0

Bookchallenge 2017: Magične priče Iskupljenog princa

vulkanTačno sam na polovini čitalačkog izazova i mogu vam reći da ako želite da u njemu uspete, morate baš dobro da zapnete, nema šale. Ali nikad se nisam bolje provodila sa knjigama koje mi se nameću kroz zadatke.

Jedan od njih tražio je od mene da pronađem roman u kome će se pojaviti priča u priči. A Iskupljeni princ Vladimira Papića je kao stvoren da ovaj zadatak rešim. Ali, volela bih da ga i vi pročitate, bez obzira na izazove a prvenstveno zato jer će vam prirediti nezaboravan doživljaj.

Zamislite da čitate knjigu koja vas od prvog reda tako obujmi da osećate kako zajedno sa njom zaranjate u vrtlog zbivanja. To se dogodilo meni. Od prve stranice reči su tekle kao vodopad koji se obrušava sa visoke planine, bez prepreka, očaravajuće, melodičnom ijekavicom koju dugo nisam čitala i koja me je podsetila na neke lepe dane kada je sve bilo zajedničko i isto. Dozvolila sam da me ponese priča i spoznala da će mi zauvek ostati u sećanju.

Nije lako objasniti radnju Iskupljenog princa. Ona se sastoji iz isprepletanih priča, različitih vremenskih odseka, sećanja koja su posledica halucinacija, ali svaka priča, naizgled nepovezana, na kraju uspeva da se razmrsi iz velikog čvora i sklopi u slagalicu jedinstvene lepote. Nekoliko likova, na prvi pogled nespojivih, sliće se u jednu neobičnu priču i svaki od njih imaće svoje mesto u životima ostalih.

U pojedinim momentima pitaćete se ko su ovi likovi, u kom svetu i vremenu žive, pomislićete da su to junaci iz knjige u knjizi, nastali u lavirintu misli Frančeska, dečaka koji bi voleo da postane pisac, a koji zbog svoje nežne poetske prirode trpi nasilje i vršnjaka i nastavnika. I on će postati nasilan i zato će svi u njegovim mislima biti nesrećni, gonjeni surovim igrama ljubičaste veštice, skrojene u raznim ženskim obličjima.

Prvi je Esteban, dečak iz sela Markez, odrastao sa farmerima u krčmama u kojima su se igrale igre sa vrelim konobaricama. On će pokušati da prizove svoje strahove i prigrli ih ne bi li ih se oslobodio. Kao što mu i samo ime kaže, ovog “vrhunskog ljubavnika” kroz život će pratiti harizma od koje će žene drhtati i pamtiti ga. Biće odistinski nosilac ljubavi u romanu i ideala da svet može učiniti boljim.

Nasuprot njemu pojaviće se Nero, dečak koji će izrasti u najmračniji lik romana, oličenje samog đavola, a zapravo u biti nesrećno dete poteklo iz zlosrećne porodice osakaćene nasiljem, koje će odrediti i njegov životni put. Gledajući strahote u svojoj kući, postaće pravi naslednik svoga oca, željan da pobedi strah tako što manipuliše ljudima u svoj svojoj obesti i surovosti. I samo ime znači mu “crn”, što je i pravi simbol duboko nesrećne ličnosti koja se plaši da oseti ljubav jer koliko ga i mami, toliko ga i plaši i zato ona uvek stoji u prikrajku kao njegova pretnja.

Jedina osoba koju voli je njegova sestra Speranca, i sama uništena životom u porodici nasilnika i alkoholičara. I ma koliko želeo njenu ljubav, nikada je neće dobiti. Ona će čekati da je drugi oslobode otrovnog daha koji joj je sudbina namenila. Baš kao što joj i ime znači “nada”, maštaće o nekom lepšem životu, daleko od močvarnog grada u kome je doživela samo nesreće.

Nero od ljubičaste veštice dobija sposobnost da svojim besom pokrene vulkan i  njegovu erupciju. Kada to shvati, nošen gnevom, obešću i strahom, mrzeće, uništavaće, mučiće, ubijaće, sakatiće, ali nikada mu neće biti dovoljno.

Od siročadi koju je zarobio napraviće svoju vojsku koja će raditi sve što joj naredi. Samo će jedan od njih biti van njegovog dometa – Noa će uspeti da pobegne i ostvari svoju sreću.

Nero će zatočiti i Rome u vulkanu i koristiti ih kao robove. Najlepši među njima, Sahin, čije ime znači “jastreb”, opravdaće taj naziv hrabrošću i pokazaće odvažnost da svoje potomstvo usmeri na osvetu i oslobođenje od Nerove višedecenijske tiranije. I zaista, sledeća generacija, potomci ovih likova, vodiće lavovsku borbu nasuprot Nerove kćeri Ele, neuporedivo opasnije i surovije od svog oca. Oni će pronaći rešenje i snagu kroz otkrivanje sebe u ovom surovom svetu i preispitivanje šta je ono što je u životu najvažnije.

Da bi čitaoci mogli da se bolje snađu u zapletenim pričama, koje su često fantastične zahvaljujući drogama iz crnog korenja iz podnožja vulkana, služe povremene sekvence u kojima se kroz dijalog ljubičaste veštice sa misterioznim iskupljenim princom vodi razgovor o likovima, njihovim postupcima i sudbinama, ali i neobična diskusija o samoj knjizi na predavanju koje profesor književnosti vodi sa svojim studentima.

Možda će vam roman zaličiti na bajku u kojoj vetar šapuće, mesečeva kći pleše, vrtlozi nose barke put neba, kroz pustinje i prašume, veštice menjaju obličje i upravljaju ljudima, ali u njemu se skrivaju mnoge poruke koje se mogu vezati za savremeni život.

U njemu ćete saznati kako najokrutniji ljudi skrivaju u sebi nemerljivu patnju koja ih je od najranijeg detinjstva najčešće pripremila da nanose bol ne bi li od bola pobegli. Saznaćete da nasilje rađa nasilje i da ono nasilnika nikada ne može da napravi srećnim. Da u životu neprekidno traje borba dobra i zla, nade i beznađa, mraka i svetla, pravde i nepravde. I da ako želimo da se oslobodimo zla, moramo da se udružimo protiv njega i nikad ne prestanemo da verujemo u dobro.

Uvidećete i da je ovaj roman stvarao neko ko odlično poznaje tananu dečju dušu, njene strepnje i tuge, radosti i nade. I bićete u pravu. Pisac knjige Vladimir Papić dugogodišnji je nastavnik i sa svojim učenicima stvara isto tako čarobne priče kakav je i njegov roman. Zahvaljujući tome se i vidi da samo vrhunski pedagozi mogu znati šta deca zaista misle, o čemu sanjaju i čega se plaše, baš kao i ona u Iskupljenom princu.

I na kraju, sigurno se pitate zašto ništa nisam rekla o naslovu. Šta je ili ko je taj tajanstveni iskupljeni princ? E to ćete morati da otkrijete sami. Videćete, biće to jedna avantura kroz magični lavirint prepun fantastičnih boja, slika i zvukova, a na kraju ćete naći ključ koji će otvoriti vrata na izlazu. A kad dođe završetak, poželećete da je trajalo bar još malo. I pamtićete Iskupljenog princa zauvek.

http://www.novapoetika.com/knjizara/iskupljeni-princ/

vulkan1

 

 

 

4

Bookchallenge 2017: Svi naši i Albaharijevi mrakovi

albahari pocetnaIspunjavajući zadatke čitalačkog izazova ponekad ćete zapeti o neki malo zahtevniji. Iako imam mogućnost da učestvujem u diskusiji i preuzimam ideje u grupi koju su osnovali zaluđenici za čitanje poput mene, rešila sam da tome pribegnem tek ako nemam kud, a da sve ostalo pokušam da pronađem sama.

Zadatak koji zahteva knjigu čija se radnja odigrava u hotelu bio je jedan od komplikovanijih, pogotovo zato što znam bar dve takve, ali pošto sam ih već pročitala, one se ne računaju. Pa ipak, ponekad i neki neobjašnjivi slučaj ume u ruke da mi donese ono što mi je potrebno. Kopajući po knjigama u kući svojih roditelja, pronašla sam jednu koju sam davnih dana dobila za rođendan od druga. Uzela sam da je čitam nemajući pojma u čemu se radi pa da u hodu možda i pronađem nešto što bi mi odgovaralo i, verovali ili ne, u knjizi Mrak Davida Albaharija radnja se zaista odigrava u hotelu!

Čisto da se zna, to i nije toliko bitno za samu fabulu, ali za mene je bilo veoma bitno. A knjiga, sama po sebi, donela mi je takvo interesovanje da je nisam ispuštala iz ruku. Tema vazda aktuelna, zanimljiva i baš zato što piše o nekim stvarima koje su i dan-danas obavijene velom misterije još primamljivija.

Glavni lik je književni prevodilac koji živi mirnim načinom života u kome mu je svaki dan detaljno isplaniran i to na način koji njemu savršeno odgovara. Sve će se promeniti kada jednog dana sredinom osamdesetih, zahvaljujući dobrim prevodima sa engleskog jezika, dobije pozivnicu američke ambasade da prisustvuje njihovom prijemu na kome se osim njega nalazi čitava grupa perspektivnih pisaca, među kojima su i „disidenti“ i politički aktivni književni radnici.

Sledećeg dana na Zemunskom keju susrešće radnika Službe državne bezbednosti Davora Miloša, koji će od njega zatražiti da mu ispriča šta se sve govorilo i radilo na prijemu. Od tog dana glavni lik postaje mali zatvorenik svoga života, kao i mnogi drugi koji su imali tu (ne)sreću da se rode na brdovitom Balkanu.

Uporedo sa naglim izborom čoveka koji je bio bez sukoba sa sistemom i bilo kakvog opredeljenja, događa mu se i ljubav, i to ni manje ni više nego sa ženom prijatelja iz mladosti – Metkom.

U dahu vlažnih zemunskih ulica, vrelih susreta sa ženom koju voli, večerima prožetim osećajem krivice i filozofskim raspravama u oblaku hašiša sa njenim mužem, slikarem Slavkom, svedoci smo osuđenosti glavnog lika da postane učesnik sopstvenog kraja u zemlji koja ne prašta neposlušnost.

albahari o.bunic sinhro rs

David Albahari (foto O.Bunić, sinhro.rs)

Željan bekstva iz teorije zavere u osvit raspada Jugoslavije, nekada moćne države čija je propast delovala nemoguće, u rukama mu se nalaze policijski dosijei svih onih koje je imao prilike da upozna u svom književnim radu. I tako mu se omča oko vrata steže, pogotovo kada pokuša da je skine povukavši rizičan potez objavivši jedan od dosijea u dnevnim novinama.

Od tog dana za njega je bekstvo jedino rešenje. U zemlji koja prestaje da postoji, čija se najbolja deca guše u krvi nacionalizma, ostrašćenosti i razočaranjima, prolaze poslednji dani, kao sveća koja dogoreva noseći potpuni mrak, smrt, bedu i beznađe.

Zato će on, kada ga više ništa ne bude vezivalo, krenuti da pronađe utočište daleko od svoje zemlje, kao begunac od sistema i svega onoga što je mislio da je i on sam. Lutajući po Evropi, uvek pronađen i na par koraka od onih koji ga traže, vraćajući se i tražeći nadu u studentskim protestima 1996/97. našavši samo u noći batinanja na Brankovom mostu mračni obris Davora Miloša među studentima, novi strah i razočaranje, naći će se na kraju u hotelu na obali jezera kanadske divlje veličanstvene prirode u kojem će pisati svoju ispovest i iz koga će se sećati svega onoga zbog čega mu je krenulo po zlu. A to je ono što je meni bilo potrebno.

Da li će ga i u malom hotelu u nedođijama kanadskog severa pronaći one mračne sile koje ga jure, kakav značaj ima jedan ginkov list koji kao da je otkinut iz Zemunskog parka i ostavljen za njega na recepciji i da li će stići da završi svoju knjigu pre nego što ga stignu oni koji su mu uvek za petama i silno traže njegovu kutiju sa zlata vrednim policijskim dosijeima, pročitaćete u ovom špijunskom krimi romanu i trileru u jednom.

Pa ipak, iza ove jurnjeve u senkama kriju se mnoge poruke i teme koje se na prvi pogled ne vide. David Albahari je knjigu Mrak napisao u vreme studentskih protesta, tako da je delo bilo „vruće“ u trenutku kada se pojavilo pred očima čitalaca. Govorilo je sa blagom tugom o propasti jedne zemlje koja je vazda propagirala moć i bratstvo i jedinstvo. Nosilo je skriveni podsmeh upućen teorijama zavere, kojima su naši ljudi oduvek bili skloni. Interesovalo se za represije i čuvene policijske dosijee, o kojima se oduvek šapatom govorilo. Pričalo o bolnom preživljavanju našeg čoveka u hladnim zemljama u kojima nikada neće biti prihvaćen sem od široke lepeze likova sa našeg podneblja. Razotkrivalo kako je svaki pisac koji uđe u političke igre osuđen na sopstvenu katastrofu. Ali i o mraku koji se decenijama nadvija nad ovim parčetom Balkana koji se zove Srbija.

Albahari je svojim delom hteo da razveje mrak. Kada se pojavilo drugo izdanje, deset godina kasnije, želeo je da se osvrnemo i izvučemo pouke iz svega lošeg što nam se dogodilo. Ne znam da li je zadovoljan onim što je postigao, ali znam da je izjavio da će se, kada ode u penziju, vratiti i ulice Kalgarija zameniti suncem i Dunavom kraj Zemunskog keja. Znači da ima nadu.

A mi? Da li je imamo? Da li smo razvejali mrakove ili smo ih još više zgusnuli? Ili smo se toliko navikli na njih da su nam oni postali prirodno okruženje. Ja znam, a vi mislite o tome…

 

„…Tokom svih tih godina odsustva zaboravio sam kako noć naglo pada u Beogradu i guta ga u jednom zalogaju…“

albahari kraj

izvor: pixabay.com