0

Popsugar Reading Challenge 2018: „Nešto između“ ili kako književnost razbija tabue

ege

U nadaleko čuvenom književnom izazovu Popsugar Reading Challenge 2018. pojavljuju se razni zadaci. Svaki mi je na svoj način zanimljiv, ali poneki mi je posebno interesantan. Onaj koji zahteva čitanje knjige na temu LBGTQ ili protagonisti u radnji romana za mene je otvorio nove dimenzije, posebno jer sam odabrala potpuno nesvakidašnju temu – priču o jednom hermafroditu ili, kako se to stručnije kaže, interseksualnoj osobi.

Roman Džefrija Egenida Nešto između (Middlesex)  nije samo na mene ostavio snažan utisak, već i na publiku jer je kao bestseler prodat u 4 miliona primeraka i preveden je na 34 jezika sveta, ali i kritiku jer je 2002. dobio Pulicerovu nagradu, a najpoznatiji naučnici predlagali su da se roman uvrsti u „Velike američke romane“ jer na najbolji način opisuje život i stanje duha migranata sredinom dvadesetog veka u velikom industrijskom gradu Detroitu.

ege Middlesex_novel prvo izdanje wiki

Prvo izdanje romana (izvor: wikipedia.org)

Za one koji ne znaju, Džefri Enegide je američki pisac romana i kratkih priča. Još je u srednjoj školi poželeo da postane pisac kada je pročitao Džojsov roman Portret umetnika u mladosti i identifikovao se sa mladim Stefanom Dedalusom najviše zbog toga što je bio književnik, imao drevno grčko ime i nosio ideju da pisac treba da donosi budnost svetu. Zato su mu najomiljeniji bili i Prust i Fokner.

Za Egenidea je jasno da druga književna dela mogu da ga pokrenu, pa je tako bilo i sa romanom Nešto između, nastalom zahvaljujući iščitavanju dnevnika francuske učenice Erkulin Barban iz 19. veka koja je bila hermafrodit. Nezadovoljan reakcijama, ali i nedovoljnim saznanjem o emocijama osobe koja se suočava sa podeljenošću svoga tela, odlučio je da napiše roman kojim će popuniti sve one dela koje su memoari preskočili.

Na knjizi je radio devet godina, tražeći mnogo stručnih medicinskih saveta, proučavajući medicinsku literaturu na Univerzitetu Kolumbija iz oblasti seksologije, a pogotovo o pojmu interseksualnosti i formiranju ranog identiteta. Zanimljivo je da tokom prikupljanja građe nije želeo da se sretne ni razgovara ni sa jednom interseksualnom osobom jer je zapravo želeo da sam iznese sve emocije trudivši se da uđe u lik i pokuša da zamisli i proživi emocije kroz koje prolazi jedan hermafrodit. Međutim, kada je u enciklopedijama u biblioteci otkrio šta nedostatak jednog enzima može da načini organizmu, odlučio je da potpuno promeni koncepciju i od njega stvorio veliku porodičnu sagu u kojoj tri generacije čine malo pomalo da doprinesu interseksualnosti glavnog lika i pripovedača Kala Stefanidesa.

Za mnoge čitaoce bila je misterija da li je u pitanju autobiografija i da li je Egenide interseksualna osoba. Međutim, realnost je sasvim drugačija, likovi i događaji su samo inspirisani nekim detaljima piščevog života, prvenstveno prošlošću babe i dede. Egenide je Kalu dodelio fizički izgled, istu godinu rođenja, školu i fakultet koji je pohađao i mesto življenja. Sve ostalo je fikcija.

Priča počinje vrlo neobično, glavni lik Kal Stefanides uvodi nas direktno u ljudsko telo, u DNK lanac koji pokazuje kako nedostatak jednog enzima može da dovede do pravog džumbusa u organizmu. Konkretno njegovom, jer ga je baš taj naizgled majušan propust doveo do toga da se pri rođenju vodi kao žensko.

egeImmigrant-Statue_1 nps.gov

Dolazak migranata na njujorško ostrvo Elis početkom 20. veka (izvor: nps.gov)

Uporedo sa ovom medicinski savršeno potkovanom pričom plete se porodična istorija Stefanidesa, od napuštanja maloazijskog sela Bitinjosa na padinama Olimpa na kome je započela zabranjena ljubav Kalovih babe i dede – incest rođenog brata i sestre i njihovo bežanje iz ratom zahvaćene Smirne u SAD. U industrijskom Detroitu ovaj mladi bračni par, prevarom venčan, zajedno sa rođacima pokušava da nađe svoje mesto u ekonomskom krizom dvadesetih godina oslabljenom američkom društvu. Rađaju se potomci koji nastavljaju sa zabranjenim ljubavima, kao da ih neka čudna genetika vuče svojim čudnim sklonostima, sve do Kaliope, koja će se pretvoriti u Kala i na kome će se konačno sručiti sav jad viševekovnih grehova.

51eabda8eab8ea320a00000c-640-480

Detroit dvadesetih godina prošlog veka (izvor: businessinsider.com)

Egenide je najviše muke imao upravo oko načina pripovedanja jer je želeo da do perfekcije dovede upliv u misli i osećanja jedne devojke tinejdžerke koja odrasta u zrelog muškarca i uhvati najfiniju nit u kojoj počinje i završava se strahotna metamorfoza tela ali pogotovo uma. Zato mu je za stvaranje lika Kaliope bila potrebna pomoć žena. Na taj način dozvolio je da Kaliopino i Kalovo shvatanje sveta budu ravnopravni, ali je posebno interesantan momenat razdvajanja ove dve „ličnosti“ – tada se on prema njoj odnosi kao prema nekoj drugoj osobi. Posebno je upečatljiva i potresna scena kada Kaliopa dolazi u univerzitetsku biblioteku i u enciklopediji čita odrednicu hermafroditizam, na kraju koje stoji „srodni termini, pogledati: monstrum

Možda su to i najinteresantnije stranice romana –  kada Kaliopa počinje da spoznaje svoja čudna stanja jer se sa pubertetom u njoj budi testosteron, hormon koji će je definitivno preobratiti u ono što je u njoj jače i što ona jeste – mladić. Pojavljivaće se, zahvaljujući tome i momci i devojke, koji će je još više zbunjivati u traganju. A kada otkrije šta u stvari jeste, jedan teret će spasti a drugi natovariti na leđa – kako živeti sa novim otkrićem.

Pa ipak, moglo bi se reći da je Egenide pomalo lutao u ovom nimalo lakom zadatku jer Kal od nepouzdanog pripovedača u nekim momentima prelazi u sveznajućeg posebno kad opisuje situacije o kojima nikako ništa nije mogao da zna – od najskivenijih misli svojih predaka do misli koje na samrti prolaze kroz um njegovog oca. Posebno je zanimljivo njegovo osluškivanje fetusa u stomaku, ali opet možda je ovo i namerno urađeno, ne bi li se pokazalo da kad ljudski um može da pređe iz ženskog u muški, onda njegove granice zapravo uopšte ni ne postoje.

Ovaj roman je kvalitetan i po tome jer u sebi sadrži mnoge elemente. U osnovi se može doživeti kao takozvani bildungsroman, obrazovno štivo u kome se duhovni razvoj junaka prikazuje putem učenja i i životnog iskustva od detinjstva do zrelosti i poseduje veliki obrt, zatim porodična saga  jer priča o tri generacije jedne porodice, istorijski jer prikazuje hronološki redosled od  pedeset godina sa sve istorijskim događajima – Grčko-turskim ratom i opsadom Smirne 1922, osnivanjem Islamske nacije i neredima u Detroitu 1967. i društveni jer daje opis geta u Detroitu sedamdesetih godina 20. veka.

U njemu su obrađene veoma važne teme. Osim odrastanja osobe koja se suočava sa sopstvenom dvopolnošću, najupečatljivije su istraživanje sopstvenog porekla i očuvanja starih običaja migranata koji se sve više gube kod svake nove generacije, preobražaji kojima su ljudi skloni da bi postigli svoje ciljeve, a posebno težnja ka američkom snu – ostvarenje idealnog života u zemlji mogućnosti a u kojoj zapravo besni ksenofobija i caruju bes i gorčina potlačenih i poniženih pa se sve pretvara u saznanje da je takav san najobičnija zabluda.

Kontorverza romana skriva se u obrađenoj temi incesta ali kroz opomenu da kršenje pravila donosi patnju zbog grehova, ako ne odmah, onda u nekim budućim generacijama. Upravo su zbog ove teorije mnoge interseksualne osobe oštro kritikovale Egenida jer su smatrale da incest ne može biti krivac za rađanje hermafrodita, ali i zbog načela da u začeću interseksualne osobe može biti nečega sramotnog i patološkog pa su i one sramne, bolesne i opasne za dobrobit društva.

Pa ipak, najvažnija tema kojom se roman bavi je upravo rušenje tabua interseksualnosti i na nju je najviše bila uperena lupa javnosti. Ovde su istaknute mnogobrojne teze, a jedna od najvažnijih je da se Kal u detinjstvu oseća kao devojčica jer je tako odgajan, što je pokazatelj da rodni identitet najviše zavisi od spoljašnjih uticaja. Međutim, onoga trenutka kada spozna svoje sklonosti, seksualne želje i interesovanja, Kaliopa će se potpuno opredeliti za tu jaču stranu svoje ličnosti. To je zapravo i razlog zašto uvek svako prati svoju dušu.

Borghese_Hermaphroditus_Louvre_Ma231

Antička skulptura Uspavani Hermafrodit izložena u muzeju Luvr u Parizu (izvor: wikipedia.org)

Elementi magijskog realizma provešće vas kroz svet isprepletan između zbilje i mašte. Otud mnogobrojna simbolika i u najvažnijim momentima povezanost sa grčkom mitologijom. I ne samo u priči o grčkom božanstvu Hermafroditu koje je nastalo nakon tajne ljubavi između Afrodite i Hermesa, nego je i jedan od najbitnijih trenutaka knjige, začeće oba Kalova roditelja, povezano sa pozorišnom predstavom u kojoj se kao lik pojavljuje Minotaur, pola čovek-pola bik, koji je bio toliko ružan da je sklonjen u lavirint iz koga nije mogao da izađe, a ubio ga je Tezej koristeći klupko konca da se ne bi izgubio. Na isti način je stvoren i lavirint Kalovog identiteta, a jedina nit uz pomoć koga može da izađe je svilena nit njegove bake Dezdemone koja prisećanjem mnogobrojnih anomalija u selu Bitinjosu, selu incesta i zabranjenih ljubavi, daje razrešenje i kraj njegovog puta.

Roman Nešto između vodi nas čudesnim putevima koje sudbina ume da splete, uči nas da se može voleti i kada je neko drugačiji od ostatka sveta a najvažnije da moramo prihvatiti sva svoja „čuda“ jer su ona deo nas samih.

I za kraj, pročitajte kakve savete Džefri Egenide daje svojim studentima na predavanjima iz kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston:

Kad pišete, treba da izgleda kao da pišete najlepše pismo svom najpametnijem prjatelju. Na taj način nikada nećete napisati ništa glupo niti ćete morati da objašnjavate šta ste hteli da napišete. I što je najvažnije, tako ćete najbolje naučiti kako da vam čitalac bude na prvom mestu.

Mislim da od njega mnogo možemo naučiti i o pisanju, i o osećanju, i o poštovanju različitosti. A to je ono najvažnije.

quote-biology-gives-you-a-brain-life-turns-it-into-a-mind-jeffrey-eugenides-34-58-32

izvor: azquotes.com

 

 

 

Advertisements
4

Agabova iskra

dragon_rider_by_chirun-dbn6lis

izvor: deviantart.com

Na jednoj dalekoj planeti, koja se na večernjem nebu ni ne vidi sa Zemlje, spremao se veliki lom. Niko nije mogao ni da nasluti da se u jednom udaljenom ćošku svemira upravo stvara nešto što će zauvek promeniti sudbine svih živih bića.

Još od onog dana kada se mladi princ Agab vratio na svoju planetu Taupeju sa dalekog tajnog puta na koji ga je poslao otac, kralj Beat, niko nije mogao da ga prepozna. Podneo je izveštaj da udaljena plava kugla, koja se nalazi na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas, nije pogodna za život, da na njoj nema ničega i da su sumnje da tamo postoje bića slična Taupejcima uzaludne. I niko ništa nije posumnjao.

Ali videlo se da ništa nije kako treba. Agab se sklanjao od svoje braće, koja su svake večeri posle zalaska zvezde Tau Ceti  sedela na obali velike modre vode i ispijala ljubičasti napitak od biljke taupe spremljen nad vrelim izvorima koji je iz svojih malih otvora ispuštala njihova planeta i tako najbolje krepili umorna tela.

On je bio najmlađi od svih sinova kralja Beata i svakako najveseliji. Umeo je da pred zalazak Tau Cetija poskida prozračna platna sa svog tela da krljušti i sićušna peraja kojom su prekrivena tela Taupejaca prodišu u modroj vodi i sve ih prska dok ih ne natera da i sami, bez mokre prozračne odeće, urone u dubine koje im život znače. Ali sada ga više nije bilo, a svi su se čudili i brinuli, pitajući se šta se to dogodilo na tom putu.

Za to vreme Agab je sedeo u  svojoj maloj odaji čiji su veliki prozori gledali ka dalekoj maglini plave planete. Zajapurenog lica od gneva koji se smenjivao sa dubokom tugom mrmljao je sebi u bradu neke strašne reči od kojih se krljušt ježila a mala peraja podrhtavala. Zloban osmeh mu prekri glatko lice kad ugleda malu staklenu kutiju koju je skrivao pod jastukom. U njoj se svetlela iskra. Uspomena sa daleke plave planete.

– Osvetiću se, osvetiću se svima – gnevno je šaputao.

Mladi princ Agab je bio najumniji od svih kraljevih sinova. Poznavao je silne nauke koje su se kao modra voda za peraja lepili za njegov um. Napravio je veliki durbin koji se zagrevanjem na vrelim izvorima Taupeje otvarao ka dalekim svetovima, a potom i mali brod obavijen krljuštima koji je mogao da ga zaštiti od vreline velikih zvezda, udaraca neobuzdanih meteora i usmerava kroz duboku svemirsku tamu da stigne do cilja koji god poželi.

Otac ga je obožavao i divio se njegovoj pameti i domišljatosti. Zato je zanemeo od vesti da se na rubu jedne velike magline nalazi mala planeta koja je plava kao i njegova Taupeja i da na njoj možda žive isti takvi Taupejci sa kojima su želeli da se upoznaju i sprijatelje.

– Uzalud, sve je uzalud, osvetiću se svima… – govorio je Agab dok mu je iskra sa Zemlje svetlucala u odblesku očiju.

U najveću odaju kraljevog dvora, koja se stepenicama spajala sa njegovom sobom, Agab je tiho pošao krijući u ruci staklenu kutiju. Bilo je vreme da se oslobodi svog gneva, onog koga je kao najružniji suvenir poneo sa plave planete.

U velikoj beloj odaji, osvetljenoj jednom velikom kuglom u kojoj je bila sakupljena svetlost zvezde Tau Ceti, nalazila se, prekrivena velikom belom tkaninom, tajanstvena gomila velika ko brdo. Agab joj je prišao i podigao jedan kraj – obavijeno krljuštima poput Taupejaca, ljubičastim kao lišće biljke taupe, ležalo je ogromno beživotno čudoviše, krilati zmaj koga je Agab video na slikama starih knjiga dok je provodio dane i noći na plavetnoj planeti koju zovu Zemlja. Danima je stvarao ovo ogromno telo, ćeliju po ćeliju, krljušt po krljušt. Ostalo je samo da ga oživi iskrom koju je sakrivenu poneo sa sobom. Da ga oživi i osveti se svima silovitom vatrom za čiji užas i snagu Taupejci, bezbrižni u svojim modrim vodama i vrućim gasovitim izvorima, nisu ni znali da postoji.

– Svi će patiti kada patim ja – pobedonosno je rekao pogledavši u iskru koju je lagano gurao u zmajevu čeljust.

Ostalo je još samo jedno, da pod grubu ljubičastu krljušt ubrizga nektar biljke taupe i oživi čudovište stvoreno iz gneva njegovog srca.

I zaista, zmaj se pomerio, promeškoljio, zaškripao iz dubine grla pa zakašljao kao kad hukće lokomotiva uz gust oblak dima. Agab se na tren zabrinuo, pa brzo prenuo i odjednom zagrmeo:

– Hajde, stari moj! Zapali tu iskru u sebi pa da kaznimo ceo svet!

Pogledavši ga užarenim očima, zmaj je bljunuo prvu vatru sprživši sve skalamerije koje su ležale rasute po velikoj odaji. Agabu se samo na tren zamagliše oči od žalosti što su nestali svi njegovi izumi, ali se namah seti svog velikog gneva pa se grohotom nasmeja.

– Tako je, to je prava stvar! Vreme je da te pustimo napolje!

Celu tu noć je zmaj, praćen upaljenim Agabovim pogledom, pržio kuće, ulice, drveće taupe i stao kada je stigao do velike vode. Taupejci su trčali u stravičnom begu od nepoznate vreline, užarenih oblaka i bola koji ih je prljio i sagorevao. Vatru su prvi put videli i odmah osetili stihiju užasa.

Cela prestonica Taupeje do jutra je bila na nogama. To je bila prva noć u kojoj je svetlelo kao da im se blizu prikrala zvezda Tau Ceti. I svi su, iako u strahu i ogromnoj patnji videli princa Agaba kako sa nekom užasnom nemani seje smrt i bol. I nisu znali gde da pobegnu i kako da nađu spas.

Tog jutra Agab je sa zmajem krenuo dalje, sa željom da spali celu planetu, nadajući se da će se tako konačno smanjiti njegov zaptivajući gnev. Ali ništa se nije događalo, nije mu bilo lakše. To ga nije pokolebalo, verovao je da treba još vremena i vatre da to užasno osećanje na silu izađe iz njega.

Isto to jutro kraj velike vode okupili su se kralj Beat i ostali prinčevi da vide šta će da rade. Otac je tražio da svako kaže šta ima pa da se sazna šta se to dogodilo sa njegovim najmilim sinom koji je sva svoja znanja i dostignuća odjednom okrenuo protiv svoje porodice, naroda i planete.

– Mislim da ja mogu da pomognem – izađe ispred svih najstariji kraljev sin Kodo.            – Znam gde ćemo naći odgovore na sva pitanja. Sada mi nije žao što sam ga pratio i krišom gledao gde skriva svoje tajne.

Kodo ih povede a oni krenuše za njim između spaljenih kuća, kroz krike Taupejaca koji su se u gomilama previjali u bolu od spaljenih krljušti i crvenih lica. Popeše se svi uz stepenice koje su vodile ka velikoj Agabovoj odaji. U njoj, među rasturenim spaljenim instrumentima i polupanim izumima Kodo pronađe sakrivenu rupu u zidu i u njoj malu ljubičastu knjižicu – Agabov dnevnik. Zavladao je tajac koji se mešao sa strahom od onoga što unutra piše.

…Na planeti najlepših boja i najumilnijih zvukova našao sam svoju sreću. Prvi put u srcu titraj koji mi je dao krila i učinio da mi ceo život zaliči na san, na mirisno proleće koje nisam ni znao da postoji. A sve su mi to donela samo njena dva oka… Našao sam sve odgovore šta je zapravo život – samo jedan osećaj koji se kao svetlost širi svemirom i ne poznaje nikakve granice ni prepreke…

– Znači na plavoj planeti ipak ima života…– iznenadi se kralj.

Kodo prevrnu nekoliko stranica i zaustavi se na poslednjoj ispisanoj.

… Onoga dana kada sam odlazio, srušila mi je ceo svet. Verovao sam da će poći sa mnom, u daleke predele Taupeje, gde bi bila princeza i imala sve što poželi. A ona… rekla je da voli nekog drugog i da sam bio kao neki lep san u njenom životu. Takav bol koji oduzima dah nikada nisam osetio.

Želeo sam samo da prestane patnja, da me ne bude iskidani snovi koji podsećaju da je više nemam, da i ona pati kao što patim ja, da se sprži sve što joj daje život. Zato sam sa Zemlje poneo jednu malu iskru od koje nastaje vatra. Kada se moj svet ruši, zašto drugi da budu srećni… Pa jednog dana da nestane i njen…

– Zar da žena bude razlog da se unište moji podanici?! – uzviknu ljutito kralj. – Pa bar ih na Taupeji ima koliko god hoće! Ko je ta devojka, hoću odmah da znam.

– Evo i njene slike. Piše: Agabu od Maje.

– Kodo, hoću da ovog trena sedneš u Agabov brod, odeš na Zemlju i dovedeš tu devojku. Jedino ona može da spasi moj narod i moju planetu. Odmah, jesi li me čuo?! – razgnevi se kralj Beat.

Tri dana i tri noći čekali su prinčevi sa ocem kraljem da Kodo dovede Maju sa njene plave planete. Tri dana i tri noći Agab je sa svojim ogromnim krilatim zmajem palio gradove i sela. U rano jutro, kad je Tau Ceti tek izvirao iz velike vode, na Taupeju prvi put kroči jedno biće sa druge planete – uplašena Maja kose plave poput talasastog žita sa njene Zemlje. Pristade da pomogne a oni joj obećaše da će je brzo vratiti kući, ako već ne želi da postane njihova princeza.

Nađoše Agaba kako sedi pored umornog zmaja kome je u snu kroz nozdrve izlazio dim. Gledao je u nebo, tamo gde je na desetine svetlosnih godina lebdela Zemlja. Oseti odjednom jednu meku ruku na ramenu. Okrenu se i sva osećanja koja je u sebi nosio prodrmaše mu telo iz temelja.

– Agabe, došla sam da te molim da poštediš svoju zemlju, svoju planetu i ove dobre ljude koji te vole. Ti si divan, videla sam to u tvojim očima koje umeju da osete ljubav. Ja nisam za tebe i ti ćeš sigurno jednog dana biti srećan, ali ja te preklinjem da ne činiš zlo jer tako nikada nećeš naći spokoj, samo novu patnju. Molim te, Agabe… – drhtavo je govorila Maja molećivo gledajući u prinčeve zamagljene oči koje su se punile suzama.

On pogleda u nju, pa u oca i braću koji su ga gledali sa iščekivanjem i strepnjom. Pa u narod koji se polako okupljao iza njih, izmučen, osmuđen, sa beznađem u očima.

– Prestaću. Ali nikada neću biti srećan – reče tiho, okrete se, probudi zmaja i povede ga sa sobom.

– Hvala ti, devojko, ako se ikada predomisliš, voleo bih da budeš deo moje porodice – reče kralj Beat pun olakšanja Maji.

– Hvala, vrlo ste ljubazni, ali ja bih ipak da pođem kući – reče Maja zamišljeno gledajući za Agabovim obrisom koji se gubio u daljini.

 

Tog dana Maja se vratila na Zemlju. Agab je to gledao sa obale velike vode. Osetio je tugu za koju je znao da nikada neće proći. Kada je Kodo vratio njegov brod, on je seo u njega i sa sobom poveo zmaja, da se nikad ne vrati i luta po svemiru dok ne nađe utehu.

I sada, kad u zalasku Tau Cete Taupejci sede, piju napitak od taupe i vide u beskrajnom nebeskom krugu zvezdu padalicu koja zašušti vatrenim sjajem kažu da to Agab još uvek oseća gnev i tera zmaja sve dalje i dalje da zaboravi na Maju i blistavu plavu planetu na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas.

space-1728186_960_720

izvor: pixabay.com

2

Da se zamisliš

stop-cenzuri

Poštovani prijatelji, zato što me je naš čuveni »novinar i književni kritičar« Olja Ristić izbacila iz grupe Čitalište lepote i SLOBODE, obaveštavam vas da ćete moje tekstove ubuduće i dalje moći da čitate na blogerskim grupama u kojima nema jednoumlja i ličnog animoziteta prema autorima tekstova. Moj savet blogerima i onima koji će to tek postati je da pažljivo biraju grupe i izaberu one u kojima se ceni kvalitet napisanog a ne one u kojima sve zavisi od hira administratora jer možete proći kao ja. Hvala svima koji mi pružate podršku ❤

7

Popsugar Reading Challenge 2018: “Paramparčad” Džejmsa Freja ili kako zalepiti krhotine svog života

abandoned-1846195_960_720Čitalački izazovi obično nemaju slučajno i nasumično izabrane zadatke. Neki od njih su zadati tako da u čitaocima probude interesovanje, radoznalost za novim i neobičnim iskustvima i temama, ali i da izazovu saosećanje sa različitostima i želju za pružanjem podrške onima kojima je potrebna. Takav je i ovde bio slučaj.

U zadatku u kom je trebalo pronaći knjigu sa antiherojem, moram da priznam da sam poslušala predlog Sandre Bakić Topalović, zahvaljujući kojoj sam se i upustila u ovaj izazov. I, naravno, nisam zažalila. Tim pre što sam i sama morala da otkrijem šta je to antiheroj, pomislivši, kao i mnogi, da je u pitanju ličnost iz knjige koja označava negativca na koga se nikako ne treba ugledati.
Ali nije baš sve tako crno-belo. Antiheroj je zapravo osoba koja u činjenju svojih nedela poseduje i neka osećanja ili misli kojima će se čitaocima približiti, zbog čega će oni poželeti da ga razumeju, pa možda i da sa njim saosećaju. On će činiti mnoge pogreške, ali na kraju poslati snažnu poruku da njegovim putem nikako ne treba krenuti. Zato je roman Džejmsa Freja Paramparčad potpuno odgovorio na ovaj zadatak.
BN-ES394_WOLFE0_GS_20140925130342

Džejms Frej (izvor:wsj.com)

Priča se zasniva na iskustvu pisca, koji je sa 23 godine kao težak slučaj zavisnika, u potpuno ruiniranom fizičkom i psihičkom stanju stigao u rehabilitacioni centar za bolesti zavisnosti u jednom malom mestu u Minesoti i preživeo golgotu do povratka u život prateći 12 koraka ka izlečenju. U to vreme Džejms Frej je već deset godina bio alkoholičar, a tri zavisnik od kreka, nije se sećao kako je dospeo u Čikago, već samo da je u tri američke države tražen od strane policije za različite optužbe.
Prvi dan na klinici je prvi dan njegovog novog života, prvi korak koji ga odvaja od smrti, u čijem će se ledenom zagrljaju naći ako potpuno ne promeni svoje navike, ali i prvi korak ka nezamislivoj agoniji koja ga, prožeta fizičkim i psihičkim krizama, čeka kao usud – težak put popločan nemoći, strahom, stravom, koji se lagano, kao neka teška mora polako odlama poput velike stene natovarene na dušu.
Iako vam ovaj roman na prvi pogled može delovati kao teskobno i iscrpljujuće štivo, ono to nikako nije. Pisan u jednom dahu, iz pera koje ne morališe i ne osuđuje, priča priču kao da je to najobičnija svakodnevna stvar, pa se tako i čita. Galerija likova je izuzetno interesantna, među pacijentima su ljudi svih statusa, godišta, oba pola, bogataška deca,obrazovani, uspešni, slavni, ali i prostitutke, radnici i oni od kojih je društvo potpuno diglo ruke, pa iz romana prosto iskače poruka da bolest zavisnosti ne bira i da može da se desi svakome ko u jednom trenutku svog života pokaže ranjivost i doživi razorne posledice.
51pD7xWwN8L._SX322_BO1,204,203,200_

Originalno izdanje knjige (izvor: amazon.com)

Pojedini likovi se posebno izdvajaju – oni koji će biti veoma važni za Frejovo izlečenje i budući život, od mafijaškog bosa Leonarda do devojke Lili, u koju se zaljubljuje i tajno proživljava najlepše trenutke povezanosti i sreće iako je mešanje muških i ženskih pacijenata strogo protiv pravila.
Najupečatljiviji deo romana, kao i srž koja zauvek otvara njegove nemire je spoznaja svojih strahova i beskrajnih užasa – zavisnost koja se u njemu oslikava kao Furija, njegov najveći i najjači suparnik, neprijatelj koji se javlja kad se najmanje nada i nipošto ne jenjava, mora protiv koje se bori svim snagama.
Simbolično predstavljeni okovi koje zavisnost tiho stavlja na telo zavisnika najuspešnije spadaju ako se ignorišu ili ako se strahotna Furija “ubije”. A da u svemu tome podrška porodice igra najvažniju ulogu, poruka je koja se snažno nameće kroz ceo roman.

par

Prisustvom razgovora bez klasičnog dijaloga, nabacivanjem nemirnih misli koje kao uskovitlane pahulje u vejavici luduju u njegovom umu i čestim ponavljanjem određenih reči koje kao malj dobuju po njegovom mozgu na jedinstven način se opisuje sav haos i beznađe pakla u kome se Frej našao. Povremene sumnje u program kojim pokušavaju da ga leče, omalovažavanje i otpori, samo još više doprinose životnosti i iskrenoj predstavi svega onoga sa čim se zavisnik rve u svojim zapaljenim svetovima.
I kao u svakom delu koje ispisuje život, neki će biti snažni, neki ne. Epilog u kome se prikazuju sudbine likova, pacijenata rehabilitacionog centra, možda je najpotresniji deo romana.
Upravo je zato delo napravilo pravu pometnju među publikom. A Džejms Frej svojim prvim romanom postao idol mnogima koji su pokušavali da izađu iz svojih ličnih užasa. Kada je izdata, urednici Amazona su je proglasili za omiljenu knjigu godine, a već sledeće Frej je napisao nastavak priče o mladom zavisniku koji se iščupao iz kandži droge i alkohola i zajedno sa očinskom figurom, prijateljem Leonardom, nastavio kroz život.
Međutim, delo su od početka pratile velike kontroverze. Tri godine kasnije jedan vebsajt je ponudio dokaze da su veliki delovi memoara izmišljeni, pogotovo deo o kriminalnoj prošlosti glavnog lika, a za to su imali i dokaze. Zbog toga je došlo do mnogih burnih Frejovih gostovanja u televizijskim emisijama najčuvenijih američkih voditelja i javnost se podelila. Svi su želeli da znaju šta je istina. Frej je naposletku priznao da je umetnički dorađivao svoj roman, kao i većina pisaca i mnogi su ostali razočarani, mada poruka o snazi i ljubavi prema životu nikako nije narušena. Ipak, predznak memoari i autobiografija morali su da otpadnu.
Roman Paramparčad imao je najrazličitije kritike, od čestitki na hrabrosti i snazi do zgroženosti opisima i licemernosti bogataškog sina koji sebi može da priušti lečenje na skupoj klinici. Bilo dodataka ili ne, pozitivnih ili negativnih komentara, jedno je sigurno i nepromenljivo – Džejms Frej je izašao iz svojih najdubljih očaja i užasa i nastavio život kao potpuno zdrav čovek, postao pisac i scenarista i osnovao porodicu. Jača poruka i ne može da se pošalje.
Krajem prošle godine osvanula je vest da se radi na adaptaciji romana Paramparčad, koju radi rediteljka čuvenog ostvarenja Pedeset nijansi – siva, Sem Tejlor Džonson. Glavnu ulogu Džejmsa Freja poverila je svom suprugu, engleskom glumcu Aronu Džonsonu, koga smo imali prilike da gledamo kao Vronskog u poslednjoj adaptaciji Ane Karenjine. Videćemo da li će na ekran moći da se prenesu sve agonije i teskobe, ali i nade da će onaj koji se bori uspeti da se vrati svom dostojanstvu.
Marvel's Hall H Press Line For "Ant-Man" And "Avengers: Age Of Ultron"

Aron Džonson će u adaptaciji filma glumiti Džejmsa Freja

Iskrzane i presavijene stranice bile su mi dokaz koliko je knjiga iz biblioteke uzimana i čitana. Nadam se da je mnogo onih koji su i sami u njoj našli spas ili bar neki koji žele nekom svom da pomognu. Na kraju ostala je nada da svako može da nađe put. I kao putokaz –  jedan broj telefona zapisan na poslednjoj stranici.

par1

5

Kad oštri krugovi postanu čarobni

ivanaU petak uveče, u blistavim prostorijama kafe kluba Nelt skupilo se veliko društvo. Mladi nasmejani, veseli ljudi došli su da podrže svoju koleginicu Ivanu Canić na njenoj prvoj promociji koju sa nama radi i njenog književnog prvenca Izdavačke kuće Nova poetika, zbirke priča Oštri krugovi i pokazali da svako ko misli da među ljudima vlada samo surevnjivost, sujeta i zloba greše. Naprotiv, još postoje oni koji žele dobro i itekako umeju da pruže podršku i osmeh. Iskren, od srca.

Ivana Canić je to veče blistala. Iako uzbuđena, jer nije svaki dan prva promocija, mogla je samo da se prepusti ljubavi koja je neštedimice zasipala.

ivana2

Pored nas koji smo je vodili kroz to važno veče, smenjivale su se njene drugarice. Ne koleginice, već drugarice – tako su se predstavljale. A kad neko tako blizak pročita makar i par redaka vašeg dela, ono mora da bude još lepše i blistavije nego što inače jeste. Zato što se čita i oseća dušom.

Sigurno se pitate kakvo je to delo i našta ćete u njemu naići. Ništa lakše, objasniću vam ja.

Priče Ivane Canić će vam samo na prvi pogled izgledati kao lepršave crtice iz života savremene žene. Ali one to nikako nisu. U svakoj od njih krije se dubina, po jedan mali ponor iz koga vire sve teskobe današnjeg društva i svi oni neshvaćeni, koji dušu brižljivo čuvaju da ne bude smrvljena.

U pedeset četiri priče, koliko ova zbirka broji, naći ćete ceo jedan svet izvrnut na postavu, ogoljen i tmuran, ali sa majušnim svetlucavim tačkama nade.

Segmenti života iskazani u njima dotiču svakoga od nas. Svi smo mi hvatači snova kojima se oni izmiču bilo našom, bilo krivicom nekih viših sila, ali to nikako nije razlog da prestanemo da ih lovimo. Ove su priče namenjene onima koji u sebi otkrivaju ljudskost čak i kad su zbog toga drugima nepodnošljivi, onima sa sjajem u očima i novogodišnjim prskalicama u duši koji bi drugi rado da ugase, onima koji se ne plaše da pokažu ljubav i iskreni osmeh, onima koji ne zaboravljaju ko su, onima koji se ne plaše da ostanu deca i kad zrelost zakuca na vrata i onima koji svakoga dana vode monologe ispred ogledala svog života pokušavajući da opstanu u svetu lažnih osmeha.

Ovo su priče za sve majke koje se i dalje osećaju spokojno pod okriljem ljubavi svojih ostarelih roditelja i u isto vreme su suočene sa teškim zadatkom vaspitavanja svoje dece u surovom, gramzivom i iskrivljenom svetu. I za sve one žene koje traže ljubav čak i kada je nikako ne nalaze, prave greške, padaju, ali se opet dižu nadajući se da tamo negde ipak postoji gospodin Pravi.

Ivana Canić će vam prišapnuti i one misli skrivene između redova i zidova koje možda sebi još niste ni otkrili, a čuče negde duboko u vama. I pokazati da niste sami ako osećate kako poslednjim naporima snage visite sa litice nad ponorom u kome će vam samleti dušu, ako vas stežu »preuske košulje preuskih korporacija«,  da imate prava da birate onoga ko će sa vama dočekati starost, ako vam nedostaje ljubav i ako na srcu čuvate poneku malu ranu kojoj nikome ne date da priđe.

U sjajnim alegorijskim pričama i živopisnim metaforama naći ćete i najgoru osudu  stvarnosti koja nas okružuje. Zapitaćete se onda kako je moguće da se tek na takav način najbolje vide svi titraji srca, ali i naše oluje, borbe sa pritvornim svetom, tektonski potresi duše i mreže koje možemo pokidati samo svojim prstima.

U humorom protkanim redovima otkrićete žaoku koja otrov čuva u prikrivenoj gorčini koju ne smemo pustiti da se razlije našim bićem. Ali je treba doviknuti kao vid otpora svetu u kome se sve svodi na laž, pretvaranje i bekstvo od odraza sopstvenih očiju.

Pa ipak, ova zbirka ne ostavlja gorak ukus u ustima. U njoj nema mesta klonulosti duše, ma koliko da svet hoće da je zgazi. Naprotiv, ona je poziv svakome, čak i najzastranjenijima da još nije kasno i da se uvek mogu vratiti sebi, svojim snovima i mirnim obalama.

Kad završite,  poželećete opet da pročitate ove sjajne priče, iznova i iznova. Zato što nisu obične. One su uputstvo savremenim ženama kako da od oštrih krugova života stvore šarene oblike bez granica, a muškarcima odgovor na to veliko zbunjujuće pitanje: „Šta to one od života uopšte hoće?!“

U petak uveče mnogo mladih muškaraca i žena se iskreno radovalo Ivaninom uspehu i od srca tapšalo svakoj pročitanoj priči. Ona je te večeri uspela. A i svako ko je sa njom tada delio njenu sreću i atmosferu zajedništva i iskrene podrške. I ja sam se na njima grejala. Ivana, hvala ti na tome!

ivana kraj

 

Knjigu Ivane Canić Oštri krugovi možete naručiti preko knjižare sajta Nove poetike (novapoetika.com), u knjižarama Delfi, Vulkan i Giunti i klubu Beti Ford, Zetska 2 u Beogradu

 

 

0

Winter book tag

Warm and comfy winter concept. Book, cup of lemon tea and sweateUopšte ne znam kako mi je promakao ovaj izazov, ali računam da još ovo malo snega što se još ponegde nije otopilo, kao i petnaest dana do kalendarskog proleća mogu da mi pomognu da se „provučem“ i napišem svoje utiske na vreme.

Ceo Winter book tag se sastoji od 12 pitanja koji imaju dodirne tačke sa zimom, a sve je pokrenuto da bi se ljubitelji knjiga ohrabrili da iskazuju svoje utiske i međusobno komentarišu dela koja su pročitali.

Nadam se da ćete mi se pridružiti, pa ako već niste upoznati sa ovim, imamo još malo vremena.

1. Falling Snow: Izaberi knjigu u bojama zime

knjige srebrna

Ovo je bio jedan od zadataka koji mi je oduzeo najviše vremena jer je trebalo pronaći knjigu u čijem naslovu će biti neka od boja koje su obeležje zime. Moj izbor je na kraju pao na zbirku priča Artura Konana Dojla Srebrna zvezda.

Ona predstavlja samo jednu od kratkih priča edicije Uspomene Šerloka Holmsa, u kojoj čuveni detektiv sa svojim pomoćnikom dr Votsonom istražuje i razrešava nestanak rasnog trkačkog konja Srebrna zvezda i smrt njegovog džokeja Džona Strajkera.

Sigurna sam da su svi čitali ili bar gledali serije sa čuvenim Džeremijem Bretom u ulozi Šerloka Holmsa. Ovaj lik i njegove avanture su Arturu Konanu Dojlu donele svetsku slavu.

2. Crackling Fire: Uz koju knjigu bi se najradije sklupčao pored kamina?

Da imam kamin, najradije bih se ugnezdila ispred njega i pod uslovom da ne zaspim, rado čitala knjigu Roberta Džejmsa Volera Mostovi okruga Medison. To je jedan od romana koji bih iznova i izniva mogla da čitam, pravi ljubavni, sa emocijama koje koliko god da su jake, moraju da budu potisnute. Da uživaš i tuguješ zajedno sa Frančeskom i Robertom u isti mah.

3.Ice Storm: U kojoj knjizi koju voliš su junaci prošli kroz brutalne situacije?

Pre desetak godina pročitala sam oba dela Vetrova rata i sva tri dela nastavka Rat i sećanja američkog književnika Hermana Vouka. Ova potresna, ali maestralno napisana priča o nekoliko različitih, ali čvrsto povezanih porodica na tlu Evrope i Sjedinjenih Američkih Država uoči Drugog svetskog rata, pa zatim i kroz njegove strahote je nešto što se ne zaboravlja. Pisac je na svako važno mesto postavio svoje likove, od Hitlerovog okruženja, preko Jevreja u koncentracionim logorima do Ruzveltovih saradnika i Američke ratne mornarice. Knjige su ostavile tako jak utisak na mene da sam potom odgledala i sve epizode serije u kojima se pojavljuju neki od najčuvenijih američkih i britanskih glumaca. A saznanja koja sam stekla o istorijskim okolnostima prve polovine 20. veka su neprocenjive.

4.Hot cocoa: Za koju knjigu pretpostavljate da će uskoro biti vrlo popularna?

To je roman Putovanje Zorice Zoje Mladenović, koji uskoro treba da bude objavljen. Sve je u pripremi, a ja sam sigurna da će putovanje kojim Zoja vodi svoje čitaoce pobrati još više simpatija nego njena prethodna zbirka duhovitih priča Priče iz moje glave i sveta oko mene.

5.Peppermint mocha: Koje jelo i piće biraš za čitalački maraton

Petit-Beurre-Coussin

Moram da priznam da najradije čitam ležeći,  tako da jedenje u tom položaju nije preporučljivo, a bogami ni pijenje. Ali, ako bih baš morala da odaberem, to bi bio keks petit beurre koji umačem u zeleni čaj sa malo meda i limuna.

6.Snowflake: Izaberi knjigu koja je drugačija od svih ostalih koje si čitao

Bez neke veće dileme, izabrala sam Opsadu crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića. Izuzetnog stila, načina na koji se jezik maštovito upotrebljava u veštim rukama autora, spajanjem arhaičnih vremena sa današnjicom i pletenjem i sunovratom ljudskih sudbina ovaj nesvakidašnji roman učiniće svakog čitaoca počastvovanim što mu je data prilika da ga pročita. Manastir Žiča kao simbol srpskog stradanja, otpora i vaskrsenja najlepša je slika koju pisac stavlja u centar dela. Jednom rečju – neponovljivo!

7.Snowman: Izaberi knjigu u kojoj može da uživa cela porodica

Nije mi bilo lako da odaberem, a opet, kad sam odabrala, činilo mi se da je izbor nekako prirodno išao ka baš ovoj knjizi. Lajanje na zvezde Milovana Vitezovića je knjiga koju rado mogu da čitaju sve generacije. One starije zbog svojih uspomena na neka stara dobra vremena, a mlađi jer je pitko i blisko svakome ko voli da čita.

Da ne spominjem adaptaciju knjige – film Zdravka Šotre, koji vas vuče na nebrojeno mnogo gledanja.

8.Christmas: Izaberi knjigu koja te ugrejala iznutra

knjiga prozraci

Iako bi ova knjiga mogla da se podvede i pod broj 3, ipak sam je izabrala kao odgovor na ovaj zadatak. Prozraci Svetlane Velmar-Janković je roman koji me je dotakao kao retko koji. Uspomene autorke od njenog najranijeg detinjstva preko ratnih godina i pobede narodne vlasti, u kojoj se ona i njena podrodica ne nalaze na strani pobednika, ostavljaju utiske koji se lepe za dušu. Iako sa mnogo potresnih detalja u strahotnim vremenima, ugrejala mi je srce kroz empatiju i zajedno sa njom proživljenu tugu i nadu da ona u životu ipak može da se nadvlada.

9.Santa Claus: Izaberi knjigu koju bi voleo da dobiješ na poklon

knjiga poklon

Bez mnogo razmišljanja Najlepše priče Edgara Alana Poa. Oduvek me je stvaralaštvo ovog pisca nesmirenog duha posebno privlačilo. Čitala sam neke od njegovih strahotnih priča, od kojih su mi najomiljenije Pad kuće Ašerovih, Ubistvo u Ulici Morg i Rukopis pronađen u boci i volela bih da ih imam na jednom mestu na svojoj polici pa da mogu da zavirim u male užase ljudskih umova svaki put kad mi padne na pamet.

10.Sledding: Izaberi knjigu koju si voleo kao dete

knjiga hajdi

Roman Hajdi Johane Špiri bila je jedna od knjiga koju sam mnogo zavolela kao dete. Iščitavajući mnoštvo knjiga u svojoj kući, ova je posebno osvojila moje srce, pogotovo jer sam je dobila u jednom novogodišnjem paketiću. Iako sam kao malo dete imala i slikovnice sa Hajdinim avanturama, roman je za mene ipak bio nešto posebno, osećajući da sam dovoljno velika da čitam prave knjige zamišljajući devojčicu sa kikicama kako blista na zelenim livadama podno švajcarskih Alpa. U njoj sam naučila da svako srce može da se omekša, poput Hajdinog dede, ali i da prava ljubav i snaga čine čuda, kao kod Klare.

11.Frostbite: Izaberi knjigu koja te je razočarala

Ljiljana Habjanović Đurović je bila spisateljica koju sam rado čitala. Svima nadaleko poznata knjiga Ženski rodoslov navela me je da pročitam i druge dve koje govore o uspomenama njenog života, Ana Marija me nije volela i Iva. U tom trenutku ova mala porodična saga prodavala se naveliko i svi su želeli da ih imaju u svojoj kući. Možda sam previše očekivala nakon toga što je ispričala svoj život, možda mi nije legla u pravom trenutku, tek Paunovo pero je poslednja knjiga koju sam pročitala i nije mi imala tu težinu. Svaka naredna me više uopšte nije privlačila, pa iako mnogi neće deliti moje mišljenje, uvek sebi govorim da su ukusi različiti.

12.Reindeer: Izaberi knjigu za koju si emotivno vezan

knjiga prva ljubav

Knjiga koja je obleležila prelaz iz mog detinjstva u mladost bila je Prva ljubav Beverli Kliri. To je priča o jednoj šesnaestogodišnjoj devojci koja živi u malom američkom gradu i koja počinje da otkriva svoja prva osećanja, nedoumice i neizvesnost ulaska u svet ljubavi, svet odraslih u kome ma šta do tada učila, ipak ostaje sama sa sobom da bije svoje bitke. Nevina i nežna priča o odrastanju je nešto što bi svaka devojčica trebalo da pročita. Meni je ostala najdraža i da seja nešto pitam, uvrstila bih je u školsku lektiru.

 

Toliko od mene, nadam se da nisam bila dosadna i da vam se moj izbor dopao. Možda ćete se u nečemu složiti sa mnom, možda ne, ali najvažnije je da čitamo što više jer se tako najviše i najlepše oplemenjuje duša.

knjiga1

 

 

 

 

4

Basna o divljoj patki

patka molly hashimoto

painting by Molly Hashimoto

Anđa se izlegla iz jajeta divlje patke u gnezdu na rubu bare, gde su najgušći trska i šaš. I odmah je počela da pravi probleme roditeljima. Kvakala je najviše od sve braće i sestara, pričali su da nisu znali kako da je smire jer je tako mogla da privuče grabljivice i sve ih ugrozi.

Čim je malo porasla, počela je da zjaka ka nebu. Nikome nije bilo jasno zašto, ali ona je znala – čekala je kormorana koji je svake jeseni i proleća išao tamo-vamo, kao i sve ostale ptice selice. A on je umeo tako da priča da bi se Anđa obeznanjivala.

– Mala, jel‘ se sećaš ti šta smo mi pričali prošle godine? – upita kormoran kad je skupio svoja velika crna krila.

– Pa, sećam se – reče Anđa s mukom skrivajući radost u glasu.

– Sećaš se, znači, da sam ti rekao da si isuviše zgodna za ovu baruštinu i selendru, da si za mnogo lepši svet? I da te vidim kao najlepšu divlju patku u ribnjaku najlepše vile koju sam ikada video? A znaš da sam prešao pola sveta i prošao sito i rešeto… – reče razmetljivo.

– Znam – reče Anđa sa zvezdama u očima.

– Mislim da su ti dovoljno ojačala krila da kreneš u svet. Naravno, ako imaš hrabrosti za to – sakri kormoran lukav osmeh u glasu.

– Naravno da imam – reče Anđa. – Šta me ovde zadržava? Prostaci i primitivci što gaču po bari i samo mi dižu pritisak… Od prošle godine mislim na tvoje reči! I ne mogu da dočekam da vidim taj tvoj veliki svet! – uskliknu žudno.

Sledećeg jutra, pred samo svitanje, izvuče se Anđa iz trske i šaša, zaboravi na sve savete koji su joj patrijarhalni roditelji davali i pobeže sa kormoranom u veliki svet.

Doleteše brzo iznad velikog crvenog krova oko koga se protezalo ogromno prostranstvo šuma i travnjaka ukrašenih belim figurama labudova, lavova i nekih malih ljudi i fontanama koje su bljuvale vodu u vis.

– Ovde ćemo da se smestimo, u ribnjak velikog bogataša koji tu skuplja najlepše ptice iz celog sveta. Imaćemo hrane u izobilju, sunce, pesmu i igru. Biće nam sjajno! – reče kormoran vrteći se u vazduhu.

– Sjajno… – zaneseno reče Anđa.

Odjednom joj zaglušujući pucanj prekide reč. Anđa se spovede u letu i poče da pada kljunom nadole. Dok joj se vrtelo u glavi a ispod krila širila bol, tresnula je u visoku travu i osetila sve bliže dahtanje lovačkih pasa. Bila je ulov za bogatašku zabavu. Iste večeri ležala je na stolu reš pečena uz krompire i zelenu salatu.

Naravoučenije: ako si divlja patka, ne moraš ispasti guska.