0

“Valerija” Elisabet Benavent – “Seks i grad” na španski način

Sredinom devedesetih sa pojavom knjiga Dnevnik Bridžit Džons Helen Filding i Seks i grad Kendas Bušnel, čitateljke širom sveta osetile su nalet neke nove energije. Bio je to vrhunac popularnosti čiklit ljubavnih romana u kojima se otvoreno govorilo o temama koje interesuju mlađe žene, poput ljubavnih veza, ženskih prijateljstava i dogodovština na poslu ali na jedan neopterećujuć, vedar i često duhovit način. Zato nije ni čudo što su se mnoge pronašle u ovim redovima, rešavajući i svoje probleme, onoliko koliko su mogle, na jednako jednostavan način.
Roman Valerija u crno-belom pripada serijalu Saga o Valeriji španske spisateljice Elisabet Benavent i prati četiri prijateljice koje žive u Madridu i neodoljivo podsećaju na njujorški četverac koji predvodi Keri Bredšo. U ovom, trećem delu radnja se nastavlja (ne)očekivanim obrtima gde se glavna junakinja Valerija, 29-godišnja spisateljica i kolumnistkinja, i dalje bori sa izborom muškarca svog života, oporavljajući se od razvoda braka uz Viktora, naizgled „onog pravog“, koji je ipak ništa više do nesavršen muškarac koji se može preboleti samo uz nekog novog, možda stabilnijeg i ozbiljnijeg pisca Bruna. I njene prijateljice Lola, Karmen i Nerea doživljavaju otkrovenja, svaka u svom životu, odlučujući da okrenu novu stranicu u svojoj sudbini, bilo da smire uzavreo južnjački temperament, bilo da ga puste iz svojih unutrašnjih kaveza.
U odnosu na prethodna dva, treći deo naginje ka erotskom romanu i pun je vrućih scena koje u svoj vrtlog hvataju svaku od ove četiri mlade žene. Oslobađajući se stega, Valerija kao pripovedač o svojim strastvenim avanturama govori otvoreno,  ali nijednog trenutka vulgarno, deleći pikanterije kako sa čitateljkama, tako i sa svojim prijateljicama, koje je jednako prate u sopstvenim dogodovštinama.
Međutim, iza svake od njih krije se nesigurnost i čežnja za velikom i pravom ljubavlju, koju neretko zatrpavaju odglumljenim samopouzdanjem, a koje jedino priznaju svojim prijateljicama kada padaju sve maske i devojačka duša se ogoljava shvatajući da je život sve samo ne crnobeo. I potpuno je nevažno što je svaka od njih četiri sasvim različita po stavovima, temperamentu i životnim prioritetima – svaka je odana i spremna da pruži podršku iz tipične ženske solidarnosti. I naravno, svaka od njih je na kraju dana samo obična žena koja tone u san noseći na unutrašnjoj strani kapaka onog koji joj najviše leži na srcu.
Kada ovu knjigu uzmete u ruke susrešćete se sa laganim i zabavnim stilom, dinamičnom radnjom oplemenjenom povremenom ironijom i začinjenom pikantnim detaljima, provokativnom i provocirajuće „navijačkom“ jer ćete se i sami uhvatiti da Valerijine poteze osuđujete ili opravdavate, ali svakako sa nestrpljenjem očekujući kraj. A on će biti kao i u prethodna dva dela – toliko intrigantan da ćete jedva dočekati da uzmete sledeći, četvrti nastavak u ruke. Dobra vest je da on postoji i da vas Prava Valerija već čeka.

izvor: pngitem.com

0

Iskonsko zlo kao stupica za duše nevinih

    

Kada imate tu privilegiju da pratite razvitak jednog pisca od samih početaka, možete uočiti sveobuhvatno sazrevanje njegovog stvaralačkog rada, a ako on svoju izuzetnu inteligenciju iskoristi da prepozna ono najbolje u svom opusu pa to sublimira u novom književnom ostvarenju, možete se samo prepustiti uživanju u čitanju i uverenju da nas od njega još mnogo toga sjajnog tek čeka. Tako će se osećati svako ko u svoje ruke uzme roman Kćer bogumila Nenada Mitrovića, fascinantan kriminalističko-psihološki triler prožet elementima fantastike, horora, bogate istorije i raskošne tradicije našeg podneblja, delo koje pretenduje da bude kruna njegovog književnog rada.
     U leto 2007. godine dešavaju se čudni nestanci dece, koje Žarko Obradović, buntovni inspektor beogradskog Odeljenja za krvne i seksualne delikte, dobija da razreši iako na prvi pogled uopšte ne izgledaju kao slučajevi za njegov odsek. Uporedo sa tim mlada dvadesetdvogodišnja Lela odlazi u zavičaj svog oca, hercegovačko selo Svetinjac na planini Čvrsnici, koje i dalje odoleva blagodetima civilizacije, ne bi li otkrila priču o sopstvenom poreklu. Ono što će dve naizgled potpuno suprotne i razdvojene priče spojiti u nerazmrsivo klupko zločina, strahote, bizarnosti i izopačenosti srešće se onog trena kada im sudbina ukrsti puteve. Onda će sve nemoguće postati moguće, a nastrašniji košmari java od koje se ledi krv u žilama.
     U ovom romanu autor iskusnim spisateljskim veštinama čitaoce vodi oprobanim i uspešnim putevima paralelne radnje u kojoj kratkim uporednim poglavljima razgreva dinamiku tako što svako karakteirše napetim završetkom. U njima sa jedne strane predstavlja svet na svakojake užase oguglalih policajaca, već poznate iz romana Dan nulti, koje vraća na početke karijere kada još uvek pokazuju da su ljudi od krvi i mesa pa čine pogreške, ulaze u emotivne veze i obavezno se nehotično vezuju za žrtve. Tako čine da i istraga bude još bogatija strepnjama i iščekivanjima ali i razrešenje ispunjenije ponosom zbog pobede nad zločincima.
     Sa druge strane, iz redova romana pulsira već provereno primamljiva tema fantastičnih motiva naše duhovne tradicije sa najdubljim slikama magijske svesti i onim onostranim, strahotnim i mračnim, koje smo imali prilike da susretnemo u romanu Hromi vuk, Gospodari Nava. Međutim, ovde je autor otišao korak dalje i zaronio u mračnu istoriju hercegovačkih vrleti u kojoj je zapisana mistična priča o bogumilima, verskoj sekti proganjanoj i zabranjivanoj još od srednjeg veka, ali ovaj put razbuktaloj u sadašnjosti, u tajanstvenim znamenjima i silama, izopačenim istinama i zlokobnoj atmosferi duševnih nemira u kojima preplet duše i strave ne zna gde je početak košmaru, a gde kraj snoviđenju. Ništa manje dinamičan i neizvestan, i ovaj sloj romana, koji u sebi nosi ne samo elemente fantastike već i psihološkog trilera, kipti od slutnji i probuđenih naših najdubljih iskonskih strahova.
     Ne treba zaboraviti ni elemente horora, koji se stapaju sa okultnim u delu. Oni se ovde čvrsto oslanjaju na osobine gotskog romana, koji jezom ispunjava čitaoce već više od dva veka. Njih pronalazimo u svim momentima koji se odnose na narodna predanja koja se postepeno razotkrivaju, ukleto selo, napuštene tajanstvene ruševine na usamljenim planinskim vrhovima, opskurne košmarne snove i neizvesnu borbu za opstanak. A kada se vežu i za svet mentalnih poremećaja, u kojima se lavirinti uvrnutog uma množe i mrse unedogled, jasno je da mašta u svojim strahotama nema granice i da se neće plašiti samo čitaoci, već i glavni protagonisti, inspektori koji naoružani strpljenjem i trezvenošću i sami mogu postati žrtve čudovišnih zbivanja.
     Nenad Mitrović radnju vodi čvrstom rukom i ni za tren ne gubi kontrolu nad svojim udvojenim pričama, skrećući diskretno pažnju na usputne detalje nagoveštavajući da ništa nije slučajno rečeno, učinjeno ili uočeno. Sve će to naći svoje mesto u razrešenju čitave priče i povesti nas u susret sagledavanju najstravičnijih istina sa kojima se svakodnevno sa manje ili više odlučnosti suočava savremeno društvo. Bilo da se u delu zloduh shvati otvoreno kroz grozote bogumilskih rodoskvrnih opačina, nakaznih potomaka i grozomornih bića ili prikriveno kroz najbolesnije poroke u koje srlja naše „humano i osvešćeno“ društvo, poruka koja se sa stranica šalje je sasvim jasna. Toliko jasna da se na kraju jedino možemo zapitati u kakvom to svetu živimo i da li smo spremni da se uhvatimo ukoštac sa iskonskim zlom koje očigledno samo pritajeno spava strpljivo čekajući da u stupicu ulovi dušu neke nove nevine žrtve.

0

Poslednji rođendan na miholjske zadušnice (ili mala grobljanska horor priča)

Jutros se, kao i obično pred taj dan, probudila ispod napukle nadgrobne ploče. One kod stare grobnice na koju godinama više nema ko da dolazi. I, kao i obično, gladna je. A i oseća hladnoću, čim dođe oktobar i postanu kraći dani, jutra su sve svežija i to malo krpa u koje je majka uvija nisu dovoljne da je zagreju.
Pa ipak voli oktobar. Rođena je početkom tog meseca pre deset godina i budući da sa porodicom živi od prosjačenja na rubu gradskog groblja, rado čeka miholjske zadušnice da konačno malo utoli glad. Znate već kako se ovde to obeležava, ljudi donose svašta na groblje svojih preminulih pa kad odu, oni se najedu slavno, a ona se kako dolikuje pogosti za svoj minuli rođendan.
I tog jutra će krenuti stazama groblja po kojima se već slaže žuto i narandžasto opalo lišće stvarajući nežni šušketavi sag boje rđe i vatre. O kako bi se rado ugrejala… Ponekad joj ožalošćeni daju nešto da pojede pa ne mora da čeka da odu. Zato se uvek noć pred zadušnice odvoji od majke, oca i sestara i prespava na tom mestu, tada ne mora ništa sa njima da deli, sve što dobije pojede odmah i stomak zahvalno prestane da joj krči.
Svečano raspoložena kreće među krstače, nadgrobne spomenike i velike porodične grobnice, prave mauzoleje. Ljudi koliko hoćeš, već od ranog jutra. Ne primećuju je, ali to nije ništa čudno, već je navikla da se svi prave kao da ih nema, čak ni ispred crkve kad nakon nedeljne liturgije kleče i čekaju neki dinar.
Nasuprot jednog spomenika, na metalnoj klupici prilagođenoj grobnom mestu, sedi starac oslonjen na štap i gleda u nju. To je ohrabri da mu priđe i isprosi koji dinar. Na lice navlači najumiljatiji izraz po kome je poznata i tihim tankim glasom izgovori:
„Dobro jutro,deko, imaš li koji dinar?“, gleda ga tužnim očima molećivo.
„Marš od mene, prokletinjo!“, razrogačuje se on i kolači oči prepune srdžbe i prikrivenog straha.
Ona odlazi pokunjeno, ispred njega je samo jedna ruža na grobu. ’Možda nema šta da mi dâ’, pomirljivo se teši.
Malo dalje sedi mlada žena požutelog lica i sipljivog daha koji joj tihi plač još više otežava. I ona gleda u devojčicu koja joj prilazi polako, sa željom da sedne pored nje i potraži joj neki dinar ili bar nešto za jelo. Međutim, što joj bliže prilazi, ženine bezglasne suze smenjuje sve jači jecaj i grcanje koje se pretvara u zamorni kašalj. Devojčica odlučuje da je ostavi na miru. ’Njoj je izgleda gore nego meni’, misli.
Luta tako celi dan među grobovima, niko ništa da joj dâ, ni da je pogleda, tek poneko, ali brzo skrene pogled da se ne susretne sa njenim očima. Opet će, po običaju, sve morati da delim sa njenima.
Pa ipak izgleda da će imati sreće. U kasno popodne, kada narod već polako napušta groblje i ostavlja svoje najmilije da samuju do sledeće posete, nailazi jedna porodica – otac, majka i dete. Gledaju je žalosnim očima i devojčica upola mlađa od nje nudi joj tri jabuke, crvene kao krv, kao jesenje nebo u zalasku, kao plamen koji me sve više vuče da se na njemu grejem. Uz osmehe kakve nose samo dobri ljudi i bez ijedne reči odlaze od a ona ostaje da jede jabuke do samih semenki.
U tami sumraka pronalazi majku i sestre. Ispred njih nema hrane. Čudi se, to su prve zadušnice da ništa nisu donele. ’Možda će otac’, misli sa nadom.
„Milice, opet si pobegla…“, prekorno će majka.
„Majko, tražila sam da jedem, ali mi niko ništa nije dao, kao da gledaju kroz mene, škrtice. Jeste li vi nešto pronašli?“
„Milice, sedi, ne može se više ovako, ti moraš da znaš istinu.“
„Kakvu istinu, majko?“, pita, a neka laka jeza obuhvata joj srce koje počinje da se meškolji u grudima.
„Nema nas više, Milice. Pomrli smo svi one noći u požaru barake na kraju groblja, i mi, i ti. Sahranjeni smo baš ovde, pod zemljom, u zajedničkoj grobnici za siromašne.“
„Kako nas nema, kako to – nema? Ali mene ima…“, ne shvata šta joj govori, ali nimalo joj se ne sviđa ova priča.
„Nema nas, ni nâs, ni tebe. Samo ti jedina nisi krštena i zato tvoja duša luta među živima, čuje ih, vidi, osećaš da si gladna, da ti je hladno i toplo, lutaš jer Bog neće da te primi sa ove naše strane. Zato ljudi tebe ne vide jer više nisi živa.“
„Ali, majko, to nije istina! Mene ljudi vide, jedan deka je pričao sa mnom, a jedna porodica mi je dala jabuke!“, sve je priznala i zaplakala od strave koja joj je liznula niz kičmu kao i plamen iz one noći koji je polako počeo da se pomalja u njenom sećanju.
„Te ljude već danas odneće smrt. Taj deka je već sa naše strane, umro od srca, žena koja je plakala će večeras umreti od bolesti za koju nema leka, a dobri ljudi koji su ti dali jabuke poginuće u saobraćajnoj nesreći kada se budu vraćali sa groblja. Ti si danas za njih bila samo najava smrti, zalutala duša zarobljena između dva sveta koja ih poziva na ovu našu stranu.“
Gorko je zaplakala. Kakav je to život napola, ni tamo, ni ovamo? Da vidi, a ne vide je, da je gladna, a nikoga nema da joj išta dâ… sem onih koji je se plaše i strepe od nje.
„Dođi, Milice“, reče majka. „Dok god si sa nama, postoji nada da će se Bog smilovati na tebe i umiriti ti dušu. A ja ću paziti da ne odlutaš opet među žive.“
Klimnula je glavom tužno. Znači ovo je bio njen poslednji rođendan na miholjske zadušnice. Uzdahnula je puna narastajuće patnje i sišla za njima pod utabanu zemlju zajedničke grobnice za sirotane…

0

Svi mrakovi i kobi Poovih strašnih priča

Kada se Edgar Alan Po rodio 1809. godine malo ko je mogao da nasluti da je na svet stigao budući pisac koji će pomeriti granice mističnosti, fantastike i psiholoških priča i ostaviti neizbrisiv trag u američkoj književnosti i književnoj kritici. Rano je nakon očevog odlaska i majčine smrti ostao siroče i život u hraniteljskoj porodici nije doneo ništa dobro, sem pomajke koju je voleo, ali i još jedne žene u nizu koju je od njega otela smrt.
Kada je odlučio da se posveti književnosti, prvo se okrenuo kritici drugih pisaca. U novinskim člancima najviše je kritikovao tadašnji književni stil transcendentalizam i u svom čuvenom eseju Filozofija kompozicije propagirao ideju da su najbolja prozna književna dela kratka, metodično i analitično pisana i da u njima pisac unapred određuje kraj i utisak koji će ostaviti na čitaoce pa tek onda kompoziciju, ton, temu, mesto, likove, zaplet i fabulu. Tako je nastalo njegovo prvo poetsko delo Tamerlan i druge pesme da bi za njima usledile mnogobrojne satire, humoristične i najpoznatije kratke horor priče. Po se u njima rado oslanjao na gotiku ali je ipak ostao upamćen kao  glavna ličnost američkog romantizma, i to mračnog, crnog, baš iz reakcije na transcendentalizam i njegovo verovanje u dobrotu ljudi i prirode.

Među 19 priča i čuvenom poemom u zbirci Gavran i najbolje priče, sabrani su najbolje ispisani redovi Edgara Alana Poa u koje je utkao sva svoja interesovanja za psihijatriju i mistične pseudonauke iz kojih se razvila hipnoza i otvorio vrata kriptologiji (prenošenju tajnih informacija šifrovanjem) i filozofskom pravcu kosmologije po kome je kosmos nastao od haosa. Zahvaljujući njegovim delima inspiraciju su pronalazili Artur Konan Dojl sa poznatim kriminalističkim pričama i Alfred Hičkok sa vanvremenskim horor filmovima.
U Poovim pričama najčešći motiv je smrt mladih žena. Njegovi biografi to povezuju sa gubitkom svih žena koje je voleo a posebno suprugom, rođakom kojom se oženio kada je imala svega 13 godina, koja ga je prerano napustila preminuvši od tuberkuloze. Otud njegov stav da je motiv umiranja i smrti mlade žene najpoetičnija tema u književnosti, posebno kada je priča ožalošćeni ljubavnik. Tako se sa njim susrećemo u pričama Morela, Berenika i Ovalni portret.

Virdžinija Po (izvor: wikipedia.org)

Međutim, mnogo manje poetična je tema koja je u njegovim pričama posebno zastupljena, a bila je svakodnevica ljudi ranog 19. veka – prerano sahranjivanje živih koji su zbog psihijatrijskog oboljenja katalepsije bili preuranjeno proglašeni mrtvima. Poa je ova tema posebno interesovala tako da je u priči Prerani pogreb naveo i stvarne slučajeve sahranjivanja živih i pogrešnih lekarskih objava smrti nakon čega su viktorijanci osnovali Društvo za sprečavanje preranog sahranjivanja. Ona se pojavljuje i u čuvenoj priči Pad kuće Ašera nastavljajući se oživljavanjem i pozivom iz groba kao u istoj priči, ali i Eleonori gde devojka vaskrsava da odredi sudbinu voljenom mladiću i Moreli u kojoj duh majke zaposeda novorođenu ćerku.
Koliko je Po bio zaintrigiran mentalnim bolestima koje su u ono vreme bile pune tajanstvenih i mističnih detalja dokaz su mnoge priče koje se njima bave. Osim katalepsije i monomanije (opsednutosti određenim pojmovima), kao u pričama Izdajničko srce gde je narator preokupiran savršenim zločinom ili Bereniki, najnasilnijom jer je pripovedač opsednut zubima voljene devojke, pojavljuju se često i momenti anksioznosti i prenadraženih i uzburkanih čula gde se i čitaoci uvlače u tonove poput otkucaja srca u Izdajničkom srcu ili zamaha smrtonosnog sečiva u Bunaru i klatnu ili osećaja gladi i žeđi osuđenika na smrt i vrelih zidova u istoimenoj priči. Posebno treba spomenuti najmračniju priču Crni mačak, koja prikazuje sve stravične posledice alkoholizma od perverznih ideja, besa, sujeverja do napada nasilja i oduzimanja nevinih života.

Ilustracija za priču Crni mačak Bajama Šoa (izvor: wikipedia.org)

Međutim, Po se na tome nije zadržavao. U jednoj od najmučnijih priča Činjenice o slučaju gospodina Valdemara pokušao je da kroz lik lekara produži život umirućem pacijentu od tuberkuloze hipnagogijom, stanjem istovremenog sna i budnosti. Smatralo se da je ona napisana u vreme kada je Poova supruga Virdžinija već uveliko bila bolesna od ove opake bolesti i on je bar na taj način pokušavao da je sačuva još malo kraj sebe, iako je bilo jasno da je čovekova želja da pobegne od smrti uzaludna.
Svestranost Edgara Alana Poa možda se najbolje vidi po tome što se on smatra začetnikom detektivskog žanra stvorivši lik detektiva-amatera Ogista Dipena koji rasvetljava nerešene zločine majke i ćerke L’Espanej i mlade prodavačice parfema pronađene u Seni u pričama Ubistva u Ulici Morg i Slučaj Mari Rože. Koristeći sopstvenu metodu racionalizacije ovaj mladi Parižanin usmerava svoju pažnju na detalje i informisanje čitanjem o zločinu u novinama i unapređivanjem širine znanja, u ovom slučaju iz iščitavanja knjiga iz zoologije.

Ilustracija za priču Činjenice o slučaju gospodina Valdemara (izvor: wikipedia.org)

Pa ipak, prva asocijacija na ovog neobičnog pisca svakako je poema Gavran sa svojom večno ponavljajućom rečenicom „Nikad više“ (Nevermore). U dugoj pesmi koja govori o opsesiji za izgubljenom ljubavlju u jednoj turobnoj decembarskoj noć u kojoj narator sedi kraj vatre i pokušava da zaboravi preminulu Leonoru ali i da od iznenadnog posetioca – gavrana – potraži bilo kakvu nadu u ostvarenje svoje zamisli, skriva se ništa drugo do sukob između želje za zaboravom voljene devojke i sećanjem. Dok su gavranove reči tek eho naratorove podsvesti, on doživljava burnu gradaciju osećanja – od slabosti i umora, potom tuge i straha do besa i ludila – kada izranja najmračniji trenutak pesme: za njega nema utehe ni spasenja jer se prava tama nalazi u čoveku a ne van njega.
Ni Edgar Alan Po nije mirno otišao sa ovog sveta. Pronađen je jednog dana kako u stanju čudne zbunjenosti luta ulicama. Nakon što su ga prolaznici odveli u bolnicu, nakon četiri dana je u njoj umro u svojoj 40. godini a da niko nije umeo da objasni uzrok. Tako je do današnjih dana njegova smrt ostala obavijena kontroverzom i nagađanjem da li je nastala kao posledica alkoholizma, droga, tuberkuloze ili pokušaja samoubistva. Kako bilo, pridružio se svojoj voljenoj supruzi posle samo dve godine života bez nje, a svetu ostavio večno delo u kome svi mrakovi i kobi vrebaju podjednakim strahom i tamom i dan-danas kao i pre dva veka.

Grob Edgara Alana Poa u Baltimoru (izvor: wikipedia.org)

0

Hvatači zmija kao izazivači večnosti

Na prvi pogled nije lako napisati jedan porodični roman čiji raspon vremena zadire u čak tri veka i prikazuje pet generacija svoje razgranate loze. Međutim kada se piše srcem a redove razotkrivenog književnog talenta diktira duša, onda se može i uspeva sve – da se davno ispričane priče spoje sa istorijom a uspomene oboje dubokim poniranjem u misli i osećanja i izađu prožete umetnošću kojom se poklanja najlepši dar svojim precima i potomcima. Baš u tome je uspeo Sima Radulović sa svojim romanom prvencem Hvatači zmija i otvorio ona vrata do kojih mnogi pisci ne uspeju da dođu – da stvori delo koje će ostaviti trag i otvori se ka nekim novim još neispisanim literarnim otkrićima.
Radnja romana započinje na bolničkom krevetu koronarne jedinice Kliničkog centra u Beogradu. Pedesetčetvorogodišnji Sima Radulović primljen je kao pacijent sa teškim infarktom, ali ono što jedino on zna je da mu srce nije zastalo zbog manjka krvi već zbog ujeda poskoka koji je još iz crnogorskog kamena krenuo putem njegovih predaka da ga opomene da viševekovno  nadmetanje između zmija i Radulovića još traje i da nikada neće ni prestati. U magnovenjima bolničkih noći i tanke linije života i smrti razvija se priča koja se vraća u 19. vek i od koje sve i počinje nadmetanjem večitih izazivača – opasnih hladnih smukova i poskoka i familije vrele južnjačke krvi.

U ovom  delu jednostavnog izraza i ispreturane građe sve odiše emocijom, posebno detalj da autor i o sebi piše u trećem licu, uspevajući da stvori ravnotežu svog objektivno hladnog prikaza, a opet se sa dovoljno osećanja učini čovekom od krvi i mesa, koji pati i strada, nada se i voli, ponajviše život i bespoštednu borbu koju on sa sobom nosi. U beskrajno dugim noćima razmišljanja, preispitivanja i sumiranja on gradi sveobuhvatnu sagu sopstvene porodice čijim je članovima zajednička tačka upravo on koji stvara najodsudniji presek spajajući pretke i nove buduće naraštaje u svojim mislima i snovima.
Prateći prvog zapamćenog člana iz porodičnog stabla Radulovića pa do trenutno poslednjeg, ispričane su sudbine prožete istorijskim i društvenim zbivanjima, ali idući u korak sa umetničkim izrazima svojih vremena. Tako je Dušan odistinski romantičarski junak u kome se budi i diše borba za nacionalni identitet, neustrašiv u svojim naoko naglim potezima a zapravo gorštački silovit i hrabar poput svojih komanskih predaka. Lik prvog Sime Radulovića, koji je nosilac najznačajnijih razjašnjenja u vezi sa hvatačima zmija, rađen je na realistički način u jasnim bojama opisa najtežih dana srpskog naroda tokom povlačenja preko Albanije i poslednjeg predstavnika onog patrijarhalnog tereta koji mu je preneo otac, da radi i zaradi, stvori i održi, izrastajući u najautentičnijeg hvatača. Iza njega se kao spona previranja između starog i novog pojavljuje lik Dragane, jedine žene među Radulovićima hvatačima, odvažne i svoje u svim  segmentima života. Nakon nje kreću nove modernističke generacije intelektualaca, počevši od Đorđa pa preko drugog Sime i pobočnih grana u kojima odrasta tip modernog čoveka koji promišlja o svojoj suštini, sam sebi postavlja vrednosti, oseća sopstvenu autentičnost i suočava se sa sizifovskom apsurdnošću života, dok se odjeci one stare čvrstine zadržavaju još jedino u kultu sinova i povremenim fazama nasleđene kuraži. Idući od generacije do generacije iskonsko gorštačko i patrijarhalno polako biva razblaženo i sve više neotporno tupeći oštricu obesnog i nepredvidivog, ranjivo se otvarajući prema viševekovnom izazivaču u obliku zmije, dopuštajući mu da preuzme vođstvo i zada neke od najtežih poraza.

Simbolika zmije je nešto što je najinteresantnije u ovom romanu. Ona navodi na razmišljanje i tumačenje suštine ne samo dela nego i celokupnog življenja. Počevši od prve dvojice Radulovića koji su poštovali pravila hvatanja i čak i u najtežim časovima života osećali potrebu za hladnoćom zmije oko svog zglavka, jasno je da su oni u njima videli ne samo protivnike nego i bića sa kojima su tesno povezani jer je zmijska hladnoća kontrolisala njihov razum i blažila im uzavrelu krv. Sa druge strane, sa velikom migracijom zmija iz Komana nove generacije su ih dočekale nespremne, neoprezne, čak i nezainteresovane i spremne da odustanu od borbe, ne shvatajući da odustajanje uopšte i nije moguće jer osim što su šištavi smukovi i otrovni poskoci nosioci zla i smrti, ujedno su i osnova večitog obnavljanja i karte za besmrtnost za sve one koji su dovoljno jaki i hrabri da im se suprotstave. Na taj način se razotkriva metafora samog života i sudbine koji bilo da su izazvani ili ne, sami biraju trenutak kada će doneti ono što svakome sleduje, a njihovi hvatači su ništa drugo do večiti borci spremni da se uhvate ukoštac sa nedaćama i strahovima.
Kad završite čitanje ovog romana možete ga doživeti kao poziv na odvažnost nasleđen od predaka, neodustajanje od života ni kad je najteže, na dostizanje pobede u neizvesnim borbama sudbine ili produžavanje potomstva kao jedine sigurnosti nastavka življenja. Međutim, najveća istina krije se u metafori poslednje scene kiše meteora koja se kao jato kosmičkih zmija i svetla u svim pravcima nadmeće sa senima Radulovića na nebu. U njoj je zapisana sva suština postojanja i prirode koja se stalno ciklično ponavlja stvarajući novi život u beskonačnom obnavljanju, ali i besmrtnosti koja se u ovom slučaju ovaplotila kroz Simu Radulovića pisca kao najvećeg hvatača jer je svojim romanom obezbedio večnost svim svojim precima i potomcima.

Fotografije sa promocije romana “Hvatači zmija” Sime Radulovića, održane 12. oktobra 2022. su napravljene od strane Niškog kulturnog centra.

0

U lavirintima robovanja duše i želje za slobodom

Kada je Tahar Ben Želun, marokanski pisac, pesnik i esejista, ali i doktor psihijatrije, 1985. napisao svoj nesvakidašnji roman Dete od peska, nije ni slutio da će mu doneti svetsku slavu. Za njim je usledio i nastavak Sveta noć, koji razjašnjava svaku nedoumicu iz prvog dela, kao i još nekoliko drugih romana, a koliko mu na tom putu dobro ide, pokazatelj je što je ušao u uži izbor Nobelove nagrade za književnost.
Roman Dete od peska zbiva se pedesetih godina prošlog veka, gde na jednom trgu u marokanskom gradu Marakešu nepoznati čovek sa izgledom kuranskih proroka, okupljenima pripoveda o neobičnoj sudbini Hadži Ahmeda Sulejmana,bogatog zanatlije koji je imao sve, samo ne i muškog potomka. Kada je posle sedme kćeri otkrio da mu je žena ponovo u blagoslovenom stanju i suočio se sa mogućnošću da mu braća uzmu sve stečeno imanje i bogatstvo, odlučio je da novorođenče bude muško, bez obzira na sve. Jedna po jedna prepreka naizgled zadovoljnog oca uprkos rođenju još jedne devojčice bivaju sklanjane, od potplaćene babice i berberina koji obrezuje očev prst jer nema šta drugo, do odvođenja „sina“ Muhameda Ahmeda u amam i podizanja kao naslednika koji uživa sve privilegije jačeg pola. Međutim, nakon očeve smrti mladić u ženskom telu naći će se na raskrsnici otkrivene seksualnosti u sve zaobljenijem ženskom telu koje kao opčinjen posmatra u ogledalu i podvojenog identiteta u kome priroda traži svoje i izbija poput vode i kroz najmanju pukotinu. Sa druge strane ga vuče ukorenjeno vaspitanje i želja da zadrži privilegije vodeći ka opasnoj stranputici ženidbe sve do bezdana u koji će biti povučene i druge, nevine duše.

Tahar Ben Želun (izvor: danas.rs)

Ono što odmah na prvi pogled odvaja ovaj roman od drugih dela je jedinstvena struktura poput velikog lavirinta izmešane pisane i usmene reči koja podseća na arapske legende. U njemu je pripovedač koji priča na trgu sa dnevnikom kao potkrepljenim dokazom tek jedan u nizu, čak će se i pojavljivati iz više puta kao glasnik sa onoga sveta, stvarajući jedinstveni prsten koji kao mali okov steže onoga koji je uronio u Muhamedovu sudbinu da ga nikada ne napusti i zauvek progoni. Između toga umetnuće se više njih – Salem koji će ispričati najsuroviji nastavak sudbine nesrećne devojke, Amar najtužniji a Fatuma, jedina obrazovana žena u romanu koja je videla svet, može navesti na ideju da je baš ona Zahra iz Muhamedovog uma koja iz prve ruke priča sopstvenu priču. Utisku zamršenosti doprinosi i slepi bibliotekar, koji takođe luta za izgubljenim tragovima, čija je priča potkrepljivana Borhesovim proznim i poetskim delima. Svaki od ovih detalja nudi putokaz kroz neuhvatljivu suštinu, kroz razgranate puteve koji neretko vode ka stranputicama, kroz šumu glasova, perspektiva i utisaka, među pripovedače koji umiru i vaskrsavaju, nestaju, izmišljaju, protivreče a sve ne bi li dokučili gde je potpuno izgubljeni glavni lik.
Drugu važnu karakteristiku čini zagonetka oko Muhamedove sudbine. Kada se ispisane stranice dnevnika završe i nastupe prazne, otvoriće se mnoga pitanja – pitanja pola i istine, društva i istorije, tela i duše – ko je Muhamed, da li je zaista postojao, da li je stvarno bio žena ispod muškog odela, ko je tajanstveni stranac sa kojim je razmenjivao intimna pisma, da li je zaista izašao iz tamnice svojih odaja ili je završio život u patnji pored poludele majke i ostarele služavke koja je jedina smela da ga dvori?
Nakon smrti oca i zlosrećne supruge, Muhamed se sve čvršće okreće ženi u sebi dopuštajući da Zahra prevlada, omogućavajući nam uvid u duboko poniranje u podvojeni um i telo. Ono kao rezultat dobija želju za slobodom, pa makar to bilo i stupanje u cirkusku družinu u kojoj kao neobični plesači nastupaju transrodne osobe. Ali da li će otkrivanjem svoje ženstvenosti Zahra konačno biti srećna ili joj teške uspomene neće dati mira i poput okova je vraćati toj večitoj raspolućenosti gde do kraja ne može da bude ni muškarac ni žena, pitanje je koje će otkrivati sam čitalac i uporedo sa tim odgovarati na pitanja koliko bi svako od nas bio spreman da bude odvojen od svog tela i koliko je surovo na silu terati žensku osobu da bude muško i obrnuto.
Dete od peska je pravi postmodernistički roman koji kao jasnu temu ima borbu za ljudska prava. On daje radikalnu kritiku društva, zaostalih arapskih običaja i islamskog prava. On na najbolji način prikazuje podređeni položaj žene kojoj je naneta nepravda po samom rođenju i to ne samo kroz Zahru, već i kroz svaku ženu koja je u njenoj blizini, poput prokletstva koje širi. Zato je i njena majka godinama mučena i „lečena“ travama zbog kojih je izgubila zdravlje jer ne rađa muško dete, izjedana strašnom tajnom koju drži u sopstvenoj kući a Fatima, zlosrećna Muhamedova „supruga“, odabrana hroma epileptična rođaka samo zato jer ju je lako ućutkati da se brak ne konzumira. Upravo iz tog razloga bi se delo moglo doživeti kao parabola o zatucanom društvu i kulturi koja ne dozvoljava mogućnost razvoja naroda, rodnoj neravnopravnosti i sudaru starog, pokornog i novog, radoznalog i samosvesnog, ali i delo univerzalnog karaktera jer ne bi iznenadilo da se i danas sprovode primitivni običaji koji nanose samo patnju.
Ova duboko neobična knjiga nudi neslućene odgonetke ali samo ako se čita pažljivo. Kada se zagrebe ispod površine, u svojoj višeslojnosti skriva daleko više od okosnice priče o nesrećnoj marokanskoj devojčici odgajanoj kao muško. Ona nudi toliko različitih viđenja istine i završetka Zahrine sudbine koliko ima čitalaca koji će joj pokloniti poverenje. Tada će svako od nas, poput pripovedača iz romana, pokrenuti svoje najdublje porive i dati kraj onakav kakav najviše odgovara nama samima i na taj način bar malo spasiti dušu junakinje izgubljene u lavirintima robovanja telu i čežnje za bekstvom u slobodu.

Ova priča je pustinja. Treba da hodamo bosi po vrelom pesku, da hodamo i ćutimo, verujemo u oazu koja se ocrtava na horizontu i koja se neprestano podiže u nebo, da hodamo i ne okrećemo se kako nam se ne bi zavrtelo u glavi.“

Izvor: pixabay.com

0

Idealista u koži stepskog vuka

U današnje vreme neizvesnosti, teskobnih vesti i okrnjenih očekivanja umetnost dolazi kao način vidanja sopstvenih skrivenih rana. Stvaraocima ona može pomoći poput isceljujućeg ventila zahvaljujući kome se oslobađaju nataloženih toksičnih emocija, a publici da spozna kako ni u jednom danu ovog nesavršenog sveta nije sama pa poput neke neobične grupne psihoterapije otkriva da se svaka emocija zapretana duboko na dnu duše skriva i kod drugih ljudi, manje ili više sličnih i spremnih da je priznaju i razreše. Baš takav osećaj pruža čitanje poetsko-prozne zbirke Marka Antića Đavo i druge naše životne priče koje pokreću ono duboko u svakom čitaocu koji, čitajući ih, bistri slike iz vlastitog ogledala koje postepeno iscrtava i ono iza njega, počevši od najbližeg okruženja, pa potom društva, sve do celog sveta i čovečanstva.
U ovoj zbirci kratkih priča i pesama smestio se ceo dosadašnji život autora, već osvedočenog pisca, koji na ovim stranicama na postavu izvrće ne samo svoje najtananije osećaje i uspomene iz detinjstva i mladosti, već sa čitaocima deli i neobične sudbine običnih ljudi okrznute zbivanjima iz sveta kojem pripadaju uporno tražeći izlaz iz začaranog kruga beznađa i samoće ali i samog njegovog smisla u besmislu življenja. Ovi ispisani redovi, izmešani žanrovski, hronološki i emocionalno nisu ništa drugo do život sam, u svoj svojoj esenciji, koliko gorčini, toliko i veličanstvenoj lepoti i snazi.
Smeštajući misli o sebi i drugima u svega nekoliko odeljaka, a opet dostižući dubinu iskaza i izraza, autor je nesumnjivo pokazao da ima talenat za jezgrovito, gromko i snažno pogađanje u centar, kako poente sopstvenih tema, tako i duše čitalaca. Dok se smenjuju jedna za drugom, malo poezija, malo proza, shvatićete da vam okupiraju pažnju, bude emocije, teraju na razmišljanje i nikako ne ostavljaju ravnodušnim. A kako i ne bi kada smo svi mi pomalo lirski subjekat svake pesme i svakodnevni nemi posmatrač svake priče.
U kratkoj formi narativne proze, jednostavne radnje koja počinje bez uvoda ubacujući nas u same brzake sudbina i zbivanja, nalaze se neke od najlepše i najtužnije prikazanih ljudskih usuda, u kojoj svaki lik teži za potragom sopstvene nedohvatne sreće iako ga od kad zna za sebe svakodnevno sapliće na kamare sitnijih i krupnijih problema. Slične su teme i u pesmama koje okreću kurs ka spoznaji društvenih prilika koje, tesno spojene sa životima malih ljudi, poput kužnog đavolskog zadaha na njih ostavljaju dalekosežne posledice. Svaki od ovih karaktera tako izrasta u velike modernističke simbole izgubljenih pojedinaca u otuđenom svetu sa usamljenošću i strahom kao osnovnim stanjima svoje duše, samotnim bićima u milionskim gradovima čija stanja verno oslikavaju i duh vremena u kome žive.
Iz njih izviru one pesme i priče koje odišu spoznajom smisla života ne samo neshvaćenih i zaboravljenih, već i samih umetnika, koji podjednako dušom dele teskobe i izgubljene nade zahvaljujući tome što žele da ostanu svoji jer drugačije i ne mogu. To su svi oni „oštećeni“, koji nisu deo mase, spremni na razne sulude izazove i konflikte sa svetom poltrona i „nafrakanih pinkoida“, oni koji sumnjivo blagostanje trampe za ponosnu nemaštinu ovenčanu bogatstvom čiste savesti i duše. Oni koji su „zdravi kao smrt“ i jasno vide stvari jer ih je već rođenje obeležilo početkom smrti jednog društva i zemlje a donelo im samo nesnađenost, razočaranost, borbu protiv samoizdaje i lagano skliznuće ideala ka svetu zatvorenosti i bezglasnih krikova upomoć  svih stepskih vukova.
Međutim, najlepši redovi zbirke ispisani su ljubavlju. Oni odišu toplinom majskih dana, mirisom sreće i zrelih trešanja, zvucima savršenstva otkucaja dva srca, njihovog preklapanja, spajanja u sličnostima i nadomeštanja u različitostima. Oni nose svest o tome da te „ljubav čini najbogatijim čovekom na svetu, kada oko sebe imaš samo gole zidove, papir, olovku i halo-karticu“. Pa iako je takva, dragocena i retka, ostala izgubljena po peronima i pružnim pragovima, ona još negde postoji, bar u zamecima suncokretovog semena i čeka da opet dušu ogreje kada se okrene suncu kao jedinom receptu svoje krize i teskobe.
Upravo je ljubavni segment zbirke najlepša poruka koja ostavlja trag na čitaocima nakon čitanja. U svakodnevnoj borbi za opstanak između svetlosti i tame, ljubav je jedina staza bekstva od apsurda, očaja, ništavila i smrti – na njoj idealista skida kožu stepskog vuka i korača ka sopstvenoj sreći i harmoniji života.

izvor: instagram.com
0

Nasušne kapi života Valentine Novković

Na 21. mart, Svetski dan poezije, prirodno je posvetiti pažnju zbirci stihova koja zavređuje ne samo preporuku ljubiteljima pesništva već i isticanje izuzetne vrednosti stvaralaštva Valentine Novković, beogradske pesnikinje koja već godinama niže stihove raskošne lepote i dubine i koja je dokaz da savremena domaća pesnička scena ima kim da se podiči. Originalna u izrazu, ona je hrabra i u vratolomijama reči koje, kad nema prave da se iskaže ono najtananije u strunama duše, lako stvori novu ili pronađe neku staru, arhaičnu, pa sve zamiriše na duboka osećanja kroz priču koja se lako zakoreni u duši čitalaca, posebno ako je oizvori i ovremeni ljubav prema nekim nepokor-očima, tako primamljivim što su više nehvatice i nedostižnice, ili na srednjovekovne halje i stelje, ili izvore sa okrnjenim stovnama.
U drugoj po redu zbirci pesama Kap na suš nije upadljiv samo čaroban preplet reči, mada su mnogobrojni kontrasti, metafore i onomatopeje pune života sredstva među kojima se pesnikinja lako kreće. U njoj živi jedan neobičan paralelni svet koji ona stvara kao utočište od ovog stvarnog koji odjekuje otuđenošću, odsustvom vrednosti i nepromenjivo složenim odnosima među ljudima a posebno tananim među onima koji se vole. U njoj živi svet istina zgusnutih u grlu koje nosi „na trepavicama novu okristaljenu tugu žene ćutanjem natovarene“ i u kome je stvaranje stihova olakšanje pa su „pesme potomci nabubrelih prstiju“. U njoj živi svet koji niko od nas neće razumeti ako zbirku čita „s nogu“, dok čeka u redu da plati račune, već samo ako zastane, umiri um i pusti sopstvena čula i dušu da oslušnu, prepoznaju i razumeju onaj koji Valentina Novković nagoveštava i stvara svojim čulima proničući u smisao života i ljubavi. Tek tada ćemo na svaku melodiju slobodnog stiha, zaogrnutog potpuno jednakom muzikalnošću kao da poštuje sva pravila nekadašnje konvencionalne poezije, odgovoriti muzikom svoje duše i spoznati sebe u ovim redovima.
Kompozicija zbirke je prstenasta, zatvorena poput karika koje čine ogrlicu nesvakidašnje lepote. Njen početak čini uvodna pesma Sklad, koja upravo i poziva čitaoce da povrate ravnotežu poljuljanog sveta kome je neophodna ta životna kap nepresušnog izvora ljubavi i razumevanja ne bi li se izbegao zlokobni suš duše i tela. U njoj ona piše perom bez držalje, suvim dok su dućani puni mastila dok je gone procvati iza zamrznutih okana. Između početne i završne pesme Povratnice nalazi se pet lirskih krugova pesama, koje na svom početku nose najlepše odlomke stihova iz svojih celina koji tako sami imaju drugačije značenje nego kada su uklopljeni u samu pesmu, čineći da se opšte izdigne nad pojedinačnim ali da se opet u njega i vrati.
Lirski krugovi čine Iznedrice, koje nose najveću skamenjenost srca u bolu. Potom slede Prećutnice u kojima se lik majke pojavljuje kao konstanta života i koji nosi najlepše i najživotnije pesničke slike ali i najdublje poruke. Budući da je cela zbirka posvećena Majci (sa velikim M), mirisi i boje detinjstva i idiličnost porodičnog doma slikovito ocrtavaju lik majke-pogurnice i praštalice, čija vlažna zenica beskrajno puno puta ispraća tračak obesnih potpetica svojih ćerki gladnih života. Za njom su Ponornice sa skrivenim mislima i bolima iz najdubljih kutaka duše. U njoj kao središnjoj pesničkoj celini lirski subjekat pada i dodiruje samo dno teskobe posle koga može samo da ide ka površini jer i pored toga što je duboko pod zemljom, svaka ponornica žubori životnom snagom koja teži da pronađe put i izlaz ka sunčevoj svetlosti. Zato za njom slede Osudnice koje još nose nespokoj i na kraju Snovidice gde se pomalja nada da život ipak može biti ovenčan spokojem i srećom.
Zbirka Kap na suš tako izrasta u jedno svedočanstvo pesnikinjinog iskustva zaranjanja u sopstveno biće. Spoznajući suštinu života, ona nas poziva da je i sami prepoznamo kroz protivrečnosti i ambivalencije koje čine njegovu srž: radost/žalost, vedrina/seta, pad/uzdizanje, med-žaoka i bol-slasti, donoseći životni kredo svake žene sudbinski predodređene na trozvučje: Uzdah, Smeh i Krik. Na taj način ona ne ocrtava samo ukorenjeno patrijarhalno vaspitanje koje se skriva u najpotisnutijem damaru svake od nas gde se iznose „jela suzom začinjena i ćutanjem podgrejana“ nego i svu veličinu duše koja oplemenjenija izlazi iz vrele suši kojoj je životna kap još dragocenija pa se raskrili „ni po čemu posebna, sa melemom u kljunu slomljenom“. Tako tragajući za suprotnostima one „čaše meda koju čaša žuči zagrči“, pesnikinja stiže do same suštine – tačke sjedinjenja početka i kraja, do samog iskona kojim je započet večni ciklus života neprekinutog trajanja.

0

Maglovite noći Avešota

Otkada je 2009. Donato Karizi napisao svog Šaptača, moglo bi se reći da je pomerio granice pisanja triler romana. Sve ono što čini definiciju ovog književnog žanra – napetost, neizvesnost, obrti i uzbuđenje – kod njega je pojačano za još jedan stepen, tek da čitaoce ne samo drži na ivici kulminacije nego ih suočava sa čestim vrhuncima radnje i stalnim iščekivanjem šta će se sve dogoditi na sledećoj stranici. Dokaz za to je i roman Noć mi te uzima, u kome se najbolje vidi da se zaista može dogoditi baš svašta.

Donato Karizi (izvor: wikipedia.org)

U maloj alpskoj varošici Avešot jedne februarske noći u automobilu sletelom u kanal pored puta pronađen je dezorijentisan kriminalistički inspektor Fogel sa krvlju na odelu koja nije njegova. To i ne bi bilo toliko čudno da nije bio upleten u slučaj kontroverznog nestanka tinejdžerke Ane Lu Kastner koji je upravo u tom selu rešavao pre dva meseca. Na licu mesta su i sve važne ličnosti koje su radile na zločinu, nestrpljivo iščekujući rasplet oko koga im jedino može pomoći lokalni psihijatar Flores. Sa njegovim poniranjem u Fogelov um više ništa neće biti isto.
Uvodeći čitaoce u kulminaciju radnje, pretumbavši kraj na početak i obratno, Karizi nas odmah stavlja u poziciju da, zaintrigirani, budemo lako usisani u zlokobni noćni dah izmaštanog alpskog sela. Zanimljiva fabula o nestaloj tinejdžerki kojoj se gubi svaki trag ne pokreće samo policiju, lokalno stanovništvo, novinare i pravosudne organe, već i nas koji čitamo. Dodajući postepeno pozadinu života Ane Lu, zaogrnute fanatičnom porodicom okrenutoj bratstvu koje funkcioniše po principu nekakve polupriznate sekte, a potom skrećući fokus na Lorisa Martinija, profesora književnosti avešotske gimnazije čije čudno ponašanje postaje sve sumnjivije, misterija sve više dobija na zanimljivosti. I tako, stranica po stranica, iz izuzetno zamršene enigme polako se nazire rasplet iako se često sapliće o lažne tragove i skrivene informacije, zahvaljujući kojima smo i mi čitaoci namerno obmanuti i navedeni na što duže promišljanje ko bi mogao da bude krivac i kako se zločin uopšte dogodio.
Ono što je takođe tipično za savremene pisce triler romana, pa i Karizija, jesu životni likovi. Inspektor Fogel je čovek od krvi i mesa i on ne treba da se svidi čitaocima već samo da ih zaintrigira. Njegov fetiš su firmirana odela koja strastveno uklapa sa skupim cipelama, košuljama i kravatama čak i kada ga istraga vodi ka tome da zagazi u plićak planinske reke. Sa druge strane njegova negativna strana pretegne svaki put kada odluči da iz ćorsokaka u rasvetljavanju zločina izađe (zlo)upotrebom medija. Tako će često činiti greške, neće razmišljati dovoljno, previše će se oslanjati na intuiciju i neretko misliti samo na sebe nauštrb drugih, kojima je spreman čak i da uništi život.
Gradeći radnju koja se sa uvođenjem likova sve više razgranava u različitim pravcima, pisac je neosetno prikazao društvenu sliku jednog malog grada na granici. Načeo je u njoj nejednakost među klasama nastalu nakon prodaje zemlje kompaniji koja vrši iskopavanje fluorita, sa tim povezano skrnavljenje alpske prirode i životne sredine, fanatizam bratstva koje štiti svoje odane pripadnike i odbacuje neposlušne, probleme u odrastanju tinejdžera i pošast koju za sobom nosi uticaj medija na živote žrtava i osumnjičenih. Secirajući tako atmosferu jedne učmale sredine, kakvih ima bezbroj na svetu, Karizi je neprimetno provukao tezu da su zlo i gramzivost dve strane istog novčića, okidač za neslogu, podeljenost, različitost pa čak i zločin.
Poslednja stranica knjige naučiće nas da krivac može biti svako ko u sebi nosi pokretačko zrno zla lako premetnuto u gromadu koja izaziva lavinu bezumlja. Isto tako i da je zločin opasna rabota, koji ma koliko delovao kao savršen i do detalja osmišljen, uvek ostavlja procep u umu ubice kojim želi da se pohvali svetu i od njega dobije „zasluge za obavljen posao“, pa samim tim teži kazni, koja ga obično i sustigne. Tek jedna od njih ostala je u gluvim uličicama Avešota, sakrivena među listovima knjige da čeka nekog novog ko će ih otvoriti i pokrenuti zlokobni dah maglovite predbožićne noći.

izvor: pixabay.com
0

Frankenštajn – Pandorina kutija romantičarskog junaka

Prvu pomisao na Frankenštajna većina ljudi povezuje sa čudovišnim bićem nastalim iz pera engleske književnice Meri Šeli. Međutim, iako ga je lik neobičnog bića nadvladalo po slavi, ono je zapravo ime zlosrećnog naučnika Viktora Frankenštajna, ujedno i jednog od najuspelije izgrađenih junaka književne epohe romantizma.
Roman predstavlja skup pisama koje Robert Volton, istraživač Severnog pola, šalje svojoj sestri Margaret Savil u Englesku. Pripovedajući joj o sopstvenim teškoćama na krajnjem severu Rusije doživeće dve neobične situacije – u daljini će videti biće džinovskih razmera kako preko ledenih ploča juri na saonicama koje vuku psi i pronaći promrzlog čoveka na rubu smrti kome je jedini životni zadatak da upravo to biće stigne i liši života. Tako počinje ispovest Viktora Frankenštajna, naučnika i modernog Prometeja, koji je, poput svih antičkih junaka, željnih da što bliže priđu zabranjenim visinama bogova, nosilac tragične krivice koja za sobom nosi kaznu, razaranje, agoniju i ništavilo života.

Meri Šeli (izvor: wikipedia.org)

I u predgovoru romana, koji je napisala književnica lično, dato je mnogo nagoveštaja i jasnih smernica kako će se razvijati storija romantičarskog junaka. Ne samo zbog okruženja, supruga Persija Biš Šelija i prijatelja Bajrona, najčuvenijih imena engleskog romantizma, već i zbog ideje da se stvori delo puno mašte, mistike, intuicije, silovitih i prekomernih emocija, protivrečnih likova koji podjednako teže ljudima koliko i usamljenosti i bežanja od života koliko i vapaju za njegovim najdubljim osećajem. I upravo na taj način, u nadmetanju pisanja strašne priče u noćima bez snova, tom omiljenom romantičarskom ambijentu, nastalo je delo na temeljima gotskog romana, puno tame, jeze i užasa, a zapravo knjiga koja će na velika vrata doneti novi žanr horor književnosti.
Prstenastom strukturom priče u priči, gde se jedan po jedan krug sužavaju da bi se potom vratili na početni nivo, ispričane su storije o nekoliko sudbina – dva naučnika, Voltona i Frankenštajna, željnih razotkrivanja i osvajanja prirode, zlosrećnog čudovišta od prvog treptaja mutnih očiju do dirljivog razvitka u čoveka modernih elokventnih stavova, prefinjenih osećanja ali i neobuzdane mržnje i zla koji se svom silinom obrušavaju na svet, porodice De Lase, koja je hrabrost i želju za pravdom doživela kažnjena i Safije, jedinog ženskog lika koji odvažno uzima sudbinu u svoje ruke, feministkinje u povoju koja se u životu izborila za ono najbolje. Iako u fragmentima pisama, radnja teče sasvim prirodno, a nedovršenost i otvorenost samog kraja takođe su odlike romantizma, koje i svet oko sebe i čoveka predstavljaju kao biće koje se stalno ostvaruje i negira, ali nikada dovršava.
Viktor Frankenštajn izrasta u pravog romantičarskog junaka koji od najranijeg detinjstva pokazuje želju za istraživanjem sveta i ljudske suštine koja se, nakon što spozna svoje mogućnosti, ne zadovoljava nemim sakupljanjem i otkrivanjem činjenica već se u strasti za znanjem i stvaranjem novog života upliće u grozničavu opsesiju koja će zauvek promeniti ne samo njegovu nego i sudbine svih onih koji ga okružuju. Međutim, on je i lik sa manama koje se ne pojavljuju samo u ubeđenju u ličnu superiornost ili samoživoj okrenutosti prema sopstvenim potrebama koje stavlja ispred voljene Elizabete ili najdražeg prijatelja Klervala. Njegove mane se najviše manifestuju nakon velikog dostignuća, stvaranja bića koje odbacuje i otvara Pandorinu kutiju posle koje nema nazad. Zadovoljavanjem gnušanja i obezličavanja, jer mu ne daje ime, poništava mu postojanje ne shvatajući da je svaki zločin opakog bića zapravo lično njegov, a da mu nijednog trenutka ne padne na pamet da mu, dok to još može, oduzme život i tako spasi nevine žrtve.
Prateći sudbinu čudovišta najbolje je prikazana ideja idiličnog harmoničnog života u prirodi koja se oslikava kroz porodicu De Lase, ideja koja i od najgoreg izvlači najbolje, pa tako od nakaznog bića stvara osećajnog čoveka koji svoje misli gradi na najpoznatijim delima romantičarske epohe, dok, sa druge strane, surovost rasplamsava gnev i jarost koje tutnje gromovitim odjecima. I, sviđalo se to Viktoru Frankenštajnu ili ne, ono tako postaje njegov odistinski potomak , još jedno izuzetno biće strasne prirode koje izgara u ljubavi i mržnji, kod koga se u dubinama duše spajaju anđeoski mir i paklena vatrena stihija i koje od progonitelja lako postaje progonjeni i obratno.
Stvarajući karakter naučnika koji smrt premeće u život, svesnog da je i dodirivanje opasnog samo po sebi opasno, Meri Šeli je stvorila lik modernog Prometeja spremnog da pokorava prirodu i pomera granice nepoznatog. Stvorivši karakter čudovišta simbolično je pokazala kako se čovek snalazi sa prometejskom vatrom – snažnom ali protivrečnom nagradom, onom koja daje život, ali ga i uzima. U delu napisanom pre skoro dva veka nalazi se skrivena istina da se čovek ni danas nije mnogo pomakao od početne tačke jer i dalje može da bude opako kažnjen kada se mnogo zaigra sa prirodom verujući da je njen gospodar.

Naslovnica romana Frankenštajn Meri Šeli iz 1831. godine (izvor: wikipedia.org)