Variola vera kao skup svih naših tajni, strahova i snaga

Kada prođe određena vremenska distanca, veliki je izazov pisati o nekim istorijskim događajima koji su ostavili dubok trag na naše društvo. A kada su oni još obavijeni kontroverzom, onda se izazov pretvara u pravu književnu poslasticu kojoj retko koji pisac može da odoli. Upravo zato je roman Vera Predraga Petrovića toliko primamljiv za čitaoce, ne samo zbog pitke i uzbudljive priče, životno prikazanih likova i verno prenete atmosfere zastrašujućih meseci koji su posle završetka rata možda i najviše uzdrmali nepripremljeno stanovništvo, već i zbog važnog istorijskog momenta ispričanog kroz vizuru čuvenog epidemiologa i društvenih elemenata koji nas vraćaju u neka prošla vremena u kojoj se nameće gorka istina da je jedna velika i lepa zemlja, iz dana u dan sve snažnija i stabilnija, mogla lako biti trn u oku moćnim silama i učiniti njenu jačinu krhkom poput zametka pupoljka tog teškog proleća 1972. godine.
Radnja romana započinje povratkom 36-godišnjeg trgovca žita Ibrahima Hotija u svoje orahovačko selo Danjane sa hadžiluka. Slavlje koje mu priređuju meštani uzbuđeni mnoštvom poklona iz dalekih arapskih zemalja i ponos što su iznedrili tako mladog hadžiju nekoliko dana kasnije pretvoriće se u najjeziviji obrt koji će celu zemlju protresti iz temelja. Bagdadske muštikle zaražene virusom velikih boginja, koje poklanja svojim najboljim prijateljima, mladom učitelju iz Novog Pazara Latifu i vremešnom zemljoradniku Jusufu, napraviće od njih hodajuće smrti koji će opaku bolest širiti po celoj Jugoslaviji, bilo direktno, bilo preko svojih obolelih kontakata, dovodeći u opasnost živote i zauvek menjajući sudbine. Jedina šansa za obolele, ali i sve ostale je pravovremena reakcija epidemiologa i infektologa Instituta Torlak, koji započinju borbu na prvoj liniji fronta sa poganim neprijateljem rizikujući sve a ponajviše sami sebe.
Prvi deo romana čita se bez daha. Razvitak opake variole opisan je precizno i zastrašujuće, prateći istinite likove koji ne znaju da boluju od smrtonosnog virusa koji ih vodi na put bez povratka. Šireći tako smrt oko sebe, ove žrtvovane duše munjevitom brzinom gube bitku za svoj oporavak. Naturalistički opisi tela obolelih koji se pred očima nemoćnih lekara sagorevaju i tope u uznemirujućem raspadanju uma približavaju se rubu horor elemenata izazivajući strah i užas kod čitalaca.
Gotovo svi oni koji su došli u kontakt sa Hotijem nisu preživeli a po upečatljivosti strašne sudbine posebno se ističu prva žrtva velikih boginja Latif Mumdžić i medicinska sestra Dušica Spasić, njegov, kako joj samo ime kaže, anđeo čuvar do poslednjeg daha na usnama. Ovo dvoje mladih ljudi na pragu života, stradali su u najgorim mukama hemoragične variole, najopasnijeg i najsmrtonosnijeg oblika ove teške i užasavajuće bolesti. Posebno su potresne scene napretka bolesti plemenite bolničarke čiju sudbinu postepeno pečati pisak voza čija sirena stvara „zvučnu poderotinu“ ali i napredak bolesti koja pravi poderotine i u njenom organizmu vodeći je ka jezivoj smrti i poslednjem konačištu u zapečaćenom limenom kovčegu koji se u potaji spušta u jutru pre svitanja.
Drugi deo romana, koji u prvi plan stavlja lekare i njihovu bespoštednu borbu sa variolom, usporava radnju, stavljajući i nju pod kontrolu poput epidemije čije se razbuktavanje postepeno gasi. Kroz njihova herojska dela vodi nas lik čuvenog epidemiologa, u knjizi nazvanog dr Milorad Jovanović, čoveka kroz čije misli i osećanja, opservacije i intuicije, doživljavamo ceo period vanrednog stanja kao da smo i sami bili tamo. Preplićući niti psiholoških elemenata dela oslikanih u njegovim u monolozima izraženim emocijama, uspomenama, strahovima i nesigurnostima pisac ih spaja sa slikom karaktera „heroja variole“, od savesnih i istrajnih koji se troše u borbi za živote ljudi do manipulativnih egocentrika koji gaze preko mrtvih, kojima je i takav trenutak prilika za ličnu borbu u kojoj su jedino važni položaj i moć začinjeni zakulisnim radnjama, ucenama, seksualnim zlostavljanjima, mobinzima i prljavim igrama. U kaljuzi nečasnih i surovo ambicioznih, lik doktora Jovanovića podseća na zrak sunca koji se provlači kroz gustu košutnjačku šumu, noseći veru da na ovom svetu ipak ima više časnih i poštenih ljudi, sanjara koji predosećajem pesničke duše osete treptaj pre drugih ono što se sprema. U tome se posebno ogleda simbolika kosa u jutru koje će doneti loše vesti sa Kosova i bujnost prirode koja se u svojim najopojnijim lepotama polako budi sa prolećem, nadmoćno nehajna prema propadanju nesavršenih ljudskih organizama i okrećući svoj krug podsmešljivo prema čoveku koji je sve bede i agonije napravio sam.
Upravo u skladu s tim se pojavljuje i trilerski sloj romana, povremeno uvođen, ali čvrsto ukomponovan kao okvir priče, bez koga se cela nesreća ne bi ni dogodila. U liku „čoveka sa mnogo imena“, čija pojava od početka do kraja provejava kao duh smrti, sabrana je sva strava koja može da poseje virus zla i seme tragedije, ona ista kojoj ljudski život vredi koliko šaka prašine. Misterija koja ga obmotava prateći zvuk zlokobnog pezejca širom Srbije tek nagoveštava objašnjenje njegovih poteza i obaveštajnu službu za koju radi. Međutim, još zlokobnija je suština njegovog lika jer simbolizuje sve one pretnje koje i danas ugrožavaju život ljudi i cele planete oličen u biološkim ratovima i surovim terorističkim napadima koji vode samo ka katastrofi i paklenim igrama svetskih moćnika.
Ono što je posebno zanimljivo u delu jeste vera koja se probija kroz svest ljudi iako može izgledati da je rigidno zatrpana u komunističkom vremenu. Međutim, kako je i sam roman naslovljen, vera je jedino svetlo kojem se okreću svi koji se boje smrti, bilo zaraženi koji i sami osećaju da su im dani odbrojani, Alahu ili hrišćanskom Bogu – svejedno spasiocu, bilo doktori koji, uprkos svom raciju, zazivaju božju pomoć u danima najvećih neizvesnosti. Možda su baš zato najnezaboravnije scene Vere upravo one u kojoj Latif kao vozač neobičnog autobusa na kome stoji tabla da vozi u Dženet, sakuplja putnike koji sa ovog sveta odlaze u nepojmljivim golgotama tela i uma ka onom drugom, stupajući u njegovo vozilo lišeni svih muka, putujući ka raju žrtvovanih i čistih duša. I baš kao što „vera“ na latinskom znači istina, nekako se nameće jak osećaj da smo zbog ovih žrtvovanih duša dužni da raspršimo tajne i otkrijemo prave istine i pozadinu cele priče o varioli. I ne samo njima, nego i nama samima jer je to jedini način da razvejanim strahovima i snagama pobedimo neke nove sejače variola koje haraju potkupljivim svetom a čije igre galopiraju ka zlu, stradanju, bedi i smrti.

Izvor: spectacletheater.com

Vragovesti kao spoznaja svih naših svetova

Pisati horor priče naizgled može delovati lako, napišeš nešto što izaziva strah, strepnju i užas kod onih koji čitaju, i završio si sav posao. Međutim, to ne ide baš tako. Ako hoćeš da budeš pisac horor žanra koji ostavlja trag osobenošću svog stila, tema i ideja, onda moraš mnogo toga da daš. Ne samo vreme i energiju, nego i da brusiš talenat, pomeraš svoje, ali i granice ostalih pisaca koji su mnogo toga već napisali a ti želiš da budeš originalan i svež, i nadasve nastavljaš da izazivaš taj isti strah, strepnju pa čak i gađenje kod publike, koja će uprkos svemu uvek dolaziti po još. Ako sve to postigneš, zauzvrat će ti se mnogo vratiti. Ponajviše fidbek čitalaca za kojim žudi svaki pisac, a koji će prema tvojim horor ostvarenjima osećati onu čuvenu „prijatnu odbojnost“, tako karakterističnu za žanr strave i užasa, koja koliko plaši, toliko i privlači. Upravo se ovakvim godinama rada i napredovanja može pohvaliti Milan Kovačević, koji je u svojoj zbirci priča Vragovesti iskazao (za sada) najviše domete svog stvaralaštva.
Ovo delo sačinjeno od osam priča već je na prvi pogled proizvod velikog ljubitelja horora, koji je uz čitanje i gledanje dela i filmova strave i užasa odrastao, godinama i sam u tom žanru pisao i piše ali ga i oseća svakim svojim damarom, stvarajući pripovesti koje se same ispliću u njegovom umu a on ih samo zapisuje. Međutim, u njima nećete naći vukodlake, veštice i vampire koje noću haraju po groblju, već nešto sasvim drugo, nešto što zaista može da postoji među svima nama i samo je do nas hoćemo li ga pustiti u svoj život ili ćemo čvrsto zatvoriti oči i um i sačekati da prođe.

Milan Kovačević (izvor: facebook.com)

U prvoj folklornoj horor priči Dan svinje, kojom se autor već predstavio u zbirci priča Besan 3 pre nekoliko godina, opisan je jedan uobičajeni ruralni svinjokolj u kome se 11-godišnji Dimitrije primorava na radnju koja predstavlja vid svojevrsne inicijacije i simboličnog žrtvovanja svinje, gurajući ga u psihološku igru praga sveta odraslih, koja lako može postati mač sa dve oštrice. U Šapatu suvih usana i Jestivosti duše ulazimo u umove ubica, kao i u Plodovima crnog semena u kome se manifestuju posledice mentalnog stradanja u ratovima jednog davno nestalog oca koji pronalazi stranputicu u ludačkim žrtvovanjima isto koliko i raljama sekti koje se oslikavaju u priči Tela naših spasitelja. Pustite nas da umremo nosi simboliku „karantinske“ strave, a Deratizacija pacovskog konglomerata motiv užasa kojim se novokapitalizam koristi da sažvaće i ispljune svoje žrtve. I poslednja u zbirci, Kontrola kvaliteta, čoveka izjednačava sa životinjom spuštajući ga na nivo smrznutog proizvoda koji beživotno leži na fabričkoj traci i čeka da bude progutan od strane sopstvene sudbine.
Svinja nije slučajno stavljena na početak i kraj ove knjige, kao i na naslovnicu. Naturalističke slike koje prate ove dve priče, i koje se kao prsten stežu oko zbirke, nose boju sveže vrele krvi, komadanje, klanje isto koliko i miris fekalija, zvukove mljackanja i groktanja , tovljenje i kanibalističko žvakanje sirovog mesa ali i omiljenu simboliku autora koja mu pomaže da se najbolje izrazi – jačinom na koju reaguju sva čula.
Svaki motiv koji se ovde pokrene naglašen je masnim bojama, tama je uznemirujuće mračna, neizvesnost na ivici vriska, a užas zapleten u lavirinte morbidnog i grotesknog. Ali zajednički za sve je psihološki momenat koji usisava likove kojima je sudbina manje ili više namenila nervno rastrojstvo. Bilo da se odnosi na kažnjavanje smrću trovanjem poput pacova svih onih koji poput robota sasušenih očiju uništavaju druge, na ubijanje koje je počelo kao bekstvo od siromaštva ili žrtvovanje crnom stvoru koji opscenim ritualima izaziva sablazan i gnušanje, ovi utisci su još upečatljiviji jer daju alegoriju sveta u kome i sami živimo. To je zaista svet robotizovanih umova, ispranih mozgova, klimoglavaca koje je lako navesti na najrazličitija zla i nelečenih psihotičara kojima je potreban mali okidač da krenu putem bez povratka. Zato svaka priča Vragovesti ima posebnu opomenu a kroz nju i spoznaju svih naših spoljašnjih ili unutrašnjih svetova koje Milan Kovačević slika onako kako mu u mislima vrag donosi vesti, razlivajući i pulsirajući krv i mističnost u svom najstravičnijem obliku.

Izvor: media.istockphoto.com

Tragom ruže koje više nema

Italijanski pisac Umberto Eko se 1980. godine prvi put pojavio na literarnoj sceni i svojim književnim prvencem Ime ruže ostavio tako jak utisak i stekao ogromnu popularnost da kasnijim delima više nikada nije uspeo da dostigne ovaj početni zamah slave. A sve je počelo tako što se ovaj esejista, istoričar srednjeg veka, filozof i profesor semiotike opredelio da napiše jedan postmodernistički triler sa misterioznim ubistvima u italijanskoj opatiji i fantastičnu studiju o srednjem veku i različitim tumačenjima Biblije i Aristotelovih dela.

Umberto Eko (izvor: wikipedia.org)

Radnja romana započinje pronalaskom rukopisa ostarelog Adsa iz Melka koji se seća neobičnih događaja iz svoje mladosti kada je kao benediktinski iskušenik sa svojim učiteljem, franjevačkim fratrom Vlijamom od Baskervila, posetio Aboneovu opatiju u Alpima u severnoj Italiji, čuvenu po bogatstvu i retkim knjigama, radi teološke rasprave među dve frakcije katoličke crkve. U njoj ih je dočekala neobična smrt monaha crtača minijatura Adelma, a Vilijam, poznat po svojoj mudrosti i domišljatosti, zamoljen je od strane opata Abonea da je istraži i razreši. Uporedo sa sastankom papske i carske delegacije nova ubistva se nižu neverovatnom brzinom a svi putevi misterije i njenog razrešenja vode ka tajanstvenoj knjizi, sakrivenoj u lavirintu strogo čuvane biblioteke, gde će Vilijam i Adso razrešiti ne samo opasan um ubice već se boriti i za sopstveni život.
Ono što prvo ostavi utisak na stranicama knjige jeste izuzetna atmosfera srednjeg veka koju je Eko prikazao u svom delu. Što i ne treba da čudi jer je kao proučavalac ovog razdoblja odlično poznavao ne samo prilike u XIV veku, kada se i odigrava radnja, već i sukobe u crkvi, način života tog vremena, posebno među monasima uključujući živopisnu svakodnevicu sa sve svinjokoljem, paganskim ljubavnim vradžbinama i požarom, koji su se u to vreme često dešavali. Stvarajući postmodernistički novi istorijski roman on je iz pronađenog rukopisa prikazao izmišljenu hroniku a istoriju prilagodio književnom delu, malo prihvatajući istorijsku građu, malo je odbacujući i dodajući izmaštane tajne da bi roman bio što intrigantniji.

Opatija San Mikele u Pijemontu koja je poslužila kao inspiracija za Aboneovu opatiju u romanu “Ime ruže” (izvor: wikipedia.org)

Druga posebnost ovog dela je zaplet poput kriminalističkih i detektivskih romana gde se istražuju misteriozne smrti, razrešavaju međusobni odnosi i veze i izvodi zaključak da je problem mnogo dublji jer se u opatiji, večno obavijenoj maglom, kriju mnoge tajne koje se vekovima brižljivo čuvaju. Tako ubistva sa misterioznim crnim mrljama po jeziku i telu upućuju na ideju da su žrtve otrovane a u isto vreme podsećaju na niz iz Jovanovog otkrovenja koji nagoveštava dolazak Antihrista. Posebno zanimljiva je čuvena biblioteka kojoj pristup imaju samo tri osobe: bibliotekar, njegov pomoćnik i opat Abone, duhovni otac svih monaha, sa svojim lavirintom u čijem je srcu sakrivena soba Finis Africae koja simbolizuje geografsku ivicu sveta i stara jeretička knjiga koju ubica sakriva i pomoću koje ubija.
Druga nit radnje odnosi se na teološku raspravu u opatiji kojoj prisustvuju papska i carska delegacija na čijem sastanku treba da se odluči da li je Isus bio siromah i da li franjevci imaju prava da se odriču zemaljskih dobara. U osnovi svega je zapravo materijalno bogatstvo klera koje se oseća ugroženo jer se preterano okreće skromnom životu. Koristeći ovu temu Eko je ironičnu oštricu uperio na društvo i to kroz kritiku crkve koja manipuliše masama ne želeći da se okrene siromaštvu koje je propovedao Hrist a svaku frakciju sa takvom idejom smatra jeretičkom. Time je želeo da pokaže da svaka ideologija u svojoj osnovi ima borbu za vlast i želju za moći. Sa druge strane, koristeći simbol sakrivene knjige u opatiji, tačnije Aristotelove knjige o komediji, on je govorio i protiv dogme, čime je delo podigao na nivo romana ideje jer kroz Vilijema propagira racionalnost, istraživački duh i lepotu ljudskog uma nasuprot Horheu koji simbolizuje dogmatizam, cenzuru, težnju za čuvanjem tajni po svaku cenu i zatvorenost biblioteke za spoljni svet.

Šon Koneri kao Vilijam od Baskervila i Kristijan Slejter kao Adso od Melka u Filmu “Ime ruže” iz 1986. godine (izvor: cloudfront.net)

Najupečatljivija osobina postmodernizma u romanu je intertekstualnost, koja je najbolje prikazana citatom koji iskazuje da sve knjige govore o drugim knjigama i da se u svakoj knjizi nalazi neka već ispričana priča, aludirajući na srednjovekovno shvatanje da bismo napisali nešto novo, moramo da citiramo nešto staro, već napisano. Otud se u delu pojavljuju ne samo originalni latinski citati i rasprave o Aristotelovoj filozofiji, već se osećaju i uticaji nekih velikih pisaca i njihovih dela. Tako se kod Vilijema od Baskervila oseća delovanje Artura Konana Dojla i njegovog Šerloka Holmsa, jer osim imena jednog od romana, Vilijam ima slične metode zaključivanja, neiscrpnu energiju i potencijalni je uživalac halucinogenih biljaka uz pomoć kojih se opušta i stimuliše isto kao što je čuveni detektiv činio sa narkoticima. Eko je veoma poštovao Horhea Luisa Borhesa pa je važnom liku u romanu dodelio njegovo ime a iz priča ovog argentinskog pisca preuzeo je motive slepog bibliotekara, lavirinta, ogledala, sekti i opskurnih rukopisa i knjiga. Međutim, nameće se utisak da je duh Imena ruže najbliži Manovom Čarobnom bregu jer ne samo da radnju smešta na planinu, u zatvorenu, izolovanu sredinu opatije/sanatorijuma, tajanstvenih mesta koja intrigiraju ljude i u kojima žive tipični predstavnici društva oličenih kroz monahe, inkvizitore i siromašne seljake, već simbolizuju slom Evrope svog vremena, pogotovo kod Eka koji požarom metaforično prikazuje njen nestanak.
Za naslovom dela pisac je dugo tragao. Na kraju se opredelio za Ime ruže ne samo zato što ovaj cvet ima toliko značenja da ona postaju nevažna, već zato što poslednja rečenica u delu „od ruže negdanje osta ime, imena tek gola imamo“ simbolizuje nešto što sasvim iščezava. Možda zauvek izgubljenu Aristotelovu knjigu o komediji, uništenu biblioteku ili prelepu seljanku koja je u trenutku Adsove ispovesti mrtva. A možda baš jalovost same opatije u kojoj žive čuvari sveta koji nestaje, iako oni među svojim zidovima to ni ne slute.

Zgaženo srce purpurne boje

Kada je 1982. godine objavljen roman američke književnice Alis Voker Boja purpura, niko nije ni slutio kakav će efekat postići u javnosti. Kritičari su ga osporavali i cenzurisali, zabranjivali zbog eksplicitnih scena nasilja i homoseksualizma, kao i preslobodnog jezika, ali sve te kontroverze kao da su učinile da knjiga bude još popularnija i naprosto razgrabljena. Mesec po mesec i epilog je bio sledeći: Alis Voker je postala prva crnkinja koja je za svoje delo nagrađena Pulicerovom nagradom. Usledio je čuveni film Stivena Spilberga koji je bio nominovan u kategoriji 11 Oskara a ostalo je istorija.

Alis Voker (izvor: facebook.com)

Na prvi pogled svako ko piše mogao bi da postavi pitanje kako jedno delo može privući toliko pažnje. Da li je u pitanju tema borbe zlostavljane i neobrazovane crnkinje da stekne snagu i samopouzdanje i počne da živi život dostojan svake žene? Da li je to zbog vapaja crnačkih sudbina početkom dvadesetog veka i svih muka kojima su bili izloženi, od siromaštva, porodičnog nasilja, incesta, pedofilije do seksizma i rasizma? Ili zbog škakljive seksualne priče, koliko zabranjene, toliko i intrigantne baš zato što se o tome oduvek ćutalo? Ili zato što sa svake stranice izbija strast koliko i bol, i iznad svega nesavladiva ljubav prema životu za koji se duboko u sebi oseća da može i mora imati lepšu i srećniju svrhu.
Kako bilo, ovaj roman koji krasi epistolarna forma i sastoji se od pisama koja nesrećna Sili „piše“ Bogu, uporedo sa pravim pismima koja joj njena rođena sestra Neti uzaludno šalje iz afričkog sela plemena Olinke, građen je od dve paralelne radnje. Jedna je potresna toliko da se svako može zapitati koliko Silina sudbina na američkom jugu, uprkos prekida ropstva, može biti toliko teška jer u njenom kratkom životu kao da ne postoji nijedan miran i srećan dan. Druga je puna energije mlade misionarke koja pokušava da otvori svet domorocima Monrovije i brani ih od nadirućeg sveta kapitalizma koji nasilno uvodi civilizaciju u netaknutu prirodu, noseći u sebi daleke drhtaje korena koji još žive u vrelom tlu Afrike. I obe se poput svojevrsnog prstena zatvaraju na početku, u mučnom detinjstvu dve devojčice i na kraju, trideset godina kasnije, kada se svaka za sebe bori da pronađe svoje što osunčanije mesto pod suncem.
Ono što delo čini najautentičnijim sigurno je Silina ispovest koju priča sama, približavajući se tako Foknerovom romanu toka svesti Buka i bes, gde se na isti način izlivaju nagomilane emocije i utisci iz jednog posebnog uma. Tako je i ovde, mlada crnkinja, neuka i zatucana od dana kada je počela da spoznaje sebe, izgovara priču svog života oskudnim rečnikom, u slengu, ne libeći se da, iako se obraća Bogu i svaki segment završava rečju „amin“, koristi i neprikladne izraze jer je to jedino što ova sirota čista duša zna. Međutim, čak i na taj način ona iskazuje svoja najdublja osećanja, stavove i događaje koji se dešavaju kako njoj, tako i ljudima iz njenog okruženja, stupajući na prag pravih životnih mudrosti, karakterističnih za sve one koji ne moraju biti obrazovani da bi u sebi nosili iskru prirodne inteligencije i trezvenosti.

Deni Glover kao Albert i Vupi Goldberg kao Sili u filmu “Boja purpura” Stivena Spilberga iz 1985. godine (izvor: mojtv.net)

Iako se za primat glavnih ličnosti romana „nadmeću“ Sili i Neti, isto toliko važna, poput stožera cele radnje, svakako je Šug Ejveri, tamnoputa glamurozna pevačica džeza i bluza, nekadašnja ljubavnica Silinog muža koju nikada nije preboleo i koju bez ikakvog pardona dovodi bolesnu u kuću da je Sili neguje. Međutim, suprotno svim očekivanjima, Šug postaje simbol svega onoga što bi Sili volela da bude, a nije, pretvarajući se u svetlost njenog života i jedinu osobu u životu uz koju je osetila nežnost, zaštitu i spoznaju da njeno telo nije vreća za pražnjenje i udaranje već splet struna koje mogu da proizvedu najlepšu melodiju samo ako neko na njemu ume da svira. Iako su upravo te stranice ljubavnih odnosa dve žene bile najspornije za kritiku, neko bi ih mogao doživeti i kao utočište duše koja je u okrutnom svetu muškaraca izgubila svaku nadu da uz njih može doživeti bilo šta sem poniženja i nasilja.
U vezi sa tim je i Silin odnos prema Bogu, koji počinje da se menja kada spozna kakvu joj je užasnu sudbinu namenio. Razgovor između Šug i nje o smislu vere i spoznaji Boga ne kao muškarca koji je takođe povređuje već kao „ono nešto“ što donosi samo dobro i ostavlja purpurne tragove za svakog ko ume da ih prepozna, možda je i najvažniji u romanu. U njemu se krije i tajna boje purpura koja se samo tada pojavljuje u knjizi a zapravo prožima svaku stranicu. Ona čini sve okolo što je retko, posebno, mudro, misteriozno, zavodljivo i ženstveno – po prstohvat Sili i Šug, pa i svih ostalih nesrećnih a srčanih ženskih likova u romanu, koje spojene daju retku lepotu snage i slobode koja živi i u zgaženom srcu boje purpura.

izvor: bestdvdklub.co.rs

Mrtve duše – ruska poema na Gogoljev način

Svako ko čuje za Gogolja prvo pomisli na njegovu pripovetku Šinjel i mračnu atmosferu koja se krije u životu činovnika Akakija Akakijeviča za koju je tvrdio da je napisana po istinitom događaju. Drugi će se setiti komedije Revizor u kojoj je ismejao političku korupciju tadašnje Rusije. Međutim, delo po kome je možda i najpoznatiji, roman Mrtve duše, planirao je da napiše na grandiozan način – da se sastoji iz tri dela, od kojih će prvi imati naslov Pakao. Međutim, u to vreme je već počeo da pati od psihoza koje su mu diktirale koliko nesuvisle ideje, toliko i nagle postupke pa je nakon prvog objavljenog dela napisao i drugi koji je u nastupu manije religioznog zanosa spalio.
Bilo kako bilo, prvi deo Mrtvih duša zaista izgleda kao delo za sebe, sa sopstvenom kompozicijom i umetničkom zamisli, dok je njegov drugi deo tek bledi odblesak prvog. Ali ono što je najupečatljivije jeste uspela slika različitih tipova ljudi i staleža Gogoljevog vremena i vrlo verno prikazano društvo u kome se kroz karikirane detalje daje najoštrija kritika ruske stvarnosti 19. veka.

Nikolaj Gogolj, portret iz 1840. (izvor: wikipedia.org)

U središtu pažnje je siromašni plemić Pavel Ivanovič Čičikov koji godinama na različitim nameštenjima pokušava da se obogati na nezakonit način. Poslednja služba pravnog savetnika upućuje ga u predmet umrlih seljaka, vlasništvo bogatih spahija, koji se vode kao živi do narednog popisa tako da ih gospodari lako mogu staviti u zalog. To mu daje neobičnu ideju kako da zgrne novac ali se i uzdigne na društvenoj lestvici jer će mu u slučaju određenog broja kmetova Starateljski savet dati državni zajam za popravku zapuštenog spahijskog imanja. Kada izmisli i imanje, imaginarnu Hersonsku spahiju, prepreka više nema, sem da pronađe gospodare koji bi se rado oslobodili tereta „mrtvih duša“ za koje ni za šta nastavljaju da plaćaju porez.
Od prve stranice kada Čičikov kočijom uđe u dvorište gostionice gubernijskog grada N.N. pa do poslednje, pratimo ovog neobičnog mladog čoveka u njegovim pohodima i putovanjima u potrazi za „mrtvim dušama“. Gogolj često usred radnje ume da umetne obraćanje samom čitaocu, objašnjavajući zašto je izabrao baš Čičikova da kroz njega iskaže sve što želi u svom romanu. Tako postaje glavna spona između glavnog lika i čitaoca stvarajući prisnost i srođivanje sa delom. Karakterišući Čičikova kao čoveka koji ima i mane i vrline, on zapravo iznosi svoje stavove o njemu, postepeno se toliko stapajući sa njim da kroz njega sam govori, neretko ga pravdajući iako je on ništa drugo do nenadmašni pokvarenjak, bezobziran u težnji da se obogati.
Osim njega, ni ostali Gogoljevi likovi nisu ništa manje neobični nosioci mana. Među njima se posebno ističu portreti spahija: srdačnog Manilova, brižne Korobočke, konfliktnog Nozdrjova, gramzivog Sobakeviča i škrtog Pljuškina. Svi su oni u oštroj suprotnosti sa Čičikovim jer koliko su nesposobni, bezvoljni i ravnodušni, toliko je Čičikov preduzimljiv, energičan, vešt da im se nametne i dopadne kao pravi čovek od akcije trenutka ali nikako lik koji ima viziju budućnosti.

Čičikov kod Korobočke, ilustracija romana (izvor: wikipedia.org)

Dok Čičikova čas trucka, čas ubrzava čuvenom ruskom trojkom kroz beskrajnu Rusiju, Gogolj ima izvanrednu priliku da opiše raznoliki svet u njoj karikirajući ga do svog čuvenog „smeha kroz suze“, kojim je posebno utemeljio ruski realizam. Ovim specifičnim humorom opisivao je takve scene u kojima smeh zamire i ostaju samo zanemelost i empatija sa siromašnima i potlačenima. Takva je skica Pljuškinovog sluge, dečaka koji nosi prevelike čizme jer za svu služinčad postoje samo jedne ili samog Pljuškina koji osim što u najgoroj bedi drži svoje kmetove, i sam je izrazito zapušten pa se na prvi pogled ne zna da li je muško ili žensko, sa zaraslom kosom i bezobličnom odećom, „dronjak na čovečanstvu“.
Međutim, jedna sporedna umetnuta priča o kapetanu Kopjejkinu daje najoštriju kritiku birokratskog iskvarenog činovništva ali i sav nemoral, licemerje i duboku odrođenost vrha vlasti od naroda. Ona se ogleda u postupku odbacivanja teškog ranjenika i invalida, povratnika iz rata, poput bezvredne krpe kada dođe u Petrograd da se obrati caru. Dok posmatra sjaj bulevara, mostova i velelepnih zgrada, njegova beda je još izrazitija dok prostodušno izgovara reči iza kojih se skriva sva bespomoćnost ali i unutrašnji revolt prema onima od kojih je očekivao pomoć i razumevanje a dobio samo odgovor: „Pobrinite se da zasad sami sebi pomognete, potražite sami sredstva“ a ni sam, bez jedne ruke i jedne noge, ne zna kako.
Mrtve duše tako postaju roman-poema koji je mnogo više od priče o gospodarima kmetova i Čičikova koji pokušava da prevari zakon. Iako se naslov odnosi na umrle seljake, u likovima iz naroda postoji mnogo života i tinjajuće vatre dok su upravo spahije simbolične mrtve duše koje zajedno sa birokratskim sistemom Rusiju vuku u ponor i mrtvilo. Pa ipak Gogolj i pored oštre i gorke kritike iskazuje ljubav prema svojoj zemlji ogledajući je u nadi koja poput ruske trojke juri stepama i tajgama u bolju budućnost koju jedino ona može da pozlati i oživi.

Ruska trojka, slika Aleksandra Orlovskog

(Ne)dohvatna tiha sreća u duši jednog umetnika

Romani koji prate životni put junaka od detinjstva do zrelosti, u književnosti poznati kao bildungsromani, piscima daju širinu da ispričaju najzamršenije ljudske sudbine i pokažu duhovni razvoj likova putem učenja i životnog iskustva, ispunjavajući moralne zahteve prema sebi i društvu. Kada se u ovaj žanr upletu elementi psihološkog romana u kojoj se čitaoci upoznaju sa najintimnijim mislima i osećanjima ličnosti i društveni koji slikaju vreme i istorijska previranja u jednoj sredini i pojedinačnim životnim pričama, onda nastane delo koje čitaoci nakon završetka počnu da čitaju iznova, ne bi li se ponovo vratili među likove koji su im se, toplo životni, uvukli pod kožu. Baš takav osećaj nosi roman Tiha sreća Mirka Mladenovića, ostavljajući iza sebe trag radnje koja se teško može zaboraviti.
Dušan Golubović je tridesetogodišnji pisac koji svoj književni rad ne uspeva da podeli sa svetom onako kako on to zaslužuje. Doživljavajući umetnički put kao smisao života, a njegovo odsustvo kao besciljno životarenje kroz tmurnu sadašnjicu, on će retrospektivom sopstvenog odrastanja potražiti odgovore na najvažnija pitanja. Odvijanjem filma na sam početak, sakupljajući u toj svojoj mreži koliko pretke, toliko i svoje savremenike i ličnosti koje su na najlepši način obojile njegove dane, spoznaće suštinu življenja – da ni najveći gubici ne znače da borba treba da prestane, naprotiv, baš je tada potraga za srećom ono što najviše dugujemo sebi.
Stvarajući roman koji se vraća u neke davne vekove, u porodicu Golubovića sedam kolena unazad, do stasite braće koja su iz Hercegovine krenula u bolji život i stala tamo gde su sekirom presekla krušku iz koje je potekao med, pa sve do dvehiljaditih, naizgled naprednijih, a po borbi duše i borbi za egzistenciju podjednako neizvesnih, opisane su neke od sudbina koje mirišu na naše podneblje više nego stalan vetar Dušanovog Vetrovgrada. Pripajajući im bosanske pretke rodoslova najboljeg druga Petra Čavića, zaokružena je priča o patrijarhalno surovim muškim životnim putevima čija se teskoba blaži akloholom a frustracija rešava zlostavljanjem najbližih. Prateći ih iz generacije u generaciju, u trebalo bi srećnijim i lakšim uslovima za život, neko čudno prokletstvo letargije zaparložene provincije i tiha tuga koja je dohvatnija od željene tihe sreće, „migoljive prirode“ i nedostižnog ružičastog sna, stalni je pratilac i uporni lajtmotiv balkanskog tamnog vilajeta kao kob od koje se ne može pobeći.
U takvim uslovima osamdesetih godina prošlog veka odrastaju dva dečaka koja rođenjem bivaju blagoslovena čvrstim prijateljstvom (koje se u njihovim srcima radije zove drugarstvo), onim retkim i samim tim još dragocenijim stvarajući od dva tela jednu dušu koja zajedno pati u gubicima i raduje se uspesima, razvija u bogatstvu uma i raste u lepoti mladalačkog zanosa. U paralelnom sižeu dva fabularna lika – Dušana i Petra – opisane su prohujale godine nemaštine i bede, bombardovanja i stradanja, borbe i nade u bolje sutra i sazrevanja koje sa sobom donosi otrežnjenje od mladalačkih snova i naivnih očekivanja.
U vrtlogu života i jedan i drugi doživeće zastajkivanje na raskrsnicama na čijim stranputicama vrebaju prevejani, podmitljivi, sujetni i beskrupulozni karakteri, tipovi 21. veka, koji grabe sve što im se nudi sada i bez ostatka, uvek za korak ispred dva senzibilna momka sklona promišljanju, filozofskim i religijskim raspravama i traganju za životnim smislom, spremnih na kompromise i trpeljivosti i onda kada za njih mesta nema.
Posebno uspešno je obrađena tema problema sa kojima se susreću pisci današnjice, od odsustva podrške izdavačkih kuća i šire zajednice za stvaranje i negovanje novih talenata do sujete starijih generacija koje surevnjivošću i „sečom krila“ kao da žele da onesposobe svakog ko bi mogao da ih zameni na mestima koje smatraju da im s pravom pripadaju. Promocija romana Kuda Dušana Golubovića, koji u mladalačkom dahu iz sebe nedri buntovnike i „neiskvarene likove koji se bore protiv kvarnog sveta, kakav je oduvek bio i kakav nam je predat u nasleđe“ najbolji je primer kako jedan zatvoren krug ljudi iza kojih stoji sujeta, korist i međusobni uhodani interesi ometa i guši bilo kakav pomak novih generacija ne dozvoljavajući da isplivaju i pokažu se boljima od njih. Pa iako o delu saznajemo tek usputno, moglo bi se naslutiti da se i u njemu nalaze slični likovi kao u Tihoj sreći koji se povijaju pred naletima sudbine i godina tranzicije sa svim svojim lovovima u mutnom i opasnim odabirima i potezima koji lako pečate sudbinu i vode u ponor, ali možda sa više hrabrosti i odvažnosti da se suprotstave manama i zamkama sadašnjice.
Iako prepun neočekivanih zaokreta u radnji i padanja na samo dno duševnih kriza i životnih prekretnica, roman Tiha sreća ipak ima više optimizma nego skučenih misli, razočaranja i teskobnih snova iz kojih podsvest šalje znake upozorenja. On u sebi nosi neodustajanje od borbe od koje je satkan sam život, poput bajke o košulji srećnog čoveka kome je njegova golotinja u slobodi vrednija od sveg carstva umirućeg cara. On se sastoji u blagoslovu onog malog koje nam je dato kao najsigurnijem pravcu da se dosegne tiha sreća – blagostanju koje dušu čini velikom i vrednom svakog divljenja.

“Valerija” Elisabet Benavent – “Seks i grad” na španski način

Sredinom devedesetih sa pojavom knjiga Dnevnik Bridžit Džons Helen Filding i Seks i grad Kendas Bušnel, čitateljke širom sveta osetile su nalet neke nove energije. Bio je to vrhunac popularnosti čiklit ljubavnih romana u kojima se otvoreno govorilo o temama koje interesuju mlađe žene, poput ljubavnih veza, ženskih prijateljstava i dogodovština na poslu ali na jedan neopterećujuć, vedar i često duhovit način. Zato nije ni čudo što su se mnoge pronašle u ovim redovima, rešavajući i svoje probleme, onoliko koliko su mogle, na jednako jednostavan način.
Roman Valerija u crno-belom pripada serijalu Saga o Valeriji španske spisateljice Elisabet Benavent i prati četiri prijateljice koje žive u Madridu i neodoljivo podsećaju na njujorški četverac koji predvodi Keri Bredšo. U ovom, trećem delu radnja se nastavlja (ne)očekivanim obrtima gde se glavna junakinja Valerija, 29-godišnja spisateljica i kolumnistkinja, i dalje bori sa izborom muškarca svog života, oporavljajući se od razvoda braka uz Viktora, naizgled „onog pravog“, koji je ipak ništa više do nesavršen muškarac koji se može preboleti samo uz nekog novog, možda stabilnijeg i ozbiljnijeg pisca Bruna. I njene prijateljice Lola, Karmen i Nerea doživljavaju otkrovenja, svaka u svom životu, odlučujući da okrenu novu stranicu u svojoj sudbini, bilo da smire uzavreo južnjački temperament, bilo da ga puste iz svojih unutrašnjih kaveza.
U odnosu na prethodna dva, treći deo naginje ka erotskom romanu i pun je vrućih scena koje u svoj vrtlog hvataju svaku od ove četiri mlade žene. Oslobađajući se stega, Valerija kao pripovedač o svojim strastvenim avanturama govori otvoreno,  ali nijednog trenutka vulgarno, deleći pikanterije kako sa čitateljkama, tako i sa svojim prijateljicama, koje je jednako prate u sopstvenim dogodovštinama.
Međutim, iza svake od njih krije se nesigurnost i čežnja za velikom i pravom ljubavlju, koju neretko zatrpavaju odglumljenim samopouzdanjem, a koje jedino priznaju svojim prijateljicama kada padaju sve maske i devojačka duša se ogoljava shvatajući da je život sve samo ne crnobeo. I potpuno je nevažno što je svaka od njih četiri sasvim različita po stavovima, temperamentu i životnim prioritetima – svaka je odana i spremna da pruži podršku iz tipične ženske solidarnosti. I naravno, svaka od njih je na kraju dana samo obična žena koja tone u san noseći na unutrašnjoj strani kapaka onog koji joj najviše leži na srcu.
Kada ovu knjigu uzmete u ruke susrešćete se sa laganim i zabavnim stilom, dinamičnom radnjom oplemenjenom povremenom ironijom i začinjenom pikantnim detaljima, provokativnom i provocirajuće „navijačkom“ jer ćete se i sami uhvatiti da Valerijine poteze osuđujete ili opravdavate, ali svakako sa nestrpljenjem očekujući kraj. A on će biti kao i u prethodna dva dela – toliko intrigantan da ćete jedva dočekati da uzmete sledeći, četvrti nastavak u ruke. Dobra vest je da on postoji i da vas Prava Valerija već čeka.

izvor: pngitem.com

Iskonsko zlo kao stupica za duše nevinih

    

Kada imate tu privilegiju da pratite razvitak jednog pisca od samih početaka, možete uočiti sveobuhvatno sazrevanje njegovog stvaralačkog rada, a ako on svoju izuzetnu inteligenciju iskoristi da prepozna ono najbolje u svom opusu pa to sublimira u novom književnom ostvarenju, možete se samo prepustiti uživanju u čitanju i uverenju da nas od njega još mnogo toga sjajnog tek čeka. Tako će se osećati svako ko u svoje ruke uzme roman Kćer bogumila Nenada Mitrovića, fascinantan kriminalističko-psihološki triler prožet elementima fantastike, horora, bogate istorije i raskošne tradicije našeg podneblja, delo koje pretenduje da bude kruna njegovog književnog rada.
     U leto 2007. godine dešavaju se čudni nestanci dece, koje Žarko Obradović, buntovni inspektor beogradskog Odeljenja za krvne i seksualne delikte, dobija da razreši iako na prvi pogled uopšte ne izgledaju kao slučajevi za njegov odsek. Uporedo sa tim mlada dvadesetdvogodišnja Lela odlazi u zavičaj svog oca, hercegovačko selo Svetinjac na planini Čvrsnici, koje i dalje odoleva blagodetima civilizacije, ne bi li otkrila priču o sopstvenom poreklu. Ono što će dve naizgled potpuno suprotne i razdvojene priče spojiti u nerazmrsivo klupko zločina, strahote, bizarnosti i izopačenosti srešće se onog trena kada im sudbina ukrsti puteve. Onda će sve nemoguće postati moguće, a nastrašniji košmari java od koje se ledi krv u žilama.
     U ovom romanu autor iskusnim spisateljskim veštinama čitaoce vodi oprobanim i uspešnim putevima paralelne radnje u kojoj kratkim uporednim poglavljima razgreva dinamiku tako što svako karakteirše napetim završetkom. U njima sa jedne strane predstavlja svet na svakojake užase oguglalih policajaca, već poznate iz romana Dan nulti, koje vraća na početke karijere kada još uvek pokazuju da su ljudi od krvi i mesa pa čine pogreške, ulaze u emotivne veze i obavezno se nehotično vezuju za žrtve. Tako čine da i istraga bude još bogatija strepnjama i iščekivanjima ali i razrešenje ispunjenije ponosom zbog pobede nad zločincima.
     Sa druge strane, iz redova romana pulsira već provereno primamljiva tema fantastičnih motiva naše duhovne tradicije sa najdubljim slikama magijske svesti i onim onostranim, strahotnim i mračnim, koje smo imali prilike da susretnemo u romanu Hromi vuk, Gospodari Nava. Međutim, ovde je autor otišao korak dalje i zaronio u mračnu istoriju hercegovačkih vrleti u kojoj je zapisana mistična priča o bogumilima, verskoj sekti proganjanoj i zabranjivanoj još od srednjeg veka, ali ovaj put razbuktaloj u sadašnjosti, u tajanstvenim znamenjima i silama, izopačenim istinama i zlokobnoj atmosferi duševnih nemira u kojima preplet duše i strave ne zna gde je početak košmaru, a gde kraj snoviđenju. Ništa manje dinamičan i neizvestan, i ovaj sloj romana, koji u sebi nosi ne samo elemente fantastike već i psihološkog trilera, kipti od slutnji i probuđenih naših najdubljih iskonskih strahova.
     Ne treba zaboraviti ni elemente horora, koji se stapaju sa okultnim u delu. Oni se ovde čvrsto oslanjaju na osobine gotskog romana, koji jezom ispunjava čitaoce već više od dva veka. Njih pronalazimo u svim momentima koji se odnose na narodna predanja koja se postepeno razotkrivaju, ukleto selo, napuštene tajanstvene ruševine na usamljenim planinskim vrhovima, opskurne košmarne snove i neizvesnu borbu za opstanak. A kada se vežu i za svet mentalnih poremećaja, u kojima se lavirinti uvrnutog uma množe i mrse unedogled, jasno je da mašta u svojim strahotama nema granice i da se neće plašiti samo čitaoci, već i glavni protagonisti, inspektori koji naoružani strpljenjem i trezvenošću i sami mogu postati žrtve čudovišnih zbivanja.
     Nenad Mitrović radnju vodi čvrstom rukom i ni za tren ne gubi kontrolu nad svojim udvojenim pričama, skrećući diskretno pažnju na usputne detalje nagoveštavajući da ništa nije slučajno rečeno, učinjeno ili uočeno. Sve će to naći svoje mesto u razrešenju čitave priče i povesti nas u susret sagledavanju najstravičnijih istina sa kojima se svakodnevno sa manje ili više odlučnosti suočava savremeno društvo. Bilo da se u delu zloduh shvati otvoreno kroz grozote bogumilskih rodoskvrnih opačina, nakaznih potomaka i grozomornih bića ili prikriveno kroz najbolesnije poroke u koje srlja naše „humano i osvešćeno“ društvo, poruka koja se sa stranica šalje je sasvim jasna. Toliko jasna da se na kraju jedino možemo zapitati u kakvom to svetu živimo i da li smo spremni da se uhvatimo ukoštac sa iskonskim zlom koje očigledno samo pritajeno spava strpljivo čekajući da u stupicu ulovi dušu neke nove nevine žrtve.

Poslednji rođendan na miholjske zadušnice (ili mala grobljanska horor priča)

Jutros se, kao i obično pred taj dan, probudila ispod napukle nadgrobne ploče. One kod stare grobnice na koju godinama više nema ko da dolazi. I, kao i obično, gladna je. A i oseća hladnoću, čim dođe oktobar i postanu kraći dani, jutra su sve svežija i to malo krpa u koje je majka uvija nisu dovoljne da je zagreju.
Pa ipak voli oktobar. Rođena je početkom tog meseca pre deset godina i budući da sa porodicom živi od prosjačenja na rubu gradskog groblja, rado čeka miholjske zadušnice da konačno malo utoli glad. Znate već kako se ovde to obeležava, ljudi donose svašta na groblje svojih preminulih pa kad odu, oni se najedu slavno, a ona se kako dolikuje pogosti za svoj minuli rođendan.
I tog jutra će krenuti stazama groblja po kojima se već slaže žuto i narandžasto opalo lišće stvarajući nežni šušketavi sag boje rđe i vatre. O kako bi se rado ugrejala… Ponekad joj ožalošćeni daju nešto da pojede pa ne mora da čeka da odu. Zato se uvek noć pred zadušnice odvoji od majke, oca i sestara i prespava na tom mestu, tada ne mora ništa sa njima da deli, sve što dobije pojede odmah i stomak zahvalno prestane da joj krči.
Svečano raspoložena kreće među krstače, nadgrobne spomenike i velike porodične grobnice, prave mauzoleje. Ljudi koliko hoćeš, već od ranog jutra. Ne primećuju je, ali to nije ništa čudno, već je navikla da se svi prave kao da ih nema, čak ni ispred crkve kad nakon nedeljne liturgije kleče i čekaju neki dinar.
Nasuprot jednog spomenika, na metalnoj klupici prilagođenoj grobnom mestu, sedi starac oslonjen na štap i gleda u nju. To je ohrabri da mu priđe i isprosi koji dinar. Na lice navlači najumiljatiji izraz po kome je poznata i tihim tankim glasom izgovori:
„Dobro jutro,deko, imaš li koji dinar?“, gleda ga tužnim očima molećivo.
„Marš od mene, prokletinjo!“, razrogačuje se on i kolači oči prepune srdžbe i prikrivenog straha.
Ona odlazi pokunjeno, ispred njega je samo jedna ruža na grobu. ’Možda nema šta da mi dâ’, pomirljivo se teši.
Malo dalje sedi mlada žena požutelog lica i sipljivog daha koji joj tihi plač još više otežava. I ona gleda u devojčicu koja joj prilazi polako, sa željom da sedne pored nje i potraži joj neki dinar ili bar nešto za jelo. Međutim, što joj bliže prilazi, ženine bezglasne suze smenjuje sve jači jecaj i grcanje koje se pretvara u zamorni kašalj. Devojčica odlučuje da je ostavi na miru. ’Njoj je izgleda gore nego meni’, misli.
Luta tako celi dan među grobovima, niko ništa da joj dâ, ni da je pogleda, tek poneko, ali brzo skrene pogled da se ne susretne sa njenim očima. Opet će, po običaju, sve morati da delim sa njenima.
Pa ipak izgleda da će imati sreće. U kasno popodne, kada narod već polako napušta groblje i ostavlja svoje najmilije da samuju do sledeće posete, nailazi jedna porodica – otac, majka i dete. Gledaju je žalosnim očima i devojčica upola mlađa od nje nudi joj tri jabuke, crvene kao krv, kao jesenje nebo u zalasku, kao plamen koji me sve više vuče da se na njemu grejem. Uz osmehe kakve nose samo dobri ljudi i bez ijedne reči odlaze od a ona ostaje da jede jabuke do samih semenki.
U tami sumraka pronalazi majku i sestre. Ispred njih nema hrane. Čudi se, to su prve zadušnice da ništa nisu donele. ’Možda će otac’, misli sa nadom.
„Milice, opet si pobegla…“, prekorno će majka.
„Majko, tražila sam da jedem, ali mi niko ništa nije dao, kao da gledaju kroz mene, škrtice. Jeste li vi nešto pronašli?“
„Milice, sedi, ne može se više ovako, ti moraš da znaš istinu.“
„Kakvu istinu, majko?“, pita, a neka laka jeza obuhvata joj srce koje počinje da se meškolji u grudima.
„Nema nas više, Milice. Pomrli smo svi one noći u požaru barake na kraju groblja, i mi, i ti. Sahranjeni smo baš ovde, pod zemljom, u zajedničkoj grobnici za siromašne.“
„Kako nas nema, kako to – nema? Ali mene ima…“, ne shvata šta joj govori, ali nimalo joj se ne sviđa ova priča.
„Nema nas, ni nâs, ni tebe. Samo ti jedina nisi krštena i zato tvoja duša luta među živima, čuje ih, vidi, osećaš da si gladna, da ti je hladno i toplo, lutaš jer Bog neće da te primi sa ove naše strane. Zato ljudi tebe ne vide jer više nisi živa.“
„Ali, majko, to nije istina! Mene ljudi vide, jedan deka je pričao sa mnom, a jedna porodica mi je dala jabuke!“, sve je priznala i zaplakala od strave koja joj je liznula niz kičmu kao i plamen iz one noći koji je polako počeo da se pomalja u njenom sećanju.
„Te ljude već danas odneće smrt. Taj deka je već sa naše strane, umro od srca, žena koja je plakala će večeras umreti od bolesti za koju nema leka, a dobri ljudi koji su ti dali jabuke poginuće u saobraćajnoj nesreći kada se budu vraćali sa groblja. Ti si danas za njih bila samo najava smrti, zalutala duša zarobljena između dva sveta koja ih poziva na ovu našu stranu.“
Gorko je zaplakala. Kakav je to život napola, ni tamo, ni ovamo? Da vidi, a ne vide je, da je gladna, a nikoga nema da joj išta dâ… sem onih koji je se plaše i strepe od nje.
„Dođi, Milice“, reče majka. „Dok god si sa nama, postoji nada da će se Bog smilovati na tebe i umiriti ti dušu. A ja ću paziti da ne odlutaš opet među žive.“
Klimnula je glavom tužno. Znači ovo je bio njen poslednji rođendan na miholjske zadušnice. Uzdahnula je puna narastajuće patnje i sišla za njima pod utabanu zemlju zajedničke grobnice za sirotane…

Svi mrakovi i kobi Poovih strašnih priča

Kada se Edgar Alan Po rodio 1809. godine malo ko je mogao da nasluti da je na svet stigao budući pisac koji će pomeriti granice mističnosti, fantastike i psiholoških priča i ostaviti neizbrisiv trag u američkoj književnosti i književnoj kritici. Rano je nakon očevog odlaska i majčine smrti ostao siroče i život u hraniteljskoj porodici nije doneo ništa dobro, sem pomajke koju je voleo, ali i još jedne žene u nizu koju je od njega otela smrt.
Kada je odlučio da se posveti književnosti, prvo se okrenuo kritici drugih pisaca. U novinskim člancima najviše je kritikovao tadašnji književni stil transcendentalizam i u svom čuvenom eseju Filozofija kompozicije propagirao ideju da su najbolja prozna književna dela kratka, metodično i analitično pisana i da u njima pisac unapred određuje kraj i utisak koji će ostaviti na čitaoce pa tek onda kompoziciju, ton, temu, mesto, likove, zaplet i fabulu. Tako je nastalo njegovo prvo poetsko delo Tamerlan i druge pesme da bi za njima usledile mnogobrojne satire, humoristične i najpoznatije kratke horor priče. Po se u njima rado oslanjao na gotiku ali je ipak ostao upamćen kao  glavna ličnost američkog romantizma, i to mračnog, crnog, baš iz reakcije na transcendentalizam i njegovo verovanje u dobrotu ljudi i prirode.

Među 19 priča i čuvenom poemom u zbirci Gavran i najbolje priče, sabrani su najbolje ispisani redovi Edgara Alana Poa u koje je utkao sva svoja interesovanja za psihijatriju i mistične pseudonauke iz kojih se razvila hipnoza i otvorio vrata kriptologiji (prenošenju tajnih informacija šifrovanjem) i filozofskom pravcu kosmologije po kome je kosmos nastao od haosa. Zahvaljujući njegovim delima inspiraciju su pronalazili Artur Konan Dojl sa poznatim kriminalističkim pričama i Alfred Hičkok sa vanvremenskim horor filmovima.
U Poovim pričama najčešći motiv je smrt mladih žena. Njegovi biografi to povezuju sa gubitkom svih žena koje je voleo a posebno suprugom, rođakom kojom se oženio kada je imala svega 13 godina, koja ga je prerano napustila preminuvši od tuberkuloze. Otud njegov stav da je motiv umiranja i smrti mlade žene najpoetičnija tema u književnosti, posebno kada je priča ožalošćeni ljubavnik. Tako se sa njim susrećemo u pričama Morela, Berenika i Ovalni portret.

Virdžinija Po (izvor: wikipedia.org)

Međutim, mnogo manje poetična je tema koja je u njegovim pričama posebno zastupljena, a bila je svakodnevica ljudi ranog 19. veka – prerano sahranjivanje živih koji su zbog psihijatrijskog oboljenja katalepsije bili preuranjeno proglašeni mrtvima. Poa je ova tema posebno interesovala tako da je u priči Prerani pogreb naveo i stvarne slučajeve sahranjivanja živih i pogrešnih lekarskih objava smrti nakon čega su viktorijanci osnovali Društvo za sprečavanje preranog sahranjivanja. Ona se pojavljuje i u čuvenoj priči Pad kuće Ašera nastavljajući se oživljavanjem i pozivom iz groba kao u istoj priči, ali i Eleonori gde devojka vaskrsava da odredi sudbinu voljenom mladiću i Moreli u kojoj duh majke zaposeda novorođenu ćerku.
Koliko je Po bio zaintrigiran mentalnim bolestima koje su u ono vreme bile pune tajanstvenih i mističnih detalja dokaz su mnoge priče koje se njima bave. Osim katalepsije i monomanije (opsednutosti određenim pojmovima), kao u pričama Izdajničko srce gde je narator preokupiran savršenim zločinom ili Bereniki, najnasilnijom jer je pripovedač opsednut zubima voljene devojke, pojavljuju se često i momenti anksioznosti i prenadraženih i uzburkanih čula gde se i čitaoci uvlače u tonove poput otkucaja srca u Izdajničkom srcu ili zamaha smrtonosnog sečiva u Bunaru i klatnu ili osećaja gladi i žeđi osuđenika na smrt i vrelih zidova u istoimenoj priči. Posebno treba spomenuti najmračniju priču Crni mačak, koja prikazuje sve stravične posledice alkoholizma od perverznih ideja, besa, sujeverja do napada nasilja i oduzimanja nevinih života.

Ilustracija za priču Crni mačak Bajama Šoa (izvor: wikipedia.org)

Međutim, Po se na tome nije zadržavao. U jednoj od najmučnijih priča Činjenice o slučaju gospodina Valdemara pokušao je da kroz lik lekara produži život umirućem pacijentu od tuberkuloze hipnagogijom, stanjem istovremenog sna i budnosti. Smatralo se da je ona napisana u vreme kada je Poova supruga Virdžinija već uveliko bila bolesna od ove opake bolesti i on je bar na taj način pokušavao da je sačuva još malo kraj sebe, iako je bilo jasno da je čovekova želja da pobegne od smrti uzaludna.
Svestranost Edgara Alana Poa možda se najbolje vidi po tome što se on smatra začetnikom detektivskog žanra stvorivši lik detektiva-amatera Ogista Dipena koji rasvetljava nerešene zločine majke i ćerke L’Espanej i mlade prodavačice parfema pronađene u Seni u pričama Ubistva u Ulici Morg i Slučaj Mari Rože. Koristeći sopstvenu metodu racionalizacije ovaj mladi Parižanin usmerava svoju pažnju na detalje i informisanje čitanjem o zločinu u novinama i unapređivanjem širine znanja, u ovom slučaju iz iščitavanja knjiga iz zoologije.

Ilustracija za priču Činjenice o slučaju gospodina Valdemara (izvor: wikipedia.org)

Pa ipak, prva asocijacija na ovog neobičnog pisca svakako je poema Gavran sa svojom večno ponavljajućom rečenicom „Nikad više“ (Nevermore). U dugoj pesmi koja govori o opsesiji za izgubljenom ljubavlju u jednoj turobnoj decembarskoj noć u kojoj narator sedi kraj vatre i pokušava da zaboravi preminulu Leonoru ali i da od iznenadnog posetioca – gavrana – potraži bilo kakvu nadu u ostvarenje svoje zamisli, skriva se ništa drugo do sukob između želje za zaboravom voljene devojke i sećanjem. Dok su gavranove reči tek eho naratorove podsvesti, on doživljava burnu gradaciju osećanja – od slabosti i umora, potom tuge i straha do besa i ludila – kada izranja najmračniji trenutak pesme: za njega nema utehe ni spasenja jer se prava tama nalazi u čoveku a ne van njega.
Ni Edgar Alan Po nije mirno otišao sa ovog sveta. Pronađen je jednog dana kako u stanju čudne zbunjenosti luta ulicama. Nakon što su ga prolaznici odveli u bolnicu, nakon četiri dana je u njoj umro u svojoj 40. godini a da niko nije umeo da objasni uzrok. Tako je do današnjih dana njegova smrt ostala obavijena kontroverzom i nagađanjem da li je nastala kao posledica alkoholizma, droga, tuberkuloze ili pokušaja samoubistva. Kako bilo, pridružio se svojoj voljenoj supruzi posle samo dve godine života bez nje, a svetu ostavio večno delo u kome svi mrakovi i kobi vrebaju podjednakim strahom i tamom i dan-danas kao i pre dva veka.

Grob Edgara Alana Poa u Baltimoru (izvor: wikipedia.org)