4

Sveća za mentalno zdravlje

sveca

Prošle nedelje je bila slava Sveti Nikola, inače moja devojačka. Međutim, ove godine zbog smrti glave porodice samo smo je obeležavali.

Tog dana, odlučim ja da odem u crkvu i zapalim sveću jer na groblje nikako da stignem.

Odem pre podne i zateknem veliku gužvu. Kako običaji nalažu, došli ljudi da im pop sveti kolač i da pokupuju sve što im je za slavu potrebno.

Ispred kapele, u kojoj treba da zapalim sveću, sto ljudi. Hladno neviđeno, već počeo da promiče i sneg, ali svi čekaju, šta će. I ja sa njima.

Kako to obično biva, kad negde nešto čekam, da prekratim vreme posmatram ljude oko sebe. Pored toga što sam pročitala sve natpise, a posebno onaj veliki na vratima na kome je okačeno „uputstvo za ponašanje“, u kome se savetuje kako treba biti obučen, kako se pristojno i skromno ponašati i kako navike iz života treba da ostavimo izvan vrata crkve, pa i kapele u kojoj palimo sveće.

Vidim da nisam po protokolu jer nisam zabrađena, hoću reći nemam maramu na glavi. Samo krznene naušnice da mi se ne smrznu uši. I već vidim kako me umotane babe gledaju prekorno.

Ispred mene nisu samo one nego i jedna mlada devojka sa botoksom u ustima, propisno prekrivene glave, koja u dokolici pregleda svoje nadograđene nokte i krišom zaviruje u torbicu i uključuje mobilni telefon.

Ispred nje je pripadnik romske nacionalne manjine – „biznismen“, koji, iz razgovora preko mobilnog telefona koji uporno vodi, saznajemo da koordinira sakupljanjem sekundarnih sirovina. Osim po upadljivom zlatnom lancu sačinjenom od solidno krupnih pravougaonih pločica, primetan je i po dranju u slušalicu:

– Pa, prestani više da me zoveš, pi*ka ti materina, u crkvu sam!

Da nije jedini koji se, suprotno pravilima okačenim na vratima, drekenja, pobrinuo se unuk sa babom ispred njega. Između njih dvoje odvija se pravi mali uzaludno vaspitni rat.

Unuk glasno čita cene proizvoda koje se mogu kupiti u crkvi i komentariše ih:

– Ova narukvica 300?! U, baba, pa to je mnogo para!

Baba, umesto da ućutka unuka ciketana, upada s njim u raspravu kako ništa nije mnogo za sve što je u crkvi osveštano.

Unuk bi da sam pazari sveće, pa bi sam i da ih pali i tu nastaje opšti lom. Jer i baba bi da ih pali. Za pokoj duše onih koje je volela i za zdravlje malog bizgova od unuka. Kreće dranje i plakanje dogod se sve sveće ne nađu u njegovim rukama.

Usred svega upada žena koja u crkvi radi kao ispomoć i sa ikone Svetog Ilije, koja stoji u ćošku, rukom grabi izgužvane novčanice koje su vernici ostavljali kao prilog. Besno se provlači među narodom, ljuta i nimalo bogougodna, kako bi se očekivalo od svih koji u miru crkve svakodnevno obitavaju.

Konačno stižem do svoje sveće, palim je i stojim zapletena u svoje misli.

Plačem tako nad tim malim plamenom dok u mislima razgovaram sa ocem:

„Pa plačem, nedostaješ mi. Ali kad vidim ove bagraše okolo, da znaš da ništa ne propuštaš. Moglo bi se čak reći i da si se spasio…“

Na kraju palim i sveću za žive, za zdravlje. Mentalno. Računam, neće da škodi.

Izlazim potom iz kapele dok me babe, valjda zbog moje osećajnosti, već malo toplije i sažaljivo gledaju.

A napolju i dalje ‘ladno. I opet svet sa navikama iz života, u koji se vraća izlaskom iz kapele.

Devojka sa botoksom ulazi u besni automobil sa zatamnjenim staklima u kome je čeka izabranik i uz glasnu muziku i škripu točkova odlaze put grada.

Pripadnik romske nacionalne manjine – „biznismen“ nastavlja da urla na saradnike i vidno im preti, al’ na svom jeziku, da bude ličnije, valjda.

Baba na ulici šamara unuka, što rezultira njegovim bacanjem po ledenom trotoaru, pljuvanjem u njenom pravcu i uzvicima da je mrzi i da će je ubiti.

Gledam ih i mislim se: lepo ja rekoh malopre ocu, dođu valjda ponekad vremena da shvatiš da više ne treba da plačeš zbog onih koji su otišli nego zbog nas koji smo ostali. I da se pomoliš za sopstveno mentalno zdravlje…

4

Čekam te u ponoć

dedaČekam te,čekam te, Deda Mraze. Nešto da te pitam. Slobodno dođi, neću biti mnogo agresivna. Dobro, možda ću malo da se derem, ali samo malo, da se ne prepadneš pa da odlučiš da mi više ne dolaziš.

Prvo ću da te pitam šta bi sa onim mojim željama u prošloj novogodišnjoj noći. Sve smo se lepo dogovorili, a ti me ispali za ono najvažnije. Pa sam zbog toga cele godine više gledala u zvezde i mesec umesto u ljude. I nemoj da mi se nešto praviš lud, znaš ti dobro i šta sam tražila i šta si mi obećao.

Onda drugo, reko si da ću da imam pare. I za to si me solidno odjebao. Pa sam cele godine morala da se dovijam i kao mađioničar vadim keca iz rukava kad mi stignu ljubavna pisam od Elektrodistribucije, Infostana iostalih krvopija.

Dobro, jesi me ispoštovao za neke druge stvari, neću da kažem. Bila sam zdrava, nisam kinula nijednom. Jeste me pratila ljubav, ali nije baš da sam uvek hodala po ružičastim oblacima.

I sve dobro što je bilo, sama sam to izboksovala, ništa to nisi ti napravio.

I ako sam bila srećna, i ako sam pronalazila nadu i onda kad je izgledalo da je nema, i kad sam stvarala ni iz čega, i kad sam bila jaka dok je sve oko mene propadalo.

I kad sam iz dna duše izvlačila inspiraciju da kroz nju izlijem sve što mi leži na srcu, i kad sam nalazila spokoj u maglovitim jutrima Tare i zelenim talasima Drine, i kad sam u sivilu otkrivala poneku jarku boju koju drugi ne vide.

I kad sam sanjala o dalekim drumovima i starim kamenim mostovima, znajući da me čekaju, i kad sam po nebu jurila zvezde padalice, i kad sam čekala da jedna padne samo za mene.

I opet si me varao da budem zadovoljna onim što imam i da se tešim da uvek može da bude i gore. Al’ nije više fer da mi tako podvaljuješ, dosta je bre, prijatelju, smorio si me više sa tim narodnim mudrostima.

Al’ ove godine mora da bude drugačije. Zbog ravnoteže.

Hoću da imam para da ne znam gde pre da ih potrošim, hoću da stanem na raskrsnicu i otputujem na sve četiri strane sveta, da me zapljuskuju talasi mora i uspava vazduh sa planinskih vrhova.

Hoću da mi inspiracija teče kao voda sa najvišeg vodopada, da mi priče padaju kao pljusak u vrelo letnje predvečerje, da pobedim na svim konkursima i da me jure svi časopisi.

Da me ljubav obavija kao topli lahor, da me vodi i daje krila. Sa kojima mogu da preletim šta god poželim.

Da okupim prijatelje kao nekad, da bar ponekad zaboravimo gde žurimo i koliko briga imamo, pa da se smejemo kako dugo nismo.

Da mi samo sreća kuca na vrata, a tuga pobegne podvijenog repa.

Da pobegnu i oni podmukli, željni rušenja tuđeg mira. Ako već ne mogu da pronađu svoj.

Jeste, Deda Mraze, čekam te, sad moraš sve da mi nadoknadiš! Hoću sve, bez ostatka, onako najjače i najluđe. Mislim, ako može, ili bar pola od toga, ako baš moramo da pregovaramo…

deda1

8

Intervju sa Slavicom Vukelić: Žena sa 365 dobrih dela u godini

15644195_1335855513112453_909069537_n

Karaburma je kraj kao i svaki drugi. Pun zelenih parkova i ulica bučnih od automobila. I kao i svugde, i ovde iza svakog ćoška viri poneka mala njuška i oči koje vas ljubopitljivo gledaju, nadajući se da ćete im baš vi pokloniti ljubav i pažnju. Istu onu koju, nažalost, retko pronalaze.

Pa ipak, Karaburma je po nečemu drugačija. U njenim parkovima i ulicama ćete u svako doba dana, po kiši, vetru, snegu i najvećem suncu sresti jednu ženu koja brine da svaki pas ili mačka dobiju dovoljno hrane i vode, koja ih leči kad su bolesni, priča kad su tužni i sprema zaklone kad dođe duga zima. To je Slavica, komšinica kojoj se podjednako raduju i životinje i ljudi. Podstaknuti dobrim delima ove žene, koja je svoj život posvetila brizi o napuštenim životinjama, ljudi su i sami počeli da joj dovode povređene i napuštene pse, znajući da ih smeštaju u prave ruke.

Upoznajte Slavicu Vukelić, najvećeg borca za prava životinja i istinskog anđela čuvara za svakog napuštenog psa i mačku kojima je sudbina namenila život na ulici.

Slavice, opiši nam za početak kakav je osećaj kada ti se svakoga dana beskrajno obraduje na desetine bespomoćnih bića?

 – Taj osećaj mogu da opišem kao vatromet radosti, eksploziju sreće zbog lepe reči, nežnog dodira, malo hrane. Pas će vam se mnogo obradovati i ako ste bili rastavljeni pola sata. To osećanje ljudi nemaju. Neprekidna radost što smo tu, što smo zajedno. Njihova srca su toliko ogromna da mi to ne možemo da shvatimo, kao ni to što nas vole samo zato što postojimo, bez obzira na to kakvi smo i da li toliku ljubav zaslužujemo. Kada to shvati, čovek mora da se bori za njihov boljitak svim srcem.

Šta te je podstaklo da počneš ozbiljno da se baviš pomaganjem i zbrinjavanjem životinja o kojima nema ko da brine?

 – Podstakla me je nemoć tih bića, i baš ta, rekla bih, bezrezervna, neopravdana ljubav prema nama. Nekada su stvari bile drugačije. U Beogradu su se napušteni psi ubijali i dok su bili tu, jedino što smo mogli je da im pravimo kućice i dajemo hranu. Kada je usvojen CNR program, koji podrazumeva hvatanje pasa, sterilizaciju i vraćanje neagresivnih pasa na svoje stanište, dobila se prilika da žive na mestu koje su odabrali za život i da živimo jedni uz druge duže vreme.To onda znači da svakoga dana moram da budem prisutna u njihovom životu i brinem o njihovim potrebama, kao što brinem o potrebama svojih ukućana, na primer. I onda, malo pomalo, to mi je postao način života koji me ispunjava srećom.

 Na svom Fejsbuk profilu imaš blizu 2 hiljade prijatelja i 500 pratilaca, ljubitelja životinja. Mnogi od njih su spremni da pomognu i izdvoje sredstva ili bar malo ljubavi. Da li postoji način da se pomogne još više?

 – Mnogi moji fb prijatelji, znani i neznani, mnogo pomažu napuštenim psima, finansijski za hranu, nečije lečenje ili za čuvanje u pansionu psa koji iz nekog razloga ne može više da ostane na svom staništu. To su divni ljudi koji obezbeđuju pravo na život za nekoga koga nikada nisu videli, i verovatno ni neće. Međutim, u našem društvu se poslednjih godina klima promenila, čini mi se na svim nivoima, i prisutna je hajka na napuštene pse, naročito u medijima. Zakon je možda dobar, ali se ne sprovodi dobro. Najranjiviji, najslabiji, oni koji ne mogu sebi da pomognu – deca, životinje, stare osobe, osobe sa posebnim potrebama, nisu dovoljno zaštićeni. Što se tiče pasa, najvažnije je udomljenje, koje znači budućnost i život, ali ono ne ide baš kako bi trebalo. Ljudi ne shvataju da je lako i lepo imati i više zivotinja, i da, kao što mi živimo i sa ljudima i sa životinjama, tako je prirodno da i životinje imaju i druga svoje, ili neke druge vrste.

Da li i veterinarske ambulante mogu nekako da pomognu i da li si zadovoljna na koji način se to čini?

 – U gradu ima nekoliko odličnih veterinarskih ambulanti, u kojima rade veterinari koji imaju osećanja za svoje male pacijente. “Imaju srce” i za napuštene. Svesni su da ne znam kada ce ko da se razboli, na šta ću kog dana naići, pa su spremni da čekaju na novac, a pri tom da leče svesrdno. Skoro se desilo da su u jednoj ambulanti pregledali i dali terapije za osam pasa koje sam dovela. Za neke se završilo dobro, za neke, nažalost, ne. Oni takođe smanjuju cene za napuštene do nekog svog minimuma, i za sve to sam im vrlo zahvalna. Bilo bi dobro kada bi ih bilo više, i u Beogradu, i u ostalim gradovima u zemlji.

15673102_1335862336445104_1602655513_n Veoma je teško spasiti neke pse od vlasnika koji o njima ne brinu kako treba, neki ih čak drže ispod svake granice normalnih uslova za život, pogotovo u nehigijenskim naseljima. Kako se izboriti sa ovakvim slučajevima?

– Ponekad je lako spasiti napuštenog psa, a vlasničkog od svog vlasnika – skoro nemoguće. Problem je što ceo sistem ne radi kako treba. Ako prijavim vlasnika koji čuva psa u losim uslovima, koji ga tuče, zlostavlja na bilo koji način, moram kao dokaz da imam slike i video snimke, koje je često vrlo teško napraviti. Dešavalo se da inspekcija proveri i odgovori mi da je, na  primer, prekratak lanac, prazne činije za hranu i vodu jedino što vlasnik može da obezbedi, i da je to, po njima, sasvim u redu. U nehigijenskim naseljima, koje redovno obilazim, situcija je tradicionalno vrlo loša. Tu, i kada bi se neko ozbiljno pozabavio problemom, ne verujem da bi moglo išta da se uradi, jer ti ljudi manipulišu preko pasa, njihov je ili nije njihov, već prema njihovim potrebama. Ne hrane ih, ne leče, maltretiraju ih itd.

Da li postoji ikakav program koji se država osmislila ne bi li rešila problem životinja koje svoj život provode na ulici i kakva su tvoja iskustva sa službama koje bi trebalo time da se bave?

 – Ne postoji nikakav program od strane države za ulične pse, osim pomenutog CNR programa, koji sprovodi grad putem preduzeća Veterina Beograd i kojim sam bila vrlo zadovoljna, jer su sterilisali na desetine i desetine pasa i vratili ih na staništa. Tako su u ogromnoj meri resili problem širenja populacije i smrti rođenih štenaca, a olakšali problem nama. Ali, onda su počeli da vraćaju pse sa virusima smrtonosnih, zaraznih bolesti, u svom inace oslabljenom telu zbog sterilizacije i stresa. Tako su mnogi umrli, a mi, ljudi smo se iscrpeli emotivno i finansijski, i više taj program nije dobar i siguran. Što se tice udomljenja, osim nas pojedinaca i udruženja, niko to ne radi. Kada Veterina izvede nekoliko pasa na neko javno mesto, u cilju udomljenja, to je ništa u odnosu na hiljade onih koji su zarobljeni u tzv. azilima, koje nikada niko neće videti. U svetu to ide drugačije- svako moze da dođe, vidi i odabere svog budućeg ljubimca, dok se u Beogradu ne mogu videti, samo neki manji broj, ne mogu se slikati, ne postoji šansa za njih.

ya-mackaGodinama unazad susretali smo se sa užasnim postupcima nazovi ljudi koji su planski trovali životinje, ne razmišljajući o tome da na taj način vrše krivično delo. Sećamo se i protesta koji su se tim povodom održavali. Da li misliš da se situacija promenila nabolje?

 – Situacija sa trovanjem se nije promenila, baš zbog nesprovođenja zakona. U gradovima Srbije, pa i Beogradu, trovanja su pojedinačna ili masovna. 2011. je bilo najmasovnije, kada je umrlo 28 pasa koje znam. Ako policija nije svesna da je to krivično delo i neće da dođe na teren, teško će se tu nešto promeniti. Javni tužioci ne smatraju da je to nešto bitno i odbacuju prijave. Ljudi, prolaznici, komšije nemaju svest, jer nisu direktno pogođeni. Kada bi prisustvovali tom prebolnom umiranju zbog otrova, možda bi shvatili kakav je to zločin. Nemamo nikakvu službu gde mogu da odnesem i da ostavim otrov da ga neko bezbedno uništi, pa se dešava da ga držim u kući, godinama, jer svi načini koji mi padaju na pamet da ga se rešim, nisu bezbedni. Protesti, nažalost, nisu promenili nista bitno. Sve mora da se reši tako da neko vidi trovača i pozove policiju, da policija dođe odmah, da sud izrekne kaznu zatvorom, da novine pišu o tome i onda će neko drugi razmisliti da li će to da radi …a tesko da će se to ikada desiti.

 U pojedinim novinama pojavili su se članci koji sumnjiče pojedine azile za napuštene životinje da im ne pomažu već ih za veliki novac šalju u inostranstvo za potrebe farmaceutske industrije i eksperimenata nad njima. Da li si čula za takve slučajeve i kako tome stati na put?

 – Korišćenje pasa, mačaka, bilo kojih životinja za potrebe laboratorija i eksperimenata je nešto bez čega industrije ne mogu. Nad psima se vrse razni eksperimenti za novu vrstu kozmetike, za isprobavanje oružja na njima ili, po nekim saznanjima, za ishranu divljih životinja u nekim zoo vrtovima, ali i mnoge druge stvari koje običnog čoveka pune hororom. Sve je to potresno i nepotrebno. Veliki novac je u pitanju, razne institucije su povezane i najlakše je poslati u takvu priču nekog beskućnika, koji nikog ne zanima. Zato je važno da se ljudi više posvete napuštenima, da bi oni imali staratelje, jer nije ljubav samo dati im hranu, nego odbraniti ih od svega lošeg, biti u svakodnevnom toku događaja.

U svojoj kući si prihvatila tri napuštena psa i verujem da ti je žao što nemaš uslove da ih sve udomiš i pokloniš im svoju ljubav i pažnju. Kako se tvoja porodica uklopila sa velikom privrženošću životinjama koju u sebi nosiš?

 – Imam samo tri psa, koji žive sa nama jer nemam mogućnosti da imam više. Nas troje ljudi i tri psa. Svako ima svog ljubimca i svačiji ljubimac je najpametniji i najlepši. Večno takmičenje vlada. Teško se ulazi u moju kuću. Kad jedan prestane da skače i celiva, tu su ostala dva, tako da od ulaznih vrata po predsoblja teritorija se osvaja milimetar po milimetar. Ništa nije ravno tom osećanju. Sve sam ih dovela direktno sa ulice, svi su različiti i svi su divni. Srećna sam što imam porodicu koja me podržava u svemu, što su i za njih ti psi pravi članovi naše porodice. Ali sam nesrećna kada ih noću pokrivam i ušuškam, što to ne mogu da uradim svima napolju.

15644241_1335839646447373_36758137_n

Tvoja ljubav prema životinjama ne zadržava se samo na psima i mačkama, već obuhvata i druge vrste. Ispričaj nam za kraj kako si zalutalog konja, koji je danima i noćima besciljno pasao travu po parkovima Karaburme, vratila njegovoj kući.

 – Bio je to beli, divni konj, koji se zvao Igor. Imao je sklepanu štalu, malo veću od sebe. Voleo je da, kad ga ostave na livadi pored romskog naselja da pase, odjednom odluci da trava tu nije dovoljno dobra, pa pređe most preko potoka, najprometniju ulicu u kraju i ide parkovima, dok ne nađe lepu travu. Tako se dešavalo da penzioneri sede na klupama, sitna deca se igraju okolo, a Igor stoji i pase, kao deo nekog drugog sveta. Mnogi su ga voleli, a mnogi, pogotovo ljudi iz unutrašnjosti, upadali su u histeriju i zvali sve: sintere, policiju, opštinu. Igora sam nebrojeno puta vraćala kući, naročito kada danima ostane u parku. To je nekada trajalo satima, jer nije hteo da ide kada ili gde ja hocu. I onda stojimo i vodimo razgovore: “Hajde, Igore, brate rođeni, da pređemo bar dva metra dok smo još mladi…” A on stoji i gleda negde. Voleo je da jede svo voće i povrće, ali samo ako se iseče u manje komade. Bio je tako talentovan za ignorisanje celog sveta, često sam mu zavidela. Pokušala sam da ga odvedem u prihvatilište za konje na Staroj planini. Mnogo ljudi sam zvala, mnogo je novca trebalo da prikupim. I kada su stvari pocele nekako da se razvijaju, Igora su njegovi vlasnici prodali. Ostali smo da tugujemo za njim, njegovi verni psi pored kojih je ziveo i ja…

Ovo je bila priča o Slavici Vukelić, jednoj od nas, običnih ljudi, koja je svoju ljubav poklonila onima kojima je najpotrebnija. Činite i vi dobra dela jer ona srcu donose najveći spokoj. A to Slavica najbolje zna.

ya-kraj

1

Pod malim mostom u predgrađu

 

most

U predgrađu jednog grada nad kojim visoke planine gore kad ujutru izlazi sunce nalazi se mali  most. I nije on ni po čemu neobičan. Nekad beo, a sad potamneo od mnogobrojnih snegova, kiša i vetrova, ispod koga protiče reka koja se u svom žuboru ljeska pod sunčevim zracima.

Ono što ga čini drugačijim je tajna koju niko ne ume da odgonetne: šta je poslednje godine svakog jutra ispod njega radila starica koju su svi ceo život poznavali i zašto je baš ispod njega umrla na početku leta, kada je cvet lipe najviše mirisao?

Još kao mlada devojka osećala je da joj život neće biti lak. Ali, za bolje nije ni znala. Jedinica u oca i majke, morala je rano da počne da zarađuje i pomaže ih jer ih je beda oduvek pritiskala.

Kada se u blizini njene male kuće na obali reke otvorila prva fabrika u gradu, počela je u njoj da radi. Ustajala bi ujutru u cik zore, ponekad i pre samog svanuća i tiho niz prugu išla do sive zgrade u kojoj je sve hučalo od velikih mašina. I uprkos mladosti koja joj se u grudima otimala, nije se nadala nekom srećnom životu. Možda samo da brige nestanu.

Na početku jednog proleća, kad je lipa u bašti njene kuće počela da lista, na obalu su došli neki nepoznati ljudi. Pričalo se da će se baš na tom mestu zidati most i spajati obale grada koji se polako širio i rastao. Za njima došli su i graditelji i svi oni koji su bili potrebni da nad rekom izraste veliki luk.

Na početku leta, taman kad je lipa procvetala, na kapiji njene bašte pojavio se mladi radnik. Njenom ocu se rekao da je za njega određena mala soba, u dnu njihovog dvorišta, da u njoj boravi dogod je tu. I otac se složio, ionako nije imao izbora.

Za to vreme ona je sedela u toplo predvečerje odmarajući se od napornog rada udišući miris lipe i ruža koje su se u bokorima rasipale po zemlji i sklopljenih očiju puštala da je miluju sunčevi zraci na zalasku. Čula ga je i videla i zapamtila da nosi isto ime kao i njen otac.

Mladi graditelj nije uneo mnogo živosti u njihovu kuću. Malo je govorio, retko sedeo sa njima, iako su ga otac i majka pozivali da im se pridruži. Njoj je bio tako tajanstven i dalek i mirisao je na neke daljine iz kojih je došao i kojima, znala je, pohitaće čim dođe jesen.

U jednom sutonu, kad je bila potpuno sama u kući, sedela je i gledala u nebo, odmarajući oči i snevajući o daljinama iz kojih je došao njihov mladi sustanar i koje bi tako rado i sama želela da vidi. I onda je začula njegov glas. Prvi put joj se obratio i seo kad ga je ponudila.

Te večeri je i prvi put pričao o svom životu i o mostu koji gradi i o onima koji ga tek čekaju. Ona ga je slušala i prijao joj je njegov glas, osećajući kao da joj život  boji svetlim bojama. I sama je stidljivo odgovarala na pitanja i pričala pomalo o sebi, mada ništa mnogo nije ni bilo da se kaže. Ali to veče lipa joj je mirisala slađe nego ikada.

Svako veče kad bi bila sama on bi izlazio iz svoje sobe i pričao joj o dalekim svetovima koje hoće da vidi. I ona ga je slušala i osećala kako se opušta na svojoj maloj stolici među bokorima ruža koje su već počele da ispuštaju svoje latice po kamenoj baštenskoj stazi.

I odjednom je ceo život bio drugačiji. Budila se u svitanje osećajući kako joj zraci sunca prodiru pravo u dušu, lakih nogu žurila u svoju fabriku, a ni pruga više nije bila tako siva, čak je primetila kako iz belog šljunka proviruje par cvetova crvenih kao krv. Kao da je život u svoj svojoj lepoti konačno dodirnuo i nju.

Jedne vrele večeri dok su sami sedeli u bašti, zadobovale su krupne kapi kiše. Pozvao je u svoju malu sobu u dnu dvorišta dok se ona smejala trčeći za njim. Učinilo joj se tada da bi pošla gde god da joj kaže. Dok je napolju kiša pljuštala i povijala grane lipe i uzdrhtale cvetove ruža, on je prvi put poljubio. I odmah potom postala je samo njegova.

Jutrima se nakon te noći budila sa tajnom koja je ispunjavala celo njeno telo. Osećala je da je žena i da se rastvara kao cvet ruže koji gori tamnocrvenim sjajem boje usirene krvi. I nadala se da bi život i za nju mogao biti lep. I strepela na dnu srca od dana njegovog odlaska.

Od te večeri dolazila bi mu u sobu svaki put kad bi bila sama. I nije joj smetalo što su tople letnje večeri zamenili za vrelinu njegove male sobe. Gledala bi njegovo od sunca i vetrova potamelo lice, sa malim borama oko očiju i snažnim rukama koje su je tako vešto vodile kroz sve čarolije ovog sveta. I opet je malo govorio, samo: „Tiše, tiše“, kad bi ona u svom zanosu zaboravljala da se skrivaju. I ništa nije mislila i nije verovala da život ne može da bude lep.

A on je sve više ćutao i ona je počinjala da strepi, verujući da tuguje zbog svog odlaska. I nije sebi htela da prizna, ali mala nada u najskrivenijem kutku njenog srca sve više je pokušavala da se osili i prišapne joj da bi mogao da je pita da pođe sa njim u svetove koji samo njih dvoje čekaju.

I jedne jesenje večeri, kada je i sama videla da je most u blizini njene kuće završen, a lipa prosipala svoje lišće po kamenoj stazi dvorišta u laganom umiranju, rekao joj je da odlazi. Posle zagrljaja u kojima je osećala da već nije tu nego negde daleko.

Iako je znala da će taj dan doći, tiho i dok je osećala kako joj se potmula tuga kotrlja telom, smogla je hrabrost da zapita:

„Hoću li te ikada više videti?“

„Naravno, vratiću se po tebe, samo da se snađem“, odgovorio joj je uz osmeh.

I više ništa nije bilo važno. Te njegove reči značile su sve, novi život, novu sreću, daleko od njenog grada, fabrike, pruge, strepnje i bola. I znala je da je spremna da čeka koliko god treba.

Sledeće jutro otišao je u svitanje. Oprostila se s njim na pruzi i gledala kako u mutnu zoru odlazi korakom koji bi prepoznala među hiljadama ljudi.

Dani su prolazili i zima je zakucala na vrata, a od njega nije bilo ni reči. Tešila se da će doći, obećao je, rekao je, ničim ga nije na to naterala. Tugu koja je poput stene pritisla njeno srce blažila je sećanjima na one trenutke u maloj vreloj sobi u dnu dvorišta. I osećala kako vene kao da samo nju proleće preskače.

Dani su prolazili i sve više je gubila nadu. A kad je procvetala lipa i zamirisala na dane sa njim, mislila je da taj bol koji joj je prožimao telo neće uspeti da izdrži. I od novog mosta je okretala glavu. Sve kao da je bilo tu da bi nju podsećalo na prošlo leto i ljubav koju je i dalje kao najveću tajnu čuvala na dnu svog srca.

Godine su prolazile, a od njega ni reči. Momci su je prosili, a ona je sve odbijala, čekajući da možda dođe i povede je u svetove o kojima je maštala zajedno sa njim.

A onda je posle mnogo vremena i sama izgubila nadu i pristala da je roditelji udaju za udovca koji je živeo u kući pored njihove. Više joj ništa nije bilo važno. Tražila je samo da jedinom sinu koga je rodila daju ime po njenom ocu. Želja joj je bila ispunjena. Samo je ona znala da dete nosi ime po nekom drugom.

Kako je starila, postajala je sve ćutljivija. Muža je sahranila, sina podigla i pustila u taj daleki, njoj nikad dostignut svet. A ona je ostala sama.

Počela je svako jutro da odlazi do mosta i sedi na jednoj klupi pod njim dok sviće. Nadala se da će u jedno rano jutro onaj koji ga je jednom davno gradio možda poželeti da vidi svojih ruku delo. Ali niko nije dolazio.

Jednog svanuća, kad je lipa tako procvetala da joj se činilo da će je njen miris ugušiti, otišla je da sedi na klupi ispod mosta. U praskozorju ugledala je korak koji bi prepoznala među hiljadama. Sa licem potamnelim od vetrova i sunca, osmehnut kao nekada kada bi je vodio do praga svoje male sobe, pružao je ruke ka njoj. I ona je ustala i pošla. Ka onim svetovima koje je sa njim oduvek htela da otkrije.

Kada je grad počeo da se budi i most ispunio ljudima, našli su je kako leži ispod kao da spava. I svi su se čudili i pitali šta je tu radila svako jutro, ali niko nije znao da im kaže razlog. Znala je samo ona, a njega je u dnu svog raspuklog srca ponela zajedno sa sobom.

15555878_10211756798421512_556345958_n

4

Dobro delo sebi

rosa-1636412_960_720Znate onaj osećaj kada ste nekoga mislili da poznajete, a on odjednom postane stranac? Kada počinje da vam fali onaj stari i ne možete da otkrijete gde se odjednom zaturio. A ovaj novi, tako hladan i dalek, želite da ode, a on se ko za inat tu nastanio i nemate kud sem da ga prihvatite kao kamenčić u cipeli.

Znate onaj osećaj kada ste sa nekim prošli sito i rešeto, provodili dane i noći u smehu i radosti, u patnji i crnilu, a sad odjednom kao da se toga ni ne seća? Kad više nema njegovog osmeha da vam obasja tmuran dan ni tople reči da razveje hladne vetrove u duši. A sve vam se čini da drugima sija i blista, samo vama više ne.

Znate onaj osećaj kad nekoga nema, kad se vadi da je bolestan, umoran, depresivan, zauzet? Iako znate da ste nekad bili lek za njegove tuge, umor i strah. A onda vidite kako se sa drugima smeje i raduje. Samo sa vama ne.

Znate onaj osećaj kad pokušavate da otkrijete šta se to u nekome promenilo? Kada ga pitate, pa se preispitujete, pa se trudite da mu priđete. A on vas svojom mrzovoljom tera kao dosadnu mušicu oko glave.

Znate onaj osećaj kad nekoga pravdate dok vas ne zaboli i uljuljkujute se u praznu nadu da mu je naišao loš period i da će opet biti kao pre, samo da malo prođe? A on vam s podsmehom odvrati da lošeg perioda nema i da se zapravo nikad nije osećao bolje.

Znate onaj osećaj kada se pitate da li ste nekoga uopšte poznavali? Ili ste o njemu stvorili sliku satkanu od snova i sopstvenih želja. Pa od blistave duše ispadne da je pred vama zamazana krpa od čoveka.

Znate onaj osećaj kad se jednog jutra probudite i shvatite da vas je sramota da se pogledate u ogledalo jer ste dozvolili da vas neko bar stotinak puta ponizi i otrese kao otpao končić sa rukava? Pa se pitate da li ste to zaslužili. A već čujete kako i sami sebi počinjete da se smejete.

Znate onaj osećaj kad je vreme da se pomirite sa tim da više nikada neće biti što je bilo? I da se ljudi uglavnom ne menjaju nego samo nose maske koje navlače kada im je to potrebno. I da možete imati i devedeset devet godina, opet ćete praviti greške kao sa šesnaest. Samo ako ste sa treperavom vijugom u duši rođeni.

Znate onaj osećaj kada je vreme da kažete dosta? Kad više ne vredi ništa, ni osmeh, ni reč, ni pogled, ni ruka na ramenu. Jer neko neće da stane, da se osvrne, da oslušne. Jer ga već davno ni nema tu, sa vama. A možda ga nikada nije ni bilo.

Onda je vreme da se saberete i nastavite na svom putu sa još jednom lošom procenom, sa još jednim izmrvljenim blistavim likom.

Imate strah od odbacivanja? A neko vas je upravo odbacio. U, big dil! Mnogo su strašniji dani u kojima vas odbacuje iznova i iznova od onog trena kad stegnete svoje srce i zatvorite ga za sve što boli i vređa.

Pa kad prođe onaj prvi, najgori udar tuge za dušu, što poput uragana kida sve pred sobom, ostaje samo mir, život bez strepnje, preispitivanja, lažnih nada, prikrivenih tuga koje gase sjaj u očima.

I ne radite vi to iz ponosa ili zato što sebi ili nekome hoćete nešto da dokažete ili da ga, ne daj bože, naučite pameti da biste ga uveli u red.

Ne, vi to činite dobro delo sebi. Najbolje koje možete.

2

Dorćolski prahovi prošlosti Svetlane Velmar Janković

15494135_10211704155785479_444800035_n

Prošle nedelje sam pročitala sjajnu knjigu naše velike književnice. Privukla mi je pažnju idejom da ponešto novo naučim i popunim neke stare rupe, nastale bežanjem sa časova u gimnaziji, a pronašla sam neverovatan spoj mašte, legende i istorije. Zato vam o njoj pišem i toplo je preporučujem. Ne samo onima koji u Beogradu žive nego i onima koji ga vole i koji žele da imaju zavidno poznavanje opšte kulture.

Svetlanu Velmar Janković sam prvi put čitala kao devojčurak, i to njen „Lagum“. Možda je bilo rano da ga tako rano razumem, ali ostao mi je u sećanju kao potresna knjiga o surovim beogradskim vremenima posle Drugog svetskog rata. Kasnije sam čitala i „Ožiljak“, ali su mi najjači utisak ostavili „Prozraci“, njena autobiografija, u kojoj je sažeto sve ono što sam do tada pročitala. Ne samo njeno detinjstvo u predratno doba, bombardovanje Beograda, život u Vučju tokom okupacije, već i kako izgleda biti ćerka člana Vlade narodnog spasa Milana Nedića i suočavati se sa posledicama toga kada se rat završio.

Tada sam shvatila o kakvim je lagumima govorila u  prvom njenom romanu koji sam čitala. Onima koje ljudi grade u svojoj duši kada beže od poniženja i surovosti moćnih pobednika. Onima koji zaista postoje pod Beogradom, ali ponekad i nad njim jer on živi istu sudbinu, bez obzira ko u njegovim ratovima izlazi ovenčan lovorovim vencem.

To je izgleda i tema koja je zarazila Svetlanu Velmar Janković kao književnicu i ona joj se vraćala u svakom svom romanu i zbirci priča, kao nešto što je u duši bolelo, ali i vuklo da o njoj piše i tako se izleči. Ne znam da li je u tome uspela, ali nam je iza sebe ostavila dela izuzetne lepote.

Zbirka priča „Dorćol“ vas možda neće privući u početku. Kad vidite sadržaj, tačnije spisak ulica nekadašnjeg Zereka, a kasnije Dorćola, kraja Beograda koji se sa vrha grebena spuštao ka Dunavu, pomislićete da tu ne može biti bog zna šta zanimljivo. Čime su zaslužili svi oni da ulice ponesu njihova imena. I pogrešićete.

Priznajem da sam i ja pomislila da će me dočekati proširene odrednice iz enciklopedije, ali sam i pored toga poželela da saznam nešto više o tim ličnostima i istoriji ovog dela Beograda. Ali nisam znala da ću naići na gospodare, trgovce, ustanike i vladare koji imaju i dušu i krv i meso. Iako su sa ovog sveta otišli pre više od dva veka, oni su u zbirci Svetlane Velmar Janković još živi, kao senke se guraju sa nama po pešačkim prelazima i među automobilima svojih ulica.

pint

Ulica Zmaja od Noćaja (pinterest.com)

Na prostoru nekadašnjeg Zereka, kraja koji je dobio ime po turskoj reči za vidikovac, sa koga se pružao pogled na „Dunav koji nestaje u prostranstvima neba“, a danas pripojenog  Dorćolu, koji je nekada bio kraj sa nesrpskim kućama uz obalu reke, okupio se svako ko je bio važan u godinama srpskih ustanaka i na ovaj ili onaj način bio povezan sa Obrenovićima u mračnim godinama turske vladavine.

bg-dorcol-dusanova-od-jevrejske-i-kralja-petra-zita-deak

Dorćol iz 1893. (fotografiju obezbedila Dita Zeak, “Stari Beograd – Beograd koga više nema”)

Moglo bi se reći da ćete, čitajući ovu knjigu ući u atmosferu burnih ustaničkih dana, osetiti svu stravu turskih zuluma i sav polet koji je pokretao srpsku raju da se otrgne okova, straha i beznađa.

Dok jaše kao nekad na svom konju, u senkama svoje ulice, saznaćete ko je bio Gospodar Jevrem, zašto nije voleo kapetana Mišu Anastasijevića i zašto je mislio da njegov brat knez Miloš ne treba da bude vladar Srbije. Ali i Gospodar Jovan, drugi brat, i zašto voli senke, a u njegovoj ulici nema nijednog drveta.

bg-bajrakli-dzamija-gospodar-jevremova-1895-zita-deak

Bajrakli džamija iz 1895. (fotografiju obezbedila Dita Zeak, “Stari Bograd – Beograd koga više nema”)

Zašto i dan- danas dva gospodara, devera, okružuju i kao da čuvaju kneginju Ljubicu, ženu koja je sve svoje patnje pretvarala u strogost, a bračna poniženja u vladarsku sposobnost.

Ko je bio Sima terdžunam i kako je posao tumača i bolan događaj na Čukur česmi uticao na njegovu sudbinu.

bg-dom-vojske-stari-beograd

Dom Vojske početkom 20. veka (fotografiju obezbedila Zita Deak, “Stari Beograd – Beograd koga više nema”)

Zbog čega Vasa Čarapić, čuveni Zmaj od Avale, danas ne može nikako da pređe ulicu od svog spomenika do svoje ulice. I da li je sudbina odredila da smrt nađe baš 29. novembra ustaničke godine na mestu gde je nekada počinjala Ulica 29. novembra. I kako su ustanici po osvajanju Stambol kapije u isti mah plakali za Čarapićem i radovali se zbog Uzun Mirka.

bakljada-kroz-stambol-kapiju

Đura Jakšić, “Bakljada kroz Stambol kapiju” (buki81.wordpress.com)

Da li tesna mračna Ulica Zmaja od Noćaja podseća na turske tamnice u kojima je i on sam okončao život.

Zašto se prva škola u Beogradu nije nazvala po vojvodi Dobrači.

Kakve je to sumnje i nepoverenje među ljudima umeo da čuje Filip Višnjić i kako je zbog tih zgusnutih strepnji prestao da stvara nove pesme.

Zašto Riga od Fere nije zavoleo Beograd kad ga je prvi put ugledao sa lađe koja je plovila od Zemuna.

presentation1-page-01

izvor: beogradudevetnaestomveku.wordpress.com

Saznaćete ovde i sve o najvažnijim istorijskim događajima, prepletenim sa legendama i zapisanim sećanjima starih Beograđana. I kako su ih oni nosili kroz burne i tamne dane.

Saznaćete mnogo toga i o nekim znamenitostima kojih više nema, kako su izgledali stari raskošni konaci ozloglašenih beogradskih dahija, hanovi takve lepote da su u njima kasnije živeli austrijski prinčevi, mirisi turskih bašta i svežina srpskih vinograda u kojima je zrilo grožđe uprkos odsečenim glavama nabijenim na kolac koje su uz šanac u blizini bile postavljene kao opomena i širile užas i očaj.

bg-pozorisni-trg-1895-zita-deak-stari

Pozorišni trg iz 1895. (fotografiju obezbedila Zita Deak “Stari Beograd – Beograd koga više nema”)

Ali i kako se gradila nova Srbija, daleko od turske kasabe i mračnih ropskih godina, kroz zgrade venecijanske lepote i institucije dostojne naroda koji se razvija i traži svoje mesto u svetu koje mu i pripada.

bg-vasina-1894-zita-deak-stari-beograd-beograd-kojeg-vise-nema

Vasina ulica iz 1894. (fotografiju obezbedila Zita Deak, “Stari Beograd – Beograd koga više nema”)

Ova knjiga će vas podstaći i da odete u te ulice i pogledate u njima kuće znamenitih ličnosti koje su u njima živele kroz prohujale vekove. Da pokušate da zamislite kako su mirisali turski ružičnjaci u vruća leta i kakav je pogled nekada pucao na Dunav i „nad njim nedohvatno nebo“. I da se potrudite da vidite taj crni krug na raskršću ulica Kralja Petra i Dušanove, po kome je ceo kraj i dobio ime.

04-02dorc

izvor: gisabogunovic.yolasite.com

I da knjigu doživite van njenih korica. I sav taj prah istorije koji se posipa po svakom kamenu stare turske kaldrme, koja još ponegde odoleva zubu vremena. I da duboko u sebi pronađete ono „pusto tursko“, koje, nosi i tu poruku Svetlana Velmar Janković, uprkos želji da ga iz sebe isteramo, ipak još pomalo tinja u našim dušama.

„Tu, ugao ispod raskrsnice svetlosti, tu gde njegova ulica izbija iz sivog tesnaca pod prostore neba, tu gde se sudaraju i besne svi dorćolski vetrovi, a leti u avgustu, kada su noći crne i providne do bezdna, padaju zvezde. (Sada padaju na krovove uspavanih, praznih taksija, kao što su nekada padale na uspavana nosačka kolica.)“

pinterset

Ulica Gospodar Jevremova (pinterest.com)

7

Dobro se dobrim vraća

church-750251_960_720Uvek sam volela da dođem u njihov dom. Da u nedeljna predvečerja sedim među njima i tih par sati budem centar njihovog sveta I uživam u tom miru i spokoju dok napolju pada sneg a usijana peć zagreva moje obraze.

Da, jedva sam čekala nedelju da dok se moji ukućani pripremaju za novu radnu nedelju ušuškam u toplu kuhinju baka Marte i baka Zdenke, da pijem belu kafu, spravljenu samo za mene od mleka i par kapi kafe, pa da se sa njima osećam kao velika. I da sa obožavanjem gledam baka Zdenkinu ćerku Ninu, u mojim detinjim očima najpametniju devojku ovoga sveta.

One zapravo i nisu bile bake, ali za dete od pet godina svi su prastari. I nisam znala ništa o njima, kao što je to i normalno za decu. Ona nekoga ili vole ili ne vole. Ili im je sa nekim lepo ili nije.

Nisam znala ni da su rođene sestre Marta i Zdenka iz Hrvatske došle u Beograd. Nimalo čudno za ono vreme kad je sve bila jedna velika zemlja u kojoj se nije pitalo ko je odakle ni ko su mu preci.

Nisam znala ni da su odande otišle navrat-nanos, da sačuvaju Zdenku, napola ometenu u razvoju, silovanu od strane sina najvećeg komuniste u njihovom malom gradu. Trudnu. Sa Ninom.

Nisam znala ni da je starija sestra uzela pod ruku i odvela mlađu daleko od straha i patnje. I bruke, kao da je sama kriva. I strepnje, jer ko je još čuo da devojka ometena u razvoju optužuje za obeščašćenost sina onoga ko je bog i batina.

Nisam znala da je to razlog što svakog nedeljnog jutra idu u crkvu. Svoju, katoličku. Da odslušaju propoved i pomole se Bogu za svoje grehe. Iako ih nisu ni imale.

Znala je to moja majka, ali od komšiluka koji je voleo da priča i čudi se zašto su obe sestre tako povučene i ne vole da se druže i sa njima po ceo dan sede ispred zgrade u potrazi za senzacijama. Ona se nije čudila. Volela ih je, baš kao i ja.

Ništa ja od toga nisam znala sem da volim da umačem keks u šoljicu moje bele kafe i uživam dok mi Nina čita iz svojih knjiga iz kojih je spremala ispit iz ruske književnosti. Ništa nisam razumela, ali taj meki jezik i njen tihi glas najlepše su obavijali spokoj zimskog sutona.

A pre nego što krenem kući, svaka bi me ljubila u kosu i dozvoljavala da se za kraj popnem na stoličicu i na kredencu njihovog predsoblja pogledam mali bunar napravljen od drveta, koji je imao i malecku kofu sa lančićem. Tada sam prvi put videla latinična slova. Nina mi ih je pročitala : „Pozdrav iz Varaždina“, sa nekom tugom u očima.

Zajednička predvečerja su se završila kada se pred sam kraj zime pojavio mladić sa velikim buketom cveća na njihovim vratima. Rekoše mi da je to Ninin momak, vratio se iz vojske. Nismo se baš najbolje združili, bila sam ljubomorna što Ninu nemam više samo za sebe. Ali, iako sam gutala suze, morala sam da prihvatim, kako je to govorila moja majka, da je ona odrasla devojka koja ima svoj život. I prihvatila sam. Samo više nisam išla da pijem belu kafu i slušam ruske priče.

Godine su prolazile, Nina se udala za svog momka i otišla. I ja sam već postajala devojčurak i sve ređe ih viđala. Ali moja majka je ostala uz njih. Umesto mene, odlazila je u njihovu kuću, u taj maleni kutak mira i spokoja.

Odlazila je još više kad se Nina razbolela. Bila je bela kao zid kad je jednog predvečerja došla i rekla da mlada žena ima leukemiju i da ništa ne može da se učini. I nije nam mnogo o tome pričala. Samo je sve više išla da bude uz dve tihe sestre koje je život tako nemilosrdno umeo da šiba.

I dok su babe na klupi pred zgradom svaki put brisale suze kad vide baka Zdenku ili baka Martu, njih dve su ćutale i ni sa kim nisu razgovarale. Samo su sve češće išle u crkvu. Molile su se Bogu da Nina ozdravi. Iako nade nije bilo.

Kad je Nina napustila ovaj svet, zaspavši poslednji put na rukama svoga muža, moja majka skoro da danima nije dolazila kući. Komšiluk joj se čudio. Pitali su je zašto se toliko opteretila ženama koje joj nisu ništa i zašto se ne posveti svojoj porodici. Ona je ćutala. Baš kao i dve žene obavijene dubokom crninom. Kao da je od njih naučila kako da se brani od nasrtljivih pitanja.

Godinu dana kasnije umrla je baka Marta. Srce nije moglo da izdrži tugu za svojom sestričinom. Ostavila je sestru da se brine sama o sebi. I opet moju majku jedva da smo viđali u kući.

Tada je prvi put otišla sa njom u crkvu, njenu, katoličku, na misu posvećenu njenoj preminuloj sestri. Moja majka, koju nijedna crkva nije interesovala. Ovo je htela. Govorila je da ne zna kako da pomogne nesrećnoj ženi sem da bude uz nju je najteže. A ona je samo ćutala. Bog zna šta je bilo u njenoj glavi. Mnogi su bili ubeđeni da ni ne zna do kraja šta se oko nje događa.

A onda su došle neke mnogo zle godine. Kada se pitalo i ko si i šta si. Kada se mnogo pričalo i vikalo, a teško živelo. Kada si pre mogao da nađeš gnevan pogled nego hleb da ga jutrom pojedeš. I moja majka je zaboravljala na svoje brige krepeći se uz tihu baka Zdenku. Koja nije imala više nikog. Sem časnih sestara koje su iz crkve dolazile da je obilaze i donesu sve što joj je potrebno.

Jednog dana, kada je i unašoj kući beda počela da kuca na vrata, majka je donela veliki paket. I u njemu šećer, brašno, ulje, kafu. I Krašov keks. Časne sestre iz baka Zdenkine crkve želele su da se oduže mojoj majci zato što brine za nju i daje joj podršku u najtežim danima.

Gledali smo se, mi ukućani, preko onog paketa i čudili se. U jednom delu naše nekada zajedničke zemlje ubijaju se ljudi puni mržnje u očima, suprotstavljene strane nekada jednog bratskog naroda. A nas, usred Beograda, hrani Katolička crkva. I zahvalna nam je. I ne traži ništa zauzvrat.

Baka Zdenku je brzo posle toga odveo zet u svoju kuću. Želeo je da brine o njoj, a njen stan je prodao. Moja majka je nastavila da je posećuje. Govorila je da joj jedan sat spokoja sa tihom baka Zdenkom vraća snagu za probleme koji je svakodnevno prate. Uprkos neprijatnoj rođaci, koja je takođe živela sa njima. I po svoj prilici navijala da novi član domaćinstva što pre ode s ovog našeg ružnog sveta.

Ta želja joj se nije ostvarila. Baka Zdenka ih je sve nadživela. I pored svih tuga i strahota koje je preturila preko glave. Otpratila je na onaj svet i zeta i njegovu rođaku, a kad više nikoga nije imala, završila je u domu za stara lica. Tamo je i sklopila oči, od starosti, u 98. godini.

Moja majka ih i danas ponekad pomene. Najviše po onom neobično zaraznom spokoju koje su širile oko sebe. A možda i po čudnim lavirintima kroz koje nas život vodi i uči da nikad ne znaš kako dobro delo može da ti se vrati i da će onaj od koga najmanje očekuješ i tražiš obično dati najviše…