0

Lepota i bol kao ogledalo života

Kada je 1977. godine engleska književnica Kolin Mekalou napisala svoj drugi roman Trn u grudima, nije mogla ni da nasluti da će on postati najprodavaniji roman u istoriji Australije, ali i jedan od najpopularnijih bestselera sveta. Tako je bilo sasvim očekivano da će ovo delo, prodato u preko 30 miliona primeraka, vrlo brzo doživeti ekranizaciju u vidu mini-serije Ptice umiru pevajući sa Ričardom Čejmberlenom i Rejčel Vord u ulogama oca Ralfa de Brikasara i Megi Kliri.

Kolin Mekalou (izvor: wikipedia.org)

Ova porodična saga dešava se u prvoj polovini prošlog veka, prateći porodicu Irca Pedija Klirija, koja se iz siromaštva na Novom Zelandu seli u australijsku unutrašnjost , Novi Južni Vels , na veliku farmu Drogedu njegove sestre Meri Karson. Glavni lik romana je njihova jedina kćer Megi, koja se pojavljuje od prve do poslednje stranice prikazujući je od detinjstva do starosti, crvenokosa neukrotiva lepotica kojoj će život pripremiti male radosti, velike patnje i nepremostivi jaz u duši jer jedini čovek koga voli je onaj koga jedinog ne može da ima. Nasuprot njoj, kao glavni muški lik stoji Ralf de Brikasar, irski sveštenik Katoličke crkve, čovek izuzetne lepote, sposobnosti i ambicija kome će sudbina, potpomognuta lukavošću i osvetoljubivošću i nakon smrti ljubomorne Meri Karson, pretvoriti život u večiti izbor ljubavi ili dužnosti, svetovnog ili duhovnog, voljene žene ili crkve.

Ričard Čemberlejn kao Ralf de Brikasar i Rejčel Vord kao Megi Kliri u mini-seriji “Ptice umiru pevajući” iz 1983. godine (izvor: pinterest.com)

Od prve stranice ovog obimnog dela, čija dužina kao da je postala „demode“ u današnjim brzim vremenima kada se ceni kratak i snažan izraz, autorka je uspela da drži nepodeljenu pažnju čitalaca i ujedno odlično uklopi tri generacije u svega 19 poglavlja. I napisala priču koja se ne zaboravlja ponajviše zahvaljujući okviru kojom počinje i završava se delo – legendi o ptici koja čim prvi put poleti iz gnezda nesmireno traži drvo sa trnjem i na njemu najduži i najoštriji trn na koji će se nabosti. Ona u trenucima umiranja peva pesmu lepšu od svih ostalih ptica, zbog koje ceo svet zastane da se divi a Bog se osmehuje na nebu, simbolično predstavljajući život kao smešu lepote i bola, kao dokaz da se ono najlepše u njemu može dobiti samo po cenu velike patnje.

Legenda o pticama koje umiru sa pesmom i trnom u grudima (izvor: markdcarlson.com)

Ono što si ukrala od Boga sada moraš da vratiš.“

Megi O’Nill sa sinom Dejnom (izvor: pinterest.com)

Očaj i sreća za kojima traga takva ptica su iste one koje boje život Megi Kliri, od najranijih dana zanemarivane kao jedinog ženskog deteta, potrebe za pažnjom i ljubavlju, pogrešnim izborima i surovim gubicima. Za ceo život ona ima tek nekoliko dana zanosa i ispunjenja svih želja, ali koje će joj biti okrutno naplaćene. Međutim, ove suprotnosti ne nalazimo samo kod glavne junakinje, one su ukorenjene i u svim ostalim likovima – njenom ocu Pediju koji ceo život ima ženu koja iz srca nikada nije izbrisala drugog, majci Fioni koja je zatvorila svoju dušu onog trena kada je zbog sramote morala da napusti sve svoje snove, polubrata Frenka kome splet okolnosti uništava život i ostale braće koja i pored marljivosti, poštenja i udisaja života Drogedi ostaju zauvek sami. Ali možda ponajviše i u samoj australijskoj zemlji – prelepoj kad cveta i izdašnoj kad rađa, ali ujedno i surovoj, neumoljivoj i stravičnoj kad gori i plavi, ali svakako posebnoj i nestvarno jedinstvenoj kao nijedan drugi kutak naše planete.

Megi Kliri i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Megi je ogledalo u kome sam prinuđen da gledam svoju smrtnost.“

Megi O’Nill i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Sukobi u duši oca Ralfa stavljaju na stotine muka kada mu je u blizini Megi, najslabija tačka njegovog bića. Shvativši da ga je Meri Karson davno prozrela, on prihvata njenu genijalno smišljenu igru i okreće se napredovanju u crkvi, koja mu prašta sve buntovne izlive kada im u kasu slije njenu poslednju volju koja vredi 13 miliona dolara. Pa ipak, od strasti i iskušenja ne može da pobegne, čak ni u tamnim hodnicima Vatikana. Njihovo kratkotrajno spajanje na osamljenom ostrvu predstavlja jedan od najromantičnijih ljubavnih susreta novije književnosti, prefinjen i strastven u isti mah. Posle toga više ništa neće moći da bude isto, jer iako verujemo da smo sudbini nešto podvalili, ona se potrudi da ostavi najdublje tragove u nama. Baš kao i ona ptica kad peva najlepšu pesmu, mora da je plati smrću. Ralfov izbor biće izneveravanje sopstvenog srca koje će se slomiti kada se odaju sve tajne i kada spozna istinu o besmislenosti i protraćenosti sopstvenog života.

Barbara Stenvik kao Meri Karson (izvor: pinterest.com)

Roman Trn u grudima je knjiga dramatičnih zbivanja, zabranjene ljubavi, tabu tema, prokletstva ženske sputane sudbine, strepnji, tajni, novca, odanosti i smrti. Knjiga o likovima koji su oskrnavili sopstvene duše zarad dubokih uverenja i dužnosti, ali i beskonačnih mogućnosti za sve koji imaju hrabrosti da se sa njima uhvate ukoštac. Kada sklopite njene korice, znaćete da ste pročitali pravi testament života u kome se zadovoljstvo i bol nikada ne mogu potpuno razdvojiti i naučiti da ga baš takvog cenite i spoznate njegovu vrednost.

Džin Simons kao Fiona Kliri, Meri Viningem kao Džastin O’Nill i Rejčel Vord kao Megi O’Nill (izvor: pinterest.com)


0

Mera ljubavi i smrti – šapat zjapećih rupa proklete slovenske duše

Pisanje modernog romana je zasigurno veoma veliki posao koji zahteva ogroman trud i istraživački rad, a da to itekako može da iznedri jedno izvanredno delo u kome se sažima odlično poznavanje psihologije, filozofije, religije i začini motivom ljubavne priče, dokaz je književni prvenac Marije Filipović Mera ljubavi i smrti, pripovest o duši jednog mladog čoveka koja u svojoj usamljenosti i otuđenosti prelazi put golgote do svog sjedinjavanja sa večnošću.
Arsenije je apsolvent Matematičkog fakulteta, kome svet brojeva, ali i umetnosti i filozofije pruža sigurnost i spokoj jer za njegov uznemireni senzibilitet svet koji ga okružuje je vetrometina disharmonije i prolaznosti. Oprljene duše još od rane mladosti, kada su mu se roditelji razdvojili i razbili ideal o neprolaznosti, on pokušava da održi iluziju trajanja sudarajući se u temenima ljubavnog trougla sa dve devojke od kojih je svaka bitna spona njegovog života. Međutim, susret sa jednom sasvim nepoznatom mladom ženom koja miriše na požudu i greh stvoriće u njemu kobni talas nagomilan od beskrajno dugo nakupljanih kapi đavoljih šaputanja koji će preliti njegovu zjapećim tamnim rupama izbušenu dušu i postaviti mu sudbinski važno pitanje –  koliko vredi njegov život ako ga je poništio sopstvenim slabostima.
U ovom delu brižljivo građene strukture, prikazano je petnaest meseci jednog mladog života i data anatomija propadanja duše u njenom hrljenju ka svetlosti neba. Na pojedinim stranicama se poput najboljih romana toka svesti smenjuju primisli junaka koje diktira njegova podsvest stvarajući svedočanstvo rastrzanih misli jednog zapaljenog uma, koga ne mogu da zatrpaju ni filozofsko-religiozni podsticajni razgovori koje Arsenije vodi sa svojim ujakom i devojkom, niti Biblija kao izvor spasa i izlaza iz psihičkog beznađa. Verbalni plan se, osim ovih spoljašnjih razgovora, često seli u unutrašnjost Arsenijevog bića iskazujući složenost i protivrečnost njegove biti, borbu svesti i podsvesti, rat u glavi između želje za životom i želje za smrću, koje se kreću poput klatna na satu, i viđenje čoveka i njegove božanske prirode kroz prizmu transcedentalnog antropizma. Kako radnja teče, smenjuje se i ton, u početku usporen, valja se stranicama zajedno sa sporim Arsenijevim načinom života, trepereći poput svetlucave iskre kroz mrak njegove samoće i burnih taktova Betovenovih kompozicija, da bi sa okidačem svesti naglo pohrlio, a na kraju knjige ubrzao i samo vreme ne bi li posvedočio o tom neumitnom prolaženju, propadljivosti i smrtnosti.
Arsenije tako nadrasta sve ostale ličnosti i kao nosilac radnje, stanja i zbivanja, i delo pretvara u roman lika,prema kome autorka oseća bliskost i maltene povezanost dok puna blagosti i razumevanja prema njegovim nesputanim sagrešenjima uzdiže u svetle visine ovaj zlehudi žrtvovani život. Privučen ponorima sopstvene unutrašnjosti, u nemoći sputane moćne volje, usred vremena kome nimalo ne pripada, on izrasta u pravi modernistički tip čoveka pesimističnog klonulog duha, odbeglog od stvarnosti ka svom unutrašnjem životu i izgubljenog pojedinca u otuđenom surovom svetu. U tim momentima Arsenije je najspretniji kritičar društva i sveta – njegove sebičnosti, otuđenosti, netolerancije, skučenih pogleda, odsustva ljubavi, neskladnih odnosa i nasilja ljudske prirode kao nedeljivog dela bića. Kada egzistencijalistički duh koji teži ka slobodi, sopstvenim vrednostima i autentičnostima ostane zgažen samoizdajom, pokazavši da i u njemu čuči isti takav animalni nagon, prevrtljivost i sklonost ka poroku, jedino što mu preostaje je da bude nemi posmatrač sukoba božanskog i đavolskog u duši, pa za tim i očaja, teskobe, apsurda, ništavila, straha, smrti. Tako ovaj neobični mladi čovek izrasta u složen, zanimljiv i originalan književni lik.
Proces podvajanje Arsenijeve ličnosti predstavlja najvrednije stranice romana. Življenje satkano od kontrasta: Novog Sada i Sankt Peterburga, srpske vreline, mraka, skučenog uma i nepripadanja naspram ruske hladnoće, svežine, svetlih belih noći, beskrajnih širina i spokoja nude nova iskušenja i biranja između dobra i zla, slobode i sputanosti, odanosti i prevare, snage i kukavičluka, života i smrti. Ali i življenje senzibilnog intelektualca velike širine i dubine sa skučenim svetom unutrašnje strave u kom caruje „zver“, „čudovište koje stalno posmatra iz prikrajka“, u đavolju kožu uvijena obolela savest, koja grebe po duši noseći moralne krize, beznađa, nasilje, košmare, halucinacije i put proklete meke slovenske duše bez povratka.
Ovo je i delo puno simbola i motiva koji nikako nisu uklopljeni slučajno tako da svaki lik ima svoj značaj i nosi važnu ulogu sklapajući jedan veliki mozaik u kome nijedan delić ne sme da izostane. Dok motiv usamljenosti predstavlja pokretač radnje jer izaziva strah, nesigurnost, nespokojstvo, strepnje, mentalnu i moralnu nestabilnost, motiv raspolućene duše dolazi kao očekivani sled događaja. Sa njima je direktno povezan lik starca iz sanktpeterburškog parka koji se u romanu pojavljuje dvaput, kao prorok čije reči opominju, savetuju, osnažuju i uzimaju dušu, noseći slutnju i predskazanje. Do kraja ostaje nejasno da li on zaista postoji, ili je plod Arsenijeve već uzburkane duše, ili je božanski lik koga samo čista srca poput Arsenijevog i dečjeg mogu da ugledaju.
I likovi nose simbolična imena koja su tesno stopljena sa njihovim ulogama u romanu. Dok majka Marija i otac Marko slede s beskrajnom ljubavlju sina u životu i patnjom u smrti, Magdalena kao simbol odanosti, blagosti i krotkosti ne zastaje ni pred pragom smrti, već nastavlja i preko nebeskih horizonata u susret svojoj veri i ljubavi. Ujak Petar se izdiže kao temelj vere i glas razuma, a jedino Hrista, shodno svom imenu, spoznaje tajnu života i ljubavi i vrednost Arsenijeve bezobalne ličnosti, nastavljajući da širi Hristovo učenje novim generacijama kroz veronauku. Zajednička svima je suptilna slovenska duša kojoj se, kao nekim nebeskim prokletstvom, niti lako kidaju i gone ka tami pesimizma, osećaja krivice, samookrivljavanja i uništenja urušavajući se sama u sebe.
Kada se zaklopi poslednja stranica romana, ne preostaje nam ništa drugo nego da duboko i temeljno promislimo o njemu, da se preispitamo i prepoznamo, kako i dolikuje svakom delu koje odiše pravom književnošću. Da u njemu osetimo koliko je sa ovog sveta otišlo posebnih, sa dušama bez granica i obuhvatnosti, sa nemerljivim dubinama i neuhvatljivim, pronicljivim, sanjalačkim a nadasve patničkim očima. Onih čiju je meru ljubavi uspeo da prekrije oblak smrti i koji su u svom porazu postali mučenici. Onih koje je samleo savremeni svet, surov u svojim površnostima i nezainteresovanostima, spreman da melje sve što odudara od standarda. Pa ipak, ovo nije roman u kome pobeđuju tama i smrt. Ma koliko ponekad delovalo da je i tako, svetlo i nada na kraju ipak pobede, ako nikako drugačije, a ono u generacijama nevinih plavih očiju u kojima se skriva nova šansa za meru ljubavi.

0

Zmajeva rajevina u obrisanim granicama života i smrti

Retko da postoji neko ko nije čuo za Jovana Jovanovića Zmaja. Od najranijeg detinjstva deca uče prve reči uz čika Jovine pesme, patriote recituju njegove nadahnjujuće Svetle grobove, a kritičari vlasti rado posežu za njegovom satiričnom poezijom. Pa ipak, ono po čemu je ostao najviše upamćen jeste njegova potresna sudbina iz koje su proistekle dve bezvremenske zbirke pesama Đulići i Đulići uveoci.
Zmaj je rođen 1833. godine u uglednoj novosadskoj porodici Pavla Jovanovića, advokata a kasnije i gradonačelnika Novog Sada. Odrastao u kući punoj uglednih ljudi, bilo je prirodno što je i sam krenuo na studije u Beč i Peštu. Tamo se upoznao sa najznačajnijim mladim srpskim političarima i pesnicima, što je uticalo na njegov život, ali i pisanje poezije koja se zasnivala na narodnoj tradiciji, a najviše romantičarskom uzoru vremena – Branku Radičeviću.

Jovan Jovanović Zmaj (izvor: wikipedia.org)

Vrativši se posle prekida studija prava u svoj rodni Novi Sad sa 25 godina, Zmaj je želeo da pronađe službu, ali i srodnu dušu budući da je u tom periodu ostao bez oba roditelja. U devojke se rado zagledao i pomalo i zaljubljivao, o čemu svedoče rani ljubavni stihovi. Međutim, prava Zmajeva ljubav, i jedina ozbiljna, bila je devojka kojom se i oženio –  Ruža Ličanin – ona kojoj je po uzoru na ime ispisao najlepše ljubavne stihove u čuvenoj zbirci Đulići.
Ruža je bila kći Novosađanina Pavla Ličanina, učena devojka koja je takođe rano ostala bez roditelja. Savremenici je nisu doživljavali kao lepu, iako je na bračnoj slici sa Zmajem žena lepih krupnih očiju, vedrog i inteligentnog lica. Moguće je da su joj manu nalazili najviše u tome što je bila isuviše sitna, slaba i nežna, ali su sve nadomešćivale žive crne oči, blaga narav i večiti osmejak oko usana.   
Zmaj se zaljubio u jedanaest godina mlađu Ružu kada je ona imala 17 godina. Oboje su bili Novosađani i veruje se da su se upoznali  tako što je ona dolazila u pesnikovu kuću kao drugarica njegove sestre. Pojavila se u pravi čas, u trenucima njegovih razlivenih jada, neopipljivih tuga i starih boli, a ona ga je od svega izlečila, zahvaljujući čemu su se veoma brzo verili. Šest meseci kasnije su se i venčali, a već sledeće godine dobili prvog sina Mirka, što ih je ispunilo nemerljivom srećom.

Jovan i Ruža Jovanović godinu dana nakon venčanja (izvor: opanak.rs)

U to vreme nastaje najveći deo stihova Đulića, pomalo neobičnih za to romantičarsko vreme jer je retko ko pevao o ljubavi prema sopstvenoj ženi, a ne nekoj nedostižnoj muzi i tuđoj dragoj. Pa ipak, nije to bilo baš toliko čudno, upravo zato su i Zmajevi stihovi odraz mirno zaljubljenog čoveka koji prve pesme posvećuje svojoj verenici da bi se vremenom, kako je sklopljen brak i započela bračna sreća, osećanja sve više razbuktavala i budući uzvraćena i posvećena sopstvenoj supruzi, bila nežna, pitoma i „pristojna“.
Zbirka počinje pesmama melanholije, usamljenosti i čežnje za ljubavnom i porodičnom srećom, a onda kao da mu se sve molitve ispunjavaju, pojavljuje se ona – draga koja tera sve tmurne misli. Ovaj pesnikov ljubavni dnevnik tako počinje poznanstvom sa Ružom, nastavlja sa stihovima kao verenik i srećan muž sve do rođenja prvog deteta.
Trenuci bračne sreće donose osećanje snažne životne radosti koju pesnik preliva na ceo svet koji ga okružuje: Al’ je lep ovaj svet u brzom stihu zahuktalog ritma kao da želi da ga sažme celog u jedan uzdah miline. Tada nastaje divan sklad između Zmaja i sveta, a njegova Ruža je nežna i skromna poput prolećne ljubičice, da bi je u kasnijim pesmama sve više stapao sa prirodom: rumeno čedo, duga, plavo nebo, beli anđeo, sunce, vila, zora, ceo univerzum…
Ovaj lirski roman inspirisan ljubavlju prema najbližima pun je duha i emocija zaljubljenog muškarca koji svaki trenutak iz života „krade“ da bi od njega stvorio pesmu. On se opija stihovima o voljenoj ženi u kojima joj izjavljuje ljubav, sneva o njoj, obožava je.

Da je meni ševče i golupče,
Da se diki u sanak uvuče, –
Da mi peva kad o meni sneva,
Da mi gukne kad za mnom jaukne.

Prefinjena osećanja se razlivaju, prerastaju u muziku pa ljubav može i da se vidi i čuje. U njoj su date sve etape jedne srećne ljubavne strasti, od početka do obožavanja, ekstaze i najveće sreće kada se rodi prvo dete.
Međutim, zla kob sudbine nadvila se nad zlehudim pesnikom. Možda ju je i naslutio u trenucima najveće sreće kada je voljenoj ženi spevao stihove:

Tiho noći
moje zlato spava
Nad glavom joj
od bisera grana

ne znajući da je grana bisera simbol smrti i obeležje mrtvaca u narodnim pesmama.

Spomenik Ruži Jovanović u Pančevu (izvor: wikipedia.org)

Deset godina nakon venčanja, na kome je pljuštala kiša kao da samo nebo plače, Zmaj je počeo da doživljava nesreću za nesrećom. Prvo su umirala deca – Mirko sa godinu dana, prevremeno rođena Tijana sa nekoliko meseci, Sava posle samo nedelju dana i Jug po rođenju. Upravo u to vreme je pesnik završio medicinu u Pešti i počeo da radi kao lekar u Pančevu, ali bilo je prekasno da bilo kome od najmilijih pomogne – i Ruža se već bila razbolela od tuberkuloze. Već ozbiljno bolesna u postelji je rodila i poslednje dete – ćerku Smiljku.  Na samrti mislila je samo na tek rođeno dete, koje je i samo brzo preminulo nakon majke.  Pesnik se našao u paklu svirepe sudbine, postavši udovac sa samo 38 godina i ostavši potpuno sam uprkos tome što je, da je bilo sreće, mogao da ima veliku i srećnu porodicu.
Pišući stihove još tokom Ružine bolesti, okrenuo se pesmama da kroz njih izliva svoju beskrajnu tugu. Tako su nastali Đulići uveoci, koji se nadovezuju na stihove sreće, pozivajući se na njih i na natpisu na spomeniku nad Ružinim grobom:

Malotrajni spomenik ti
Srpski narod evo diže,
Al’ Đulići spomenik su
Što večnosti stoje bliže.

Tada nastaju pesme ogromnog zgusnutog bola, intenzivnih i dubokih osećanja, još jedan intimni dnevnik u kome, za razliku od životne radosti iz prve zbirke, dominira životna patnja u opisima bolesti voljene žene, strahovanja za njen život, njenih poslednjih reči, smrti, pustoši koja ostaje iza nje.

Oh, kako je sivo, tamno,
Kô da nije danak svanô,
A nebo je tako mutno.
Kao oko isplakano.

Jedna od njih je pesma izuzetne vrednosti, duboko prožeta bolom i uzaludnom nadom, očajanjem, potpunom tamom i crnilom, poput realističkog romana punom detaljnih potresnih slika ovenčanog refrenom beznađa.

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti“.

Najlepši i najdublji Uveoci nastali su kao posledica najpotresnijih stanja i osećanja koji svetlucaju kao plamen sveće na Ružinom grobu.

Bolna leži a nas vara nada:
Ozdraviće, ozdraviće mlada!

u kojoj  čezne za prolećem, suncem, zagrljajima i slavujima – rajevinom iz Đulića.

Originalan primerak “Đulića uvelaka” koji se čuva u Muzeju Vojvodine (izvor: wikipedia.org)

Početni stihovi se nadovezuju na prvu zbirku sreće u kojima se tuga i bol prenose na ceo svet, gde jedino vidi sopstvenu preminulu decu i voljenu ženu koja boluje i umire mu na rukama. Oni su inspirisani smrću najbližih, ali iako ih više nema, njihovo osećanje povezanosti se ne prekida, već samo dobija drugačiji oblik. U tome se skriva dokaz da je ljubav neuništiva i ne zna za granicu života i smrti. Sav taj prostor koji ispunjava tuga daje mesta snovima u kojima se pesnik privremeno stapa i susreće sa najbližima.
Međutim, tuga Zmaja ne vuče u smrt, on joj se opire i bori sa njom i njenim mističnim vizijama sveta, ništavilom i mrtvilom. Kako se tuga i bol sležu, pesnik zalazi u oblast metafizičke lirike, smisla života i ljubavi u kosmosu, čime se svojom rajevinom približava beznjenici Laze Kostića.
Zmajev tajanstveni zagrobni svet nastao je u njegovim najnesvesnijim dubinama zbog čega je i verovao u njega. To se najbolje vidi u stihovima u kojima se pojavljuje Hrist, mladi Bog, simbol suza i krvi prolivenih u svim vremenima za čoveka pa ga oslobađa patnje i osećanja otuđenosti i vraća u stanje božanskog mira. On se oseća tek u poznim pesmama, nastalim mnogo godina nakon smrti najdražih, gde se pesnik stišava u filozofskim dubinama i mirenju sa neizbežnim. Ono  ga je dočekalo tri decenije nakon Ružine smrti, kada se ponovo našao u zagrljaju svoje porodice.
Ako zanemarimo pesnikovu tragediju i posmatramo zbirke samo sa stanovišta književnosti, proističe da su stihovi Đulića uvelaka bolji od Đulića. Oni su jači po osećanjima ogromnog bola i odjeka koje je agonija  ostavila na Zmajevoj duši razlivajući po njoj patnju do promene samog karaktera, nateravši ga da se povuče u sebe, što dublje ka filozofskim razmišljanjima o smislu i cilju života. Jedino dobro iz ovog razrušenog porodičnog života oslikalo se na Zmajevoj poeziji jer pre nikada nije uspeo da dostigne dubinu tako jakih i širokih osećanja. Sem toga, strahovita tuga zbog gubitka svoje, vremenom se pretvorila u sveopštu ljubav prema svoj deci, zahvaljujući čemu su nastale najlepše pesme naše dečje književnosti.

Sad često u snu čujem
Dečice moje glas:
„Gde god je Srpče koje,
Ljubi ga radi nas!“

Potpis Jovana Jovanovića Zmaja (izvor: wikipedia.org)











0

Glembajevi – noć katastrofe hrvatske malograđanštine

Kada je 1929. godine Miroslav Krleža objavio dramu Gospoda Glembajevi, ona je svojom radnjom izbila na prvo mesto ciklusa o sjaju i propasti zagrebačke građanske porodice, iako je njen nastavak U agoniji predstavljen čitaocima i pozorišnoj publici godinu dana ranije. Treći deo, Leda, zajedno sa pripojenim novelama kompletiraće ga tri godine kasnije. Međutim, ma koliko da su i ostala dela puna dramatike, prustovske tehnike toka svesti i zapetljanih ljubavnih odnosa, Gospoda Glembajevi su ipak najlepši, najsveobuhvatniji ali i najobimniji, baš zato što predstavljaju uvod u dramski ciklus.

Miroslav Krleža (izvor: izreke-citati.com)

Radnja traje samo jednu letnju noć 1913, u zagrebačkoj vili Ignjata Glembaja, glave porodice i bankara, nakon proslave jubileja firme Glembay Ltd. Počinje u crvenom salonu najavljujući već u svojoj boji žar, krv i pakleni ishod, ali isprva uz žamor gostiju, manje važnih članova familije koji odlaze i onih koji ostaju i nose dramsku radnju. U njoj će Leone, Ignjatov sin iz prvog braka, raskrinkati malograđanštinu, nemoral i licemerje sopstvene porodice u lažnom uverenju da u njegovoj krvi više ima gena majke, Venecijanke Danijeli, nego zločinačke i beskrupulozne glembajevštine. Ali koliko god bežao iz lavirinata sopstvene kobi, spoznaće mračnu istinu da je pravi Glembaj, mnogo veći nego što je u svojim najsnažnijim stremljenjima pokušao da izbegne.
Leone je poslužio Krleži da, nakon jedanaestogodišnjeg odsustvovanja iz očeve kuće, iz svog ugla ispriča priču o istoriji, usponu i padu jedne porodice. Dok sa svojom snahom, udovicom brata Ivana, sestrom Anđelikom, razgleda porodične portrete Glembaja kroz prethodna dva veka, razotkriće njihov pravi mentalitet iza koga se skriva Barbocijevska legenda – vešto služenje zločinom ne bi li se stiglo do materijalnog blagostanja. Budući čovek široke kulture, svestranog obrazovanja, prefinjenih osećanja i empatije, Leone će iz sve snage želeti da se udalji od ogoljene lažne gospoštine svojih predaka i savremenika.
Međutim, ni socijalne prilike ne idu naruku porodici. Kada je Ignjatova druga supruga, baronica Kasteli, jurila kočijama kroz Zagreb, pregazila je staru radnicu Rupertovu, što je povod za napad štampe na moćne Glembajeve. Ovim događajem Krleža daje upečatljiv primer socijalne i društvene atmosfere spočetka 20. veka, u vreme oštrih klasnih razlika i nejednakosti u vrednovanju života siromašnih radnika i bogate gospode. I Leoneu je ovo odlična prilika da razotkrije maćehu jer njenu lažnu samilost da umiri staričinu trudnu snahu razobličuje time što dokazuje da nesrećnu ženu jedino dočekuju zatvorena vrata iza kojih se uveliko smišlja kako optužiti Rupertovu da je imala dosta alkohola u krvi i sa Šarlote skinuti odgovornost, što dovodi do još jedne tragedije. Na taj način, on se razotkriva pred svima jer stvara opipljivu pukotinu u fasadi porodice – jedan Glembaj se usuđuje da ustane protiv glembajevskog morala. Time pokreće urušavanje koje će potpomognuti i Silberbrant, sveštenik, veroučitelj i ljubavnik baroničin kada stane u njenu odbranu.

Ena Begović kao baronica Kasteli u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.net)

Neminovno, a od strane Leonea i isprovocirano, dolazi do sukoba i konačnog razračunavanja njega i Ignjata Glembaja, sina i oca, koji se već decenijama polako nakuplja da bi u noći potmule grmljavine i žestoke oluje doživeo svoju kulminaciju, što takođe čini i težište drame i osnovu zapleta. Iako počinje smireno, jasno je da su emocije pod eksplozivnim nabojem koje će malo-pomalo načinjati onu glembajevsku fasadu i kruniti je do samog pada. Izgovoriće se teške reči i dugo skrivane istine, pašće par šamara, sin će razrešiti samoubistvo svoje majke, ali i drugih čija su pisma svedočanstva o posrnuću i razvratu baronice Kasteli – pašće maska sa porodičnog života i svi će ostati ogoljeni kao opasni egoisti kojima upravljaju životinjski nagoni i apetiti. Svojim poslednji adutom, u kome se skriva suparnički, edipovski koren, ali i najjači dokaz glembajevske osvetničke surovosti u njegovoj krvi – priznanjem razloga zbog čega ga cele decenije nije bilo kod kuće – Glembajevi će biti bespovratno razrušeni.
Kraj oluje pred svitanje za sobom ostavlja jedno mrtvo telo na odru, priznanje jedne ljubavi i jednu vest koja odjekuje poput pucnja – bankrot firme Glembay Ltd. U trenutku razotkrivanja glembajevskog kapitala, Leone je na pragu spoznaje da ima i mračne očeve gene koje jedino može umiriti blagost sestre Anđelike, a baronica Šarlota Kasteli da je ceo njen život posvećen unovčavanju sopstvene lepote i erotske krvi radi bekstva od siromaštva bio uzaludan. Poslednjim atomima snage ova duboko nesrećna žena pokušaće da povrati Leoneovu naklonost, a kad joj to ne pođe za rukom, histerija će joj zapečatiti sudbinu.
Cvrkut ptica koji najavljuje zoru doneće veliku neprikosnovenu istinu – od sebe samog niko ne može pobeći, ma koliko se trudio, bežao i zatrpavao svoju dušu.

Mustafa Nadarević kao Leone i Bernarda Oman kao sestra Anđelika u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.hr)
0

Taoci straha – borci za život van krugova pakla

Kada se pojavi zbirka priča u kojoj se kriju istinski redovi moderne književnosti, čitaoci mogu samo zadovoljno da je dočekaju znajući da će u njoj pronaći titravi dah života zbog koga pisci i pišu svoja dela – da prikažu svet kao skicu koja se sastoji od oštrih linija ali i razblaženog akvarela – onakav kakav on zaista i jeste, sa svim manama i vrlinama, sa čovekom kao neprikosnovenim gospodarom dobra i zla, patnji i sreće, strahova i borbe da oni nestanu. Takvi su od korica do korica Taoci pakla, književni prvenac Dunje Popović.
U njemu vas čeka pet priča, pet svedočanstava o življenju različitih ljudi u različitim istorijskim i životnim okolnostima kojima je zajednički jedan ili više strahova koji im stežu omču sudbine oko vrata i nagone da se bore, najviše onda kada im je borba za opstanak duše jedini izbor.
Prva priča O nakazama i psima povešće vas u predvečerje sloma komunizma i rata u bivšoj Jugoslaviji iz vizure nemačkog bračnog para koji svoj zakasneli medeni mesec provodi putujući po Evropi koja se menja, ne sluteći da će im taj put zauvek izmeniti život i doneti strah kojima će decenijama kasnije spoznati dubinu i jačinu vapaja. U upečatljivim slikama atmosfere čehoslovačkih gradova i sela, na onim neobičnim podvojenjima ideologije i religije u postkomunističkom svetu skriva se naturalistička ideja da čovek  izrasta u jedinku koja je ništa drugo do proizvod istorijskog trenutka, spreman da podvaljuje svojim uverenjima i večito se preispituje kom se bogu klanja. Sa druge strane, uvođenje trilerskih elemenata mističnog nestanka psa pored zlokobne kuće sa metalnim krstom na kraju sela u kojoj živi degenerisani naraštaj i razrešenje slučaja neobičnim sticajem okolnosti zaokružuje mističnu atmosferu koja vuče ka neizvesnom kraju.
Priča Sudija prekog suda je možda i najbolja i najcelovitija u zbirci. Ona prati sudbinu novosadskog starca Teofilosa Ktenidisa, poreklom iz grčkog Ponta, izbeglicu bez zemlje, ratnog zločinca bez suđenja, komunistu bez partije, nekadašnjeg trgovačkog poverenika bez formalnog obrazovanja, bigamistu bez živih supruga – čoveka koji u sumraku svog života posustaje u borbi sa uspomenama iz kojih isplivavaju najskriveniji strahovi navodeći ga da se do svog kraja zauvek zatvori u svoj stan i sećanja koja od detinjstva do zrelosti igraju igru sudbine sve brže, poput sirtakija u njegovim nogama. U ovoj priči je na najbolji način dočarana ekspresionistička slika surovog lica i naličja ratova, gladi, bede i umiranja, ona koja ostavlja večne pečate na duši. Ona koja kao prokletstvo prati svoje žrtve i onda kada od njenog jezivog lica pokuša da pobegne, gurajući ih ka ivici najnižeg pada koju je i Teo iskusio one prelomne groteskne noći kada je halapljivo i maltene režući pojeo hranu i polizao plavičastu posudu namenjenu psu Zevsu. Iz nje nam se podmuklim osmehom rugaju naturalističke slike grubih detalja života, one koje čoveka nagone da učini sve ne bi li pobegao od tog začaranog paklenog kruga sudbine, spremnog da prevari, slaže, zanemari, pobegne – ubije. Ova najupečatljivija priča koja na izvanredan način prikazuje atmosferu istorijskih događaja od Turske do Jugoslavije, poratno doba u Grčkoj i njihovu izbegličku komunu u našoj zemlji, period od skoro celog jednog veka nosi pitanja i odgovore, osude i razumevanje – život u svoj svojoj gromkoj raskoši pomešane „čaše meda i čaše grči“.
Priča Subotički rekvijem prati ispovest Lasla Ferenca u zatvorskim dnevničkim zapisima koga jedino u stanju zdrave duše drži ideja da će tako izbeći sopstveno iščezavanje u tamničkoj utrobi. U modernistički razbijenoj fabuli ispreturane radnje i menjanja pripovedačkih perspektiva ispliće se priča jednog večno rastuženog deteta, prestrašenog porodičnim sudbinama, usamljenog i nesnađenog mladića u otuđenom svetu apsurda kome sticaj nesrećnih okolnosti zauvek menja život utirući mu jedini mogući put – osvetnički put pakla.
I dok ove tri priče sabiraju i umnožavaju zla koja se poput varnice raspiruju do buktinje koja se uznosi do kulminacije zbirke priča, poslednje dve nose smirenje i tihi optimizam koji se nikada ne može ugasiti. U jednoj, Igra sa duhovima, pratimo sicilijanskog momka Matea, usvojenog sina ribara i lokalne vračare, koji mu ne poklanjaju ljubav jer nikada ne mogu da zaborave svoje umrlo dete. Duše koja traži svetlost i neke nove pučine koje nisu one Jonskog mora, jedan neočekivan susret daće mu vetar u jedra da oživi sve romantične pustolovine koje, okrećući se svom unutrašnjem životu i stranicama knjiga uporno traži. Poslednja, koja nosi simboličan naslov Pijemont sadrži klasičnu ekspresionističku temu usamljenosti, straha i umiranja kao osnovnih psihičkih stanja modernog čoveka pred pretećim oblicima savremenog života. U njemu dvadesetčetvorogodišnji mladić, žrtva narastajućih fobija, anksioznosti i paranoja odlučuje da stupi u psihijatrijsku ustanovu ne bi li dokazao teoriju o samolečenju opsesivno-fobičnih bolesnika. Iako u okruženju bolesti, abnormalnih psihoza i ludila, ona opravdava svoj naslov kao jedine mogućnosti čovekove borbe – oslobođenje od strahova.
Svaka od ovih priča je po jedan biser koji čini sastavni deo blistave ogrlice ljudskih sudbina. Svaka od njih povezana je zajedničkom niti beznađa i strepnji koje nudi svet poslednjeg veka u kome živimo. Svaka od njih realističkom tehnikom slika opšte u pojedinačnom, iskrivljenu prirodu u psihološkim analizama, tamu u svetlu i svetlost kao tačku ka kojoj se teži. Svaka od njih oslikava po jednog taoca strahova koji se gomilaju, narastaju, stežu i tamom zgušnjavaju život onih koji im dozvole da im priđu blizu. Ali svaka od njih nosi i snažnu poruku da samo suočavanje sa strahovima nosi pobedu a odustajanje od borbe nije varijanta koja vodi trnovitim putem ka sreći i spokoju.

Na ovom linku možete pogledati snimak razgovora sa Dunjom Popović sa promocije njene knjige “Taoci straha”:

https://fb.watch/1fMrRU-DEV/

0

Svadbarskim sokakom

Gusto tkanje čipke činilo je da svet miriše na nadolazeću sreću. Sa unutrašnje strane bilo je zamagljeno koprenom snova buduće neveste, a sa spoljašnje skrivalo ono njeno jedno pobeglo oko, zbog koga je strepela da se nikada neće udati i sa potmulom zavišću i tugom osluškivala jesenje zvuke svadbarskog sokaka. A evo, sada se i ona sprema dok sa pulsirajućom srećom isprobava tek sašiveni nevestinski veo.
A ko bi se tome nadao kada je pre samo pola godine sedela na mekanim jastucima podno kibic fenstera i iza odškrinute nabrane zavese gledala kako se tope snegovi pred prvim prolećnim toplim vetrovima gladeći svoju dugu crnu haljinu koju je nosila u žalosti za ocem. Bog neka mi oprosti, mislila je tada, što tog čoveka koji se nazivao mojim roditeljem ne mogu od srca ožaliti. Što mi se mesto tuge po duši razliva olakšanje za moju napaćenu majku i mene jer nema više onih mrgodnih očiju i večno odvraćajućeg pogleda posivelog od neostvarenih očekivanja – da ima sina, da ima ko da mu pomogne u obrađivanju ovolike zemlje, da ima kome da ostavi ovoliki salaš, da ima kćer koja nema oko koje beži…
A onda su sa letnjim žegama jedna poštanska kola donela prašinu sa druma koja je mirisala na čaroliju bajkovitih zapleta. Kao u nekom napetom romanu čije je stranice volela da prevrće pod prstima, vraćajući se iz crkve sa nedeljne mise, videla je jednu mušku nogu kako se spušta na zemlju, da zatrese njeno srce, uzlupano pod tamom šušteće haljine. Kad se pojavila cela figura otmenog mladog muškarca u redengotu boje ustalasanih bačkih polja žita i oštar profil ukrašen tankim brkom, znala je da neće mladost ostaviti na kibic fensteru iznad svadbarskog sokaka.
Dok je nepoznati putnik praćen golobradim momčetom koje mu je nosilo prtljag i šešir, tražio krčmu da se okrepi i prenoći, među svim devojkama varoši stigao je glas o pridošlici. Krčmareva kćer je prva pronosila vesti o mladom gospodinu aristokratskog porekla sa slugom koji je došao izdaleka a u njihovom malom bačkom mestu želi da ostane i odmori se dok ne nastavi put kući. Provodadžike su kao lovački psi nanjušile svoju priliku i mreže su počele da se pletu.
I ona je čula da se devojke nadmeću koja će mu prva biti predstavljena i mirazom zaseniti ostale. Zato je jednog vrelog popodneva, kada na svadbarskom sokaku nije bilo nikoga sem dokonih mačaka, tiho majci iznela svoj plan – da se prodaju dve najveće njive  koje je otac najviše voleo i da se sa mirazom od tuce zlatnika izađe pred provodadžiku i mladog aristokratu. Majka, večito u strahu od muža i u brizi da kćer „sa falinkom“ nikada neće udati, pristala je posle kraćeg nagovaranja.
I tako i bi, nije prošlo nedelju dana, a prosac je zakucao na vrata velike kuće u svadbarskom sokaku sa buketom ruža i u pratnji mladog sluge musavog lica koje se jedva i videlo od prevelikog oboda kačketa. Predstavio se kao rumunski grof Semikluš, koji se nakon završenog univerziteta u Pragu vraća svojoj kući da započne nov, porodični život. Nije sigurno koliko je puta rumen prelila njene obraze dok je slušala niske tonove njegovog glasa i krišom posmatrala talase njegove bujne kose i obraz gladak i beo, oivičen tankim brkom i čvrstim obrisom vilice, ali je osećala kao da će joj lice izgoreti. A kada je uhvatio za ruku i nežno stavio verenički prsten sa svetlucavim malim kamenom, prvi put se susrela sa njegovim tamnim očima, dugim trepavicama i pogledom kome nije smetalo njeno pobeglo oko. Tada je znala da joj je nadzemaljska sreća konačno pokucala na vrata.
Verenik se, uzevši zlatnike, brzo oprostio sa svojom budućom nevestom i taštom. Morao je da se vrati na svoje imanje i pripremi roditelje za dolazak neveste. Obećao je da će za tri nedelje doći po nju i povesti je u novi dom i novi život.  Tog dana kada je otišao, dugo je mahala za poštanskim kolima, čak i kada su nestala iza polja visokih kukuruza a potom gordim korakom prošla kroz varoš znajući da na nju iz svojih kuća izviruju sve devojke oprljene ljubomorom i gnevom.
I dok pokoji osušeni list kasnog leta već nečujno pada na drum raskvašen od jutarnje vlage, ona šeta ka horizontu i mestu gde je poslednji put videla obris kola u kojima je otputovao njen verenik. I tako svakog dana čekajući da iz istog pravca dođe i odvede je sa sobom. Ide sve do velikog razgranatog oraha, za koji zna otkad zna za sebe, sa koga već padaju raspukli plodovi, pa gleda njive koje su nekada bile njene a sada joj donele sreću koja joj nadima grudi u slatkom iščekivanju da pod njegovu uvuče svoju ruku kad za njima zasviraju tambure svadbarskim sokakom.

***

U jednom bečkom parku na klupi pod kojom se već slaže jesenje lišće sedi grof Semikluš sa svojim slugom. Dok nešto zapisuju mastiljavom olovkom na izgužvanom papiru, on mu skida kačket ispod koga se rasipa bujna tamna kosa. Dok ljubi mirisno pramenje svoje do malopre prerušene mlade žene, tiho je pita:
„Koliko smo novca sakupili?“
„Još triput ovoliko i imaćemo dovoljno za kartu do Amerike.“
„Taman za brod na proleće“, odgovara joj pun nade. „Čuo sam za jedan ogroman, najveći do sada, kažu da će mu dati ime Titanik.“
„Vidim nas na njemu“, kaže ona sanjalački dok mu se privija u naručju. „Samo nemoj više da lažemo devojke sa telesnim manama, Bog će nas kazniti.“
On joj se nasmeši i poljubi je u nežno čelo. Potom ustadoše i ruku podruku krenuše u jesenji bečki sumrak.

0

Napolitanska tetralogija Elene Ferante – život na ivici očiju koje se cakle

Kada se od 2011. do 2014. godine pojavila Napolitanska tetralogija Elene Ferante, svet je dobio spisateljicu koja je prodrmala pola planete, tačnije 40 zemalja u kojima su prevedena njena dela. Ono što je još više dražilo čitaoce bila je činjenica njenog  skrivenog identiteta ali i potraga za otkrićem ko se krije iza ovog egzotičnog  pseudonima. Do 2016. misterija se održavala a onda je jedan radoznali novinar uspeo u svom naumu i prativši trag novca koji je uplaćivala izdavačka kuća, otkrio da se iza Elene Ferante krije prevodilac Anita Raja. Malo-pomalo, istraživački novinar je otkrio da joj  u pisanju pomaže suprug, takođe pisac Domeniko Starnone, zadužen za istorijsku pozadinu njenih knjiga dok ona zamišlja zaplete, ocrtava likove i događaje. Pa ipak, iako jedna od najznačajnijih savremenih italijanskih književnica, ona i dalje ne želi da se pojavljuje u javnosti , promoviše svoje knjige i prima nagrade prvenstveno zato što smatra da kad je jednom napisano, autor delu više nije potreban, već ono govori samo za sebe, kao i to da je svoj identitet skrivala samo zato što se on već nalazi u njenom pisanju.

Anita Raja, italijanski prevodilac za koju se veruje da se krije iza pseudonima Elene Ferante (izvor: theguardian.com)

Moja genijalna prijateljica
Prva knjiga Napolitanske tetralogije započinje direktnim uvođenjem u radnju u sadašnjosti. Vremešna naratorka Elena dobija neobičan telefonski poziv u kome saznaje da je njena prijateljica Lila nestala iz Napulja bez traga i glasa, izbrisavši za sobom svaki detalj svog postojanja. Bezuspešno pokušavajući da umiri njenog sina Rina, u sebi ponovo oseća stari bes zbog Liline stalne težnje da bude u centru pažnje sa njoj svojstvenom svojeglavošću i ekscentričnošću.
 Od tog trena isplivavaju uspomene na početak njihovog prijateljstva, u davne pedesete i siromašni rejon, predgrađe Napulja u vreme političkih previranja kada je Italija poražena u ratu pokušavala da se osloni na svoje noge ali i očisti od zaostalih fašističkih duhova prošlosti. Kroz perspektivu šestogodišnje Elene ispliće se cela priča o bedi sumorne periferije u kojima žive mnogočlane porodice različitih socijalnih statusa a njihovo potomstvo osuđeno je da se bori se za svoje mesto pod suncem ni ne sluteći koliko su roditelji već predodredili njihove sudbine.
Elena, tiha, pasivna i izuzetno vredna i Lila, buntovna, beskompromisna i izvanredne inteligencije, dva devojčurka tako različita u svojim energijama i karakterima, potajno međusobno zavideći i rivalizirajući, ali i dopunjavajući i čineći oslonac jedna drugoj kad je najteže, započeće svoje neraskidivo prijateljstvo. Ono će opstajati čak i kada to ne bude delovalo moguće, ni kad se pojave prve ljubomore, podozrenja, iskušenja i razlike u školovanju, mogućnostima i dostignućima. Ali ma šta se događalo, uvek će duboko u sebi nositi toplinu prema onoj drugoj – svojoj genijalnoj prijateljici.
Uz mnoštvo raznovrsnih likova i složenih odnosa prva knjiga je najdetaljnija i najdublja, kao da sugeriše da su događaji i odnosi koje izgradimo u najranijem detinjstvu spona koja će nas zauvek povezivati sa svakim postupkom i odlukom u budućnosti.

Gaja Đirače kao Lila Čerulo i Margerita Macuko kao Elena Greko u TV seriji “Moja genijalna prijateljica” iz 2018. godine (izvor: alarabya.net)

Priča o novom prezimenu
Druga knjiga govori o postepenom odrastanju i usložnjavanju odnosa koje neminovno prati izlazak na vetrometinu života. U sve dinamičnijim zbivanjima i ostali likovi iz rejona uplešće se u život dve mlade devojke. I dok će lepotica Lila biti predmet obožavanja, nadmetanja, sukoba i ucena i svojom lepotom i prkosom stvarati vrtoglave preokrete i biti centar interesovanja celog rejona, Elena će mukotrpnim radom i učenjem činiti sve da sivu malograđanštinu oprljenu iznudama zelenaša, jačanju kamorista, prevarama, tučama, nemoralom i prizemnošću sopstvene porodice zauvek napusti i oseti ukus slobode, iako je poput jakog korenja još uvek stežu prve žudnje, nesigurnosti i strah od nepoznatog velikog sveta.

Elvis Esposito kao Marčelo Solara i Gaja Đirače kao Lila Čerulo u seriji “MOja genijalna prijateljica” iz 2018. godine (izvor: pinterest.com)

Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju
Treća knjiga već naslovom nagoveštava težnje koje nagone likove u svojim delima, s tim što nekima u tome uspeva, a nekima ne. Ovo je knjiga u kojoj se najviše govori o političkim zbivanjima Italije šezdesetih godina prošlog veka, burnom vremenu krvavih obračuna između komunista i fašista, obesti silnika, zlopaćenju i ponižavanju radničke klase u uslovima za rad nedostojnim čoveka, uličnim pobunama i jačanju feminizma među svim slojevima društva, od najnižih do univerzitetskih katedri i umnih ljudi. Veštim vođenjem radnje Elena Ferante u svakom segmentu društva postavlja svedoke vremena koje se menja. U njega su uvučene i obe prijateljice, jedna na dnu, druga ka vrtoglavom usponu, i sama iznenađena sopstvenom vrednošću. I koliko god bile udaljene, i prostorno, i po društvenom staležu, i po škakljivim životnim iskušenjima, magnetizam njihovog prijateljstva ne bledi već kao da se, naprotiv, još više budi u ženskim ranjivostima, padovima i izneverenim nadama. Obe su nagrađene majčinstvom, ali im se stalno nameće pitanje neophodnosti braka, posebno ako se u njemu osećaju zarobljeno a srce vapi za nekim tuđim daljinama i dubokim rezovima koji su uvek na vagi neizvesnih posledica.

Frančesko Serpiko kao Nino Saratore u seriji “Moja genijalna prijateljica” iz 2018. godine (Izvor: pinterest.com)

Priča o izgubljenoj devojčici
Poslednja knjiga zaokružuje celinu. U njoj je najviše neočekivanih događaja i iznenađujućih obrta, kao da ni život u zrelim godinama ne da mira nijednoj od njih da uživaju u svojim uspesima. Iako su u dobu kada sudbinu naizgled čvrsto drže svojim rukama, ona uvek lako isklizne i pokaže svoju ćudljivost kroz posledice nepromišljenih poteza i naivnih procena. To je i vreme najčvršće povezanosti Elene i Lile, ali i dubokih prezira, nepoverljivosti i inferiornosti. To je doba zakasnelih osveta i životnih epiloga koji stalno opominju da se od sudbine ne može pobeći i da na naplatu uvek stigne ono čemu smo najviše podvaljivali.
Kada se početak spoji sa krajem ostaje razmišljanje koje svakom čitaocu dopušta da sam shvati kakav je kraj Liline sudbine i Eleninih potraga i da li je da bi dostigla konačnu zrelost, životnu slavu i mudrost, Elena žrtvovala i morala nepovratno da izgubi Lilu, onaj drugi smeliji i neobuzdaniji deo svoje duše, ne bi li zauvek ostala samo svoja.

Iako sam nailazila na različite utiske o knjigama Elene Ferante, ja se nalazim u onoj grupi koja sa uzbuđenjem i interesovanjem iščitava svaku njenu novu stranicu. Muškarci je doživljavaju na svoj način, ali nijedna žena ne može da porekne da se u raskošnoj lepezi osećanja i šarenilu ženske duše svaka od nas bar u jednom valeru mora prepoznati. U tome je vrednost mašte Elene Ferante, što kroz nju možete proživeti i svoj izmaštani život a da posledice dožive samo njeni likovi

Tom prilikom naučih veštinu u kojoj sam kasnije postala odlična. Da suzdržim očajanje, da ga zadržim na ivici očiju što se cakle…“

Roman Elene Ferante “Moja genijalna prijateljica” na italijanskom jeziku, izdanje 2011. (izvor: ibs.it)
2

Dragiša Vasić – zaboravljeni buntovnik iz zlog vremena

Za srpskog književnika Dragišu Vasića nije se mnogo znalo do pred kraj prošlog veka. On je pravi primer izreke da istoriju pišu pobednici, a izgleda da je ista situacija i sa književnošću. Naime, ovaj srpski i jugoslovenski političar, advokat, novinar, pisac i akademik decenijama je bio zatrpan prašinom zaborava zahvaljujući svojim političkim opredeljenjima i pripadnosti ravnogorskom pokretu Dragoslava Draže Mihailovića, u kome je bio istaknuti član, a koji je nakon rata napustio i doživeo istu sudbinu kao i ostali – bio ubijen 1945. u logoru Stara Gradiška od strane ustaša.
Zbog toga ni ne čudi što su njegova dela, tri zbirke pripovedaka i roman Crvene magle, objavljena između dva rata, sklonjena sa književne scene posleratne Jugoslavije.  I da 1990. godine Gojko Tešić nije priredio izabrane pripovetke Dragiše Vasića, njegov književni rad ni do nas ne bi stigao. A činjenica da je 2009. rehabilitovan i izuzet iz grupe onih koji su pokrenuli borbu protiv partizana, zaokružila je sliku o ovom zaboravljenom buntovniku koji je preciznim istorijskim činjenicama i odličnim poznavanjem srpskog mentaliteta najbolje dubio rezove koji su zadirali u naše najosetljivije tkivo –  pitanja čiji odgovori jedino mogu voditi čovekoljublju  i humanosti.

Dragiša Vasić (izvor: wikipedia.org)

U knjizi Crvene magle nalazi se jedini, istoimeni roman Dragiše Vasića i četiri pripovetke koje najbolje oslikavaju njegovu poetiku, realističku u prikazivanju stvarnosti u svoj svojoj bedi, ekspresionističku u opisu ratova, gladi i umiranja kao stravične sudbine čovečanstva i prikazivanja nemira i straha kao jedinih osećanja čoveka u savremenom dobu ratnih strahota.
U romanu Crvene magle, jednom od prvih sa elementima romana toka svesti u našoj književnosti, data je priča o dvadesetšestogodišnjem  Aleksiju Jurišiću, studentu prava koji u životu ima plan da da sve ispite koji su mu preostali i oženi se dugogodišnjom verenicom. Međutim, nadolazeći Prvi svetski rat menja mu sve planove i sudbinu okreće u pravcu stavljanja na raspolaganje otadžbini, koju on ipak ne namerava da izvrši.
Ovaj roman načinio je zaokret u domaćoj književnosti ne samo zato što je prikazao junaka koji sebe ranjava da bi izbegao odlazak u rat, već i zato što je izneo ono o čemu se nije govorilo – pitanje koliko su mladi ljudi zaista bili spremni da polože život za državu koja je išla iz rata u rat i pored svih stradanja nastavljala da provocira velike sile a popuštanje gledala kao ropsku poniznost. U tom svom nečasnom postupku mladi Jurišić će videti prestup i zločin, a za njim će uslediti i kazna, progon savesti koja ga usput truje i sumnjom u verenicu, po čemu se Vasić približava i psihološkim lomovima u maniru Dostojevskog i preispitivanje pitanja održivosti vekovnih srpskih svetinja – stradanja za otadžbinu i vernost žene koja čeka vojnika iz ratova.
I pripovetke Dragiše Vasića imaju ratnu tematiku i pripadaju zbirci Utuljena kandila, simbolično predstavljajući poražene i zgasle iluzije i gorčinu porušenih ideala. Svaka od njih napisana je na njegovim iskustvima iz Balkanskih ratova u kojima je gledao ne samo posledice poteza visoke politike, već i udes malog čoveka među običnim vojnicima. Bilo da u njima prikazuje uzornog i karakternog čoveka koji je u rat otišao ostavivši iza sebe srećnu porodicu a iz njega se vraća narušenih životnih principa zahvaljujući čemu se odaje piću, bludu i prestupima, ili daje sliku dobošara Sekule Resimića, koji je koliko dovitljiv, smeo, odan i ludo hrabar, toliko i prepredeni dronjavi kockar i obešenjak koji predstavlja čest tip naših vojnika u kojima se spajaju dve krajnosti – najveća baraba i najveći junak, odudara se od slike idealnog srpskog vojnika, sina otadžbine. A možda su ipak najveći užasi rata prikazani u pripoveci Rekonvalescenti, u kojoj poput filmskih sekvenci prikazuje bolesnike u bolnici na Solunskom frontu koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja i teško se bore sa udesom koji im je ostao kao uspomena iz rata. Posebno se ističe lik kapetana koji nakon vesti da mu je u Srbiji umrla supruga potpuno čudno reaguje i okreće se sasvim neočekivanim životnim odlukama u kojima sebe ubeđuje da mu zapravo sasvim odgovara da rat potraje.

Ljubivoje Tadić kao kapetan Ljubišić, Milenko Pavlov kao poručnik Stevan i Dragiša Milojković u filmu “Rekonvalescenti” iz 2006. godine (izvor: mojtv.net)

Neki redovi su duhoviti, neki sarkastični, ali svakako svaki prati izuzetan piščev dar zapažanja, u kojima kao da se i sam uživljava u sudbine svojih junaka pa na izuzetno životan način, pomalo i nervozan i treperav, vodi čitaoce kroz radnju. Tako sudbinu svakog od njih prenosi na nivo sudbine svih ljudi kažnjenih ratovima pa se usuđuje da postavi najškakljivija pitanja o društvenom uređenju, smislu života, duševnim nemirima i moralu.
Dragiša Vasić u svojim delima nije krio antiratne stavove, iako je stvarao u vreme kada su takva razmišljanja bila najblaže rečeno nepopularna. Ali u svom buntu u zlim vremenima nije skrivao ni upadljivi strah od smrti i užas od rata prikazujući crne i jezive slike stradanja, koje što su tamnije, toliko su i verodostojnije. A kao takve mnogo su upečatljivije od slavljenja herojskih podviga i na najbolji način nas uče da je mnogo važnije ceniti ljudski život i mir od sukoba koji nose samo smrt i patnju i za koje ne postoje nikakva opravdanja.

Balkanski ratovi (izvor: ekspres.net)
2

Roman o Korini – mačja duša kao karika ljubavi, života i smrti

Retko ko ostane ravnodušan kada se prvi put susretne sa književnim izrazom Miljenka Jergovića jer njegov način pripovedanja, jezgrovit i snažan, a opet pomalo starinski topao i slojevit pruža uživanje svakom ko zaroni u njegovo delo. Takav je slučaj i sa Romanom o Korini, romanom samo po naslovu, a zapravo jednoj kraćoj noveli sa nekoliko epizoda koje bi lako mogle da se razgranaju i stvore nove pripovesti, samostalne i podjednako dirljive i zanimljive.

Miljenko Jergović (izvor: dereta.rs)

U centru pažnje je neobična priča čiji su učesnici jedna dubrovačka usedelica koja je u mladosti odbila mnoge prosce čekajući onog pravog, jedan ostareli povratnik iz Amerike, zemlje koja mu je sve dala i sve uzela u jednom velikom požaru, nameren da se zaredi u dubrovačkom manastiru i jedna mačka, samim proviđenjem spasena od tvrdog srca i jakih izgrebanih šaka profesionalne daviteljke mačića. Kada ostareli Jozo poduprt štapom posle mnogo godina ponovo kroči na Stradun, upola mlađa Marija će izreći rečenicu: “Lijepa li starca, Bože mili!”, prelomnu rečenicu romana, posle koje će se zahuktati radnja spojena čvrstom karikom mačke Korazon, ili po dubrovački Korine, koja će biti tihi svedok i saputnik nesvakidašnje ljubavne priče dvoje ljudi u neobičnom sticaju životnih okolnosti, koji su se uprkos velikoj razlici u godinama zavoleli i usudili da spoje sudbine uprkos zabranama, preprekama i negativnom stavu okoline.
Roman o Korini nije samo neobična ljubavna priča, već nudi i sliku Dubrovnika pedesetih godina prošlog veka sapetog zidinama i mentalitetom primorskih ljudi kojima kao da su kamen pod njima i bure koje ih zapljuskuju zauvek ohladili i skamenili srce pa dva bića spojena u ljubavi, razumevanju i dobrim namerama skrnave ogovaranjem, sujeverjem, podsmevanjem i nanošenjem patnje u svojim hladnim, egoističnim, uskim shvatanjima, tvrdih patrijarhalnih stega, koji ne razumeju i ne odobravaju izražena osećanja ni “nepodobne” brakove. Ona se najbolje doživljava kroz epizodne likove gramzivih rođaka, veterinara koji steriliše mačke, stanodavca prevaranta sa herpesom na usni, čuvene daviteljke mačića Šimice kojoj u tom “humanom” činu sijaju oči, iako je inače poštena duša koja ni mrava ne bi zgazila. Koliko su živopisni, toliko su i morbidni, komični pa i groteskni.

Dubrovnik pedesetih godina prošlog veka (izvor: godubrovnik.com)

Međutim, ovaj roman je poseban zbog neobične perspektive iz koje sagledavamo najznačajnije trenutke priče. Od trena kada se na Marijinim i Jozinim vratima pojavi bela mačka sa šarama boje pustinje Mohave pred oluju, nalik jednoj koja je grejala srce tada mladog Dubrovčanina dok se uspinjao američkom lestvicom uspeha, postaće spona njihove ljubavi i svedok iz čijih kosih očiju ćemo sagledavati događaje a iz osećanja, savršeno ljudskih, prolaziti i kroz njena stanja, patnje, nagone i strahove, sve do onog “elegantnog” prirodnog mačjeg umiranja, kada samo nestanu i više se nikada ne pojave. Kroz nju je prikazan ceo jedan mačji svet koji se u svom kratkom veku suočava sa zamkama, sudbinskim vrtlozima i stalnom borbom za opstanak, baš kao i ljudi. I koje simbolično i same oslikavaju nestalnost i nesavršenost života, odlaženjem i dolaženjem u neprekinuti tok ljudskog življenja a posebno u sceni kada Jozo u svojim “američkim” danima na krilu drži onu staru Korazon i u trenutku savršenog spokoja oseća bockanje njenih kandži, baš kao što i život u svom najsvetlijem trenu uvek iza sebe skriva opomenu da ne može postojati ako u njemu nema bar malog nagoveštaja tame.
Ova kratka priča držaće vam pažnju od prve do poslednje stranice svojom jezgrovitošću, ogoljenim pripovedanjem, jednostavnim opisima događaja i likova iz čijih se škrtih razgovora i najčešće odsustva reakcija najbolje otkrivaju psihološka stanja, savršenom formom rečenice u kojoj nijedna reč nije suvišna i koje se jedna po jedna nižu slobodno i lako kao kad teče mirna reka, bez ijednog kamenčića da uspori njen tok. I koliko god sažeta, pružiće nam mnoge poruke koje ćemo otkriti samo ako želimo da ih pronađemo, a najupečatljivija od svih je da se za ljubav i spokoj treba boriti i kad oni izgledaju nemoguće, nedostižno i neprilično, jer samo okruženi srodnim dušama u svom malom savršenom univerzumu možemo bez straha pogledati u lica ljubavi, života i smrti.

izvor: pinterest.com
0

Jecaj sapetih čežnji u pripovetkama Bore Stankovića

Svaki srpski pisac ima neku svoju osobenost zbog koje mu se čitaoci vraćaju, jedan u sebi nosi umeće da oslika nečiji unutrašnji svet, neko poput čarobne četkice na stranici oslika ceo pejzaž, neko stvara priče koje ostaju zauvek u sećanju, a na prozu koja odiše poezijom Bore Stankovića retko ko ostane imun. Ona u sebi nosi najtananiji damar duše našeg gena, izukrštanog različitim daljinama, vrelinu srca onog viševekovnog pustog turskog koje još odjekuje kaldrmom vranjanskog Belog mosta i hladnoću severa koji tu istu neobuzdanu čulnost gasi i smiruje.
Bora Stanković kao izraziti predstavnik moderne u srpskoj književnosti u sebi nosi spoj realizma po regionalnosti i naznake srpske modernističke proze po psihologiji likova, stilu i literarnim postupcima. U svim svojim delima dao je sliku rodnog Vranja u previranju između turskih i novih vremena, na koju su uticala sećanja iz detinjstva, ali i priče njegove babe, koja je bila vrsna usmena pripovedačica probudivši u osetljivom dečaku ljubav prema porodičnim pričama i rodnom gradu. Zahvaljujući tome nastala su najlepša dela koja odišu nostalgijom za starim vremenima i patrijarhalnom načinu života, ali i odbojnošću prema novom, modernom, kritikujući građansko društvo i „ćiftinski“ moral.

Bora Stanković (izvor: srpskilegat.rs)

Zbirka pripovedaka Stari dani nosi u sebi 9 priča sa svim najlepšim osobinama Stankovićeve poetike, od društvene hronike Vranja do potresnih sudbina njegovih stanovnika ulazeći duboko u psihološki svet likova, emotivne lomove i potrese, razorne čežnje i gušenje onog moćnog erotskog i strasnog.
Svaka od njih počinje lepršavo i svetlo, kao što je mladost i sreća koja se pred njom na horizontu čini da će doći. Takva je pripovetka Đurđevdan, puna poezije mladalačke zanesenosti  i ljubavi kroz igru mantafe, magije kojom se otkrivaju tajne i najskrivenija osećanja, U vinogradima nosi čar uzavrelog sazrevanja u razdraganim danima mirisne zemlje tokom berbe grožđa, kada se sva duša razgali u pesmi i prisnosti, u Nuški je slika buđenja ljubavi i strasti u mladoj devojci, a u pripoveci U noći lepota uzajamne ljubavi dva spojena srca. Međutim, taman kada izgleda da se ta vrelina letnjih noći i opojni miris ljubavi u nabujalim baštama može pretvoriti u sladunjavu trivijalnu priču, vedrina mladosti biva presečena zabranama, stegama patrijarhalnog društva i morala koji nameću stariji i koji se bespogovorno moraju izvršiti bez obzira na to što biće na pragu života natovare duševnim potresima i lomovima, patnjom i svim mučnim i mračnim u ljudskoj sudbini. I uzalud se novo opire starom, najveće protivrečnosti su u samoj suštini društva koje u Stankovićevo vreme još nije bilo sposobno da nešto promeni i život učini lepšim i lakšim.

Beli most u Vranju (foto Mirjana Mitić)

Nijedan naš pisac nije tako grčevito prizivao stare dane, one iz njegovog detinjstva i najdražih uspomena. Međutim, iako za njima oseća jaku nostalgiju, Stanković patrijarhalni način života ne smatra idealnim, naprotiv, veruje da ga je kao idealno nametnulo društvo, zasnovano na trouglu novca, erosa i morala, gde se ljudska sreća prodaje, gde u tamnicama nesrećnih brakova iz čvrsto sapetih osećanja i tuga povremeno poput vrele lave šiknu čežnje i čulne pomame da bi opet bile zatrpane i ugušene neprikosnovenim moralom, tim demonom društvenih zabrana i ograničenja. Zato se Bora Stanković najradije i bavio zadiranjem u unutrašnjost junaka, gde se zapravo vidi pravo stanje stvari, kada maske padnu i zaviri se u sopstveno srce. Najpotresnija sa takvom tematikom je Pokojnikova žena, u kojoj je položaj žene u patrijarhalnom društvu najbolje prikazan, gde je ona obezličena toliko da maltene ne postoji kao osoba jer je u mladosti tek sestra svoje okrutne braće, pa supruga starog terzija-Mite, pa pokojnikova žena uvek pred strogim posmatračkim očima čaršije. Sputanost, podređenost, zabrana iskazivanja osećanja doveli su da i sama odbije čoveka koga voli ceo život jer stege društva su prešle i na njenu dušu. To se najbolje vidi u trenucima kada u groznici drma rešetke prozora svoje sobe, nemoćna da pobegne od pokojnika kome pripada i nakon smrti, nemoćna da skine rešetke i okove u samoj sebi koje joj je silom nametnuo patrijarhalni moral.
Otud se kao najomiljenija tema pojavljuje zabranjena ljubav među pripadnicima različitih staleža, kao što su Tomča i Pasa u Starim danima,  Mita i Mara u priči Oni, gazdin sin Stojan i služavka Cveta u pripoveci U noći iza čijih uništenih osećanja preostaje samo proćerdan život, neostvarena ljubav, večna tuga za „nečim“ neodređenim, nejasnim ali vrlo moćnim, što likovi teško mogu ili ne žele da dokuče jer je lakše zatrpati ga. Ta „napast“ najčešće se probudi uz topao glas koji peva neku narodnu ljubavnu pesmu u noći, pa izbije ljubavna drama iz duše likova. Zato Cveta u pripoveci U noći teškim radom ubija snove i grešne misli o Stojanu „da i ona poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga i da oboje zagrljeni, na mesečini, pobegnu daleko, daleko!“ , ali one ipak nađu put pa kad je ta „napast“ uhvati, ona gura pesnicu u usta ne bi li sprečila da iz nje izađe mračna ljubavna groznica, burna ljubav, čežnja i strast i tera te nečiste sile molitvama u sebi razrešavajući tako borbu sa iskušenjima i samom sobom. Jer u patrijarhalnom svetu muškarac i žena su na različite načine nosili patnju zbog onemogućene ljubavi. Dok su one krile i „jakom prirodom“ gušile osećanja, muškarci su davali sebi oduška u piću, lumpovanju, lutanju i pesmi kao bekstvu iz tužne svakodnevice, iako i pored toga nisu bili sposobni ništa da promene, ni da se suprotstave roditeljskim nametnutim odlukama, niti da se bore za voljenu ženu.

Muzej Bore Stankovića u Vranju (izvor: tt-group.net)

Još jedan važan motiv Bora Stanković unosi u život svojih likova – prirodu kao kontrast tragičnim sudbinama jer ona buja pored njih podsećajući da su tuga i jad samo njihov teret na duši. Sa druge strane, mesečina mami ta posebna duševna stanja, te „napasti“ erotske pomame koja kao da najviše dodiruje spoj života i smrti, u kojoj kao da se pod užarenim osećanjima gasi i sam život. Zahvaljujući tome što „mesec trepti“, „sija kao rastopljeno olovo“ i „mesečina pliva“, Nuška u istoimenoj pripoveci doživljava vrenje krvi, zbog koje se raskopčava košulja da bi se hladilo uzavrelo telo, a nakon ašikovanja sa momkom pada u igru poput transa dok je „jelek razgrnut, kosa crna i vlažna šiba i mrsi se“ a „snaga krši i vije kao zmija“. Smatra se da je na ovim stranicama Bora Stanković dao najlepši opis erotske čulne strasti, koja ostaje u likovima duboko sakrivena od ostatka sveta a čitaocima pruža uvid u jedan tajni svet koji se ne može jasno sagledati ali je baš zato toliko i moćan.
Dok čitamo ove pripovetke možemo imati utisak da smo i sami deo pripovedačeve duše, kao da smo sasvim blizu tog unutrašnjeg sveta koji je stalno u previranju ka potpunom slomu ili pronalaženju snage da nastavi dalje u turobnom životu. I u tome je najveća vrednost ovih priča, što bude najskrivenije emocije ne samo likova, nego i samih čitalaca, koji u njima prepoznaju poneki deo sebe, bilo u lutanju kao bekstvu od otrgnute ljubavi, bilo kroz simbol ženske ruke – ponizne, tihe, istrajne i žilave do smrti.

izvor: instagram.com