6

Buraz, transvestit i agenti

Danima vam je dosadno i ne znate šta ćete sa sobom? Imam ja jedan predlog: angažujte agenta za nekretnine i krenite s njim u obilazak stanova. Provešćete se nezaboravno i nagledati se  komada  sa pevanjem i igranjem, a ako vam se posreći, i plakanjem, kao na pozornici.

Možete to i ako imate para za stan, nije isključeno. Ali onda se ne nervirajte, nije sve tako crno.

Pre nekoliko godina shvatimo moj suprug i ja da je krajnje vreme da se skućimo. Budući neiskusni, odlučimo da angažujemo agenta preko agencije za nekretnine i krenemo u potragu za toplim porodičnim gnezdom. Mada, ne može se reći da i sami nismo malo petljali, ali, računamo, ovako je sigurnije.

Dopadne nam agentica stvarno strpljiva i spremna na sve naše hirove. I tako, krenemo mi redom, a da nismo ni očekivali da će nam to biti jedna od najboljih zabava u životu.

U početku vam je neobično da upadate u tuđe stanove, zagledate im ćoškove, upadate u sobe u kojima nekoga isteruju jer spava do 12, u kupatila iz kojih je neko upravo istrčao sa peškirom na glavi, preskačete dečje igračke i izvinjavate se jer od silnog loma nemate gde ni da sednete. Al’ posle se naviknete, pa se skoncentrišete na plafone, parkete i pločice, a ljude i ostalu živinu ni ne primećujete. Čudan ti je naš narod, očekivali biste da će malo da pospreme kad znaju da ćete doći, al’ to valjda zavisi i od čoveka.

Ja sam se svakako ludo zabavljala. A doživeli smo svašta. Imali smo i one koji su  prekomerno hvalili svoj stan, po principu “svaki Ciganin hvali svoga konja”, iako je bilo očigledno da razloga za pohvalu nema, one koji su bili spremni da nam obećaju proširenje, iako od toga nema ‘leba, nesređene papire, poremećene porodične odnose i svađe pride, ali i one spremne da nam ispričaju svoje duge životne priče, pokažu slike unučića iz daleke nam Australije i, što da ne, posluže nas slatkim i sirupom od višanja.

Nisu samo prodavci bili idioti. Šarenoj lepezi likova umeli su da doprinesu i agenti. Ponekad kad idete u obilazak, može vam se desiti da vam se pridruži još jedan agent. On obično bude pomalo nervozan jer treba da podeli plen sa ovim vašim, pa histerija visi u vazduhu. Tako nam se par puta dogodilo da su se oni tako žestoko dokačili, da nam je agentica bila na ivici suza, a mi je branili, jer čovek se nekako srodi sa onim s kim svaki dan baza po ulici.

Prvi događaj koji nas je ostavio bez teksta dogodio se kada smo otišli da vidimo stan jedne romske porodice. Ljudi kultivisani, čisti, nema šta. Ispričaše nam svoju tužnu životnu priču: domaćica kuće leži šlogirana u bolnici i oni hitno prodaju stan. Baš dobro da smo stigli, i oni se spremaju da krenu u posetu. Kad odjednom, upade transvestit u stan. Namirisan, ofarbane plave kose, sa nalakiranim noktima i visokim štiklama, doduše neobrijan, spremio se i on u posetu. Ja ga gledam, jebeš mi mater, ženstveniji od mene. Primitivna crta mog karaktera ispade napolje i ja se prepadoh i uhvatih agenticu za ruku. Što agenticu, a ne muža, nemam pojma, valjda mi je trebala mama. Al’ uhvati i ona mene i odvuče nas napolje. Dok nas je ubrzavala niz stepenice, reče nam da joj se čini da su nešto nesređeni papiri i da dižemo ruke od ovih. Tako nam propade posao sa transvestitom.

Sledeći šok dogodio se nekoliko dana kasnije. Odvela nas je da vidimo stan za koji nam je unapred kazala da je problematičan zbog komplikovanih porodičnih odnosa. Nismo znali zašto uopšte idemo, ali dve ljubopitljive budale su htele sve da vide. Dočekala nas je gospođa glomaznih dimenzija, inače nervni bolesnik. Rekla nam je da je sama, ali iako, citiraću: “skot”  (tj. sin) nije kod kuće, možemo sve da pogledamo. Prvo nam je pokazala svoju sobu, koja je bila potpuno ruinirana, sa dušekom na podu, polomljenim staklom i novinama na prozorima, pa onda i kupatilo u kojoj je kada bila narandžaste boje od rđe, a WC šolja potpuno crna, nemam pojma od čega, nadam se buđi. Isprepadani, krenuli smo u “skotov” deo stana: njegova soba sređena, okrečena u pastelnim nijansama, sa gipsanim radovima na plafonu i kuhinja sa italijanskim elementima, predivnim okruglim stolom i modernim osvetljenjem.  Ostali smo zaprepašćeni. Ovde shizofrena cepanja nisu bila samo u glavama nego i u okruženju. Zamalo da pitam da li bi italijanska kuhinja ostala ako bi neko kupio stan, al’ agentica me preseče pogledom i izgura napolje. Reče nam da bi sa ovima svi imali samo probleme i da je najbolje da u to ni ne ulazimo.

Ipak, vrhunac se dogodio na kraju naših obilazaka, kada su nam se i agentica i drugi agent unapred izvinjavali za stan koji ćemo pogledati, ali na ono što smo videli ništa nije moglo da nas pripremi… Dočekao nas je čovek malo zvrcnut i njegova žena, solidno ometena u razvoju, sa sto kila, drečavo tirkiznim helankama i istom takvom senkom na očima.

Ušli smo, ali ostali samo u hodniku. Oko nas je bila Hirošima… Stan je bio magacin stvari koje su ranije stajale pored kontejnera i po raznim otpadima, gomile dasaka, đubreta i starog nameštaja. Parket na kome sam stajala je bio slomljen i pomalo sam balansirala, kao na klackalici. Svuda okolo su skakutale mačke i gomila mačića, a komaraca je bilo u neograničenim količinama. Dok su se agentica i kolega skupili ko dve pare u kesi na vratima, domaćini su nam predložili da pogledamo sobu koju nismo mogli da vidimo iz hodnika i rekli: “Slobodno preskočite buraza i dođite ovamo!”

Kad smo videli “buraza”, samo što se nismo onesvestili: mladić, očigledno nervno bolestan ili retardiran, možda i pod lekovima, sedeo je nepomično i gledao u jednu tačku, a po njemu su svuda šetale muve! Jebote, ovo se pretvaralo u Zonu sumraka! Odustali smo da pogledamo sobu, plašili smo se da će odnegde istrčati pacov i ujesti nas. Kupatilo nismo smeli ni da pogledamo. Krenuli smo napolje, potpuno izbezumljeni. Domaćini su nas pozdravili i rekli da će za par dana ponovo biti u stanu jer moraju u selo, tamo živi njihovo šestoro dece. O, Bože, nadam se da su im bar deca zdrava, pomislih u sebi…

I tako, ne nađosmo ništa sa agenticom, bar ne nešto što bi se nama dopalo. Na kraju je i ona počela da se ljuti jer je mislila da se iživljavamo. A i mi smo se već pitali hoćemo li ikad imati svoj dom. Ipak, na kraju kao da nas je neko spustio u tu zabačenu ulicu, i stan koji, izgledalo nam je, samo je na nas čekao. Našli smo ga sami, bio je nov, savršen i postao naš nekoliko dana pred Novu godinu. I nije bilo ni nervnih bolesnika, ni agresivaca, ni problematičnih likova. Bar dok se nisu doselili svi stanari…

Advertisements
0

Kako sam postala naočarac

Ako se pitate kada je optimalno vreme da vaše dete počne da se interesuje za knjige, mene bolje da ne pitate. Ja sam zabola nos u njih u najranijem detinjstvu, verovatno još u periodu koga se ni ne sećam. Doduše, viđala sam uglavnom ljude po kući kako čitaju, pa mi je to verovatno i bilo nešto sasvim prirodno.

Moglo bi se reći da sam nekako za to bila i predodređena. Znate kako je nekada na selu bolešljivo dete uvek davano u školu, a za one jake i zdrave bilo namenjeno da rmbaju pri obrađivanju zemlje i imanja, tako bi verovatno bilo i sa mnom, budući da sam stalno bila nešto šmrktava.

Kao što rekoh, prirodno mi je bilo da se uz igračke zanimam i knjigama. U početku su mi čitali unedogled, pa sam već sa četiri godine napamet naučila celu “Zmajevu riznicu” i recitovala ko velika. Ali, nije to bio kraj recitatorskim pokušajima. Kada je moja sestra morala da nauči “Otadžbinu” Đure Jakšića, toliko se puta preslišavala da sam na kraju i ja, iako nisam imala pojma o čemu govorim, ispalila: “Do tog kamena, do tog bedema, nogom ćeš stupit, možda poganom…” Svi su bili iznenađeni, naravno.

Tako sam počela da uživam u slikovnicama “Maja”, “Hajdi”, “Tom Sojer” i neizbežnoj “Ježevoj kućici”. U početku sam gledala slike, a vremenom sam poželela i da znam šta piše. Povremeno bih ponešto priupitala ukućane i na kraju naučila da čitam i ćirilicu i latinicu. Svet knjiga čekao je da u njega zaronim.

Prvu pravu knjigu pročitala sam sa šest godina. Bile su to “Uspomene jednog magarca”, koju je napisala grofica de Segir. Ostatak moje porodice bio je pomalo sumnjičav, pa su me i propitivali šta sam tu shvatila i tako to, ali kad su otkrili da ja znam šta sam pročitala, bili su vrlo ponosni na mene. Videlo se već tada kojim stopama ću krenuti.

Ubrzo posle toga zainteresovalo me je i da pišem, i slova i brojeve, pa sam osećala kao da mi je svet pod nogama. Moje spisateljske pokušaje u najranijem periodu sačuvala je i knjiga “Pinokio”, u kojoj sam “prevodila” rimske brojeve poglavlja na arapske, pa sam broj 6 napisala naopačke. Ali, i drugima je pasovalo što znam da pišem, pa sam mojoj najboljoj drugarici lako rešila problem jer se jako zaljubila u dečaka iz ulice i strašno je želela da mu napiše pismo, ali nije umela. To sam, naravno, uradila ja, kao pravi mali Sirano.

Više ništa nije moglo da me omete u beskrajnom čitanju bajki Andersena i braće Grim, a kada me je sestra, plašeći se da ne postanem neodgovorna u čitanju, ubedila da se knjiga pretvori u pepeo ako je ne pročitaš do kraja, do današnjeg dana ne mogu da ostavim nijednu nedovršenu. Iako znam da to nije tačno, i ma koliko ona bila dosadna, obavezno je privedem kraju. Uh, lažem! Postoji jedna koju nisam pročitala – “Tihi Don”. Izgubila sam se na početku treće knjige i više nisam uspevala ni likove da pohvatam. I, ako mene pitate, bolelo bi me uvo i u pepeo da se pretvori.

Elem, kad sam krenula u školu, počnem da čitam sve što mi dođe pod ruku. Nisam birala šta ću, od knjiga koje su baš za devojčice: “Hajdi”, “Tajna napuštenog vrta”, “Mama, volim te”, terala sam i do pravih muških knjiga: “Vinetu”, “Beli očnjak”, “Poslednji Mohikanac”, pa čak i “Zvezdane ratove”. Ma, čoveče,  u školi sam najviše sam pohvalnica dobila iz čitanja knjiga.

A kad sam postala član bibliotečke sekcije, mislila sam da ću se onesvestiti. Bila sam zadužena za nekoliko polica iz ruske književnosti, pa sam knjige stalno briskala i pazila da se ne pocepaju. Doduše, niko ih nije ni čitao, pa nisam ni morala da ih pazim, ali svejedno. A kad me bibliotekarka postavljala da izdajem knjige učenicima, doživljavala sam ekstazu.

Iako sam brže odrastala nego uspevala da pročitam sve te divne knjige, uživala sam u svakoj. Sa 11 godina krenem sa roditeljima na more i ponesem knjigu “Orlovi rano lete”. Međutim, tamo se tako smrtno zatreskam u konobara Hurema, koji je u našem odmaralištu iz Ugostiteljske škole u Tuzli došao na praksu, da je bilo jasno da sam tu “dečju” literaturu počela da prevazilazim. Naravno da se ništa nije dogodilo među nama jer je mogao krivično da odgovara, ali ja svejedno knjigu nisam ni takla.

Tako je došlo vreme da sa pubertetom otkrijem i “ženske” knjige. Gutala sam Mir-Jam i maštala o večnoj ljubavi. Nekako mi u to vreme tata za rođendan kupi bajke Šarla Peroa, nesvestan mojih novih interesovanja, ali su mu uskoro skrenuli pažnju da nisam ometena u razvoju, pa je siroma’ čovek prešao na Agatu Kristi. Zaintrigira mene i ta kriminalistička priča, pa se hitro bacim i na Šerloka Holmsa, a ako nekada uzmete knjigu ovog žanra iz biblioteke po kojoj je neki degenerik žvrljao sastav fudbalskog kluba Crvena zvezda iz perioda kad je osvojila Kup šampiona, to sam, nažalost, ja.

U gimnaziji su počeli da mi se šire vidici. Uživala sam u lektiri (ako izuzmemo onaj “Tihi Don”) tako da sam prosto progutala čak i sva četiri toma knjige “Vreme smrti”, a “Glembajeve” sam pročitala čak iako nisam morala. To me je, valjda, logično prosledilo na studije književnosti. Sva srećna sam uronila u to ogromno more knjiga i, iako je bilo profesora koji su zaista bili pravi degenerici,nijedan nije uspeo da ugasi moju ogromnu ljubav prema čitanju.

Bila je prava uživancija čitati Sterijine, Nušićeve, Molijerove i Šekspirove komedije, Zmajevu, Popinu, Hajneovu i Bodlerovu poeziju, Sremčeve, Glišićeve, Bokačove i Poove pripovetke, Andrićeve, Selimovićeve, Balzakove i Tolstojeve romane. Pa čak me ni najveća kreatura, profesorka svetske književnosti, zbog koje je većina devojaka izlazila sa ispita uplakana, pa čak i ja pustila suzu, nije omela da otkrijem svoju najdražu knjigu: “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu” Viktora Igoa.

I tako, mic po mic, diplomirala sam na “Petrijinom vencu”, ali i nastavila da plovim kroz more knjiga, ali sada slobodna da čitam ono što želim. I kad se sve ovo sabere, nije ni čudo što sam postala naočarac, da ne kažem naočarka. Mada, čujte, ne može se reći ni da nisam naočarka. U poverenju, ako pročitate ovoliko knjiga, ne gine vam da saznate i gde đavo spava…

…A child who reads will be an adult who thinks…

P.S. I sliku i poslednju rečenicu pokupila sam sa Fejsbuk grupe “Favourite 5 writers/poets?”, koju uređuje moja draga prijateljica Lea Vid