0

Glembajevi – noć katastrofe hrvatske malograđanštine

Kada je 1929. godine Miroslav Krleža objavio dramu Gospoda Glembajevi, ona je svojom radnjom izbila na prvo mesto ciklusa o sjaju i propasti zagrebačke građanske porodice, iako je njen nastavak U agoniji predstavljen čitaocima i pozorišnoj publici godinu dana ranije. Treći deo, Leda, zajedno sa pripojenim novelama kompletiraće ga tri godine kasnije. Međutim, ma koliko da su i ostala dela puna dramatike, prustovske tehnike toka svesti i zapetljanih ljubavnih odnosa, Gospoda Glembajevi su ipak najlepši, najsveobuhvatniji ali i najobimniji, baš zato što predstavljaju uvod u dramski ciklus.

Miroslav Krleža (izvor: izreke-citati.com)

Radnja traje samo jednu letnju noć 1913, u zagrebačkoj vili Ignjata Glembaja, glave porodice i bankara, nakon proslave jubileja firme Glembay Ltd. Počinje u crvenom salonu najavljujući već u svojoj boji žar, krv i pakleni ishod, ali isprva uz žamor gostiju, manje važnih članova familije koji odlaze i onih koji ostaju i nose dramsku radnju. U njoj će Leone, Ignjatov sin iz prvog braka, raskrinkati malograđanštinu, nemoral i licemerje sopstvene porodice u lažnom uverenju da u njegovoj krvi više ima gena majke, Venecijanke Danijeli, nego zločinačke i beskrupulozne glembajevštine. Ali koliko god bežao iz lavirinata sopstvene kobi, spoznaće mračnu istinu da je pravi Glembaj, mnogo veći nego što je u svojim najsnažnijim stremljenjima pokušao da izbegne.
Leone je poslužio Krleži da, nakon jedanaestogodišnjeg odsustvovanja iz očeve kuće, iz svog ugla ispriča priču o istoriji, usponu i padu jedne porodice. Dok sa svojom snahom, udovicom brata Ivana, sestrom Anđelikom, razgleda porodične portrete Glembaja kroz prethodna dva veka, razotkriće njihov pravi mentalitet iza koga se skriva Barbocijevska legenda – vešto služenje zločinom ne bi li se stiglo do materijalnog blagostanja. Budući čovek široke kulture, svestranog obrazovanja, prefinjenih osećanja i empatije, Leone će iz sve snage želeti da se udalji od ogoljene lažne gospoštine svojih predaka i savremenika.
Međutim, ni socijalne prilike ne idu naruku porodici. Kada je Ignjatova druga supruga, baronica Kasteli, jurila kočijama kroz Zagreb, pregazila je staru radnicu Rupertovu, što je povod za napad štampe na moćne Glembajeve. Ovim događajem Krleža daje upečatljiv primer socijalne i društvene atmosfere spočetka 20. veka, u vreme oštrih klasnih razlika i nejednakosti u vrednovanju života siromašnih radnika i bogate gospode. I Leoneu je ovo odlična prilika da razotkrije maćehu jer njenu lažnu samilost da umiri staričinu trudnu snahu razobličuje time što dokazuje da nesrećnu ženu jedino dočekuju zatvorena vrata iza kojih se uveliko smišlja kako optužiti Rupertovu da je imala dosta alkohola u krvi i sa Šarlote skinuti odgovornost, što dovodi do još jedne tragedije. Na taj način, on se razotkriva pred svima jer stvara opipljivu pukotinu u fasadi porodice – jedan Glembaj se usuđuje da ustane protiv glembajevskog morala. Time pokreće urušavanje koje će potpomognuti i Silberbrant, sveštenik, veroučitelj i ljubavnik baroničin kada stane u njenu odbranu.

Ena Begović kao baronica Kasteli u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.net)

Neminovno, a od strane Leonea i isprovocirano, dolazi do sukoba i konačnog razračunavanja njega i Ignjata Glembaja, sina i oca, koji se već decenijama polako nakuplja da bi u noći potmule grmljavine i žestoke oluje doživeo svoju kulminaciju, što takođe čini i težište drame i osnovu zapleta. Iako počinje smireno, jasno je da su emocije pod eksplozivnim nabojem koje će malo-pomalo načinjati onu glembajevsku fasadu i kruniti je do samog pada. Izgovoriće se teške reči i dugo skrivane istine, pašće par šamara, sin će razrešiti samoubistvo svoje majke, ali i drugih čija su pisma svedočanstva o posrnuću i razvratu baronice Kasteli – pašće maska sa porodičnog života i svi će ostati ogoljeni kao opasni egoisti kojima upravljaju životinjski nagoni i apetiti. Svojim poslednji adutom, u kome se skriva suparnički, edipovski koren, ali i najjači dokaz glembajevske osvetničke surovosti u njegovoj krvi – priznanjem razloga zbog čega ga cele decenije nije bilo kod kuće – Glembajevi će biti bespovratno razrušeni.
Kraj oluje pred svitanje za sobom ostavlja jedno mrtvo telo na odru, priznanje jedne ljubavi i jednu vest koja odjekuje poput pucnja – bankrot firme Glembay Ltd. U trenutku razotkrivanja glembajevskog kapitala, Leone je na pragu spoznaje da ima i mračne očeve gene koje jedino može umiriti blagost sestre Anđelike, a baronica Šarlota Kasteli da je ceo njen život posvećen unovčavanju sopstvene lepote i erotske krvi radi bekstva od siromaštva bio uzaludan. Poslednjim atomima snage ova duboko nesrećna žena pokušaće da povrati Leoneovu naklonost, a kad joj to ne pođe za rukom, histerija će joj zapečatiti sudbinu.
Cvrkut ptica koji najavljuje zoru doneće veliku neprikosnovenu istinu – od sebe samog niko ne može pobeći, ma koliko se trudio, bežao i zatrpavao svoju dušu.

Mustafa Nadarević kao Leone i Bernarda Oman kao sestra Anđelika u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.hr)
0

Taoci straha – borci za život van krugova pakla

Kada se pojavi zbirka priča u kojoj se kriju istinski redovi moderne književnosti, čitaoci mogu samo zadovoljno da je dočekaju znajući da će u njoj pronaći titravi dah života zbog koga pisci i pišu svoja dela – da prikažu svet kao skicu koja se sastoji od oštrih linija ali i razblaženog akvarela – onakav kakav on zaista i jeste, sa svim manama i vrlinama, sa čovekom kao neprikosnovenim gospodarom dobra i zla, patnji i sreće, strahova i borbe da oni nestanu. Takvi su od korica do korica Taoci pakla, književni prvenac Dunje Popović.
U njemu vas čeka pet priča, pet svedočanstava o življenju različitih ljudi u različitim istorijskim i životnim okolnostima kojima je zajednički jedan ili više strahova koji im stežu omču sudbine oko vrata i nagone da se bore, najviše onda kada im je borba za opstanak duše jedini izbor.
Prva priča O nakazama i psima povešće vas u predvečerje sloma komunizma i rata u bivšoj Jugoslaviji iz vizure nemačkog bračnog para koji svoj zakasneli medeni mesec provodi putujući po Evropi koja se menja, ne sluteći da će im taj put zauvek izmeniti život i doneti strah kojima će decenijama kasnije spoznati dubinu i jačinu vapaja. U upečatljivim slikama atmosfere čehoslovačkih gradova i sela, na onim neobičnim podvojenjima ideologije i religije u postkomunističkom svetu skriva se naturalistička ideja da čovek  izrasta u jedinku koja je ništa drugo do proizvod istorijskog trenutka, spreman da podvaljuje svojim uverenjima i večito se preispituje kom se bogu klanja. Sa druge strane, uvođenje trilerskih elemenata mističnog nestanka psa pored zlokobne kuće sa metalnim krstom na kraju sela u kojoj živi degenerisani naraštaj i razrešenje slučaja neobičnim sticajem okolnosti zaokružuje mističnu atmosferu koja vuče ka neizvesnom kraju.
Priča Sudija prekog suda je možda i najbolja i najcelovitija u zbirci. Ona prati sudbinu novosadskog starca Teofilosa Ktenidisa, poreklom iz grčkog Ponta, izbeglicu bez zemlje, ratnog zločinca bez suđenja, komunistu bez partije, nekadašnjeg trgovačkog poverenika bez formalnog obrazovanja, bigamistu bez živih supruga – čoveka koji u sumraku svog života posustaje u borbi sa uspomenama iz kojih isplivavaju najskriveniji strahovi navodeći ga da se do svog kraja zauvek zatvori u svoj stan i sećanja koja od detinjstva do zrelosti igraju igru sudbine sve brže, poput sirtakija u njegovim nogama. U ovoj priči je na najbolji način dočarana ekspresionistička slika surovog lica i naličja ratova, gladi, bede i umiranja, ona koja ostavlja večne pečate na duši. Ona koja kao prokletstvo prati svoje žrtve i onda kada od njenog jezivog lica pokuša da pobegne, gurajući ih ka ivici najnižeg pada koju je i Teo iskusio one prelomne groteskne noći kada je halapljivo i maltene režući pojeo hranu i polizao plavičastu posudu namenjenu psu Zevsu. Iz nje nam se podmuklim osmehom rugaju naturalističke slike grubih detalja života, one koje čoveka nagone da učini sve ne bi li pobegao od tog začaranog paklenog kruga sudbine, spremnog da prevari, slaže, zanemari, pobegne – ubije. Ova najupečatljivija priča koja na izvanredan način prikazuje atmosferu istorijskih događaja od Turske do Jugoslavije, poratno doba u Grčkoj i njihovu izbegličku komunu u našoj zemlji, period od skoro celog jednog veka nosi pitanja i odgovore, osude i razumevanje – život u svoj svojoj gromkoj raskoši pomešane „čaše meda i čaše grči“.
Priča Subotički rekvijem prati ispovest Lasla Ferenca u zatvorskim dnevničkim zapisima koga jedino u stanju zdrave duše drži ideja da će tako izbeći sopstveno iščezavanje u tamničkoj utrobi. U modernistički razbijenoj fabuli ispreturane radnje i menjanja pripovedačkih perspektiva ispliće se priča jednog večno rastuženog deteta, prestrašenog porodičnim sudbinama, usamljenog i nesnađenog mladića u otuđenom svetu apsurda kome sticaj nesrećnih okolnosti zauvek menja život utirući mu jedini mogući put – osvetnički put pakla.
I dok ove tri priče sabiraju i umnožavaju zla koja se poput varnice raspiruju do buktinje koja se uznosi do kulminacije zbirke priča, poslednje dve nose smirenje i tihi optimizam koji se nikada ne može ugasiti. U jednoj, Igra sa duhovima, pratimo sicilijanskog momka Matea, usvojenog sina ribara i lokalne vračare, koji mu ne poklanjaju ljubav jer nikada ne mogu da zaborave svoje umrlo dete. Duše koja traži svetlost i neke nove pučine koje nisu one Jonskog mora, jedan neočekivan susret daće mu vetar u jedra da oživi sve romantične pustolovine koje, okrećući se svom unutrašnjem životu i stranicama knjiga uporno traži. Poslednja, koja nosi simboličan naslov Pijemont sadrži klasičnu ekspresionističku temu usamljenosti, straha i umiranja kao osnovnih psihičkih stanja modernog čoveka pred pretećim oblicima savremenog života. U njemu dvadesetčetvorogodišnji mladić, žrtva narastajućih fobija, anksioznosti i paranoja odlučuje da stupi u psihijatrijsku ustanovu ne bi li dokazao teoriju o samolečenju opsesivno-fobičnih bolesnika. Iako u okruženju bolesti, abnormalnih psihoza i ludila, ona opravdava svoj naslov kao jedine mogućnosti čovekove borbe – oslobođenje od strahova.
Svaka od ovih priča je po jedan biser koji čini sastavni deo blistave ogrlice ljudskih sudbina. Svaka od njih povezana je zajedničkom niti beznađa i strepnji koje nudi svet poslednjeg veka u kome živimo. Svaka od njih realističkom tehnikom slika opšte u pojedinačnom, iskrivljenu prirodu u psihološkim analizama, tamu u svetlu i svetlost kao tačku ka kojoj se teži. Svaka od njih oslikava po jednog taoca strahova koji se gomilaju, narastaju, stežu i tamom zgušnjavaju život onih koji im dozvole da im priđu blizu. Ali svaka od njih nosi i snažnu poruku da samo suočavanje sa strahovima nosi pobedu a odustajanje od borbe nije varijanta koja vodi trnovitim putem ka sreći i spokoju.

Na ovom linku možete pogledati snimak razgovora sa Dunjom Popović sa promocije njene knjige “Taoci straha”:

https://fb.watch/1fMrRU-DEV/

0

Napolitanska tetralogija Elene Ferante – život na ivici očiju koje se cakle

Kada se od 2011. do 2014. godine pojavila Napolitanska tetralogija Elene Ferante, svet je dobio spisateljicu koja je prodrmala pola planete, tačnije 40 zemalja u kojima su prevedena njena dela. Ono što je još više dražilo čitaoce bila je činjenica njenog  skrivenog identiteta ali i potraga za otkrićem ko se krije iza ovog egzotičnog  pseudonima. Do 2016. misterija se održavala a onda je jedan radoznali novinar uspeo u svom naumu i prativši trag novca koji je uplaćivala izdavačka kuća, otkrio da se iza Elene Ferante krije prevodilac Anita Raja. Malo-pomalo, istraživački novinar je otkrio da joj  u pisanju pomaže suprug, takođe pisac Domeniko Starnone, zadužen za istorijsku pozadinu njenih knjiga dok ona zamišlja zaplete, ocrtava likove i događaje. Pa ipak, iako jedna od najznačajnijih savremenih italijanskih književnica, ona i dalje ne želi da se pojavljuje u javnosti , promoviše svoje knjige i prima nagrade prvenstveno zato što smatra da kad je jednom napisano, autor delu više nije potreban, već ono govori samo za sebe, kao i to da je svoj identitet skrivala samo zato što se on već nalazi u njenom pisanju.

Anita Raja, italijanski prevodilac za koju se veruje da se krije iza pseudonima Elene Ferante (izvor: theguardian.com)

Moja genijalna prijateljica
Prva knjiga Napolitanske tetralogije započinje direktnim uvođenjem u radnju u sadašnjosti. Vremešna naratorka Elena dobija neobičan telefonski poziv u kome saznaje da je njena prijateljica Lila nestala iz Napulja bez traga i glasa, izbrisavši za sobom svaki detalj svog postojanja. Bezuspešno pokušavajući da umiri njenog sina Rina, u sebi ponovo oseća stari bes zbog Liline stalne težnje da bude u centru pažnje sa njoj svojstvenom svojeglavošću i ekscentričnošću.
 Od tog trena isplivavaju uspomene na početak njihovog prijateljstva, u davne pedesete i siromašni rejon, predgrađe Napulja u vreme političkih previranja kada je Italija poražena u ratu pokušavala da se osloni na svoje noge ali i očisti od zaostalih fašističkih duhova prošlosti. Kroz perspektivu šestogodišnje Elene ispliće se cela priča o bedi sumorne periferije u kojima žive mnogočlane porodice različitih socijalnih statusa a njihovo potomstvo osuđeno je da se bori se za svoje mesto pod suncem ni ne sluteći koliko su roditelji već predodredili njihove sudbine.
Elena, tiha, pasivna i izuzetno vredna i Lila, buntovna, beskompromisna i izvanredne inteligencije, dva devojčurka tako različita u svojim energijama i karakterima, potajno međusobno zavideći i rivalizirajući, ali i dopunjavajući i čineći oslonac jedna drugoj kad je najteže, započeće svoje neraskidivo prijateljstvo. Ono će opstajati čak i kada to ne bude delovalo moguće, ni kad se pojave prve ljubomore, podozrenja, iskušenja i razlike u školovanju, mogućnostima i dostignućima. Ali ma šta se događalo, uvek će duboko u sebi nositi toplinu prema onoj drugoj – svojoj genijalnoj prijateljici.
Uz mnoštvo raznovrsnih likova i složenih odnosa prva knjiga je najdetaljnija i najdublja, kao da sugeriše da su događaji i odnosi koje izgradimo u najranijem detinjstvu spona koja će nas zauvek povezivati sa svakim postupkom i odlukom u budućnosti.

Gaja Đirače kao Lila Čerulo i Margerita Macuko kao Elena Greko u TV seriji “Moja genijalna prijateljica” iz 2018. godine (izvor: alarabya.net)

Priča o novom prezimenu
Druga knjiga govori o postepenom odrastanju i usložnjavanju odnosa koje neminovno prati izlazak na vetrometinu života. U sve dinamičnijim zbivanjima i ostali likovi iz rejona uplešće se u život dve mlade devojke. I dok će lepotica Lila biti predmet obožavanja, nadmetanja, sukoba i ucena i svojom lepotom i prkosom stvarati vrtoglave preokrete i biti centar interesovanja celog rejona, Elena će mukotrpnim radom i učenjem činiti sve da sivu malograđanštinu oprljenu iznudama zelenaša, jačanju kamorista, prevarama, tučama, nemoralom i prizemnošću sopstvene porodice zauvek napusti i oseti ukus slobode, iako je poput jakog korenja još uvek stežu prve žudnje, nesigurnosti i strah od nepoznatog velikog sveta.

Elvis Esposito kao Marčelo Solara i Gaja Đirače kao Lila Čerulo u seriji “MOja genijalna prijateljica” iz 2018. godine (izvor: pinterest.com)

Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju
Treća knjiga već naslovom nagoveštava težnje koje nagone likove u svojim delima, s tim što nekima u tome uspeva, a nekima ne. Ovo je knjiga u kojoj se najviše govori o političkim zbivanjima Italije šezdesetih godina prošlog veka, burnom vremenu krvavih obračuna između komunista i fašista, obesti silnika, zlopaćenju i ponižavanju radničke klase u uslovima za rad nedostojnim čoveka, uličnim pobunama i jačanju feminizma među svim slojevima društva, od najnižih do univerzitetskih katedri i umnih ljudi. Veštim vođenjem radnje Elena Ferante u svakom segmentu društva postavlja svedoke vremena koje se menja. U njega su uvučene i obe prijateljice, jedna na dnu, druga ka vrtoglavom usponu, i sama iznenađena sopstvenom vrednošću. I koliko god bile udaljene, i prostorno, i po društvenom staležu, i po škakljivim životnim iskušenjima, magnetizam njihovog prijateljstva ne bledi već kao da se, naprotiv, još više budi u ženskim ranjivostima, padovima i izneverenim nadama. Obe su nagrađene majčinstvom, ali im se stalno nameće pitanje neophodnosti braka, posebno ako se u njemu osećaju zarobljeno a srce vapi za nekim tuđim daljinama i dubokim rezovima koji su uvek na vagi neizvesnih posledica.

Frančesko Serpiko kao Nino Saratore u seriji “Moja genijalna prijateljica” iz 2018. godine (Izvor: pinterest.com)

Priča o izgubljenoj devojčici
Poslednja knjiga zaokružuje celinu. U njoj je najviše neočekivanih događaja i iznenađujućih obrta, kao da ni život u zrelim godinama ne da mira nijednoj od njih da uživaju u svojim uspesima. Iako su u dobu kada sudbinu naizgled čvrsto drže svojim rukama, ona uvek lako isklizne i pokaže svoju ćudljivost kroz posledice nepromišljenih poteza i naivnih procena. To je i vreme najčvršće povezanosti Elene i Lile, ali i dubokih prezira, nepoverljivosti i inferiornosti. To je doba zakasnelih osveta i životnih epiloga koji stalno opominju da se od sudbine ne može pobeći i da na naplatu uvek stigne ono čemu smo najviše podvaljivali.
Kada se početak spoji sa krajem ostaje razmišljanje koje svakom čitaocu dopušta da sam shvati kakav je kraj Liline sudbine i Eleninih potraga i da li je da bi dostigla konačnu zrelost, životnu slavu i mudrost, Elena žrtvovala i morala nepovratno da izgubi Lilu, onaj drugi smeliji i neobuzdaniji deo svoje duše, ne bi li zauvek ostala samo svoja.

Iako sam nailazila na različite utiske o knjigama Elene Ferante, ja se nalazim u onoj grupi koja sa uzbuđenjem i interesovanjem iščitava svaku njenu novu stranicu. Muškarci je doživljavaju na svoj način, ali nijedna žena ne može da porekne da se u raskošnoj lepezi osećanja i šarenilu ženske duše svaka od nas bar u jednom valeru mora prepoznati. U tome je vrednost mašte Elene Ferante, što kroz nju možete proživeti i svoj izmaštani život a da posledice dožive samo njeni likovi

Tom prilikom naučih veštinu u kojoj sam kasnije postala odlična. Da suzdržim očajanje, da ga zadržim na ivici očiju što se cakle…“

Roman Elene Ferante “Moja genijalna prijateljica” na italijanskom jeziku, izdanje 2011. (izvor: ibs.it)
2

Dragiša Vasić – zaboravljeni buntovnik iz zlog vremena

Za srpskog književnika Dragišu Vasića nije se mnogo znalo do pred kraj prošlog veka. On je pravi primer izreke da istoriju pišu pobednici, a izgleda da je ista situacija i sa književnošću. Naime, ovaj srpski i jugoslovenski političar, advokat, novinar, pisac i akademik decenijama je bio zatrpan prašinom zaborava zahvaljujući svojim političkim opredeljenjima i pripadnosti ravnogorskom pokretu Dragoslava Draže Mihailovića, u kome je bio istaknuti član, a koji je nakon rata napustio i doživeo istu sudbinu kao i ostali – bio ubijen 1945. u logoru Stara Gradiška od strane ustaša.
Zbog toga ni ne čudi što su njegova dela, tri zbirke pripovedaka i roman Crvene magle, objavljena između dva rata, sklonjena sa književne scene posleratne Jugoslavije.  I da 1990. godine Gojko Tešić nije priredio izabrane pripovetke Dragiše Vasića, njegov književni rad ni do nas ne bi stigao. A činjenica da je 2009. rehabilitovan i izuzet iz grupe onih koji su pokrenuli borbu protiv partizana, zaokružila je sliku o ovom zaboravljenom buntovniku koji je preciznim istorijskim činjenicama i odličnim poznavanjem srpskog mentaliteta najbolje dubio rezove koji su zadirali u naše najosetljivije tkivo –  pitanja čiji odgovori jedino mogu voditi čovekoljublju  i humanosti.

Dragiša Vasić (izvor: wikipedia.org)

U knjizi Crvene magle nalazi se jedini, istoimeni roman Dragiše Vasića i četiri pripovetke koje najbolje oslikavaju njegovu poetiku, realističku u prikazivanju stvarnosti u svoj svojoj bedi, ekspresionističku u opisu ratova, gladi i umiranja kao stravične sudbine čovečanstva i prikazivanja nemira i straha kao jedinih osećanja čoveka u savremenom dobu ratnih strahota.
U romanu Crvene magle, jednom od prvih sa elementima romana toka svesti u našoj književnosti, data je priča o dvadesetšestogodišnjem  Aleksiju Jurišiću, studentu prava koji u životu ima plan da da sve ispite koji su mu preostali i oženi se dugogodišnjom verenicom. Međutim, nadolazeći Prvi svetski rat menja mu sve planove i sudbinu okreće u pravcu stavljanja na raspolaganje otadžbini, koju on ipak ne namerava da izvrši.
Ovaj roman načinio je zaokret u domaćoj književnosti ne samo zato što je prikazao junaka koji sebe ranjava da bi izbegao odlazak u rat, već i zato što je izneo ono o čemu se nije govorilo – pitanje koliko su mladi ljudi zaista bili spremni da polože život za državu koja je išla iz rata u rat i pored svih stradanja nastavljala da provocira velike sile a popuštanje gledala kao ropsku poniznost. U tom svom nečasnom postupku mladi Jurišić će videti prestup i zločin, a za njim će uslediti i kazna, progon savesti koja ga usput truje i sumnjom u verenicu, po čemu se Vasić približava i psihološkim lomovima u maniru Dostojevskog i preispitivanje pitanja održivosti vekovnih srpskih svetinja – stradanja za otadžbinu i vernost žene koja čeka vojnika iz ratova.
I pripovetke Dragiše Vasića imaju ratnu tematiku i pripadaju zbirci Utuljena kandila, simbolično predstavljajući poražene i zgasle iluzije i gorčinu porušenih ideala. Svaka od njih napisana je na njegovim iskustvima iz Balkanskih ratova u kojima je gledao ne samo posledice poteza visoke politike, već i udes malog čoveka među običnim vojnicima. Bilo da u njima prikazuje uzornog i karakternog čoveka koji je u rat otišao ostavivši iza sebe srećnu porodicu a iz njega se vraća narušenih životnih principa zahvaljujući čemu se odaje piću, bludu i prestupima, ili daje sliku dobošara Sekule Resimića, koji je koliko dovitljiv, smeo, odan i ludo hrabar, toliko i prepredeni dronjavi kockar i obešenjak koji predstavlja čest tip naših vojnika u kojima se spajaju dve krajnosti – najveća baraba i najveći junak, odudara se od slike idealnog srpskog vojnika, sina otadžbine. A možda su ipak najveći užasi rata prikazani u pripoveci Rekonvalescenti, u kojoj poput filmskih sekvenci prikazuje bolesnike u bolnici na Solunskom frontu koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja i teško se bore sa udesom koji im je ostao kao uspomena iz rata. Posebno se ističe lik kapetana koji nakon vesti da mu je u Srbiji umrla supruga potpuno čudno reaguje i okreće se sasvim neočekivanim životnim odlukama u kojima sebe ubeđuje da mu zapravo sasvim odgovara da rat potraje.

Ljubivoje Tadić kao kapetan Ljubišić, Milenko Pavlov kao poručnik Stevan i Dragiša Milojković u filmu “Rekonvalescenti” iz 2006. godine (izvor: mojtv.net)

Neki redovi su duhoviti, neki sarkastični, ali svakako svaki prati izuzetan piščev dar zapažanja, u kojima kao da se i sam uživljava u sudbine svojih junaka pa na izuzetno životan način, pomalo i nervozan i treperav, vodi čitaoce kroz radnju. Tako sudbinu svakog od njih prenosi na nivo sudbine svih ljudi kažnjenih ratovima pa se usuđuje da postavi najškakljivija pitanja o društvenom uređenju, smislu života, duševnim nemirima i moralu.
Dragiša Vasić u svojim delima nije krio antiratne stavove, iako je stvarao u vreme kada su takva razmišljanja bila najblaže rečeno nepopularna. Ali u svom buntu u zlim vremenima nije skrivao ni upadljivi strah od smrti i užas od rata prikazujući crne i jezive slike stradanja, koje što su tamnije, toliko su i verodostojnije. A kao takve mnogo su upečatljivije od slavljenja herojskih podviga i na najbolji način nas uče da je mnogo važnije ceniti ljudski život i mir od sukoba koji nose samo smrt i patnju i za koje ne postoje nikakva opravdanja.

Balkanski ratovi (izvor: ekspres.net)
2

Roman o Korini – mačja duša kao karika ljubavi, života i smrti

Retko ko ostane ravnodušan kada se prvi put susretne sa književnim izrazom Miljenka Jergovića jer njegov način pripovedanja, jezgrovit i snažan, a opet pomalo starinski topao i slojevit pruža uživanje svakom ko zaroni u njegovo delo. Takav je slučaj i sa Romanom o Korini, romanom samo po naslovu, a zapravo jednoj kraćoj noveli sa nekoliko epizoda koje bi lako mogle da se razgranaju i stvore nove pripovesti, samostalne i podjednako dirljive i zanimljive.

Miljenko Jergović (izvor: dereta.rs)

U centru pažnje je neobična priča čiji su učesnici jedna dubrovačka usedelica koja je u mladosti odbila mnoge prosce čekajući onog pravog, jedan ostareli povratnik iz Amerike, zemlje koja mu je sve dala i sve uzela u jednom velikom požaru, nameren da se zaredi u dubrovačkom manastiru i jedna mačka, samim proviđenjem spasena od tvrdog srca i jakih izgrebanih šaka profesionalne daviteljke mačića. Kada ostareli Jozo poduprt štapom posle mnogo godina ponovo kroči na Stradun, upola mlađa Marija će izreći rečenicu: “Lijepa li starca, Bože mili!”, prelomnu rečenicu romana, posle koje će se zahuktati radnja spojena čvrstom karikom mačke Korazon, ili po dubrovački Korine, koja će biti tihi svedok i saputnik nesvakidašnje ljubavne priče dvoje ljudi u neobičnom sticaju životnih okolnosti, koji su se uprkos velikoj razlici u godinama zavoleli i usudili da spoje sudbine uprkos zabranama, preprekama i negativnom stavu okoline.
Roman o Korini nije samo neobična ljubavna priča, već nudi i sliku Dubrovnika pedesetih godina prošlog veka sapetog zidinama i mentalitetom primorskih ljudi kojima kao da su kamen pod njima i bure koje ih zapljuskuju zauvek ohladili i skamenili srce pa dva bića spojena u ljubavi, razumevanju i dobrim namerama skrnave ogovaranjem, sujeverjem, podsmevanjem i nanošenjem patnje u svojim hladnim, egoističnim, uskim shvatanjima, tvrdih patrijarhalnih stega, koji ne razumeju i ne odobravaju izražena osećanja ni “nepodobne” brakove. Ona se najbolje doživljava kroz epizodne likove gramzivih rođaka, veterinara koji steriliše mačke, stanodavca prevaranta sa herpesom na usni, čuvene daviteljke mačića Šimice kojoj u tom “humanom” činu sijaju oči, iako je inače poštena duša koja ni mrava ne bi zgazila. Koliko su živopisni, toliko su i morbidni, komični pa i groteskni.

Dubrovnik pedesetih godina prošlog veka (izvor: godubrovnik.com)

Međutim, ovaj roman je poseban zbog neobične perspektive iz koje sagledavamo najznačajnije trenutke priče. Od trena kada se na Marijinim i Jozinim vratima pojavi bela mačka sa šarama boje pustinje Mohave pred oluju, nalik jednoj koja je grejala srce tada mladog Dubrovčanina dok se uspinjao američkom lestvicom uspeha, postaće spona njihove ljubavi i svedok iz čijih kosih očiju ćemo sagledavati događaje a iz osećanja, savršeno ljudskih, prolaziti i kroz njena stanja, patnje, nagone i strahove, sve do onog “elegantnog” prirodnog mačjeg umiranja, kada samo nestanu i više se nikada ne pojave. Kroz nju je prikazan ceo jedan mačji svet koji se u svom kratkom veku suočava sa zamkama, sudbinskim vrtlozima i stalnom borbom za opstanak, baš kao i ljudi. I koje simbolično i same oslikavaju nestalnost i nesavršenost života, odlaženjem i dolaženjem u neprekinuti tok ljudskog življenja a posebno u sceni kada Jozo u svojim “američkim” danima na krilu drži onu staru Korazon i u trenutku savršenog spokoja oseća bockanje njenih kandži, baš kao što i život u svom najsvetlijem trenu uvek iza sebe skriva opomenu da ne može postojati ako u njemu nema bar malog nagoveštaja tame.
Ova kratka priča držaće vam pažnju od prve do poslednje stranice svojom jezgrovitošću, ogoljenim pripovedanjem, jednostavnim opisima događaja i likova iz čijih se škrtih razgovora i najčešće odsustva reakcija najbolje otkrivaju psihološka stanja, savršenom formom rečenice u kojoj nijedna reč nije suvišna i koje se jedna po jedna nižu slobodno i lako kao kad teče mirna reka, bez ijednog kamenčića da uspori njen tok. I koliko god sažeta, pružiće nam mnoge poruke koje ćemo otkriti samo ako želimo da ih pronađemo, a najupečatljivija od svih je da se za ljubav i spokoj treba boriti i kad oni izgledaju nemoguće, nedostižno i neprilično, jer samo okruženi srodnim dušama u svom malom savršenom univerzumu možemo bez straha pogledati u lica ljubavi, života i smrti.

izvor: pinterest.com
0

Jecaj sapetih čežnji u pripovetkama Bore Stankovića

Svaki srpski pisac ima neku svoju osobenost zbog koje mu se čitaoci vraćaju, jedan u sebi nosi umeće da oslika nečiji unutrašnji svet, neko poput čarobne četkice na stranici oslika ceo pejzaž, neko stvara priče koje ostaju zauvek u sećanju, a na prozu koja odiše poezijom Bore Stankovića retko ko ostane imun. Ona u sebi nosi najtananiji damar duše našeg gena, izukrštanog različitim daljinama, vrelinu srca onog viševekovnog pustog turskog koje još odjekuje kaldrmom vranjanskog Belog mosta i hladnoću severa koji tu istu neobuzdanu čulnost gasi i smiruje.
Bora Stanković kao izraziti predstavnik moderne u srpskoj književnosti u sebi nosi spoj realizma po regionalnosti i naznake srpske modernističke proze po psihologiji likova, stilu i literarnim postupcima. U svim svojim delima dao je sliku rodnog Vranja u previranju između turskih i novih vremena, na koju su uticala sećanja iz detinjstva, ali i priče njegove babe, koja je bila vrsna usmena pripovedačica probudivši u osetljivom dečaku ljubav prema porodičnim pričama i rodnom gradu. Zahvaljujući tome nastala su najlepša dela koja odišu nostalgijom za starim vremenima i patrijarhalnom načinu života, ali i odbojnošću prema novom, modernom, kritikujući građansko društvo i „ćiftinski“ moral.

Bora Stanković (izvor: srpskilegat.rs)

Zbirka pripovedaka Stari dani nosi u sebi 9 priča sa svim najlepšim osobinama Stankovićeve poetike, od društvene hronike Vranja do potresnih sudbina njegovih stanovnika ulazeći duboko u psihološki svet likova, emotivne lomove i potrese, razorne čežnje i gušenje onog moćnog erotskog i strasnog.
Svaka od njih počinje lepršavo i svetlo, kao što je mladost i sreća koja se pred njom na horizontu čini da će doći. Takva je pripovetka Đurđevdan, puna poezije mladalačke zanesenosti  i ljubavi kroz igru mantafe, magije kojom se otkrivaju tajne i najskrivenija osećanja, U vinogradima nosi čar uzavrelog sazrevanja u razdraganim danima mirisne zemlje tokom berbe grožđa, kada se sva duša razgali u pesmi i prisnosti, u Nuški je slika buđenja ljubavi i strasti u mladoj devojci, a u pripoveci U noći lepota uzajamne ljubavi dva spojena srca. Međutim, taman kada izgleda da se ta vrelina letnjih noći i opojni miris ljubavi u nabujalim baštama može pretvoriti u sladunjavu trivijalnu priču, vedrina mladosti biva presečena zabranama, stegama patrijarhalnog društva i morala koji nameću stariji i koji se bespogovorno moraju izvršiti bez obzira na to što biće na pragu života natovare duševnim potresima i lomovima, patnjom i svim mučnim i mračnim u ljudskoj sudbini. I uzalud se novo opire starom, najveće protivrečnosti su u samoj suštini društva koje u Stankovićevo vreme još nije bilo sposobno da nešto promeni i život učini lepšim i lakšim.

Beli most u Vranju (foto Mirjana Mitić)

Nijedan naš pisac nije tako grčevito prizivao stare dane, one iz njegovog detinjstva i najdražih uspomena. Međutim, iako za njima oseća jaku nostalgiju, Stanković patrijarhalni način života ne smatra idealnim, naprotiv, veruje da ga je kao idealno nametnulo društvo, zasnovano na trouglu novca, erosa i morala, gde se ljudska sreća prodaje, gde u tamnicama nesrećnih brakova iz čvrsto sapetih osećanja i tuga povremeno poput vrele lave šiknu čežnje i čulne pomame da bi opet bile zatrpane i ugušene neprikosnovenim moralom, tim demonom društvenih zabrana i ograničenja. Zato se Bora Stanković najradije i bavio zadiranjem u unutrašnjost junaka, gde se zapravo vidi pravo stanje stvari, kada maske padnu i zaviri se u sopstveno srce. Najpotresnija sa takvom tematikom je Pokojnikova žena, u kojoj je položaj žene u patrijarhalnom društvu najbolje prikazan, gde je ona obezličena toliko da maltene ne postoji kao osoba jer je u mladosti tek sestra svoje okrutne braće, pa supruga starog terzija-Mite, pa pokojnikova žena uvek pred strogim posmatračkim očima čaršije. Sputanost, podređenost, zabrana iskazivanja osećanja doveli su da i sama odbije čoveka koga voli ceo život jer stege društva su prešle i na njenu dušu. To se najbolje vidi u trenucima kada u groznici drma rešetke prozora svoje sobe, nemoćna da pobegne od pokojnika kome pripada i nakon smrti, nemoćna da skine rešetke i okove u samoj sebi koje joj je silom nametnuo patrijarhalni moral.
Otud se kao najomiljenija tema pojavljuje zabranjena ljubav među pripadnicima različitih staleža, kao što su Tomča i Pasa u Starim danima,  Mita i Mara u priči Oni, gazdin sin Stojan i služavka Cveta u pripoveci U noći iza čijih uništenih osećanja preostaje samo proćerdan život, neostvarena ljubav, večna tuga za „nečim“ neodređenim, nejasnim ali vrlo moćnim, što likovi teško mogu ili ne žele da dokuče jer je lakše zatrpati ga. Ta „napast“ najčešće se probudi uz topao glas koji peva neku narodnu ljubavnu pesmu u noći, pa izbije ljubavna drama iz duše likova. Zato Cveta u pripoveci U noći teškim radom ubija snove i grešne misli o Stojanu „da i ona poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga i da oboje zagrljeni, na mesečini, pobegnu daleko, daleko!“ , ali one ipak nađu put pa kad je ta „napast“ uhvati, ona gura pesnicu u usta ne bi li sprečila da iz nje izađe mračna ljubavna groznica, burna ljubav, čežnja i strast i tera te nečiste sile molitvama u sebi razrešavajući tako borbu sa iskušenjima i samom sobom. Jer u patrijarhalnom svetu muškarac i žena su na različite načine nosili patnju zbog onemogućene ljubavi. Dok su one krile i „jakom prirodom“ gušile osećanja, muškarci su davali sebi oduška u piću, lumpovanju, lutanju i pesmi kao bekstvu iz tužne svakodnevice, iako i pored toga nisu bili sposobni ništa da promene, ni da se suprotstave roditeljskim nametnutim odlukama, niti da se bore za voljenu ženu.

Muzej Bore Stankovića u Vranju (izvor: tt-group.net)

Još jedan važan motiv Bora Stanković unosi u život svojih likova – prirodu kao kontrast tragičnim sudbinama jer ona buja pored njih podsećajući da su tuga i jad samo njihov teret na duši. Sa druge strane, mesečina mami ta posebna duševna stanja, te „napasti“ erotske pomame koja kao da najviše dodiruje spoj života i smrti, u kojoj kao da se pod užarenim osećanjima gasi i sam život. Zahvaljujući tome što „mesec trepti“, „sija kao rastopljeno olovo“ i „mesečina pliva“, Nuška u istoimenoj pripoveci doživljava vrenje krvi, zbog koje se raskopčava košulja da bi se hladilo uzavrelo telo, a nakon ašikovanja sa momkom pada u igru poput transa dok je „jelek razgrnut, kosa crna i vlažna šiba i mrsi se“ a „snaga krši i vije kao zmija“. Smatra se da je na ovim stranicama Bora Stanković dao najlepši opis erotske čulne strasti, koja ostaje u likovima duboko sakrivena od ostatka sveta a čitaocima pruža uvid u jedan tajni svet koji se ne može jasno sagledati ali je baš zato toliko i moćan.
Dok čitamo ove pripovetke možemo imati utisak da smo i sami deo pripovedačeve duše, kao da smo sasvim blizu tog unutrašnjeg sveta koji je stalno u previranju ka potpunom slomu ili pronalaženju snage da nastavi dalje u turobnom životu. I u tome je najveća vrednost ovih priča, što bude najskrivenije emocije ne samo likova, nego i samih čitalaca, koji u njima prepoznaju poneki deo sebe, bilo u lutanju kao bekstvu od otrgnute ljubavi, bilo kroz simbol ženske ruke – ponizne, tihe, istrajne i žilave do smrti.

izvor: instagram.com
0

Rikardo Reiš na međi magije i zbilje

Kada je 1984. godine Žoze de Sousa Saramago objavio svoj roman Godina smrti Rikarda Reiša, svet je već mogao da nasluti da je veliki pisac ušao na vrata svetske književnosti. Iako mu je sudbina na tom putu postavljala naizgled nepremostive prepreke, još od detinjstva, kada je zbog velikog siromaštva morao da napusti školu i završi mašinski zanat u Lisabonu, pa preko zrelog doba kada je često bio u sukobu sa vlastima zbog kritičkog odnosa prema Salazarovom diktatorskom režimu, pa i sa Katoličkom crkvom kada je uznemirio duhove napisavši roman-antijevanđelje, uspeo je da dostigne najviša književna priznanja – portugalsku Kamoišovu nagradu, a 1998. i Nobelovu nagradu za književnost kao prvi nagrađeni Portugalac.

Žoze Saramago (izvor: wikipedia.org)

Saramagov literarni rad započet je još u njegovom mladalačkom dobu kada je nakon celodnevnog rada u automehaničarskoj radionici, mnoge noći provodio u biblioteci. Još tada je stvoren zametak njegovog stvaralaštva, a posebno jednog romana koji je nastao kao inspiracija na književni život i rad najvećeg i najoriginalnijeg portugalskog pesnika Fernanda Pesou.

Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Da bismo razumeli roman Godina smrti Rikarda Reiša, moramo se vratiti vek ranije ne bismo li saznali na koji način je fascinantni Pesoa osmislio ne samo svoje stvaralaštvo, nego i svoj život. Pesnik, esejista, astrolog, radio je kao činovnik smatrajući taj život lažnim dok  je svoje prave živote živeo u snovima i poeziji. Boreći se sa velikom usamljenošću, pribegao je jednom originalnom rešenju – stvorio je likove koji su postali deo njegovog života. Naime, Pesoa je stvorio čitavu galeriju ličnosti, preko 80, koje je koristio kao pseudonime za svoje poetske zbirke, ili kako ih je on nazivao heteronime, zadužujući tako svoje bliže i dalje „saradnike“ da u pesničkoj formi odgovaraju na najvažnija pitanja ljudske egzistencije. Međutim, nije se zaustavio samo na zbirkama pesama, nastavio je da gradi odistinske ličnosti sa biografijama, karakterima, fizionomijama, astrološkim kartama, a nekima dodelio i smrt. Od svih njih izdvojila su se trojica, Kaejro, De Kampuš i Reiš, za koje se Pesoa toliko vezao da im se i pridružio u jedinstvenom poetskom učenju. Upravo je Rikardo Reiš, u Pesoinoj mašti stvoren 1887, bio lekar i živeo kao iseljenik u Brazilu od 1919. godine.

Astrološka karta Rikarda Reiša koju je izradio Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Na bazi ne samo izmaštanog Reišovog života, već i na temeljima Pesoinog genijalnog uma, Saramago je stvorio svoj kultni, možda i najpoznatiji roman prikazavši u njemu sâm, ali i kroz prizmu pesnikovih izmaštanih ličnosti koliko je zapravo ljudski život trivijalan kada u jednoj pesničkoj inspiraciji može nastati još osamdeset izgrađenih individua.

Potpis Rikarda Reiša, koji je kreirao Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Saramagov roman počinje šesnaest godina kasnije od stvaranja Reiša i njegovog progonstva u Brazil, kada se 1935. vraća u Lisabon zbog smrti prijatelja Fernanda Pesoe i zatiče svoju zemlju izmenjenu pod stegom mračnog diktatorskog režima, usred uspona fašističkog pokreta u Evropi, u osvit Španskog građanskog rata. U tamnoj atmosferi hotela kao usputne stanice biće ispitivan i proveravan od strane policije, gledan ispod oka od strane gazde i gostiju, zavođen od strane sobarice Lidije, zanesen smernošću mlade devojke Marsende kojoj je mistična bolest paralizovala levu ruku, ali i često posećivan od strane duha Fernanda Pesoe, koji još devet meseci nakon smrti provodi na zemlji, baš kao što čovek provodi devet meseci pre nego što se, rodivši se, na nju stupi, vodeći sa njim razgovore o životu, ljubavi, umetnosti, književnosti, politici, religiji, istoriji i smrti.

Zamišljeni lik Rikarda Reiša, skica Kristijana Sardinja (izvor: wikipedia.org)

U ovom oskudnom zapletu u središtu je tipičan moderan čovek 20. veka – povučen, indiferentan i otuđen u svetu punom nesigurnosti i previranja , sa često potisnutim nemirom krvi u kojoj se sve komeša, ali ga on potiskuje iz straha od sopstvenog tela jer nikada se ne zna kuda ga to može odvesti, antiheroj koji se utapa u svoju prirodu i hirove, dozvoljavajući  da ga samoća pritisne, a tama koja je u stopu prati, proždre. I atmosfera koja ga okružuje ide mu naruku, okružuju ga likovi koji su i sami puni unutrašnje tame, strepnje, usamljenosti i nerazumevanja, kojima i najlepše stvari u životu naprosto iscure kroz prste,ali i široke avenije i bezbrojne uske krivudave uličice Lisabona čija lepota je zatamnjena siromaštvom, usamljenim hukom oronulih brodova u luci, dalekim šumom mora i melanholijom kiše i magle, simbolično najavljujući nadolazeći sumrak Evrope.

Lisabon (izvor: instagram.com)

U ovom filozofskom romanu koji je u sebi spojio nadrealizam, simbolizam i magični realizam, taj popularni pravac za latinoameričke pisce, kao da su se sabrali uticaji svih najznačajnijih pisaca 20. veka – Kafke, Prusta, Džojsa i Borhesa, iskazujući najlepše crte Saramagove poetike, njegove književne ukuse, ali i uznemireni senzibilitet koji pulsira u osećaju nezaustavljivo zloslutne linije života. Načinjući teme atmosfere nadolazećeg Španskog građanskog rata i represija diktatorskog režima dao je najbolju kritiku portugalskog društva tridesetih godina prošlog veka, milimetarski precizno sekući njenom oštricom političke, klasne i društvene podele, nepravde, revoluciju u periodu istorijske prekretnice, ali i ljudsku prirodu modernog čoveka koji odbija da ispuni obavezu uklapanja u socijalni i kulturni kalup sveta koji ga okružuje.
Nadrealističke vizije i simbolističko naginjanje ka spiritualnom i misterioznom, gde se brišu granice mašte i realnosti, Saramago spaja sa najupečatljivijim odlikama magičnog realizma, a one raskošno isijavaju iz sablasnih susreta Pesoe i Reiša, tvorca i lika, smrti i života, na međi magije i zbilje u kojoj se u oblasti alternativnog sveta stvarnost ispravlja i razlaže, u kojoj se govori o značenjima slika, predmeta ili pojava iz okruženja, u kojoj se otkriva istina da se u najobičnijim stvarima životne svakodnevice skriva poneka emocija i dublje značenje koje otkucava zajedno sa poslednjim danima Rikarda Reiša, dajući smisao života. I kao i svaki indiferentni pripovedač magičnog realizma, sve te susrete jave i sna, realnosti i onostranog , on ne objašnjava kao nešto fantastično, nerealno, nemoguće, neobično, već mirno nastavlja sa radnjom kao da se baš ništa čudno nije ni dogodilo.

Prvo izdanje romana “Godina smrti Rikarda Reiša” na portugalskom (izvor: wikipedia.org)

Jedinstvenim stilom pisanja bez upotrebe pravopisnih znakova sem tačke i zareza, pri čemu u dijalozima koristi veliko slovo iza zapete kada kreće naredna replika, Saramago vešto izlazi na kraj sa dugim rečenicama i pasusima koji se ponekad prelivaju i na nekoliko stranica. Iako mogu delovati naporno za čitanje jer ne postoje uobičajene pauze u smeni izjava govornika koje omogućavaju da se lakše razmisli o svim detaljima o kojima se u dijalozima govori, uz malo koncentracije lako se prepoznaju i usvajaju sve raskošne misli kojima roman obiluje.
A njih ima napretek, jer delo nije posvećeno samo Pesoi, nego i svakom običnom čoveku koji je dovoljno hrabar da misli svojom glavom i spozna sopstvene emocije. Sve one šalju snažne poruke da je ponekad teskoba puna tišine koja ima najjači krik, toliko jak da može odjekivati i kroz generacije koje će tek doći, ali i da svako od nas mora da spozna razliku između „biti“ i „postojati“ jer ako samo postojimo, a ne bivstvujemo celom dušom, koračajući kao u snu otuđeni i nezainteresovani, možemo izgubiti šansu da spoznamo onu njenu drugu stranu koja tera u potragu za smislom našeg postojanja i snažnim osećanjima, onu koja nudi istinu da su obe strane duše neophodne da bi se pronašao kompas kojim se sigurno brodi po pučini zvanoj život.

Potpis Žozea Saramaga (izvor: wikipedia.org)
3

Propast srpskog sentandrejstva u sudbini Večitog mladoženje

Kada se Jakov Ignjatović pojavio na književnoj sceni južne Ugarske, u vreme uspona romantičara i oslobođene srpske države, u njegovim romanima skrivalo se nešto sasvim drugo. I nije se odmah moglo videti da je baš on najznačajnija pojava srpskog romana 19. veka, začetnik realizma u književnosti i pisac koji će na najbolji način dati šaroliki svet  prave male „ljudske komedije“ u našoj literaturi.

Jakov Ignjatović, rad Novaka Radonića

Njegov peti roman Večiti mladoženja nije samo najznačajnije njegovo delo, nego i dokaz dubokog poznavanja vrlina i mana srpskog društva na čijim je stranicama dao najbolji opis atmosfere, uvreženih principa i tradicije koja po svaku cenu mora da sačuva narod rasut među tuđim verama i kulturama.
Radnja prati porodicu gazda Sofre Kirića i sudbinu njegovo petoro dece od kojih je posebno zanimljiv najmlađi – Aleksandar Šamika, roditeljskauzdanica, iškolovani fiškal, koji tragajući za sopstvenim srećama i interesovanjima doživljava beskrajne sudare starog i novog, tradicionalnog i modernog i gašenje ne samo sopstvene loze već i simboličku propast nekada uglednih i moćnih srpskih porodica u južnoj Ugarskoj, propast sentandrejske slave i veličine.
Ovaj roman-hronika za temu ima uspon i pad jedne porodice, temu koja će u narednim decenijama biti rado viđena kako u domaćoj, tako i u stranim književnostima, od Stankovićeve Nečiste krvi, Krležinim Glembajevima do Golsvordijeve Sage o Forsajtima. U njoj je oličeno rađanje moćnih bogataških porodica ni iz čega, njihov uspon i početak materijalnog i moralnog osipanja sve do sopstvene propasti, dok je u društvenom sloju romana prikazano socijalno i moralno propadanje srpskog naroda u južnoj Ugarskoj i svega onoga što su stare, preduzimljive, odvažne generacije odricanjem postigle a nove mekušne, kolebljive i jalove proćerdale ili ugasile.
Pripovedački ugao dozvolio je Jakovu Ignjatoviću da neometano, bez uplitanja naratora, ispriča ovu neobičnu životnu priču protkanu psihološkim crtama Šamikinim, i tako pokaže svoj stav koji je apsolutno bio na strani starinskih naravi i nadmoćnosti starinskih naraštaja oličenih u gazda Sofri i njegovim prijateljima trgovcima Krečaru I Čamči, i blago razočaranje mladima koji su ili nezainteresovani za sve bogatstvo i imetak koji im je dodeljen rođenjem, ili ne umeju da ga umnože i sačuvaju zbog nepouzdane i razmekšale prirode sklone „ženskim naravima“, nedostacima muškosti ili porocima, iako su potekli od odvažnih i za život prekaljenih očeva.

Sentandreja (izvor: sladjanamaric.blogspot.com)

Ono što će vas možda iznenaditi pri čitanju romana jeste da je gazda-Sofra najzastupljenija ličnost  u prvoj polovini dela. On kao da dominira u svim poglavljima, a sudbina Šamike, koga će jednog dana prozvati „Večiti mladoženја“ pa će tako i roman poneti naslov, data je u drugom delu prikazujući živopisan uvod u uzaludne pokušaje ženidbe, sve do završne slike ostarelog kicoša u dubokoj starosti i slike njegovog groba.
To nimalo nije slučajno jer bi se i moglo reći da je sudbina Sofre Kirića piscu bila veoma važna, bez nje delo nikako ne bi imalo svoj značaj ni svoju poruku. U njegovom liku Ignjatović je iskazao otvorenu simpatiju ne samo prema njemu, već prema celom trgovačkom sloju i njihovoj sposobnosti da osnaže i održe svoja imanja, ali i običaje sopstvene tradicije i nacionalne svesti, pa zahvaljujući tome stranice vrve od običaja u odevanju, ponašanju, govoru, ali često sa dozom humora i komike, posebno kada se opisuje gazda-Sofrin izgled, njegovo preterano „paradno gizdanje“ zahvaljujući kome liči na „ciganskog vojvodu“, okretanje tuđinskim gospodskim običajima ali i u pomalo razmetljivoj priči prosidbe lepe ali siromašne supruge Soke iza koje je ostao odbačen ucveljeni verenik koji je od tuge za njom ubrzo umro. Sa druge strane predstavljena je beskrupuloznost njegove prirode u sticanju bogatstva zahvaljujući špekulacijama tokom inflacije i surovost prema emocijama sopstvene dece, koje su za njega ništa drugo do nedostatak „jake duše“, pa je mešanjem u izbor bračnih partnera uništio živote svojih ćerki. Sve to doprinelo je njegovoj tužnoj sudbini ostarelog sentandrejskog kožarskog trgovca koji je i pored petoro dece ostao bez unuka i naslednika svog posla i umro ojađen uzaludnošću sopstvenog truda.
Sa druge strane Šamiku, kao drugu i podjednako važnu kariku, pisac je predstavio kao očevu suprotnost, simbol nove nesposobne, pa čak i degenerične generacije neradnika, slabića, pomodara i beščulne omladine koja svoju snagu rasipa u ništa, ističući njegove ženske nemuževne crte karaktera kao jednog provincijskog  kavaljera i dendija, sugerišući na biološke prepreke da ženidbu ostvari, pa čak i neobičnu vezanost za majku, koja u pozadini ima Edipov kompleks. Međutim, to je samo površno viđenje Šamikine tužne sudbine jer istina je da su njegovu istinsku želju za ženidbom onemogućavale prepreke, koje nisu proistekle iz njegove prirode, već iz same sredine. U prvom slučaju sa Nemicom Lujzom nastao je verski i nacionalni problem, tako tipičan za srpski narod u tuđinskom svetu, gde zarad očuvanja nacionalnog identiteta mešanja sa drugima ne može i ne sme biti. Drugi slučaj sa samrtnicom Jucom, takođe emotivno unesrećenom sudbinom sličnom Šamikinoj, onemogućila je devojčina majka ali i sama smrt. Ova priča je smeša strave i komike u nuđenju srca i groba večitog mladoženje večitoj nevesti kao bračnog početka dok uređenje venčanog nakita nakon Jucine smrti i stihova na grobu daje najbolji primer groteske u romanu.

Prvo izdanje romana “Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića iz 1910. godine (izvor: wikipedia.org)

Samo u jednom trenu Šamika je Juci otkrio da je nesrećan i da njegova nesreća polazi od porodice. Time je dao najsnažniji odgovor o svojoj sudbini povezavši je sa sudbinom svojih sestara, brata Pere, frajla Juce pa čak i Miloradovića, prvog verenika svoje majke – sudbine celog novog naraštaja, pokazavši kako roditeljski zahtevi i zabrane unesrećuju život svoje dece prvo ih puštajući u moderan tuđinski svet koji odudara od sirove borbe za opstanak, a potom ih surovo vraćajući u stege patrijarhalnosti iz kojih je izlaz prihvatanje ili pobuna, ali u svakom slučaju neminovna i neizbežna patnja.
Kada se sklope poslednje stranice romana, ostaje gorak ukus nakon ispripovedanih sudbina pa bi se moglo reći da je melanholičan ton kojim je Ignjatović začinio ovo delo proistekao iz njegovog ubeđenja da se tragična sudbina ne može izbeći, ali i to da budućnost koju je on iz svog ugla posmatrao za srpski narod u zemljama preko Save i Dunava nije bila ohrabrujuća, već osuđena na promašenost, osipanje i nestanak. Tako je i bilo, Sent Andreja je danas grad sa desetak pravoslavnih crkava i nekolicinom starih Srba. Ono staro srpsko odavno je prohujalo sa vodama Dunava noseći prolaznost kao večnu sudbinu.

Slika Ištvana Čoka “Buđenje proleća” iz 1900. godine (izvor: gaborkovacscollection.com)
0

Vasko Popa – krunisana od zlata jabuka srpskog pesništva

Jednog toplog letnjeg dana pre devedeset osam godina u selu Grebenac kod Bele Crkve, rodio se Vasile Vasko Popa, sin vršačkog notara. Iako po poreklu Rumun, postaće jedan od najpoznatijih pesnika koji je pisao na srpskom jeziku i jedan od sto najznamenitijih Srba.
Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Vršcu, a potom uoči rata upisao Filozofski fakultet u Beogradu, da bi studije nastavio u Bukureštu i Beču. Drugi svetski rat je izmenio živote svih, pa i Vasku Popi, koji ga je proživeo zatvoren u koncentracionom logoru u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Međutim, za razliku od mnogih, logor je i preživeo i nakon oslobođenja, ovenčan uspehom pobednika, 1949. godine diplomirao romanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Vasko Popa (izvor: tvbanat.com)

Bilo je to vreme u kome je počela da se razvija njegova poezija, pa svoje prve pesme Popa objavljuje u časopisima Književne novine i Borba. Bilo je to i vreme u kome se i njegov privatan život kristalisao u pravcu krunisanja brakom najveće ljubavi, koju je još od gimnazijskih dana, šetajući pod senkama vršačkih lipa, započeo sa Jovankom Hašom Singer, ćerkom čuvenog advokata i vrlo obrazovane i ugledne devojke.

Bez tvojih pogleda reka sam
koju su napustile obale.

Kora
Godina 1953. bila je odsudna kako za Vaska Popu, tako i za jugoslovensku poeziju. Za pesnika zbog objavljivanja prve zbirke pesama, a za književnost zbog zaokreta koji se zajedno sa zbirkom Miodraga Pavlovića 87 pesama, smatra početkom moderne posleratne lirike.
U samoj Kori je u četiri ciklusa, Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama, kroz jednostavan izraz, fraze i kratke folklorne oblike data vizija čoveka u kosmosu rasterećena od religijskih motiva, u svetu bez središta i okvira punim besmisla, pretnje i čudovištima svakodnevice, čoveka koji živi od svoje ljudskosti kao jedinog opravdanja i štita od besmisla. U njoj se posebno izdvojila i postala najpoznatija ljubavna pesma Očiju tvojih da nije iz ciklusa Daleko u nama. Ona se otkriva već u prvom stihu koji motivima očiju, smeha, ruku i glasa poput slavuja voljene žene dočarava snagu iskazane ljubavi.
Kada se pojavila, zbirka je šokirala javnost, jer je umesto dotadašnjih ličnih osećanja i emocionalnosti pesnika, hladno i precizno prikazivala opisane predmete iz čovekove okoline, noseći emotivnu uzdržanost i objektivnost. Ono što je ona zapravo ispod svoje „spoljašnje kore“ donela bili su nelagoda i strah – upečatljivo iskustvo savremenog gradskog čoveka, koja se sa temom grada koji proždire svoje stanovnike javlja još kod Momčila Nastasijevića u zbirci Sedam lirskih krugova.
Zbirka je pokrenula rasprave u književnoj javnosti i javne polemike koje su se odnosile na njenu estetsku vrednost. Srpski pisac i književni kritičar Milan Bogdanović oštro je napao Popinu liriku smatrajući je nadrealističkim buncanjem bez smisla. Odbranio ga je kritičar i esejista Zoran Mišić, branilac avangarde, koji je smatrao da njegovi stihovi nisu nadrealistički i iracionalni, već predstavljaju vizije za koje postoji racionalna i logična odgonetka.
Bilo kako bilo, Kora je donela revoluciju u književnost, zahvaljujući kojoj je prekinuto sa poetikom socijalističkog realizma, koji je širio ideju komunizma i zlatnog socijalističkog doba, tako da je njom Popa bitno odredio dalje tokove poezije, stekao svetsku slavu i snažno uticao na mlađe generacije budućih pesnika.
Ona je još po jednom kuriozitetu ostala jedinstvena jer je tri godine kasnije dobila svoj amblem. Naime, od naredne zbirke poezije, Vasko Popa je svakoj dodelio „znamenje“ –  pokazaće se da će ih biti ukupno osam, koliko i zbirki pesama. Kora je tako postala kompletna sa vinjetom koja je nosila motiv sa narodnog ćilima a koju je pesnik nazvao „šapa zveri“. To je bila jedina šara koju je Popa preuzeo a ne sam osmislio, a oslikao je slikar i ilustrator Dušan Ristić, koji je ukrasio sva njegova dela.

Krug znamenja Vaska Pope (izvor: wikipedia.org)

Ovenčan pesničkom slavom, Vaska Popu je Beograd već počeo da prepoznaje i doživljava kao vanvremenskog poetu, biće koje kao da je sletelo u ovaj svet sa druge planete, mudrog sagovornika iz koga pršte humor i dosetke začinjeni lucidnim sarkazmom i beskrajnim šarmom. Zaokret u književnosti bio je sasvim vidljiv, posebno posmatrajući njegove jezgrovite, kratke i sažete stihove bez rime i pravopisnih znakova, sa metrikom bliskom narodnoj poeziji koji su podsećali na aforizme i poslovice.

Nepočin-polje

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva

Godinu dana posle Kore pojavila se nova zbirka poezije neobičnog naslova Nepočin-polje. On je preuzet iz prve zbirke, a svoje poreklo vuče iz narodne književnosti – zagonetke koju je Popa uvrstio u svoju antologiju narodnih umotvorina čija je odgonetka pučina. Četiri ciklusa, Igra, Kost kosti, Vrati mi moje krpice i Belutak, u sebi nose već prepoznatljiv jezgrovit i sažet stil stihova poput ustaljenih fraza svakodnevnog govora koje podsećaju na neprekinuti dah, oslikavajući na najbolji način Popin pesnički svet oneobičavajućih slika stvorenih po ugledu na poslovice i zagonetke.
Znamenje Nepočim-polja predstavlja grčki simbol uroboros, krug unutar koga se nalazi zmija koja u ustima drži sopstveni rep noseći značenje večnosti, i oka – simbola saznanja i poimanja sveta koji nas okružuje.

Iste godine Vasko Popa je postao urednik Izdavačke kuće Nolit, u kojoj je proveo narednih 20 godina. Na to mesto stigao je kao već izgrađen nadrealistički i modernistički pesnik koji je svoj izraz stvarao na temeljima srpske narodne poezije i jedinstvenog pesničkog jezika. Kombinujući modernu formu sa svakodnevnim izrazima i frazama, on se njima naprosto poigravao i gradio sopstvene kovanice uzimajući sve ono što mu je nedostajalo iz tradicije epskih i lirskih priča i legendi, a posebno iz zagonetki, kojima nije nudio rešenje već ih vraćao na početak, na samu osnovu slike o kojoj treba razmišljati.

Sporedno nebo

Zvezde padalice glave sklanjaju
U senke njegovih reči

Kada se pojavila 1956. godine, zbirka pesama Sporedno nebo smatrana je najcelovitije zamišljenom zbirkom pesama naše književnosti. U sedam ciklusa, Zev nad zevovima, Znamenja, Razmirica, Podražavanje sunca, Raskol, Lipa nasred srca i Nebeski prsten, nalazi se po sedam pesama. U njima se broj 7 ne ponavlja slučajno, naprotiv – zbir brojeva 3, koji označava nebo i 4, koji označava zemlju, daju sedmicu – simbol savršenog reda. Zajedno sa amblemom, slikom gornjeg i donjeg kotla, koji predstavlja suprotnost planova realnosti, sasvim je jasno zašto je zbirka nazvana „kosmičkim glumištem“ na pozornici nesporazuma i tragičnih nedohvatnosti.
U njoj središnji ciklus Podražavanje sunca čini jezgro, središte zbirke, a ostali se okreću oko njega poput krugova koji su međusobno spojeni po srodnosti. Lik Zvezdoznanca se javlja u prvoj i poslednjoj pesmi i pravi njen okvir stvarajući od sebe komentatora koji za sobom ostavlja reči lepše nego svet. Kratak stih bez pravopisnih znakova i čitava grupa simbola služili su da podstaknu asocijacije svega onoga što je Jung nazivao kolektivno nesvesnim.  

izvor: sećanja.com


Vasku Popi kao da su se u to vreme ostvarili snovi. U malom stanu u Bulevaru kralja Aleksandra 26 živeo je sa svojom voljenom suprugom, koja je uprkos izuzetno uspešnom pozivu profesora na Arhitektonskom fakultetu, odlučila da napusti karijeru i posveti se suprugu, okružen prijateljima , a posebno mladim pesnicima, presrećnih što su u malom pesnikovom kutku dočekivani kao dobrodošli i spremnih da nauče ono čime ih je veliki Popa učio – šta je u pesmi i književnom delu najvažnije.

Uspravna zemlja

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Godine 1958. pojavila se i četvrta zbirka Uspravna zemlja, koja se, da bi se razumela,mora čitati kao celina. Ona u svojim stihovima obuhvata deset vekova srpske kulture i sadrži stihove koji otkrivaju dublji smisao srpskog naroda, događaja i građevina srpske prošlosti. U njoj je lirski subjekat putnik kroz vekove, kroz one mnoge potresne i surove godine kojih je naša istorija prepuna pa je i mač koji dere oblake sasvim prigodan amblem za ovu zbirku. Pet ciklusa, Hodočašća, Savin izvor, Kosovo polje, Ćele-kula i Povratak u Beograd, stvara jedno svojevrsno hodočašće, put ka izvoru svega što je sveto, onog duhovnog u srpskoj tradiciji – manastirima. U Hilandaru, Kaleniću, Manasiji, Žiči, Sopoćanima, Popa otkriva sklad građevina i svedočanstava sudbine i večnog trajanja srpskog naroda. U uzdižućoj arhitekturi bogomolja Popa vidi „uspravnu zemlju“, koja nasuprot vekovima stoji čvrsto, baš kao i veliki manastiri.
U putu lirskog subjekta od Hilandara, simbola večnog trajanja do Sent Andreje, simbola ovozemaljskog nestajanja, te dve najjužnije i najsevernije tačke srpskog prostiranja, Popa opisuje put kojim se moramo kretati da bismo doživeli samospoznaju čiji su smisao pamćenje i borba protiv zaboravljanja.


Vasko Popa je iste godine objavio i zbornik-antologiju narodnog stvaralaštva Od zlata jabuka, u kome je predstavio svet narodnih umotvorina u novom svetlu. Ubrzo su usledili i Urnebesnik, poetski svet pesničkog humora i Ponoćno sunce, riznica pesničkih snoviđenja.


Iako je njegova poezija smatrana hermetičnom, vrlo modernom ali teško razumljivom, Popa je bio jedan od onih pesnika koji ne samo da su rado govorili o njoj već je i razjašnjavao čitaocima. Tako je 1966, na berlinskom predavanju uputio sve one koji su želeli da prodru u teške i zamršene pesničke slike i dao putokaz za razumevanje. Međutim, ono što niko nije očekivao bilo je da je i samo objašnjenje bilo obgrljeno pesničkim slikama. Tako je objasnio da je za njega pesnik čuvar jezičkog izvora, čuvar beskrajnog puta kojim prolaze žive reči, koje u njemu prenoće da bi se nanovo vratile svom izvoru, a on im može ponuditi samo svoje bdenje i ćutanje. Zbog toga pesma postaje zatvoreno kolo reči koje se igra oko izvora sa koga su potekle. Međutim, reči su čoveku udubljenom u pesmu okrenute leđima, ali ga svejedno upućuju na sebe, na njihovo razotkrivanje i odgonetanje. To je značilo da je osim reči, u Popinoj poeziji izuzetno važan i jezik.
Koliko je Vasku Popi bio važan njegov rodni kraj kao i to da jugoslovensko kulturno društvo bude oplemenjeno pokazuje i osnivanje Književne opštine Vršac 1972. godine, koja je u početku bila zamišljena kao komuna zavičajnih pisaca koji će proslaviti Vršac. U isto vreme pokrenuo je i jedinstvenu biblioteku na dopisnicama koju je nazvao Slobodno lišće. Za pedeset narednih godina nastavljači njegovog rada načinili su još veće pomake pa je danas ona simbol negovanja posebne vrate pisane reči i ostvarenje svih stremljenja poznatog pesnika, posebno zahvaljujući mnogobrojnim edicijama, časopisima, nagradama za poeziju, tribinama, performansima.
Iste godine Popa je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a tri godine kasnije bio jedan od osnivača Vojvođanske akademije nauke i umetnosti, što ga nije ometalo u pisanju. Jedna za drugom ređale su se zbirke Vučja so, Kuća nasred druma i Živo meso, a početkom osamdesetih Rez i započeo nikad dovršeni Gvozdeni sad, gde se našla i pesma Mala kutija, napisana supruzi Haši povodom njenog rođendana, a izabrana na Festivalu svetske poezije u Roterdamu za najoriginalniju na prostorima moderne poezije.

Vasko i Jovanka Haša Popa (izvor: pinterest.com)


Po kazivanju svedoka, Popa je tih godina voleo da sedi u beogradskim kafanama: „Madera“, „Mažestik“ i „Ekscelzior“ i vodi zanimljive razgovori, a ono što je savremenicima bilo posebno interesantno, bili su prisutni koji su upijali svaku reč kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou.
Kada je 1991. godine preminuo, jugoslovenska književnost izgubila je jednog od najprevođenijih pesnika na čak 50 jezika sveta, pesnika koji je domaću poeziju približio svetskoj, pesnika koji je, iako pripadnik drugog naroda, na najbolji mogući način spojio srpsku pesničku tradiciju i savremenost i stvorio poseban pesnički jezik moderne poezije.
Pored njega je do poslednjeg trenutka bila supruga Haša, žena koja je do kraja bila posvećena čuvenom pesniku, ljubav Popinog života, kojoj je posvećena svaka njegova zbirka pesama sa stihovima toliko aktuelnim da odjekuju i u ovoj našoj sadašnjosti i našem životu.
Posle smrti među rukopisima Vaska Pope pronađena je nedovršena knjiga pesama Gvozdeni sad, nedovršena celina Lepa varoš V., krug od pet pesama Ludi Lala i 19 pesama u knjizi o umetnosti i umetnicima Kalem.
Popina Haša nikada nije uspela da od njihovog malog stana napravi legat, ali je uspela da sačuva svu zaostavštinu i arhivu svog supruga koja se danas čuva biblioteci SANU. I što je najvažnije, najveća želja joj se ispunila, kada je preminula 2000. Godine, urna sa njenim posmrtnim ostacima položena je u njegovu grobnicu u Aleji zaslužnih građana, tako da je njihova ljubav simbolično ostala sjedinjena u večnosti.

Tabla na kući u Ulici Bulevar kralja Aleksandra 26 (izvor: pinterest.com)



0

Poezija Laze Kostića – u zagrljaju čarolije i beznjenice


Danas retko koga možete pronaći  da nije čuo za Lazu Kostića. Neki ga znaju po nesrećnoj ljubavi prema Lenki Dunđerskoj, neki po pričama o razbarušenoj pojavi i stilu života, a neki po poeziji beskrajne čarolije, stvorene između jave i sna, „lake kao leptir“, potresne poput daha večne „beznjenice“. I bilo da su ga savremenici voleli ili kudili, poput najvećih srpskih kritičara, danas niko ne može da ospori činjenicu da je Laza Kostić jedan od najvećih srpskih pesnika svih vremena.
Od trenutka kada je sa 17 godina napisao svoju prvu pesmu, do dvadeset treće stvorio je preko sedamdeset ljubavnih i patriotskih pesama koje su mu donele veliku slavu. U narednih deset godina nastalo je još stotinu, a posle toga je do kraja života napisao još samo dvadeset, među kojima i najlepšu pesmu ispevanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Laza Kostić (izvor: wikipedia.org)

I sve je u toj jedinstvenoj poeziji neobično i neuhvatljivo, baš kao što zbunjuje i kod samog pesnika. Koliko je bio prepun različitih znanja i interesovanja, pravnik, političar, narodni poslanik, poliglota, tako je i pisao – različite poetske vrste od balada koje liče na spevove do tragedija u stihu i prozi, filozofske rasprave, pozorišne kritike, novinske članke, prevode najvećih svetskih pesnika. Toliko toga velikog i neponovljivog u jednom čoveku. Zahvaljujući tome je i njegova pojava imala ogroman značaj za srpsku književnost dajući joj dah Evrope i jednu sasvim novu duhovnost satkanu od narodne tradicije i jezika, romantičarski bunt i patetiku, klasičnu antičku lepotu i kitnjaste ukrase baroka.
U zbirci pesama Među javom i med snom, koju je priredio Vasa Pavković, na jednom mestu je sabrana najvrednija lirika Laze Kostića, od ljubavnih, rodoljubivih i misaonih pesama do poema, romansi i himni, uključujući i one koje su zauvek ostale zlatnim slovima ispisane u istoriji srpske poezije.

Lenka Dunđerski (izvor: srbija-forum.com)

Snove snivam
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.


Ljubavna lirika Laze Kostića je prva pesnička vrsta kojoj se posvetio još kao mladić, student prava u Pešti. Već tada on pokušava da unese nov polet u srpsku poeziju nudeći joj sasvim nove korake – kujući nove reči, stvarajući nove oblike. Iako su mu kritičari upravo upotrebu jezika spočitavali kao najveći nedostatak, drugačije formiranje metrike ostalo je njegov „zaštitni znak“. Iako je nakon poznih strastvenih ljubavnih pesama, rana ljubavna lirika delovala hladno, taj utisak i nije sasvim tačan. U pesmi Snove snivam prvi put se pojavljuje eksperimentisanje mladog pesnika, nesputana sloboda u težnjama da opiše dodir dva tela spojena strašću. U opisima stanja svoje zaljubljene duše on pre prikazuje nemir i tragiku nego idiličnu sreću. Tako je prethodnica tek naslućene teme koja će se tek razviti u antologijskim stihovima – teme o postojanju jednog posebnog sveta na rubu jave i sna, treće dimenzije zanosa i inspiracije u kojoj je obitavala njegova duša jedino se tamo napajajući srećom i spokojem.

Laza Kostić u crnogorskoj narodnoj nošnji (izvor: wikipedia.org)

Među javom i med snom
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu,
među javom i med snom.


U programskoj pesmi svoje poezije, koju je napisao sa svega 22 godine, Laza Kostić je napravio zaokret od ljubavne ka misaonoj lirici, čime se odvojio od stihova srca i osećanja ka duhu i mašti. Upravo je u njoj razvio tu čuvenu teme lelujavog sveta inspiracije kojoj samo umetnici imaju pristup i ukrasiti je raskošnim kovanicama. Predstavljajući srce kao metaforu pesnikovog neuhvatljivog ja koje daje nadahnuće i emociju, koje je prepušteno samom sebi u središtu psihičkog života i duše, koje se deli na javu i san, svesno i nesvesno i igra veliku ulogu u činu stvaralaštva, koje je ga stavlja na muke jer ne može da razume njegovo pletivo koje upornim paranjem ispletenog nikako da ostvari nedostižno savršenstvo, pesnik je dao dijalog sa samim sobom i svojom pesničkom prirodom. U melodičnom ritmu i ponavljajućim refrenom „među javom i med snom“, koji pesmi daje zvučnost, Laza Kostić je na poetski način dao smisao poezije kao posebnog stanja duha, trenutaka između stvarnosti i snoviđenja, halucinacija i realnosti.

Kosta Ruvarac (izvor: wikipedia.org)

Spomen na Ruvarca
„Dobar veče!“, avet me pozdravi;
poznajem glas:
kô ponoćnoga vetra piruk,
kad inje stresa s vrba nadgrobnih;


Kada se jedna od najboljih Kostićevih pesama 1865. pojavila u časopisu Danica, niko nije ni mogao da nasluti da je pred čitaocima delo kojim započinje moderna srpska književnost, a to što se ona našla na početku njegovog stvaralaštva i što će i posle nje mnogo toga novog , vrednog romantičarskog napisati, samo je dokaz Kostićeve nesputane raskoši stvaralačke prirode.
U njoj, po uzoru na Poovog Gavrana, pesnik posle povratka sa proslave novogodišnje noći, u tamnoj tišini i tajanstvenoj jezi prima gosta – kostura preminulog prijatelja Koste Ruvarca – da sa njim povede razgovor koji će biti prvi ogled u srpskoj književnosti. U avetinjskoj atmosferi ispisani su stihovi njegove filozofsko-poetske ideje o prožimanju dva glavna duševna stanja – sna i jave, mašte i zbilje, mistike i humora, idealnog i realnog. U njoj na svoj način doživljava motive iz Biblije, gde se takođe vezuje za suprotnosti stavljajući prolazan i površan zemaljski život nasuprot nebeskom čistog duha. U dijalogu prožetom humorom i ironijom sa mrtvim Ruvarcem pokrenuće se mnoga pitanja, o iluzijama, vaskrsenju i tajni života oslikanoj u dvojstvu alfe i omege – duha i materije, mozga i srca sa jedne i nagona sa druge strane. Omegom kao đavolom, zveri, izvorom zla, mržnjom i strašću i alfom kao duhom koji daje snagu, dobrim i ljubavlju, Laza Kostić je predstavio suštinu ljudske prirode razapetu između svoje dve suprotnosti  koja se uvek nalazi u potrazi za njihovom ravnotežom postavivši temelje na kojima je izgradio čitav svoj poetski izraz.

Crkva Santa Maria della Salute u Veneciji (izvor: wikipedia.org)

Santa Maria della Salute
Iz ništavila u slavu slava
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!


Četrdeset pet godina nakon one koja je označila početak moderne srpske poezije nastala je naša najveća pesma romantizma, pesma na koju retko ko ostane ravnodušan, koju čak i ako u početku ne razume, oseća je u njenom emocionalnom naboju, a kada je razotkrije, shvata da nije ništa drugo do kruna stvaralaštva Laze Kostića u kojoj je satkan svaki damar njegovog života.
A da nije bilo Lenke Dunđerski i jedne veličanstvene građevine na ulazu u venecijanski Veliki kanal, ovo remek-delo nikada ne bi ni nastalo. A ne bi ni da se dvadeset godina ranije nije desila velika ljubav. Jelena Lenka bila je devojka velikog obrazovanja, interesovanja, talenata i lepote, moglo bi se reći, po svemu prava „druga polovina“ svestranog pesnika. Jedina „mana“ bila je razlika u godinama, bar za Lazu Kostića, kome je u 51. godini ukrala srce mlada Lenka od 21, ćerka njegovog kuma i mecene Lazara Dunđerskog. Pa ipak, ljubav se rodila, i to ona strasna, koja okupira i telo i dušu. Uprkos Lenkinim željama i nadanjima, nije se i ostvarila jer se pesnik povukao, najpre u manastir Krušedol, a potom i u brak sa Julijanom Palanački, na predlog Lazara Dunđerskog, a sve ne bi li iz srca iščupao ljubav prema premladoj devojci. Na svadbenom putovanju po Veneciji, Lazu Kostića zatekla je vest o Lenkinoj iznenadnoj smrti, navodno od tifusne groznice u Beču. Ona je otišla sa ovoga sveta, a on ostao u njemu da o njoj sanja i napiše pesmu u kojoj će je učiniti večnom.

Jelena Lenka Dunđerski (izvor: wikipedia.org)

U Veneciji, pred crkvom Santa Maria della Salute počinje pisanje najlepših srpskih stihova. U njoj se prepliću rodoljublje, okretanje duhovnom svetu Bogorodičinom u kome traži oprost za sve svoje grehe, čuveni sukob između nagona i razuma, pameti i slasti i kajanje kada prevlada glava koja nosi smrt voljene žene i muze. Poslednje strofe pesme, napisane nekoliko godina pred smrt, nose čuveni motiv mrtve drage, tako omiljen romantičarima pa kao što Petrarka oplakuje svoju Lauru, a Dante Beatriču, i Laza Kostić u svojoj Lenki pronalazi večnu inspiraciju. U poslednjim godinama života on tka to nedohvatno dvojstvo tela i duha živeći u snovima sa svojom izabranicom beznjenicom, koju je zaista sanjao i sve zapisivao u svom dnevniku na francuskom jeziku, i njihov dah prenosi u pesmu Santa Maria della Salute, čekajući tren svoje smrti kao olakšanje i ispunjenje svih želja sa ženom koju voli. I dočekao je, u Beču, u istom gradu i u jednom sličnom tmurnom novembarskom jutru u kome je smrt pronašla i Lenka, spreman da posle decenija patnje za onom čiji je odlazak sa ovoga sveta beskrajno puta okajavao, pronađe kulminaciju ljubavi svog života od koje će „zvezdama pomeriti pute“ , da „od miline dusi polude“.

Tamara Aleksić kao Lenka Dunđerski u seriji “Santa Maria della Salute” iz 2016. godine (izvor: facebook.com)

Danas, ravno sto deset godina od smrti Laze Kostića možete ga poštovati, ne shvatati, voleti ili smatrati čudakom prošlog veka sa nogama na zemlji, sa glavom u oblacima, ali jedno ćete sigurno nositi u sebi – divljenje prema njegovoj nesputanoj duši i poeziji u koju je ona, tako nesmirena, utkana u svakoj izmišljenoj reči, razbarušenoj rimi, neuhvatnom snu – strasnoj ljubavi koja nikada ne prestaje.

Biste Lenke Dunđerski i Laze Kostića u Kulpinu (izvor: wikipedia.org)