slavu jednog od najvećih i najomiljenijih srpskih pisaca koja ne bledi već nastavlja da sija sa svakim novim čitanjem njegovih svevremenih dela.

Spomenik_Stevanu_Sremcu_i_Kalci

Spomenik Stevanu Sremcu i Kalči u Nišu (izvor: wikipedia.org)

 

 

 

 

0

U noći punog meseca

woman-66466_960_720

U toplom sutonu, kada sve što živi odahne od sunca koje žeže i prži, zamiriše Dunav u svom zavijutku i upija u sebe poslednje tragove svetlosti koja se na njegovim sprudovima presijava poput razbijenih komadića ogledala. I dok se on uspavljuje u svom laganom šumu, nad njim se pale svetla grada koja u jari koja se izvija nad vrelim asfaltom drhte poput leptirovih krila. U jednom od tih žutim premazom obojenih prozora sedi žena očiju nabubrelih od suza.

Nežno savijeno telo kao da se celo sakupilo u njen pogled, nepomičan, dubok, zagledan u sopstvenu daljinu, u pučinu svoje duše. A još tog jutra život je izgledao blistav i šaren i napajao se na njenoj beskrajnoj sreći, tog jutra kada je saznala da će postati majka.

Poželela je da svoju radost koja je kao plima prelivala svaki damar njenog tela, usplamtelog od dugo željene vesti, odmah podeli sa onim koji je zajedno sa njom čeka, ali je odlučila da bude strpljiva i prošapuće mu je u naručju, duše uz dušu, kako i dolikuje njihovoj ljubavi i sreći koja se kao najlepše svitanje pomalja iza horizonta života koji ih čeka.

Gledala je svoje lice u odrazu ogledala i oči kao da su bile drugačije. Ono sivkasto zelenilo posuto crnim tačkicama kao injem dobilo je neki čudan sjaj blagosti i unutrašnjeg sjaja koji nose samo one žene koje su svoj život nastavile u malom biću koje nose ispod srca. Smeškala se samoj sebi i zamišljala kako će na njegovom licu konačno dočekati osmeh olakšanja, koji posle toliko dugih godina tuge konačno zaslužuje.

A nikada nije mogla ni da sanja da će zavoleti čoveka koji pripada drugoj ženi, da će poći za njim u trenu kada joj otvara dušu u dubokoj patnji zbog života koji deli sa onom koju ne voli i od koje želi zauvek da ode. I sama se čudila sopstvenoj bolećivosti i toplini saosećanja koja bi je zapljuskivala uvek kada bi slušala o turobnim danima u toj hladnoj kući u koju ni sunce nije stizalo već se samo cedilo kroz večito spuštene šalone, taj otužan dah nesrećnog života zalepljenog po obrisima modernog nameštaja, tu pepeljastu izmaglicu njegove samoće uz ledeni prah nikada ostvarene bliskosti sa sopstvenom suprugom.

Tog popodneva dočekala ga je sa prikrivenom radošću koja je pretila da pocepa njenu dušu i raspukne se u sve boje sveta. Nije je primetio jer su mu oči lutale po sopstvenim prstima koji su u nekom čudnom nemiru dobovali po akten-tašni, koju je kao retko kada čvrsto stezao na svom krilu. „Imam nešto da ti kažem“, rekao je upola glasa. „Imam i ja tebi“, provalilo je iz nje jer nije više mogla da čeka. „Prvo ja, molim te“, prekinuo je i nečim hladnim dotakao njeno pregrejano srce. „Žena mi je trudna. Izvini, to menja sve.“

Pogledala ga je ne shvatajući šta govori. „Kako trudna?“, začula je sebe kako postavlja izlišno pitanje iz neke opasne daljine koja preti da je proguta i ispljune kao sažvakano parče otpatka koji nikome nije potreban. Oči koje je krio dale su joj sve odgovore. Ustao je i krenuo ka vratima pa zastao. „Natalija, izvini, nisam hteo da ovako ispadne. Ali razumi me, ne mogu da je ostavim sada kada ćemo dobiti dete.“ Gledala ga je ukočeno, dok joj je kratak dah sapinjao grudi. „Ti si htela nešto da mi kažeš. Je l’ važno?“ „Ne, nije važno, samo idi“, poslednjim trzajem snage izgovorila je reči običnim glasom i okrenula se ka prozoru.

Kada je bat koraka nestao, sela je na okvir i sklupčala se kao kada je bila dete koje sanjari gledajući Dunav i čeka da joj se ispune snovi, razigrani poput vetra koji bi mahao bledim zavesama i stvarao senku na tepihu boje reke praveći po njemu obris poput galeba na njenoj modrini. Sada su svi bili razvejani, razbijeni, rasparčani a provalija tuge i nadolazeće samoće razjapljivala je svoju stravičnu čeljust spremnu da ublaži neutoljivu žeđ prinevši usne izvorima njenog očaja. Gledala je u dubinu pod sobom, te spratove koji su se spuštali sve niže i niže i osećala kako je vuku, kako se u njoj sve gasi, ostaje samo mutna svetlost a sito vremena polako prosejava njen život i nosi ga svom kraju. Zadrhtala je od tihe jeze i zagnjurila glavu u sopstvena kolena prolivajući beskrajna mora suza.

Ni sama nije znala koliko je vremena prošlo dok nije ponovo podigla lice, osetivši samo da je obavila tama, duboka i nepomična, kojoj nema izlaza ni roka trajanja. Pogaženi snovi, laži u koje je poverovala, samoća koja joj se smešila svojim iskrivljenim licem, podrugljiva igra sudbine, sve se sapelo u jedan veliki kamen pritiskajući joj srce koje je uporno bežalo stiskajući se uz rebra.

A onda odjednom oseti kako joj nešto miluje i obasjava zatvorene kapke. Ona otvori oči i ugleda ogromni mesec kako se vere po nebu koje je blistalo od njegove raskošne svetlosti i na milione sićušnih zvezda koje su se meškoljile u svojim jatima. Ona oseti kao da taj mekani sjaj prosipa blagoslov na njeno sklupčano telo. Tada se ispravi i opusti svoj stomak u kome se rađao novi život. Jednu ruku ispruži ka svetlosti kao da želi da uhvati pramičak te milosti, a drugu položi na mesto svoje tajne. „Pored tebe nikada neću biti sama“, reče glasom mirnim poput vedre i čiste noći punog meseca pa se spusti sa prozora i leže u krevet da sanja o plavoj glavici koja će biti njena večna sreća.

0

Niče – natčovek u filozofiji i književnosti

73498105_1180140168847777_2436026590396678144_n

U istoj godini, 1844, kada su se rodili ruski kompozitor Rimski Korsakov i francuski pesnik Pol Verlen, tadašnja Pruska, a današnja Nemačka dobila je budućeg najradikalnijeg filozofa, najmodernijeg mislioca svog vremena, najoštrijeg kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva, filologa, pesnika i kompozitora.

Jednog jesenjeg jutra, 15. oktobra, u malom gradu Rekenu rođen je Fridrih Vilhelm Niče, prvo dete protestantskog pastora Karla Ludviga i njegove supruge Franciske. Međutim, sreća nije potrajala, posle četiri godine, dečak je ostao bez oca, što je zauvek ostavilo dubok trag na njemu. Sudbina ga je odvela dalje da sa majkom, mlađom se sestrom i bratom živi u Naumburgu i postane glava porodice.

Ipak, ma koliko bio duboko nesrećan zbog nedostatka oca, nauka mu je išla od ruke. Iako u vrlo teškoj i zahtevnoj školi Pforti, bio je veoma uspešan đak koji je posebno voleo klasične jezike i književnost, a u slobodno vreme pisao pesme i komponovao.

Nietzsche1861

Mladi Niče (izvor: wikipedia.org)

Na univerzitetu je ambiciozno počeo uporedo da studira teologiju i klasičnu filologiju, ali je ove prve pohađao samo jedan semestar i nezadovoljan uslovima, brzo rešio da ih napusti, uprkos majčinom protivljenju i razočaranju. Tada je svu svoju pažnju usmerio na klasičnu filologiju u kojoj je beskrajno uživao.

Rat između Pruske i Austrije nakratko je prekinuo njegovo školovanje jer je bio prinuđen da stupi u Dobrovoljački artiljerijski korpus u vreme okupacije Lajpciga. Međutim, teška nesreća prilikom pada sa konja zauvek ga je odvojila od vojnih obaveza, posle čega se sa još većim elanom vratio da svoju nauku privede kraju. I zaista, posle briljantno završenih studija, 1868, Niče sa svega 24 godine postaje doktor bez odbrane teze, zahvaljujući profesoru Ričlu, koji je u njemu video veliki talenat za filologiju, i uskoro postaje profesor u Bazelu čija predavanja su studenti rado slušali.

Nietzsche_Faksimile

Ničeov rukopis (izvor: wikipedia.org)

Prekretnica u Ničeovom životu dogodila se one večeri kada je u Lajpcigu prvi put čuo Vagnerove opere, a pogotovo kada je nakon desetak dana dobio priliku da ga lično upozna. Od tog trenutka počelo je veliko prijateljstvo u kome se nalazilo i mnogo privrženosti Vagneru kao zameni za očinsku figuru, tako da je Niče bio rado viđen gost u domu čuvenog kompozitora i njegove supruge Kozime.

wag_cos

Rihard Vagner sa suprugom Kozimom (izvor: f-nietzsche.de)

Godine druženja i dugi filozofski razgovori dva prijatelja koje je spajala ljubav prema Šopenhaueru navela je Ničea da počne da razmišlja o pisanju svog prvog filozofskog dela. Koliko ga je služio um, toliko ga je malo služilo zdravlje, pa je 1871. uzeo odsustvo sa fakulteta i sa sestrom Elizabetom otišao u švajcarski Lugano, na čijem jezeru je vredno pisao svoju prvu knjigu.

800px-Friedrich_Nietzsche_1872

Prvo izdanje knjige “Rođenje tragedije” objavljene 1872. godine (izvor: wikipedia)

Rođenje tragedije iz duha muzike

„Kroz tragediju mit dolazi do svog najdubljeg sadržaja, svog najekspresivnijeg oblika.“

Posle godinu dana pisanja, 1872. godine izašlo je prvo delo Ničeove rane filozofije, u kome dominira jak uticaj bliskog prijateljstva sa Vagnerom, pa čak i predgovor posvećen njemu.

U srži knjige je polemika o položaju tragedije u starogrčkoj umetnosti, njenim korenima u dionizijskim obredima, kao i „ubistvom“ od strane Sokrata i njenom ponovnom rođenju u savremenoj kulturi i mističnim muzičkim dramama Riharda Vagnera.

Niče tragediju tumači slično Aristotelu, u kojoj ono apolonsko oplemenjuje ono dionizijsko u duhovnosti i kulturi. Za njega Apolon je načelo likovne, a Dionis muzičke umetnosti. Međutim, tada nastupa Sokrat kao prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture koju unazađuje  svojim prosvetiteljskim umom i narušava odnose između apolonskog i dionizijskog u kulturi u prilog ovom prvom. Od njega, smatrao je Niče, kultura se više okreće razumu i neprijateljski odnosi prema životu koji se svodi na pokretačku silu volje za moći.

Delo je objavio Vagnerov izdavač Frič i ono je odmah naišlo na negativne kritike. Prijatelji i kolege su mu zamerali da je izvrtao istorijske činjenice i preterano podržavao Vagnera, zbog čega je ušao u javni sukob sa prijateljima razmenjujući otvorena pisma u koje se umešao i sam kompozitor. Na kraju je najgore prošao sam Niče jer su se ostali profesori na univerzitetu distancirali od njega a i predavanja su mu bila sve manje posećena.

Rođenje tragedije iz duha muzike je doživelo još dva izdanja, od kojih je poslednje izašlo 14 godina kasnije, u vreme kada Niče kao zreli filozof oštro kritikuje svoj prvenac napisavši novi predgovor Pokušaj samokritike. Ali to nije čudno, jer je u međuvremenu, nakon lošeg prijema publike Vagnerovih dela, ostao razočaran i odlučio da se udalji od njega, a vremenom postao i njegov veliki protivnik.

800px-Nietzsche187a oko 1875

Ničeova fotografija iz 1875. godine (izvor: wikipedia.org)

Niče je svakako bio poseban i svoj, savremenici su o njemu govorili kao o čoveku koji hoda visoko uzdignute glave, izbrazdanog čela i očiju oštrih poput sokola. Napet od volje i snage, nosio je velike brkove koji su podsećali na varvarskog ratnika ili vikinga kome je samo nedostajao pobednički mač, rog i koplje.

Ipak, to nisu bila laka vremena za Ničea jer se nalazio na razmeđi svih svojih uverenja pa se uskoro odrekao i Šopenhauerove filozofije, o čemu je pisao u svom drugom delu „Ljudsko, odviše ljudsko“.  Ni ono ne doživljava dobar prijem kod publike, mada ga ovaj put ne kritikuju već više ignorišu, a prijatelji odbacuju i pokazuju nerazumevanje. Tada je na površinu najbolje izbila ona tanana ali jaka veza Između njegove filozofije i privatnog života, mnogo dublja nego kod drugih filozofa, pa usamljenost postaje okosnica njegovih pisama, posebno sa prijateljima iz kruga filologa koji su ga odbacili. U njima najviše govori o unutrašnjim preprekama među ljudima koje su mnogo teže nego spoljašnje, posebno kada se izgubi poverenje u prijatelje i nestane ono što im je bilo zajedničko.

800px-Nietzsche1882

Niče pred odlazak u Italiju (izvor: wikipedia.org)

U to vreme, razočaran u prijateljstvo, odlučio je da sebi potraži bogatu nevestu. Međutim, zdravlje mu sve više slabi, što je lagano dovelo do slepila zbog čega je bio prinuđen da prerano napusti profesorsku katedru u Bazelu. Tada je počeo da se bavi samo filozofijom, a u potrazi za klimom koja pogoduje njegovom zdravlju, često je putovao sa sestrom i živeo od penzije i donacija prijatelja.

Nietzsche_paul-ree_lou-von-salome188 lu salome pol re

Niče, Paul Re i Lu Salome na proputovanju kroz Italiju (izvor: wikipedia.org)

Godina 1882. došla je kao nova prekretnica u Ničeovom životu. Na proputovanju kroz Italiju u Rimu se upoznao sa sedamnaest godina mlađom Lu Salome, nemačkom psihoanalitičarkom ruskog porekla i filozofom Paulom Reom. Tada je otpočelo veliko prijateljstvo, ali i ljubav jer mu je mlada Lu osvojila srce. Ipak, sve je bilo uzalud jer iako je tri puta zatražio njenu ruku preko Rea, ona ga je svaki put odbila. Međutim, to nije uticalo na njihovo prijateljstvo, ali jesu spletke sestre Elizabete koja je pošto-poto odlučila da prekine njihovo druženje. Kada je u tome najzad i uspela, Niče je upao u tešku depresiju i počeo da razmišlja o samoubistvu. Majka i sestra su ga zbog toga hitno odvele na italijansku obalu, u mesto Rapalo, gde je u on u jednom dahu, za svega deset dana napisao svoje najpoznatije delo.

800px-Nietzsche-Stein_01

Stena kraj jezera Silva plana u Švajcarskoj na kojoj je Niče došao na ideju da napiše svoje najpoznatije delo (izvor: wikipedia.org)

Tako je govorio Zaratustra

„Natčovek neka bude smisao Zemlje“

U svojoj kasnijoj autobiografiji Evo čoveka Niče je napisao da je ideja o ovom delu naišla dok je sedeo na jednoj steni kraj jezera Silva plana u Švajcarskoj. Tako je 1885. nastala čuvena knjiga o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod u želji da od njih nešto nauči, ali da i njima prenese svoje znanje. Prilikom silaska u selo, on nailazi na razne ljude od kojih saznaje njihove tajne. U potrazi je za čovekom sebi ravnim, ali retko ko razume njegovu filozofiju pa ga većinom ismevaju, ali ima i onih koji mu se dive.

Ime Zaratustra je nemačka verzija Zoroastre, osnivača najstarije dualističke persijske religije koja je veoma uticala na judaizam i hrišćanstvo. U knjizi Niče je prikazao jednog novog Zaratustru koji tradicionalni moral okreće naglavačke. Kao najznačajnije teme pojavljuju se: „natčovek“, čovek koji je dostigao punu snagu u svakom segmentu života dok je običan čovek samo spona između njega i životinja, „večno ponavljanje“ kao učestalo nagomilavanje istih događaja, bilo nesrećnih, bilo zadovoljstava, koji se razumeju kao prihvatanje sudbine – amor fati, „želja za moći“ koja se nalazi u sklopu svakog ljudskog karaktera i suprotstavlja zadovoljstvu ili sreći a zapravo je čovekova odbrana od okoline i njegov razlog za življenje u njoj i „kritika hrišćanstva“, posebno vrednosti dobra i zla i zagrobnog života jer Niče smatra da se ljudski život tako rasipa u težnji za nagradom posle smrti za čije postojanje nema dokaza.

Najčuveniji Zaratustrin monolog nalazi se na samom početku knjige kada se pita:

„Zar je mogućno? Ovaj sveti starac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tome da je Bog mrtav!“

Ova rečenica često je bila predmet pogrešnog tumačenja jer se mislilo da je Niče opisao bukvalnu smrt Boga. Umesto toga, on je sebe zapravo smatrao posmatračem koji prenosi svoj stav da zbog napretka u prosvetiteljstvu Bog više ne može biti nosilac moralnih principa, čime se pokazuje da ova knjiga zapravo predstavlja analizu vremena u kome živi i propadanja hrišćanske civilizacije.

Tako je govorio Zaratustra najbolje pokazuje Ničeov književni stil jer više liči na pesme u prozi i ditirambe nego na filozofsko delo, možda i zato što on nikada i nije govorio poput vedrih spokojnih mudraca uravnoteženog duha, već emotivno, strastveno, patetično i nadahnuto pišući sa puno asocijacija i više provocirajući filozofske teme nego što u njih zadire. Dok se danas njegovo eksperimentisanje idejama smatra modernom slobodnom misli, u njegovo vreme bilo je pedagoga koji su smatrali da je otrovan i zarazan po omladinu.

Ako se pitate zašto teško razumevate njegovo delo, odgovor je zato što je u redove Zaratustre utkao sopstvenu ispovest života. U njemu je mnogo dijaloga u kojima Niče sebe izjednačava sa Dionisom, grčkim bogom vina i uživanja i drevnim persijskim prorokom i filozofom Zaratustrom, pa i sam slobodno nastupa kao prorok. U njemu se najviše oseća obožavanje grčkog filozofa Heraklita, najviše po pisanju aforizama, koje je koristio po ugledu na njega. Zbog mnogobrojnih mudrosti ovo je jedno od njegovih najpoznatijih filozofskih dela, a stil pisanja ga je uvrstio u vrh svetske književnosti.

Friederich_Nietzsche

Portret Ničea, delo Edvarda Munka iz 1906. godine (izvor: wikipedia.org)

Međutim, ni delo koje će ga proslaviti među generacijama koje su došle mnogo godina kasnije, nije mu donelo priznanje od prijatelja. O tome je posebno govorio tri godine kasnije u svojoj autobiografiji  Eno čoveka“.

Usamljenost i načeto zdravlje sve više su uzimali maha. Godine 1889. Niče je u Torinu doživeo nervni slom, za koji se ustanovilo da je nastao kao posledica uznapredovale paralize izazvane poslednjim stadijumom sifilisa. Da bi brinula o njemu, njegovom pisanju i izdanjima, nakon samoubistva supruga, iz Paragvaja se vraća sestra Elizabeta.

1024px-Nietzsche_AC_Titel

Dve naslovnice dopunjavanog rukopisa “Antihrista” (izvor: wikipedia.org)

 Antihrist, prokleto hrišćanstvo

„Ne sudite, kažu, ali u pakao šalju sve one koji im stoje na putu.“

Ničeovo poslednje delo objavljeno je 1895. godine i predstavlja razvijenu temu iz autobiografije da je bog Dionis Antihrist jer čini suprotnost hrišćanskom postojanju.

Tema ovog dela je budućnost čoveka gledana kroz prizmu zapadnih vrednosti koje su sve više uzimale maha krajem 19. veka. Niče je smatrao da one ne mogu dovesti do čovekovog napretka jer su zasnovane na mržnji i fanatizmu hrišćanskog morala, zbog čega je ceo svet zasnovan na osećanjima krivice i samosažaljenja.

Ovo delo je posebno jer daje sveobuhvatnu analizu mesta koje hrišćanstvo zauzima u istoriji zapadnih vrednosti. S jedne strane nalazi se Hristovo učenje primenjeno na  vrednovanje kulture i pozivanje na jednakost među ljudima, koje u isto vreme zapravo zabranjuje želju za izdvajanjem, ponižava ljudsko biće i ne dozvoljava veličanje nagona koji su osuđeni moralom, čime se čovek zadržava u varvarstvu. Sa druge strane, savremeni moral ne podstiče čoveka na aktivnost i osećaj moći koji bi pokrenuo umetnost, već zadržava osećaj ljudske bede čineći ga još nesrećnijim nego što već jeste. Zato Niče osuđuje samosažaljenje slabih i vrednosti koje se na njemu grade jer se tako ubija borba za život, zemaljsku sreću i radost.

Antihrist predstavlja delo sa najoštrijom kritikom sveštenstva i hrišćanskih institucija, prikazujući ih licemernima. Smatrao je da je jedini istinski hrišćanin bio Isus i da ga nisu ubili Jevreji, već sami hrišćani koji su zapravo ubili ideju života proživljenog u ljubavi koja se približava i grehu.

Antihrist simbolično predstavlja apatiju zapadnog hrišćanstva koji je otrov za kulturu. U ovoj knjizi Niče želi da stvori čoveka koji bi u budućnosti bio oslobođen religioznih sukoba u svom srcu, okrenut sebi, znanju i umetnosti, moglo bi se reći jednom utopijskom načinu života.

Poslednje godine svog života Niče je proveo u samoći, vezan za postelju i osuđen na napredovanje bolesti.  Na pragu novog veka, jednog avgustovskog svitanja 1900, umro je u 55. godini od posledica zapaljenja pluća udruženog sa moždanim udarom. Sahranjen je u rekenorskoj seoskoj crkvi u porodičnoj grobnici, a još mnogo decenija nakon smrti šapatom se govorilo o sumnjama da je preminuo od trovanja živom, koja se koristila u lečenju sifilisa.

Grab_Friedrich_Nietzsches_in_Röcken

Ničeov grob u Rekenu (izvor: wikipedia.org)

Nakon što je sahranila brata Elizabeta počinje da se potpisuje kao urednik njegovih dela prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideju Nemačke, koju je zastupala. Kada se sve otkrilo, sa Ničeovih dela skinuta je nepravda koja ga je povezivala sa fašizmom i nacizmom. Zbog toga je on do naših dana ostao poznat po svojim slobodoumnim filozofskim stavovima koji su ga zajedno sa Kirkegorom označili kao začetnika egzistencijalizma, koji nas je naučio slobodi i samoostvarenju.

800px-Nietzsche_Archives_in_Weimar

Muzej i arhiv u Vajmaru u kome se čuvaju Ničeovi dokumenti i književni spisi (izvor: wikipedia.org)

 

„Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.

                                   Niče

 

Nietzsche-Denkmal_Naumburg_2013

Ničeov spomenik u Naumburgu (izvor: wikipedia.org)

 

0

Guslarske strune kao linije života

74446139_2166655776774542_3796154759224754176_n

Ljubav prema sopstvenom narodu najdublje se oseća kroz damare njegove istorije, običaja i života svih onih koji su u njemu ostavili neizbrisiv trag. Kada se sve to sklopi u roman, snažan po izrazu, pun emocija i boja jednog davno prohujalog, ali za nacionalni identitet veoma važnog vremena, nastane ovakva knjiga. Delo koje bi svako trebalo da pročita i zapamti za ceo život.

U selu Velika Trnava podno Majevice živi velika bogata porodica Vilića. Druga je polovina 18. veka i već su naučeni da prežive smene turskih begova i vezira. Ali, samo jedna varnica i smena generacija su dovoljne da se sve preokrene i pođe po zlu. Ubistvo glave porodice Filipa Vilića na kućnom pragu označiće prerani početak truljenja loze, ali čak ni to neće sprečiti sudbinu da iz Banata dođe Marija Višnja, devojka raskošne lepote koja će im podariti jedinog muškog naslednika – budućeg slavnog guslara Filipa Višnjića.

Roman Marija Višnja Brana Neškovića jedinstven je po mnogo čemu, a opet u njemu kao da su sakupljena sva književna blaga najboljih srpskih pisaca koji generacijama iza sebe i dan-danas ostavljaju dubok trag, kako u pisanju, tako i u ljubavi prema svojoj istoriji, narodu, legendama, mitovima i običajima. Sklopljen od niza većeg broja novela, u kojima se skrivaju sudbine svakog lika koji promiče kroz radnju, čvrsto je povezan sa istorijom. Tako nas na svakoj novoj stranici dočekuje složen i izukrštan zaplet koji izrasta u veoma dinamičnu fabulu i stalne neizvesnosti, baš zato što je njegove događaje osmišljavao sam život.

Iako u najvećoj meri govori o sudbini cele porodice u jednom ustalasanom vremenu, a u naslovu se nalazi ime posebne žene i majke veličanstvene mudrosti, snage i lepote, lik Filipa Višnjića od prvog plača u oluji pa do lutanja po drumovima sa guslama i očima koje vide samo obrise senki, izdvaja se i nameće kao glavni povezujući svaku ličnost i svaki događaj u jednu čvrstu i neraskidivu celinu noseći jasnu i snažnu simboliku prolaznosti vremena i borbe za život.

Svako će u ovom romanu pronaći ponešto po čemu će ga zauvek pamtiti. Za neke će to biti bogato prikazani psihički životi likova, duboki lomovi srca, patnje i čežnje, izneverene želje i očekivanja okovani u dušama kao tamnicama, u kojima je svaki preživljeni dan nagrada. Nekima će biti izuzetno opisana sudbina žena, sputanih i podređenih u okovima patrijarhalnog života, najmanje slobodnih u ispoljavanju osećanja i potreba, mučenih od strane Turaka, tlačenih od strane muževa, strogo gledanih od strane ostatka sela. Nekima će srcu biti bliska veličanstvena lepota opisa pejzaža divlje Bosne, koja simbolizuje neobuzdanu tursku silu i smirena idiličnost reke i manastira Tavna poput trpljenja hrišćanske raje kao sudbine. A opet, neki će se okrenuti snazi hajdučkog divljeg života i likovima koji i ne mogu da simbolizuju ništa drugo do snagu i strast, krupni, plećati, kao od brda odvaljeni i nestalni, pa će im i rasne erotske scene pune pohote i ludila krvi kao jedinim bekstvom od surove svakodnevice hajduka Milovana i strasne Višnje zauvek ostati u sećanju.

Poseban značaj nosi i arhaični jezik, prepun turcizama i lokalizma istočnobosanskog poddijalekta, koji romanu daje još veću vrednost, jer ne samo što je bilo potrebno uložiti mnogo truda i nemerljivog znanja tokom pisanja, već je to najbolji način da se atmosfera starih turskih vremena, sa svim društvenim zbivanjima, običajima, verovanjima i prostim načinom života najbolje dočara.

Od bogatstva na Vilića guvnu do slepog guslara kao jedinog preživelog Vilića, koji će čak i po majci poneti prezime Višnjić, preturiće se mnogo. Svaki od likova koji sačinjava ovaj roman obojen je i svetlim i tamnim bojama. Nisu svi Turci okrutni i krvoločni, niti su svi Srbi okrenuti svom rodu. Svaki od njih čini ono što mu nalaže duša, nemoćna da trpi okove morala i teskobnog života. Time se pokreće radnja, a likovi postaju još životniji izgarajući u svojim obestima, ljubomorama, potuljenostima, razbludnim ustalasanim čulima, strahovima od kazne.

Nasuprot svima njima izdvaja se lik Filipa Višnjića, otresitog, bistrog deteta, skutrenom uz majčino krilo, prerano oslepelog nakon velikih boginja i prepuštenog na milost i nemilost surovom svetu podsmeha i izrugivanja, svetu drumova na kojima prosi da bi preživeo. Iz takvih dubokih tuga i nemira izrašće veliki čovek i pesnik, poštovan i slavljen i od Turaka i od hrišćana, a zapravo simbol jednog naroda i njegovog večitog prkosa u borbi za sopstveni opstanak. Tako je kroz snagu narodne pesme slepog pevača koji iz struna gudalom izvlači najtananije titraje duše Brano Nešković poslao najjaču poruku – u njoj se skriva sav ponos i nada u slobodu i bolje sutra.

0

Dušan Kovačević – tvorac replika koje se pamte decenijama

66393217_709578536163451_4746335987641090048_n

Najverovatnije ne postoji čovek sa ovih prostora koji nikada nije izgovorio bar jedan odlomak iz nekog od filmova po komadima Dušana Kovačevića. A gde je film, tu je i drama, po kojoj je napisan scenario, urnebesan u svojoj duhovitosti, nezaboravan u svojoj univerzalnosti.

Autor ovih bezvremenskih dela rođen je 1948. kod Šapca i vrlo brzo je svoj rodni kraj zamenio Novim Sadom a potom Beogradom, kada je došao da studira na Akademiji za pozorište, film, radio i TV, na kojoj je i diplomirao dramaturgiju 1973. godine.

Rad na Televiziji Beograd do 1978. kao dramaturga dao mu je dragoceno iskustvo na ekranizaciji svojih književnih dela, a docentura na Fakultetu dramskih umetnosti i posao direktora Zvezdara teatra učinili su da njegovi komadi na najbolji način budu prezentovani publici, koja ih je bezrezervno i sa oduševljenjem pozdravljala. Zato ni ne čude mnogobrojne nagrade, od kojih su za književni rad možda najvažnije – nagrada Radoje Domanović za doprinos srpskoj književnoj satiri, Zlatni ćuran za doprinos domaćoj komediji i dve za životno delo: Zorana Radmilovića i Borisava Stankovića. Zato se za krunu njegove karijere smatra odabir za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 2009. godine.

rep-10 dusan kovacevic novosti

izvor: novosti.rs

Ako biste pitali gledalište šta je to najzanimljivije i najvrednije u Kovačevićevim dramama, odgovorili bi vam da su to duhoviti dijalozi i nezaboravni citati koji teraju suze na oči. I bili bi u pravu jer je poput Branislava Nušića, možda jedan od njegovih najznačajnijih naslednika na srpskoj komediografskoj sceni. I jer jedino još u njegovim dramskim delima komika prelazi u grotesku a smešno u krajnje ozbiljno, lepo u ružno, kulturno u neotesano, tradicionalno u skorojevićko živeći  u delima tesno povezano i izmešano sa farsom.

U preko 20 komedija i plodnom stvaralačkom radu Dušana Kovačevića nalaze se neki od najkultnijih komada naše književnosti. Od svom prvom i jednom od najpopularnijih dela Maratonci trče počasni krug pa sve do Hipnoze jedne ljubavi iz 2016, naš čuveni dramski pisac najradije je obrađivao teme iz svakodnevnog života, povremeno aludirajući na politiku ne skrivajući njene snažne poruke. Obrađujući više nivoa društvenog života naše sredine, secirajući likove pripadnike raznih zanimanja i ideoloških opredeljenja iz naše stvarnosti stvorio je izuzetno životna dela koja publika i dan-danas dočekuje sa oduševljenjem.

Ne treba zaboraviti ni njegov scenaristički rad za čuveni  film Podzemlje Emira Kusturice, nakon koga ga je 1995. sročio u roman Bila jednom jedna zemlja i ispričao jedinstvenu priču o ljudima koji žive u podrumu jer veruju da se Drugi svetski rat još nije završio, a kada na kraju ipak izađu, nađu se usred borbi na prostoru SFRJ.

800x600_Maratonci-foto-printskrin

Topalovići na otvaranju krematorijuma u filmu “Maratonci trče počasni krug” iz 1982. (izvor: printscreen.com)

Maratonci trče počasni krug

Radnja prve Kovačevićeve komedije dešava se početkom sedamdesetih u komunističkoj Republici Srbiji, u vreme kada zemlja polako počinje da se urušava. U centru zbivanja je familija Topalović, sačinjena od šest generacija muškaraca, od kojih najstariji Maksimilijan ima 120, a najmlađi Mirko 24 godine. Sukob nastaje jer najmlađi član odbija da nastavi pogrebnički posao firme Večno konačište, koji njegova porodica već decenijama podiže i planira da unapredi izgradnjom krematorijuma. On zapravo želi da se posveti filmu, kojim ga zaluđuje prijatelj Đenka, vlasnik lokalnog bioskopa. Zapletu doprinosi i neuzvraćena ljubav Kristine, ćerke poslovnog „saradnika“ Bilija Pitona koji preko njihovog braka pokušava da se domogne novca Topalovića i tako izmiri dug. Ceo sukob kulminira u pravi gangsterski obračun.

Kada je Dušan Kovačević napisao ovaj tekst  1972, vremena su još uvek bila problematična. Zato je bio vrlo pažljivo bio iščitavan u Gradskom komitetu i odobren samo zato jer se smatralo da je autor mlad čovek sa nezrelim političkim stavovima pa je bolje pustiti ga nego praviti skandale ni oko čega. Komedija je doživela toliku popularnost da i četrdeset godina kasnije ne prestaje da bude omiljena u narodu.

hqdefault youtube

Zoran Radmilović kao Radovan III (izvor: youtube.com)

Radovan III

Godinu dana kasnije na sceni se pojavljuje još jedan urnebesni komad, priča o čoveku koji se nije snašao u gradu došavši iz Zavičaja, za kojim bez prestanka lamentira, ali u isti ne sme da se vrati jer je prevario svoje zemljake. Nezadovoljstvo mu povećava i porodica, žena Rumenka, primitivka i skorojevićka koja želi da postane modna kreatorka, ćerke Georgina, koja je ostala trudna sa Markom Vilotićem, pripadnikom neprijateljske porodice koji je pobegao u Ameriku pa joj zbog bruke on već pet godina ne dozvoljava da se porodi i Katica, koju je vaspitao kao muškarca želeći sina pa zato vozi kamione i zviždi za devojkama, ali i tast Stanislav koji je stalno pod udarom njegovog gneva. Jedina svetla tačka Radovanovog  života je fiktivni lik Džordž, čiju seriju frenetično prati.

Georginina trudnoća zaoštrava komšijski sukob koji metaforično predstavlja problematičan odnos prostora Balkana, baš kao što i na njemu sve počinje sitnim komšijskim trvenjima.

Komedija je 299 puta odigrana u Ateljeu 212 sa maestralnim Zoranom Radmilovićem u ulozi Radovana III.

MV5BNjUxZTg2ZmQtNTIxMi00MmMzLWIyZTQtNmQ3ZDc2OWRmY2YyXkEyXkFqcGdeQXVyMjMyNTkxNzY@._V1_

Pavle Vuisić kao kondukter, Dragan Nikolić kao šlager pevač i Aleksandar Berček kao Miško u filmu “Ko to tamo peva” iz 1980. godine (izvor: imdb.com)

Ko to tamo peva

Sedam godina kasnije, 1980, pročitavši jedan pasus u novinama povodom godišnjice bombardovanja, Dušan Kovačević stvara kultno delo napisano po istinitom događaju.

Dotrajalim autobusom firme Krstić nekoliko putnika kreće dan uoči šestoaprilskog bombardovanja za Beograd, u kome svako od njih ima neka važna i neodložna posla. Zbog nepredviđenih okolnosti i stalnih prepreka, kratko putovanje se produžava na ceo dan i noć i oni stižu taman na početak ratnog pakla. Sukobi među putnicima u vezi sa svim i svačim, a najviše u vezi sa ratom u Evropi, izvor su najkomičnijih situacija i najbolje oslikavaju mentalitet i stanje društva pred početak Drugog svetskog rata na našem području. Pa ipak, na kraju ih sve ujedinjuje napad na Rome, što će ih koštati života.

Sabirni3 fcs.rs

Anica Dobra kao Milica Pavlović u filmu “Sabirni centar” iz 1989. godine (izvor: fcs.rs)

Sabirni centar

Godine 1982. nastaje jedna od najmračnijih autorovih komedija, puna fantastike i motiva oneobičavanja spajajući onostrano sa realnim. U njoj stari arheolog Mihailo Pavlović pronalazi rimsku nadgrobnu ploču za kojom traga celog života. Ono što ne zna je da ona predstavlja vrata između ovog i onog sveta. Kada prilikom povlačenja doživi srčani udar, naizgled umire, a zapravo zapada u kliničku smrt. Tada će se, na rubu dva sveta, sresti sa mrtvima iz svog okruženja koji će poželeti da vide svoje žive, iako je pogled na njih krajnje razočaravajuć.

tumblr_malzomUkE71r8t6imo1_500-635x300 tacno.net

Danilo Bata Stojković kao Ilija Čvorović, Zvonko Lepetić kao Đura Čvorović i Bora Todorović kao podstanar Petar Jakovljević u filmu “Balkanski špijun” iz 1984. godine (izvor: tacno.rs)

Balkanski špijun

Početak osamdesetih kao da je bilo vreme koje je posebno insprisalo Dušana Kovačevića da stvara svoja najbolja dela. Tako 1983. nastaje jedna od najboljih drama o političkoj paranoji Ilije Čvorovića, običnog, anonimnog čoveka, bivšeg staljiniste koji je svojevremeno 2 godine proveo na Golom otoku. Prelomni trenutak biće poziv na razgovor u SUP koji će napraviti haos u njegovoj psihi i vratiti one stare strahove, strepnje, bes i nervozu. Nervno rastrojstvo ga navodi da počne da proganja svog podstanara Petra Jakovljevića, povratnika iz Francuske u kome vidi stranog špijuna i državnog neprijatelja.

Ilijina supruga Danica je važan lik, večito zamišljena i zabrinuta majka, supruga i domaćica koja stalno ljušti krompir simbolično prikazujući socijalnu sliku svoje porodice. U pozadini se stalno čuju vesti na radiju što utiče na njenu ogorčenost i čini je najoštrijim kritičarem u Kovačevićevim delima. Njena patrijarhalnost se odražava u tome što muža podržava i kada ne razume njegove postupke jer veruje da sve što radi čini za dobrobit porodice.

Podstanar Petar Jakovljević se u drami ne pojavljuje često ali je pokretač radnje. Upadljiva je njegova smirenost u svim, čak i po njega najtežim situacijama. Spasava ga snaga u veri da je sve što mu se dešava prolazno. Samo su braća Čvorovići komični jer je čitaocima jasno da samo oni greše.

Paranoja Ilije Čvorovića tako postaje paradoksalna, jer koji god pogrešan potez povuče, ma koliko ga sve više zaglibljuje, toliko ga i vodi ka uverenju da samo tako može skinuti sumnju sa sebe i vratiti u miran život. Od sumnje stići će do psihozeu  kojoj se skriva podozrivost prema svemu što ga okružuje i udaljava od realnosti. Komično u celom komadu je to što sa sve većim rastrojstvom postaje oličenje totalitarne vlasti i njen instrument.

U devedesetima se drame Dušana Kovačevića sve više vraćaju apsurdu iz ranih komedija oslikavajući stanje nacionalnog duha i dovodeći ih u vezu sa pogubnim dejstvom Miloševićevog režima.

bata9 zvezdarateatar.rs

Danilo Bata Stojković kao Luka Laban i Bogdan Diklić kao Teodor Teja Kraj u predstavi “Profesionalac” iz 1990. godine (Izvor: zvezdarateatar.rs)

Profesionalac, tužna komedija po Luki

Prva u nizu, objavljena 1990. godine je komedija puna ironije i cinizma upravo zato što prikazuje kritiku apsurda života u SFRJ. Događa se na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka. Počinje rečenicom „Ti ne znaš ko sam ja“ koja služi kao mamac za publiku, da probudi interesovanje jer se u njoj skriva nešto tajnovito što se sprema da se razotkrije. Istina je da Luka Laban, policajac i udbaš u penziji ,u kancelariju Teodora Teje Kraja dolazi da bi mu doneo knjige koje on nije napisao i ispričao na šta je utrošio poslednje godine svog života.

Komad oslikava kraj jedne stvaralačke etape u životu Luke Labana koja se poklapa sa krajem jedne ideološke epohe. Osim simbolike preplitanja penzionisanog komunističkog policajca sa književnikom- disidentom koga je donedavno pratio, a on u novim okolnostima postao direktor izdavačke kuće, nalaze se i univerzalnost odnosa dželata i žrtve i čovekova nemoć da upravlja sopstvenom sudbinom.

x1080-EY5 dailymotion

Proslava svadbe u filmu “Urnebesna tragedija” iz 1995. godine (izvor: dailymotion.com)

Urnebesna tragedija

Već sledeće godine, 1991, pojavljuje se nova drama sa elementima komedije i fantazije. Upravnik duševne bolnice odlučuje da je zatvori zbog nedostatka lekova i osnovnih sredstava i vrati pacijente kućama. Među njima je i Vasilije,koji želi da se oženi pa lekar svadbu koristi kao izgovor da ih izvede napolje. Izvor komike nalazi se u suprotnostima likova, ali i susretom bolesnika sa pravilima „normalnog“ sveta.

Tema komedije je opšti raspad srpskog društva početkom devedesetih u kome se urušavaju institucije bolnice i pozorišta, u kome svakodnevica počinje da liči na jednu veliku ludnicu, pogotovo u krugu porodice u kojoj ludi ponekad deluju najnormalnije a najmlađi bivaju žrtve grehova starijih. Motiv oneobičavanja – očeva bolest metaforično predstavlja odnos između normalnih i nenormalnih  i daje način da se svet kritički sagleda iz ugla pacijenta duševne bolnice. Na taj način drama postaje komedija apsurda.

kult-na-istoj -foto-m-candir(3)_620x0 novosti

Bora Todorović kao glumac Beli i Milena Dravić kao Katarina u predstavi “Lari Tompson, tragedija jedne mladosti” iz 1996. godine (izvor: novosti.rs)

Lari Tompson, tragedija jedne mladosti

Godine 1996. nastaje postmodernistička komedija apsurda u čijoj osnovi je motiv pozorišta u pozorištu i moto savremenog društva – show must go on. Stvarna publika u sali prisustvuje bezuspešnim pokušajima da otpočne predstava Sirano de Beržerak. Uporedo se prati priča o životnom porazu glumca Stefana Nosa, koji treba da tumači Sirana. I ovde je, kao u Radovanu III australijska serija o Lariju Tompsonu sredstvo identifikacije likova, koji su sticajem okolnosti zapravo oživljeni mrtvaci, i koji su njom oduševljeni.

Svaka od ovih priča otvara značajne probleme Srbije devedesetih, od toga da li je pozorište ikakav oslonac u mračnom okruženju i da li su TV serije zamena za nepostojeći život u kome caruju nemoć i beznađe. Poruka dela je da je Srbija devedesetih zapravo virtuelna stvarnost samo prividno živih ljudi.

Predstava "Kontejner sa pet zvezdica" iz 1999. godine (Izvor: zvezdarateatar.rs)

Kontejner sa pet zvezdica

Poslednja drama iz devedesetih takođe govori o apsurdu. Svodi se na monolog glavnog lika Profesora koji drži predavanje ili prezentaciju bizarnog naučnog pronalaska – kontejnera za 21. vek koji služi i kao mesto za otpad ali istovremeno i kao kuća i prevozno sredstvo.  U prvom planu su osobine lika, stalno padanje, posrtanje i lomatanje zahvaljujući čemu je postao invalid, čime se fizičkim metaforično prikazuje njegov duhovni invaliditet.

U drami se stalno provlače odlomci članaka iz dnevne štampe po kojoj Profesor polagano postaje simbol poniznog građanina, intelektualno osiromašenog penzionera i poniženog čoveka koji je i dalje fanatično veran ideologiji Slobodana Miloševića. Politička satira ovde najbolje opisuje sunovrat Srbije devedesetih i kritikuje stanje nacionalne svesti i mentaliteta koji je dozvolio da se takav režim i lider toliko zapate, opstanu i iskreiraju sudbinu celog jednog naroda.

Ni u 21. veku Dušan Kovačević ne tupi svoju satiričnu oštricu, naprotiv. U svakoj od njih gađa pravo u metu savremenih iskrivljenih vrednosti. O tome najbolje govori gorka  komedija  Život u tesnim cipelama iz 2011, priča o štrajku glađu radnika fabrike cipela koji pokušava da prekine „poslovni“ čovek koji im nudi pomoć pod uslovom da učestvuju u rijaliti programu.

20110612172356

Nenad Jezdić kao Steva, Ljiljana Dragutinović kao Rada i Sonja Kolačarić kao voditeljka u predstavi “Život u tesnim cipelama” iz 2011. godine (izvor: zvezdarateatar.rs)

Kada sagledamo književni rad Dušana Kovačevića možemo izvući zaključak da je osim satire, koju mogu da stvaraju samo izuzetni dramski pisci, njegov najveći značaj što čitaocima, gledaocima i pozorišnoj publici donosi smeh. Izvrgavajući ruglu i ismevajući našu stvarnost, navike i shvatanja najbolje nas navodi na preispitivanje jer ovde nisu pod lupom samo oni oko nas, nego i mi sami. A to se, priznaćete, najlakše vari kroz smejanje i šalu.

Feik9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTjJVN01EQV8vOTAzZjI0NzE5YWQ0NDM4YzQyNDBkZGIzMzk3N2U3MjguanBlZ5GTAs0DjgCBAAE pulsonline

izvor: pulsonline.com

 

0

Prozraci ljubavi i beznađa u memoarima Svetlane Velmar-Janković

prozraci

Decenije koje su prethodile Drugom svetskom ratu i koje su se nastavile nakon njega na našem području dugo su bile nepoznanica. Dok se narodu prikazivalo blagostanje u zemlji slobode, bratstva i jedinstva, iza se skrivalo nešto sasvim drugo – istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima. A kada su takva svedočanstva počela da izbijaju na svetlost dana, kao da nisu mogla da stanu, dugo sakrivana beda i beznađe poraženih našle su svoj put u nekim od najlepših i najpotresnijih dela naše književnosti.

Među piscima koji su nas proželi dugo skrivanom istinom je i Svetlana Velmar-Janković, čuvena književnica i akademik, jedna od najznačajnijih predstavnika nove generacije mladih pisaca koji su pedesetih godina prošlog veka uspeli da pronađu svoje mesto na književnoj sceni nove zemlje u zaparloženoj i izbledeloj atmosferi socrealizma, urednica književnih časopisa i Izdavačke kuće Prosveta, predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, ali nadasve žena beskrajne snage koju je prikupljala celog svog života u nepravdama, kažnjavanjima i surovom spletu sudbine, a da nikada nije izgubila gospodstvo i duh.

Svetlana-velmar-jankovic-foto-ZZE-JOVANOVICH.png

izvor: politika.rs

Priču o svom životu, tako rado prihvaćenu među čitaocima, napisala je u memoarima, dvama romanima Prozraci i Prozraci 2, kroz evociranja mnogih uspomena iz detinjstva i mladosti, ali u njima i istorijska, društvena, politička i kulturna zbivanja u kojima je ponekad bila samo svedok, a ponekad i direktan učesnik. Varljivost sećanja stalno je težila da premosti potpomaganjem novinskih članaka i arhivske građe tih davnih vremena. Upravo u tome i leži vrednost njenog dela, što na poseban i čitaocima prijemčiv način priča ne samo o jednoj porodici i životu kakav su vodili mnogi, već i u tome što atmosferu jednog vremena,  portrete savremenika i istoriju priča na način koji je daleko od suvoparne naučne građe i čini je bliskom i zanimljivom svakom.

Prvi roman Prozraci obuhvata period od 1933. do 1948. godine. Opisujući prva sećanja satkana od prozraka sunca kroz belo talasanje zavese od organdina dečje sobe bez prestanka ih prati, poput kobi, događajima koji svetu nose jednu beskrajnu tamu i stravu – kužni zadah nadolazećeg Drugog svetskog rata.

foto danica tufegdzic pinterest

foto Danica Tufegdžić (pinterest.com)

Prva sećanja su pravo uživanje u čitanju, posebno opis života u bogatoj uglednoj kući u Jovana Ristića 12, uz mnoštvo uspomena na čarobne kućice za lutke, umirujući glas ruske guvernante, vesela sankanja u parku Manjež i letovanja u Mlinima kraj Dubrovnika, toplina Božića i slava. Svi oni kao da su zauvek sačuvani u nekom herbarijumu mirisnih ali prašnjavih trenutaka koji su se kao kula od karata raspali u jednom aprilskom jutru i uništili ceo jedan svet i način života.

Od tog trena pa do kraja sudbina dobija sasvim novo obličje koje će potresno i dirljivo pratiti svaku stranicu kroz mučne godine rata, okupacije, zbegove, nemaštinu i beskrajne noći u kojima je zeleno svetlo filipsovog radio-aparata bilo jedini prozor u svet. Svetlana Velmar-Janković će ovde načeti i nakontroverzniju temu od svih – ulazak njenog oca Vladimira Velmar-Jankovića u Vladu narodnog spasa Milana Nedića, koji će joj zauvek otežati život.

Ni posleratne godine neće biti lake, naprotiv, kao ćerka narodnog neprijatelja osuđenog na smrt, izbeglog posle rata, doživeće proganjanje oslobodilaca, stalne strepnje i neizvesnosti koje u svakom ratu poražena strana mora da trpi. Svaka od ovih stranica prožeta je opipljivom nemoći koju će samo nada u ponovno spajanje porodice održavati u svetu razuma.

44 stare slike beograda

izvor: Fejsbuk, Stare slike Beograda

Kada je objavljen, 2004. godine, roman Prozraci je doživeo izuzetan uspeh. Čitaoci su, gladni istine i razotkrivanja tajni, tražili da se memoari nastave, da se sazna kako se živelo nakon oslobođenja, u najkontroverznijem trenutku domaće istorije, vremenu Informbiroa i razračunavanja sa dojučerašnjim drugovima, ali i kako je kroz to prošla jedna već diskriminisana porodica.

Svetlana Velmar-Janković je želela da ispuni očekivanja čitalaca. U tome, nažalost, nije uspela do kraja jer je preminula a da svoj drugi roman nije dovršila. Umesto nje, kao književno zaveštanje, Prozrake 2 je posthumno objavio njen drugi suprug Žarko Rošulj, dodavši dokumente, pisma i fotografije iz porodične arhive, sve ono što bi moglo da popuni praznine u vrednim svedočanstvima jednog burnog vremena.

Još jedan uspeh je usledio – čitaoci su dobili nagradu za strpljenje i nove uspomene koje su nagoveštavale najlepše dane mladosti Svetlane Velmar-Janković, ali uvek prožete nekim tihim usudom koji stalno preti da i topao plamen pretvori u razorni požar koji uništava.

svetlana

izvor: politika.rs

Turobne dane nemaštine mladost je na sve moguće načine želela da strese sa svojih razigranih pleća pa ćete saznati kako se živelo pedesetih godina prošlog veka, zašto se išlo na radne akcije i pored surovih uslova života, kako se zaljubljivalo i da li je u ta smutna vremena ijedna ljubav imala budućnost.

Na ovim stranicama bićete svedok prvih književnih početaka naše književnice, kao i prelomnih dana za srpsku književnost, u čemu će najveći značaj imati pisma Bore Ćosića kao svedočanstvo o dolasku nekih novih mladih snaga, željnih prave slobode u mislima i mašti. Pratićete njen život, stepenik po stepenik, i uspehe koje je postizala uprkos spoticanjima i otežavanjima. I sami pročitati koliko je uspela da opravda oca davši mu mogućnost da prilikom jednog susreta u Parizu objasni koji su ga razlozi naveli da uđe u vladu Milana Nedića.

Vladimir-Velmar-Jankovic-u-Barseloni-1965

Vladimir Velmar-Janković u Barseloni 1965. (izvor: politika.rs)

Nedovršenost romana ne ogleda se samo u ispreturanosti događaja i čestim mislima koje se gube u prošlosti i budućnosti, već i u činjenici da Svetlana Velmar- Janković nije stigla da napiše ništa o svom životu kada je postala ovenčana književnom slavom. Nijedan dokument to nije mogao da nadomesti, pa ostaje samo da naslućujemo da je sreća konačno zakucala na njena vrata i da je pronašla večni mir kada je 2014. preminula i ponovo se našla uz Vuloviće, porodicu svoje majke, sa kojom je preživela mnoge časove sreće i tuge.

I na kraju, najvažnija poruka dela nije samo da je važno spoznati istinu o svojoj istoriji da bi je bolje razumeli i cenili, niti da težimo da neke loše događaje više nikada ne ponavljamo, već i da naučimo da se i težak život može živeti dostojanstveno i sa podignutom glavom. Jer sve, pa i najgore jednom mora da prođe. Naše je da do sreće ostanemo hrabri, istrajni i svoji.

Nisam svoj život doživljavala kao preterano mučan, pa mi nije ni padalo na pamet da se odreknem obeležja sopstvenog identiteta, Svetlana Velmar-Janković

old-letters-1082299_960_720

izvor: pixabay.com

0

Dante Aligijeri – nesrećni ljubavnik na razmeđi vekova

dante

Kada se neko rodi na prelazu između dva najlepša godišnja doba, proleća i leta, živi na razmeđi vekova, postane najveći italijanski poeta svog vremena, umetnik koji je otvorio vrata renesansi i bude prozvan „vrhovnim pesnikom“ koji sa Petrarkom i Bokačom čini tri krune italijanske poezije, pomislićete da mora biti srećan čovek. Ali to ništa ne mora da znači, jer ma koliko da je bio ispunjen u svakom segmentu svog života, ovaj pesnik je nosio nesmirenost u jednom ćošku svoga srca.

800px-Portrait_de_Dante boticeli

Danteov portret, rad Sandra Botičelija (izvor: wikipedia.org)

Godine 1265. u Firenci je rođen Durante Dante Aligijeri. Ne zna se tačno kada, ali se na osnovu njegovih autobiografskih stihova u Božanstvenoj komediji, budući da se u Paklu nalazi na sredini svog života a da je po Bibliji to 35. godina, odredilo njegovo godište. U Raju se, opet, navodi da se rođenjem okrenuo ka znaku Blizanaca, pa se smatra da je u pitanju bio maj ili jun.

Melanholičan i zamišljen, Dante je bio neobično dete. Njegov otac Aligijero di Belinsione bio je odan gvelfima, frakciji iz severne Italije koja je podržavala papu, a majka Bela poticala iz gvelfske vlastelinske porodice Abati. Budući da je u vreme njegovog detinjstva u celoj Toskani vladao mir, posvetio se učenju, najviše filozofije i retorike u franjevačkom manastiru i kod učitelja Bruneta Latinija, sekretara Republike i autora dela Tezoro, koje je predstavljalo celokupno enciklopedijsko znanje onog vremena. Voleo je i toskansku poeziju, posebno pesnika Gvida Guinicelija, osnivača takozvanog „slatkog novog stila“ (Dolce Stil Nuovo), koga je kasnije, kada je i sam počeo da piše, doživljavao kao svog poetskog oca.

italija 2015 135

Danteov spomenik u Veroni (foto Jelena Dilber)

Godina 1274. bila je prelomna za Dantea. Kao devetogodišnjak u njoj je doživeo dva presudna događaja života – umrla mu je majka i zaljubio se za ceo život. Beatriče „Biče“ Portinari ukrala mu je srce još kao osmogodišnjakinja i to onog dana kada je Dantea otac odveo u kuću njenih roditelja i niko nije mogao ni da nasluti da će ona jednoga dana biti utkana u njegova najveća književna dela. Međutim, da je ova ljubav osuđena na propast, bilo je jasno vrlo brzo, ne samo zato što mladi Dante nije imao gde ponovo da vidi izabranicu svog srca, već i zato što su ga samo tri godine kasnije, sa svega 12, verili sa devojčicom iz imućne porodice, Đemom Donati, što je bilo sasvim uobičajeno za to vreme.

Sonrel_scenes_from_dante_alighieris_la_vita elizabet

Tri susreta Dantea i Beatriče: u njenoj kući, na ulici i u čistilištu, rad Elizabet Sonrel (izvor: wikipedia.org)

Trebalo je da prođe punih devet godina pa da Dante po drugi put sretne Beatriče. Godine 1283. mladi pesnik je ponovo sreo svoju ljubav kod mosta Ponte Santo trinito nad Arnom dok je u belom šetala sa pratnjom. Nakon devojčinog pozdrava ljubav je opet planula u njegovom srcu i posle mnogo godina u svojoj najboljoj zbirci poezije Novi život opisaće san koji je usnio te noći. Ipak, putevi su im se razdvojili. Dve godine kasnije Dante se oženio Đemom, a Beatriče se posle četiri godine udala za bankara Simonea dei Bardija. Danteova ljubav ni tada nije prestala, a kada je 1290. Beatriče prerano umrla, sa svega 24 godine, osećanja su se zauvek uklesala u pesnikovu dušu. Iako oženjen i sa troje dece, Beatriče nikada nije nestala iz njegovog srca, a dokaz koliko je ostala jaka je da je Danteova jedinica Antonija, stupivši u samostan kao časna sestra, uzela upravo njeno ime.

Kao što je i prvi susret nosio još jedan odsudan događaj, tako je bilo i sa drugim. Ovaj put bilo je to poznanstvo sa pesnikom Gvidom Kavalkantijem i stvaranje novog literarnog pokreta, čiji je Dante bio predvodnik. Bio je to stil inspirisan poezijom Provanse, sonetima trubadura i truvera, koji pevaju o nedostižnoj ljubavi, nova varijanta slatkog novog stila kojoj on daje potpuno novi pečat približivši ga savremenim pesnicima.

Poseban značaj Dante je imao i za italijanski jezik. U srednjem veku poezija je bila pisana na latinskom, čime je bila je dostupna samo obrazovanim i bogatim građanima. Mladi pesnik se zalagao za pisanje na maternjem jeziku pa je većinu svojih dela napisao na svom toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo neuobičajeno, ali su veliki pesnici, poput Petrarke i Bokača, odlučili da ga prate. Na taj način Dante je odigrao značajnu ulogu u reformi jezika. Pored toga, uveo je i strofu od tri stiha – tercinu. Zahvaljujući svemu tome sunarodnici ga smatraju „ocem italijanskog jezika“.

dante2

Novi život

(„Evo Boga jačeg od mene, koji dolazi da vlada mnome“)

Od trenutka smrti voljene drage Dante počinje da piše mali dnevnik u stihovima i prozi posvećen svojim osećanjima od prvog susreta do njegove sadašnjosti. Prate ih ustreptalost ljubavi na prvi pogled, divljenje i tajna osećanja, čežnja i vera da ga Beatriče kao spasiteljka izbavlja od zla i kao simbol dobra čini boljim čovekom.

Henry_Holiday_-_Dante_meets_Beatrice

“Susret Dantea i Beatriče na mostu”, trenutak nastanka “Novog života”, rad Henrija Holideja (izvor: wikipedia.org)

U jednom od soneta opisana je alegorija njegove ljubavi, koja se skriva upravo u snu koji je usnio nakon što je po drugi i poslednji put u životu video na mostu. U njemu mu se ukazao Amor, neobično stvorenje koje mu saopštava da je zagospodarilo njegovom dušom dok u rukama drži usnulu devojku  i tera je da pojede pesnikovo srce.

Tako Beatriče postaje večna Danteova inspiracija i briše granicu između prave ljubavi i pesničkog snoviđenja, čime zajedno ostaju besmrtni. Bez obzira na to da li je njihova sreća ostvarena ili ne, ona je bila važna za italijanske pesnike jer je pokazala da može biti razlog za poeziju i život i ukazala na motiv nedostižne ljubavi kojoj umetnik teži.

Marie_Spartali_Stillman_-_Beatrice_(1895)

“Beatriče”, rad Mari Spartali (izvor: wikipedia.org)

Rime (Dama kamenog srca)

(„Umreću ovde bez njenog pogleda“)

Nekoliko godina nakon rima upućenih idealnoj duhovnoj ljubavi koju oseća prema Beatriči, Dante se vratio na stihove trubadura i truvera u najčistijem obliku, punih strasti i telesnih sokova koji nose nemerljivu erotičnu snagu. Neki smatraju da su ovi redovi zapravo alegorija filozofije i njene nedodirljivosti i neuhvatljivog smisla za ljudski um, a drugi opet veruju da su svi do jednog posvećeni firentinskoj udatoj dami Pjetri,  koja je Danteovim nadama zadala teške muke svojom hladnom dušom.

Uporedo sa poetskim bolom srca, Dantea nisu mimoilazile ni nedaće u realnom životu. Kao i svaki Firentinac, morao je da se opredeli za frakciju gvelfa ili gibelina i u bitkama dokaže svoju odanost. Tako je zajedno sa toskanskim vitezovima učestvovao u Bici kod Kampaldina, što ga je zainteresovalo za politiku. Budući da je zakon u to vreme zahtevao da samo članovi nekog esnafa mogu da postanu političari, Dante se opredelio za apotekarski esnaf, samo zato jer su se tada u apotekama prodavale knjige.

64852923_438171956733036_1234152332745244672_n

“Firenca” i mesto gde su se odigravale bitke, rad Đorđa Vazarija

Istorijski događaji mu nikako nisu išli naruku jer je to bio period kada je papa Bonifacije vojno pokušavao da osvoji Firencu. Tada je sa još nekoliko izaslanika Dante poslat u Rim ne bi li doznali papine namere. U isto vreme Firencu je zaposeo i opustošio francuski kralj Šarl de Valoa. Pesnik je preživeo samo zato što u to vreme nije bio u svom rodnom gradu, ali je zato 1300. stigla vest o progonstvu na dve godine i velikoj novčanoj kazni.

Budući da nije imao novca za kaznu, Dante je lutao po mnogim gradovima i zemljama tadašnjeg Starog kontinenta, od Verone, Padove i Pariza do Oksforda. Nekoliko puta je pokušavao da promeni svoj položaj ali mu to nikako nije polazilo za rukom – izgnanstvo je postalo njegova sudbina do smrti.

italija 2015 076

Tabla na palati Romanin Žakur u Padovi koja svedoči da je tokom izgnanstva u njoj boravio Dante (foto Jelena Dilber)

Božanstvena komedija

(„Što je nešto savršenije, ono utoliko više oseća bol i radost“)

U isto vreme Dante je započeo svoje najčuvenije književno delo.  Pisao ga je na početku novog veka punih 13 godina i njime ostavio moralnu i religioznu pouku čovečanstvu za koje je verovao da je duboko ogrezlo u greh. Ugradivši sva svoja saznanja i iskustva svih izučavanih knjiga svog vremena, u ovom remek-delu svetske književnosti opisao je put duše kroz tri carstva koje započinje telom a završava se kao božansko blaženstvo.

Delo je prvo objavljeno kao Komedija, a Bokačo joj je kasnije dodao epitet Božanstvena, iako u njoj nema ničeg smešnog. Zapravo, u Danteovo vreme svaka pesma koja je počinjala nesrećom a završavala se srećom imala je ovu odrednicu. Zato počinje Paklom, pa preko Čistilišta ide ka Raju.

inferno-XXVIII-2

“Pakao”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

Pakao je najpoznatiji deo njegovog epa, sa najživljom radnjom. Dante stiže do njega preko tamne šume, alegorije za greh. Kroz njega ga vodi rimski pesnik Vergilije, koji mu pokazuje grešnike u devet krugova pakla, i u svakom od njih susreće poznate preminule ličnosti iz stvarnog života ali i likove iz književnosti. Od limba, u kome žive nekrštene duše i oni koji su kao pagani živeli pre hrišćanstva pa sve do devetog pojasa, najnižeg i najužeg poput levka u kome zaglavljeni Lucifer sa tri glave žvaće najveće izdajnike u istoriji: Judu, Bruta i Kasija, grehovi se ređaju sve teži i teži zajedno sa grešnicima osuđenim na večne i strašne muke.

Purgatory_(Purgatorio)

“Čistilište”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

U najliričnijem delu epa, Čistilištu, Dante stiže barkom i prolazi kroz sedam pojasa koje određuje sedam smrtnih grehova. U njemu je grešnicima dozvoljeno da ih okaju i skinu žig koji im anđeo na ulasku plamenim mačem urezuje u čelo. Svaki krug se ovde širi stremeći ka Bogu i Raju, na vrhu. Tu ga dočekuje Beatriče, simbol ljubavi i božje milosti, sa kojom zaranja u reku zaborava Letu i reku sećanja Evnoje i stiže u Raj.

Paradise_(Paradiso)_II

“Raj”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

U nemerljivom prostranstvu punom svetlosti rajskih duša, nebesima punim zvezda i anđela koje se pletu oko Hrista i Bogorodice, Dantea preuzima Sveti Bernard koji mu pomaže da primi veru i približi se Bogu. Doživevši ekstazu u najvećim visinama, gubi se u Bogu i u harmoniji univerzuma stapa sa ljubavlju koja pokreće Sunce i sve zvezde.

Danteov ep tako postaje grandiozno delo u kome se do savršenstva dovodi kompozicija spajajući se sa najvažnijim brojevima tog vremena – 3, 9, 10 i 100, najsavršenijim u mističkom tumačenju. Koristeći firentinski dijalekat, svakodnevne reči i žargon dokazao je da se jedno besmrtno književno delo može napisati na jeziku običnog naroda.

Krunišući svoj životni put Božanstvenom komedijom, neposredno nakon njenog objavljivanja 1321. Dante je umro u Raveni, u kojoj je u Crkvi Svetog Frančeska i sahranjen. Nekoliko godina kasnije vlasti Firence tražile su da im se Dante vrati, ali su fratri lukavstvom sačuvali posmrtne ostatke velikog pesnika. Napravili su rupu u zidu u koju su potajno pomerali njegove kosti. Kada su izaslanici stigli, sarkofag je bio prazan.

Dante_Alieghri_tomb_in_Ravenna_(interior) petar milosevic

Danteov grob u Raveni (foto Petar Milošević)

Tako se Dante više nikada nije vratio u grad koji ga nije hteo onda kada je on to najviše želeo. Ali možda i nije važno gde leže njegovi zemni ostaci, duša velikog pesnika ionako svetli na nebu, zajedno sa večnom slavom i ljubavlju prema Beatriče.

DanteDetail

Dante između čistilišta i grada Firence, rad Domenika di Mišelina (izvor: wikipedia.org)