12

Čarobni breg ili kako savladati sopstvenu hipohondriju

carobniPročitah ja konačno svih 716 strana sitnih slova. I preživeh. I oduševih se. Nema šta, nije Tomas Man džabe dobio Nobelovu nagradu za književnost. Jeste, znam da se dobija za celukupan opus, ali šuškalo se da je baš “Čarobni breg” prelomio.

O ovoj knjizi sam pre čitanja znala tek ponešto. Osim da sam je zbog obima zaobišla prilikom pripremanja ispita iz svetske književnosti, planirajući da je pročitam jednog dana, za svoju dušu, uglavnom su mi ljudi govorili da nisu uspeli da je razumeju, da im je bila teška, potresna, dosadna, predugačka…

I da, lažem, prvi put sam za nju čula u replici čuvenih “Anđela”, kada Nikola, muvan od strane trudne Marine, kaže: “Čitala si Čarobni breg? U tim godinama? I da ti svidi isto mesto kao i meni?! Ne mogu da verujem!”

Elem, knjigu neću prepričavati, samo ću vam, za one koji ne znaju, reći da se radnja od početka pa do skoro samog kraja odvija na jednom mestu – sanatorijumu za tuberkulozne u švajcarskom planinskom mestu Davosu. I da je glavni lik Hans Kastorp došao da obiđe svog bolesnog rođaka Joahima Cimsena, i sam pomalo anemičan, i umesto tri nedelje, ostao punih sedam godina.

hans

Hans Kastorp u filmu “Der Zauberberg” – Čarobni breg (wdr.de)

Pitaćete se šta sad tu ima toliko da se priča. Ali grešite, jer kad na jednom mestu okupite gomilu bolesnika iz celog sveta, koji dolaze i odlaze, što svojom voljom, što voljom svevišnjeg, plus lekare i medicinsko osoblje, može se tu napraviti bezbroj zanimljivih priča o ljudskim sudbinama i međusobnim odnosima. A iza svega toga sakriti i neku poruku.

zauber-presse03

Setembrini u filmu “Der Zauberberg” – Čarobni breg (zeilenkino.de)

Moram da priznam da sam u početku počela da čitam vrlo površno. Možda baš zbog sopstvene hipohondrije. Naime, pored nje, bije me glas da sam izuzetno empatična, hoću reći, duboko proživljavam sve ono što se dešava nekom drugom. Neki to zovu saosećanje, ja to zovem idiotizam.

A evo i zašto: budući da gorepomenuti Hans Kastorp nije iz zabave ostao u sanatorijumu sedam godina nego zbog dijagnoze, logično da mu se stanje pogoršavalo. E pa tako sam zajedno sa njim i ja dobijala fantomske simptome. Kad mu je bubnjalo u glavi, i meni je, kad je imao drhtavicu, imala sam i ja, a kad sam jedne večeri pred spavanje čitala kako je imao krvoliptanje iz nosa, ujutru je i meni pošla krv na nos. Dobro, to se možda i ne računa jer mi je muž posle rekao da sam tokom čitanja mahnito čačkala nos, a da to nisam ni primetila.

zauberberg1flashshow

Hans Kastorp u filmu “Der Zauberberg”- Čarobni breg (gff-film.de)

Dobro, imala sam i pauze napada hipohondrije. Otprilike onda kada se Hans Kastorp beznadežno zaljubio u mladu gospođu Klavdiju Šoša, Ruskinju nesputanog slovenskog temperamenta, potpuno suprotnog od njegove ukočenosti, koja ga u početku strašno iritira jer pri ulasku u trpezairju obavezno iza sebe tresne vratima. Navijala sam da joj priđe, da joj bar nešto kaže, ljutila se što joj se divi izdaleka i radovala se kad je konačno skupio petlju, iako pomalo kasno, kako to obično i biva. Ali opet tako neodoljivo. Ništa lepše nego izjaviti ljubav na francuskom, jeziku tako milozvučnom kakva su i romantična osećanja.

derzauberberg-filmszene-113338

Scena iz filma “Der Zauberberg” – Čarobni breg (foxmovies.id)

I bilo je pomalo predaha prilikom beskrajnih filozofskih rasprava dva prijatelja Hansa Kastorpa, italijanskog masona Setembrinija i neobičnog bivšeg jezuitskog sveštenika, a zapravo Jevrejina Nafte. Ali to je bilo tek privremeno, vreme da se odahne.

Elem, pošto više noćima nisam mogla da spavam, sanjanjući mlade moribunde (tuberane samrtnike), koje Hans Kastorp, što iz meni slične empatije, što iz radoznalosti, obilazi, detaljno opisujući njihove muke u poslednjim danima života, kao i njegovo izučavanje patologije i razvoja bolesti u ljudskom organizmu, počela sam da , prvi put u životu, razmišljam o tome da prekinem da čitam neku knjigu.

Ali, onda sam se predomislila. Kad sam već nešto počela, daj i da završim. Ali, morala sam da “podvalim” samoj sebi i prevarim svoju hipohondriju. Tako sam se odlučila da malo probistrim književnu kritiku na temu ovog dela, znajući da Man nikako nije imao nameru da piše samo o umiranju od bolesti koja je tih decenija kosila koga je stigla. I bila sam u pravu – sve je ovo bila metafora, alegorija, simbol, kako vam drago. I počela sam da čitam onako kako treba, ulazeći u suštinu i uz čvrstu ruku koja me vodi daleko od sopstvene hipohondrije.

carobni-toms-man

Tomas Man (wikipedia.org)

Otkrila sam da sanatorijum Berghof zaista postoji, i da je Tomas Man zaista boravio u njemu kada je otišao u posetu svojoj supruzi, koja se tu lečila. On nije ostao sedam godina kao njegov lik, ali ga je ipak dovoljno zaintrigirao da o njemu napiše jedan od svojih najboljih romana.

carobni-sanatorijum-1900

Sanatorijum Berghof 1900.godine (wikipedia.org)

Otkrila sam tada da je od početka trebalo da posmatram, što bi se reklo, šumu a ne drvo, te da se vreme u kome teče radnja usporava i rasplinjava namerno, “talasi vremena se valjaju u jednoličnom ritmu”, i to ne samo da bi na prvi pogled bolesnike uljuljkivala u miran način življenja, kakav je njima potreban, nego da bi simbolično predstavilo čamotinju i smrdljivu ustajalu baru Evrope u predvečerje Prvog svetskog rata.

Otkrila sam da je sanatorijum za tuberkulozne samo simbol u kakvom se stanju, naizgled zdravom, nalazi evropska kultura. I ona se, kao i bolesnici, zadovoljava dijagnozom koja je izjeda bez posledica, koja je više oslobađa nego što je muči. I više je preokupirana smrću i samom sobom, što je čini zaslepljenom  za prave, istinske probleme.

kurhaus-davos

Trpezarija sanatorijuma Berghof početkom 20. veka (muenchen.de)

Otkrila sam da su Setembrini i Nafta, koji vode bespoštedne duele rečima i filozofskim stavovima zapavo simboli dva načina na koji se vodila politika tog vremena. S jedne strane, Italijan je oličenje optimizma i humanizma, težnje ka liberalnosti, slobodi čovekovih misli, koje ga samo mogu oplemeniti, razvitku saosećanja i težnji ka slobodi. Sa druge strane je njegov ljuti protivnik Nafta, koji caruje pesimizmom i strogim religioznim stavovima, koji iznad svega stavlja boga i crkvu, dok je spreman da saseče svaku Setembrinijevu ideju, čak i onda kada se sa njom slaže.

Neću vam reći kako se završio odnos njih dvojice jer ćete to pročitati sami, ali logika bi mogla da vam pomogne da zaključite koji je od ova dva filozofska pravca iznedrio pobedu u burnom i ratom okrnjenom 20. veku.

Usmerena u tim pravcima, i knjiga je počela da dobija sasvim novu dimenziju. Počela sam da uživam u sjajnim opisima prelepe alpske prirode, u portretima ličnosti od kojih svaka nosi poneku osobenost iz kraja kome pripada, u neobičnim zanimacijama u sanatorijumu, poput karnevala ili seansi prizivanja duhova, frojdovskim predavanjima doktora Krokovskog, u finoj ironiji koja nagoveštava društvene odnose s početka dvadesetog veka, pa se u trpezariji u kojoj obeduju pojavljuju dva stola, za “bolje” i “loše” Ruse, pa čak i da otkrivam piščeve duhovite komentare uvek nakon nekih najpotresnijih momenata, valjda da vrati ravnotežu, kakvu inače samo život ume da stvara.

h_sanatorium_valbella_dokbib

Sanatorijum Berghof (literaturhaus.muenchen.de)

Zahvaljujući svemu tome, saživela sam se sa Hansom Kastorpom, pronašla u njemu i svoju radoznalost, u njegovim i neka svoja oklevanja, ali i radost i želju za životom koja izbija čak i kad sve deluje mirno poput ustajale baruštine. I “Čarobni breg” je postao jedna od najboljih knjiga koju sam ikada pročitala.

carobni-davos

Pogled na Davos iz sanatorijuma Berghof (wikipedia.org)

Neću da kažem da nisam razmišljala koje se to mesto dopalo Nikoli iz “Anđela”, ali sam zato izabrala svoje. Naravno, to je onaj trenutak kada Hans Kastorp upada u snežnu oluju i u mećavi balansira nad visokom provalijom između života i smrti. To je ona njegova vizija tropskog ostrva na kome su svi lepi, srećni i zadovoljni, gde sve gori od boja i mirisa, poput blistavog raja. Da bi se sve završilo stravičnom slikom ritualnog žrvovanja koje vrše dve nakazne veštice. Shvatila sam i sama, nije mi ni bila potrebna književna kritika, da u životu nema radosti pez patnje i da su obe toliko tesno isprepeletane da drugačije nikako i ne može da bude.

zauberberg3

(nadur.at)

Što se više približavala poslednja stranica knjige, s nestrpljenjem sam se pitala kako će je ovaj sjajni pisac završiti. Koji to efektan kraj prirprema kad je ceo roman sve vreme tako očaravajuć? I nije me razočarao, naravno. I neću vam reći kraj, to ćete sami saznati kad budete čitali “Čarobni breg”. Reći ću vam samo da koliko je bio neočekivan, toliko je sve i vodilo ka njemu. I ne samo to. Saznala sam da na svetu postoji nešto gore od bolesti koja nagriza sve likove uspavane na ovom “čarobnom bregu” pod oblacima – sam čovek, koji uništava i sebe i svet i koga nijedna bolest ne može da nadvlada jer će se za smrt i patnju ionako potruditi sam.

carobni-sanatorijum-danas

Sanatorijum Berghof danas (wikipedia.org)

 

 

7

Jedna zlatna vlas

photodune-1196654-healthy-blond-hair-mSeća se ona dobro tog jutra. Zna i tačan datum i koji je dan u nedelji bio i da je sunce sijalo tako jako da je rasipalo blještave zrake po njenom stanu.

Sedela je baš kao i jutros, za istim ovim stolom, sa šoljom vruće kafe. Pozdravljala je i tog jutra sunce svojim osmehom. A ono joj je uzvratilo. Laganim svetlucanjem na uglačanom parketu.

Bljesak je trajao kao treptaj oka. Samo načas. Kasnije joj je izgledalo da ga nikada ne bi ni ugledala da tog trena nije usmerila oči u tom pravcu. Baš tada. Baš tamo.

Ponekad, u danima koji su sledili, potajno se kajala što je tog jutra tu sedela. Ali bilo je kasno. Ustala je tada sa svoje stolice i uputila se ka sumnjivom svetlucanju. Samo dva koraka do dnevne sobe. I iskorak iz srećnog života kakav je do tada poznavala.

Sagla se i podigla dugu zlatnu vlas sa poda. Dugu, talasastu, tanku kao nit svile.

Nešto se skotrljalo u njoj  i zaledilo joj dušu. Sve je stalo u jednom trenu, kao neka teška tama koja pritiska svaki deo tela. A onda su u glavi pitanja počela da vrište, a ona pokušala da ih zatrpa labavim objašnjenjima. Ali, bila su jača: čija je to plava kosa ušetala u njihov dom? Onako drsko i nehajno se preliva na svetlosti dnevne sobe. Tako drugačija od njene duge, ravne i crne, poput pera vrane.

Osećala se kako joj se život zaustavlja. Poput zadihane lokomotive koja usporava pri usponu jer ne može da ga savlada.

Htela je da ćuti i bude mudra, da ispita, da prouči. Uzalud. Čim se muž te večeri pojavio na vratima stana, buknula je njena ljubomora. Sumnje i strah raspukli su kroz suze koje su joj krivile lice. Vikala je i pretila, a on je ravnodušno slegao ramenima rekavši da je najlakše u kuću doneti tuđu vlas kose, pokupljenu u nekoj gužvi na reveru kaputa.

Tada se umirila. Gledala ga je sumnjičavo, a on je zagrlio i nasmejao se njenoj ljubomori. I ona se nasmejala koliko ume ponekad da bude nesigurna i luda. Da upropasti ceo sunčan dan. Pa, naravno, govorio joj je, to je zato što nema nikakvih obaveza pa nekim sitnicama pokušava da razbije kolotečinu dosadnih dana. Umirila se tek kad je kasnije te noći zaspala u njegovom naručju.

Kada se sledećeg jutra probudila, sa lakim titrajem oko srca sela je za sto sa šoljom vruće kafe. Tamo, na rubu svetlosti juče je stajala zlatna vlas. Danas je bio oblačan dan i više je nije bilo. Ali šaputava sumnja opet je počela demonski da joj nagriza dušu.

Pokušavši da je otera, otišla je u predsoblje i sa čiviluka skinula sportsku jaknu svoga muža, koju je nosio vikendom kad bi išao na duga trčanja pored reke da bi, kako je govorio, održavao kondiciju za naporne radne dane. Na crnoj svilenoj kragni zapletena stajala je zlatna vlas. Duga, talasasta.

Šolja joj je ispala iz ruke i razbila se na stotine delova po podu. I kafa se razlila na sve strane. U drhtavici gledala je kao curi poput njene sreće, nemoćne da pobegne od talasa nemerljivog užasa i patnje.

Nekih trenutaka ni danas se ne seća. Pomalo tek onih kada je iz ormana iznela sve stvari svoga muža i na njima pronašla još nekoliko zlatnih vlasi. Dok je bol mleo poput drobilice drhtavih ruku premetala je sve našta je naišla. Nije smela da stane, morala je sve da zna. Ispreturala je i one skrajnute na vrh, letnje, koje čekaju nove sunčane dane. I na njima je bilo izdajničkog zlatnog dokaza.

Sela je posle svega na pod prekriven izgužvanim stvarima, obamrla od strave otrovnog saznanja, okamenjene duše i ugaslog pogleda. I pitala se šta da radi. Muž će joj opet lagati i zabašurivati istinu dugim lažnim zagrljajima. Ko je ta žna? Peklo je pitanje kao žar koji ne jenjava. Ko je ta žena koja s njenim mužem provodi leta, jeseni i zime?

I danas pamti taj dan u kome je zatvorila svoju dušu i počela da posmatra. Hladno, glavom, umrlog srca. Gledala je muža kao da ga vidi prvi put, njegove oči, poneki zanesen pogled i prikriveni osmeh, koji je umeo da izroni samo na tren i da nestane kao da ga nikada nije ni bilo. Sada je znala šta znače njegove poslovne večere i duga trčanja pored reke. I želela je da sazna sve.

Jednog popodneva, baš kada je proleće počelo da donosi topli južni vetar, krišom je otišla do reke pored koje je njen muž trčao. Hodala je i izdaleka tražila njegov obris pokraj plave vode. I dok joj je tutnjalo u glavi kao da se horde divljih konja zatrčavaju na njenu dušu videla ga je kako šeta pored žene duge zlatne kose. Nogu pred nogu, dok gledaju jedno drugo pravo u oči i osmehuju se ljubavnički. Zaverenički. Nisu se dodirivali, ali po načinu na koji se on naginjao prema ovoj tuđoj ženi, ona je znala.

Tada se u njoj pokrenula bura snažne ljubomore. Ko je ta žena koja se zagleda u ono što je njeno? Kako sme da oči tako upravlja na njega? Razbesnela se mržnja u njenom raskomadanom srcu i rešila da se bori. Nikada neće pripasti njoj, povratiće ga ona, izboriće se za svoj brak i svoju ljubav!

Otišla je kući puna prkosa i nekog odlučnog zanosa. Obukla je svoju najlepšu haljinu, svoju sjajnu kosu crnu poput pera vrane zategla u nisku punđu, onako kako je muž oduvek voleo, nazivajući je svojom krhkom balerinom i čekala da se vrati. Te večeri je spremila njegovo najdraže jelo i bila nežna i nasmejana. I narednih dana ga je zavodila, ispunjavala mu sve želje i hvalila sve što uradi ili odluči. Osećala je kako glumi u najvažnojoj ulozi svog života.

Kada ga je jednog popodneva pratila u šetnji, pošla je za ljubavnicom svoga muža. Videla je kuću pored reke u kojoj živi. Na kapiji velike bašte sačekala je devojčica zlatne kose, poput majčine i muž koji je dete držao za ruku. Steglo joj se srce, ali znala je šta treba da radi.

Te večeri napisala je jedno dugo pismo i između listova stavila sve zlatne vlasi koje je pronašla u svojoj kući. Odnela ga je na kapiju kuće pored reke. Spustila u poštansko sanduče i udahnula duboko. Bio je ovo put da sačuva muža.

Nedeljama posle toga gledala je onog koji joj je nekada pred bogom dao zavete za ceo život kako zamišljeno gleda u prolećne kiše. Umeo je da bude nervozan, rasejan i bezrazložno zbunjen, ali ona je bila strpljiva. I ćutala je čekajući da sve prođe. Kad je jednog vikenda rekao da mu se ne ide na trčanje pored reke, znala je da je opet njen. I sa olakšanjem se radovala danima stare sreće i bezbrižnog života. Daleko od one koja mu je krala dušu.

Eto, godine su prošle otada, a ona uvek kad ujutru sedne za sto sa šoljom vruće kafe ne sme da pogleda na ono mesto gde je ležala zlatna vlas. Tu nikad zaraslu ranu na srcu nije smela da dira. Ali odabrala je da mu veruje. I nije se pokajala. Mogla bi čak da kaže da mu sada veruje koliko i sebi. A takve stvari se dešavaju muškarcima. Ma, oni su i napravljeni takvi da budu, pa neka se malo istutnje, samo da se posle vrate svojim ženama, tešila se.

I zna ona sada da mu se to nikada neće opet dogoditi. Zato je i prihvatila da prvi put posle toliko godina ode sa svojim prijateljicama na izlet preko vikenda. Da pokaže sebi da može da me veruje i da je on u stvari savršen muž.

Dok je išla ka spavaćoj sobi, nasmešila se setivši se kako je dočekao nestrpljiv sa puta. Govorio je kako mu je kuća bila prazna bez nje. Eto, sad joj je drago što je bila toliko mudra i što se borila za njega. Ovaj brak je, shvatila je, najvrednije što ima u životu.

Dok je nameštala belu postelju, pogled joj je pao na  tepih s njegove strane kreveta. Na čupavim svetlim vlaknima ležala je vatrenocrvena vlas kose. Duga i jaka. Tako drugačija od njene crne, poput pera vrane…

 

 

 

 

 

0

Pjevač’ca

sing-570519_960_720Prošle nedelje igrala Zvezda protiv Milana u košarci. Pardon, protiv Armanija iz Milana. Meni je to zapravo sve isto jer košarku ne pratim lično, prati je moj muž. A ja, kao i sva ostala sportska događanja, pratim okrenuta leđima televizoru dok radim sve što mi padne na pamet, ali zato uredno slušam i, znate već, skandiram sa navijačima i imitiram spikere.

Mom mužu to ne smeta. Ali nije on jedini čovek na planeti.

Elem, igrala Zvezda predveče tog dana, tačno u 7 PM, čini mi se veoma uspešno. Ima u njenim redovima jedan košarkaš, meni posebno drag jer nosi isto prezime kakvo sam ja imala dok se nisam udala. I dobar bogati, tačnije odličan, ubacuje trojke kao lud, kako čujem.

Kako on ubaci koju trojku, tako spiker počne frenetično da urla: “SimoOoOnoviiić!” A meni sve milo oko srca kad čujem to prezime, pa odmah počnem i ja: “SimoOoOnoviiić!” Sva srećna. I muž srećan, vodi mu Zvezda.

U poluvremenu, vidim ja razgalilo se društvo u Areni, pevaju se neke navijačke pesme koje ja prvi put čujem, pa ponelo i mene. Pevam onako kako čujem, ne pogađam baš reči, ali nije ni važno. Ta, Zvezda razbija Italijane, pa koga briga… Pevam onako od srca i od sreće. Muž se smeje što ja ne znam reči al’ se trudim pa smo svi zadovoljni.

Kad, ne lezi vraže. Sutradan sretnem ja komšinicu i ona me poverljivo zapita:

“Je li, jesi čula noćas kako se neko svađao i tukao u zgradi?”

“Nisam”, kažem ja.

“Kako nisi? Svi smo se uznemirili. Neko je tako tukao svoju ženu i ona kukala da smo čak razmišljali da pozovemo policiju!”

“Bože, strašno”, kažem ja. Jeste da imamo neke kandidate u zgradi tog tipa, ali ovaj put stvarno ništa nisam čula.

“Ja i dalje ne mogu da verujem da ti ništa nisi čula”, uporno nastavlja ona.

“Ne znam šta da ti kažem, a baš sam kasno legla. Stvarno ništa nisam čula”

“Pa nije to bilo kasno, nego između sedam i devet. I mi smo se u zgradi dogovorili da svakome ko trpi nasilje u porodici damo maksimalnu podršku”, značajno me pogleda na kraju.

“Apsolutno se slažem”, kažem ja.

Ode svaka na svoju stranu, a ja se preispitujem kako to da nisam čula ništa. Bože, mora da sam ogluvela. A u to vreme je bila utakmica, mora da od televizora nisam čula. Čekaj, čekaj, pa jao… Au, pa u to vreme sam ja pevala i skandirala. Auuuu…

Dođem ja kući i sve ispričam mužu. On umre od smeha, kaže: “Eto, a kad ti ja kažem da ne umeš da pevaš, ti se na mene ljutiš”.

Pa kako, ljudi?! Pa ja sam nekada pevala u horu! Ej, bre, u horu! Pa zar je moja nastavnica toliko malo sluha imala?

Ništa, em mi mozak radi na kasno paljenje, em kad zapevam neko misli da zapomažem zbog batina i cvilim zbog nasilja u porodici, pa onda da se dobro zamislim. Pošto stalno razmišljam koje bih sve poslove mogla da radim u napaćenoj Srbijici, sa spiska znači da skinem pevanje.

Pa da, zbog dobrobiti već izmučenog stanovništva nikada ja neću biti pjevač’ca…

4

Predbračni monolozi

wedding-425816_960_720…Uh, kako je topla ova septembarska noć, mislim se dok se prevrćem po krevetu i tražim hladan deo jastuka. Ne spava mi se nikako. A i kome je još do spavanja kad se ujutru udaje i ide zauvek iz svoje kuće?

Sa ulice svetlost pada na šareni tepih moje sobe. U tami se svetlucaju baloni kojima je ukrašena moja soba. Da sutra ujutru kad dođu svatovi sve bude pod konac.

Na stolici, presavijena napola, belasa se venčanica. Mala, po mojim merama skrojena. Sa ružičastim karnerima duž proreza sa prednje strane. Da bude drugačija od svih ostalih koje sam ikada videla. Da mi se vidi plava podvezica na nozi. I cipele sa satenskom belom mašnicom.

Gleda me iz tame i kao da se smeška na moje razrogačene oči. Tiho kroz noć lelujaju njena pitanja:

– Pa što si se uplašila?- kao da me začikava iz drugog ćoška sobe.

– Pa ne znam – zabrinuto ću ja. – Sve mi je ovo novo. Još se nikad nisam udavala.

–  Nije to ništa strašno. Mene su i druge nosile i imale tremu, ali sve to prođe. Tako će i tebi biti sutra.

– Misliš? – sumnjičavo ću ja.

– Naravno – sa sigurnošću u šapatu govori ona. – Čega se plašiš?

– Pa ne znam, od sutra kreće novi život. Nepoznat. Kako ću umeti o svemu sama da se brinem?

– Nećeš brinuti sama, imaćeš muža.

– Pa jeste, a šta ako ne budem imala šta da jedem?

– Spremićeš, nećeš umreti od gladi.

– Dobro – pomirljivo ću ja, mada mi suze vise.

– A što ćeš sad da plačeš? – pita me iz tame. –Zar sutra sva da budeš otečena od suza?

– A šta ako on ipak nije onaj pravi? – sad već počinjem da ronzam.

– A šta znači biti pravi? – pita me ona strpljivo. – Voliš ga?

– Volim – spremno ću ja.

– Možeš li da zamisliš nekog drugog za koga se udaješ?

– Pa ne mogu… osim…

– Džordž Kluni se ne računa.

– A, pa onda ništa. Ne mogu.

– E tako. Znači, pravi je.

– Pa jeste.

– Pa što onda i dalje plačeš? – pita me.

– Vidiš onaj tamo ćošak? E tu je nekada stajala stara peć naftarica. Tu sam kao dete stajala i gledala tatu kako je puni crnom gustom naftom do vrha, dok na površini ne zaigra beli plovak, kao neka sjajna kugla. A kad po njoj poređamo oljuštenu koru pomorandže, zamiriše cela soba na neka daleka južna mora.

A vidiš onaj drugi ćošak? U njemu sam na velikom jastučetu sedela i na stotine noći provela razgovarajući telefonom sa drugaricama. Znaš koliko sam problema tu rešila… Kako da odem iz ove kuće, kad je ona jedina stvarno moja?

A vidiš ovaj jastuk na kome sad nikako da nađem hladno mesto? Znaš ti koliko sam snova na njemu odsanjala… I kako da znam da li će se ostvariti? I znaš koliko sam suza u njega sakrila… Šta ako one budu jače od snova? – drhtim od pitanja koja se množe.

– Ali nema više stare peći. Od uspomena i ne treba da se oprostiš kad odavde sutra odeš. Ponećeš ih sa sobom i postojaće dogod ih se budeš sećala. I drugarice će se poudavati i nećete ni imati više vremena za beskrajne noćne razgovore. Vreme je da odrastete, onako potpuno. Imaćeš novu kuću, u kojoj ćeš stvoriti svoj dom. A snovi i suze, pa biće tu svega. Brak nije ringišpil, to da znaš. Biće tu i raskrsnica i čvorova i ostvarenih želja i izgubljenih nada, ali u toj neizvesnosti se i skriva sva lepota – strpljivo će ona iz tame.

– A vidi ovo drvo ispred zgrade… – ustajem i stajem pored prozora dok me topla letnja noć obavija svojim  mirisima. – Znaš ti da sam ja tu odrasla? Ispod njega sam svakog leta prostirala ćebe sa drugaricama, ležala i gledala kroz njegove krošnje kako oblaci plove nebom poput velikih ušećerenih klobučastih planina.

Sa ovog prozora me je majka zvala na ručak svakoga dana kada sam ispred kuće igrala lastiš.

Ovom ulicom sam svakog kišnog jutra sa crvenim kišobranom išla u školu, a kad dođe zima sakupljala ledene luše sa napuklih oluka.

Pa kako da odem odavde kad mi se ceo život skupio u ovaj mali ćošak sveta? – već ronim suze.

– Biće novih dana i novih uspomena. Znaš kako ptica kad joj dovoljno ojačaju mala krila mora na kraju da poleti? E tako ćeš i ti. Samo moraš da se pustiš i da dozvoliš da ti krila postanu jaka. Onda ćeš znati da radiš pravu stvar – kaže mi šapatom iz tame.

– Misliš da ću umeti? – sumnjičavo ću ja.

– Naravno, to svako može. A sad lezi. I misli na nebo preko koga širiš svoja krila. I kako te nose topli vetrovi kao lagano pero. I zatvori oči i pusti da ti na kapke padne topla tama. Da sutra budeš najlepša mlada…

 

Ujutru se budim i pogled mi je pada na venčanicu presavijenu preko stolice. Sećam se sna u kome sam celu noć pričala sa njom. Ili to nije bio san već tiha strepnja moje duše. Nema više vremena za monologe pune umirujućih šapata koji plove kroz tminu moje sobe. Vreme je da se ustaje…

 

Otada je prošlo mnogo godina, još malo pa cela decenija. I dobro mi ide, nisam nikad bila gladna i delim brige sa svojim mužem. I taj šapat koji se čuo iz šuštanja moje venčanice znao je šta priča – jeste da ima i zvezdanih noći i blistavih dana, ali i oluja i guste magle od koje se ne vidi prst pred okom pa ti se čini ponekad da nikad svetlost i vetar neće da je rastera. Ali kad imaš onog pravog, iako nije Džordž Kluni, onda možeš sve, pa čak i da sam napraviš sunce i okačiš ga na svoje nebo. Pa da, prosto ko pasulj, samo treba da umeš da sanjaš pored onog koga voliš.

svadbene-cipelice

1

Automehaničarka

automehanicarkaVraćam se jedne večeri kući iz grada. Kad na raskrsnici blizu moje brdovite ulice ču se jedan krndžavi automobil kako drnda nizbrdo. Kad mi uđe u vidokrug, odjednom nešto u njemu puče, on poče da se zanosi i krivuda, udari jedno pa još jedno parkirano vozilo, krenu da varniči i za sobom ostavlja sopstvene delove.

Iako su sekunde u pitanju, nagon za opstankom me natera da se sklonim iza drugih automobila u panici da ovaj ne eksplodira pa da ne završim na plastičnoj hirurgiji ni kriva ni dužna. Kad se zaustavi par stotina metara dalje, svi izađosmo iz svojih skloništa. Vidim, bilo nas je više skrivača. Ako ne računamo bračni par koji je sedeo u jednom od udarenih kola, i koji je bio zreo za psihijatriju.

Dođem posle toga kući i sva usplahirena ispričam mužu šta se dogodilo. On se zainteresova i poče da mi postavlja hiladu pitanja: koji je tip automobila u pitanju, da li je stariji ili noviji model, u kom delu mu je nešto puklo, koji delovi su mu otpali, koje su marke automobili koje je udario???

Ja uredno počeh da odgovaram: stariji model, mislim da je opel askona, puklo negde pozadi, videla sam da mu je otpao auspuh sa sve loncem i branik, udario je fijat punto i malog mercedesa.

Sutradan kad je muž krenuo na posao, prošao je istim putem i sve proverio. Ispostavilo se da je moj izveštaj bio zadivljujuće tačan. Pohvalio me je.

Zato sad mislim: ako mi propadne karijera lektorke i blogerke, pa ja ću biti automehaničarka. Em se sve više voze krševi po ulicama, em ja raspoznajem gradivo, em su dobre pare.

Rada se ne bojim, a i mogu da sredim da mi ne budu prljave ruke: nosiću hirurške rukavice kad već automobilu seciram dušu…

7

Gospođa Ružine ruže

towel-759980_960_720Dolazim kod majke u posetu svaki dan, a od juče prekoputa nje leži jedna tiha žena. Kažu mi tek što je dopremljena iz koronarne jedinice, težak slučaj al’ nadaju se dobrom.

Pored njenog kreveta stoji plastični bokal sa ružama, crvenim poput usirene krvi. Od njih je cela soba nekako rumena i lepša. Kažu da joj suprug svakog dana donese po jednu.

I danas je tu stari gospodin. Sedi uz njeno uzglavlje, tiho joj priča dok je drži za ruku. Ostavlja još jedan blistavi jesenji cvet u bokal, pa po njima može da računa koliko je već po tmurnim bolničkim sobama. Kad se umori, on je pomiluje po obrazu, pokrije je izbledelim bolničkim ćebetom i ode sporim korakom.

Čim je izašao, žena koja leži do vrata, sa povezanom maramom ispod brade, koju ne skida ni u bolničkom krevetu, postavlja pitanje tihoj gospođi:

„A ti nemaš nikoga kad ti samo muž dolazi?“

„Nemam“, tiho će žena i zatvori oči.

„Mora da si jalovica kad dece nemaš?“

Gospođa okrete glavu ka zidu i ostavi radoznalu bolesnicu bez odgovora.

Izlazim i ja jer je kraj posete. Na stanici utrčavam u trolejbus tik pre nego što zatvara vrata. Unutra jedno prazno mesto pored kog stoji stari gospodin, suprug tihe gospođe. Nudim mu da sedne. Zahvaljuje mi i ljubazno me pita:

„Vi ste bili u poseti kod gospođe koja leži u sobi sa mojom suprugom?“

„Da, to je moja majka“, odgovaram. „Vaša gospođa ima najlepše ruže u celoj bolnici, i to zahvaljujući Vama“

„Eh, šta ću. Znate, nije dobro, samo jedno drugo imamo, pa bar da joj tim ružama malo olakšam dan“

„Možda ste sami, ali ono što imate vredi više nego kod nekih kojih ima mnogo a ništa ih ne spaja“

„U pravu ste. Ali nije uvek tako bilo. Želite li da Vam ispričam?“, pita me s nadom starih ljudi koji vole da pričaju svoje priče iz davnih dana“

„Pričajte, ionako do grada imamo vremena“, kažem ja.

 

„…Znate, ja sam moju Ružu prvi put video na ‘štrafti’, tako se zvao korzo u Knez Mihailovoj. Bila je najlepša devojka koju sam ikada video, sa širokom belom suknjom stegnutom u struku tako tankom da je izgledala kao da će da se prelomi. Nije mi bilo lako, ali jedne večeri sam odlučio da joj priđem. I nisam se pokajao. Ne samo što je bila lepa, imala je i divnu dušu.

Oboje smo tad studirali i nisam bio mnogo imućan pa bih je najčešće vodio u bioskop da gledamo filmove a posle na tulumbe. I znalo se, na svaki sastanak donosio bih joj po jednu ružu iz bašte mojih roditelja. Lepu kao što je i ona bila.

Kad sam se zaposlio u republičkom Ministarstvu inostranih dela, zaprosio sam je i ona je pristala. Mislio sam tada da sam najsrećniji čovek na svetu.

Dobro nam je išlo, mnogo sam putovao i Ružu svuda vodio sa sobom, obišli smo pola sveta. Posle dve godine rodila nam se ćerka, naša Milica.

Posle toga rešio sam da se skrasim, da imamo porodicu koja će se skućiti u kući mojih roditelja sa velikom baštom punom ruža. Istih onih koje sam Ruži nosio na sastanak.

I bili smo zaista srećni. Milica nam je bila sve, imala je sve što bi poželela, školovali smo je u najboljim školama, putovala je po celom svetu i učila jezike. Želeli smo da u životu može da izabere samo najbolje.

Posle studija španskog jezika otputovala je u Barselonu. I odande javila da se zaljubila. U Argentinca koji je i sam došao da upozna Evropu posle studija. Bili smo srećni zbog nje. Najvažnije nam je bilo da ona bude srećna.

Ernesto je ubrzo došao za njom u Beograd. Videlo se da je vole i mi smo se radovali njihovoj ljubavi, želeći samo da budu srećni, da se vole kao što se volimo nas dvoje. I uspelo im je.

Oboje su počeli da rade u španskoj ambasadi i venčali se. Bila je to svaba kakvu Beograd nije pamtio. A onda su na odmor otišli u Argentinu, da Milica upozna Ernestovu, a sada i svoju porodicu.

Jedva smo čekali da se vrate, da nam budu blizu. Ruža je stalno strepela što su u dalekom svetu, iako nikada ranije nije imala briga kada je Milica putovala. Smirila se tek kad su se vratili. A kada su nam ubrzo otkrili da ćemo dobiti unuku, našoj sreći nije bilo kraja. Sva se kuća raspevala, i ruže su se rascvetale i zamirisale kao nikada. Čekali smo da novi život i najveća sreća uđu na naša vrata.

Onog dana kada je Andrea došla na svet, kao mator čovek sam se napio prvi put u životu. Pa postao sam deda! Ima li veće sreće? I već sam video kako ću unučicu nositi kroz baštu i igrati se s njom na travi. Ali uzalud.

Pola godine posle porođaja izgubili smo našu Milicu. U teškoj saobraćajnoj nesreći. Izveštaj je rekao da je kamion prešao na suprotnu stranu iz neutvrđenih razloga. Nije se mučila, smrt je bila trenutna. Ernesto je preživeo, a Andrea, hvala bogu, nije bila s njima. On se spasio, a mi smo utonuli u večni mrak. Bez naše Milice ništa nije imalo smisla.

Posle godinu dana, kad je Andrea već hodala i bila nam jedina svetlost koja nas je terala da ujutru ustanemo i preživimo novi dan, Ernesto je odlučio da se vrati za Argentinu. Molio nas je da mu ne zameramo, ali ceo Beograd ga je podsećao na Milicu. Nije više mogao. I mi mu nismo zamerili. Razumeli smo.

Tog dana kada je otišao i odveo Andreu sa sobom, umrli smo oboje. Znali smo da će nam slati slike, snimke, zvati telefonom i javljati se, ali ništa nam to nije vredelo. Ernesto je bio mlad čovek i imao je pravo da krene dalje, oboje smo znali da nemamo prava to da mu uskratimo. I pomirili smo se s tim.

Od tog dana sklonili smo se u svoju kuću i svoju baštu. Oboje sa svim vremenom ovog sveta sa kojim nismo znali šta da radimo. Prošlost nas je bolela, budućnost nismo imali. Sem da živimo dan po dan, koliko nam bog da.

Eto, još smo ovde. Ruža oslabljenog srca od raznih tuga i patnji, ja oslabljenih pluća, ali to ona ne zna, da je ne sekiram dok je u bolnici.

Andrea nam šalje čestitke za Božić i Uskrs. Lepa je kao i njena majka, ali daleko je, ne zna naš jezik, ali nije to ni važno. Sve čekamo da dođe u Beograd, da vidi odakle je potekla, gde se rodila. Ali ne stiže, živi sa ocem i maćehom i ima mnogo braće i sestara. Drugi je to svet, tuđ.

Tako smo ostali samo gospa Ruža i ja. Iako smo imali sve, na kraju je knjiga spala na dva slova. Stara, izbledela. Ali, eto, i danas joj odnesem ruže da je podsetim da smo nekada umeli da budemo srećni…“

„Ja sad silazim“, prenu me iz emocija kojima me obavio svojom pričom. „Hvala Vam, gospođice, što ste saslušali starog dosadnog čoveka kome je samo ostalo da priča stare priče. I živite život, ne dajte da vam isklizne kroz prste. Svako dobro“

 

Gospa Ruža je sutradan umrla i na njeno mesto je došla jedna krupna gospođa širokog osmeha. Starog gospodina više nisam videla. A ruže su odnele sestre da njima ukrase kabinet primarijusa na spratu.

5

Hoću da učinim dobro delo

ruska-plava-maca

Hoću, majke mi! Al’ da mi pomognete!

Svima je već jasno da niko ko živi u mom okruženju nije normalan. E pa sve to ne bi ni bilo tako strašno da nisam došla u neviđenu napast da se umešam. Ispričaću vam.

Sa jedne strane zamislite osobu koja živi blizu mene i ima mnogo problema. Osim što je u mladosti doživela moždani udar, koji joj je ostavio posledice po centar za ravnotežu, zavisnica je od narkotika i alkohola. Pa kad se sve to splete može samo da dovede do belaja. Pored toga je i problematična, pogotovo kad joj treba novac za neodložne potrebe. Neki su pokušavali da joj pomognu, ali džaba, sem što ih pokrade.

Sa druge strane zamislite lika koji se skoro doselio. Dobro, recimo da je entuzijasta i da ima izuzetno meku dušu pa u svima traži dobro. Ali, opet, računate da nije debil i da ume da procenjuje ljude. Često ga možete sresti kako svog izuzetno lepog plavog ruskog mačka vodi na povocu. Pomalo neobično, ali čovek se na sve navikne.

Usred ovog šugavog leta, vodio ga je na parenje. Sve se to uspešno završilo, pa je uskoro počeo da traži gde bi mogao da udomi mačiće. Mene je pitao cirka deset puta, ali ja nisam mogla da ih uzmem. Ne pitajte me zašto, pitajte mog hazbenta.

Kakogod, silujući mentalno svakog ko bi naišao, lik sretne osobu. Ona, pretpostavljam u nekoj euforičnoj fazi, oduševljeno odluči da uzme jedno mače. Lepo od nje, humano, nema šta. Za razliku od mene koja se usuđujem da pričam, a ništa ne radim.

Sve bi to bilo divno da se osoba nije vrlo brzo pokajala. Uzalud je lik obučavao, savetovao i donosio opremu za malog mačka koji je dobio ime Tom. Džaba. Kad bi bila “sređena” bila bi najbolja na svetu, kad bi bila “u potrazi za sređivanjem” ispadao bi lom. Mače bi bežalo pa ne bi umelo da se vrati. Mjaukalo bi kao ludo, a da vlasnica ni ne zna da ono nije kod kuće. Nalazila sam ga nekoliko puta zapetljano u žičane ograde u kraju i veoma pažljivo uspevala da ga oslobodim. Videlo se da je izbezumljeno, kezilo je zube i frktalo kao da ima strašnu potrebu da se brani.

Danima sam razmišljala da li da se naj***m majke liku, koji umesto mozga mora da ima surutku kad je takvoj moronki mogao da da nesrećno mače. I da ne vidi kako je kao kost i koža pa možeš na njemu da učiš anatomiju mačjeg roda. I da ne vidi da ga je uvalio u narkomansko gnezdo, u kome akteri jedva da mogu o sebi da se brinu. Odustala sam. Neka sam vidi da li može mirno da spava, jer izgleda da mu je najvažnije bilo da ga negde ugura, pa i po cenu da mu je gore nego na ulici.

I ne bih se ja mešala da se nešto nije dogodilo. Malog mačka Toma dugo nigde nije bilo, pomislila sam čak da ga je osoba nekome dala, što bi bilo idealno. Ali, džaba mi nadanje.

Sretnem pre neki dan lika. Kaže mi da je Tom povređen, neko ga je šutnuo i iščašio mu nogu iz kuka… Pitah ga kako mu se to dogodilo. On ne zna, osoba tvrdi da ga je povredio neko napolju. Pitam kako kad je izuzetno nepoverljiv i od svih beži. Pa dobro, priznaće mi u poverenju da ga je udario neko ko mu je poznat, hteo je da se mazi, a taj neko nije imao strpljenja. Ali eto…

Ali sad je dobro, lik ga je uzeo i odveo kod veterinara na operaciju. Biće dobro jer je mlad. Sad se oporavlja kod osobe, ipak je ona njegova vlasnica…

E zato sam se umešala. Koga da obavestim, šta da radim, kome da se obratim???

Hoću da pomognem, ali nemam dokaze ni protiv koga. Lik ćuti, a od osobe je i bog digao ruke. Šta da radim, kako nesrećnog Toma da spasim?

Recite mi, ljudi, pa da učinim dobro delo…