7

Čitajmo domaće – izazov by Shonery

books-1757734_960_720

Iako sam mislila da tako neće biti, ova godina mi je počela u znaku izazova. Ovo je drugi na koji sam se odvažila baš zato što veoma podržavam domaće pisce i njihova dela, pogotovo one koji se tek probijaju i dokazuju na književnoj sceni.

Zato me je ideja Neše Popovića Šonerija zaista povukla da vam predstavim veliki broj knjiga koji sam prošle godine pročitala, sa posebnim osvrtom na domaće pisce.

Kako sam razumela, izazov se sastoji iz dva dela, prvog da se prikažu strani a potom i domaći pisci. Prethodne godine trudila sam se da pročitam neke od najvećih klasika svih vremena, a o nekima sam i pisala svoje utiske. Ako bih među njima morala da biram, rekla bih da su najveći trag na mene ostavile knjige Senka vetra Karlosa Ruisa Safona i Lovac na zmajeve Haleda Hoseinija. Najviše me uplašio Isterivač đavola Vilijama Pitera Blatija, a potresli Ubiti pticu rugalicu Harper Li i Pred svitanje Suzan Luis. Bez daha sam čitala Sneška Ju Nesbea, a najveće razočaranje je Keri Stivena Kinga i smatram da je film bolji nego knjiga.

soneri pocetak

A evo i celog spiska:

  1. Stiven King, Keri
  2. Hana Kent, Agnesina ispovijed
  3. Džoana Rouling, Hari Poter i kamen mudrosti
  4.                             Hari Poter i dvorana tajni
  5. Ju Nesbe, Odmazda
  6.                 Sneško
  7. Virdžinija Vulf, Gospođa Dalovej
  8. Suzan Luis, Pred svitanje
  9. Džejms Frej, Paramparčad
  10. Džordž Eliot, Vodenica na Flosi
  11. Džefri Eugenides, Midlseks, nešto između
  12. Frensis Skot Ficdžerald, Veliki Getsbi
  13. Haled Hoseini, Lovac na zmajeve
  14. Simon de Bovoar, Drugi pol
  15. Robert Luis Stivenson, Crna strela
  16. Herbert Džordž Vels, Vremeplov
  17. Ivet Manesis Korporon, Sve boje duge
  18. Harper Li, Ubiti pticu rugalicu
  19. Džordž Lukas, Ratovi zvezda
  20. Selindžer, Lovac u žitu
  21. R. L. Stajn, Žurka na Noć veštica
  22. Mišel Zink, Proročanstvo sestara
  23. Henri Miler, Rakova obratnica
  24. Nik Hornbi, Džulijet
  25. Vilijam Piter Blati, Isterivač đavola
  26. Karlos Ruis Safon, Senka vetra
  27. Džejms Paterson, Meri, Meri
  28. Danijela Stil, Dobra žena
  29.                       Do poslednjeg dana
  30. Dženifer Krusi, Lud za tobom

soneri unutra

Među domaćim piscima našli su se i oni već vrlo poznati i oni koji tek stižu do svoje publike. Od ovih drugih neću izdvajati nikoga, samo zato što su mi svi podjednako važni i divim im se jer su se upustili u borbu osvajanja čitalaca. Dobro, možda ipak malo hoću, bar one o čijim sam knjigama pisala utiske pa onda i vi možete zaviriti i otkriti ponešto o njima. A verujte mi na reč da ćete imate šta i da vidite. Evo i njih:

  1. Nešo Popović Shonery, Drugo carstvo
  2. Draga Majstorović, Tokovi snova
  3. Pavica Veljović, Justicijo, digni glavu
  4. Blogdan, Obloge od mastila
  5. Miljan Paunović, Soba tajni
  6. Dalibor Ćulibrk, Neobičan dan
  7. Elizabet Suzana Kozina, Blokiraj se sama
  8. Dušan Baranin, Knez Mihailo
  9. Zoran Bežanović, Pogrešna meta
  10. Mirjana Radman, Suglasnost
  11. Zuko Džumhur/Momo Kapor, Zelena čoja Montenegra
  12. Branislav Jocić, Rajkov put do zvezda
  13. Bratislav Stamenković, Propovednik
  14. Zorica Zoja Mladenović, Putovanja
  15. Dušan Sekulić, Brdski vrtovi
  16. Željko Toprek, Travarijev testament
  17. Ružica Vasić, Domodržnica
  18. Nataša Vajić, Sudbina strijelca
  19. Ivana Canić, Oštri krugovi
  20. Zorica Mišić, Beli most
  21. Jovan Z. Ostojić, Leve pritoke Drine
  22. Filip David, Kuća sećanja i zaborava
  23. Maja Simonović, Poziv
  24. Sonja Končar Ničić, Njanjava
  25. Snežana Ševo, Ubistvo iz zodijaka
  26. Jan Klajn, Zečije uši
  27. Ljiljana Banović, Vidimo se u prethodnim životima
  28. Nikola Đokić, Vilin konjic
  29.                         Spasi me od sebe
  30. Danijela Jovančić, Petoparci
  31. Tadija Čaluković, Mutant u vozu
  32. Martina Milosavljević, Slobodna
  33. Dragana Bečejski Cvetković, Panuka
  34. Dragan Stojanović, Gugutke bulevara
  35. Snežana Glidžić, Zavet iz davnina
  36. Maja Gojkov, Kameni most
  37. Snežana Kanački, Polaris poslednji grad
  38. Marijana Ilić, On je ja i ja sam on
  39. Duška Mušić, Zovem se Duška
  40. Marat M’saev Daam, Karneval rđe
  41. Milorad Novaković, Y
  42.                                      Jadi s prelivom

I zbirke poezije:

43. Nemanja Stanojević, Mijazme

44. Suzana Matić, Samosanacije

45. Valentina Novković, Kap na suš

46. Darija Stanković, Žena sa umom boje izlazećeg sunca

47. Pietra fon Tillen, Kazalište mrtve žene u živoj pjesmi

48.                                   Lirska biblija u Judinim poljima

49. Dylan Horman, Achtung, baby, dolaze nereči

50. Biljana Kotur, Vetrovanje

51. Nebojša Petronijević, Ono što bih voleo da znaš

52. Zvjezdana Čagalj, Baždarena

 

Verovatno ste primetili da u domaće pisce ubrajam sve iz regiona. Kada mi nije potreban prevod da bih ono što čitam razumela, doživljavam ga bliskim sebi jer čitanje tome i služi, da spoji sve koji se razumeju u veštini pisanja i ljubavi čitanja. Toliko od mene zasad, žurim da čitam nove nade domaće književnosti. ❤

soneri kraj

 

 

 

 

 

 

Advertisements
0

Leve pritoke Drine – kroz spletove uspomena i korena

leve

Roman Leve pritoke Drine Jovana Z. Ostojića, pseudonima Ivane Uspenski, od samog početka preneće na vas topli dah jedne životne priče, tek toliko da vam zagolica pažnju i sve jače mami da saznate šta je istina a šta mašta, koliko se u glavnom liku skriva pisac i kako to Bosna, ma koliko vrletna i naizgled surova bila, ipak nosi jednu posebnu toplinu koju pohrani kao klicu svakom ko se u njenim sapetim planinama rodi i ostavi dubok trag.  Jer ko jednom njenu zemlju zagrebe zauvek je pod svojim noktima nosi kao poziv na povratak.

Saša je čovek za koga bi se, prema današnjim merilima, moglo reći da je uspeo u životu. Sa suprugom Bečlijkom i malim sinom živi u Frankfurtu, radi posao koji voli i obasut je ljubavlju i porodičnom srećom. Povratak na dedinu sahranu u Bosnu, rodni kraj iz koga je kao veoma mlad otišao, pokrenuće u njemu uspomene i nostalgiju za starim danima, ali i dovesti do spoznaje da se u najdubljim ćoškovima duše kriju najtananija pitanja za koja moramo imati veliku hrabrost da bismo ih pustili iz tih zapretanih dubina. Pitanja koja jednom sebi postavljena mogu da okrenu život naglavačke i suoče nas sa istinom da smo oko sebe stvorili veliku šarenu lažu u kojoj smo nešto sasvim drugo od onoga što zapravo jesmo.

Pisac raskošnog stila na najbolji način spaja realističke metode dostojne naših najpoznatijih književnika i priziva u pomoć elemente modernističke proze tek da nagovesti tu tešku borbu savremenog čoveka skučenog u današnjem surovom svetu otuđenja i zaborava na bližnjega svoga.

Sa jedne strane su tehnički veoma uspelo obavljeni zadaci koji roman čine veoma vrednim: čvrsta fabula koja veštom rukom pisca drži preplet uspomena i sadašnjosti, psihološki iznijansirani likovi, uzročno-posledične veze događaja i verno, slikovito opisana zbivanja i duševna stanja.

Sa druge strane je toplina koja odiše svakom stranicom: ćopićevski razvijene skice detinjstva i izuzetni opisi pejzaža istočne Bosne na padinama Javora, uz mnoštvo metafora, onomatopeja i metonimija u kojima sve odiše mirisima, bojama i zvukovima pa iz korica kao da se čuje kako Drina huči u svom kanjonu, šušte vodopadi Tišće, mirišu od sunca i leta nabrekle livade, u prohladnoj kući „domaća, na starim novinama, sušena kamilica“ a na pucketavoj vatri u kaminu širi dah pečenog kestenja.

       …Kao po dogovoru, sunce je izašlo iza izgužvanih oblaka, potpuno čisto, potpuno nevino i obasjalo smaragdnozeleni proplanak. More maslačaka valjalo se pod tečnim, letnjim vetrom. Kroz prozor automobila nadirali su izmešani mirisi lišća, vode, cveta i ploda. Nad svom tom divotom letnjeg raja uzdizala se još u daljini ista kuća, na istom mestu gde je odvajkada bila, isto onako belog krova i isto onako velikih prozora koje sam pamtio. Kao da to mesto nikada i nisam ostavljao. Šljivik koji je, dok je automobil štektao noseći me uzbrdo, ostao miran sa desne strane, nudio je onaj isti hlad. Laknulo mi je ili sam bar to u momentu pomislio. Dugi uzdah olakšanja nesvesno mi se oteo iz grudi. I dalje je bilo života, tragovi čoveka su bili svuda. Seno je uredno naslagano na gomile, trava pokošena, put nasut novim šljunkom. Bilo je jednostavno, zapravo vrlo jednostavno. Sve čoveka može da razočara na ovome svetu, sve, osim života. Život će uvek na kraju odneti pobedu, čak i tamo gde se najmanje nadaš. Probiće zid sobe u koju ga zatvoriš, mislio sam, i to je čudo, naći će način da posadi seme, da se provuče, da udahne vodu i vazduh…

 

I neće samo raskošna bosanska priroda osvojiti srce pripovedača. Naći će se romantike i u praškim starim trgovima, hajdelberškim čarobnim knjižarama i frankfurtskim vlažnim ulicama. Pokazaće tada pisac sav svoj istančani osećaj da otkrije lepotu u svemu što ga okružuje, ali u isto vreme vešto povezati hladne kiše sa Sašinim tugama i beznađem i sunce, toplinu i prštavi vatromet sa trenucima ustreptalosti duše i prvim danima porodične sreće.

Saša će tokom celog romana biti u raljama svojevrsnog dualizma – detinjstva u Bosni i gradovima Evrope, razapetosti između dve žene, rastrzanosti između dva života i dve porodice, između korena i velikog sveta, između želja i odgovornosti i obaveza, između realnosti i mašte, uspomena i snova. Prateći ugao gledanja pripovedača, samo ćemo zajedno sa njim naslućivati i otkrivati šta drugi likovi misle, u prošlosti tražiti razrešenja neophodna za razumevanje sadašnjice, osećati empatiju pri svakom pogrešnom potezu, iznenađenje pri neočekivanom obrtu a ponekad i blago razočaranje kada razum uspe da nadvlada srce. A priznaćete da se samo velikim talentom mogu stvoriti tako životni likovi čije nedoumice i strepnje, greške i ispravke, vrline i mane čuče u svakome od nas.

Svojim nemerljivim darom pisac nas vodi kroz vrtlog problema svakog savremenog čoveka – teškoćama koje razapinju dušu tokom potraga za samim sobom i svojim najskrivenijim željama, tajnama i snovima, nedaćama kada naizgled čvrste veze među najbližima postaju krhke i iskidane, preispitivanjima koja vode ka zapetljanim lavirintima srca, usamljenosti, neshvaćenosti i teskobama u svetu koji nas okružuje i spoznaji da je porodicu nekada punu poštovanja i topline smenila otuđenost i samoživost nauštrb razumevanja i negovanja sigurne mirne luke.

… Ali ovo je moje mesto. Tako sam odabrao sâm. Nema sumnje. Više od sveg tog nedostajanja, bilo gde drugde nedostajao bih sam sebi tako rascepljen. Pristao sam da se vratim jer mi nedostaju oči koje vide i uši koje čuju mene samog kako dišem u letnje podne na vetru kraj Tišće. To je polen u vazduhu koji diše i teški miris ciklama i cveta višnje. To su stene i hod bosih stopala. To je sve ono što nisam smeo da prigrlim usled zaraćene stvarnosti koja mi je proždrla život poput sočne crvene, ali otrovne jabuke…

U romanu postoji samo jedan san, dovoljan da ga simbolikom celog oboji. U njemu jedna srna skončava u talasima nabujalog Dunava. I tada, ali i na jednom sasvim drugom mestu, ova životinja koja odiše nevinošću, ali i večitom borbom za opstanak, najaviće velike tuge i pokazati koliko je sudbina ponekad iznad svih naših moći da joj se odupremo. Borbu za ljubav, sreću i život kakav želimo ume da nadvlada i neka viša sila koja preplavi naše nade kao divljačan nabujali Dunav.

Ova priča razotkriva i neke tajne muške duše, njene rastrzanosti između želja i mogućnosti, iskonske želje i požude nasuprot ljubavi i odgovornosti prema porodici i spoznaji o jačini samokontrole i  nadmoći razuma nasuprot nagonu.

Misli koje raspinju Sašinu dušu skrivaju se u svakom od nas i skoro da ne postoji osoba koja se sa njima u životu ne susretne. Neko bude hrabar pa dotakne svoje najdublje damare i suoči se sa svojim tajnama i strahovima, a neko posegne za obmanom i proživi život tako da se na njegovom kraju zapita gde je zatrpao svoje prohujale nade i želje. Neki će ovde prepoznati i opomenu koliko je svako od nas samo jedno majušno seme maslačka poput onih sa javorskih livada koga vetrovi života nose na neslućene strane poigravajući se sa našim dušama i određujući im i tok i putovanja.

Pisac suštinu romana neprekidno, postojano poput otkucaja srca, provlači – da se od svojih korena i sebe samog ne može pobeći. I kao što ta pusta planina mrvljena bujnom zelenom Drinom zadoji i nikada do kraja ne pusti, tako niko od nas ne može da se odvoji od svog sopstva. Čak ako to i pokuša, vratiće se sam tamo gde jedino nalazi spokoj i sreću.

0

Popsugar Reading Challenge 2018 – Mission Complete

celendz senka vetra pocetak

Prethodna godina donela mi je toliko knjiga da je zasenila sve prethodne. Što zbog posla, što zbog zadatka koji sam sama sebi nametnula, donela mi je na čitanje neke od najboljih knjiga svih vremena i zahvaljujući tome osećam se odistinski nagrađenom.

Za one koji ne znaju, na sajtu Goodreads, pravoj društvenoj mreži za ljubitelje knjiga, osim ocenjivanja, pisanja utisaka, razmenjivanja komentara sa ostalim članovima, ali i postavljanja novih izdanja, svake godine možete učestvovati u čitalačkom izazovu koji se sastoji od 40 zadataka na koje odgovarate i tako bogatite svoju biblioteku pročitanih knjiga.

Zadaci mogu biti jednostavniji ili složeniji, ali svaki ima svoju poentu. Zahvaljujući učešću tokom protekle dve godine otkrila sam mnoge nove izuzetne naslove, pročitala neke od najvećih klasika, ali i naučila šta znače pojmovi tolerancija i pravo na različitosti.

Iako vam se u početku može učiniti da su poneki zadaci teški ili besmisleni, njihovo rešavanje i potraga za knjigama ostavljaju neverovatno dobar osećaj. A kada sve završite i pogledate koliko ste sjajnih dela pročitali, shvatate da ste postigli nešto neprocenjivo.

celendz hepines

Ovo su moji rešeni prošlogodišnji zadaci:

 

1)Knjiga po kojoj je snimljen film koji si već odgledao

Stiven King, Keri

 

2)Kriminalistički roman o istinitim događajima

Hana Kent, Agnesina ispovijed

 

3)Naredna knjiga iz već započetog serijala

Džoana Rouling, Hari Poter i dvorana tajni

 

4)Knjiga u kojoj je opisana pljačka

Ju Nesbe, Odmazda

 

5)Skandinavski triler

Ju Nesbe, Sneško

celendz snesko

6)Priča o istorijskoj ličnosti

Dušan Baranin, Knez Mihailo

 

7)Knjiga u kojoj se radnja dešava u zemlji koju volite

Virdžinija Vulf, Gospođa Dalovej

celendz gospodja dalovej

8)Deo dana u naslovu

Suzan Luis, Pred svitanje

 

9)Knjiga o antiheroju

Džejms Frej, Paramparčad

 

10)Knjiga o smrti ili žalosti

Zoran Bežanović, Pogrešna meta

 

11)Knjiga književnice koja je koristila muški pseudonim

Džordž Eliot, Vodenica na Flosi

celendz vodenica na flosi

12)Knjiga na temu LGBT

Džefri Eugenides, Midlseks, nešto između

celendz nesto izmedju

13)Knjiga po kojoj je napravljena pozorišna predstava ili mjuzikl

Frensis Skot Ficdžerald, Veliki Getsbi

 

14)Autor druge etničke pripadnosti od tvoje

Haled Hoseini, Lovac na zmajeve

 

15)Knjiga o feminizmu

Simon de Bovoar, Drugi pol

 

16)Knjiga u kojoj se govori o mentalnom zdravlju ili poremećaju

Mirjana Radman, Suglasnost

 

17)Knjiga koju ste pozajmili ili dobili na poklon

Blogdan, Obloge od mastila

celendz blogdan

18)Knjiga koju su napisala dva autora

Zuko Džumhur/Momo Kapor, Zelena čoja Montenegra

 

19)Knjiga o sportu ili sportisti

Branislav Jocić, Rajkov put do zvezda

celendz rajkov put do zvezda

20)Knjiga domaćeg pisca

Bratislav Stamenković, Propovednik

 

21)Omiljena boja u naslovu

Robert Luis Stivenson, Crna strela

 

22)Knjiga sa aliteracijom u naslovu

Željko Toprek, Travarijev testament

 

23)Knjiga o putovanju kroz vreme

Herbert Džordž Vels, Vremeplov

celendz zvezdane staze i vremeplov

24)Knjiga sa atmosferskom pojavom u naslovu

Ivet Manesis Korporon, Sve boje duge

celendz sve boje duge

25)Knjiga čija se radnja dešava na moru

Ružica Vasić, Domodržnica

 

26)Knjiga u čijem se naslovu pojavljuje životinja

Harper Li, Ubiti pticu rugalicu

drozd poc

27)Knjiga smeštena na drugu planetu

Džordž Lukas, Ratovi zvezda

 

28)Knjiga u čijem je naslovu stih pesme

Džerom Dejvid Selindžer, Lovac u žitu

 

29)Knjiga čija se radnja dešava na Noć veštica

R. L. Stajn, Žurka na Noć veštica

 

30)Knjiga u kojoj se pojavljuju blizanci

Mišel Zink, Proročanstvo sestara

celendz bliznakinje

31)Knjiga spomenuta u nekoj drugoj knjizi

Nikola Đokić, Vilin konjic

 

32)Knjiga koju ste pronašli u književnom klubu poznate ličnosti ili na nečijem blogu ili bukstagramu

Henri Miler, Rakova obratnica

 

33)Dečji klasik koji nikada nisi pročitao

Džoana Rouling, Hari Poter i kamen mudrosti

hp

34)Knjiga objavljena 2018.

Nataša Vajić, Sudbina strijelca

natasa vajic

35)Knjiga nagrađena od strane posetilaca Goodreadsa

Nik Hornbi, Džulijet

celendz dzulijet

36)Knjiga čija se radnja dešava sedamdesetih godina

Zorica Mišić, Beli most

 

37)Knjiga koju ste hteli da pročitate prošle godine ali niste

Filip David, Kuća sećanja i zaborava

celendz kuca secanja i zaborava

38)Knjiga sa ružnim koricama

Vilijam Piter Blati, Isterivač đavola

celendy isterivac djavola

39)Knjiga čija se radnja odigrava u knjižari ili biblioteci

Karlos Ruiz Safon, Senka vetra

 

40)Najomiljenija knjiga čitalaca iz izazova 2015, 2016. ili 2017.

Džejms Paterson, Meri, Meri

 

Vidite i sami koliko sam odličnih knjiga zahvaljujući književnom izazovu pročitala. Ako sam nekoga zainteresovala, dobra vest je da su zadaci za književni izazov 2019. već postavljeni. Na sajtu Goodreadsa možete posetiti i grupu sa diskusijom u kojoj možete pronaći savete i ideje ostalih učesnika ako negde zapnete. Budući da se ovde nalazi čak 900 miliona knjiga, sigurna sam da ćete pronaći rešenja ili, ako i ne učestvujete, bar da pronađete nešto zanimljivo za čitanje. Slede ovogodišnji zadaci sa mojim “slobodnijim” prevodom, ali i original za one koji bi da prevode sami. 🙂

celendz hepines1

Popsugar Reading Challenge 2019.

  1. Knjiga ekranizovana u 2019.

2. Knjiga koja budi nostalgiju u vama

3. Knjiga ispovest muzičara (dokumentarac ili izmišljeni lik)

4. Knjiga po kojoj bi trebalo snimiti film

5. Knjiga najmanje milion puta ocenjena od strane članova Goodreadsa

6. Knjiga u čijem se naslovu ili na koricama nalazi biljka

7. Ponovo pročitana omiljena knjiga

8. Knjiga u kojoj se govori o hobiju

9. Knjiga koju si planirao da pročitaš u 2018.

10. Knjiga koja u svom naslovu sadrži reči “pop”, “sugar” ili “challenge”

11. Knjiga koja na koricama ima deo garderobe ili aksesoara

12. Knjiga inspirisana mitologijom, legendom ili folklorom

13. Knjiga odštampana posthumno

14. Knjiga čija se radnja odigrava u svemiru

15. Knjiga koju su napisale dve autorke

16. Knjiga koja u svom naslovu sadrži reči poput “slatko”, “slano”, “gorko”, “začinjeno”

17. Knjiga čija se radnja odigrava u Skandinaviji

18. Knjiga čija se radnja odigrava u toku samo jednog dana

19. Prvi put objavljen roman

20. Knjiga izdata 2019.

21. Knjiga u kojoj je glavni lik izumrlo ili stvorenje iz mašte

22. Knjiga u kojoj se spominje poznata ličnost kojoj se diviš

23. Knjiga u kojoj se pojavljuje reč “ljubav” u naslovu

24. Knjiga u kojoj je glavni lik detektiv-amater

25. Knjiga o porodici

26. Knjiga čiji je autor iz Azije, Afrike ili Južne Amerike

27. Knjiga u čijem se naslovu nalazi horoskopski znak ili astrološki pojam

28. Knjiga koju si video da neko čita na TV-u ili na filmu

29. Novo izdanje klasika

30. Knjiga sa pitanjem u naslovu

31. Knjiga čija se radnja dešava na univerzitetu, koledžu ili kampusu

32. Knjiga čiji lik ima supermoći

33. Knjiga ispričana iz više različitih pripovedačkih perspektiva

34. Knjiga u kojoj se odigrava venčanje

35. Knjiga čiji autor ima isto početno slovo imena i prezimena

36. Priča o duhovima

37. Knjiga čiji je naslov fraza od dve reči

38. Roman o istinitom događaju

39. Knjiga u kojoj se spominje pazl ili društvena igra

40. Knjiga iz prethodnih čitalačkih izazova koja vas je najviše zainteresovala

PS18_2019ReadingChallenge_Printable

Ako se zaista zainteresujete, želim vam da sve zadatke uspešno rešite. A svima ostalima mnogo divnih knjiga i spokojnih časova u čitanju ❤

celendz kraj

 

 

4

Drugo carstvo – kroz lavirinte neizvesnosti i uzbuđenja

drugo carstvo

Ako ste u potrazi za knjigom u kojoj želite da pronađete elemente detektivskog romana, političkog trilera i romana zavere, imam za vas dobru vest. Ne, nije u pitanju ni novo delo Ladlama, ni Baldačija, ni Patriše Kornvel, već prvenac našeg pisca Neše Popovića Šonerija, i to začinjen uticajima nabrojanih pisaca i uzbuđenjima koja nose najgledaniji akcioni filmovi.

Radnja započinje jednog običnog beogradskog jutra, kada svako kreće u susret novom danu i novim obavezama. Ali, taj dan promeniće sve kada na uglu Beogradske i Bulevara kralja Aleksandra bomba raznese tramvaj na liniji broj 7 i iza sebe ostavi mnogo mrtvih i povređenih. Počinilac se ne zna i to će biti inicijalna kapisla i glavobolja za mnoge – vladu, policiju, medije, i to u celom regionu, rovitom i poljuljanom mogućim novim sukobima.

Kroz prizmu inspektorke krvnih delikata Jelene Todorović i njenog partnera, od strane američke ambasade nametnutog agenta CIA Markusa Morisona, uronićemo u napete i uzbudljive istrage, iznenađujuće obrte, ali i strepnje i najdublje strahove od scenarija koji samo tankom linijom dele maštu od realnosti.

Svaki od likova, bilo da su oslikani kroz pripadnike policije, BIA, stare udbaše ili tajnovite agente CIA, kao da su isklesani u atmosferi užasa, beznađa i neizvesnosti. U trci sa vremenom, manipulacijama, egoističnim sakupljanjem poena, u trenucima kada se nikome ne sme verovati i kada život visi o koncu, atmosfera i samog čitaoca uvlači u vrtlog zbivanja. I stalno ga drži “na ivici” dok ga vodi ka vrhuncu i potpuno neočekivanom sledu događaja.

Svaki od ovih u mnogobrojnim nijansama oslikanih likova ima neke važne momente iz svoje prošlosti koje pokušava da sakrije, ali ga baš oni i pokreću u najodsudnijim momentima. Niko od njih nije crno-belo prikazan, svi su ljudi od krvi i mesa i umeju da vole, budu gnevni, pate, greše, pa i teško podnose najteže strane svojih poziva. U dve reči – bliski čitaocima. Toliko da i kada ih osuđuju, ne mogu da ih i pomalo i ne opravdavaju.

Kao u najboljim romanima ove vrste, za počiniocem stravičnog zlodela se uporno traga. Inspektorka Todorović će imati tu (ne)sreću da prva stigne do cilja i razotkrije ovaj neobičan slučaj. Zajedno sa čitaocima, i od nje će biti skrivane mnoge važne informacije pa je i čitaocima želja za otkrivanjem podjednako važna koliko i njoj.

Jedna od najupečatljivihih karakteristika Neše Popovića je u tome da pojačava neizvesnost tamo gde je to najvažnije, vešto navodeći čitaoce da roman ne ispuštaju iz ruku, u želji da otkriju kada će se završiti ta neprekidna tenzija i da li će doći do neizbežne propasti svega na čemu počiva svet romana. I kada se učini da je sve toliko zapetljano da iz izlaza naprosto nema, autor raspetljava čvrsto vođenim perom pa svaka kockica dobija svoje mesto u savršenom mozaiku razrešenja.

Mnogi se slažu da su elementi istorije, umetnosti, potraga za relikvijama iz stare srpske srednjovekovne države Nešu Popovića približili čuvenom piscu Denu Braunu, kod koga takođe pronalazimo dobro poznati dah uzbuđenja i zamršenih događaja pri razotkrivanju onih koji iz duboke senke kreću da naprave novi svetski poredak.

Novinski članci, izveštaji sa televizijskih i radio emisija doprinose ne samo dinamici nego i životnosti cele priče, koja nas opominje da se ovakve igre na visokim političkim nivoima verovatno igraju svakoga dana i da nikada ne znamo kada će se neko odvažiti da najsumanutije ideje pokuša da sprovede u delo.

Do tada romani sa ovakvom tematikom biće popularni među čitaocima svih generacija i meridijana. Pa i mi možemo biti ponosni što je među nama pisac koji nas je nagradio jednim ovakvim nezaboravnim romanom. A ovo je tek početak, jer inspektorku Jelenu Todorović mnogi već željno iščekuju u novim slučajevima i napetim akcijama.

2

„Polaris“ Snežane Kanački – svetionik nade i iskonskog trajanja

polaris bl

Ako tražite roman naučne fantastike pisan po samoj definiciji ovog žanra,  Polaris poslednji grad  Snežane Kanački je ono što treba da uzmete u svoje ruke. Školski dosledno u njemu se obrađuju fiktivni događaji iz daleke budućnosti, ali čvrsto povezani sa naukom i naučnim dostignućima.

Radnja je od prvih stranica vrlo intrigantna. Nakon apokalipse izazvane čovekom i njegovim neprijateljskim delovanjem na planetu, na samom „kraju sveta“, poslednjem kontinentu Antarktiku, stvoren je Polaris, poslednji grad i utočište za preživele ljude. Čini se da im dobro ide jer nakon Trećeg svetskog rata, koji se zbio u 23. veku, u narednih pet se prilično dobro snalaze. Međutim, tinejdžer Leo, jedan od stanovnika Polarisa, nema samo problem čime će se baviti u budućnosti ili kako osvojiti devojku koja mu se dopada. On je poseban, a da to i ne zna, i jedini koji može odbraniti grad od nove apokalipse oličene u čudovištima Vargunima.

Dokaz koliko nije nimalo lako stvoriti kvalitetno delo naučne fantastike upravo je pisanje Snežane Kanački. A koliko je i kvalitetno, pokazuju elementi nastali iz uticaja najznačajnijih i najpopularnijih pisaca ovog žanra.

Književnica koja se smatra začetnicom naučne fantastike, Meri Šeli, poznata je svima po svom romanu Frankenštajn, u kome je opisala traganje naučnika za tajnom života. U Polarisu profesor Martin traga za tajnama koje prate česticu u kojoj su naučnici pre mnogo vekova smestili sve umove najmudrijih ljudi planete Zemlje. Herbert Džordž Vels je u najvećoj meri pisao o negativnim posledicama naučnog napretka, a Polaris je upravo grad smešten na jednom parčetu Južnog pola kao svetionik nade. Uticaj poznatog poljskog pisca Stanislava Lema o ekspedicijama koje odlaze na neotkrivena mesta a koja samo neki od članova preživljavaju, ali oštećeni večitim nervnim rastrojstvom, takođe se prepoznaju u ovom delu.

Da pripada novijoj generaciji SF žanra, autorka je pokazala time što se u njenom delu pojavljuju elementi epske fantastike uvođenjem natprirodnih bića, čudovišta Varguna, njihovih borbi na život i smrt i kraljice Na’at koja izvršava obrede žrtvovanja da bi produžavala svoj život.

 

Borba Varguna je trajala do smrti. Dok jači ne savlada slabijeg. To što je Lur’Dun imao prvenstvo udarca nije mu donelo nikakvu prednost. Ark’Nak je bio mlađi, snažniji, okretniji. S lakoćom je oborio protivnika i zadao mu veoma ozbiljne rane. Mogao je veoma brzo da završi ovu borbu, bio mu je potreban samo jedan precizan zamah kandži po vratu, i stari Lovac bi otišao u nepovrat. Ali, nije hteo tako lako da ga pusti da ode. Hteo je da pokaže svoju nadmoć i sebi i drugima.

 

Ne treba zaboraviti ni blagi uticaj horor žanra u izazivanju straha i strepnje kroz mistične događaje lutanja nepoznatog stvora kroz vlažne ulice po noći, otimanja, proganjanja i sličnih scena.

 

– Ima li koga tamo? – pokušao je da sazna da li je sam u tom nepoznatom mraku. Napolju je počela da pada kiša, i to veoma naglo, i voda je počela da ulazi kroz polomljenu kupolu. Bljesak groma za trenutak osvetli prostoriju. Leo pogleda u pravcu stolova i ugleda nejasnu priliku. Delovao je kao visok čovek, neprirodno visok. Oči su mu sijale u mraku. Samo je to uspeo da vidi. Zatvorio je oči od silnog straha koji ga je obuzimao.

 

Međutim , ono što ovaj roman čini najupečatljivijim i najboljim jesu oni elementi koji su ga najviše približili vrhunskom piscu naučne fantastike, Žilu Vernu, koji je u svoje vreme bio neka vrsta proroka naučnih dostignuća, koja su se zaista i ostvarila. Upravo je ovaj segment najjači adut Snežane Kanački koji je izdvaja iz mora drugih ove vrste.

Način na koji je zamislila i opisala grad budućnosti, “prognan” na samo jedno malo zemljište večno ledenog Antarktika je naprosto fascinantan. U opisima zaista ne postoji deo koji se može izabrati kao najbolji jer su svi podjednako maštoviti i do detalja obrađeni. Ovde ćete naći prikaz načina stvaranja grada Polarisa, novog računanja vremena (deudecijuma – doba dana kada sunce najviše peče i stanovnici ne smeju da izlaze), ali i izgled novih ulica, trgova, supermarketa, odeće, novih sportova, veštačkog drveća i cveća, rešenje proizvodnje, skladištenja hrane, građenja kuća u budućnosti… Sve ovo pokazuje ne samo izuzetnu maštovitost, već i duboko i sveobuhvatno istraživanje i poznavanje nauke, i to fizike, hemije, biologije, nauke o materijalima, nanotehnologije, kibernetike, informatike…

 

Ion, ili veštačko drvo, po pravilu je bilo jako dugovečno, služeći ljudima već skoro četiri veka jer su morali da pronađu način da naprave vegetaciju pošto je i poslednja biljka na svetu izumrla. Njegova funkcija je jako jednostavna, radilo je sve što i svaka druga biljka, pretvarajući ugljen-dioksid u kiseonik, samo što nije imalo potrebu da se zaliva, đubri ili raste. Bilo je jako zahvalno za održavanje, međutim, ovaj ion je bio odslužio svoje. Šuštanje je značilo da mu je magmatično jezgro pri kraju i da ga treba zameniti.

 

Posebnu pažnju posvetila bih opisu nanočipova koji prate kretanje svakog stanovnika i Komandnog centra u čijem jezgru se nalazi glavni kompjuter koji kontroliše i napaja sve sisteme u gradu. Osim izuzetnih rešenja, ovde je važna i tema prevelikog upliva totalitarnog sistema u privatnost svojih građana i bunta kroz lik profesora Martina koji odbija gušenje slobode, prava i inteligencije.

 

Na trenutak sam sumnjao u svoju odluku da sve ovo sprovedem, ali moram da ostanem veran samome sebi. U mojoj kući će pronaći samo moju desnu šaku. Bolelo je kao sam đavo, ali to je bio jedini način. Kučkini sinovi su to tako dizajnirali da se jedino odsecanjem ruke možeš osloboditi prokletog. Ne želim više da budem pion. Irmu i svoj život sam otpratio i ostavio u Polarisu. Sada samo želim na miru da umrem.

 

Uz romantičarske elemente borbe dobra i zla, ljubavi i mržnje, heroja Lea i stalnog prožimanja Starog sveta sa Polarisom, roman dobija toplinu koja daje pečat odlično vođenoj i vrlo dinamičnoj radnji prošaranoj mnoštvom zanimljivih i dobro ocrtanih likova.

I na kraju, tu je i jedna naizgled nevažna tema, ali ona koja provejava kroz svaku stranicu – opomena šta će se dogoditi sa našom planetom ako o njoj ne budemo brinuli i pazili je. Od srca se nadam da Polaris nikada neće postati naša stvarnost već samo mašta sa čijim likovima čitaoci, sigurna sam, već željno iščekuju nove avanture.

last-city-on-earth1

izvor: sfarnell.wordpress.com

0

Čarobni svetovi fantazije Nataše Vajić

natasa vajic

Ako ste se pitali kada će u vaše ruke dospeti prava poslastica epske fantastike sa našeg podneblja, odgovor je – upravo sada. Pred vama je knjiga koju ćete čitati više puta i to zato što ćete želeti da iznova proživite lavirinte mašte, magije, sila nestvarnih bića i vrtloge snova, odrastanja, fantastičnih pustolovina i čarobnih tutnjava izmišljenih svetova.

A priča počinje sasvim jednostavno. Anita je obična tinejdžerka malog bosanskog sela nadomak grada u kome živi sa porodicom, par duhova i jednim glupim mišem. Bori se sa depresijom i očajem vršnjačkog nasilja, ali sve će se promeniti onog dana kada shvati da nije bilo ko, već jedna od najvažnijih osoba demonskog sveta – strelac čija sudbina nije samo da osveti porodičnu tragediju iz prošlosti, nego i da počini najveća dela u borbi dobra i zla.

U ovom književnom prvencu Nataše Vajić otkrićete mnoge životne trenutke i proživljavati potragu za izgubljenom porodicom, bekstvo od teškog života, udruživanje da bi se opstalo, spoznaju sopstvenih snaga i mogućnosti, odrastanje u kome se svako pomalo menja i više nikad ne ostane onakav kakav je bio pre, pa od maltretirane inferiorne ličnosti izrasta u junaka spasioca kome se svi dive. Nasuprot njima smenjuju se likovi koji su rođeni u svetu mašte, izmišljeni narodi koji žive u svojim blistavim kraljevstvima sa do detalja opisanim običajima, krvavim ratovima i burnom istorijom, predvođeni okrutnim vladarima koji magijom žele da pokore svet.

Kad završite roman i promislite o njemu, bićete u dilemi u kom segmentu se krije njegova najveća vrednost.

Možda u upečatljivim opisima mračnih podzemlja evropskih gradova, blistavim osunčanim tropskim ostrvima, raskošnim lausdelskim oazama usred užarene afričke pustinje, razrušenom gradu krševite Hercegovine, senovitim čarobnim bosanskim šumama ili bujnim drevnim prašumama Perućice. Bogate slike otkriće vam raskošno putopisno iskustvo autorke koja na izvanredan način izliva i čini živim veličanstvene lepote naše planete.

Možda zbog živopisnih bajkovitih elemenata, strašnih svetova tame, mračnih proročkih snova, dinamičnih, filmski slikovitih bespoštednih bitaka na život i smrt  po kojima bi mogle da se naprave nove video-igre, daha drevnih mitova i legendi, portala mrtvih nasuprot kojima stoje likovi slični najvećim junacima grčke mitologije, demona, gnomova, nimfi i goblina, čudovišta indijske mitologije, vampira, vila i vilenjaka, kućnih patuljaka, rusalki i ostalih bića slovenske mitologije. Ili zbog toga što ćete naučiti šta je to raskovnik i zašto je zavetno drvo hrasta sveto drvo starih Slovena. Ili videti pismo jaruba jezika i spoznati tajne vudu veštica i šamanki tajanstvene afričke magije. Beskrajni niz novih motiva otkriće vam nemerljiva autorkina znanja i svestranost, kako u obrazovanju, tako i u interesovanjima, koja sa vama neštedimice deli, pa ćete i sami naučiti mnogo toga novog.

Možda u zvonkom savremenom jeziku, živopisnom, slikovitom, u urbanom slengu koji naizgled deluje nespojivo sa  mnoštvom arhaičnih likova, a opet legne baš kako treba i čitaoca vodi kroz priču na krilima mašte, pa ima utisak kao da je i sam uvek na svakom neobičnom mestu dok strepi, navija, brine se i raduje.

Pa ipak, možda se najveća vrednost romana skriva u kontrastima snova i jave, stvarnih i natprirodnih magičnih motiva. I to baš zato što odišu simbolizmom svakog arhetipskog lika inspirisanog mitologijom ili narodnim predanjima, a iza koga zapravo vire univerzalne poruke koje se mogu primeniti na svako društvo i svako vreme.

U maniru moderne kniževnosti epske fantastike novog milenijuma, Nataša Vajić je stvorila urbani roman u kome se ogledaju dahovi najpoznatijih pisaca ovog žanra – Klajva Stejplsa Luisa, Tolkina, a posebno Džoane Rouling kroz kombinaciju fantazije i realnosti, mašte i problema savremenog društva – vršnjačkog nasilja, mukotrpnog odrastanja u surovom svetu, smrti, depresije, ljubavi, gubitaka, predrasuda i diskriminacija, čak i među mitološkim bićima.

Kada sklopite korice ove knjige, videćete koliko je bilo čarobno proživeti živote koji plove kroz magični svet fantazije i poželeti da se priča nastavi. A ko zna, može vam se desiti da se zagledate oko sebe i zapitate da li i oko vas postoje oni koji pripadaju čarobnom svetu demona i šumskih bića jer, kao što reče autorka:

Sada ćete reći – oni ni ne postoje. Sve je to plod ljudske mašte. A ja vas izazivam…

fantasy-3388999_960_720

izvor: pixabay.com

 

0

Vranjanske čežnje Zorice Mišić

bm beli most

izvor: vranje.org

Sa prvom stranicom romana koji je pred vama susrešćete se sa jednim davnim, možda pomalo i zaboravljenim svetom, za koji ste verovatno mislili da je ostao u knjigama prošlog veka. A ipak nije, opet je tu, pred nama, zahvaljujući Belom mostu, drugom romanu Zorice Mišić, kojim je počastila sve ljubitelje književnosti u pravom smislu te reči.

Sam naslov upućuje na staru legendu o tragičnoj ljubavi Turkinje Ajše i pastira Stojana, koja je vezana za kameni most koji već vekovima stoji nad Vranjskom rekom u ovom živopisnom gradiću i oduvek čuva neki poseban dah minulih vremena pustog turskog. I već je jasno da se od davnih dana, strastvene ljubavi i potresnih sudbina ni na ovim stranicama neće moći pobeći.

I baš tako, oslikavajući vremenski period od preko četrdeset godina, prikazujući živote tri generacije jedne porodice, sudbine čitavog niza sporednih likova, društvena zbivanja, sukob starog i novog, raslojavanje sela i sporo ali neminovno gašenje onog starog, surovog patrijarhalnog, Zorica Mišić je stvorila roman izuzetne lepote i topline kome ćete se uvek vraćati.

bmzm

Zorica Mišić, autorka romana “Beli most”

Najlepši redovi dela ispisani su sigurnom rukom kojoj su srpski realisti 19. veka, čini se, bili najsnažniji uzori. I to ne samo po realistički istinitom prikazivanju života i društva, čvrstoj fabuli i psihološkoj analizi likova, već i po onoj titravoj lepoti vranjanskog sela i zanosne atmosfere od do detalja opisanih običaja na saborima, prosidbama, svadbama, žetvama, branju i nizanju duvana pa sve do enterijera i eksterijera seoskih kuća, starinskih predmeta i delova garderobe koja nosi dah Orijenta.

    U nedelju, krajem jula 1951. godine, velika svadba. Tišinu sela prolamaju crkvena zvona, a odmah potom i bubnjevi i trube, tako glasno da psi u panici zalajaše, muknuše krave, a topot zaprežnih kola i vika ljudi nadjačaše huk reke iznad mosta. U porti deca skaču uzdignutih ruku vrišteći od sreće zbog uhvaćenih novčića, koje kum škrto razbacuje. Crkva je na vrhu proplanka, usred šume, mala i trošna, ali dovoljna za venčanja i parastose. Svečano obučeni, svatovi s podignutim rukama cupkaju u taktu muzike, podvriskuju i smeju se grohotom na dosetke i aluzije na račun mladenaca. Fotografu je trebalo podosta vremena da naštima foto-aparat na stalak pa da namesti najužu rodbinu oko mladenaca, da ovekoveči tako važan trenutak za dve familije.

Kad se svi spustiše sa staze na glavni put blizu mosta, visok i krupan čovek, stari svat, u zanosu i žmureći, zavrte visoko beli peškir i poče svima poznat korak svatovskog ora. Za tren, kolo je za njim formirano hvatanjem ispod ruke, dve gočobije i tri trubača razviše zvuk od koga svi zaćutaše, a onda se prolomi glas kolovođe s pesmom  Drugar mi se ženi, nane…

Pronaći ćete ovde i glišićevske mozaike zanimljivih epizoda i živopisnih likova, humorističke detalje u prvim spoznajama blagodeti civilizacije u gradu a još više reakcije seoskog stanovništva na novitete u vidu struje, autobusa ili televizije koji neminovno dolaze u selo. Ali i moralne i psihološke probleme pojedinaca koji od teskobnog života nalaze spas u porocima u maniru najboljih pripovedaka Laze Lazarevića.

Kako se ljudi ne sudarav po noć, nosiv li lampe? – ljubopitljivo nastavlja Jovan.

     Goleme lampe s gas okačene su na drveni stubovi niz ulicu, ali poštene devojke ne čekav pomrčinu, idev si dom, a momci u mahalu, aščinicu, na pijanku, ili pijev pred dućan.

     Tato, što još ima u grad što mi u selo nemamo?

     Struju, sinko, i radio, to ti je kutija, kad se uključi na struju, ljudi pričav i pojev kô na svadbe, tuj mož da čuješ i što se dešava u svet. Čuo sam da je jedan gazda doneo gramofon iz Beograd, toj samo muziku pušta s nekakve okrugle ploče od plastiku, a svirači ne vidiš, čudo golemo! U grad ima i pozorište, tamo samo gospoda ide, mlogo košta, a što je toj, ne znam da ti objasnim.

U ovom romanu položaj žene kao da ima posebno mesto. Svaka od njih posečena nametnutim izborima, rastrzana neostvarenim željama, sputana, podređena, zastrašena obavezom majčinstva i narušavanjem zdravlja u nehumanim uslovima života i nestručnim i rizičnim prekidima trudnoće, oslikana je sumornim bojama u kojima se ne naslućuje svetlost i radost.

Ni muškarci nisu mnogo srećniji. Uspelim modernističkim umetničkim postupcima razbijanja građe romana u vidu čestih pomeranja iz sadašnjosti u prošlost i obrnuto, književnica nas uvodi u manje hermetičku tehniku toka svesti. Tako se najbolje oslikavaju razlike među generacijama, gde najstariji još žive u onim starim turskim vremenima, kada se pada u „dert“ zbog pesama koje nose „žal za mladost“ i čežnju za lepotom života oslobođenim svih stega.

Beži mi s oči, ženo, ne mlati gloginjke, ne podsećaj me kad mladi besmo, beše si mu mlados, a sad za što smo, samo za muku i trpenje, ovoj li je život, prekarasmo ga u ništa… Neje toj život, Mitro – pa nastavi da peva – Ne se krši Dude, ne se lomi, gore-dole Dude niz čaršiju, napravi me suvo drvo javorovo zatetura se, noge su mu preteške, s mukom nacilja panj pored bunara i skljoka se na njega. Dok su mu pevali tu pesmu od početka, zagnjurio je glavu u šake i klatio je, na određene reči podizao, oči nije otvarao da sakrije suze.

Stari su i čuvari srpskog nacionalnog nasleđa i legendi. Svojom vizionarskom mudrošću posebno se ističe deda-Sava,  koji promućurno i sa urođenom prirodnom inteligencijom komentariše društvena zbivanja iz prošlosti i sadašnjosti. Na ovaj način se, kroz glas najstarije glave porodice, Zorica Mišić poput Dobrice Ćosića javlja kao društveni kritičar, posredno ili neposredno rušeći mit o Titovoj Jugoslaviji kao zemlji slobode, blagostanja i bratstva i jedinstva. Iza stoji istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima.

Pa ipak, glavna priča oko koje se sve ostale pletu kao mreža paukovih niti ipak je ljubav. I to ona prava, kojom se književnica najviše približila Bori Stankoviću i u nju uspela da utka nemerljivu sreću, potrese burnog ljubavnog zanosa i strasti sve do nasilnog razdvajanja, psiholoških lomova, beskrajnih patnji, proćerdanih sudbina i večne tuge zbog zakopane sreće.

Te noći dugo nije zaspao, prevrtao se, njen lik s osmehom mu nije izbijao iz glave, činilo mu se da je tu negde, osećao je njen miris. Onaj nagli okret glave i lepršanje njene kose, njen glas i smejanje su mu odzvanjali u ušima, znojio se kao nikada.

Na najbolji način ostvaren je onaj čuveni motiv raskoraka između želja i mogućnosti, tako čvrsto povezan sa patrijarhalnim vremenima, u kojima se sve odigravalo u trouglu erosa, morala i novca, u kome je ovaj poslednji uvek odnosio pobedu i uništavao sudbine svih onih kojima je ljubav ostajala nedostižna i nedosanjana.

Nikako ne treba zaboraviti ni živopisno vranjansko narečje ukrašeno kolokvijalizmima i turcizmima kojim se možda i najlepše iskazuje tiha sveprožimajuća tuga čak i onih koji nisu mnogo vični govoru i ispoljavanju emocija, već u samo jednoj reči skrivaju sav naboj ili najrečitije ćutanje. Ono koje i ovu knjigu čini da se nikada ne zaboravi.

’Oću majke, al’ srce me boli, vazduk u grudi nemam, ne znam kako ću ovoj da preživim, a jasno mi je da od nas nema ništa, lele što ne crkne nemtur!

bm

Koliko književni izraz Zorice Mišić svojom vrednosšću zaslužuje da ostane upamćen kao svedočanstvo jedne posebnim karakteristikama obojene sredine i vremena koje sporo ali neumitno prolazi dokaz je i recenzija književnog kritičara profesora Dušana Stojkovića, koju uz njegovo ljubazno odbrenje, objavljujem u celosti:

РОМАН КОЈИ ЈЕЗИКОЗБОРИ

          Већ доста дуго се пише о смрти романа, а роман је још увек жив и, чини нам се, никада живљи и разноврснији није био. Ако се понекад пише како више великих романсијера нема, пре ће бити како нисмо у стању да вредносно разлучимо ко заправо од оних писаца који се писањем романа баве то јесте. Романе бисмо могли поделити, сасвим грубо, на оне који су експериментални и на оне који се од традиције не одвајају. Та подела није истовремено и вредносна процена. Добрих романа, и великих, има и када је о једнима и када је о другима реч.

          Зорица Мишић је, после Куће од леда (2011), написала свој други роман. Иако је и први привукао читалачку пажњу, тек други роман неког писца, и не само када је ова романсијерка у питању, показује јесте ли он прави романсијер. Први роман неког писца најчешће је најава; други је истинска објава. Зорица Мишић је Белим мостом доказала како писање романа за њу није обична разбибрига. Бели мост је традиционално срочен роман који, попут сваког романа у традицију ужлебљеног, има причу. Његова прича је животна и занимљива. Она је својеврсни, стваралачки осмишљен, ехо приче коју је почетком двадесетог века мајсторски исприповедао најзначајнији писац које је Врање икада имало – Борисав Станковић. Зорица Мишић није заборавила ни српске приповедаче из друге половине деветнаестог века који су се латили сеоске тематике. За разлику од Станковића, којем је Врање било позорница радње, њен роман се у селу збива. Притом, за разлику од многих наших старијих писаца који су на антонимији село – град инсистирали и, неретко, граду давали предност, она ни једном ни другом не признаје примат. (Први Јованов одлазак у град налик је на онај Ивице Кичмановића у роману У регистратури хрватског романсијера Анте Ковачића.) У селу се изузетно тешко живи, о граду се понекад сања, а када се у њега приспе, снови се распрше као да их никада није ни било. Но, још супротстављенији је сукоб који влада између (посебно привидно) богатих и сиромашних. Једни за друге, градећи гротескне кастинске односе, као да не знају. Жене су сасвим подређене мужевима. Отворено се пише како девојке нису рођене да воле. Ако их то чудо задеси, њихова патња постаје већа. Јад, патња, мука, туга, неналажење праве животне подлоге усуд је свих јунака Белог моста. Онима са којима се најпре сусрећемо љубав је сасвим забрањена (нико их не пита када их у брачне окове гура); онима који се за љубав свим својим снагама боре, она, због несавладивих препрека које јој постављају други и старији, сасвим измакне и претвори се у сећање које, стога што је сасвим трагично, никако не може да буде лепо. Остаје као непрекидни бол који „покрива“ читав живот, показујући непрестано како су сви животи „испретурани“, хаотични, суштински несрећни, и како је потребно само, по  могућству што више затворених очију, протутњати њиме. Што се брже ослободе свих узалудних надања да ће им бити боље, јунаци Белог моста моћи ће, барем да покушају, са својом тугом да изађу на крај. Кровни симбол читавог романа смештен је у његов наслов. Он, антиципаторски, наговештава да никакве среће не може, када се све сабере, бити. (Нису је имали ни Туркиња Ајша ни пастир Стојан.) Ауторка у свом роману с „причом“ на правим местима антиципацијама прибегава и упознаје нас унапред са оним што ће се збити. Тако се указује и као прикривени покретач радње, свезнајући приповедач. Роман, нимало случајно, свадбом (помало гротескном, за Цвету свакако нимало жељеном) отпочиње, да би се смрћу Цветиног сина окончао. Иако на први поглед изгледа како имамо кретање од среће/радости до смрти/жалости, и сама свадба била је сахрана јунакињиних нада, њено смештање у мужевљеву кућу као у некакав тесан мртвачки ковчег. Зорица Мишић није писац који иде на прву лопту. Иза њених привидно сасвим јасних реченица крију се многобројни извори асоцијација и њен роман треба читати као поприлично сложено романсијерско штиво које приповеда о јунацима које најбоље Сава дефинише, размишљајући овако о себи самом: „Умреја, а жив“. Из те, и такве смрти, они се никада сасвим не пробуде. За њих је живљење сушто јадовање. Они више смртују, него што живе. Ако и помисле како се пробудили јесу, заправо само у нови, једнако трагични, сан се премештају. Толико су трагични, животом изударани да им ни сама смрт никакво право буђење не може бити. Колико су погрешно живели, толико ће погрешно и умрети.

          Оно што бисмо могли назвати сеоском прозом, у нашој књижевности готово да је заборављено сасвим. Или, барем, гурнуто сасвим у страну. Зорица Мишић успева да је оживи. На памет нам, поред споменутих приповедача друге половине деветнаестог века (више Милована Глишића и Светолика Ранковића, него Лазе Лазаревића), падају, на пример, Корени Добрице Ћосића.  Ауторка понекад посегне за натурализмом. Роман јој је крцат многобројним реалистичким детаљима (имамо мини-приче о снохаћењу, на пример, или о девојкама које са двадесет две године већ постају бабадевојке; посебно треба издвојити критичке опаске о послератном доушништву, као и многобројна супротстављања партијском једноумљу и лажираној историји). Севну и хуморни пропламсаји (довољно је сетити се како су Цветини родитељи доживели њену глуму; далеки је то ехо приче војводе Драшка у Његошевом Горском вијенцу о његовој посети позоришној представи у Италији).

          Оно што памтимо када овај роман оставимо, несумњиво је вешто исприповедана прича о малим људима, којима би чак и зечја срећа, која је задесила Толстојеве јунаке (на пример, Наташу Ростов на крају Рата и мира) била довољна, али им и она остаје недостижна. Много више, готово филмско кадрирање радње (било би изузетно занимљиво видети роман на филмском платну; он изузетно много кинематографског у себи садржи). Највише – особен језик. Ако су ови јунаци много тога у животу лишени, језик је њихово основно благо. Одавно нисмо имали писца који је знао овако да језикочара. Аутентичан, дијалекатски језик постао је, и остао, огледало у којем се огледају његови јунаци. Зорица Мишић је била свесна да инсистирање на евентуалном психолошком сенчењу јунака не би уродило плодом јер њихов живот се њему опире. У језику су се они нашли. Њиме су и нас, као своје читаоце, пронашли. 

  bm kraj