Nedelja velikih promocija

izvor: Fejsbuk, CNP&P izdavaštvo

Prošla nedelja bila je veoma ispunjena književnim događajima. Kao da je zatišje na literarnoj sceni nakon praznika htelo da se razmahne i u ovoj godini, sa novim naslovima već znanih autora ili onih koji je tek osvajaju.

Pa ipak, prošla nedelja obeležila je dve književne večeri na kojima se tražilo mesto više i na kojima je trebalo biti, osetiti atmosferu i napojiti se lepe književne reči. A urednički dvojac Izdavačke kuće CNP&P izdavaštvo, Jasminka Bedeković i Milorad Novaković, mogao je da bude ponosan jer su autori koje su odabrali postigli pun pogodak i omogućili publici da puna utisaka ponese samo najlepše iz uvek prijatnih večeri koje organizuje Biblioteka Milutin Bojić.

izvor: Fejsbuk, Miljan Paunović, Soba tajni

Prvi je probio led Miljan Paunović svojim romanom Soba tajni. Ne samo autor kome treba pružiti podršku, već i moj dragi drugar i kolega bloger, popularni Mike Powx, zagrejao je atmosferu svojim romanom, što zbog teme, što zbog svih onih koji su, tiskajući se u publici, hteli da pronađu nešto što se još nije otkriveno.

Već prekaljeni urednik mnoštva Čajanki kod Bojića Karlo Astrahan počeo je veče u Miljanovom stilu, duhovito i „domaćinski“. Uz tople reči podrške urednika Milorada Novakovića, sjajne recenzije Jelene Milenković, koja iako kaže da joj to nije struka, odlično pliva u recenzentskim vodama i malog ali upečatljivog govora Tanje Manojlović, novinarke RTS-a, promocija je protekla sjajno.

Pitanja su se ređala, Miljan je odgovarao uz mnogo duhovitih opaski, pa je i sama publika osećala da može slobodno da komentariše i iskreno kaže svoje utiske. Saznali smo da je knjiga već sjajno prihvaćena među čitaocima, što nije nimalo čudno jer čitati roman poput najnapetijeg filma veliki je izazov. Zato je delovalo kao da se i sam autor dobro zabavljao dok ga je pisao, jer kako je i sam rekao, roman se pisao sam od sebe, a koncept od koga je trebalo krenuti zaboravljen je.

Druženje sa blogerima, koji su u velikom broju došli da podrže svog dragog kolegu je posebna priča, ono mi je još više ulepšalo utisak, posebno što sam se sa nekima konačno uživo upoznala, a to mi je bila velika želja.

foto Valentina Novković

Kraj nedelje obeležila je divna mlada pesnikinja Darija Stanković i njena zbirka poezije Žena sa umom boje izlazećeg sunca, koja je svojim emocijama dotakla svakoga ko je imao priliku da je pročita.

Ispostavilo se da činjenica da su se te večeri događale mnoge promocije u gradu nimalo nije smetala Dariji, njeni odani obožavatelji ispunili su prostor ogranka Biblioteke Milutin Bojić, Hadžipopovac toliko da je bilo i onih koji su morali da stoje. Sve je od početka nagoveštavalo veliki uspeh.

Kao i obično, program je započeo Karlo Astrahan, a nastavila ga kao moderatorka Valentina Novković. Sjajnim pitanjima kroz priču je vodila urednicu Jasminku Bedeković, koja je svojom kulturom i toplinom obasjala književno veče i dr Dobrivoja Stanojevića, profesora Fakulteta političkih nauka, ali u isto vreme i doktoranda Filološkog fakulteta i čoveka nemerljivih mudrosti i znanja o književnosti, psihologiji i filozofiji. Stihove je čitala naša čuvena glumica Zinaida Dedakin i udahnula im emocije koje su se kao blagi lahor raširile među slušaocima.

Darija je pričala o svom stvaralaštvu, načinu na koji piše, o drhtavim stihovima koji se izlivaju iz njene duše ostavljajući je ponekad srećnu, ponekad iscrpljenu, ali bez ikakve sumnje i ponosnu što poseduje tako sjajan talenat. Ova divna, krhka mlada devojka je ostavila utisak na sve svojim prožimanjem sveta koji je satkala u svoje stihove, ali i darom da na hladan beli papir prospe sve tuge, sreće, boli i ludosti ženske zaljubljene duše.

Vest da je njena zbirka već skoro rasprodata i da je čeka drugo izdanje prihvaćena je sa oduševljenjem. Aplauz koji se prolomio na kraju večeri označio je da je to samo početak Darijinih mnogobrojnih uspešnih i veoma posećenih književnih večeri.

To veče je i za mene bilo važno. Moja draga urednica Jasminka javno je izrekla velike pohvale za moj lektorski rad i ispunila me ponosom i željom da radim još bolje. Ali nakon promocije rekla mi je nešto još lepše:
– Srećni smo što Vas imamo.

Tako lepe reči mi niko u skorije vreme nije rekao. Ali ono što je najvažnije je da sam ja još srećnija jer sam deo jednog tako sjajnog i uspešnog tima.

A za nas će se tek čuti.

 

 

 

 

 

 

Čuvar zrna dobra

Stojim u autobusu u blizini vrata jer silazim na narednoj stanici. Ulaze muškarac i žena. On, unoseći mi se u lice, prosikće:

–  Skloni se sa prolaza, idiote!

Ja se, logično, ispresecam. Nemam običaj da se svađam po javnom prevozu, ali ne volim ni da oćutim. Ovaj put me nešto u njegovom pogledu i smradnom zadahu, u kome nema alkohola, sprečava da progovorim. Ženi koja je sa njim vidno je neprijatno.

Izlazim iz autobusa i čekam sledeći koji mi odgovara. Na semaforu stoje automobili. Jedan je u pogrešnoj traci za skretanje, ali ipak čeka da krene pravo. Vozač iza otvara prozor, pljuje besno u stranu i viče:

– Bato, hočeš da se skloniš da prodžem ili da ti izadžem da ti iščupam ta vrata i odlomim te od batina? – urla šištavski.

Čovek srednjih godina u kolima ispred ne otvara prozor ali se svađa sa retrovizorom.

– Šta si reko? Šta si reko?! – nastavlja da divlja nervozni šištavac. – Pa sad ču da te stignem, razbiču te, pi*ko matora!

Semafor se otvara i svi kreću. Šištavac odustaje od skretanja i nastavlja pravo za gospodinom koji počinje da ubrzava. Nestaju u daljini.

Dolazi autobus koji čekam. U njemu gužva. Na prva dva sedišta sedi starija gospođa sa štapom i ne dozvoljava nikome da sedne pored prozora jer joj je potreban prostor za kesu i torbu koje nosi. Jedna devojka ne haje, provlači se i seda. Gospođa počinje da se nervira i cokće. Kesu stavlja u krilo i sve iz nje premešta u torbu. Za sve to vreme bez prestanka me udara laktom u stomak jer nemam gde da se sklonim. Odjednom odlučuje da ustane, valjda da izađe. Majstor baš tada ukoči i ona se svom težinom strovali na moju nogu u čizmicama od antilopa (pazite na izbor obuće u javnom prevozu!) Dok ja prebrojavam sve zvezde, ona ne pomišlja da kaže Izvinite, razgrće sve ispred sebe štapom i izlazi napolje.

Ovo su samo mali segmenti današnjice koja nam se svakoga dana servira kao nešto normalno i na koju se, hteli-ne hteli, većina navikava. Dođe to nekako iznenada, naviknuti ste i da ne znate da jeste upravo onda kada više i ne očekujete da vam se neko izvini kada vam stane na nogu, kada se povučete iako vam se neko uneo u lice jer nećete da ulazite u raspravu sa budalom, kada prihvatite agresiju kao sastavni deo života.

Pravdao bi se neko da se teško živi i da su ljudi nezadovoljni, ogorčeni, očajni, nervozni, isfrustrirani, ophrvani egzistencijalnim problemima. I složila bih se, ali samo donekle.

Razmislite da li ste nekada bili u teškoj životnoj situaciji. Da li ste se nekada suočili sa nerešivim problemom ili gledali nekoga svog, bliskog, kome pomoći nema, a vi samo možete da nemo posmatrate njegov jad? Da li vam je nekada izgledalo da ste u bezizlaznom položaju, bez rešenja i mogućnosti da pomognete ni sebi ni nekom svom, bliskom? Da li ste nekada bili izloženi maltretiranju od koga ne možete da pobegnete sve i da hoćete jer vam od toga zavisi egzistencija i morate da hranite porodicu?

Ako niste bivša misica Sanja Papić, koja nema nikakvu muku u životu i druži se samo sa prijateljima koji nemaju nijedan problem, odgovorićete potvrdno. Razmislite onda kako ste se tada ponašali. Da li ste svoju muku mučili sami, bili vrlo zabrinuti ali i strpljivi, plakali da vam bude lakše kad se dalje ne može, razgovarali, rešavali problem sami ili sa bližnjima? Ili ste možda izlazili na ulicu i maltretirali slučajne prolaznike, ljude po autobusu, druge vozače u vožnji, pešake, prodavce po prodavnicama, decu u parku, posetioce društvenih mreža, ljude koje ne možete da svarite pa taman da se tu malo ispraznite, itd?

Svi smo ponekad u životu bili isfrustrirani, osećali teskobu, nepravdu, razočaranje i apatiju. Ali u takvim slučajevima samo mi odlučujemo kako ćemo se nositi sa tim. Da li ćemo loša vremena podnositi dostojanstveno ili padati na najniže dno.

Ne računam ljude sa psihičkim problemima. Oni ne mogu da uspostave vezu sa sobom i svetom koji ih okružuje. Takvima treba da se pozabavi porodica, da se suoči da imaju problem i pomogne im da ga na pravom mestu reše. Nije dobro da u današnje vreme neko oseća strah dok ide ulicom jer ne zna  ko mu ide u susret i da bi baš on mogao da bude inicijalna kapisla koja će probuditi nelečenu bolest.

Problem su oni koji su mentalno zdravi, ali bahatost, nekulturu i primitivizam nose kao značke na reveru. Oni kojima je to postalo legitimno pravo. Oni kojima je konačno došlo njihovih pet minuta da mogu da budu ono što jesu i da se ne ustežu mučeći se da budu ono što nikako nisu i nikada ne mogu da budu. Danas takvi caruju. Polukrezavi, polupismeni, poluretardirani uzimaju na sebe ulogu neprikosnovene moći jer im se to i preporučuje. Jer su ohrabreni da budu prirodni, makar i preterivali u svojoj prirodnosti.

Sa druge strane su oni sa zrnom dobra koji moraju da ga skrivaju u svojoj duši. Njih polusvet najradije želi da menja. Čak i da uspe, nikada ih neće smatrati svojima, jer kao što oni ne mogu imati zrno dobra, tako ni ovi drugi ne mogu biti potpuno bez njega. Ma koliko se trudili, i jedni i drugi će prepoznati ko tu ne pripada. Ali će zato odbeglima ovi promeniti nadanja i ogrebati dušu.

A ja odbijam da se promenim. I dalje mislim da je svaki čovek rođen sa zrnom dobra. Kod nekih je potrebno kopati dublje ne bi li se našlo jer ga zatrpavaju misleći da su tako bezbedniji. Ali postoje i oni koji su zrno dobra sistematski trovali i uspeli da ga potpuno sasuše.

I dalje smatram da su biti dobar čovek, iskren, pažljiv i odan, pun saosećanja prema drugima najbolje osobine, još uvek ih najviše cenim. Iako znam da je mnogo onih koji bi da takve svuku u blato, predstave ih kao licemere ne shvatajući da se u najviše etiketa zapravo skriva priča o njima samima.

Još uvek mi je drago kada me ljudi vole. Ali nije mi žao ni kada me ne vole. I ne treba, ne volim ni ja sve. Za neke ljude je i dobro što me ne vole, da me vole, osećala bih se kao da me smatraju sebi ravnom a to nikako ne bih želela.

Još uvek mi je važno šta ljudi misle o meni. Ali najvažnije je šta mislim ja i oni do kojih mi je stalo. Svako ko smatra da će mu biti lakše ako nekoga povređuje, omalovažava, podsmeva, podmeće i opanjkava, greši. Možda će osetiti olakšanje načas, ali to nikako neće rešiti problem koji u sebi nosi.

Još uvek volim svoj osmeh. Iako nije savršen, iskren je i najsrećnija sam kad zablista. Svako ko je zaboravio da se smeje, trebalo bi da se seti kako se to radi.

Zato neću da se menjam. Ne dam da mi ogrube i ohladne dušu. Ne dam da postanem ni za delić mog zrna onakva kakvom drugi žele da me učine.

Pa i neka budu siva i vremena i ljudi, nama sa zrnima dobra u duši dovoljno će biti što ćemo ga negovati, čuvati i čekati da naiđu neki bolji dani. Do tada ne treba prestati sa traganjem. Zrna dobra još uvek ima, prepoznaju se dušom i kada se nađu, zablistaju od olakšanja što su se sreli i novih nada da će moći da pobede zlo u zapuštenim ljudskim srcima.

Protected: Žene trkeljuše i njihovi kućni ljubimci

This content is password protected. To view it please enter your password below:

Password:

„Soba tajni“ Miljana Paunovića – kroz lavirinte mašte i zbilje

Miljan Paunović je poznato ime u novinarskim i blogerskim sferama, ali novo na našoj literarnoj sceni. I prava je sreća što se na njoj pojavio i doneo veliko osveženje.

Svojim romanom Soba tajni sigurna sam da će pomeriti mnoge granice. Kontroverzna tema, prijemčiva za sve one koji uživaju u političkim trilerima, neočekivanim završecima, lavirintima događaja, misli i zamršenih igara onih koji upravljaju životima običnih ljudi biće prava poslastica za književne sladokusce ovog žanra.

Roman ima naizgled jednostavan siže. Milan Janić je mladić koji iz malog mesta sa juga Srbije dolazi u Beograd da studira. Već u prvim danima prestonica će ga naprosto usisati svojim burnim i brzim životom, počevši od neobične gazdarice do koleginice sa fakulteta koja mu daje ponudu koja će mu promeniti život. Kada na nju pristane, više ništa nikada neće biti isto. Lavirinti centara moći, utvare, zabranjene i tajne sobe i događaji koji će ga poput matice nabujale reke nositi postaće njegova svakodnevica.

U ovom romanu koji ćete teško ispuštati iz ruke, izuzetno dinamičnom, poput scenarija nekog žestokog trilera, pronaći ćete sve što vam je potrebno, i političke igre, i horor scene i društvene događaje. Sve je ispreturano, ali nikako ne narušava doživljaj, naprotiv, situacije se ovako mnogo bolje razumeju.

Za neke futuristički prikaz Centra, misterioznog „štaba“ u kome se odigrava najveći deo romana, za neke simbol današnjeg sveta na čijim temeljima caruju političke strukture i funkcionišu onako kako obični ljudi ne mogu ni da naslute, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Otkrićete ovde na izuzetno maštovit način kako se među hladnim, blještavim i beskrajno dugim hodnicima ne preza ni od čega, samo da sistem ostane očuvan.

Biće zadovoljni i ljubitelji horora u trenucima kada se bude pojavljivala utvara u vidu mrtve devojke. Verovatno će je svako drugačije doživljavati, ali moj je utisak da ona predstavlja Milanovu savest, koja sa svakim novim pristankom na nove privilegije ubija onog starog, poteklog iz jednostavne i čestite seoske sredine i predočava mu naličje svetlosti koja blješti njegovim putevima u budućnosti. Janić tako izrasta u simbol savremenog Dorijana Greja koji nas uči da svako ko se uplete u tajanstvene igre nikada ne može imati čistu savest, ali i ako se približi prevelikom savršenstvu nikako neće moći da bude srećan već će morati da bude kažnjen, ako ne od samog života, onda bar od sopstvene savesti.

Svakako će biti interesantno osetiti dah prohujalih vremena srpskog društva na prelazu iz 20. u 21. vek. Neki fiktivni likovi će se čak i uplesti i politička previranja i postati važni faktori koji će narod voditi ka boljoj budućnosti, pa se zahvaljujući njima možda može naslutiti kako bi mogla da funkcioniše visoka politika i na koji se način dolazi do bogatstva i položaja.

Soba tajni je odiseja jednog mladog čoveka i njegova borba sa željama, snovima, izborima, gubicima, slabostima, tajnama, lažima i istinama. Ovde su prikazani njegovi načini suočavanja sa svetom, savešću, privilegijama koje pored blistave imaju i tamnu stranu, ali i strahotna saznanja koja život lome na pola i traže odluku: za ili protiv, život ili smrt. Dok budete čitali, poželećete da mu doviknete da posluša upozorenja „čistih duša“ i izbegne ćorsokake u koje će ga bacati život i ne postane samo jedan od mnogih šrafova sistema koji drobi svakog ko se u njegovu mašineriju utisne.

Kad zatvorite poslednju stranicu Sobe tajni bićete iznenađeni krajem, dugo ćete razmišljati i vraćati se ne biste li što bolje uklopili kockice u mozaik tajanstvenog lavirinta u kome se ne zna gde prestaje zbilja a počinje mašta. I divićete se Miljanu što je uspeo da u svojoj glavi stvori i na papir prenese ovakvu jednu priču. I navede vas da sebi postavite mnoga pitanja: da li smo okruženi maskama i iluzijama, da li smo nečije marionete, ko smo u stvari i kada će doći trenutak da bljesnemo ili se zauvek ugasimo?

 

„Naši životi su stavljeni na kocku onog dana kad smo se rodili. Niko ne može da ti garantuje ni dobar ni loš život. Ti imaš izbor da prema nekim našim saznanjima živiš dobro, ali što je ulog veći, gubici nisu mali…“

Miljan Paunović, Soba tajni

 

 

 

 

Duška Tromuška

 

Pretpraznično raspoloženje, autobus pun. Svi vuku prepunjene kese iz kojih viri poneka svetlucava traka i miris slanine koji se otima kroz zamašćen papir.

Žena nižeg rasta, namirisana nekim jeftinim mirisom koji se meša sa lakom za kosu iz sveže ‘ladne, gura se kroz gužvu. Ustremila se na mesto sa koga ustaje neki starac sa štapom. Hukće zadovoljno dok svoje cegere raspoređuje u krilo. Odjednom vrisne iznenađeno zagledajući se u lice žene sa mahagoni crvenom farbom na glavi od čije joj se preterane dugogodišnje upotrebe teme dobrano vidi:

„Jovanka, jes‘ to ti?!“

Jovanka, koja sedi na sedištu iza njenog, oduševljeno se osmehnu i počasti pun autobus nedostatkom dvojke u gornjoj vilici.

„Rado moja, pa zar u ovol‘ki Beograd da te sretnem?!“

Tolika graja skrenu pažnju na tren pomalo umornih putnika. Pogledaše ih, neki prevrnuše očima, devojka ispred njih sa slušalicama u ušima ih ni ne primeti, a one, ne hajući za okruženje, počeše priču kao da su potpuno same preko tarabe svog sela.

Kad prođe prvi udar u kome saznasmo kako su obe „hvala bogu, zdrave“, da Jovanka živi sa mužem koji poboljeva od prostate dok joj deca „drežde po svet“, a Rada živi sa sinom, snajom i unučićima i srećna je uprkos tome što joj je snaja „doduše malčico aljkava“, poče prava priča koja im natera sjaj u oči poput onog kojim šljašte novogodišnji ukrasi koji se kroz prozor autobusa vide po beogradskim ulicama.

„Je li, Rado, jes‘ čula kako nam prođe Duška Tromuška?“

„Koja Duška?“, zbunjeno će Rada.

„Kako koja? Pa Duška naša…“

„Ja se ne sećam nijedne Duške.“

„Ju, ženo, da se prekrstim, pa ti si načisto izlapela! Pa naša komšika, kapija uz glavni put…“

„A, Duda Radojičina? Pa što tako ne kažeš?“

„Kakav Radojica? Pa otkad ona pobegla s kasapina i svu mu decu ostavila! Kad si ti, Rado, poslednji put bila u selo?“

„Ih, ima godina.“

„Ma ima i više.“

„Jes, da znaš da si u pravu, poslednji put sam išla da pečem paprike kad mi se unuk rodio, a ima tome šes‘ godine! Ju, ju, ala vreme leti…“

„Pa ži‘ mi ti, vidiš, kažem ti ja.“

„A Duda Radojičina pobegla s kasapina?! “

„Pa čuješ šta ti kažem, pobegla i svu decu ostavila kod muža. Al‘ posle došla njena sestra da ih čuva pa se i ona spanđala sa zeta, sad nit im je majka nit tetka, a i svoju će decu da izrađa.“

„Ju, ju, ju, pa zar sa zeta?! I to još Radojica i grbav i mator, al‘  pos‘o radi, znači…“

„Radi, radi, al‘ Duški slaba vajda izgleda bila“, zasmejaše se obe onako krezubo od srca. „Al’ ni kasapin je ne smiri. Kad je došla s njega u Beograd, ona se u‘vati s jednu komšiku što su na isti sprat živeli. Kasapin radi kô konj a Duška ti s ovu profuknjaču sedi na nešto što mi deca rekoše da se zove Fezbuk. I ne pitaj me kako, al‘ nekako se spanđa s nekog čiču iz Kanadu.“

„Otkud sad čiča iz Kanadu? A kasapin?!“, zaprepašćeno će Rada.

„Ma ne znam ti ja to kako se oni spanđavaju, al‘ kažu, mnogi se tako spanđali. A ta joj opajdara pomogla. Pa ona nekako dočeka da čiča dođe pa se čak i registruje s njega i sedne da čeka da joj on pošalje neki papiri, mora tako, kažu mi deca.“

„Čekaj, bre, Jovanka, kako da se registruju? A Radojica?! Pa muž joj još na papir iako ga ostavila sa sve decu…“, promućurno će Rada dok neki putnici već klimaju glavom sad već zainteresovani za ovu priču.

„Ne znam ti ja to, ja ti sam‘ pričam kako i meni drugi pričali. A da l‘ se razvela od Radojicu il‘ s njega sam‘ živela, to ti ja ne znam.“

„Pa šta bi s tog čiču?“

„Pa to ti ono najšuntavije! Ona ćutala i kasapin ništa nije znao, a kad joj čiča poslô papiri, ona ti sam‘ jedno jutro sede na avion i ode, ostavi mu neko papirče a on se čovek danima opijô dok mu se na kraju komšika ne nađe da ga uteši. Ona opajdara.“

„Ju, ju, ju, to ona i navijala da s njega bude!“

„Možda, koj‘ će ga zna, al‘ da vidiš ti šta se s Dušku desi!“

„Šta?! Jovanka, ti me danas baš raspameti s ovu priču!“

„Kad ti Duška došla u Kanadi, provela samo jednu noć s muža i on ujutru odma‘ umro! Ej, umro! A njoj ostale sve njegove pare!“

Začu se žamor kroz autobus. Putnici sa nepodeljenom pažnjom ispratiše ovaj obrt, neki se smeju, neki odaju priznanje Duški, a nekima žao čiče. Čak i devojka sa slušalicama ugasi muziku da bolje čuje kako se stiče bogatstvo.

„Ju, ju, ju, pa kako otera čoveka u grob, bog je ubio?!“, zgranu se Rada i prekrsti se.

„To sam‘ ona zna. Šta li je skakala po njega celu noć, a on čiča, ne mož‘ srce da izdrži taka uzbuđenja… Al‘ ona ti osta s pare pa da vidiš…“

„Kako s pare? A njegovi? Pa nije valjda ona jedina s njegovu stranu?!“, zapali se Rada, a i neki putnici zamalo ne uleteše sa pravnim savetima.

„Imô sam‘ neku daljnju rodbinu, oni se, kažu, bunili, ali njoj, kao njegovoj zakonitoj ženi, sve pripalo. Otad je selo prozva Duška Tromuška.“

„Ju, ju, ju, tako da otera čoveka i sve mu uzne…“, namršti se Rada.

„Al‘ džaba joj pos‘o, Rado moja, ne brini se. Zvala ona kasapina da ode kod nju, a on joj sve pare uzô da u Beograd otvori fabriku da prerađuje meso. Ona mu i‘ dala, al‘ sve propalo. I on je ostavio, rekô da mu srce sad na mesto. I eno je, živi od socijalnu pomoć tam‘ u Kanadi. Al‘ deca mi kažu da je to ipak para, pa gura.“

„Ju, ju, ju, Jovanka moja, pa bog je ipak pravdu pokazô…“, reče Rada sa strahopoštovanjem.

Ostatak putnika se razočara, neki se zlurado osmehnuše, a devojka sa slušalicama prevrnu očima i ponovo pojača muziku. Koga briga za Dušku Tromušku kad je tako amaterski prokockala svoju šansu…