6

Pet razloga zbog kojih treba da slavite rođendan i posle tridesete

rodjus pocetna

izvor: pixabay.com

Prošle nedelje proslavila sam još jedan rođendan i dobila mnogo lepih čestitki i poklona. Ali, kao i svake godine unazad, bilo je i onih koji su se čudili, dizali obrve i iznenađivali se ko još slavi kad pređe tridesetu i dokle ja mislim tako da teram. Što duže, verujte mi.

Zato sam odlučila da vam kažem zašto ja slavim i dam vam pet saveta zbog čega bi trebalo da i vi slavite rođendan i kad više niste dete sa tortom u obliku Diznijevih likova i velikim šarenim balonima (što, naravno, ne znači da ne bi trebalo da ih nabavite).

 

  1. Slavim da bih okupila ljude koje volim

U današnje vreme, kada svi negde žurimo za svojim obavezama, mnogo mi nedostaju ona druženja kada smo se kao dečurlija okupljali i bez mnogo briga provodili vreme onako kako smo hteli. Zato su mi danas ti susreti još dragoceniji.

Ali nije samo to važno. Važno je i ono koga sve okupljaš oko sebe.

Elem, nekada su moji rođendani bili pravi spektakli, maltene komadi sa igranjem i pevanjem. Svaki od njih je bio mesec dana unapred pažljivo pripreman, sa planovima koja  će se jela spremati, koje će se torte praviti, šta ću obući. Umela sam da zarazim i svoje drugarice, koje su od toga imale tremu kao da se bliži matursko veče.

Pazilo se i kako će ko da bude te večeri uslužen, i šta ko voli da jede, i da li posti. Pa čak i da li će doći u kontakt sa nekim s kim se ne trpi, pa sam i to umela da sredim, sve da bih bila uzorna domaćica. I srce bi mi uvek posle toga bilo puno, kao da još uvek imam pet godina i svi mi tapšu posle duvanja svećica.

Ali, ne lezi vraže, čarolija je počela brzo da se rasprskava. Gosti su vremenom postajali prezauzeti, u živote su im ulazile bolje i lepše polovine koje namćorasto nisu htele ili mogle da se uklope i sve je počelo da se komplikuje. Nisam više mogla da izađem na kraj sa međusobnim zajedljivostima, koškanjima i durenjima, koji su neretko bivali upereni i na mene, slavljenicu sa osmehom stjuardese.

Posle jednog nezaboravnog rođendana, na kome sam optužena da nije bilo šta da se jede, i pored tone raznovrsne hrane na stolu, ubacivanja provokacija, kidisanja i iživljavanja zbog nekih njihovih davnih razloga, probudila sam se sledeće jutro i zapitala se: “Pa dobro, Jelena, da li da li si ti uopšte normalna? Zar ne misliš da je sada bilo stvarno dosta?”

I bilo je. Presekla sam najoštrijim mačem koji sam mogla da iskujem u svojoj duši i odlučila da više nikada neću rasipati svoje vreme i ljubav na one koji to ne umeju da cene. Otada sam maksimalno suzila izbor ljudi koje okupljam na svojim rođendanima. Dolaze samo oni koje ja volim i koji vole mene – pa makar ih bilo toliko da se prebroje na prste jedne ruke. Ali zato je taj dan sada najlepši u godini.

rodjus hoce

izvor: pixabay.com

2. Slavim zato što mi se hoće

Nikada ne biste verovali koliko ljudi je pokušavalo da umanji značaj koji sam ja pridavala slavljenju svog rođendana. Kako su godine prolazile i menjali se priroiteti u životima ljudi koji su me okruživali, sve više su me gledali sa podignutim obrvama i vrteli glavom kao da sam u najmanju ruku za lečenje.

“Šta, zar ti još slaviš rođendan?”

Da, pa šta? Koliko je to važno nekome kome očito nije ni stalo šta ja mislim i osećam, a pritom nije ni pozvan na to isto slavlje, pa mu ni iz džepa ni u džep šta ja radim.

“Neću da dođem na tvoju proslavu jer ja više ne slavim svoj rođendan.”

Dobro, oslobodiću te pritiska da budeš u krugu normalnih ljudi, ako ti to već toliko mnogo smeta.

“Neću ti čestitati jer ne priznajem rođendane.”

Ne moraš, od baksuza mi čestitka i nije potrebna.

Pa ipak, na top listi glupih i zlobnih komentara bio je onaj da od svog rođendana pravim fetiš. Za retke neupućene, u pitanju je seksualno uzbuđenje pojmom ili situacijom koja nije seksualna. Eto budalaštine. Koliko god se neko trudio da ispadne pametan, samo je pokazao koliko je seksualno neupućen, a još više koliko me malo poznaje. Jer moj rođendan samo ispunjava moju dušu, a to neko ko me iskreno voli, može da zna i oseća.

Pitaćete me zašto se uopšte bavim ovim glupostima i trošim svoju energiju. Odgovoriću vam: jer ponekad nisam mogla da izbegnem ljude koji su drsko i nevaspitano natrčavali na mene, verovatno da bi bar tako skretali pažnju na sebe. Vremenom sam se navikla na te hejtere kojima je bilo mnogo važno da pokušaju da mi ogade ono što najviše volim. Odolela sam i nastavila da budem podjednako srećna i da slavim, eto zato što mi se tako hoće, a oni svoje probleme time nisu rešili.

 

3. Slavim iako nisam više dete i zato što ne moram da imam dete da bih napravila rođendansko slavlje

“Zašto slaviš rođendan tako matora kad je to samo za decu?”

Majke ti? I šta, ja sad ne treba uopšte više da slavim, a pošto dete nemam, treba da zamandalim vrata svoje kuće i živim kao zombi? Eto, kakva glupost.

Primetila sam da u mnogo slučajeva kad ljudi dobiju decu prestanu da slave svoje rođendane, kao da više ne postoje. Sa jednim drugom sam godinama imala isti dijalog:

“Srećan ti rođendan, druže moj!”

“Hvala ti, ali meni rođendan više nije važan otkad imam dete.”

Jedne godine odlučim da ga pitam:
”A što? Jesi ti umro te godine kad ti se rodilo dete?”
S druge strane tajac. I onda odgovor:

“Pa ne, ali znaš, otkad se rodilo dete, mene više niko i ne primećuje”

A to li je, druže moj. Zato ti poništavaš sebe jer si izgubio trku za pažnjom gde ti je rival sopstveno dete.

Mislim, sve je to u redu, razumem ja da je roditeljima dosta dečjih rođendana i stavki igraonice i u budžetu i u gustom godišnjem rasporedu, ali to ne znači da na sebe treba da zaborave. Ako ništa drugo, neka se podsete tog dana kada su se mnogi zbog njihovog prvog plača radovali.

“Ah, razumem te ja, draga, kad već nemaš dete, ti bi bar svoj rođendan da slaviš, je l’ da?”

Ma slavila bih ga i da ga imam, tuko. I nemoj samo da me sažaljevaš, molim te. Nije meni uopšte tako loše kao što ti misliš.

E zato hoću da mi se ori cela kuća jer slavim dan kad sam ugledala ovaj svet, ma koliko davno da je bio.

rodjus deca

izvor: pixabay.com

4. Slavim da bih dobila poklone

Iskrena sam, brate, nema šta. Neću da lažem, volim da dobijem poklon, pa i najmanju sitnicu, više nego išta. Pa ja se, bre, obradujem kad mi u predizbornoj kampanji na nekom štandu uture hemijsku olovku. Pa kod kuće acetonom očas posla obrišem omraženi logo. Al’ oduševim se od srca.

Oduvek sam se radovala rođendanskim darovima kao malo dete, od zlata i dragog kamenja do kičastih figurica iz radnje za 99 dinara i mirišljavih soli za kupanje zbog kojih sam naknadno ne jednom posećivala kožnu kliniku.

Cepam tako ukrasni papir i mašne i sve podrhtavam pitajući se šta li je unutra. I uvek bude pun pogodak, možda i zato što se i sama trudim oko onih koje volim i za svako njihovo slavlje potajno pratim šta im je najpotrebnije pa ih time i obradujem.

rodjus poklon

izvor: pixabay.com

5. Slavim zbog ljubavi

Ovo je zapravo i najvažniji razlog zbog kog slavim ja, a i vama isto savetujem. Zato i volim svoj rođendan. Pogotovo u poslednje vreme, kad sam kroz najgušću cediljku procedila ljude oko sebe pa su ostali oni pravi, odani i posebni. Oni koji umeju da ugreju dušu baš onako kako je meni potrebno i sa kojima mogu da budem ono što stvarno jesam.

A cediljka je radila punom parom svuda, i u realnom životu i na društvenim mrežama, i konačno ispunila svoj zadatak. Zato je moj poslednji rođendan konačno bio savršen, onakav kakav je oduvek i trebalo da bude – protkan željama ljudi dobrog i iskrenog srca.

Uz sebe sam tog dana okupila samo one koji zaslužuju da uz mene budu. I nije bitno ni kako ni gde se slavilo, konačno sam shvatila, već samo to da je oko mene bila čista, nepomućena ljubav.

 

I zato, ljudi, slavite svoje rođendane bez obzira na to koliko godina imate. Neka taj dan bude poseban i ispunjen srećom i ljubavlju. Neka bude pravi pokazatelj ko vam je iskren i odan i koga pored sebe treba da imate i u dobru i u zlu. I naravno da i ostalim danima treba da bude sreće i veselja, ali neka baš tada svega bude najviše jer, zaslužili ste.

P. S.  I za kraj mali nauk kako uzvratiti na pogana pitanja:

“Je li, a koliko ti ono beše puniš godina?”, podsmešljivo me pita.

“Prijatelju, ja za razliku od tebe ne brojim, ja živim…”

smokin-grandma2

izvor: spbforums.com

 

 

8

Čekanje

Artistic-Hearts-Background-Photos

Otvaraju se vrata i propuštaju vazduh oštar kao sečivo i parče sumornog sivog dana. U tamnom kaputu sa licem koje odaje hiljade misli koje ostaju negde napolju ulazi žena i za ruku vodi dete, devojčicu od desetak godina.

Majka žurnim korakom gazi po šarenim kvadratima pločica, a dete ih broji i sve više uvlači glavu u šalčić obmotan oko vrata dok tiho kašljuca. Sedaju na zelenu klupu čekaonice dok ih svi okolo posmatraju kao i svakog novog koji dođe.

Ćute. Samo dete šmrcne tiho, kao da prikriva. Gleda okolo razrogačenim očima, koje se uzalud trude da ne pokažu strah.

Majka se vrpolji. Uzima tašnu i pretura nešto po njoj. Dete kao da to još više uplaši.

„Majkice, šta to tražiš?“, pita puno zebnje.

„Ništa“, kratko će majka.

„Jel’ nećeš da izađeš napolje da zapališ cigaretu?“, drhtavim će glasom.

„Neću.“

To kao da ga smiruje. Ipak uzdiše tiho i bledunjavo lice okreće ka prozoru i sivom nebu koje viri kroz zamagljeni prozor čekaonice.

„Majkice, a jel’ neću ovaj put u bolnicu?“, pita širom otvorenih prestrašenih očiju.

„Nećeš.“

„A kako znaš?“

„Znam.“

„A kako sam onaj put morala da idem?“

„Onda ti je bilo loše.“

„A je l’ mi sada nije tako loše?“

„Nije.“

„A hoćeš da mi kupiš onu šarenu svesku u radnji prekoputa naše zgrade ako budem morala u bolnicu?“

„Dobro“, rasejano će majka.

Opet se smiruje ali ostaje zabrinuto. Gleda u šarene pločice i mrda usnama kao da ih prebrojava. Majka nervozno gleda na sat i ono se opet prene.

„Majkice, a jel’ stvarno misliš da neću u bolnicu?“

„Mislim.“

„Obećavaš?“

„Da.“

„Ali kako možeš da znaš?“

„Mogu i dosta više. Ćuti tu i čekaj“, nervozno će majka.

Dete se ućuti ali razrogačenim očima gleda u vrata na koja će ući i iza kojih, čini mu se, odlučivaće se sva njegova sudbina. Majka uzima tašnu i ustaje.

„Idem napolje da zapalim cigaretu.“

„Ali, majkice, obećala si“, drhtavim glasom će dete dok mu suze vise na trepavicama.

„Dolazim za pet minuta, neće nas još prozvati.“

„Ali uvek tako kažeš i prozovu nas, a ako uđem sama, sigurno će me poslati u bolnicu.“

„Brzo ću.“

„Ali, majkice, samo ti možeš da joj kažeš da me ne šalje tamo“, govori joj dok odlazi.

Majka žurno nestaje, a devojčica ostaje sama na zelenoj klupi i povlači se na njen kraj i u svoj šalčić u kome skriva zacrvenjen nos. Ovlaženim očima gleda u šarene kvadrate na podu i prebrojava ih.

Istog trenutka otvaraju se vrata ordinacije i sestra gleda pravo u nju. Proziva je da uđe. Drhtavim korakom ustaje i osvrće se netremice gledajući ka ulazu. Nema je. Mora sama da uđe.

Joj, majkice…

 

 

 

 

7

Bookchallenge 2017: Nedelja strašnih priča

18009501_10212998166614941_1304308825_n

Prošle nedelje kao da su samo neke jezive priče natrčavale na mene. Doduše, prva sam povukla crtu napisavši bajku za dete u sebi Senka kavkaske princeze,  koja nikako nije imala klasičan bajkovit kraj. Možda sam ja to sa godinama postala surovija, ali dete u meni svakako je dobilo nezaboravnu lekciju. Št se ne bi moglo reći za mog supruga, kome se, čitajući ovu moju poučnu priču, dete u njemu strašno istraumiralo. Da bih ga smirila, obećala sam mu jednu sa pravim bajkovitim krajem. Znači, još jedna bajka sledi.

Onda sam konačno pročitala celu priču u nastavcima „Vidova šuma“, jedne od mojih najomiljenijih blogerki koja sebe potpisuje kao Krvavi leptir. I kao da sam namerno htela, sela sam da je čitam pred ponoć, rekli bi neki u pravo vreme za jezivo štivo i završila je otvorenih ustiju, naježena i najblaže rečeno oduševljena, ali sa čvrstim obećanjem sebi da nikada neću posetiti misteriozne šume planine Kozare, ma koliko da je ovo bila samo mašta.

Ali sve je ovo bio samo uvod za ono o čemu zapravo želim da vam pišem. Prošle nedelje do mene su dospele knjige Lazara Janića, tačnije tri romana koja predstavljaju trilogiju pod nazivom „Oni su ovde, sa nama“.

Sticajem okolnosti, mada obično ne volim da se informišem o utiscima onih koji su pre mene pročitali neku knjigu da ne bi uticali na mene, naišla sam na mnogo pohvala, ali i jedan savet da bi svaku od ovih knjiga trebalo čitati noću, u gluvo doba kad svi spavaju i kad je potpuni mir. To mi je iz nekog razloga ostalo u sećanju, ali nisam nameravala da se toga slepo pridržavam.

Elem, počeh da čitam prvu knjigu, „Kuću obraslu bršljanom“ i uhvatih sebe da ne mogu da je ispustim iz ruku. Kao i kod svakog dobrog pisca koji hoće da zagolica maštu čitaoca, na početku je prolog u kome se nagoveštava sve ono što će nam zagolicati pažnju i maštu. Ovde je data slika čestara uz malu kuću obraslom bršljanom u blizini koje u mukama umire petnaestogodišnji dečak.

Naravno da mi nije palo na pamet da prekinem sa čitanjem. Uhvatih sebe kako odlažem sve poslove samo da bih nastavljala gladno da gutam redove. I ne pokoleba me početak romana u sadašnjosti, potpuno suprotan od događaja u prologu koji se zbio pre ravno pesedest godina.

Čitala sam i čitala i pokušavala da otkrijem šta se skriva na ovim neobičnim stranicama u događajima glavnog lika Alekse Lakića koji nam u ispreturanoj radnji, sećanjima na različite periode svog života, tesno povezane sa današnjicom, otkriva jezivu tajnu svoje porodice koja seže dva veka unazad. I ne samo nju već i prokletstvo sopstvene sudbine, potekle iz mističnih verovanja mačvanskog i valjevskog kraja, u kojoj je osuđen da zauvek ostane sam, bez devojke koja je ljubav njegovog života, nepravedno kažnjen samoćom i užasnim snovima koji njega i svakog muškog člana familije prate poput tamne senke kao mora.

Reko bi neko da je priča poput kletve „nečiste krvi“ ispričana priča, ali ne bi bio u pravu. U ovom romanu, u kome se fantastika i onostrano mešaju sa urbanom beogradskom pričom, u kome se prepliću mašta, snovi i java, u kojoj je sve moguće, čak i ono za šta znamo da zaista i ne može da se desi, otkrićete jednu od, po mom skromnom mišljenju, najupečatljivijih priča od koje se diže kosa na glavi.

Kada je budete čitali, nemojte da vas zbune zapetljani porodični odnosi Lakića koji se provlače kroz tmurne srpske vekove, skoncentrišite se na njih i bićete nagrađeni još boljim utiskom priče. A što se više roman približava kraju, sve će bivati jasnije. I jezivije. I neočekivano upečatljivije.

Neću vam reći kakav je kraj romana jer to zapravo i nije kraj jer odmah sledi nastavak – „Veštičje ludilo“, čiji naslov već obećava nove zastrašujuće događaje koji sežu duboko u prošlost i objašnjavaju sve što nam je prvom delu ostalo u magli, a potom i poslednji „Sam, ispod šljive“, u kome se odvija obrt koji stiže pravo iz budućnosti.

Ovo je ona vrsta knjige koja na mene ostavlja neobično jak utisak. I ne samo zato što je glavna negativna ličnost ženska osoba koja nosi isto prezime kao moje devojačko. Ima još razloga. Otkriću vam tajnu: ne može meni da se svidi bilo kakva knjiga već najviše ona o kojoj ću razmišljati i kad je završim, vraćati se na početak, prebirati po stranama da opet pređem i razumem sve sa novim saznanjima koje na početku nisam imala. I da, poslušajte onaj savet: čitajte je kad padne noć i bude svuda tišina. Postaćete tada i vi jedan Aleksa Lakić sa kojim ćete preći u novi, neobičan i jezovit svet starih srpskih fantastičnih priča. Ne znam za vas, ali ja odoh da se bacim na drugi deo…

house-2113824_960_720

izvor: pixabay.com

 

13

Senka kavkaske princeze

fantasy-782001_960_720

Nekada davno, pre mnogo vekova, pod starim ugašenim kavkaskim vulkanom, živela je princeza. Usamljena u svom velikom dvorcu opasanom visokim kamenim zidinama, sedela bi često sama u svojim odajama u najvišoj od svih kula. Otkad joj je roditelje odnela kuga, jer ona, znate, ne bira da li pohodi tela prosjaka ili careva, morala je sama da vlada svojom carevinom podno Kavkaza.

Princeza je rođena u mukama svoje majke carice jednog svetlog jutra kada se sunce veselo razbaškarilo na nebu i kao da se radovalo novom životu. Čim je prestao njen prodorni plač, uhvatila je majku ručicom za prst i pogledala je očima plavim kao reka koja izvire u brdima iznad Bajkala. Bio je to zavičaj njene majke, a reka se zvala Lena. Tako je i princeza ponela to ime.

Vladala je s lakoćom, kao da joj je to od bogova bilo dato. Volela je da silazi među svoje nemirne podanike i sa pratnjom jaše na konjima dok im snažne sapi ne zadrhte od umora. Lutala bi gustim kavkaskim šumama i udisala mirise paprati i tamnih četinara. Jurila bi na konju niz brda sve do stepa velike visoravni, gde bi se trkala sa vetrom i stavljala na muke najbolje ratnike svoje pratnje, koji bi i sami jedva stizali tu nežnu priliku čija bi kosa vijorila zlatnim sjajem.

Jednog dana u hladu velikog hrasta usred prostranstva velike visoravni ugledala je neke ljude kako sede oko vatre. Među njima bila je samo jedna devojka, kose i očiju tako plavih kao u odblesku ogledala princeze Lene. Svi iz pratnje su se zgledali jer iako je ova devojka bila u muškom odelu od teške samurovine i zapletene kose, videlo se da je princezi slična kao njena senka.

Dok su oni jahali ka planini, devojka se vratila vatri i sela zamišljeno gledajući u nju. I nije bila jedina, svi koji su je okruživali uzdisali su i brinuli teške brige. Kako se vratiti među svoje i nadoknaditi izgubljeno vreme potrebno za put.

Ova mala zabrinuta grupa izgubila se u jednoj strašnoj noći kada je mećava zavejala podnožje Karpata. Kada su se ujutru obreli u beskrajnom belom prostranstvu, obradovali su se što su makar živi. A onda su krenuli polako, niz parče po parče zemlje pod sivim teškim nebom, na put.

Tvrdoglavi, kao i svi Sloveni koji su se u grupama rasuli na sve strane sveta kada su od modrog Dnjepra krenuli daleko na jug, i oni su lutali verujući da idu putem kojim ih vodi srce. I nadali se da će opet sresti sve svoje, ili bar ono što je od njih preostalo u onoj strašnoj noći. Ali na nebu tih noći nije bilo zvezda, skrivali su ih tamni oblaci koji su nosili snegove i oni su se, idući pogrešnim putem preko Krima, lagano sve više približavali padinama Kavkaza.

Čim su ostali sami od svih, poveo ih je najstariji među njima, stari slovenski ratnik Vuk, od rođenja predodređen da štiti slabije i od zlih sila i od neprijatelja. Ovaj put imao je mnogo posla jer nepoznati kraj svima je ulivao strah, pa i njemu samom.

Najmlađa od svih bila je devojka zlatne kose i očiju plavih poput velikih sibirskih reka – Iskra, kojoj bi se zenice u tami širile i duboko u sebi nosile plamen, sačuvan još od one hladne noći kad se prvi put oglasila prodornim plačem pod zvezdama pored starog ognjišta.

Uz nju, kao verna sena još od najmlađih dana, išao je Ognjen, sada već stasit mladić, željan nadmetanja svojim starim slovenskim mačem sa svakim iz svog plemena, najviše radi dokazivanja pred Iskrom. Živeo je za njen osmeh, još od onih dana kada su se kao deca jurili po obalama Dnjepra i bacali kamenčiće u vodu. I sada je bio spreman da ode na kraj sveta za njom i učini sve samo da vrati sjaj u njenom tužnom oku.

I baš tog dana, kada se princeza Lena sa svojom pratnjom vraćala u svoj dvorac, gusta šuma bila je nekako tiša nego inače. Kao da su i ptice utihnule, u nekom zloslutnom iščekivanju. I odjednom, kako to obično biva pa opasnost iskoči kad se čovek najmanje nada, sa grana visokog drveća kao da su popadale crne prilike i oborile ratnike na zemlju. Vezali su ih i princeza Lena je ostala sama, oči u oči sa tamnim ljudima, čije su zle oči sevale poput olujnog neba. Poveli su je sa sobom, rekavši pre toga vezanim ratnicima da će je vratiti kada budu dobili blago iz skrivene odaje njenog dvorca.

Kada je princeza Lena, preplašena ali ipak uzdignute glave, otišla sa njima, ratnici su nekako uspeli da se odvežu i, posramljeni, pohitali u dvorac da jave da se dogodila velika nesreća. Tamo ih je dočekao stari čarobnjak, najmudriji podanik carstva princeze Lene,  sa kojim se ona savetovala šta da čini uvek kad bi bila u nekoj dilemi.

Da, rekao je čarobnjak, u skrivenoj odaji u dvorcu nalazi se blago kakvo je retko ko ikada video. Bilo je tu dragog kamenja svih vrsta, kao krv crvenih rubina, modrih safira i svetlucavih dijamanata, mnogo zlata, ogrlica i niski bisera. Svo bogatstvo kavkaskog carstva ležalo je u toj odaji. A sada je vredelo koliko i Lenin život.

Dugo je čarobnjak razmišljao šta da radi, a onda, kada je jedan od ratnika rekao da su tog dana u ravnici ugledali devojku koja izgleda poput senke princeze Lene, znao je šta treba da se radi.

Te noći ratnici su se lagano prikrali stepi i starom hrastu usred velike visoravni. Kiša koja je padala ugasila je vatru, a umorni ostatak slovenskog plemena spavao je teškim snom ispod širokih grana. Stavili su Iskri ruku preko usta da uguše njen krik, stavili joj vreću preko glave i tiho je odneli sa sobom.

Kada je sunce počelo da se pomalja sa istoka, Ognjen je otkrio da Iskre nema pored njega. Skočio je kao oparen i počeo da je traži i doziva po stepi. I ostali su je tražili, ali nje nigde nije bilo. Bilo je vreme da krenu dalje svojim putem, ali Ognjen nije hteo ni da čuje. Uzalud ga je stari Vuk molio da krene sa njima, on je odbijao, rekao im je neka idu, a on će se umiriti i pustiti srce da ga vodi i tako pronaći Iskru, ma gde bila.

Tako je ostao sam, krijući i od samog sebe koliko se plaši. A onda se podsmehnuo sebi i odlučio da zatvori oči i pusti da ga povede srce. I zaista, ono kao da je znalo, usmerilo ga je ka visokom Kavkazu, ka dvorcu princeze Lene.

A gore, u njemu, čarobnjak je smešao napitak kojim su Iskru pojili čim su je, preplašenu, odvezali. Bilo im je potrebno da niko od podanika carstva ne sazna da princeze nema. Znao je čarobnjak dobro kako bi se nemiran narod rado razmileo da po dvorcu potraži to blago o kome se samo pričalo ali ga niko nije video. Zato je bila potrebna Iskra, da sedi na tronu dok ne smisle kako da vrate princezu. Jedino što u svojoj pomućenoj svesti ona nije znala, bila je kazna kojom se kažnjavao svako ko sem princeze sedne na tron – smrt.

Da bi je što pre vratio, čarobnjak je otišao u skrivenu odaju sa blagom, čiji je ključ čuvao skriven u staroj škrinji Lenine carice majke i u njoj pronašao plameni kamen koji je mogao da ocrta stope svih ljudi na zemlji, običnom oku nevidljive. Tako je pronašao gde su tamni ljudi sa zlim očima skrivali princezu.

Dok su kavkaski ratnici žurili da oslobode svoju gospodaricu, Ognjena je srce dovuklo do velikog dvorca. Ušao je krišom i peo se stepenicama, kao da ga je neko nevidljivom rukom vodio. U odaji najviše kule ugledao je svoju Iskru kako sedi kraj prozora i zgaslim pogledom gleda u sunce koje je umiralo za Kavkazom. Prišao joj je radostan, ali se sledio od njenih izbledelih očiju i ugašenog plamena u velikim zenicama. Uzalud joj je govorio, podsećao ko je, ona kao da ga ništa nije razumela.

A onda su se čuli topoti koraka uz visoko stepenište. Ratnici su dolazili da obave svoj zadatak. Čim su princezu Lenu oslobodili od tamnih ljudi sa zlim očima, Iskru je čekala smrt.

Uzalud se Ognjen borio svojim velikim slovenskim mačem koji je već tri generacije pripadao njegovim hrabrim precima. Iskusni kavkaski ratnici posekli su mu lice iz koga je šiknula krv i samo je poslednjim pogledom mogao da nasluti da je Iskra, dotad mirna kao da se oko nje ništa ne dešava, počela da shvata gde se nalazi. Bilo je kasno, ratnici su izvršili svoj zadatak i Iskru i Ognjena bacili sa najviše kule, dok su ih dole čekali divlji psi, kao i uvek motajući se oko dvorca, gladni i besni.

Ni princeza Lena nije dugo poživela. Pričalo se po dvorcu da više ni ne izlazi iz svoje odaje u visokoj kuli plašeći se da je svuda prati Iskrin duh. Pričali su i da je stalno gledala u svoju senku, a ona je samo naizgled bila njena, inače je pravila pokrete kao da je neko biće za sebe. I sveća je umela jače da pucketa i iskri u tamnim noćima kao da gori nekim plamenom koji nije sa ovoga sveta. Tada bi se mogli čuti neljudski krici užasnute princeze Lene.

Otad je prošlo mnogo vekova. Stari dvorac princeze Lene odavno se urušio, ostale su samo velike kamene zidine da podsećaju na neke davne dane. Samo još, kažu stanovnici Kavkaza, noću kad je pun mesec po nebu kao da igraju dve senke. To se Iskra i Ognjen još po nebu jure, kao kad su kao deca trčali po obalama Dnjepra i u njega bacali kamenčiće.

 

 

8

Tuširanje za časni krst

ice-dive-okay

Prošle nedelje procureo nam bojler u kupatilu.

Čim se to desilo, moj muž i ja počesmo da čupamo kosu. Pa zar sad još i to kad nikako da se oslobodimo od ljubavnih pisama koja nam sa velikim uzbuđenjem redovno stižu od Elektrodistribucije. Još vučemo posledice strasne romanse od ovogodišnje sibirske zime.

Nemamo kud, pozvasmo majstora. Dođe čovek, gleda, a nas dvoje se držimo za ruke navijajući u sebi da kaže da nije nešto mnogo strašno.

„Imam dobru i lošu vest“, reče majstor.

„Kuku, dajte prvo onu lošu“, bojažljivo ćemo nas dvoje a ruke nam već poplavele od stezanja.

„Otišo kazan, mora ceo bojler da se menja.“

Zgledasmo se muž i ja, pobeleše nam usta. Šta da radimo sad? Da l’ da raskinemo vezu sa Elektrodistribucijom ili da prestanemo da se kupamo?

„A koja je dobra vest?“, upitah ja ko bez duše.

„Pod garancijom ste, može da se zameni bojler“

„Pa, što ne reče, odmah, čoveče? Zamal da popadamo u nesvest“

„Pa, eto, i ja malo da se našalim. Al’ da znate, ja sad skidam i nosim ovaj bojler sa sobom, a za nedelju dana dobijate potpuno nov, samo da ga pošalju iz fabrike“

„Dobro“, kažem ja. „Kad se mora, nije teško. Ionako je privremeno.“

„A kako ćemo tek da se kupamo…“,  oglasi se više za sebe moj muž retorskim pitanjem, a usta mu još bela.

Iznese majstor bojler i vrati se po alat. Na vratima dobaci mom mužu:

„A ono oko kupanja, uđite zajedno da se kupate, pa što se brže budete trljali, biće vam toplije“

Ismejasmo se mi na majstora šaljivdžiju i prostaka i on ode.

Nakon toga posmatram ja mog muža, seo da gleda televizor, al’ gleda pored njega i isprekrštavao i ruke i noge, kao kad je nešto zabrinut. U tim momentima znam da od mene očekuje hiljadu pitanja, na koja se on tobože ljuti što ih postavljam, al’ se ljuti još više ako ćutim.

„Šta je sa tobom?“, pitam. „Zar ti nije laknulo što ćemo da sredimo ceo problem za dž?“

„Al’ kako ću ja do tada da se kupam?“

„Pa, strpećemo se. Grejaćemo vodu pa ćemo se polivati šerpicom.“

„Neću šerpicu, hoću bojler!“

„Opet se ponašaš kao da imaš pet godina! Ne može, bre, čoveče, shvati.“

„Ali ja moram da se kupam, došao sam s posla i hoću da se istuširam.“

„Pa, tuširaj se, ko ti brani? Evo zagrejaću ti vodu pa se polivaj.“

„Neću tako“, duri se.

„Hoćeš da idemo negde da se normalno tuširaš?“

„Neću, hoću da se kupam u svojoj kući.“

„O, poremećeni čoveče, ja ne znam šta ti uopšte hoćeš?!“

„E sad ću namerno da se kupam hladnom vodom!“

Zgranem se ja  tu. Kojom, bre, hladnom vodom, kad uključuje grejalicu da mu ne bude hladno kupatilo?! Al’ on zapeo kao lud. Il’ hladna voda, il’ da se crkne. Pretih mu da će da se razboli, da ne mogu da ga vučem kod izabranog lekara preko reda, ni da čuje.

„Je li, bre, da ne pokušavaš ti mene da namamiš da se stvarno trljamo unutra? Od toga nema ništa, odmah da ti kažem“, rekoh mu ja odlučno. „Da posle pišam svakih pet minuta i presamićujem se od stomaka po krevetu, ne pada mi na pamet. Te adrenalinske sportove ne upražnjavam.“

„Ma neću, nego znaš, čuo sam da tako može da se smrša“

„Kako, bre, da smršaš?“, zaprepašćeno ću ja.

„Pa od tuširanja hladnom vodom.“

„Šta, od stresa kad te preseče hladna voda? A jesu li ti rekli ti idioti koji ti pričaju takve gluposti da može od ledene vode i srce da te ošine pa da ostanem udovica u najboljim godinama, a? To ti nisu rekli?“

„Ma, neće to mene. Kako oni što plivaju za časni krst u januaru?“

„Pa oni su navikli, lujko, vežbali su da izdrže, a ne ko ti što ti danas dunulo da se šlogiraš.“

Molila, kumila, pretila – džaba. Ode da se kupa hladnom vodom. Poljubih ga pre ulaska u kupatilo, da se oprostimo ako ga ošine. On se smeje, al’ malo mu i neprijatno. Uđe unutra, a ja sve stojim uz vrata, da uletim ako bude neke frke, al’ on se kupa, čujem vodu i sve se mislim: „A, ludog li čoveka…“

Izađe ti moj muž napolje sav modar, obmotan mojim bademantilom boje kajsije:

„Auh, ala je ovo odlično, prostrujala mi krv, sav gorim! Osećam se kao Supermen!“

Al’ zatraži ovaj Supermen u plaštu boje kajsije da klimu pojačam na trideset stepeni i dam mu vuneno ćebe. Valjda da mu još malo šibne krv. Leže na krevet tako umotan i zaspa.

Pustila ga ja da odspava dobrano. Kad odjednom, probudi se sam. A na ustima mu groznica kao petoparac.

„Ju, šta mi je ovo sa ustima? Nešto me boli“, bunovno će on.

„A, ništa, ljubavi, to si osvojio časni krst. Baš su ti ga posred usta zalepili!“

 

9

Majice

majice

U subotu predveče u dvorištu komšije automehaničara osvanuše tri majice na žici. Jedna velika, druga manja i treća najmanja, kao u bajci „Zlatokosa i tri medveda“. I svaka bela kao sneg, na kojoj piše kako nezaustavljivo srljaju u bržu, jaču i bolju budućnost.

Ne bi te majice bile toliko upadljive da nisu okačene ispred kuće koja nema krov nego na podignutoj ploči veliki najlon, siv od prljavih kiša, od jakih košava čuvaju i pridržavaju mnogobrojne stare gume i veliko kamenje. Da nisu okačene u dvorištu u čijem jednom ćošku leže autodelovi od raznoraznih krševa koji se tu svaki dan remontuju, a u drugom đubre i zaboravljena kolica za lutke, koje i dalje trule na suncu jer nisu mogli da budu izbačeni zbog jake sibirske zime.

Ne bi bile upadljive da se između njih ne provlači dete ućebane kose, koje se čim grane proleće skine u gaće domaćinke zamazane kolomazom. A za njim mešanac maltezera i pekinezera, nekada beo, a sada siv, sa istim takvim sivim gaćama domaćinkama navučenim na zadnji deo tela.

Majice je oprala i okačila ponosna domaćica koja najveći deo dana sedi u istom tom dvorištu sa obe noge podignute na stolicu, poput majmuna, pušeći i ćeretajući sa mušterijama. I mnogo je važna, jašta.

I ne bi one ni bile toliko bitne da me nisu isprovocirale da i ja izvučem jednu svoju, zaturenu u ormanu. Staru, buntovničku, pomalo i đavolju, sa izdajničkim natpisom napisanim onim zlim zapadnjačkim jezikom. Čisto iz prkosa i nebeske ravnoteže.

Krenusmo tako sledećeg dana svako obučen u svoje. Njih troje beli i nevini kao prvi neugaženi sneg i ja i moj muž, buntovnički, đavolski, izdajnički ispisani.

Čim uđoh u učionicu gimnazije, koju posećujem u poslednje vreme svako malo, odmah me odmeriše. Neke svetle oči koje dele velike plave papire mi se osmehnuše, neke druge me ljubopitljivo pogledaše, ali me zato poslovično stroga predsednica izborne komisije u najboljim godinama odmeri uzdignutom obrvom. Ili onim što je od nje ostalo, jedne sigurnom rukom povučene crte tamnim krejonom, u potpunom kontrastu sa izbeljenom kosom nadograđenom pramenovima do struka. Prošeta se nadmeno između nas, sigurnim korakom u vrtoglavim štiklama dok joj zašušta uštirkana košulja, očigledno spremljena specijalno za taj važan dan. Vidim da je vuče natpis na mojoj majici. Ne ume da pronikne u smisao, ali instikt i bogato životno iskustvo je upozoravaju. Eh, lako je sa majicama nevinim kao beli neugaženi sneg.

Prilazi nezainteresovanom zadriglom čoveku u ćošku i nešto mu poverljivo priča. Do mene dopiru samo isečci njegovog prozuklog glasa:

– Ma to su neki narkomani, za Belog oni glasaju.

Odahnu predsednica i preusmeri svoje stroge poglede na novopristigle uzbunjivače koji se žale što nisu dobili glasačke listiće, a mi izađosmo na sunčan dan puni neke nade.

Sinoć je bilo slavlje u dvorištu automehaničara. Ne znam šta mu nosi novi dan, da li nadu da će neko doći da mu izbaci đubre ili samo opere dete. A možda ima i neke krupnije snove, da će, na primer, postati gradonačelnik (čujte, kad je jedan bravar mogao da dobaci do maršala, šta je gradonačelnik, „onaj“ dim).

U mom dvorištu je izvesno šta nosi novi dan – redovan seks, ko što i sama danas simbolično prikazah.

A ti, Srbijo, ne znam kakve si sve majice juče nosila, ali ako ceo dan nisi izašla iz pidžame, meni nemoj da se žališ da ti nije dobro. Jer imala bih svašta da ti kažem… Džaba ti tvoji snovi, sa mnom ćeš ti u red.

 

 

15

The Versatile Blogger Award

versatile-blogger-awardDragi moji blogerski prijatelji,

Nemojte da se iznenadite naslovom. Niti sam počela da pišem na engleskom, niti sad nešto pokušavam da vam uvalim. Nominovana sam za blogersko takmičenje Versatile Blogger Award, pa reših da učestvujem i prosledim dalje učešće svima kojih sam se setila a pišu u WordPress-u.

Elem, mene je nominovala Maja Nikolić, blogerka čije putopise obožavam da čitam na blogu https://majusnikolicmajus.wordpress.com/. Majo, hvala mnogo! Drago mi je da si pomislila na mene u nominacijama i nadam se da će biti uzbudljivo! Zato sam i odlučila da učestvujem, a i da ispunim sva pravila koja su propisana.

A ona su:

– potrebno je da se u svom tekstu zahvalite osobi koja vas je nominovala

– nominujte do 15 autora/korisnika WordPress-a. Može i manje od 15, ali nikako više i nije bitno kojim jezikom autor piše

– podelite sa svima 7 činjenica o sebi

– u svom tekstu objavite pravila i sliku nagrade.

Pošto sam dva pravila već otkačila, red je da pređemo na treće, to jest činjenice o meni. Obećavam da ću biti kratka i nikako dosadna!

  1. Oni koji znaju za moje pisanije, upoznati su sa tim da imam dva bloga. Prvi, Tragač za zrnom dobra, posvećen je svakodnevnim temama, stvarnim, izmišljenim i izmaštanim pričama i u nekim momentima podseća na dnevnik jer umem da izlaprdam sve i svašta iz svog života. Jeste da mi se to ponekad i olupalo o glavu, ali ništa ne brišem i ne kajem se. Ja sam ja takva kakva jesam i neću da se menjam.
  2. Drugi blog je nastao nekako prirodno, znate ono: “Poraslo dete i osamostalilo se…” E pa tako je i sa ovim mojim bilo pa je nastao i Tragač za čarobnim svetovima prirode. Zbog velike ljubavi prema geografiji, odlučila sam da pišem reportaže iliti putopise. Prvo o mestima na kojima sam bila, a onda, kako je vreme prolazilo, svrbele su me daljine pa sam odlučila da prikažem i krajeve sveta koje će malo nas ikada imati prilike da vidi. Obožavam da istražujem, a kad se reč, ljubav i priča o dalekim prostranstvima naše prelepe planete upakuju zajedno, ispadne pun pogodak. Tako kažu.
  3. Sve mi se čini da i drugo dete raste i osamostaljuje se, a to je moja ljubav prema knjigama. Nije ni čudo, onoliko knjiga pročitati ne samo na studijama književnosti nego od kad znam za sebe dovelo me je do statusa naočarca, da ne kažem naočarke (u duhu rodne ravnopravnosti). Ipak, ne žalim se, ma nikako. Otkrila sam da mi je pored čitanja veoma zanimljivo da podelim utiske o kvalitetnim delima koja su mi se dopala. Možda je za to kriv Bookchallenge, za kojim sam pomahnitala, ali nije ni to tako loše. Pa ko zna, možda u meni čuči neki mali književni kritičar.
  4. Osim čitanja, studije su me naučile, a sudbina odvela u pravcu jezika više nego književnosti. Već tri godine se bavim lekturom i korekturom i zaista uživam u svom poslu. Jeste da ispravljam tuđe greške, ali trudim se da i kad to nekome zasmeta (znate kako, ima mnogo sujetnog sveta) strpljenjem i šarmom pokušam da objasnim da se pravila u jeziku ipak moramo pridržavati.
  5. Iako nikada nisam ostvarila želju da postanem školski profesor srpskog jezika i književnosti, privatni časovi koje držim mi služe da ispunim srce. Oni mi dođu kao hobi, pa ponekad čak i odmor. A ljubav koju delim sa svojim učenicima, znam da mi je uzvraćena, što je veća nagrada od svake petice koju dobijamo.
  6. Volim šetnje, putovanja, prirodu, miris cveća u proleće i eksploziju boja u jesen. Volim da se smejem i da pevam, ali samo kad sam sama jer sam nekada lepo pevala, ali kao da sam u poslednje vreme nekako zaboravila. Volim da pomilujem svaku životinju na koju naiđem, a to mi nije mnogo teško jer one iz nekog razloga same idu za mnom. Volim dobre ljude, kojima oči sijaju kao i meni, kojima ništa nije teško i za svakoga imaju toplu reč. Volim da se nadam da uvek može da bude bolje i da u svakom čoveku leži zrnce dobra, samo negde treba manje, negde više kopati. Volim da udahmen duboko, suočim se sa svakim strahom i iz toga izađem kao pobednik.
  7. I na kraju, najviše volim svog muža. Još od 14. godine. I šta god da se u životu dešavalo, on je bio ona najdraža luka u kojoj me je čekala istinska ljubav. Mislim da sam možda najviše zbog toga srećna žena.

I na kraju četvrto – nominacije.

1) Život van grada

2) evoblogamoga

3)  oblogovan

4) NEGOSLAVLJE

5) Slučajni bloger

6) krvavileptir.wordpress.com/

7) ….. uINATu …..

8) БЛУКА

9) Nacrtaj mi jednu ovcu

10) Veštica bez metle

11) Dobro došli u moju stvarnost

12) Put ka novoj Ja

13) ekovaruza

14) Opuštencija sa Zojom !

15) udavaca.wordpress.com/

Iako nije po pravilima da se takmiči jer ne piše na WordPress-u, preporučujem vam i blog koji mnogo volim da čitam: Zrno pozitive

 

Svima mnogo sreće na takmičenju, a u međuvremenu se čitamo!

Ljubi vas Jelenče 🙂

heart_nominate