0

Glembajevi – noć katastrofe hrvatske malograđanštine

Kada je 1929. godine Miroslav Krleža objavio dramu Gospoda Glembajevi, ona je svojom radnjom izbila na prvo mesto ciklusa o sjaju i propasti zagrebačke građanske porodice, iako je njen nastavak U agoniji predstavljen čitaocima i pozorišnoj publici godinu dana ranije. Treći deo, Leda, zajedno sa pripojenim novelama kompletiraće ga tri godine kasnije. Međutim, ma koliko da su i ostala dela puna dramatike, prustovske tehnike toka svesti i zapetljanih ljubavnih odnosa, Gospoda Glembajevi su ipak najlepši, najsveobuhvatniji ali i najobimniji, baš zato što predstavljaju uvod u dramski ciklus.

Miroslav Krleža (izvor: izreke-citati.com)

Radnja traje samo jednu letnju noć 1913, u zagrebačkoj vili Ignjata Glembaja, glave porodice i bankara, nakon proslave jubileja firme Glembay Ltd. Počinje u crvenom salonu najavljujući već u svojoj boji žar, krv i pakleni ishod, ali isprva uz žamor gostiju, manje važnih članova familije koji odlaze i onih koji ostaju i nose dramsku radnju. U njoj će Leone, Ignjatov sin iz prvog braka, raskrinkati malograđanštinu, nemoral i licemerje sopstvene porodice u lažnom uverenju da u njegovoj krvi više ima gena majke, Venecijanke Danijeli, nego zločinačke i beskrupulozne glembajevštine. Ali koliko god bežao iz lavirinata sopstvene kobi, spoznaće mračnu istinu da je pravi Glembaj, mnogo veći nego što je u svojim najsnažnijim stremljenjima pokušao da izbegne.
Leone je poslužio Krleži da, nakon jedanaestogodišnjeg odsustvovanja iz očeve kuće, iz svog ugla ispriča priču o istoriji, usponu i padu jedne porodice. Dok sa svojom snahom, udovicom brata Ivana, sestrom Anđelikom, razgleda porodične portrete Glembaja kroz prethodna dva veka, razotkriće njihov pravi mentalitet iza koga se skriva Barbocijevska legenda – vešto služenje zločinom ne bi li se stiglo do materijalnog blagostanja. Budući čovek široke kulture, svestranog obrazovanja, prefinjenih osećanja i empatije, Leone će iz sve snage želeti da se udalji od ogoljene lažne gospoštine svojih predaka i savremenika.
Međutim, ni socijalne prilike ne idu naruku porodici. Kada je Ignjatova druga supruga, baronica Kasteli, jurila kočijama kroz Zagreb, pregazila je staru radnicu Rupertovu, što je povod za napad štampe na moćne Glembajeve. Ovim događajem Krleža daje upečatljiv primer socijalne i društvene atmosfere spočetka 20. veka, u vreme oštrih klasnih razlika i nejednakosti u vrednovanju života siromašnih radnika i bogate gospode. I Leoneu je ovo odlična prilika da razotkrije maćehu jer njenu lažnu samilost da umiri staričinu trudnu snahu razobličuje time što dokazuje da nesrećnu ženu jedino dočekuju zatvorena vrata iza kojih se uveliko smišlja kako optužiti Rupertovu da je imala dosta alkohola u krvi i sa Šarlote skinuti odgovornost, što dovodi do još jedne tragedije. Na taj način, on se razotkriva pred svima jer stvara opipljivu pukotinu u fasadi porodice – jedan Glembaj se usuđuje da ustane protiv glembajevskog morala. Time pokreće urušavanje koje će potpomognuti i Silberbrant, sveštenik, veroučitelj i ljubavnik baroničin kada stane u njenu odbranu.

Ena Begović kao baronica Kasteli u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.net)

Neminovno, a od strane Leonea i isprovocirano, dolazi do sukoba i konačnog razračunavanja njega i Ignjata Glembaja, sina i oca, koji se već decenijama polako nakuplja da bi u noći potmule grmljavine i žestoke oluje doživeo svoju kulminaciju, što takođe čini i težište drame i osnovu zapleta. Iako počinje smireno, jasno je da su emocije pod eksplozivnim nabojem koje će malo-pomalo načinjati onu glembajevsku fasadu i kruniti je do samog pada. Izgovoriće se teške reči i dugo skrivane istine, pašće par šamara, sin će razrešiti samoubistvo svoje majke, ali i drugih čija su pisma svedočanstva o posrnuću i razvratu baronice Kasteli – pašće maska sa porodičnog života i svi će ostati ogoljeni kao opasni egoisti kojima upravljaju životinjski nagoni i apetiti. Svojim poslednji adutom, u kome se skriva suparnički, edipovski koren, ali i najjači dokaz glembajevske osvetničke surovosti u njegovoj krvi – priznanjem razloga zbog čega ga cele decenije nije bilo kod kuće – Glembajevi će biti bespovratno razrušeni.
Kraj oluje pred svitanje za sobom ostavlja jedno mrtvo telo na odru, priznanje jedne ljubavi i jednu vest koja odjekuje poput pucnja – bankrot firme Glembay Ltd. U trenutku razotkrivanja glembajevskog kapitala, Leone je na pragu spoznaje da ima i mračne očeve gene koje jedino može umiriti blagost sestre Anđelike, a baronica Šarlota Kasteli da je ceo njen život posvećen unovčavanju sopstvene lepote i erotske krvi radi bekstva od siromaštva bio uzaludan. Poslednjim atomima snage ova duboko nesrećna žena pokušaće da povrati Leoneovu naklonost, a kad joj to ne pođe za rukom, histerija će joj zapečatiti sudbinu.
Cvrkut ptica koji najavljuje zoru doneće veliku neprikosnovenu istinu – od sebe samog niko ne može pobeći, ma koliko se trudio, bežao i zatrpavao svoju dušu.

Mustafa Nadarević kao Leone i Bernarda Oman kao sestra Anđelika u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.hr)
0

Taoci straha – borci za život van krugova pakla

Kada se pojavi zbirka priča u kojoj se kriju istinski redovi moderne književnosti, čitaoci mogu samo zadovoljno da je dočekaju znajući da će u njoj pronaći titravi dah života zbog koga pisci i pišu svoja dela – da prikažu svet kao skicu koja se sastoji od oštrih linija ali i razblaženog akvarela – onakav kakav on zaista i jeste, sa svim manama i vrlinama, sa čovekom kao neprikosnovenim gospodarom dobra i zla, patnji i sreće, strahova i borbe da oni nestanu. Takvi su od korica do korica Taoci pakla, književni prvenac Dunje Popović.
U njemu vas čeka pet priča, pet svedočanstava o življenju različitih ljudi u različitim istorijskim i životnim okolnostima kojima je zajednički jedan ili više strahova koji im stežu omču sudbine oko vrata i nagone da se bore, najviše onda kada im je borba za opstanak duše jedini izbor.
Prva priča O nakazama i psima povešće vas u predvečerje sloma komunizma i rata u bivšoj Jugoslaviji iz vizure nemačkog bračnog para koji svoj zakasneli medeni mesec provodi putujući po Evropi koja se menja, ne sluteći da će im taj put zauvek izmeniti život i doneti strah kojima će decenijama kasnije spoznati dubinu i jačinu vapaja. U upečatljivim slikama atmosfere čehoslovačkih gradova i sela, na onim neobičnim podvojenjima ideologije i religije u postkomunističkom svetu skriva se naturalistička ideja da čovek  izrasta u jedinku koja je ništa drugo do proizvod istorijskog trenutka, spreman da podvaljuje svojim uverenjima i večito se preispituje kom se bogu klanja. Sa druge strane, uvođenje trilerskih elemenata mističnog nestanka psa pored zlokobne kuće sa metalnim krstom na kraju sela u kojoj živi degenerisani naraštaj i razrešenje slučaja neobičnim sticajem okolnosti zaokružuje mističnu atmosferu koja vuče ka neizvesnom kraju.
Priča Sudija prekog suda je možda i najbolja i najcelovitija u zbirci. Ona prati sudbinu novosadskog starca Teofilosa Ktenidisa, poreklom iz grčkog Ponta, izbeglicu bez zemlje, ratnog zločinca bez suđenja, komunistu bez partije, nekadašnjeg trgovačkog poverenika bez formalnog obrazovanja, bigamistu bez živih supruga – čoveka koji u sumraku svog života posustaje u borbi sa uspomenama iz kojih isplivavaju najskriveniji strahovi navodeći ga da se do svog kraja zauvek zatvori u svoj stan i sećanja koja od detinjstva do zrelosti igraju igru sudbine sve brže, poput sirtakija u njegovim nogama. U ovoj priči je na najbolji način dočarana ekspresionistička slika surovog lica i naličja ratova, gladi, bede i umiranja, ona koja ostavlja večne pečate na duši. Ona koja kao prokletstvo prati svoje žrtve i onda kada od njenog jezivog lica pokuša da pobegne, gurajući ih ka ivici najnižeg pada koju je i Teo iskusio one prelomne groteskne noći kada je halapljivo i maltene režući pojeo hranu i polizao plavičastu posudu namenjenu psu Zevsu. Iz nje nam se podmuklim osmehom rugaju naturalističke slike grubih detalja života, one koje čoveka nagone da učini sve ne bi li pobegao od tog začaranog paklenog kruga sudbine, spremnog da prevari, slaže, zanemari, pobegne – ubije. Ova najupečatljivija priča koja na izvanredan način prikazuje atmosferu istorijskih događaja od Turske do Jugoslavije, poratno doba u Grčkoj i njihovu izbegličku komunu u našoj zemlji, period od skoro celog jednog veka nosi pitanja i odgovore, osude i razumevanje – život u svoj svojoj gromkoj raskoši pomešane „čaše meda i čaše grči“.
Priča Subotički rekvijem prati ispovest Lasla Ferenca u zatvorskim dnevničkim zapisima koga jedino u stanju zdrave duše drži ideja da će tako izbeći sopstveno iščezavanje u tamničkoj utrobi. U modernistički razbijenoj fabuli ispreturane radnje i menjanja pripovedačkih perspektiva ispliće se priča jednog večno rastuženog deteta, prestrašenog porodičnim sudbinama, usamljenog i nesnađenog mladića u otuđenom svetu apsurda kome sticaj nesrećnih okolnosti zauvek menja život utirući mu jedini mogući put – osvetnički put pakla.
I dok ove tri priče sabiraju i umnožavaju zla koja se poput varnice raspiruju do buktinje koja se uznosi do kulminacije zbirke priča, poslednje dve nose smirenje i tihi optimizam koji se nikada ne može ugasiti. U jednoj, Igra sa duhovima, pratimo sicilijanskog momka Matea, usvojenog sina ribara i lokalne vračare, koji mu ne poklanjaju ljubav jer nikada ne mogu da zaborave svoje umrlo dete. Duše koja traži svetlost i neke nove pučine koje nisu one Jonskog mora, jedan neočekivan susret daće mu vetar u jedra da oživi sve romantične pustolovine koje, okrećući se svom unutrašnjem životu i stranicama knjiga uporno traži. Poslednja, koja nosi simboličan naslov Pijemont sadrži klasičnu ekspresionističku temu usamljenosti, straha i umiranja kao osnovnih psihičkih stanja modernog čoveka pred pretećim oblicima savremenog života. U njemu dvadesetčetvorogodišnji mladić, žrtva narastajućih fobija, anksioznosti i paranoja odlučuje da stupi u psihijatrijsku ustanovu ne bi li dokazao teoriju o samolečenju opsesivno-fobičnih bolesnika. Iako u okruženju bolesti, abnormalnih psihoza i ludila, ona opravdava svoj naslov kao jedine mogućnosti čovekove borbe – oslobođenje od strahova.
Svaka od ovih priča je po jedan biser koji čini sastavni deo blistave ogrlice ljudskih sudbina. Svaka od njih povezana je zajedničkom niti beznađa i strepnji koje nudi svet poslednjeg veka u kome živimo. Svaka od njih realističkom tehnikom slika opšte u pojedinačnom, iskrivljenu prirodu u psihološkim analizama, tamu u svetlu i svetlost kao tačku ka kojoj se teži. Svaka od njih oslikava po jednog taoca strahova koji se gomilaju, narastaju, stežu i tamom zgušnjavaju život onih koji im dozvole da im priđu blizu. Ali svaka od njih nosi i snažnu poruku da samo suočavanje sa strahovima nosi pobedu a odustajanje od borbe nije varijanta koja vodi trnovitim putem ka sreći i spokoju.

Na ovom linku možete pogledati snimak razgovora sa Dunjom Popović sa promocije njene knjige “Taoci straha”:

https://fb.watch/1fMrRU-DEV/

0

Svadbarskim sokakom

Gusto tkanje čipke činilo je da svet miriše na nadolazeću sreću. Sa unutrašnje strane bilo je zamagljeno koprenom snova buduće neveste, a sa spoljašnje skrivalo ono njeno jedno pobeglo oko, zbog koga je strepela da se nikada neće udati i sa potmulom zavišću i tugom osluškivala jesenje zvuke svadbarskog sokaka. A evo, sada se i ona sprema dok sa pulsirajućom srećom isprobava tek sašiveni nevestinski veo.
A ko bi se tome nadao kada je pre samo pola godine sedela na mekanim jastucima podno kibic fenstera i iza odškrinute nabrane zavese gledala kako se tope snegovi pred prvim prolećnim toplim vetrovima gladeći svoju dugu crnu haljinu koju je nosila u žalosti za ocem. Bog neka mi oprosti, mislila je tada, što tog čoveka koji se nazivao mojim roditeljem ne mogu od srca ožaliti. Što mi se mesto tuge po duši razliva olakšanje za moju napaćenu majku i mene jer nema više onih mrgodnih očiju i večno odvraćajućeg pogleda posivelog od neostvarenih očekivanja – da ima sina, da ima ko da mu pomogne u obrađivanju ovolike zemlje, da ima kome da ostavi ovoliki salaš, da ima kćer koja nema oko koje beži…
A onda su sa letnjim žegama jedna poštanska kola donela prašinu sa druma koja je mirisala na čaroliju bajkovitih zapleta. Kao u nekom napetom romanu čije je stranice volela da prevrće pod prstima, vraćajući se iz crkve sa nedeljne mise, videla je jednu mušku nogu kako se spušta na zemlju, da zatrese njeno srce, uzlupano pod tamom šušteće haljine. Kad se pojavila cela figura otmenog mladog muškarca u redengotu boje ustalasanih bačkih polja žita i oštar profil ukrašen tankim brkom, znala je da neće mladost ostaviti na kibic fensteru iznad svadbarskog sokaka.
Dok je nepoznati putnik praćen golobradim momčetom koje mu je nosilo prtljag i šešir, tražio krčmu da se okrepi i prenoći, među svim devojkama varoši stigao je glas o pridošlici. Krčmareva kćer je prva pronosila vesti o mladom gospodinu aristokratskog porekla sa slugom koji je došao izdaleka a u njihovom malom bačkom mestu želi da ostane i odmori se dok ne nastavi put kući. Provodadžike su kao lovački psi nanjušile svoju priliku i mreže su počele da se pletu.
I ona je čula da se devojke nadmeću koja će mu prva biti predstavljena i mirazom zaseniti ostale. Zato je jednog vrelog popodneva, kada na svadbarskom sokaku nije bilo nikoga sem dokonih mačaka, tiho majci iznela svoj plan – da se prodaju dve najveće njive  koje je otac najviše voleo i da se sa mirazom od tuce zlatnika izađe pred provodadžiku i mladog aristokratu. Majka, večito u strahu od muža i u brizi da kćer „sa falinkom“ nikada neće udati, pristala je posle kraćeg nagovaranja.
I tako i bi, nije prošlo nedelju dana, a prosac je zakucao na vrata velike kuće u svadbarskom sokaku sa buketom ruža i u pratnji mladog sluge musavog lica koje se jedva i videlo od prevelikog oboda kačketa. Predstavio se kao rumunski grof Semikluš, koji se nakon završenog univerziteta u Pragu vraća svojoj kući da započne nov, porodični život. Nije sigurno koliko je puta rumen prelila njene obraze dok je slušala niske tonove njegovog glasa i krišom posmatrala talase njegove bujne kose i obraz gladak i beo, oivičen tankim brkom i čvrstim obrisom vilice, ali je osećala kao da će joj lice izgoreti. A kada je uhvatio za ruku i nežno stavio verenički prsten sa svetlucavim malim kamenom, prvi put se susrela sa njegovim tamnim očima, dugim trepavicama i pogledom kome nije smetalo njeno pobeglo oko. Tada je znala da joj je nadzemaljska sreća konačno pokucala na vrata.
Verenik se, uzevši zlatnike, brzo oprostio sa svojom budućom nevestom i taštom. Morao je da se vrati na svoje imanje i pripremi roditelje za dolazak neveste. Obećao je da će za tri nedelje doći po nju i povesti je u novi dom i novi život.  Tog dana kada je otišao, dugo je mahala za poštanskim kolima, čak i kada su nestala iza polja visokih kukuruza a potom gordim korakom prošla kroz varoš znajući da na nju iz svojih kuća izviruju sve devojke oprljene ljubomorom i gnevom.
I dok pokoji osušeni list kasnog leta već nečujno pada na drum raskvašen od jutarnje vlage, ona šeta ka horizontu i mestu gde je poslednji put videla obris kola u kojima je otputovao njen verenik. I tako svakog dana čekajući da iz istog pravca dođe i odvede je sa sobom. Ide sve do velikog razgranatog oraha, za koji zna otkad zna za sebe, sa koga već padaju raspukli plodovi, pa gleda njive koje su nekada bile njene a sada joj donele sreću koja joj nadima grudi u slatkom iščekivanju da pod njegovu uvuče svoju ruku kad za njima zasviraju tambure svadbarskim sokakom.

***

U jednom bečkom parku na klupi pod kojom se već slaže jesenje lišće sedi grof Semikluš sa svojim slugom. Dok nešto zapisuju mastiljavom olovkom na izgužvanom papiru, on mu skida kačket ispod koga se rasipa bujna tamna kosa. Dok ljubi mirisno pramenje svoje do malopre prerušene mlade žene, tiho je pita:
„Koliko smo novca sakupili?“
„Još triput ovoliko i imaćemo dovoljno za kartu do Amerike.“
„Taman za brod na proleće“, odgovara joj pun nade. „Čuo sam za jedan ogroman, najveći do sada, kažu da će mu dati ime Titanik.“
„Vidim nas na njemu“, kaže ona sanjalački dok mu se privija u naručju. „Samo nemoj više da lažemo devojke sa telesnim manama, Bog će nas kazniti.“
On joj se nasmeši i poljubi je u nežno čelo. Potom ustadoše i ruku podruku krenuše u jesenji bečki sumrak.