0

Putevima praznina zabačenih ćoškova naših ljudskosti

U književnom svetu oduvek vlada mišljenje da se razuđenom formom romana može mnogo toga iskazati, dočarati i opisati. Da to nije sasvim tačno dokaz su kratke priče koje upravo svojom sažetom formom traže da se sa malo reči kaže mnogo i da se u zgusnutoj fabuli ispriča čitav jedan život i svet raznolikih misli i osećanja. Jasno je da to nije nimalo lako a da bi se to postiglo, potrebna je virtuoznost spisateljskog dara da u sublimisanom izrazu jačinom odjeknu emocije i poruke koje poniru u najskrivenije kutke ljudskih duša. Dobra vest je da takvih virtuoza itekako ima na našoj modernoj književnoj sceni, a jedan od njih, pisac istančane duše i velikog srca je i Predrag Peđa Petrović, koji je u svojoj zbirci Lela i druge priče sabrao ceo svet naše današnjice.

U devet priča različite dužine, od kojih neke novelistički britko šalju čitaocima svoju poentu, neke u sopstvenim alegorijama nude odgonetanja i promišljanja, a neke prerastaju u prave pripovetke koje bi se komotno mogle razviti u romane, smeštena su sva osećanja usamljenog pojedinca našeg doba, čoveka koji hoda koracima bez tragova u otuđenom milionskom gradu čije ulice nose reke ljudi hodajućeg duhovnog klonuća. Prva i poslednja se poput prstena stežu oko ostalih, autobiografskim damarima oslikavajući Lelu, antiheroinu zarobljenu na raskrsnicama magnovenja i kriza, zatvarajući krug suštine koja provejava sa svake stranice – da je potreba za ljubavlju jedini pokretač koji nikada ne ostaje bez nade, čak ni onda kada se duša bezbroj puta rasprsne u sitnu srču, naizgled nikad više popravljivu.

U vremenskom rasponu od „prokletih“ devedesetih do današnjih dana iz odštampanih redova dišu iznijansirani karakteri ocrtani u najodsudnijim danima svojih života. Bilo da su uhvaćeni u mrežu narkomanije, finansijske propasti ili samoće koja tugom boji poznu jesen života, na nas čitaoce ostavljaju isti utisak – svoje vešto iskazane emocije dele sa nama, pa nam se, čitajući, svaka njihova teskoba oslanja na dušu, svaki strah unosi strepnju, svaka nada greje srce, a svaki poraz dira u poneki naš ožiljak.

Svaka od ovih ispričanih ljudskih sudbina navešće senzibilnu dušu da oslušne i zagleda se u prolaznike beogradskih ulica, pasaža, parkova i zgrada. U svakom skrušenom pogledu skriva se poneki prosjak napuštene duše, vitez lišen muškosti od hirovite lepše polovine, žrtva sakupljanja mrvica života, zaboravljeni u starosti i prokazani u bolesti, i svako od njih tka svoju sudbinu na stranicama ove zbirke, pokazujući izuzetnu tananu nit koja spaja i deli autora od svojih likova.

Moderni elementi u pričama ne odnose se samo na ekspresionističku sliku sveta obojenu pesimizmom i uznemirenim senzibilitetom kao dominantnim motivima već i na detalje na pragu magičnog realizma, uvodeći onostrano i mistično u živote likova, tretirajući ih kao nešto sasvim normalno, prikazujući na taj način još upečatljivije jak uticaj savesti na prenadraženu psihu junaka, strah od smrti ili kaznu za počinjena nedela.

Međutim, kao što je sve na svetu sačinjeno od suprotnosti, tako se i u ovim pričama sve drži na temeljima potonuća i nade, uništitelja i spasilaca, zaborava i ovekovečenja, ćorsokaka i izlaza u neočekivanim pravcima. Predrag Peđa Petrović upravo suprotnostima vrši uticaj na svoje čitaoce i njihove duše – da se zamisle, zapitaju, pokrenu i saznaju koliko lako zaboravljamo da budemo ljudi i kako nas svakoga dana na to podseti poneka opomena – ona koji nosi nadu da za svakoga od nas još ima vremena da postanemo bolji, onoliko koliko uspešno popunimo praznine do najzabačenijih ćoškova naše ljudskosti.

0

Starinska ljubav na oštrici greha

Kada se čitalac opredeljuje za čitanje jednog dela na izbor mogu uticati tema, žanr ili sam pisac, ali kada se u jednom spoje omiljena književnica, kontroverzna priča i posle celog veka ponovo objavljen jedini roman, dileme nema da će ono biti među najintrigantnijima za čitanje i uživanje.
Ako volite Isidoru Sekulić, onda ste verovatno i sami skloni njenom senzibilitetu. Ako i niste skloni, onda ćete sigurno pronaći zajedničke tačke, tako tipične za svaku ženu, pogotovo u samoanalizama i poniranju u najdublje kutke duše i tela pripovedne vrste intimnog dnevnika Saputnici (ko je čitao seća se na koliko strana je detaljno opisala bolove sopstvenih migrena!), oštroumnim zapažanjima ne samo prirode već i mentaliteta severnjaka u Pismima iz Norveške a pogotovo u pričama o prolaznosti života i hitanju ka sopstvenoj konačnosti u Kronici palanačkog groblja. Zato jedini njen roman naprosto vuče da bude pročitan.

Isidora Sekulić (izvor: wannabemagazine.com)

Đakona Bogorodičine crkve Isidora Sekulić je pisala uoči Prvog svetskog rata, a dovršila ga ratne 1915. godine. Tada je imala 28 godina, iza sebe jednu tajanstvenu intimnu priču i već objavljena dela u kojima se pojavila kao zrela književnica lišena toplih emocija, hladna intelektualka koja „ples reči“ koristi u svrhu dubokog umnog prožimanja. Međutim, ovi redovi otkrivaju jednu njenu sasvim novu stranu, prožetu ljubavnim mislima i strasnim željama koje ne nose ni trun patetike već temu zabranjene ljubavi između obrazovane umetnice Ane Nedićeve i đakona Bogorodičine crkve Irineja grade na poznat virtuozno istančan način. Posebnu privlačnost daje nagoveštaj autobiografskih elemenata, koji prosto mame na istraživanje jer se u njemu uz pomoć umetnosti vešto prikriva ljubavna tajna koja ni nakon njene smrti nije mogla da bude otkrivena jer je sva dokumenta i dnevničke zapise uništila pre samog kraja, čime je velom mistike zauvek prekrila istinu.
Od prvih redova razvija se i tema palanačkog mentaliteta i položaj školovane devojke koja čvrstim koracima gazi u početak novog, 19. veka po patrijarhalnoj kaldrmi Srbije, uprkos modernim vremenima i dalje stegnute malograđanskim idealima po kojima je žena predodređena da bude supruga i majka a muškarac intelektualac koji izdržava porodicu. Zato je udaja dvadesettrogodišnje Ane Nedićeve, sudijine ćerke i u Rusiji školovane violinistkinje i pijanistkinje, ali i prema ogovaranjima „usedelice“, glavna tema. Oko nje obigravaju prosci, pogotovo prijatelj njenog oca, vremešni doktor Pašković, i svi iščekuju kome će pripasti ova „odlična partija“ iz dobre i bogate kuće.
Međutim, Ana kao da ne pripada svom vremenu. Ona se odlučno suprotstavlja očekivanjima palanke, posvećujući se muzici i radu u Bogorodičinoj crkvi, gde svoju ljubav prema Bogu i veri tka u organizaciju sve veličanstvenijeg pojanja na nedeljnim službama. Ali kada u nju stupi novi đakon Irinej, mladi monah anđeoskog glasa, zbog blagosti i plemenitosti omiljen od strane vernika i sveštenstva, i Anino srce spoznaće najdublju ljubav, još tragičniju i tužniju jer je unapred predodređena da bude zabranjena i neostvarena.
Međutim, kao i svi likovi u delima Isidore Sekulić, i Ana u sebi nosi snagu i dovitljivost da život igra kao nekakvu domišljatu igru, kao večitu borbu u kojoj ne odustaje pa zato neće ustuknuti pred zabranama, kao što to ne čini ni sa očekivanjima palanke da joj iskroje sudbinu. A kada se zagreje i srce mladog đakona onog nedeljnog jutra kada primeti da je u crkvi zbog bolesti nema, zaplet će se silovito rasplamsati, baš koliko i spoznaja da se žensko zaljubljeno srce može zatrpati  dramom raspolućenosti između osećanja i strasnih želja sa jedne i religioznosti i zabranjene veze sa druge strane i da se Bog kao ljubav monaha može izjednačiti sa anđelom u obličju žene iako je neprestano skrnavi preispitivanje gde je u njoj trag božanske milosti a gde grešno iskušenje nečastivog.

Uspenska ili Bogorodičina crkva u Pančevu (izvor: wikipedia.org)
  • Neizvesnost u delu nosi pitanje hoće li se sudbinska, božanska ljubav između Ane i Irineja ipak ostvariti, da li će duša samosvesne mlade žene novog veka prevagnuti nad velikim ulogom đakonovim koji srodnu dušu nalazi tamo gde ne bi smeo i da li je spreman na izdaju Boga hrleći ka opasnim virovima sopstvene telesne želje i potrebe. Jer kada se dve nadarene duše, od Boga odabrane lepotom, plemenitošću i blagošću, sretnu i u njima se začne ljubav koja pomera granice bola i sreće, sve je moguće, i put ka grehu i put ka metafizičkim susretima u kojima i najtananije muzičke note mogu da poklone vrhunce emotivnog i duhovnog spajanja.
    Ovaj roman na izuzetan način ponire u najdalje dubine devojačke duše, njenih večnih stremljenja za onim nedohvatnim i još nedohvatnijim, za onim prokletim ženskim koje pomera granice svojih potreba, želja i kaprica da ih ostvaruje i onda kada joj nude izvesnu propast. On pomera i granice vremena u kome je nastao jer ga po složenostima misli, stremljenjima i smelim postupcima nadrasta čineći ga svevremenskim i univerzalnim, možda i najvažnijim ženskim romanom prošlog veka.
    I za kraj, posle sklapanja korica ostaje pitanje koliko se njim odškrinula zavesa sa intime Isidore Sekulić. Ako možemo pretpostaviti da je lik Ane inspirisan njom samom zbog ljubavi prema muzici, ocu kao životnoj zvezdi vodilji i jednim tajanstvenim prekidom sa nekim ko joj je bio veoma važan tokom njenih pančevačkih godina (u kom gradu se i nalazi Bogorodičina crkva) a o kome je šturo pisala u pismima prijatelju, moglo bi da se prihvati da je u njenom životu zaista postojao neki mlad đakon ili svešteno lice koje je u njoj probudilo ljubav koje je izvesno morala da se odrekne. Zaključak koji se nameće je da je zahvaljujući tome sva osećanja prenela na umetnost posvećujući joj se sa odistinskim monaškim zavetom, a ponajviše da je ugušenu ljubav utkala u svoju poslednju knjigu, monografiju Njegošu knjiga duboke odanosti, posvećenu vladiki, sveštenom licu kojem je smela nesmetano da se divi i pronađe utehu za svoje neostvarene snove.
Spomenik Isidori Sekulić u Somboru (izvor: wikipedia.org)
0

Pobednik u procepu pada i borbe za opstanak

Svaka ispovest koja se pretoči na hladnu belinu papira ogreje ga svojom pričom i da mu dušu, a kada je napisana sa plemenitim i humanim ciljem, onda je njena vrednost stostruko veća. Ništa manje od toga ne nosi Borba sa samim sobom Nenada Ilića, kratak roman o jednom isečku života, ali ispričan sa takvom snagom i emocijom da može da stane rame uz rame sa na stranicama celim proživljenim životom pojedinih pisaca.

Za autora ove knjige prošla, 2020. godina, nije bila godina korone, kao najvećem delu svetske populacije. Iz života uspešnog mladog čoveka, cenjenog u svom poslu, voljenog u mnogočlanoj porodici, prvi meseci ovog zlokobnog kraja decenije izmestili su sve svakodnevne radosti, nade i planove donevši mu sasvim drugu bolest, još podmukliju od zloglasnog kovida 19. I potvrdili onu izreku da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.

Sa stranica koje pulsiraju najskrivenijim emocijama i najintimnijim mislima, na jednostavan izraz svedena su razmišljanja obrazovanog čoveka koji razume i zna sa čim se hvata ukoštac i više nego što bi želeo. On na taj način čitaoce vodi na jedan neobičan put u kome su oni saputnici njegove duše, od prvih dana koji nagoveštavaju neočekivan i zloslutan pad, preko samog dna od koga se odbija i odakle nema dalje sem ka površini života do bespoštedne borbe za opstanak i tela i uma.

Iako smeštena u samo nekoliko meseci, radnja izgleda kao da traje godinama. Upravo je to najveći uspeh pisca Nenada Ilića, koji čitaoce tako jako obuhvata svojim strepnjama, strahovima, teskobama i neizvesnostima, ali i čvrstom rukom vodi ka izlazu iz svih kriza, nespokoja i predaja, prenoseći im osećanje olakšanja, ponosa i pobede, iako su samo nemi i nemoćni posmatrači. Oni se zajedno sa njim suočavaju sa dijagnozama, beže u izmaštane svetove kada je najteže, prevazilaze fobije, teraju tamu birajući svetlo i istrajavaju, bore se i pobeđuju, osećajući snažnu empatiju koju i on sam tako izdašno prosipa sa svojih stranica.

Ovo je i knjiga o ljudskim sudbinama, o svakoj koja se skutrila u svom bolu i zlosrećnoj sudbini u sobi Klinike za neurologiju, suočena ne samo sa sopstvenim nevericama i podozrenjima, već i sa nerazumevanjem i otklonom okoline. Ovo je i priča o ljudskosti, požrtvovanosti i stručnosti lekara i medicinskog osoblja, koja u vreme nepoverljivosti i teških okolnosti vraća veru u njihovu borbu za svakog pacijenta, koja nikada ne prestaje.

Na ovim stranicama uči se kako biti najjači u najvećoj slabosti, kako tragati za rešenjem a ne problemom, kako plesati u najvećoj oluji života, kako od bolesti stvoriti protivnika u ringu za koga ne postoji opcija sem nokauta i zašto niko drugi ne može da nam pomogne toliko koliko možemo sami sebi. I ono najvažnije – kako biti pobednik kada je snaga koja je u nama jedino oružje u borbi.

Ova knjiga nije namenjena samo onima koji su oboleli od multiple skleroze, transverzalnog mijelitisa ili drugih neuroloških oboljenja. Ona nije ni samo za ljude koji imaju teže ili lakše zdravstvene probleme. Ona je tu za sve emotivce, senzibilne osluškivače sopstvene duše koji od njenog čitanja jedino mogu da se oporave, pronađu snagu i ožive nadu u svaki naredni dan koji pristiže. Ona je poklon jedne duše svakoj kojoj je pomoć potrebna, one koja je pobedila samu sebe, posle koje više ništa nije nemoguće ni nedohvatljivo.

0

Kad jedna nit izveze put do slobode

Ljubitelji romana Trejsi Ševalije uvek znaju šta mogu da očekuju od svoje najdraže autorke. Svako njeno delo nosi zadivljujuće oživljenu atmosferu vremena u koje je smeštena radnja, živo ocrtane likove sa kojima se svako od nas lako poistovećuje, čaroliju prirode i umetnosti tesno stopljenu sa ljudskim sudbinama, a ponajviše širinu duše za najslabije karike društva – niže slojeve, decu i žene. Međutim, ono što čini pokretačku snagu njenih knjiga i inspiraciju kojom pleni upravo je tiha borba za prava svakog od njih, bilo da se radi o socijalnim ili ličnim nedaćama, a junakinja knjige Jedna nit možda je najviše od svih do sada nosilac samosvesti i hrabrosti koje donose dah promena.
Vajolet Spidvel je tridesetosmogodišnja usedelica, „prekobrojna“ stara devojka koja je verenika i brata izgubila u vihoru Prvog svetskog rata. U želji da iz sebe izvuče najbolje, uprkos negodovanju porodice odlazi od kuće i u Vinčesteru započinje novi život kao samostalna i hrabra žena koja je sama kovač svoje sudbine. Slučajan odlazak u katedralu u vreme sastanka vezilja povući će je da im se pridruži, što će joj doneti sasvim neočekivane događaje i odrediti životni put. Na njemu će se nalaziti mnoga dirljiva iskušenja, neprijatnosti i zamke ali i sreća, dohvatna samo onima koji imaju hrabrosti da do nje preskoče sve provalije rigidnog engleskog mentaliteta.

Li Evison, Par u Londonu (izvor: fineartamerica.com)

Trejsi Ševalije se u svojim delima često vraća na već oprobane teme čijom je obradom postala prepoznatljiva na svetskom književnom nebu. Ona koju često obrađuje je umetnost u najrazličitijim vidovima. I dok je u Dami i jednorogu u centru zbivanja izrada tapiserije, a u Devojci sa bisernom minđušom slikarska remek-dela Johanesa Vermera, u Jednoj niti se priča plete oko veza jastučnica u Vinčesterskoj katedrali. U potankom opisu šema i motiva, koji služe da bi se što bolje zamislilo delo veštim bodovima vredne vezilje a nikako da bi nas bespotrebno opteretilo detaljima, sažeta je potka oko koje se plete i mnoštvo ženskih sudbina, i stanje engleskog društva tridesetih godina prošlog veka, i položaj žena, posebno onih koje bi da prkose ustaljenim pravilima ponašanja, i zbivanja u svetu koja nose dah nadolazećih strahota oličenih u postepeno osnažujućem nacističkom pokretu u Nemačkoj. Na taj način Vinčesterska katedrala postaje svet u malom u kome se rađaju ljubavi, skrivaju strasti, otkrivaju tajne zvonjenja zvona i odigravaju pritajene pobune, vidljive samo dobro obaveštenim umovima sa širinom u spoznaji sveta.
I kao što i u drugim delima autorka na posredan ili neposredan način uvodi motive borbe za ravnopravnost (setimo se sifražetkinja u Palim anđelima ili revolucionarnih ideja Francuske revolucije u Plamenom sjaju), tako se i ovde nekoliko žena trudi da pokida niti koje im živote vezuju poput najdebljih konopaca i lanaca. I kao i u drugima, ni u ovom romanu nije strana seksualna sloboda mladih žena, koja se posebno oseća u Vajoletinim „muškarcima uz šeri“, sklonostima preljubi, prikrivenim trudnoćama pre braka ali i preispitivanju najkontroverznijih stavova prema homoseksualnim vezama i odnosima.
Na kraju romana autorka je među zahvalnicama spomenula da je bilo mnogo nedoumica oko izbora naslova za delo. Konačno je prelomila pomoćnica urednika i na najoštroumniji način sabrala celu priču u samo dve reči. Kada pročitate poslednju stranicu, i vi ćete znati koja je to jedna nit potrebna na bi se započeo vez do konačnog oslobođenja. Neko će ga pronaći u skrivenoj borbi protiv svetskog zla, neko u tihom potčinjavanju životu koji se blaži povremenim lahorima sreće a neko u javnom odbacivanju licemerja i biranja da mu ljubav bude životni put, ma koliko bio posut trnjem i osudama.

Klif Rou, Dve žene i kolica (izvor: wikioo.org)



0

Uvek ću te pronaći

Sestra Marta je sedela na klupi podno rascvetane magnolije posmatrajući gospođicu Korać kako drema nad svojom starom slikom iz mladosti. Stara dama često bi plovila kroz carstvo snova, taman onoliko koliko bi odsustvovala iz svojih izmaštanih svetova na javi. Od svih štićenika doma za stare najduže je bila kod njih, ali je profesor Danilović, neurolog, najmanje uspeha imao u radu s njom, ne uspevajući ni za dinar da prodre u zapetljane lavirinte njenog demencijom načetog mozga. Budući da se za nju niko nije interesovao, a tu je dovela komšinica koja ju je pronašla kako u spavaćici hoda po zgradi, znali su jedino da je povučena starica nekada bila profesorka engleskog jezika, nikada se nije udavala i imala je samo jednu sestru sa kojom četrdeset godina nije govorila. Uzalud je doktor pokušavao da otkrije razloge za tako nagli davni prekid sestrinske ljubavi, gospođica Korać je na to ostajala nema.
Zvonjava telefona povela je sestru Martu do ordinacije u prizemlju.
„Halo… Slušam, gospodine upravniče. Imamo samo jedno slobodno mesto u domu, krevet u sobi gospođice Korać je prazan. Da, i ona je takođe dementna. Kako ste rekli? Gospođa Korać Savić? Uh, mislim da je, prema podacima koje imam u kartonu gospođice Korać, to upravo njena sestra sa kojom decenijama ne govori… Pa ne znam da li će je to uznemiriti… Kako to mislite: obe su lude kô puške…? Ne, ne komentarišem, vi ste upravnik… Naravno da ne treba da se pravim pametna. Oprostite, neće se ponoviti, gospođa Korać Savić će biti smeštena vrlo brzo.“
Marta je spustila slušalicu i duboko uzdahnula. Stara Koraćeva neće ovo lako podneti, bila je ubeđena, ma koliko dementna bila, verovala je da će je deljenje sobe sa sestrom duboko kosnuti. Brzim hodom koji je iza nje ostavljao škripu gumenih klompi po uglačanim vinas pločicama, pokucala je na vrata ordinacije profesora Danilovića.
„Napred“, začuo se dubok glas.
„Profesore, imam novosti, bojim se da će biti problema“, rekla je zabrinuto.
„Šta se događa?“, profesor je spustio naočare na nos i odložio jedan od kartona na sto. Verovao je u procene sestre Marte sa kojom je godinama sarađivao.
„U dom nam stiže sestra gospođice Korać, ona ista sa kojom je u tajanstvenoj svađi već četrdeset godina, a jedino slobodno mesto je u njenoj sobi. Bojim se da će je to uznemiriti.“
„Sestro Marta, vi ste se baš vezali za gospođicu Korać, a to vam baš ne preporučujem“, reče profesor s osmehom. „Ali moram priznati da me je ova vest profesionalno vrlo uzbudila, biće zanimljivo videti kako će se njih dve ponašati jedna prema drugoj. To bi mogla da bude inicijalna kapisla za našu staru damu, da je pomerimo iz njenog izmaštanog sveta. Biće to zanimljiv eksperiment“, reče trljajući ruke od zadovoljstva.
Sestra Marta ga prekorno pogleda i snuždi se, nije joj bilo drago da se nad starima vrše ikakvi eksperimenti. Ipak požuri u vrt da pripremi staricu za dolazak nove štićenice.
Zateče je kako posmatra cvetove magnolije i lagano pevuši.
„Dobar dan, draga“, reče gospođica Korać. „Danas samo vodenu ondulaciju kao na ovoj slici, tek tri talasa, da budem lepa za Svetosavski bal. Vi ste mi najdraža frizerka, zato mi nije teško da sačekam red.“
„Nema problema, gospođice. Da li ste raspoloženi za novo društvo? Uskoro će nam se pridružiti jedna fina gospođa.“
„Može, zašto da ne, samo molim vas, ja sam na redu za frizuru, nemojte da ona bude pre mene.“
„Nikako“, umirila je sestra Marta.
Na vratima vrta pojavi se profesor Danilović sa sitnom staricom koju je vodio podruku.
„Dobar dan, gospođice Korać“, reče on stamenim glasom. „Ovo je gospođa Olga Korać Savić. Biće vam cimerka u sobi i voleo bih da je lepo pozdravite.“
„Naravno, dobar dan, gospođo“, reče ona.
„Dobar dan“, odgovori i ova druga ne prepoznajući je.
„Obe imate prezime Korać, zar to nije interesantno?“, uzviknu profesor i značajno pogleda u svoju dugogodišnju pacijentkinju.
„Da, zaista je tako, ali znate, prezime Korać nije tako retko i mladiću, molim vas, udaljite se, vreme je da se isfriziramo, ne smemo da gubimo vreme. Ostavite svoju majku da sedne pored mene i čeka na red kao i svi ostali.“
Profesor Danilović razočarano ode, shvativši da je eksperiment sasvim propao. Na vratima se sudari sa jednim markantnim starim gospodinom.
„Izvinite, ja sam suprug gospođe Korać Savić, došao sam samo da joj javim da sam njene stvari smestio u sobu i da je pozdravim, ako uopšte bude shvatila šta joj pričam.“
„Da, da, naravno, izvolite“, reče profesor i krenu ka ordinaciji.
„Miroljube!“, začu odjednom prodoran glas gospođice Korać. „Znala sam da ću te kad-tad pronaći! Zašto mi se ne javljaš? Kako si mogao tako da nestaneš, bez pozdrava, bez ijedne reči objašnjenja?! Da se pitam gde sam pogrešila…“
„Vido!“, zaprepasti se stari Miroljub dok mu, videlo se, bi upadljivo neprijatno. „Otkud ti ovde?!“
„Šta otkud?! Da li ti znaš da se ja zbog tebe nikada nisam udala? Živim ovde, u ovom domu bez porodice, bez ikog svog jer si mi ti slomio srce i uništio veru u ljude…“, rasplaka se gospođica Vida Korać dok je parčiće svojih sećanja polako sklapala kao neki neobičan pazl.
„Vido, nisam hteo da te povredim, pusti sad prošlost…“
„Šta pusti? Zar si mislio da mi možeš pobeći? Pa uvek ću te naći, mufljuzu od čoveka, da ti kažem da sam te proklela u svakoj noći u kojoj sam suze isplakala…“
„Ko je ova žena?“, upita Olga Korać Savić. „Ko ste vi, gospodine, i zašto ona viče na vas?“
„Pusti, dušo, samo sam došao da ti se javim, idem kući…“, reče Miroljub.
„Olga, jesi li to ti?! Koja duša? Kakva kuća? Pa ti si mene zbog nje ostavio! Zbog moje vajne rođene sestre! A ti, beštijo, sad ću te počupati! Zar ni ovde mira od vas da nemam!“, kao lavina sruči gnev uvek odmerena i tiha gospođica Korać na sestru i nesuđenog verenika a suđenog zeta. „A tebe“, okrenu se razrogačenom Miroljubu, „uvek ću pronaći, i posle smrti proganjaću te do kraja večnosti, da znaš!“
Nasta cika, vriska i profesor i sestra Marta ih jedva razdvojiše.
Te večeri, kada je gospođa Olga Korać Savić prebačena u drugi dom, a gospođica Vida Korać pod jakim sedativima sklonjena u svoju sobu, sestra Marta je pre odlaska kući lagano ušla i dodirnula ruku starice čiji je pogled bludeo u daljinu, daleko od cvetova magnolija koji su se peli do prozora njene sobe.
„Gospođice Korać“, tiho joj se obrati sestra Marta.
„How do you talk to your queen?“, skliznu sa usana starice nadmeni ton.
„Molim?“, ostade zatečena bolničarka.
„I’m Queen Elizabeth, don’t you see, you stupid girl!“
„U jebote“, ote se sestri Marti.
„Watch your mouth!“, reče strogo gospođica Korać.
„Yes, your Royal Highness“, prihvati bolničarka i izađe napolje.
Na ulici oseti kako joj veliki teret spade sa duše. Brzo otkuca SMS poruku doktoru Daniloviću: „Profesore, dobili ste inicijalnu kapislu, nadam se da se radujete eksploziji razornih razmera. Ah, da, dom ima dva noviteta: kraljicu Elizabetu II kao štićenicu lično i novoraspisan konkurs za medicinsku sestru sa poznavanjem engleskog jezika i dvorskog protokola. Ja ću potražiti sreću na nekom mestu gde malo više poštuju ljude“, posla je i udahnu miris nadolazećeg proleća.

0

Deca zla – lice i naličje našeg ogledala

Kada roman sa trilerskim krimi-zapletom napiše sudija Apelacionog suda, tačnije osoba koja je svakodnevno na izvoru informacija sudskih sporova i kriminalnih delatnosti, uzbudljiva radnja je zagarantovana, ali kada se uz bogato iskustvo nadoveže talenat za pisanje, onda je sigurno da će delo doživeti ogroman uspeh. Na osnovu svega toga moglo bi se reći da je roman Deca zla Miodraga Miše Majića jedan od retkih predstavnika pravog krimi-romana u savremenoj srpskoj književnosti i da nas, po svemu sudeći, od njega čeka još mnogo toga kontroverznog, misterioznog i nezaboravnog.
Radnja počinje brutalnim zločinom narodnog poslanika i tajkuna Radovana Kovača koje svojim naturalističkim elementima podseća na ritualna ubistva. Glavni osumnjičeni je njegov telohranitelj, za koga postoje indicije da mu je sve namešteno. Kada advokat Nikola Bobić, poznat po antikorupcijskim stavovima, bude maltene primoran da preuzme slučaj odbrane, neće ni slutiti da će naizgled prljava politička igra u pozadini ubistva prerasti u nešto mnogo gore i strašnije, nešto što će zategnuti strune prošlosti i sadašnjosti i zapretiti budućnosti mnogih, pa čak i njemu samom.
U romanu Deca zla prikupilo se mnogo toga intrigantnog, i krvavo ubistvo koje je uzbudilo javnost, i zakulisne radnje upečatljivih likova iz sveta politike, pravosuđa, medija i kriminala, i scene u sudnici, i akcione jurnjave u trci s vremenom ka pogrešnim tragovima, i misteriozne priče iz davnih i ne tako davnih vremena, i ljubavni zapleti i fascinantni preokreti.
Da delo ima i dubinu a ne samo običnu uzavrelu krimi-radnju dokaz su kompleksni likovi, među kojima nema crno-belih karaktera već ljudi od krvi i mesa, koji žive u društvu ogrezlom u korupciji i nerazrešenim zataškavanim zločinima iz prošlosti, koji svoje repove vuku do današnjih dana. Niko od njih nije do kraja nevin, svako je zaražen tim virusom sebičluka i želje za moći, sve dok se ne suoči sa čistim zlom koje od prologa nagoveštava starica zatvorena u kovinskoj psihijatrijskoj bolnici, nekažnjenim zlom koje se zapatilo u natrulim temeljima na kojima počivaju stubovi društva.
Najbolje stranice romana ispisane su njegovom kulminacijom koja vraća dah ratnih godina i zverstava koja zauvek uništavaju ljudske sudbine. Nadrealističke scene dece koja se skrivaju po razrušenoj i napuštenoj kući muslimanskog sela nisu ništa drugo do simbol tog zla i zločina koji ne zastareva, zla koje se uvek vraća na mesto svog zločina i večno nastavlja svoj krvavi pir, makar onoliko dugo dok ne bude kažnjeno, anatemisano, iskorenjeno. Onoliko dugo dok društvo ne sazri da svoju istoriju piše počevši od čišćenja u svojim redovima, ili kako bi to mudro rekao Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani: „Kako se može govoriti o zlu drugih prema nama ako o našem ćutimo?“
Najupečatljivija u romanu Deca zla je jasna i ogoljena kritika društva u kome živimo, sa svim svojim manama i nedostacima, onima koji se nemilice lepe na svakog od nas, ma koliko im se opirali i bili svesni lica i naličja ogledala sopstvene stvarnosti. Ali tu je još jedna, tanka nit koju može uhvatiti samo onaj ko promišlja i duboko oseća – snažna antiratna poruka. Ona se skriva u svakom redu koji nosi beskrajne ljudske patnje i stradanja žrtava i počinioce koji mirišu na nakaradnost uma i duše, koji podstiču da zlo narasta i seje se nemilice. I na kraju oni ne stoje na suprotnim stranama, već postaju stradalnici uništeni od jednog jedinog pojma – nemani palacavog đavoljeg jezika zvanog rat.

0

Dnevnički zapisi kao svetlost jesenovanja

Kada u svoje ruke uzmete književno delo koje predstavlja dnevnik jednog pisca, izvesno je da ćete se susresti sa njegovim svakodnevnim ličnim doživljajima, razmišljanjima i osećanjima, sa njegovom neposrednošću i iskrenošću iskusivši najbolji način da se sa njim posredno sprijateljite. Tako ćete imati priliku da se, osim hronološke i društvene, upoznate i sa umetničkom vrednošću poetskog stila Dnevnika jedne jeseni, književnog prvenca Gorana Došena, koji, kako sam autor smatra, ispreturano kreće u avanturu zvanu literarna scena Srbije, pa umesto da svojevrsnu autobiografiju čitaocima pokloni nakon izmaštanih svetova romana, on je hrabro nudi odmah, na početku, poklonivši tako i svoje najtananije misli, strahove i nade.
Dnevnik jedne jeseni obuhvata period od tri meseca u životu jednog sasvim običnog čoveka koji živi na periferiji prestonice i svakodnevno se hvata ukoštac sa nesavršenostima velegrada, društva, sistema, načinom preživljavanja i smisla života. Samo, ono što ga čini posebnim i drugačijim od ostalih je zadatak koji je sebi nametnuo – da postane pisac i svojim stvaralaštvom ostavi „skromno svjetlo u pomrčini“ večnosti.
I ma koliko da cilj kome stremi sa strane može delovati ozbiljno i nimalo jednostavno, Goranu Došenu prilično dobro polazi za rukom. Jer dan po dan, početne stege i zazor od „bjeline stranice“ sve više nestaju, misli se polako nižu, sve više se oslobađajući skučenosti izraza, pa se razmahuju, razvezuju od čvorova nesigurnosti i pletu tkaninu šaroliku od različitih tema, osećanja, književnih postupaka stvarajući svojevrsni „pačvork“ u kome svako može da pronađe poneki deo sebe. I baš kao što svako od nas ujutru ustaje sa mislima koje ga uvode u novi dan, tako i autor ovih redova zaranja u nova jutra, ona koja sa sobom nose egzistencijalne brige, nepravde na radnom mestu i stvarnosti u kojoj živimo, ljude koji u našim životima igraju glavne ili epizodne uloge, osećanja sa kojima se borimo u snovima i na javi i preživljavamo dan po dan nudeći nam tu privilegiju da ga polako upoznajemo, ali da sa njim upoznamo i sebe, preispitujući i svoje stavove, želje i htenja.
Tako ćete u ovoj knjizi, ređajući ih po sistemu asocijacija, ući u suštinu najrazličitijih pojmova, od svakodnevnih sitnica i detalja koje maltene ni ne primećujemo pa sve do ozbiljnih filozofskih, socioloških i političkih tema, do citata i analize književnih dela izazvanih osećanjima pisca i inspirisanih događajima koji se zbivaju u jeseni 2019. Zahvaljujući tome dnevnički zapisi prerastaju u male eseje obrađene na poseban intelektualno-emocionalan način koji nam pružaju različita saznanja jer se zasnivaju na činjenicama i iskustvu. Čestim apostrofiranjem čitaoca pisac ga drži blizu sebe, kao prijatelja koga uvlači u aktivan odnos, da zajedno sa njim promišlja, saznaje i „sa svoje strane“ diskutuje.
U realistički istinitoj slici društva  i života koji živimo, prožetoj pritajenom teskobom, rutinom, dosadom, neretko i apsurdom, data je spona uma modernog čoveka sa svetom koji ga okružuje, spona koja povezuje pokidane niti jednog umetničkog senzibiliteta bogatih unutrašnjih promišljanja sa vetrometinom koja napolju lomi sve one autentične i posebne. Okretanjem sebi i svom svetu misli Goran Došen pokazuje da je tu najspokojnije sklonište iz koga se najbezbednije prati svet, od socijalno-klasnih pitanja, preko istorijskih i političkih teorija do preispitivanja sopstvenih odluka i postupaka, gradeći o sebi sliku mislećeg čoveka sa čvrstim stavovima koje prate argumenti.
Pa ipak najbolje redove dnevnika zauzimaju oni koji govore o piscu, pisanju i načinu stvaranja umetničkog dela. Omogućivši nam da zavirimo u njegove najintimnije trenutke stvaralačkih lomova, blokada, nedoumica, straha pred „bijelom stranicom“ koji se uvlači i u snove, umetničkih „pomagala“ i zanatskih trikova, unapređivanja, usavršavanja, pa sve do stvaranja sopstvenog fiktivnog „univerzuma“ koji se mukotrpnim radom stvara, a jednim potezom gužvanja papira uništava, data je izuzetna slika stanja samog stvaraoca tokom te titrave čarolije zvane inspiracija, kojom se stvara ceo jedan poseban svet mašte, zbilje, lepote i snage koju u sebi mora da razgori i obuzda jedan pisac kada stvara svoje umetničko delo.
I možda nije slučajno odabrano doba godine u kome „živi“ Dnevnik jedne jeseni, ono doba godine „ljepljivog vremena“ punog kiša, tmurnih oblaka, vetrova, oluja i sve kraćih dana, kada caruju potištenost, monotonija, letargija i kolotečina, doba godine kada se sumiraju rezultati i stoji nad propuštenim šansama, kada je, kako bi rekao veliki Duško Radović dobro imati prijatelja, jednostavnog, vedrog, veselog, lekovitog. Da nas nauči šta je važno, a šta nevažno u životu. Da nas lupi šakom po ramenu i da od tog udarca ozdravimo. U redovima koje piše Goran Došen otkrićete istrajnost i nepokolebljivost koji ukorenjeni u našoj duši prkose svakoj tmini i sivilu, koji blistaju kao svetlost u tmurnoj jeseni nudeći iskru novih šansi za ostvarenje svega čemu stremimo i ulažemo trud. Dokaz za to će biti i ova knjiga kada je budete držali u rukama.

0

Branko Radičević – pesnik života i besmrtnosti

Sećate li se svojih prvih susreta sa poezijom Branka Radičevića? I znate li da se sa njegovim pesmama susrećete mnogo češće nego što mislite? Ako ništa drugo, onda dok slušate Zdravka Čolića i njegоve čuvene melodije „Ao nono bijela, voda te odnijela“ ili „Pjevam danju, pjevam noću, pjevam, sele, što god hoću“, gde je naš popularni pevač obradio upravo najlepše stihove jednog od najznačajnijeg srpskog pesnika 19. veka.
A priča o Branku Radičeviću nije duga jer mu je i život bio prekratak, ali i pored toga izuzetno značajan za našu književnost. Rođen je u Slavonskom Brodu davne 1824, od oca Todora, carinika koji je često selio porodicu i majke Ruže, koja je umrla od tuberkuloze kada je Branko imao svega 9 godina i ostavila njemu i ostaloj deci u amanet ovu zloćudnu i za ono vreme neizlečivu bolest.

Todor Radičević, Brankov otac (izvor: wikipedia.org)

Đački rastanak

Ој, Karlovci, mesto moje drago,
Kô detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zva ja med i smokvu samo.

Najlepši deo života Branko je doživeo u Sremskim Karlovcima, gde je završio gimnaziju i za koje je ostao neraskidivo vezan.  Pesma posvećena ovom vremenu, Đački rastanak, nastala je deceniju kasnije, kada je mladi pesnik na studijama prava u Beču poželeo da opeva mladost i oproštajnu noć sa gimnazijskim drugovima koji su ga pratili u Temišvar.
Ovaj obimni lirski spev, koji se sastoji od preko 700 stihova, njegovo je najbolje i najpopularnije ostvarenje. Od prvih redova u kojima se opisuje blistavost predela od Dunava do Stražilova, preko zanosa mladalačkih zabava i đakovanja, neumorne radosti i ljubavi, berbe grožđa kroz koju pulsira život preliva se opraštanje od bliskih drugova i dragih uspomena i sve više na površinu izbija tuga koja prekida vedre misli iz prošlosti, čineći da osećanje sopstvene prolaznosti još više pojačava setu rastanka. A onda na scenu stupa veliko đačko kolo koje se plete uz puno zasebnih pesama, sremskih poskočica, koliko ljubavnih, toliko i junačkih tema iz kosovskog mita i ustaničkih dana i sve kipti od veselja narodskog života i probuđenog rodoljublja. Kada na kraju speva ono preraste u bratsko kolo, koje sačinjavaju svi južnoslovenski narodi, romantičarski damar Branka Radičevića udara jače nego ikad kroz alegorijsko buđenje nacionalne svesti i snažnih poruka omladini da odagna mrak, probudi srpsku zoru slobode i pohrli u ujedinjenje sa svojom slovenskom braćom.

Kuća u Sremskim Karlovcima u kojoj je živeo Branko Radičević (izvor: wikipedia.org)

Međutim, iako je u Beč stigao na studije prava, Branko ih nikada nije završio. Umesto toga, bio mu je „zapisan“ sasvim drugačiji životni put, ovenčan večnom pesničkom slavom. Sve je započelo prvim susretom sa nemačkom romantičarskom poezijom, koja će izvršiti jak uticaj na njegov poetski izraz, a doživelo svoj vrhunac zbližavanjem sa Vukom Karadžićem, prijateljem svoje porodice i bratimljenjem sa Đurom Daničićem u vreme najveće tuge zbog preminulog brata. Tada mladi pesnik postaje nerazdvojni saputnik Bečkog književnog kruga, kome je najveću podršku dao upravo čuvene 1847. godine, kada je zajedno sa ostalima objavio svoje Pesme na narodnom jeziku pokazavši da se na njemu može ispevati najlepša lirska umetnička poezija. U ovim stihovima jasno se može posmatrati previranje Vukovog uticaja koji mu je otkrio lepote narodnih lirskih pesama punih osećanja, ljubavi prema prirodi i nevine čežnje mladih koji se vole, dah stihova sremskog zavičaja punih kovanica i deminutiva, ali i upliv evropskog romantizma u svom punom sjaju.

Branko Radičević (izvor: wikipedia.org)

Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva
.

Jedna od najlepših iz prve zbirke je Putnik na uranku, minijaturna lirska priča puna radosti, vedrine i dečje bezazlenosti, ali i mladalački čulne istančane duše. U njoj je pesnik poput putnika obasjan suncem koje se tek rađa i tera „puste noći silne tame“, od kojih oseća iskonski strah pa se pun razdraganosti okreće svetu koji se budi pod njegovim pogledom.

Potpis Branka Radičevića (izvor: wikipedia.org)

Pesme Branku donose veliku popularnost u Srbiji, ne samo kod drugih pesnika, nego i kod omladine koja se opijala poletom u njegovim rodoljubivim stihovima pa već tada biva ovenčan slavom  kao jedan od najpoznatijih predstavnika romantizma. Međutim, nisu samo mladi intelektualci čuli za njega, već i Obrenovići, vladarska dinastija koja ga je, iz preventive, proterala iz Beograda i zabranila mu ulazak u kneževinu.
Međutim, sudbina je Branku odredila kratak život i večnu slavu. Već u 25. godini oboleo je od tuberkuloze, te kobne porodične pošasti koja je vekovima kosila i mlade i stare i prekidala im snove i ambicije. Tokom poslednje četiri godine života učinio je sve da nastavi da živi, čak je upisao i medicinu hvatajući se za poslednju nadu da će možda uspeti da nađe izlaz sebi i svima koji bi da pobegnu zloćudnom pratiocu koji snagu ispija uporno i polako. Nažalost, nije uspeo, umro je u Beču u 29. godini života, gde je i sahranjen, a tek tri decenije kasnije, posle mnogo peripetija, konačno našao svoj mir na Stražilovu, brdu sreće i spokoja.

Grob Branka Radičevića na Stražilovu (izvor: wikipedia.org)

Kad mlidjah umreti

Lišće žuto veće dole pada,
Zelena ga više ja nikada
Videt neću.

Ubrzo nakon smrti u zaostavštini su pronađeni još neki stihovi Branka Radičevića. Devet godina kasnije, oni su posthumno i objavljeni. Tada je svetlost dana ugledala jedna od najlepših elegija srpske književnosti  Kad mlidjah umreti, pesma tuge i samrtnog časa, napisana mnogo pre nego što se pesnik razboleo ali duboko u svom srcu predosećao skori završetak života.  U ovim stihovima jakog kontrasta života i smrti, radosti i tuge iskazane su najdublje patnje mladog čoveka koji umire. Građena kroz niz slika i emocija u kojima pesnik pravi paralelu između sebe i prirode dok lišće žuti i opada, a on tuguje zbog skorašnjeg odlaska, ljudske nesavršenosti zbog prolaznosti i nedovršenosti sopstvenog stvaralaštva u kojima pesme ostavlja kao svoju siročad. Stihovi klize kao hod vremena, u kome se on poput prirode rađa i umire, ali za razliku od nje, besmrtne i beskonačne, njegovo umiranje je konačno. Ova pesma smatra se samom suštinom romantizma jer je u njoj sve dovedeno do sklada, i struktura, i motivi, i smisao do koga se dolazi promišljanjem. Zato nije čudno što od nje počinje„stražilovska linija pevanja“, u kojima se kao glavne teme pojavljuju bolest, tuga i umiranje i kojoj se veliki broj pesnika vraćao kao izvoru inspiracije i nadahnuća.
Iako je Branko Radičević prekorevao sudbinu koja mu je prekinula poetski let pa je pesme „kao u traljama ostavio“ jer je tako „mnogo hteo, mnogo započeo“, on je ostavio dubok trag u srpskoj poeziji. Kao začetnik romantičarskog pokreta i nosilac novog početka i poleta, razigranog duha koji se prekinuo u trenu kada se sa jakim odjekom razlio u različitim pravcima, ostao je u svojim pesmama večno mlad. A na takvom izvoru najradije piju i pesnici i čitaoci svih vremena.

Statua Branka Radičevića u podnožju Stražilova (izvor: wikipedia.org)
0

Lepota i bol kao ogledalo života

Kada je 1977. godine engleska književnica Kolin Mekalou napisala svoj drugi roman Trn u grudima, nije mogla ni da nasluti da će on postati najprodavaniji roman u istoriji Australije, ali i jedan od najpopularnijih bestselera sveta. Tako je bilo sasvim očekivano da će ovo delo, prodato u preko 30 miliona primeraka, vrlo brzo doživeti ekranizaciju u vidu mini-serije Ptice umiru pevajući sa Ričardom Čejmberlenom i Rejčel Vord u ulogama oca Ralfa de Brikasara i Megi Kliri.

Kolin Mekalou (izvor: wikipedia.org)

Ova porodična saga dešava se u prvoj polovini prošlog veka, prateći porodicu Irca Pedija Klirija, koja se iz siromaštva na Novom Zelandu seli u australijsku unutrašnjost , Novi Južni Vels , na veliku farmu Drogedu njegove sestre Meri Karson. Glavni lik romana je njihova jedina kćer Megi, koja se pojavljuje od prve do poslednje stranice prikazujući je od detinjstva do starosti, crvenokosa neukrotiva lepotica kojoj će život pripremiti male radosti, velike patnje i nepremostivi jaz u duši jer jedini čovek koga voli je onaj koga jedinog ne može da ima. Nasuprot njoj, kao glavni muški lik stoji Ralf de Brikasar, irski sveštenik Katoličke crkve, čovek izuzetne lepote, sposobnosti i ambicija kome će sudbina, potpomognuta lukavošću i osvetoljubivošću i nakon smrti ljubomorne Meri Karson, pretvoriti život u večiti izbor ljubavi ili dužnosti, svetovnog ili duhovnog, voljene žene ili crkve.

Ričard Čemberlejn kao Ralf de Brikasar i Rejčel Vord kao Megi Kliri u mini-seriji “Ptice umiru pevajući” iz 1983. godine (izvor: pinterest.com)

Od prve stranice ovog obimnog dela, čija dužina kao da je postala „demode“ u današnjim brzim vremenima kada se ceni kratak i snažan izraz, autorka je uspela da drži nepodeljenu pažnju čitalaca i ujedno odlično uklopi tri generacije u svega 19 poglavlja. I napisala priču koja se ne zaboravlja ponajviše zahvaljujući okviru kojom počinje i završava se delo – legendi o ptici koja čim prvi put poleti iz gnezda nesmireno traži drvo sa trnjem i na njemu najduži i najoštriji trn na koji će se nabosti. Ona u trenucima umiranja peva pesmu lepšu od svih ostalih ptica, zbog koje ceo svet zastane da se divi a Bog se osmehuje na nebu, simbolično predstavljajući život kao smešu lepote i bola, kao dokaz da se ono najlepše u njemu može dobiti samo po cenu velike patnje.

Legenda o pticama koje umiru sa pesmom i trnom u grudima (izvor: markdcarlson.com)

Ono što si ukrala od Boga sada moraš da vratiš.“

Megi O’Nill sa sinom Dejnom (izvor: pinterest.com)

Očaj i sreća za kojima traga takva ptica su iste one koje boje život Megi Kliri, od najranijih dana zanemarivane kao jedinog ženskog deteta, potrebe za pažnjom i ljubavlju, pogrešnim izborima i surovim gubicima. Za ceo život ona ima tek nekoliko dana zanosa i ispunjenja svih želja, ali koje će joj biti okrutno naplaćene. Međutim, ove suprotnosti ne nalazimo samo kod glavne junakinje, one su ukorenjene i u svim ostalim likovima – njenom ocu Pediju koji ceo život ima ženu koja iz srca nikada nije izbrisala drugog, majci Fioni koja je zatvorila svoju dušu onog trena kada je zbog sramote morala da napusti sve svoje snove, polubrata Frenka kome splet okolnosti uništava život i ostale braće koja i pored marljivosti, poštenja i udisaja života Drogedi ostaju zauvek sami. Ali možda ponajviše i u samoj australijskoj zemlji – prelepoj kad cveta i izdašnoj kad rađa, ali ujedno i surovoj, neumoljivoj i stravičnoj kad gori i plavi, ali svakako posebnoj i nestvarno jedinstvenoj kao nijedan drugi kutak naše planete.

Megi Kliri i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Megi je ogledalo u kome sam prinuđen da gledam svoju smrtnost.“

Megi O’Nill i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Sukobi u duši oca Ralfa stavljaju na stotine muka kada mu je u blizini Megi, najslabija tačka njegovog bića. Shvativši da ga je Meri Karson davno prozrela, on prihvata njenu genijalno smišljenu igru i okreće se napredovanju u crkvi, koja mu prašta sve buntovne izlive kada im u kasu slije njenu poslednju volju koja vredi 13 miliona dolara. Pa ipak, od strasti i iskušenja ne može da pobegne, čak ni u tamnim hodnicima Vatikana. Njihovo kratkotrajno spajanje na osamljenom ostrvu predstavlja jedan od najromantičnijih ljubavnih susreta novije književnosti, prefinjen i strastven u isti mah. Posle toga više ništa neće moći da bude isto, jer iako verujemo da smo sudbini nešto podvalili, ona se potrudi da ostavi najdublje tragove u nama. Baš kao i ona ptica kad peva najlepšu pesmu, mora da je plati smrću. Ralfov izbor biće izneveravanje sopstvenog srca koje će se slomiti kada se odaju sve tajne i kada spozna istinu o besmislenosti i protraćenosti sopstvenog života.

Barbara Stenvik kao Meri Karson (izvor: pinterest.com)

Roman Trn u grudima je knjiga dramatičnih zbivanja, zabranjene ljubavi, tabu tema, prokletstva ženske sputane sudbine, strepnji, tajni, novca, odanosti i smrti. Knjiga o likovima koji su oskrnavili sopstvene duše zarad dubokih uverenja i dužnosti, ali i beskonačnih mogućnosti za sve koji imaju hrabrosti da se sa njima uhvate ukoštac. Kada sklopite njene korice, znaćete da ste pročitali pravi testament života u kome se zadovoljstvo i bol nikada ne mogu potpuno razdvojiti i naučiti da ga baš takvog cenite i spoznate njegovu vrednost.

Džin Simons kao Fiona Kliri, Meri Viningem kao Džastin O’Nill i Rejčel Vord kao Megi O’Nill (izvor: pinterest.com)


0

Mera ljubavi i smrti – šapat zjapećih rupa proklete slovenske duše

Pisanje modernog romana je zasigurno veoma veliki posao koji zahteva ogroman trud i istraživački rad, a da to itekako može da iznedri jedno izvanredno delo u kome se sažima odlično poznavanje psihologije, filozofije, religije i začini motivom ljubavne priče, dokaz je književni prvenac Marije Filipović Mera ljubavi i smrti, pripovest o duši jednog mladog čoveka koja u svojoj usamljenosti i otuđenosti prelazi put golgote do svog sjedinjavanja sa večnošću.
Arsenije je apsolvent Matematičkog fakulteta, kome svet brojeva, ali i umetnosti i filozofije pruža sigurnost i spokoj jer za njegov uznemireni senzibilitet svet koji ga okružuje je vetrometina disharmonije i prolaznosti. Oprljene duše još od rane mladosti, kada su mu se roditelji razdvojili i razbili ideal o neprolaznosti, on pokušava da održi iluziju trajanja sudarajući se u temenima ljubavnog trougla sa dve devojke od kojih je svaka bitna spona njegovog života. Međutim, susret sa jednom sasvim nepoznatom mladom ženom koja miriše na požudu i greh stvoriće u njemu kobni talas nagomilan od beskrajno dugo nakupljanih kapi đavoljih šaputanja koji će preliti njegovu zjapećim tamnim rupama izbušenu dušu i postaviti mu sudbinski važno pitanje –  koliko vredi njegov život ako ga je poništio sopstvenim slabostima.
U ovom delu brižljivo građene strukture, prikazano je petnaest meseci jednog mladog života i data anatomija propadanja duše u njenom hrljenju ka svetlosti neba. Na pojedinim stranicama se poput najboljih romana toka svesti smenjuju primisli junaka koje diktira njegova podsvest stvarajući svedočanstvo rastrzanih misli jednog zapaljenog uma, koga ne mogu da zatrpaju ni filozofsko-religiozni podsticajni razgovori koje Arsenije vodi sa svojim ujakom i devojkom, niti Biblija kao izvor spasa i izlaza iz psihičkog beznađa. Verbalni plan se, osim ovih spoljašnjih razgovora, često seli u unutrašnjost Arsenijevog bića iskazujući složenost i protivrečnost njegove biti, borbu svesti i podsvesti, rat u glavi između želje za životom i želje za smrću, koje se kreću poput klatna na satu, i viđenje čoveka i njegove božanske prirode kroz prizmu transcedentalnog antropizma. Kako radnja teče, smenjuje se i ton, u početku usporen, valja se stranicama zajedno sa sporim Arsenijevim načinom života, trepereći poput svetlucave iskre kroz mrak njegove samoće i burnih taktova Betovenovih kompozicija, da bi sa okidačem svesti naglo pohrlio, a na kraju knjige ubrzao i samo vreme ne bi li posvedočio o tom neumitnom prolaženju, propadljivosti i smrtnosti.
Arsenije tako nadrasta sve ostale ličnosti i kao nosilac radnje, stanja i zbivanja, i delo pretvara u roman lika,prema kome autorka oseća bliskost i maltene povezanost dok puna blagosti i razumevanja prema njegovim nesputanim sagrešenjima uzdiže u svetle visine ovaj zlehudi žrtvovani život. Privučen ponorima sopstvene unutrašnjosti, u nemoći sputane moćne volje, usred vremena kome nimalo ne pripada, on izrasta u pravi modernistički tip čoveka pesimističnog klonulog duha, odbeglog od stvarnosti ka svom unutrašnjem životu i izgubljenog pojedinca u otuđenom surovom svetu. U tim momentima Arsenije je najspretniji kritičar društva i sveta – njegove sebičnosti, otuđenosti, netolerancije, skučenih pogleda, odsustva ljubavi, neskladnih odnosa i nasilja ljudske prirode kao nedeljivog dela bića. Kada egzistencijalistički duh koji teži ka slobodi, sopstvenim vrednostima i autentičnostima ostane zgažen samoizdajom, pokazavši da i u njemu čuči isti takav animalni nagon, prevrtljivost i sklonost ka poroku, jedino što mu preostaje je da bude nemi posmatrač sukoba božanskog i đavolskog u duši, pa za tim i očaja, teskobe, apsurda, ništavila, straha, smrti. Tako ovaj neobični mladi čovek izrasta u složen, zanimljiv i originalan književni lik.
Proces podvajanje Arsenijeve ličnosti predstavlja najvrednije stranice romana. Življenje satkano od kontrasta: Novog Sada i Sankt Peterburga, srpske vreline, mraka, skučenog uma i nepripadanja naspram ruske hladnoće, svežine, svetlih belih noći, beskrajnih širina i spokoja nude nova iskušenja i biranja između dobra i zla, slobode i sputanosti, odanosti i prevare, snage i kukavičluka, života i smrti. Ali i življenje senzibilnog intelektualca velike širine i dubine sa skučenim svetom unutrašnje strave u kom caruje „zver“, „čudovište koje stalno posmatra iz prikrajka“, u đavolju kožu uvijena obolela savest, koja grebe po duši noseći moralne krize, beznađa, nasilje, košmare, halucinacije i put proklete meke slovenske duše bez povratka.
Ovo je i delo puno simbola i motiva koji nikako nisu uklopljeni slučajno tako da svaki lik ima svoj značaj i nosi važnu ulogu sklapajući jedan veliki mozaik u kome nijedan delić ne sme da izostane. Dok motiv usamljenosti predstavlja pokretač radnje jer izaziva strah, nesigurnost, nespokojstvo, strepnje, mentalnu i moralnu nestabilnost, motiv raspolućene duše dolazi kao očekivani sled događaja. Sa njima je direktno povezan lik starca iz sanktpeterburškog parka koji se u romanu pojavljuje dvaput, kao prorok čije reči opominju, savetuju, osnažuju i uzimaju dušu, noseći slutnju i predskazanje. Do kraja ostaje nejasno da li on zaista postoji, ili je plod Arsenijeve već uzburkane duše, ili je božanski lik koga samo čista srca poput Arsenijevog i dečjeg mogu da ugledaju.
I likovi nose simbolična imena koja su tesno stopljena sa njihovim ulogama u romanu. Dok majka Marija i otac Marko slede s beskrajnom ljubavlju sina u životu i patnjom u smrti, Magdalena kao simbol odanosti, blagosti i krotkosti ne zastaje ni pred pragom smrti, već nastavlja i preko nebeskih horizonata u susret svojoj veri i ljubavi. Ujak Petar se izdiže kao temelj vere i glas razuma, a jedino Hrista, shodno svom imenu, spoznaje tajnu života i ljubavi i vrednost Arsenijeve bezobalne ličnosti, nastavljajući da širi Hristovo učenje novim generacijama kroz veronauku. Zajednička svima je suptilna slovenska duša kojoj se, kao nekim nebeskim prokletstvom, niti lako kidaju i gone ka tami pesimizma, osećaja krivice, samookrivljavanja i uništenja urušavajući se sama u sebe.
Kada se zaklopi poslednja stranica romana, ne preostaje nam ništa drugo nego da duboko i temeljno promislimo o njemu, da se preispitamo i prepoznamo, kako i dolikuje svakom delu koje odiše pravom književnošću. Da u njemu osetimo koliko je sa ovog sveta otišlo posebnih, sa dušama bez granica i obuhvatnosti, sa nemerljivim dubinama i neuhvatljivim, pronicljivim, sanjalačkim a nadasve patničkim očima. Onih čiju je meru ljubavi uspeo da prekrije oblak smrti i koji su u svom porazu postali mučenici. Onih koje je samleo savremeni svet, surov u svojim površnostima i nezainteresovanostima, spreman da melje sve što odudara od standarda. Pa ipak, ovo nije roman u kome pobeđuju tama i smrt. Ma koliko ponekad delovalo da je i tako, svetlo i nada na kraju ipak pobede, ako nikako drugačije, a ono u generacijama nevinih plavih očiju u kojima se skriva nova šansa za meru ljubavi.