Saga o Katićima

Dobrica-Cosic-ROMANI-SABRANA-DELA-Vreme-smrti-Koreni-_slika_O_47937721Ove nedelje konačno sam pročitala sva dela Dobrice Ćosića koja se odnose na istoriju ne samo Srbije od ustaničkih dana i borbe protiv Turaka pa sve do raspada Jugoslavije, nego i porodice Katić, koju je pratio kroz čak pet generacija.

Trajalo je ovo moje čitanje više godina, posebno zato što sam prva dela čitala kao lektiru u gimnaziji, a ostatak poslednjih nekoliko meseci, kada sam konačno postala zrela da ih razumem.

Roman “Koreni” prvi put sam pričitala sa 19 godina i odmah sam ga progutala. U tom životnom razdoblju nekako se prvi put oseti potreba za istraživanjem svojih predaka, pa me je to delo dotaklo. Divila sam se Aćimu Katiću zbog sposobnosti da narod povede u bolje dane, bunila se protiv tvrde patrijarhalnosti koja je nametala stege ljudima tog vremena, navijala da Đorđe Katić dobije potomstvo i pitala se da li bi svaka žena učinila isto što i Simka, ako bi na taj način donela sebi mir.

Kritika je ovaj roman obeležila kao najbolji način da se sagleda život Srbije u 19. veku, političko doba dinastije Obrenovića, raslojavanje srpskog sela i problem svakog onog  ko se jednom otisne u veliki svet, poput Vukašina Katića, da se vrati u svoje skučene okvire.

Odmah potom, došao je na red roman “Vreme smrti”. Bila sam jedina u odeljenju koja je pročitala sve četiri knjige, koje su me, najblaže rečeno, zanele toliko da nisam mogla da ih ispustim iz ruku. Možda je i došao u pravo vreme jer su devedesete za mladu osobu, poput mene, donosile povratak na nacionalnu istoriju, gušenu u decenijama jugoslovenstva i pionirskih marama. O Prvom svetskom ratu i slavi srpske vojske znala sam površno, onoliko koliko su nalagali udžbenici istorije, koji su preko tog perioda preletali. Tada sam počela da otkrivam mnoge nove stvari i to me je bilo naprosto opčinilo.

Iako obimne, priče su mi bile bliske. Interesovalo me je sve, od toga kako je došlo do Velikog rata, kakva je bila atmosfera u napaćenoj, od balkanskih ratova osiromašenoj Srbiji, kako su se Katići snalazili u novim okolnostima i uživala u praćenju ove druge, građanske grane Vukašina i Olge i njihove dece Ivana i Milene. Zamišljala sam Vukašina, koji svojim znanjem i ugledom odlučuje o najznačajnijinm potezima istorije, njegovog  kratkovidog sina koji zarad ponosa i želje za dokazivanjem kao dobrovoljac odlazi u rat sa Đačkim bataljonom, ćerku, lepoticu Milenu, koja jedina pravi sponu između dela porodice sa sela i ove iz grada i neguje ranjenike u Valjevskoj bolnici.

Tada sam prvi put čitala o istorijskim ličnostima kao akterima u romanu, imala uvid u misli Živojina Mišića, Radomira Putnika i Nikole Pašića, znajući da ih je Ćosić sam osmišljavao, ali vodila sam se za njegovim simpatijama i antipatijama.

Tako sam saznavala i mnogo o istorijskim trenucima prvih bitaka i osećala jezu čijtajući o povlačenju naroda preko Albanije i stradanja u mrazom obavijenim i snegom zavejanim gudurama u kojima mnogi nisu nikada pronađeni.

Kritika je  “Vreme smrti” označila kao epopeju koja oslikava stradanje srpskog naroda u vreme Prvog svetskog rata, uvećavajući svoju verodostojnost dokumentima kroz depeše i novinske članke, pa čak i dnevnik nepoznatog borca, ali i socijalnu sliku, koja iskazuje položaj različitih društvenih odnosa i težnje za ujedinjenjem.

Oduševljena ovom pričom, koja je najpotresnija na svom kraju, poželela sam da nastavim dalje, da saznam šta se dalje zbivalo sa Katićima. Znala sam da sledi nova trilogija, »Vreme zla« i počela da je čitam, ali je nisam razumela i odustala. Sa 19 godina teško da sam mogla da se upustim u nastavak, koji je bivao sve ozbiljniji i složeniji.

Trebalo je da prođe par decenija pa da ja ponovo uzmem “Grešnika” u ruke. I da ga, kao nekada prehodne knjige, ne ispustim iz ruku. Nikada ne bih verovala da bi jedan politički roman mogao toliko da me zainteresuje, ali se i to dogodilo. Možda baš zato što sam prvi put čitala o temama koje su u vreme mog detinjstva bile strogo zabranjene i predstavljane kao idealne, a kad se jednom podigla zavesa, ukazalo se nešto sasvim drugačije.

Predstavivši period između dva rata, ušla sam u roman koji je dao sliku istorijskih zbivanja i načina kako se u Kraljevini Jugoslaviji, na tada još ilegalan način, začinjala Komunistička partija. Ali ne onako kako sam ja učila, već na pravi, sa svim svojim manama i vrlinama, kako je njom najviše bila oduševljena omladina, koja je često za svoje očeve imala ljute protivnike. Prikazujući razmišljanja nove generacije, koja je stremila nekim sjajnim idealima i idejama, razumevala sam zašto ih je sve toliko privlačilo, identifikovala sam se sa njima i verovala da bih i ja, da sam živela u to doba, razmišljala isto jer ideja ujedinjenosti i napretka bila je u srži svakog mladog čoveka, bez obzira na obrazovanje i socijalni status.

Sve to dato je kroz priču Ivana Katića, koji svoje filozofske misli usmerava na sećanja iz logora u Poljskoj, u kome je bio u zarobljeništvu tokom Drugog svetskog rata i razočaranja u Komunističku partiju, zbog čega je optužen da je izdajnik i “grešnik”. Sa druge strane, posebno me je dotakla tajna ljubavna priča njegove sestre Milene i Petra Bajevića, najboljeg prijatelja njenog muža. Zabranjena i “grešna”, a tako snažno napisana, da čitalac ne zna da li da je osuđuje ili je pravda i strepi zajedno sa njom.

Kritika je ovo delo obeležila kao međuratni istorijski tok, u kojoj poslednje strane sa održavanjem poslednjeg Gran Prija, automobilskih trka oko Kalemegdana, simbolično predstavlja završetak jednog vremena koje odlazi u nepovrat i krvavih događaja koji im idu u susret.

A onda sve dobija zaokret. U narednom romanu “Otpadnik” Milenin muž Bogdan Dragović, odlazi u Moskvu i tada kreće priča o Staljinovim čistkama u periodu Kominterne, način na koji se u Sovjetskom Savezu živelo, kako se  određivala sudbina prokazanih i nepravedno optuženih komunista – trockista u hotelu »Luks«, neobičnom po svojoj morbidnoj atmosferi straha i psihološke nesigurnosti, koji je sve one koji su osećali pobunu protiv svojih uverenja obeležavali kao “otpadnike”, na koji način se sticalo poverenje parije i izdavali zadaci koji su bili ilegalni i odnosili na sve veću i širu komunističku mrežu po Evropi i svetu.

Kritika je ovaj roman obeležila kao uspešan jer prikazuje mnogobrojne istorijske ličnosti sovjetske Kominterne, ali i srpske, poput ozloglašenog upravnika zatvora, a kasnije i Banjičkog logora, Vujkovića.

Prateći dalje istoriju, sledi roman “Vernik”, najpotresniji od svih. Za mene je bio interesantan deo pred početak Drugog svetskog rata, u kome se navode razlozi potpisivanja Trojnog pakta, prilike koje su dovele do rušenja namesničke vlade i održavanje demonstracija 27. marta na ulicama Beograda, kao i šestoaprilsko bombardovanje  i okupacija iz jednog, za mene, potpuno novog ugla. Ono što mi se posebno dopalo bila je razgranata mreža likova, tako da je pisac uspeo da pokrije svaki segment društva tog surovog vremena, počevši od nove generacije mladih komunista, koji ilegalnim radom i odlaskom u šumu organizuju partizanski pokret, kada učesnik u romanu postaje i sam pisac, Dobrica Ćosić, preko ličnosti tesno povezanih sa generalom Milanom Nedićem, koje pokušavaju da osnuju vladu srpskog spasa, sve do priče o devojci koja se zaljubljuje u Nemca koji se vraća kao okupator i pripadnik Gestapoa i njen kraj u kome pokušava da se iskupi saradnjom sa komunistima i predstavlja najpotresnije stranice romana.

Naslov dela predstavlja simbol Petra Bajevića, koji kao najistaknutiji predstavnik obaveštajne službe strada kao komunista, ali u duši sebi priznaje da je oduvek bio vernik. Isusovskom smrću udara pečat i vremenu u kome vera ni samilost više ne postoje.

Kritika ga je predstavila kao roman u kome se zauvek gubi jedno vreme građanskog društva u trenutku kada Ivana Katića na poslednjim stranicama odvodi Gestapo, ali i stara generacija komunista koja nestaje u periodu Aprilskog rata i padu Užičke Republike.

Za poslednja dva romana, “Vreme vlasti”, mnogi smatraju da još nije prošla vremenska distanca da bi bili potkrepljeni istorijskim dokazima. Oba govore o posleratnom periodu socijalizma i novom vremenu, u kome i sami živimo. U prvom je data potresna ispovest Ivana Katića, “logorskog čoveka”, koji posle logora Mauthauzen završava na Golom otoku jer i dalje predstavlja izdajnika za sistem. Način na koji su prikazane fizičke i mentalne torture na ovom “paklenom ostrvu” daju jedno od najužasnijih svedočanstava koje sam ikada čitala.

U ovom romanu pisac postaje aktivni učesnik, lik bez koga se ne može jer pomaže Ivanu i Mileni i utiče na njihove živote. On poslednji koji ispraća Milenu na večni počinak, a i Ivana, koji tragično strada pod točkovima voza i poput poslednje knjige koju čita, doživljava “Smrt u Veneciji”.

Kritika ga je ocenila kao delo u kome jedan navodno idealan sistem vlasti zapravo zloupetrebljava vlast nad svakim ko misli drugačije sprovodi nasilje i tlačenje koje pronalazi u najprimitivnijim nagonima, ali i kao gašenje stare građanske Srbije smrću Vukašinove dece.

Drugi deo se ponovo vraća “prerovskoj” grani Katića, pomalo zapostavljenim Đorđevim potomcima. Ovde je dato interesantno svedočenje Dušana Katića, jednog od najbližih Titovih saradnika. Kroz njegove memoare on poput Hemingvejevog Santjaga, dok lovi soma u Đerdapskoj klisuri, opisuje socijalističku vlast, način na koji je Tito vukao političke poteze, ali i njegov karatkter, način razmišljanja, navike i tamne strane.

Kritika ga je predstavila kao raman u kome je Tito izneverio ideale svojih boraca, izopačio vlast i doveo do propasti zemlju koju je stvorio, a kojom se knjiga i završava – raspad Jugoslavije, koji se poklapa sa završetkom poslednje stare generacije iz loze Katića i useljavanjem hrvatskih izbeglica u staru kuću Aćima Katića u Prerovu.

I na kraju mogu samo da preporučim ova dela jer će svako ostaviti trag u vama. Možda se sa nekim poglavljima nećete slagati, možda ćete misliti da je bilo sasvim drugačije, ali ako vam ona i ne pomognu da bolje shvatite društvo koje vas okružuje, prihvatite ga kao svedočanstvo o jednom vremenu u najtrusnijem ćošku Evrope.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s