6

Miličin poljubac

milica

izvor:pixabay.com

Dok joj se kosa, nekada talasasta i lepa, po kojoj su je svi znali, a sada krta i kao i ona spremna za daleki put, rasipa niz rubove svilenog jastuka, upaljen pogled joj bludi ka prozoru i nebu koje se tamo na obzorju plavi. Sviće zora a ona se nada da je neće ugledati.

Okreće glavu i kao kroz neku tamnu izmaglicu vidi svoju sliku na zidu. A onda iz ćoška pored nje, onog najtamnijeg, u kome već danima sreće neka draga lica, izranja dečak sa malim kačketom:

„Gde je moje dete?“, pridiže se s mukom na uzglavlju i nežno šapuće čekajući ga u zagrljaju. Odjednom praznina. I samo slika na zidu i ona prekrivena belom čipkom, tkanom samo za nju…

 

… Bila je to svadba koju su mnogi dugo pamtili. Valjda zbog turobnih i mučnih godina okupacije i događaja koji im je bar malo otkravio stvrdnute misli. One tamne, pune straha, beznađa i bola.

Pamtili su i nju, Milicu, devojku neobične lepote kojoj ni rat nije uspeo da izbriše svetlost plavih očiju. I mladoženju Milana, mladog trgovca koji je prkosio vremenu i želeo da stvori dom i u godinama neizvesnosti i patnje.

Milica je bila jedino dete u oca i majke. Od detinjstva navikavana na sve najbolje i najfinije, nije ni slutila da će išta pokvariti njenu sreću i bezbrižnu mladost. Al’ nije joj bilo suđeno.

Nekako baš pred rat, kad je majka jednog jutra po buđenju, kada je sa ocem najviše volela da priča, rekla da je vreme da se za Milicu spremaju svatovi, sve je krenulo po zlu. Dok su momci spremni za ženidbu počeli da zastajkuju ispod njenih prozora zastrtih gustim belim zavesama, Milici se šila venčanica, duga, svilena, sa satenskim pojasom mekim poput njenih najlepših devojačkih snova i velom od guste venecijanske čipke. Dopremljenog sa ostrva Burano, tkanog samo za nju. Da bude najlepša mlada svog grada.

Ali, kao da đavo uvek vreba, Milica jednog dana pade u postelju. Prođe dan, pa još jedan a ona ne ustaje, kao da se od života odvaja. Dođoše lekari, pogledaše je i rekoše majci i ocu da nije dobro, ali da ima nade. Ali tek kada u sanatorijumu u gustim borovim šumama pronađe opet svoje zdravlje.

Zaplakaše se roditelji što mesto na svadbu svoju jedinicu pakuju za bolnicu. A ona, bela kao najbelja ruža, samo je ćutala i gledala u plavo aprilsko nebo.

Ne bi joj suđeno da ode. Razbesne se rat u napaćenoj zemlji, pozatvaraše se svi sanatorijumi i ljudi prestadoše da misle na svoje zdravlje jer ni sami nisu znali hoće li preživeti dan pred sobom. I Milica sa njima. Oporavi se uprkos strašnim pričama koje su dolazile odasvud i primiri se uz večno zabrinute roditelje. Ostade joj samo tiho svakodnevno kašljucanje, kao neka tiha kob koja joj nad glavom lepeće krilima i čeka da joj se zaplete u dah.

Prođe godina, pa još jedna. Narod kao narod, poče da živi kako ume i zna. Počeše i mladi da se uzimaju, pa i deca da se rađaju. Kao da živ čovek može na svašta da se navikne.

Utom Miličina tetka iz palanke preko velike reke javi da se jedan mladi trgovac raspituje za dobru i lepu devojku, a ona da mu provodadžiše. Obradovaše se roditelji, rekoše joj da jedva čekaju da dobiju zeta i da ono što se zucka po njihovom gradu da je Milica tuberkulozna, nije tačno. Ono pred rat beše samo zapaljenje plućne maramice, rekoše, koje je prezdravila, devojka je kô jabuka.

I zaista, Milan se zagleda u Miličine oči plave kao nebo tog kasnog leta i dođe joj sa mirisom skore jeseni i vereničkim prstenom koji je pripadao njegovoj majci, da pokaže da ima i može, uprkos bedi i nemaštini kojom je rat prekrio sve čega se dohvatio.

Zagleda se i Milica u Milana, dopade joj se i prsten, ali najviše dete koje je doveo sa sobom, jedini sin njegovog brata, koga je poveo da upozna buduću strinu. Odmah ga uze u krilo, a dete, umiljato i nežno, obisnu joj ručice oko vrata i poljubi strinu zvonko u obraz, kako su ga učili. Zagrli ga Milica čvrsto i oseti kako joj se srce preplavljuje ljubavlju dotad nedoživljenom.

Pođe Milica u novi dom u palanci preko velike reke. Zagledaše je svi i rekoše da je njihov Milan našao lepoticu za ženu i da su priče o bolesti, koje su i do njih stigle, samo zli jezici izmislili. I ona dođe u veliku kuću, sa još većom familijom, sa deverove tri ćerke i jedinim sinom, da sa njima živi i deli i dobro i zlo.

I pokaza se kao dobra žena, snaja, jetrva i strina, spremna da pomogne i svakome lepu reč kaže. Ali najviše da pazi na najmlađe dete, isto ono koje joj ukrade srce na dan njene veridbe. I ono se veza za nju pa su ceo dan išli jedno za drugim dok joj je on pružao ručice da ga nosi. Ona bi ga tada ljubila po licu, nosiću, obrazima i mekoj kosi i tepala mu:

„Gde je moje dete?“, a ono bi cičalo od sreće i najviše volelo da ga ona poljubi posred malih dečjih usnica svojim punim mekim, da pukne.

Prođe jedna godina, a Milica ne zanese. Muž umesto naslednika primeti da ona stalno kašljuca, pogotovo kad uveče legnu u postelju. Primetiše i ostali u kući. Primeti i jetrva, dečakova majka. Zabrani mu da ide za strinom i pušta da ga ljubi, osećajući neku tihu jezu od priča koje su pre Milice stigle u palanku, a oni verovali da su laž.

Al’ dete ko dete, bez straha i željno ljubavi, i dalje se najradije pelo u Miličino krilo i grlilo je svojim ručicama vičući: „Evo ga tvoje dete!“

Jedne jeseni, baš kad je sve brujalo da je kraj rata blizu, dete dobi temperaturu i pade u krevet. Uzalud mu je majka menjala obloge i doturala sve od hrane što je mogla da nađe ne bi li ojačalo. Ono, više u magnovenju nego na javi, cvilelo je kao nejako štene i zapaljenim očima sakrivenim ispod malih kapaka koji su se jedva otvarali, čekalo smrt.

I ona dođe jednog tamnog svitanja kao olakšanje za muke malog tela. Doktor samo reče: tuberkuloza otišla na mozak. I ode.

Poguri se otac, a majci preko noći pobele kosa kad sahraniše svoje najmlađe, jedino muško dete. Al’ kraj rata dođe i počeše previranja i čistke. Opet se glava čuvala na ramenima a tuga i bol za sahranjenima gurala doboko na kraj srca da se u njega zagleda tek u gluvim noćima kada svi spavaju i kada duša jedino tada može da se zagleda u svoje lice.

A Milica potamne. Nije više ni muža videla, ni njegove muke sa novom vlašću, ni ispitivanja, ni oduzimanje svega što je sa bratom i ocem decenijama sticao. Teško kajanje ophrva joj dušu i pomisao da je ona kriva što je dete smrt odnela kao neka ogromna jeziva grabljivica. I požele da je mesto njega uzela nju.

I prestade da jede, utapajući se u svoju tugu kao u neko ogromno tamno more sedevši kraj prozora i čekajući da smrt i po nju dođe. I ona je ne ostavi dugo da čeka. Jedne noći zakašlja se silno i propljuva krv. Ali se ne uplaši. Sve je išlo kako je želela.

Ležala je Milica u svojoj postelji mesec dana i kopnila polako. Muž joj je sedeo kraj uzglavlja, ljubio ruku kvaseći je svojim suzama a ona je samo ćutala. Gledala bi u njihovu venčanu sliku na zidu i ćošak uz nju iz čije tame su je povremeno gledale oči onih kojih već dugo nije bilo a koje je volela. Samo deteta niotkuda.

Jednog tamnog svitanja videla je kako viri iz tame. I znala je da joj se bliži kraj.

Tog dana tražila je da joj dovedu jetrvu. Majka pobelele kose sede kraj nje i pogleda je sa tugom u očima:
„Oprosti mi, volela sam ga kao što bih svoje da sam mogla da imam.“

„Znam“, reče blago žena i pomilova je po ruci.

„Eno ga moje dete“, odjednom prošaputa belih usana.

Majka se osvrnu, poželevši u jednom trenutku da i sama može da ugleda svog jedinca, ali ne vide ništa, samo gluvu tamu.

Kad se okrenu, Milica je spavala večnim snom, sa olakšanjem i osmehom na usnama.

 

Epilog:

Na Miličinu sahranu došlo je pola palanke i grada iz koga je stigla. Druga polovina je smatrala da je iz familije reakcije i nije htela da dođe. Najviše je plakao Milan, pustivši bradu za tugom zbog žene, kako običaji u njegovom kraju nalažu. A za njim Miličini majka i otac, svenuli od tuge i teških godina koje su ih čekale.

Na šestomesečnom pomenu na grobu su bili samo oni, jedini koji su se još sećali svoje jedinice. Stajao je tu i mali buket cveća koji je u rano jutro donela jetrva, da joj opet pokaže da joj je oprostila. Milan je već doveo novu ženu u kuću i smatrao je da ne bi bilo u redu da svoju nevestu time uznemiri.

Milan ni sa novom suprugom nije imao dece. Nije ih više izrodio ni njegov brat. Dvadeset pet godina kasnije loza im se ugasila.

milica1

izvor: pixabay.com

 

 

6

Bookchallenge 2017: Da crni pas ode daleko

aca pasDok se moj čitalački izazov zahuktava i dolazim na sredinu godine, a samim tim i polovinu zadataka koje u njemu treba da ispunim, došla sam do stavke „Knjiga objavljena 2017“. Nije lako odlučiti se za jednu od mnogih koje su u ovoj godini ugledale svetlost dana, ali ja nisam imala dilemu.

Knjiga „Crni pas“ Aleksandra Bogosavljevića došla mi je pod ruku a da prethodno nisam imala ni najmanju predstavu o čemu se u njoj radi. I možda je ponekad tako i najbolje, tek tokom čitanja doživljavate iskrena iznenađenja, još ste više povezani sa glavnim likom, pa zajedno sa njim prolazite sve one vrtloge u koje ga baca autor. A čekalo me je mnogo vrtloga, verujte.

Glavni lik romana Vladimir je jedan sasvim običan mladić i živi kao i svaki prosečni mladi čovek našeg vremena i društva. Drugari, žurke, letovanja, devojke, škola, fakultet, srećna porodica, rekli biste: šta bi o tome uopšte moglo da se piše? Možda i ne bi bilo da ubrzo sve počinje da puca kao staklo kad ga pogodite kamenom a ono napravi milione pukotina poput ogromne paukove mreže. I nema nazad.

Vladimirov život se zauvek menja 17. jula 2010. Odjednom, bez ikakve najave. Bez prethodnih sitnih nagoveštaja da se sve može okrenuti naglavačke. Samo jednim anksioznim napadom na žurci sa koje je mogao da izađe u vrelu noć kao isti onakav kakav je ušao. A nije. Izašao je kao potpuno drugi čovek, osuđen na dugogodišnje osluškivanje sopstvene duše i borbu sa depresijom, fobijama i anksioznim poremećajima.

Iznenadiće vas preokret na samom početku knjige, stegnuće vam se srce ali ćete poželeti da ga pratite u njegovoj borbi sa demonima sopstvene duše i pomognete mu. Iako ne možete, samo ste čitalac, nemi posmatrač.

A put je dug i težak. Sa mnogo uspona i padova i teških časova i dana. Iako ne možete, poželećete nebrojeno puta da se umešate.

Onda kad se naljutite zbog omalovažavanja njegovih problema:

-Ksalol? Nikad čuo! Nemoj, bre, ništa da uzimaš. Proći će te to samo od sebe, veruj mi, to je potpuno normalno. Nisu ti potrebni nikakvi lekovi…

-Neki ljudi nemaju ruke ili noge, nemaju dom ili su ozbiljno bolesni. A ti… Imaš, bre, sve u životu i opet kukaš. Dobre roditelje koji ti plaćaju fakultet, krov nad glavom i sve ostalo… Ti si samo jedna obična sebična lenčuga…

Onda kad ga depresija stegne pa navijate da ustane iz kreveta i želite da možete da uđete među bele hladne stranice i date mu snagu.

…Neko bi išao na planinu, neko na more kako bi pobegao od svega, a ja sam odlučio da ostanem u svojoj sobi na koju sam gledao kao na grobnicu. Iskreno sam bio ubeđen da ću verovatno u njoj provesti ceo život…

Onda kada vas boli kad vidite kakvo smo društvo i ako ni psihijatri u državnim bolnicama nemaju način da priđu i pomognu mladom čoveku koji im dolazi zbog problema za koji su se školovali, ko će?

…Na prijemnom timu sam im rekao: Vi ste mi poslednja nada, a dva meseca kasnije nije se skoro ništa promenilo. Bio sam ubeđen da ću  po izlasku iz bolnice biti preporođen, ali sam pogrešio…

Onda kad vas obuzme tiha tuga što sve više mladih, pametnih i obrazovanih ljudi dolazi u takve ustanove i što se između sebe više štite i razumeju nego oni koji su plaćeni da im pomažu.

…Jedino ko mi je pomagao bile su moje kolege adolescenti. Da nije bilo njih, verovatno nikada ne bih pobedio socijalnu anksioznost. Pomogli su mi da dobijem na samopouzdanju. Bile su to jedine osobe koje su razumele u potpunosti kako se osećam jer su i sami prolazili kroz većinu stvari kao i ja…

Onda kad i sami osećate svu težinu patnji celog sveta koju je on odlučio da nosi na svojim leđima.

Bio sam sâm svoj zarobljenik. Zarobljenik svoga uma. Želeo sam da pobegnem, ali kao da nisam imao noge.

Onda kad vas pritisne tuga kad se seća svog nekada srećnog života

…Gledao bih slike na kojima smo se igrali u snegu sredinom 90-ih. Kako smo pravili Sneška ili se valjali po snegu mašući rukama, praveći oblik anđela. Bile su to zaista lepe slike, samo mi je smetalo kako me je keva oblačila i što sam uvek imao debilne frizure, ali to verovatno svako misli kad gleda svoje fotografije. Bile su tu i slike iz zoološkog vrta, sa letovanja u Prčnju, raznih rođendana, izložbi i maskenbala u vrtiću, sa polaska u prvi razred itd. I sve su one imale jednu zajedničku stvar: na svakoj sam bio nasmejan. I pored usranog vremena u kome smo živeli, bio sam srećno dete i na tome mogu samo da zahvalim svojim roditeljima. Ali dok sam gledao te fotografije, nisam mogao a da se ne zapitam: Hoću li ikada ponovo biti srećan?

Onda kad se radujete što i sami osećate da napreduje.

…Teške epizodne krize sa preizraženom empatijom uspeo sam da prebrodim uz pomoć psihijatra. Jednostavno mi je dala do znanja da umesto što svu svoju energiju trošim na nemogućnost da pomognem ljudima koji su hiljadama kilometara udaljeni od mene, svoju volju i snagu usmerim u rešavanje problema kojima sam okružen. Da prvo pomognem sebi, pa svojim najbližima, prijateljima, svom naselju, opštini i da mi se sfera mojih dejstvovanja polako širi što više. I dan-danas smatram to jednim od najboljih saveta koji sam dobio…

Onda kad vas bude sramota što ste možda i sami nekog svog, bliskog uzimali olako, a niste znali da li mu je duša u lavirintima patnje.

Čitajući ovaj roman, mnogo sam se čemu nadala.

Dok sam pratila pratila okvir priče – Vladimirov susret sa devojkom koju voli i kojoj priča svoju ispovest – navijala sam da njeno srce odgovori na njegove želje i da kraj bude odstinski hepiend.

Navijala sam da njegove brige i drhtaji duše zauvek nestanu i on ponovo postane onaj stari.

Navijala sam da priča nije autobiografska i da se pisac samo poigrava umom svog glavnog lika, da su kandže mraka koji se spušta na tlo samo plod njegov mašte, a tužan crni pas samo simbolika koju on nikada nije spoznao u svojoj duši.

Neću vam reći koja su mi se sve nadanja ispunila, ali ono koje sam najviše želela – nije. Aleksandar Bogosavljević je u najvećoj meri Vladimiru udahnuo dušu. Sa svim svojim patnjama i tugama. I napisao tešku, tužnu, ali i autobiografiju toliko snažnu da je za mene postala najbolji roman objavljen u ovoj godini.

Kad fiktivni lik postane stvaran, približi vam se još više. Valjda zato što vam se toliko otvorio da ga smatrate za najboljeg prijatelja, onog koji vam poverava najskrivenije tajne i kome želite da date deo svoje snage ne bi li postao ponovo jak, srećan i bezbrižan.

Pa da još više promenite svet. Da doviknete primitivcima da nije sramota imati dušu nežniju od drugih, da nije dovoljno praviti se da problema nema pa će on nestati, da bi danas svako imao šta da kaže na kauču psihijatra i da je opšta kultura negovati svoje fizičko ali i duševno zdravlje.

I ne možete da se ne divite Aleksandru. Iako, verujem, njemu nikada ne bi palo na pamet da bi iko mogao da mu se divi. Ali ako neko svakog dana vodi borbu sa samim sobom i u tome odnosi pobede, možda ne ogromne, ali ipak pobede, onda je on osoba za divljenje. Ako neko smogne toliko snage da celu svoju dušu izvrne na postavu i razlije je po belim stranicama koje ga hladno gledaju iznad tastature, a on im udahne život i ispriča filmsku  priču – za divljenje je, zar ne?

Imala sam tu sreću da upoznam Aleksandra i pružim mu ruku što je ovim romanom imao toliko hrabrosti da isprazni svoju dušu ali i dâ podršku svima koji imaju probleme sa kojima se on suočio one davne vrele letnje večeri i mnogo dana i godina nakon toga. I pokaže im da se i sa tim čovek može izboriti. Mislim da je time odneo najveću pobedu svog života. I ne znam da li bi se i on složio sa mnom, ali meni se čini da ni crnog psa više nema. Tako da se i moje nadanje da ga je oterao, verujem, ipak ostvarilo…

 

 

 

 

9

Priče ispod ruba spokoja

novo

foto El Zold

Nekada pre nikako nisam mogla da razumem ljude koji često odlaze na groblje. Šta li ih tamo vuče, pitala bih se. Hladan kamen? Krst koji se ljušti, bledi i puca od ledenih kiša i vetrova? Šta kad je tamo samo tišina i ime urezano u mermer da još jače zaboli i prosto nas iznenadi što se na tom mestu čita.

Ali kako godine prolaze i neki dragi ljudi odlaze i ostavljaju prazninu koja se nikad ne može nadomestiti, sve počinje da biva drugačije. Nije to više samo kamen i slova glatka pod prstima. U nekom laganom šuštanju lipovog lišća može vam se učiniti da je duša nekog dragog tu blizu. Ili možda samo poželite da je tako ne bi li vam bilo malo lakše.

Na sve strane tišina. Za nekoga smrt. Za nekoga mir i spokoj. Kako kome prišapne srce.

Miriše lipa opojnim dahom i sklapa svoje grane nad pošljunčanim stazama. Tera da usporite korak i mislite o životu. Ne samo svom nego i o onima koji tu večno spavaju i zapitate se da li su bili srećni zbog načina kako su ga proživeli.

Uz jednu aleju visokih procvetalih lipa stari spomenik posiveo od tragova mirisnih cvetova, kiša i rastopljenih snegova. Pod njim leži Anastas Todorović, konjički kapetan iz Srpsko-turskog rata. Poginuo „za krst časni i slobodu zlatnu“. A tik uz njega supruga mu Ljubica dvadeset godina kasnije.

Zatvorim oči i u šuštanju lišća vidim izmučeno lice kako na konju kreće u juriš. Da li se plašio, na koga li je mislio dok je tamnim vojničkim čizmama i uzengijama stezao konjske sapi? A gospođa Ljubica? Da li je suncobran od belog šifona sklonila u najdalji deo ormana kada joj je muž otišao u rat? Vidim je kako u tami svoje sobe proliva suze, daleko od sveta i nadanja da će ga videti u modrom mundiru dok mu brkovi od ponosa poskakuju dok se svečano vraća iz rata na ukrašenom konju sa oglavom na kome vise kićanke i na čelu posrebreni opkov. I od bola što će decenije provesti sama, u sećanju na onog koji je čeka da zauvek legne pored njega.

A prekoputa, sa druge strane aleje nad kojom veliki hlad rasipa mirisna lipa, Aleksa Delić, narodni heroj Drugog svetskog rata. I žena mu Savka, sahranjena pet godina kasnije. Na podšišanom travnjaku, bez ijedne grančice i lista, na ploči koju krasi petrokraka zvezda. Bez sveća, bez cveća, u društvu „svojih“, od kojih tek poneki ima lovorov venac.

Kako li je drug Aleksa zaradio svoje zvanje? Kojim je to ranama odoleo i kakvim se junaštvom ovenčao? I kako je preturio preko glave one godine nakon rata koje su hučale nespokojem i silom, možda nimalo manjom dok se borio sa onima koji su imali drugačiju kapu od njegove? I da li mu je smetalo da večno leži prekoputa onoga čije se istorije i rana odrekao? Toliko pitanja, a nigde odgovora. Možda bi ih znala drugarica Savka. Već je vidim kao usamljenu udovicu svog ratnog druga kako joj se u turobnim satima vraćaju dani patnje i straha u snovima iz kojih nema bekstva. I olakšavajuća tama pod lipovim cvetom.

Staze se račvaju dalje, ispod drvoreda kestena kojima su opali cvetovi i smenile ih zelene loptice koje će se raspući i iznedriti tamne plodove rasute među spomenicima i velelepnim grobnicama.

U jednom delu na desetine malih grobova. Nalik na dečje parče beskrajne tuge. Smenjuju se slike na nadgrobnim pločama i glavice tek progledale u život. Na samom ćošku devojčica grgurave kosice u belim špilhoznama i sa drvenim obručem a iznad nje velika slova „Našoj Neni, zauvek mama i tata“.

I u tom tihom šapatu razlistalog kestena kao da vidim dve tihe, od života išibane prilike kako otupelog pogleda gledaju u grob svog deteta. Majka skriva suze pod tamnim malim šeširom, a otac štapom prebira po pošljunčanoj stazi i guta patnju dok ženi drži ruku na ramenu. A ona tiho kašljuca i kao da i sama zna da će joj ta opaka bolest kojom je darivala svoje dete još pre samog rođenja ubrzati i njen kraj i biti zauvek uz svoju Nenu.

Bežim od te tuge koja ni čitav vek kasnije ne prolazi pod ovim zrakom sunca koji se probio kroz gusto granje i udaram na velelepne porodične grobnice od sjajnog crnog mermera sa uklesanim zlatnim slovima. Ceo red se nadvisuju i kao takmiče u veličini, sjaju i raskoši. Pod njima, rekli biste, neki vrlo uvaženi ljudi, dobrotvori, oni koji su ostavili veliki i važan trag svom narodu i zemlji.

Ali ne. Heroji ulica i žestokih obračuna sa spomenicima u bronzi, uklesanim licima i blistavim automobilima, porodice novopečenih bogataša, neretko priprostih izraza lica, sa đilkoški nakrivljenim šeširima i staramajke povezane maramama. Ali i to su ljudi, i čak i da hoće, ne mogu da ispod svojih ploča pobegnu od sirotinje koja je barabar sa njima u najbližem okruženju u večnom počinku.

Nedaleko odatle, na delu gde se grobovi toliko guraju da prete da će se ispreturati, stoji usamljeni čempres koji stremi ka nebu. Pod njim jedan grob potpuno slomljen, razrovan, sa imenom koje je izbrisalo vreme i samoća. Da, kažu, oni koji su veoma stari i nemaju potomaka prekopavaju se i oslobađaju za neke nove, jer smrt je, znate, najizvesnija, kažu.

Ako zna, mora da je teško toj zaboravljenoj duši koja je nekada davno živela, volela, bila srećna, vrlo moguće i mučila se živeći u večito burnom ćošku brdovitog Balkana, kada umire po drugi put. Sada bez imena i uspomene zauvek iščezle sa lica zemlje.

Nije više tiho po pošljunčanim stazama. Povorka polako, u suzama korača nad kovčegom koji se sprema put dubine zemlje. Zvone zvona iz grobljanske crkve. Radnici skupljaju vence i sasušeno cveće sa okolnih spomenika. Lokalna lutalica njuška tražeći hranu preostalu od poslednjih zadušnica. Preko zida se čuje razglas sa vozila: „Cirkus Korona ponovo u vašem gradu. Večernje predstave kod Hale Pionir“.

Žamor života nadvladava priče sa ruba spokoja i pravi ravnotežu u duši. Tera da ostavimo u miru one koji su svoje priče proživeli, odsanjamo svoje i stvorimo ih najbolje što umemo. Baš kako i treba da bude…

 

9

TAG : Izazovi radost

smil

Pre nekoliko dana moja draga blogerka Nevena Milošević me je tagovala na svom blogu Classic and Romantic kako bih nastavila izazov radosti.

Čim sam pronašla malo vremena, prihvatila sam njen zadatak i odgovorila na deset pitanja koja spadaju u ovu igru. Nadam se da će vam se dopasti i da ćete i sami poželeti da učestvujete u njoj jer, priznaćete, radost je nešto što nam je uvek potrebno, i kad smo tužni, radi ravnoteže, i kad smo srećni, da je potvrdimo i još malo više uživamo u njoj.

Ovo su moji odgovori, a krenite za mnom i vi!

 

1.Način da samoj sebi instant popravim raspoloženje…

Ponekad naiđe neki dan kada mi nije sve po volji, najblaže rečeno. Ponekad pustim da me i takva osećanja obuzmu, smatram da ništa ne treba potiskivati u sebe već pustiti da sve što nas muči izbije na površinu. Ali kad to već počne da mi smeta, jer prosto mi priroda nije takva da mogu dugo da se utapam u tugu, posegnem za „instant podizanjem raspoloženja“. Obično izaberem neku življu pesmu, neku koja te tera da igraš, pa me ponese, izđuskam se i pevam na dezodorans umesto mikrofona i sve nekako bude lakše, kao da sam neki teret zbacila sa sebe.

smil dance

izvor: pixabay.com

2.Moji mali trikovi da drugima izmamim osmeh na lice…

Mnogo volim da vidim osmeh na nečijem licu, a pogotovo kada meni pođe za rukom da ga izmamim. Kada prijatelji imaju neki problem, volim da ih saslušam i da zajedničkim snagama pokušamo sve da rešimo. Obično se posle toga opuste i osmeh nekako prirodno dođe. Kad nema problema, volim da im na svoj način pričam neke dogodovštine iz svoje svakodnevice. To ih obično nasmeje, kažu da umem da budem duhovita.

smiley-1691280_960_720

izvor: pixabay.com

3.Rođendanski poklon koji me je oduševio…

Moram da priznam da se lomim između dva. Prvi bi bio zlatna narukvica koju sam na svoj rođendan i ujedno prvu godišnjicu veze (jer smo poslednju turu zabavljanja započeli tik posle žurke za jedan moj rođendan) dobila od svog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg supruga. Možda baš zato što je imala dvostruko značenje.

Drugi poklon je bila kornjača Zlata koju sam dobila od komšija kao rođendanski poklon i znak zahvalnosti jer sam im, dok su bili na letovanju, čuvala i hranila njihovu kornjaču Koju. Zlati sam obezbedila akvarijum sa malim ostrvom sa palmom, ali nije poživela više od godinu dana jer sam je hranila hladnim komadićima mesa i često provetravala sobu. Rekoše mi veterinari da je zbog mene navukla bronhitis, pa sam ridala celu nedelju dana.

smil turtle

izvor: pixabay.com

4.Moje srećno mesto je…

Moja kućica – moja slobodica. Šta god da se desi, i lepo i ružno, ja se izradujem ili odbolujem u ćošku svoje ugaone garniture pod belim ćebencetom sa crvenim pahuljama. I nema te sile koja može da me ispomera u mom ušuškanom malom raju.

smil susk

5.Ovaj svet bi bio radosniji kada bi bilo manje/više…

Ljudi koji umeju i žele da se raduju. Ponekad mislim da su ljudi zaboravili da budu srećni. Ophrvani svojim problemima, u večitoj jurnjavi da obezbede sopstvenu egzistenciju, zaboravljaju da ukradu parče dana za sebe i uživaju u onome što vole i što ih raduje. Kada bi svako od nas ponovo naučio da budi sreću u sebi, i ovaj svet bi bilo mnogo lepše mesto za život.

6.Pesma koja mi izaziva radost…

Đorđe Balašević Devojka sa čardaš nogama, tera me da igram, iako čardaš baš i ne umem

Survivor Eye of the Tiger, muzika iz filma „Roki III“, volim je jer me tera napred, kao i Rokija kad pobeđuje i nepobedivo 🙂

7.Stvar/pojava koja me raduje, a ne biste očekivali da je tako…

Oluja. Obožavam da gledam kako seva i slušam kako se nebom prolamaju gromovi. I kad se kiša izlije pa se ništa ne vidi od te hladne nebeske zavese. Uzavri mi krv, a sa stišavanjem dolazi i moje smirenje.

smil storm

foto Jelena Dilber

8.Poslednji put kada me je neko obradovao bilo je…

Pre par meseci kada sam dobila posao lektora u izdavačkoj kući. Konačno sam osetila da radim ono što zaslužujem.

9.Na internetu me najviše raduje…

Što sam pronašla po svetu rasute drugare iz detinjstva, koje sam mislila da više nikad neću videti. Što sam među blogerkama i blogerima pronašla prave i iskrene prijatelje i shvatila da sam ih ceo život tražila.

10.Najradosniji trenutak u ovoj godini…

Svaki u kom osetim kako me ljubav preplavljuje, a nadam se da će ih biti još mnogo, mnogo…

smil love

izvor: pixabay.com

 

 

 

 

2

Bookchallenge 2017: Divne priče iz Zojine glave

promocija knjiga

Knjiga po knjiga, napreduje moj čitalački izazov. I hvala mu, da ga nije bilo, mnoge knjige ne bih ni pogledala a kamoli pročitala.

Redom po zadacima dođoh do onog koji mi traži knjigu autora kome se divim. Baš nekako u vreme kad je izazov započeo, pod ruku mi je došla knjiga priča Zorice Zoje Mladenović „Priče iz moje glave i sveta oko mene“. I kupila me je skroz.

Ova zbirka je za mene značila mnogo više od ispunjenog zadatka. Ona je prva na kojoj sam uradila lekturu i korekturu, prva koja mi je otvorila neka važna vrata u životu i na kraju prva zbog koje sam imala svoj prvi javni nastup. A sve zahvaljujući toj divnom čarobnom predmetu povezanih papira unutar korica.

Ako još dodam da je ova knjiga i prvenac drage Zoje, onda je priča zaista zaokružena. I zaista ima poseban značaj.

Neću da vam pričam kakvu sam tremu imala pred promociju knjige koja se održala 3. juna u Centru urbane kulture u Beogradu. Niti to da sam pola zaboravila šta sam planirala da kažem čim su me zabljesnuli reflektori.  Ali hoću da je poseban osećaj držati mikrofon u ruci i imati nepodeljenu pažnju gledalaca i slušalaca. Adrenalin samo šiba kroz krv, a na vama je da ga obuzdate i načinite svojim prijateljem.

promocija

Toliko o meni, a sada ću vam reći zašto sam izabrala baš ovu knjigu priča da bude na spisku mog čitalačkog izazova. I da saopštim sve ono što je u večeri promocije trebalo da kažem, a ja sam sve pozaboravljala. Jer što reče direktor izdavačke kuće za koju radim: „Ja sam čovek koji je jak na pisanju a ne u govorenju“

Ono što sam se setila da kažem, a sada ću ponoviti jeste da sam rukopis Zojine knjige počela da radim, a onda sam zaboravila da sam lektor. Priče su se nizale jedna za drugom, kratke, direktne, bez dlake na jeziku i mamile da ih čitam u jednom dahu. Uhvatila sam sebe da ih slažem na svoje srce jednu po jednu, čas sa smehom, čas sa tugom, čas sa iznenađenjem, al’ najviše sa oduševljenjem.

I sve sam više klimala glavom i divila joj se kako ume da iz života izabere ono najupečatljivije, izdvoji ga i prenese na hladan beli papir i od njega napravi toplinu i šarenilo. I nasmeje. I natera da je čitate dalje i dalje. I da je čitate iznova i iznova ne bi li ste pronašli još ponešto što vam je u prvi mah promaklo.

Divila sam joj se na kako je živ način opisala licemerje, narcisoidnost, oholost, tvrdičluk, snobizam, ali i nadu ljubav i želju za srećom. Sve ono što čini mane i vrline društva u kome živimo i, hteli-ne hteli, moramo da prihvatimo da su se uvukli i u naše srce i u našu dušu.

U ovim pričama svako će pronaći sebe: dok sedite u punom autobusu i smišljate šta ćete tog dana da kuvate, dok ste ophrvani ljubavnim nemirima, večitim roditeljskim dilemama kako da izađete na kraj sa sopstvenom decom, pa čak i kad ste u strahu da vas neki lopov ne mlatne po glavi i opljačka vas.

Zoja pronalazi duhovitost i tamo gde je naizgled nema – u malim zamkama koje prate svaki brak preteći da od njega naprave monotonu i zaparloženu kolotečinu. Pa kad se gleda kroz tu prizmu, nekako je lakše da se premoste sve razlike i problemi i nastavi dalje, lepše i kvalitetnije.

Naći ćete u njenim pričama i vic, i aforizam, satiru i kritiku današnjeg društva, sveta i mentaliteta, ali ne osuđujuću i preku već dobroćudnu, koja opravdava i kao da kaže: „To smo mi, od sebe ne možemo pobeći“. Ali kao da šalje i poziv da razmislimo i pokušamo da ublažimo svoje mane.

Priznaću vam da su mi od Zojinih priča najdraže one koje imaju neočekivan kraj. One u kojima mislite da čitate jedno, a na kraju se ispostavi da je u pitanju nešto sasvim treće. Pa se opet vratite na početak i smejete se i divite se kako joj je nešto tako uopšte palo na pamet i da li je svesna da nije svaki pisac sposoban da izvede takve bravure. Baš takva je moja najdraža priča Želja, koju sam odabrala da pročitam u večeri promocije.

promocija4

I na kraju, ostalo je da objasnim zašto je ova knjiga uvrštena u zadatak autora kome se divim. Svako ko poznaje Zoricu Zoju Mladenović neće imati dilemu zašto sam izabrala baš nju, ali ko je ne zna, pokušaću da vam je dočaram. Zamislite jednu večito nasmejanu, veselu, pozitivnu ženu. Sa osmehom u očima a ne samo na usnama. Koja gleda svet oko sebe i u njemu crta bojama i ono što je crno-belo. Koja će doneti sunce i tamo gde je mrak. Koja će reći i ono što drugi ne smeju nego skrivaju iza ćutanja. Koja će se otisnuti i u ono čega se plaši zato što ima toliko snage da može da pokrene i svet, ali i sebe, a to je, priznaćete, najteže. Odabrala sam je zato što je zajedno sa mnom sedela na osvetljenoj bini i imala tremu kao i ja. Zato što me je držala svojom vrelom rukom i grejala moju hladnu kao led. Pa smo se nekako našle na pola zdrave topline i zajedno krenule u njeno divno veče. Opušteno, spontano, prirodno, prijateljsko i veselo. I uspelo.

A priče ostaju uvezanih papira unutar korica i čekaju da i vama pruže Zojinu toplinu. I ko što se setih da kažem publici na kraju te večeri:

„Čitajte ih, ne znam šta čekate…“

promocija3

http://www.novapoetika.com/knjizara/price-iz-moje-glave-i-sveta-oko-mene/

1

Krf – najzeleniji dragulj Jonskog mora

krfPre nekoliko godina imala sam tu sreću da posetim Krf i zauvek se zaljubim u njega. U njegovo svetlucavo plavo more, tamne stare maslinjake, ljude vesele i ljubazne i ulice vijugave i popločane kamenom, poput venecijanskih.

IMG_3484

foto Jelena Dilber

Kada se avionom zaputite na ovo najsevernije i najzelenije ostrvo Jonskog mora, videćete ga još sa visina. Veliko, duguljasto i brdovito, okruženo ostrvcima i hridima, isteglo se po plavoj pučini. Vidi se i čak i poneka planina. Vrh Pantokrator visok je čak 906 metara.

Nije ni čudno što ga je Homer opisao u svojoj Ilijadi. Baš na ovom malom ostrvu bisernih plaža Odisej je sreo Nausikaju, ćerku kralja Alkinoja i zahvaljujući njoj dobio brodove i mornare da se posle 30 godina lutanja vrati u svoj zavičaj Itaku.

IMG_3199

foto Jelena Dilber

Naš boravak na Krfu otpočeo je kao iz bajke. Autobus nas je sa aerodroma ostavio ispred  hotela sa ulazom koji nam je zaličio na holivudski. Krf Holidej Palas čekao je da zaronimo u njegove draži.

IMG_2987

foto Jelena Dilber

A njih je bilo na pretek. Savršen smeštaj sa pogledom na modro more, hrana raznovrsna sa specijaltetima iz svih zemlja sveta, mir i tišina u velikom parku u čijem srcu se uzdiže blistavi hotel.

IMG_3063

foto Jelena Dilber

Kao posebna čarolija na rubu litice na kome je podignut, nalazi se veliki bazen pa ne znate da li pre da se kupate ili da sa ivice posmatrate pučinu dokle oko seže.

IMG_3064

foto Jelena Dilber

Za one koji bi ipak da se bućnu u morsku vodu, napravljen je mali stakleni lift koji vodi do plaže u podnožju i barova na pesku.

IMG_3030

foto Jelena Dilber

Ako se spustite do obale, imaćete ne samo ugođaj u kupanju nego i priliku da vidite avione kao da su vam nadohvat ruke jer je aerodrom blizu i oni u određenom delu dana uzleću i sleću putujući ka svim pravcima sveta.

IMG_3002

foto Jelena Dilber

Pa čim smo se izbrčkali, što u moru, što u bazenu na vrhu vidikovca, krenuli smo da istražujemo kraj. Kanoni nas je dočekao mirisom oleandera i hladom visokih palmi.

Ovo mesto, koje se smatra delom grada Krfa, vekovima stoji na rubu litice i lepota mu ne prolazi. Između blistavih restorana i taverni i danas stoje stari topovi, kao da spajaju one davne dane sa ovim našim, u kojima, na sreću, spavaju.

IMG_3020

foto Jelena Dilber

Odavde pogled puca na daleku pučinu, ali i malo jezero, nastalo spajanjem dve obala Krfa odakle se čuje žamor ptica među žutim trskama.

IMG_3019

foto Jelena Dilber

Pa ipak, ono zbog čega mnogo turista dolazi da obiđe Kanoni svakako je pogled koji se nalazi na svim razglednicama Krfa. Mišje ostrvo, ili po grčki Pontikonisi, sa starom vizantijskom crkvom iz 11. veka izgrađenom u čast Pantokratora, stoji nasred mora kao neka malena lađa. I blista pod vrućim letnjim suncem.

IMG_3095

foto Jelena Dilber

Ako se odlučite da siđete do mora čitavim nizom stepenica koje se provlače kroz bujne cvetove i mediteransko mirisno rastinje, stići ćete do još jedne bele lepotice koja kao da pluta na moru. To je manastir Vlaherna na istoimenom ostrvcetu, podignut u 13. veku, u kome se čuva čudotvorna ikona Bogorodice.

IMG_3011

Imali smo tu sreću da se upravo održavalo venčanje, a kada su srećni mladenci prešli mostić koji ostrvce spaja sa kopnom, bili su toliko ljubazni da nam poziraju za uspomenu i dugo sećanje.

IMG_3015

foto Jelena Dilber

A onda je usledilo istraživanje grada Krfa, zbog koga sam, da budem iskrena, najviše i želela da obiđem ovaj mali grčki raj. Lagano, zalivom Garica, krenusmo u krfsku avanturu.

Kad zaronite u njegove male uske ulice, sa kućama pozlaćenim suncem između kojih su razapeta užad za sušenje veša, osetićete dah Krfljana i njihovog života koji nama izgleda kao bajka. Sve je šareno i puno žamora. Taverne, zlatare, tezge na kojima je sve što ti duša poželi: marame, majice, keramika i koža, suveniri od drveta, ćilimi, ratluk, ušećereno voće i ćeten alva. Mirišu začini i prepliću se sa mirisom mora.

IMG_3113

foto Jelena Dilber

Radnje rade do kasno uveče. Ipak nas najviše privlače jarke boje prodavnice sa likerom od kumkvata, slatkog voća nalik na mandarinu koje raste samo na Krfu, kažu. Toplo preporučujem, pogotovo ušećeren.

IMG_3361

foto Jelena Dilber

Pratimo najveći žamor. On je tik ispod Stare tvrđave, koju su u 10. veku izgradili Vizantinci, kao odbranu od mnogih napadača, ali i za potrebe karantina kada su zarazne bolesti umele da opustoše grad. Dočekuje nas pokretan most i unutar nje kao da je vreme stalo. Mnogo topova, kamenih zgrada i šančeva.

IMG_3216

foto Jelena Dilber

A na vrhu kula sa satom i visoki svetionik podignut u 18. veku koji se vidi nadaleko.

IMG_3487

foto Jelena Dilber

Ispod Stare tvrđave je trg Spjanada, najveći na Balkanu. A na njemu život bruji na sve strane. Sve je sjajno i blistavo, puno žamora različitih jezika sveta.

IMG_3127

foto Jelena Dilber

Sa jedne strane je šetalište i veliki park u kome se nekada igrao kriket. Danas se u njegovim paviljonima održavaju muzički koncerti jer krfska muzika ima posebnu draž. Vesela, milozvučna, podseća na italijansku, bez daška Orijenta, valjda zahvaljujući Venecijancima koji su ovde ostavili najjači trag.

IMG_3128

foto Jelena Dilber

Sa druge strane je Liston, ulica blistave beline sa fenjerima koji po noći  zasijaju i daju meku lepotu ovoj staroj ulici. On je ostao kao uspomena francuske vladavine ostrvom kada je u nizu arkada sagrađena za potrebe Galerije plemstva. Danas je u njoj sedište Skupštine grada Kfra. Upravo se na ovom mestu održava uskršnja ceremonija jedinstvena u svetu, kada se posle litije sa moštima Svetog Spiridona sa zgrada na Spjanadi bacaju glineni ćupovi napunjeni vodom koji se rasprskavaju na kaldrmi.

IMG_3124

foto Jelena Dilber

Osetićete ovde dah svih onih koji su Krfu ostavili dubok trag. I davnih Etruraca, Korinćana, epirskih kraljeva, Vizantinaca, Mlečana, Francuza i Britanaca. Svih samo ne Turaka. I to ne zato što ih Krf nije interesovao. Naprotiv. Tri puta su pokušali da ga osvoje, a treći je bio presudan. Kada je preplašenom stanovništvu već izgledalo da će ogromna turska armada dostići svoj cilj, natuštilo se nebo, navukli oblaci kao da je pao mrak i razbesnelo tako jako nevreme da je stradalo dve trećine turske flote. I nikada im više nije palo na pamet da krenu u pohod na ovo grčko ostrvo.

IMG_3274

foto Jelena Dilber

Od tada Krfljani veruju da je Sveti Spiridon zaštitnik njihovog ostrva jer njemu pripisuju ovo čudo. Zato je u centru grada u 16. veku izgrađena crkva u njegovu čast. Ovaj veliki svetitelj poznat po svojim isceljenjima bio je sahranjem u Konstantinopolju, ali su Krfljani njegove mošti preneli tamo gde im je mesto. Danas ih četiri puta godišnje u litijama pronose po ulicama i tako se sećaju svog zaštitnika i čudotvorca.

IMG_3355

foto Jelena Dilber

Da je Krf bio i mesto na kome su mučenici nalazili svoj mir, dokaz je Muzej Srbi na Krfu ili popularno nazvana Srpska kuća. Nastala je u vreme kada su srpska vojska i srpska Vlada našle utočište nakon povlačenja preko Albanije. U jednom trenutku, moglo bi se reći, Krf je bio i prava mala „srpska prestonica“.

IMG_3181A na ostrvu Vidu najbolje se vidi stradalništvo Srbije. Plava grobnica ostaje deo plevetnila koji za svakog od nas nosi bolni šum mora.

IMG_3493

foto Jelena Dilber

Prekoputa Vida, kao još jedan pokazatelj da su u vekovima za nama ratovi uništavali živote, stoji Nova tvrđava. Sagrađena je u 16. veku uz staru luku. Dograđivana i preuređivana, danas slovi za venecijansko remek-delo vojne arhitekture.

IMG_3481

foto Jelena Dilber

Da je Krf pravo utočište kroz vekove pokazuje i sudbina austrougarskog prestolonaslednika Rudolfa, koji se zbog ljubavi prema poljskoj grofici Mariji Večeri odrekao i prestola, ali i života, jer su oboje pronađeni mrtvi u lovačkom dvorcu Majerling. I dan-danas se veruje da se dvoje odbeglih ljubavnika često skrivalo na jonskom ostrvu, pomešani sa običnim putnicima.

IMG_3261

foto Jelena Dilber

Zato je ovde, u uspomenu na rano preminulog sina, njegova majka carica Elizabeta podigla letnjikovac Ahileon, nazvan po njenom najomiljenijem junaku grčke mitologije Ahilu.

U njoj se nalaze predmeti koje je koristila carica Elizabeta, nameštaj i maketa broda kojim je doputovala na Krf.

Raskošno oslikani zidovi i stropovi, kao i slike u pozlaćenim ramovima odišu prefinjenošću i vrhunskom umetnošću.

Prelepa vila u vrtovima neobične lepote, prepunim retkih egzotičnih biljaka i cveća okružena je mnoštvom skulptura koje predstavljaju grčku mitologiju, ali i najčuvenije pesnike Grčke i sveta.

Pa ipak najlepši od svih je impozantan kip Ahila koji visoko ka nebu stremi i gleda u daleku pučinu.

IMG_3281

foto Jelena Dilber

Na ovom mestu grčka mitologija kao da živi u svojim legendama. Tu još lebdi duh nimfe Kerkire koju je ugrabio bog mora Posejdon i ovde je zauvek zarobio pa je po njoj i ostrvo dobilo ime.

IMG_3300

foto Jelena Dilber

Poslednje dane na ostrvu sačuvali smo da obiđemo gradić na zapadnoj obali. Pelekas, podignut na padini brda, sa svojim šarenim kućama dočekao nas je u danu prepunom vetra i povremenih oluja.

Uz strme vijugave ulučice peli smo se i istraživali ovo malo parče raja sa koga pogled puca na beskrajno plavetnilo mora koje se spaja sa razvedrenim nebom.

IMG_3401

foto Jelena Dilber

Spustili smo se i do obale, do plaže Kontojalos, koja nas je dočekala puna vetra i velikih snažnih talasa. Dok su se rasprskavali jedan o drugi, kvasili nam stopala i opet bežali nazad u nemirnoj peni, gledali smo pučinu, gde se negde tamo nalaze Otrantska vrata i mesto gde se spajaju Jadransko, Jonsko i Sredozemno more.

IMG_3367

foto Jelena Dilber

Poslednje veče bilo je za našu dušu. U taverni Kod kapetana Džordža u Kanoniju, u blizini našeg hotela. Tamo gde smo provodili mnoge večeri kada se oprljeni suncem vratimo iz starog grada. Uvek nas je tu čekao vlasnik, kapetan Džordž sa svojim širokim osmehom i pun priča o mladim danima kada bi umeo da zaigra sirtaki držeći u zubima sto i na njemu krigle piva. Smejali smo se i tvrdili da mu verujemo. Nije to pred nama ponovio, ali nama i nije bilo važno.

IMG_3452

foto Jelena Dilber

Sutradan nas je čekao avion za povratak u Beograd, a Krf nas je pozdravljao duboko pod nama, sa svojim ostrvcima, hridima i brdima. I kao da je šaputao da nas čeka sa svojim mirisom maslina i mora i rumenim sumracima. I da pozdravimo svoju zemlju, tamo daleko…

IMG_3343

foto Jelena Dilber

0

Bookchallenge 2017: Orvelove aspidistre ili kako uspešno kritikovati društvo sopstvene zemlje

orvelDođe vreme da u čitalačkom izazovu pronađem knjigu pisca koji je pisao pod pseudonimom. Priznajem da mi je prvo pao na pamet Mark Tven, ali pošto u biblioteci nije bilo ničega što ja već nisam pročitala, a za odrasle je, krenem da tragam dalje.

Na Guglu ukucam spisak pseudonima i izađu mi mnogi za koje nisam ni znala da nisu pisali pod svojim imenom, kao npr. Tenesi Vilijams, Džek London ili Čarls Bukovski. Ipak, tik do pevača Radiše Trajkovića zvanog Đani, zapadne mi za oko Džordž Orvel. I zalepim se za njega.

aspidistra orvel faroutmagazine.co.uk

Džordž Orvel (faroutmagazine.co.uk)

Erik Artur Bler, kako mu je zapravo pravo ime, poznat mi je po romanu Životinjska farma, koji sam u Bigzovom džepnom izdanju dobila za 12. rođendan od druga iz odeljenja, a pročitala ga u svojim studentskim danima. Setivši se ove alegorijske satire na temu staljinističke vlasti u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, ali i znanja o tome da Orvel najviše kritikuje društvo u kome živi, znala sam da sa njim nikako ne može da bude dosadno.

U biblioteci sam namerno preskočila 1984 i poželela nešto drugo. Bingo! Na polici čekala me je knjiga Samo nek aspidistre lete.

Odmah da kažem da sam naslov ovog dela iz davne 1936. godine jedva zapamtila. Pogotovo zato jer nisam imala pojma šta je to aspidistra. Silueta bujne biljke na koricama navodila me je na zaključak, ali ja ne budem lenja, i opet, normalno, konsultujem Gugl.

aspidistra prvo izdanje wiki

Prvo izdanje roman (wikipedia.org)

Tamo lepo pročitam da je to biljka, ali ne bilo kakva već izuzetno izdržljiva i spremna da se prilagođava veoma lošim uslovima za život. Pišu kako je posebno bila popularna u periodu viktorijanskog doba u Engleskoj kada su se kuće osvetljavale gasnim i lampama na ugalj. Od svih biljaka koje su teško podnosile ova teška isparenja, ona je jedina izdržala, a vremenom je postala maltene obeležje niže srednje klase jer je svaka takva porodica držala bar po jednu u okvirima svojim oronulih prozora. Tako da je odmah jasno bilo da je aspidistra u romanu simbol.

I zaista, šta god da se dešava, ona je uvek tu, iz prikrajka mirno stoji i kao da posmatra situaciju.

aspidistra film alchetron.com

Ričard Grant kao Gordon Komson u filmu “Merry War” iz 1997. (alchstrom.com)

A situacija je prilično mučna. Naime, glavni lik romana Gordon Komson zapleten je u tridesete godine prošlog veka i  sve je samo ne ono što bismo očekivali od jednog mladog čoveka. Iako u kasnim dvadesetim, već se oseća kao da su ga „pojeli moljci“. Iako iz dobre porodice, obrazovan i perspektivan, naizgled mu ništa ne ide od ruke. Dok radi u maloj knjižari gospodina Mek Kenija sa polovnim knjigama, odlučuje da se odrekne novca „radi principa“, ali, kao i u vezi sa svim što mu se u životu događa, ne može do kraja da bude zadovoljan.

S jedne strane spreman je da živi u sirotinjskoj sobi za iznajmljivanje u pansionu gospođe Vizbah, bez ambicija i da gladuje kao svi veliki pesnici koji praznog stomaka najbolje pišu. Pa ipak, on niti je perspektivan pisac, niti ga novac i ambicije  baš toliko ne interesuju, pogotovo onda kada razjedan kompleksima, i pored principa, priznaje sebi da ga strašno pogađa kada u društvu nije uvažavan ili kad smatra zbog siromaštva nije zanimljiv devojkama.

Pa ipak, iako je ovo društveno-kritički roman u kome se na najbolji način opisuje sva beda Londona pred Drugi svetski rat i način na koji  životare mase, u njemu stalno promiče prava, istinska ljubav. Iako tvrdoglav, neobičan i sam sebi težak, postoje oni koji ga iskreno vole. Sestra Julija, usedelica, spremna je da se žrtvuje za svog brata, najbolji prijatelj Ravelston tu je da mu se nađe kad je najteže, a devojka Rozmeri je simbol velike ljubavi koja će Gordonu biti slamka spasa i put ka normalnom srećnom životu.

aspidistra tv orwell.ru

Alfred Linč kao Gordon Komson i Eni Stajlbras kao Rozmeri Voterlou u filmu “Keep the Aspidistra Flying” iz 1965. (tvorwell.ru)

Orvel je u svakom romanu davao ponešto od svog stvarnog života. I ovde je tako. Vrativši se u London iz Pariza, on upravo živi životom Gordona Komsona, u siromašnim sobama velikog grada, u učmalim bibliotekama i knjižarama, gde ga bogati prijatelj, urednik časopisa, objavljuje i kad drugi neće.

Čitajući ovu knjigu nervirala sam se zajedno sa sporednim likovima romana, svađala se sa Gordonom Komsonom, iznenađivala se njegovim čudnim potezima i pokušavala da razumem te neobične antikapitalističke principe u kojima onome ko se bori ostaje samo čast i više ništa. Možda ne bih bila dobar materijal za proletera, očigledno da ima onih kojima je i vrlo malo bilo dovoljno da ostvare svoje ciljeve.

Ako se budete opredelili za ovaj roman, znaćete tačno koji je trenutak kulminacije. U njemu će opet taj famozni novac odigrati važnu ulogu u životu i padu Gordona Komsona. Zbog njega će on dotaći samo dno.

A onda ćete se u jednom trenutku zapitati kako bi uopšte mogla da se završi ova knjiga. I možda ćete se iznenaditi raspletom. Ali i shvatiti da je on toliko jednostavan i prirodan da zapravo nikako drugačije njegova sudbina i ne bi mogla da se zamisli.

MSDMEWA EC007

Ričard Grant kao Gordon i helena Bonam Karter kao Rozmari u filmu “Merry War” iz 1997. (listal.com)

Sam kraj je od strane mnogih različito shvaćen. Ja vam, naravno, neću reći kakav je, ali hoću samo to da postoje podeljena mišljenja da li je to ostvarenje Gordonovog sna ili zamka. Ja sam u grupi onih koji žele da veruju da mu je rasplet sudbine doneo olakšanje i novi pogled na život.

I kao i na početku, kada ga iz prozora bedne sobe pansiona gospođe Vizbah gleda aspidistra, i roman se završava Gordonovom željom da je i sam sebi nabavi. Valjda iz želje da konačno objavi njenu pobedu i prihvati da je ono što stvarno jeste. Ili možda i prizna da je i sam poput aspidistre, imun na bedu i jad i na kraju ipak spreman da se prilagodi.

Za kraj reći ću vam kao da odgovaram pred učiteljicom: šta sam ja to naučila iz ovog književnog dela? Da u svakom društvu, u svako vreme postoje oni koji imaju i oni koji nemaju, da je pravda često spora ali ponekad i dostižna, da ako nisi rođen srećan, moraš mnogo da se trudiš da bi od svog života napravio izvor svoje sreće.

I ono najvažnije: hteli – ne hteli, novac je stub oko koga se poput bršljana obavija sve što nas okružuje, pa i mi sami. Gordon Komson je simbol čoveka koji je odlučio da objavi rat novcu i odrekne ga se. Pročitajte kako je završio. I pomirite se sa sudbinom. Što kaže izreka: ako ne možeš da ih pobediš, a ti im se pridruži…

(c) Bristol Museum and Art Gallery; Supplied by The Public Catalogue Foundation

Jean Marchand “The Aspidistra” (pinterest.com)