0

Kad jedna nit izveze put do slobode

Ljubitelji romana Trejsi Ševalije uvek znaju šta mogu da očekuju od svoje najdraže autorke. Svako njeno delo nosi zadivljujuće oživljenu atmosferu vremena u koje je smeštena radnja, živo ocrtane likove sa kojima se svako od nas lako poistovećuje, čaroliju prirode i umetnosti tesno stopljenu sa ljudskim sudbinama, a ponajviše širinu duše za najslabije karike društva – niže slojeve, decu i žene. Međutim, ono što čini pokretačku snagu njenih knjiga i inspiraciju kojom pleni upravo je tiha borba za prava svakog od njih, bilo da se radi o socijalnim ili ličnim nedaćama, a junakinja knjige Jedna nit možda je najviše od svih do sada nosilac samosvesti i hrabrosti koje donose dah promena.
Vajolet Spidvel je tridesetosmogodišnja usedelica, „prekobrojna“ stara devojka koja je verenika i brata izgubila u vihoru Prvog svetskog rata. U želji da iz sebe izvuče najbolje, uprkos negodovanju porodice odlazi od kuće i u Vinčesteru započinje novi život kao samostalna i hrabra žena koja je sama kovač svoje sudbine. Slučajan odlazak u katedralu u vreme sastanka vezilja povući će je da im se pridruži, što će joj doneti sasvim neočekivane događaje i odrediti životni put. Na njemu će se nalaziti mnoga dirljiva iskušenja, neprijatnosti i zamke ali i sreća, dohvatna samo onima koji imaju hrabrosti da do nje preskoče sve provalije rigidnog engleskog mentaliteta.

Li Evison, Par u Londonu (izvor: fineartamerica.com)

Trejsi Ševalije se u svojim delima često vraća na već oprobane teme čijom je obradom postala prepoznatljiva na svetskom književnom nebu. Ona koju često obrađuje je umetnost u najrazličitijim vidovima. I dok je u Dami i jednorogu u centru zbivanja izrada tapiserije, a u Devojci sa bisernom minđušom slikarska remek-dela Johanesa Vermera, u Jednoj niti se priča plete oko veza jastučnica u Vinčesterskoj katedrali. U potankom opisu šema i motiva, koji služe da bi se što bolje zamislilo delo veštim bodovima vredne vezilje a nikako da bi nas bespotrebno opteretilo detaljima, sažeta je potka oko koje se plete i mnoštvo ženskih sudbina, i stanje engleskog društva tridesetih godina prošlog veka, i položaj žena, posebno onih koje bi da prkose ustaljenim pravilima ponašanja, i zbivanja u svetu koja nose dah nadolazećih strahota oličenih u postepeno osnažujućem nacističkom pokretu u Nemačkoj. Na taj način Vinčesterska katedrala postaje svet u malom u kome se rađaju ljubavi, skrivaju strasti, otkrivaju tajne zvonjenja zvona i odigravaju pritajene pobune, vidljive samo dobro obaveštenim umovima sa širinom u spoznaji sveta.
I kao što i u drugim delima autorka na posredan ili neposredan način uvodi motive borbe za ravnopravnost (setimo se sifražetkinja u Palim anđelima ili revolucionarnih ideja Francuske revolucije u Plamenom sjaju), tako se i ovde nekoliko žena trudi da pokida niti koje im živote vezuju poput najdebljih konopaca i lanaca. I kao i u drugima, ni u ovom romanu nije strana seksualna sloboda mladih žena, koja se posebno oseća u Vajoletinim „muškarcima uz šeri“, sklonostima preljubi, prikrivenim trudnoćama pre braka ali i preispitivanju najkontroverznijih stavova prema homoseksualnim vezama i odnosima.
Na kraju romana autorka je među zahvalnicama spomenula da je bilo mnogo nedoumica oko izbora naslova za delo. Konačno je prelomila pomoćnica urednika i na najoštroumniji način sabrala celu priču u samo dve reči. Kada pročitate poslednju stranicu, i vi ćete znati koja je to jedna nit potrebna na bi se započeo vez do konačnog oslobođenja. Neko će ga pronaći u skrivenoj borbi protiv svetskog zla, neko u tihom potčinjavanju životu koji se blaži povremenim lahorima sreće a neko u javnom odbacivanju licemerja i biranja da mu ljubav bude životni put, ma koliko bio posut trnjem i osudama.

Klif Rou, Dve žene i kolica (izvor: wikioo.org)



0

Uvek ću te pronaći

Sestra Marta je sedela na klupi podno rascvetane magnolije posmatrajući gospođicu Korać kako drema nad svojom starom slikom iz mladosti. Stara dama često bi plovila kroz carstvo snova, taman onoliko koliko bi odsustvovala iz svojih izmaštanih svetova na javi. Od svih štićenika doma za stare najduže je bila kod njih, ali je profesor Danilović, neurolog, najmanje uspeha imao u radu s njom, ne uspevajući ni za dinar da prodre u zapetljane lavirinte njenog demencijom načetog mozga. Budući da se za nju niko nije interesovao, a tu je dovela komšinica koja ju je pronašla kako u spavaćici hoda po zgradi, znali su jedino da je povučena starica nekada bila profesorka engleskog jezika, nikada se nije udavala i imala je samo jednu sestru sa kojom četrdeset godina nije govorila. Uzalud je doktor pokušavao da otkrije razloge za tako nagli davni prekid sestrinske ljubavi, gospođica Korać je na to ostajala nema.
Zvonjava telefona povela je sestru Martu do ordinacije u prizemlju.
„Halo… Slušam, gospodine upravniče. Imamo samo jedno slobodno mesto u domu, krevet u sobi gospođice Korać je prazan. Da, i ona je takođe dementna. Kako ste rekli? Gospođa Korać Savić? Uh, mislim da je, prema podacima koje imam u kartonu gospođice Korać, to upravo njena sestra sa kojom decenijama ne govori… Pa ne znam da li će je to uznemiriti… Kako to mislite: obe su lude kô puške…? Ne, ne komentarišem, vi ste upravnik… Naravno da ne treba da se pravim pametna. Oprostite, neće se ponoviti, gospođa Korać Savić će biti smeštena vrlo brzo.“
Marta je spustila slušalicu i duboko uzdahnula. Stara Koraćeva neće ovo lako podneti, bila je ubeđena, ma koliko dementna bila, verovala je da će je deljenje sobe sa sestrom duboko kosnuti. Brzim hodom koji je iza nje ostavljao škripu gumenih klompi po uglačanim vinas pločicama, pokucala je na vrata ordinacije profesora Danilovića.
„Napred“, začuo se dubok glas.
„Profesore, imam novosti, bojim se da će biti problema“, rekla je zabrinuto.
„Šta se događa?“, profesor je spustio naočare na nos i odložio jedan od kartona na sto. Verovao je u procene sestre Marte sa kojom je godinama sarađivao.
„U dom nam stiže sestra gospođice Korać, ona ista sa kojom je u tajanstvenoj svađi već četrdeset godina, a jedino slobodno mesto je u njenoj sobi. Bojim se da će je to uznemiriti.“
„Sestro Marta, vi ste se baš vezali za gospođicu Korać, a to vam baš ne preporučujem“, reče profesor s osmehom. „Ali moram priznati da me je ova vest profesionalno vrlo uzbudila, biće zanimljivo videti kako će se njih dve ponašati jedna prema drugoj. To bi mogla da bude inicijalna kapisla za našu staru damu, da je pomerimo iz njenog izmaštanog sveta. Biće to zanimljiv eksperiment“, reče trljajući ruke od zadovoljstva.
Sestra Marta ga prekorno pogleda i snuždi se, nije joj bilo drago da se nad starima vrše ikakvi eksperimenti. Ipak požuri u vrt da pripremi staricu za dolazak nove štićenice.
Zateče je kako posmatra cvetove magnolije i lagano pevuši.
„Dobar dan, draga“, reče gospođica Korać. „Danas samo vodenu ondulaciju kao na ovoj slici, tek tri talasa, da budem lepa za Svetosavski bal. Vi ste mi najdraža frizerka, zato mi nije teško da sačekam red.“
„Nema problema, gospođice. Da li ste raspoloženi za novo društvo? Uskoro će nam se pridružiti jedna fina gospođa.“
„Može, zašto da ne, samo molim vas, ja sam na redu za frizuru, nemojte da ona bude pre mene.“
„Nikako“, umirila je sestra Marta.
Na vratima vrta pojavi se profesor Danilović sa sitnom staricom koju je vodio podruku.
„Dobar dan, gospođice Korać“, reče on stamenim glasom. „Ovo je gospođa Olga Korać Savić. Biće vam cimerka u sobi i voleo bih da je lepo pozdravite.“
„Naravno, dobar dan, gospođo“, reče ona.
„Dobar dan“, odgovori i ova druga ne prepoznajući je.
„Obe imate prezime Korać, zar to nije interesantno?“, uzviknu profesor i značajno pogleda u svoju dugogodišnju pacijentkinju.
„Da, zaista je tako, ali znate, prezime Korać nije tako retko i mladiću, molim vas, udaljite se, vreme je da se isfriziramo, ne smemo da gubimo vreme. Ostavite svoju majku da sedne pored mene i čeka na red kao i svi ostali.“
Profesor Danilović razočarano ode, shvativši da je eksperiment sasvim propao. Na vratima se sudari sa jednim markantnim starim gospodinom.
„Izvinite, ja sam suprug gospođe Korać Savić, došao sam samo da joj javim da sam njene stvari smestio u sobu i da je pozdravim, ako uopšte bude shvatila šta joj pričam.“
„Da, da, naravno, izvolite“, reče profesor i krenu ka ordinaciji.
„Miroljube!“, začu odjednom prodoran glas gospođice Korać. „Znala sam da ću te kad-tad pronaći! Zašto mi se ne javljaš? Kako si mogao tako da nestaneš, bez pozdrava, bez ijedne reči objašnjenja?! Da se pitam gde sam pogrešila…“
„Vido!“, zaprepasti se stari Miroljub dok mu, videlo se, bi upadljivo neprijatno. „Otkud ti ovde?!“
„Šta otkud?! Da li ti znaš da se ja zbog tebe nikada nisam udala? Živim ovde, u ovom domu bez porodice, bez ikog svog jer si mi ti slomio srce i uništio veru u ljude…“, rasplaka se gospođica Vida Korać dok je parčiće svojih sećanja polako sklapala kao neki neobičan pazl.
„Vido, nisam hteo da te povredim, pusti sad prošlost…“
„Šta pusti? Zar si mislio da mi možeš pobeći? Pa uvek ću te naći, mufljuzu od čoveka, da ti kažem da sam te proklela u svakoj noći u kojoj sam suze isplakala…“
„Ko je ova žena?“, upita Olga Korać Savić. „Ko ste vi, gospodine, i zašto ona viče na vas?“
„Pusti, dušo, samo sam došao da ti se javim, idem kući…“, reče Miroljub.
„Olga, jesi li to ti?! Koja duša? Kakva kuća? Pa ti si mene zbog nje ostavio! Zbog moje vajne rođene sestre! A ti, beštijo, sad ću te počupati! Zar ni ovde mira od vas da nemam!“, kao lavina sruči gnev uvek odmerena i tiha gospođica Korać na sestru i nesuđenog verenika a suđenog zeta. „A tebe“, okrenu se razrogačenom Miroljubu, „uvek ću pronaći, i posle smrti proganjaću te do kraja večnosti, da znaš!“
Nasta cika, vriska i profesor i sestra Marta ih jedva razdvojiše.
Te večeri, kada je gospođa Olga Korać Savić prebačena u drugi dom, a gospođica Vida Korać pod jakim sedativima sklonjena u svoju sobu, sestra Marta je pre odlaska kući lagano ušla i dodirnula ruku starice čiji je pogled bludeo u daljinu, daleko od cvetova magnolija koji su se peli do prozora njene sobe.
„Gospođice Korać“, tiho joj se obrati sestra Marta.
„How do you talk to your queen?“, skliznu sa usana starice nadmeni ton.
„Molim?“, ostade zatečena bolničarka.
„I’m Queen Elizabeth, don’t you see, you stupid girl!“
„U jebote“, ote se sestri Marti.
„Watch your mouth!“, reče strogo gospođica Korać.
„Yes, your Royal Highness“, prihvati bolničarka i izađe napolje.
Na ulici oseti kako joj veliki teret spade sa duše. Brzo otkuca SMS poruku doktoru Daniloviću: „Profesore, dobili ste inicijalnu kapislu, nadam se da se radujete eksploziji razornih razmera. Ah, da, dom ima dva noviteta: kraljicu Elizabetu II kao štićenicu lično i novoraspisan konkurs za medicinsku sestru sa poznavanjem engleskog jezika i dvorskog protokola. Ja ću potražiti sreću na nekom mestu gde malo više poštuju ljude“, posla je i udahnu miris nadolazećeg proleća.

0

Deca zla – lice i naličje našeg ogledala

Kada roman sa trilerskim krimi-zapletom napiše sudija Apelacionog suda, tačnije osoba koja je svakodnevno na izvoru informacija sudskih sporova i kriminalnih delatnosti, uzbudljiva radnja je zagarantovana, ali kada se uz bogato iskustvo nadoveže talenat za pisanje, onda je sigurno da će delo doživeti ogroman uspeh. Na osnovu svega toga moglo bi se reći da je roman Deca zla Miodraga Miše Majića jedan od retkih predstavnika pravog krimi-romana u savremenoj srpskoj književnosti i da nas, po svemu sudeći, od njega čeka još mnogo toga kontroverznog, misterioznog i nezaboravnog.
Radnja počinje brutalnim zločinom narodnog poslanika i tajkuna Radovana Kovača koje svojim naturalističkim elementima podseća na ritualna ubistva. Glavni osumnjičeni je njegov telohranitelj, za koga postoje indicije da mu je sve namešteno. Kada advokat Nikola Bobić, poznat po antikorupcijskim stavovima, bude maltene primoran da preuzme slučaj odbrane, neće ni slutiti da će naizgled prljava politička igra u pozadini ubistva prerasti u nešto mnogo gore i strašnije, nešto što će zategnuti strune prošlosti i sadašnjosti i zapretiti budućnosti mnogih, pa čak i njemu samom.
U romanu Deca zla prikupilo se mnogo toga intrigantnog, i krvavo ubistvo koje je uzbudilo javnost, i zakulisne radnje upečatljivih likova iz sveta politike, pravosuđa, medija i kriminala, i scene u sudnici, i akcione jurnjave u trci s vremenom ka pogrešnim tragovima, i misteriozne priče iz davnih i ne tako davnih vremena, i ljubavni zapleti i fascinantni preokreti.
Da delo ima i dubinu a ne samo običnu uzavrelu krimi-radnju dokaz su kompleksni likovi, među kojima nema crno-belih karaktera već ljudi od krvi i mesa, koji žive u društvu ogrezlom u korupciji i nerazrešenim zataškavanim zločinima iz prošlosti, koji svoje repove vuku do današnjih dana. Niko od njih nije do kraja nevin, svako je zaražen tim virusom sebičluka i želje za moći, sve dok se ne suoči sa čistim zlom koje od prologa nagoveštava starica zatvorena u kovinskoj psihijatrijskoj bolnici, nekažnjenim zlom koje se zapatilo u natrulim temeljima na kojima počivaju stubovi društva.
Najbolje stranice romana ispisane su njegovom kulminacijom koja vraća dah ratnih godina i zverstava koja zauvek uništavaju ljudske sudbine. Nadrealističke scene dece koja se skrivaju po razrušenoj i napuštenoj kući muslimanskog sela nisu ništa drugo do simbol tog zla i zločina koji ne zastareva, zla koje se uvek vraća na mesto svog zločina i večno nastavlja svoj krvavi pir, makar onoliko dugo dok ne bude kažnjeno, anatemisano, iskorenjeno. Onoliko dugo dok društvo ne sazri da svoju istoriju piše počevši od čišćenja u svojim redovima, ili kako bi to mudro rekao Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani: „Kako se može govoriti o zlu drugih prema nama ako o našem ćutimo?“
Najupečatljivija u romanu Deca zla je jasna i ogoljena kritika društva u kome živimo, sa svim svojim manama i nedostacima, onima koji se nemilice lepe na svakog od nas, ma koliko im se opirali i bili svesni lica i naličja ogledala sopstvene stvarnosti. Ali tu je još jedna, tanka nit koju može uhvatiti samo onaj ko promišlja i duboko oseća – snažna antiratna poruka. Ona se skriva u svakom redu koji nosi beskrajne ljudske patnje i stradanja žrtava i počinioce koji mirišu na nakaradnost uma i duše, koji podstiču da zlo narasta i seje se nemilice. I na kraju oni ne stoje na suprotnim stranama, već postaju stradalnici uništeni od jednog jedinog pojma – nemani palacavog đavoljeg jezika zvanog rat.

0

Dnevnički zapisi kao svetlost jesenovanja

Kada u svoje ruke uzmete književno delo koje predstavlja dnevnik jednog pisca, izvesno je da ćete se susresti sa njegovim svakodnevnim ličnim doživljajima, razmišljanjima i osećanjima, sa njegovom neposrednošću i iskrenošću iskusivši najbolji način da se sa njim posredno sprijateljite. Tako ćete imati priliku da se, osim hronološke i društvene, upoznate i sa umetničkom vrednošću poetskog stila Dnevnika jedne jeseni, književnog prvenca Gorana Došena, koji, kako sam autor smatra, ispreturano kreće u avanturu zvanu literarna scena Srbije, pa umesto da svojevrsnu autobiografiju čitaocima pokloni nakon izmaštanih svetova romana, on je hrabro nudi odmah, na početku, poklonivši tako i svoje najtananije misli, strahove i nade.
Dnevnik jedne jeseni obuhvata period od tri meseca u životu jednog sasvim običnog čoveka koji živi na periferiji prestonice i svakodnevno se hvata ukoštac sa nesavršenostima velegrada, društva, sistema, načinom preživljavanja i smisla života. Samo, ono što ga čini posebnim i drugačijim od ostalih je zadatak koji je sebi nametnuo – da postane pisac i svojim stvaralaštvom ostavi „skromno svjetlo u pomrčini“ večnosti.
I ma koliko da cilj kome stremi sa strane može delovati ozbiljno i nimalo jednostavno, Goranu Došenu prilično dobro polazi za rukom. Jer dan po dan, početne stege i zazor od „bjeline stranice“ sve više nestaju, misli se polako nižu, sve više se oslobađajući skučenosti izraza, pa se razmahuju, razvezuju od čvorova nesigurnosti i pletu tkaninu šaroliku od različitih tema, osećanja, književnih postupaka stvarajući svojevrsni „pačvork“ u kome svako može da pronađe poneki deo sebe. I baš kao što svako od nas ujutru ustaje sa mislima koje ga uvode u novi dan, tako i autor ovih redova zaranja u nova jutra, ona koja sa sobom nose egzistencijalne brige, nepravde na radnom mestu i stvarnosti u kojoj živimo, ljude koji u našim životima igraju glavne ili epizodne uloge, osećanja sa kojima se borimo u snovima i na javi i preživljavamo dan po dan nudeći nam tu privilegiju da ga polako upoznajemo, ali da sa njim upoznamo i sebe, preispitujući i svoje stavove, želje i htenja.
Tako ćete u ovoj knjizi, ređajući ih po sistemu asocijacija, ući u suštinu najrazličitijih pojmova, od svakodnevnih sitnica i detalja koje maltene ni ne primećujemo pa sve do ozbiljnih filozofskih, socioloških i političkih tema, do citata i analize književnih dela izazvanih osećanjima pisca i inspirisanih događajima koji se zbivaju u jeseni 2019. Zahvaljujući tome dnevnički zapisi prerastaju u male eseje obrađene na poseban intelektualno-emocionalan način koji nam pružaju različita saznanja jer se zasnivaju na činjenicama i iskustvu. Čestim apostrofiranjem čitaoca pisac ga drži blizu sebe, kao prijatelja koga uvlači u aktivan odnos, da zajedno sa njim promišlja, saznaje i „sa svoje strane“ diskutuje.
U realistički istinitoj slici društva  i života koji živimo, prožetoj pritajenom teskobom, rutinom, dosadom, neretko i apsurdom, data je spona uma modernog čoveka sa svetom koji ga okružuje, spona koja povezuje pokidane niti jednog umetničkog senzibiliteta bogatih unutrašnjih promišljanja sa vetrometinom koja napolju lomi sve one autentične i posebne. Okretanjem sebi i svom svetu misli Goran Došen pokazuje da je tu najspokojnije sklonište iz koga se najbezbednije prati svet, od socijalno-klasnih pitanja, preko istorijskih i političkih teorija do preispitivanja sopstvenih odluka i postupaka, gradeći o sebi sliku mislećeg čoveka sa čvrstim stavovima koje prate argumenti.
Pa ipak najbolje redove dnevnika zauzimaju oni koji govore o piscu, pisanju i načinu stvaranja umetničkog dela. Omogućivši nam da zavirimo u njegove najintimnije trenutke stvaralačkih lomova, blokada, nedoumica, straha pred „bijelom stranicom“ koji se uvlači i u snove, umetničkih „pomagala“ i zanatskih trikova, unapređivanja, usavršavanja, pa sve do stvaranja sopstvenog fiktivnog „univerzuma“ koji se mukotrpnim radom stvara, a jednim potezom gužvanja papira uništava, data je izuzetna slika stanja samog stvaraoca tokom te titrave čarolije zvane inspiracija, kojom se stvara ceo jedan poseban svet mašte, zbilje, lepote i snage koju u sebi mora da razgori i obuzda jedan pisac kada stvara svoje umetničko delo.
I možda nije slučajno odabrano doba godine u kome „živi“ Dnevnik jedne jeseni, ono doba godine „ljepljivog vremena“ punog kiša, tmurnih oblaka, vetrova, oluja i sve kraćih dana, kada caruju potištenost, monotonija, letargija i kolotečina, doba godine kada se sumiraju rezultati i stoji nad propuštenim šansama, kada je, kako bi rekao veliki Duško Radović dobro imati prijatelja, jednostavnog, vedrog, veselog, lekovitog. Da nas nauči šta je važno, a šta nevažno u životu. Da nas lupi šakom po ramenu i da od tog udarca ozdravimo. U redovima koje piše Goran Došen otkrićete istrajnost i nepokolebljivost koji ukorenjeni u našoj duši prkose svakoj tmini i sivilu, koji blistaju kao svetlost u tmurnoj jeseni nudeći iskru novih šansi za ostvarenje svega čemu stremimo i ulažemo trud. Dokaz za to će biti i ova knjiga kada je budete držali u rukama.

0

Branko Radičević – pesnik života i besmrtnosti

Sećate li se svojih prvih susreta sa poezijom Branka Radičevića? I znate li da se sa njegovim pesmama susrećete mnogo češće nego što mislite? Ako ništa drugo, onda dok slušate Zdravka Čolića i njegоve čuvene melodije „Ao nono bijela, voda te odnijela“ ili „Pjevam danju, pjevam noću, pjevam, sele, što god hoću“, gde je naš popularni pevač obradio upravo najlepše stihove jednog od najznačajnijeg srpskog pesnika 19. veka.
A priča o Branku Radičeviću nije duga jer mu je i život bio prekratak, ali i pored toga izuzetno značajan za našu književnost. Rođen je u Slavonskom Brodu davne 1824, od oca Todora, carinika koji je često selio porodicu i majke Ruže, koja je umrla od tuberkuloze kada je Branko imao svega 9 godina i ostavila njemu i ostaloj deci u amanet ovu zloćudnu i za ono vreme neizlečivu bolest.

Todor Radičević, Brankov otac (izvor: wikipedia.org)

Đački rastanak

Ој, Karlovci, mesto moje drago,
Kô detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zva ja med i smokvu samo.

Najlepši deo života Branko je doživeo u Sremskim Karlovcima, gde je završio gimnaziju i za koje je ostao neraskidivo vezan.  Pesma posvećena ovom vremenu, Đački rastanak, nastala je deceniju kasnije, kada je mladi pesnik na studijama prava u Beču poželeo da opeva mladost i oproštajnu noć sa gimnazijskim drugovima koji su ga pratili u Temišvar.
Ovaj obimni lirski spev, koji se sastoji od preko 700 stihova, njegovo je najbolje i najpopularnije ostvarenje. Od prvih redova u kojima se opisuje blistavost predela od Dunava do Stražilova, preko zanosa mladalačkih zabava i đakovanja, neumorne radosti i ljubavi, berbe grožđa kroz koju pulsira život preliva se opraštanje od bliskih drugova i dragih uspomena i sve više na površinu izbija tuga koja prekida vedre misli iz prošlosti, čineći da osećanje sopstvene prolaznosti još više pojačava setu rastanka. A onda na scenu stupa veliko đačko kolo koje se plete uz puno zasebnih pesama, sremskih poskočica, koliko ljubavnih, toliko i junačkih tema iz kosovskog mita i ustaničkih dana i sve kipti od veselja narodskog života i probuđenog rodoljublja. Kada na kraju speva ono preraste u bratsko kolo, koje sačinjavaju svi južnoslovenski narodi, romantičarski damar Branka Radičevića udara jače nego ikad kroz alegorijsko buđenje nacionalne svesti i snažnih poruka omladini da odagna mrak, probudi srpsku zoru slobode i pohrli u ujedinjenje sa svojom slovenskom braćom.

Kuća u Sremskim Karlovcima u kojoj je živeo Branko Radičević (izvor: wikipedia.org)

Međutim, iako je u Beč stigao na studije prava, Branko ih nikada nije završio. Umesto toga, bio mu je „zapisan“ sasvim drugačiji životni put, ovenčan večnom pesničkom slavom. Sve je započelo prvim susretom sa nemačkom romantičarskom poezijom, koja će izvršiti jak uticaj na njegov poetski izraz, a doživelo svoj vrhunac zbližavanjem sa Vukom Karadžićem, prijateljem svoje porodice i bratimljenjem sa Đurom Daničićem u vreme najveće tuge zbog preminulog brata. Tada mladi pesnik postaje nerazdvojni saputnik Bečkog književnog kruga, kome je najveću podršku dao upravo čuvene 1847. godine, kada je zajedno sa ostalima objavio svoje Pesme na narodnom jeziku pokazavši da se na njemu može ispevati najlepša lirska umetnička poezija. U ovim stihovima jasno se može posmatrati previranje Vukovog uticaja koji mu je otkrio lepote narodnih lirskih pesama punih osećanja, ljubavi prema prirodi i nevine čežnje mladih koji se vole, dah stihova sremskog zavičaja punih kovanica i deminutiva, ali i upliv evropskog romantizma u svom punom sjaju.

Branko Radičević (izvor: wikipedia.org)

Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva
.

Jedna od najlepših iz prve zbirke je Putnik na uranku, minijaturna lirska priča puna radosti, vedrine i dečje bezazlenosti, ali i mladalački čulne istančane duše. U njoj je pesnik poput putnika obasjan suncem koje se tek rađa i tera „puste noći silne tame“, od kojih oseća iskonski strah pa se pun razdraganosti okreće svetu koji se budi pod njegovim pogledom.

Potpis Branka Radičevića (izvor: wikipedia.org)

Pesme Branku donose veliku popularnost u Srbiji, ne samo kod drugih pesnika, nego i kod omladine koja se opijala poletom u njegovim rodoljubivim stihovima pa već tada biva ovenčan slavom  kao jedan od najpoznatijih predstavnika romantizma. Međutim, nisu samo mladi intelektualci čuli za njega, već i Obrenovići, vladarska dinastija koja ga je, iz preventive, proterala iz Beograda i zabranila mu ulazak u kneževinu.
Međutim, sudbina je Branku odredila kratak život i večnu slavu. Već u 25. godini oboleo je od tuberkuloze, te kobne porodične pošasti koja je vekovima kosila i mlade i stare i prekidala im snove i ambicije. Tokom poslednje četiri godine života učinio je sve da nastavi da živi, čak je upisao i medicinu hvatajući se za poslednju nadu da će možda uspeti da nađe izlaz sebi i svima koji bi da pobegnu zloćudnom pratiocu koji snagu ispija uporno i polako. Nažalost, nije uspeo, umro je u Beču u 29. godini života, gde je i sahranjen, a tek tri decenije kasnije, posle mnogo peripetija, konačno našao svoj mir na Stražilovu, brdu sreće i spokoja.

Grob Branka Radičevića na Stražilovu (izvor: wikipedia.org)

Kad mlidjah umreti

Lišće žuto veće dole pada,
Zelena ga više ja nikada
Videt neću.

Ubrzo nakon smrti u zaostavštini su pronađeni još neki stihovi Branka Radičevića. Devet godina kasnije, oni su posthumno i objavljeni. Tada je svetlost dana ugledala jedna od najlepših elegija srpske književnosti  Kad mlidjah umreti, pesma tuge i samrtnog časa, napisana mnogo pre nego što se pesnik razboleo ali duboko u svom srcu predosećao skori završetak života.  U ovim stihovima jakog kontrasta života i smrti, radosti i tuge iskazane su najdublje patnje mladog čoveka koji umire. Građena kroz niz slika i emocija u kojima pesnik pravi paralelu između sebe i prirode dok lišće žuti i opada, a on tuguje zbog skorašnjeg odlaska, ljudske nesavršenosti zbog prolaznosti i nedovršenosti sopstvenog stvaralaštva u kojima pesme ostavlja kao svoju siročad. Stihovi klize kao hod vremena, u kome se on poput prirode rađa i umire, ali za razliku od nje, besmrtne i beskonačne, njegovo umiranje je konačno. Ova pesma smatra se samom suštinom romantizma jer je u njoj sve dovedeno do sklada, i struktura, i motivi, i smisao do koga se dolazi promišljanjem. Zato nije čudno što od nje počinje„stražilovska linija pevanja“, u kojima se kao glavne teme pojavljuju bolest, tuga i umiranje i kojoj se veliki broj pesnika vraćao kao izvoru inspiracije i nadahnuća.
Iako je Branko Radičević prekorevao sudbinu koja mu je prekinula poetski let pa je pesme „kao u traljama ostavio“ jer je tako „mnogo hteo, mnogo započeo“, on je ostavio dubok trag u srpskoj poeziji. Kao začetnik romantičarskog pokreta i nosilac novog početka i poleta, razigranog duha koji se prekinuo u trenu kada se sa jakim odjekom razlio u različitim pravcima, ostao je u svojim pesmama večno mlad. A na takvom izvoru najradije piju i pesnici i čitaoci svih vremena.

Statua Branka Radičevića u podnožju Stražilova (izvor: wikipedia.org)
0

Lepota i bol kao ogledalo života

Kada je 1977. godine engleska književnica Kolin Mekalou napisala svoj drugi roman Trn u grudima, nije mogla ni da nasluti da će on postati najprodavaniji roman u istoriji Australije, ali i jedan od najpopularnijih bestselera sveta. Tako je bilo sasvim očekivano da će ovo delo, prodato u preko 30 miliona primeraka, vrlo brzo doživeti ekranizaciju u vidu mini-serije Ptice umiru pevajući sa Ričardom Čejmberlenom i Rejčel Vord u ulogama oca Ralfa de Brikasara i Megi Kliri.

Kolin Mekalou (izvor: wikipedia.org)

Ova porodična saga dešava se u prvoj polovini prošlog veka, prateći porodicu Irca Pedija Klirija, koja se iz siromaštva na Novom Zelandu seli u australijsku unutrašnjost , Novi Južni Vels , na veliku farmu Drogedu njegove sestre Meri Karson. Glavni lik romana je njihova jedina kćer Megi, koja se pojavljuje od prve do poslednje stranice prikazujući je od detinjstva do starosti, crvenokosa neukrotiva lepotica kojoj će život pripremiti male radosti, velike patnje i nepremostivi jaz u duši jer jedini čovek koga voli je onaj koga jedinog ne može da ima. Nasuprot njoj, kao glavni muški lik stoji Ralf de Brikasar, irski sveštenik Katoličke crkve, čovek izuzetne lepote, sposobnosti i ambicija kome će sudbina, potpomognuta lukavošću i osvetoljubivošću i nakon smrti ljubomorne Meri Karson, pretvoriti život u večiti izbor ljubavi ili dužnosti, svetovnog ili duhovnog, voljene žene ili crkve.

Ričard Čemberlejn kao Ralf de Brikasar i Rejčel Vord kao Megi Kliri u mini-seriji “Ptice umiru pevajući” iz 1983. godine (izvor: pinterest.com)

Od prve stranice ovog obimnog dela, čija dužina kao da je postala „demode“ u današnjim brzim vremenima kada se ceni kratak i snažan izraz, autorka je uspela da drži nepodeljenu pažnju čitalaca i ujedno odlično uklopi tri generacije u svega 19 poglavlja. I napisala priču koja se ne zaboravlja ponajviše zahvaljujući okviru kojom počinje i završava se delo – legendi o ptici koja čim prvi put poleti iz gnezda nesmireno traži drvo sa trnjem i na njemu najduži i najoštriji trn na koji će se nabosti. Ona u trenucima umiranja peva pesmu lepšu od svih ostalih ptica, zbog koje ceo svet zastane da se divi a Bog se osmehuje na nebu, simbolično predstavljajući život kao smešu lepote i bola, kao dokaz da se ono najlepše u njemu može dobiti samo po cenu velike patnje.

Legenda o pticama koje umiru sa pesmom i trnom u grudima (izvor: markdcarlson.com)

Ono što si ukrala od Boga sada moraš da vratiš.“

Megi O’Nill sa sinom Dejnom (izvor: pinterest.com)

Očaj i sreća za kojima traga takva ptica su iste one koje boje život Megi Kliri, od najranijih dana zanemarivane kao jedinog ženskog deteta, potrebe za pažnjom i ljubavlju, pogrešnim izborima i surovim gubicima. Za ceo život ona ima tek nekoliko dana zanosa i ispunjenja svih želja, ali koje će joj biti okrutno naplaćene. Međutim, ove suprotnosti ne nalazimo samo kod glavne junakinje, one su ukorenjene i u svim ostalim likovima – njenom ocu Pediju koji ceo život ima ženu koja iz srca nikada nije izbrisala drugog, majci Fioni koja je zatvorila svoju dušu onog trena kada je zbog sramote morala da napusti sve svoje snove, polubrata Frenka kome splet okolnosti uništava život i ostale braće koja i pored marljivosti, poštenja i udisaja života Drogedi ostaju zauvek sami. Ali možda ponajviše i u samoj australijskoj zemlji – prelepoj kad cveta i izdašnoj kad rađa, ali ujedno i surovoj, neumoljivoj i stravičnoj kad gori i plavi, ali svakako posebnoj i nestvarno jedinstvenoj kao nijedan drugi kutak naše planete.

Megi Kliri i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Megi je ogledalo u kome sam prinuđen da gledam svoju smrtnost.“

Megi O’Nill i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Sukobi u duši oca Ralfa stavljaju na stotine muka kada mu je u blizini Megi, najslabija tačka njegovog bića. Shvativši da ga je Meri Karson davno prozrela, on prihvata njenu genijalno smišljenu igru i okreće se napredovanju u crkvi, koja mu prašta sve buntovne izlive kada im u kasu slije njenu poslednju volju koja vredi 13 miliona dolara. Pa ipak, od strasti i iskušenja ne može da pobegne, čak ni u tamnim hodnicima Vatikana. Njihovo kratkotrajno spajanje na osamljenom ostrvu predstavlja jedan od najromantičnijih ljubavnih susreta novije književnosti, prefinjen i strastven u isti mah. Posle toga više ništa neće moći da bude isto, jer iako verujemo da smo sudbini nešto podvalili, ona se potrudi da ostavi najdublje tragove u nama. Baš kao i ona ptica kad peva najlepšu pesmu, mora da je plati smrću. Ralfov izbor biće izneveravanje sopstvenog srca koje će se slomiti kada se odaju sve tajne i kada spozna istinu o besmislenosti i protraćenosti sopstvenog života.

Barbara Stenvik kao Meri Karson (izvor: pinterest.com)

Roman Trn u grudima je knjiga dramatičnih zbivanja, zabranjene ljubavi, tabu tema, prokletstva ženske sputane sudbine, strepnji, tajni, novca, odanosti i smrti. Knjiga o likovima koji su oskrnavili sopstvene duše zarad dubokih uverenja i dužnosti, ali i beskonačnih mogućnosti za sve koji imaju hrabrosti da se sa njima uhvate ukoštac. Kada sklopite njene korice, znaćete da ste pročitali pravi testament života u kome se zadovoljstvo i bol nikada ne mogu potpuno razdvojiti i naučiti da ga baš takvog cenite i spoznate njegovu vrednost.

Džin Simons kao Fiona Kliri, Meri Viningem kao Džastin O’Nill i Rejčel Vord kao Megi O’Nill (izvor: pinterest.com)


0

Mera ljubavi i smrti – šapat zjapećih rupa proklete slovenske duše

Pisanje modernog romana je zasigurno veoma veliki posao koji zahteva ogroman trud i istraživački rad, a da to itekako može da iznedri jedno izvanredno delo u kome se sažima odlično poznavanje psihologije, filozofije, religije i začini motivom ljubavne priče, dokaz je književni prvenac Marije Filipović Mera ljubavi i smrti, pripovest o duši jednog mladog čoveka koja u svojoj usamljenosti i otuđenosti prelazi put golgote do svog sjedinjavanja sa večnošću.
Arsenije je apsolvent Matematičkog fakulteta, kome svet brojeva, ali i umetnosti i filozofije pruža sigurnost i spokoj jer za njegov uznemireni senzibilitet svet koji ga okružuje je vetrometina disharmonije i prolaznosti. Oprljene duše još od rane mladosti, kada su mu se roditelji razdvojili i razbili ideal o neprolaznosti, on pokušava da održi iluziju trajanja sudarajući se u temenima ljubavnog trougla sa dve devojke od kojih je svaka bitna spona njegovog života. Međutim, susret sa jednom sasvim nepoznatom mladom ženom koja miriše na požudu i greh stvoriće u njemu kobni talas nagomilan od beskrajno dugo nakupljanih kapi đavoljih šaputanja koji će preliti njegovu zjapećim tamnim rupama izbušenu dušu i postaviti mu sudbinski važno pitanje –  koliko vredi njegov život ako ga je poništio sopstvenim slabostima.
U ovom delu brižljivo građene strukture, prikazano je petnaest meseci jednog mladog života i data anatomija propadanja duše u njenom hrljenju ka svetlosti neba. Na pojedinim stranicama se poput najboljih romana toka svesti smenjuju primisli junaka koje diktira njegova podsvest stvarajući svedočanstvo rastrzanih misli jednog zapaljenog uma, koga ne mogu da zatrpaju ni filozofsko-religiozni podsticajni razgovori koje Arsenije vodi sa svojim ujakom i devojkom, niti Biblija kao izvor spasa i izlaza iz psihičkog beznađa. Verbalni plan se, osim ovih spoljašnjih razgovora, često seli u unutrašnjost Arsenijevog bića iskazujući složenost i protivrečnost njegove biti, borbu svesti i podsvesti, rat u glavi između želje za životom i želje za smrću, koje se kreću poput klatna na satu, i viđenje čoveka i njegove božanske prirode kroz prizmu transcedentalnog antropizma. Kako radnja teče, smenjuje se i ton, u početku usporen, valja se stranicama zajedno sa sporim Arsenijevim načinom života, trepereći poput svetlucave iskre kroz mrak njegove samoće i burnih taktova Betovenovih kompozicija, da bi sa okidačem svesti naglo pohrlio, a na kraju knjige ubrzao i samo vreme ne bi li posvedočio o tom neumitnom prolaženju, propadljivosti i smrtnosti.
Arsenije tako nadrasta sve ostale ličnosti i kao nosilac radnje, stanja i zbivanja, i delo pretvara u roman lika,prema kome autorka oseća bliskost i maltene povezanost dok puna blagosti i razumevanja prema njegovim nesputanim sagrešenjima uzdiže u svetle visine ovaj zlehudi žrtvovani život. Privučen ponorima sopstvene unutrašnjosti, u nemoći sputane moćne volje, usred vremena kome nimalo ne pripada, on izrasta u pravi modernistički tip čoveka pesimističnog klonulog duha, odbeglog od stvarnosti ka svom unutrašnjem životu i izgubljenog pojedinca u otuđenom surovom svetu. U tim momentima Arsenije je najspretniji kritičar društva i sveta – njegove sebičnosti, otuđenosti, netolerancije, skučenih pogleda, odsustva ljubavi, neskladnih odnosa i nasilja ljudske prirode kao nedeljivog dela bića. Kada egzistencijalistički duh koji teži ka slobodi, sopstvenim vrednostima i autentičnostima ostane zgažen samoizdajom, pokazavši da i u njemu čuči isti takav animalni nagon, prevrtljivost i sklonost ka poroku, jedino što mu preostaje je da bude nemi posmatrač sukoba božanskog i đavolskog u duši, pa za tim i očaja, teskobe, apsurda, ništavila, straha, smrti. Tako ovaj neobični mladi čovek izrasta u složen, zanimljiv i originalan književni lik.
Proces podvajanje Arsenijeve ličnosti predstavlja najvrednije stranice romana. Življenje satkano od kontrasta: Novog Sada i Sankt Peterburga, srpske vreline, mraka, skučenog uma i nepripadanja naspram ruske hladnoće, svežine, svetlih belih noći, beskrajnih širina i spokoja nude nova iskušenja i biranja između dobra i zla, slobode i sputanosti, odanosti i prevare, snage i kukavičluka, života i smrti. Ali i življenje senzibilnog intelektualca velike širine i dubine sa skučenim svetom unutrašnje strave u kom caruje „zver“, „čudovište koje stalno posmatra iz prikrajka“, u đavolju kožu uvijena obolela savest, koja grebe po duši noseći moralne krize, beznađa, nasilje, košmare, halucinacije i put proklete meke slovenske duše bez povratka.
Ovo je i delo puno simbola i motiva koji nikako nisu uklopljeni slučajno tako da svaki lik ima svoj značaj i nosi važnu ulogu sklapajući jedan veliki mozaik u kome nijedan delić ne sme da izostane. Dok motiv usamljenosti predstavlja pokretač radnje jer izaziva strah, nesigurnost, nespokojstvo, strepnje, mentalnu i moralnu nestabilnost, motiv raspolućene duše dolazi kao očekivani sled događaja. Sa njima je direktno povezan lik starca iz sanktpeterburškog parka koji se u romanu pojavljuje dvaput, kao prorok čije reči opominju, savetuju, osnažuju i uzimaju dušu, noseći slutnju i predskazanje. Do kraja ostaje nejasno da li on zaista postoji, ili je plod Arsenijeve već uzburkane duše, ili je božanski lik koga samo čista srca poput Arsenijevog i dečjeg mogu da ugledaju.
I likovi nose simbolična imena koja su tesno stopljena sa njihovim ulogama u romanu. Dok majka Marija i otac Marko slede s beskrajnom ljubavlju sina u životu i patnjom u smrti, Magdalena kao simbol odanosti, blagosti i krotkosti ne zastaje ni pred pragom smrti, već nastavlja i preko nebeskih horizonata u susret svojoj veri i ljubavi. Ujak Petar se izdiže kao temelj vere i glas razuma, a jedino Hrista, shodno svom imenu, spoznaje tajnu života i ljubavi i vrednost Arsenijeve bezobalne ličnosti, nastavljajući da širi Hristovo učenje novim generacijama kroz veronauku. Zajednička svima je suptilna slovenska duša kojoj se, kao nekim nebeskim prokletstvom, niti lako kidaju i gone ka tami pesimizma, osećaja krivice, samookrivljavanja i uništenja urušavajući se sama u sebe.
Kada se zaklopi poslednja stranica romana, ne preostaje nam ništa drugo nego da duboko i temeljno promislimo o njemu, da se preispitamo i prepoznamo, kako i dolikuje svakom delu koje odiše pravom književnošću. Da u njemu osetimo koliko je sa ovog sveta otišlo posebnih, sa dušama bez granica i obuhvatnosti, sa nemerljivim dubinama i neuhvatljivim, pronicljivim, sanjalačkim a nadasve patničkim očima. Onih čiju je meru ljubavi uspeo da prekrije oblak smrti i koji su u svom porazu postali mučenici. Onih koje je samleo savremeni svet, surov u svojim površnostima i nezainteresovanostima, spreman da melje sve što odudara od standarda. Pa ipak, ovo nije roman u kome pobeđuju tama i smrt. Ma koliko ponekad delovalo da je i tako, svetlo i nada na kraju ipak pobede, ako nikako drugačije, a ono u generacijama nevinih plavih očiju u kojima se skriva nova šansa za meru ljubavi.

0

Zmajeva rajevina u obrisanim granicama života i smrti

Retko da postoji neko ko nije čuo za Jovana Jovanovića Zmaja. Od najranijeg detinjstva deca uče prve reči uz čika Jovine pesme, patriote recituju njegove nadahnjujuće Svetle grobove, a kritičari vlasti rado posežu za njegovom satiričnom poezijom. Pa ipak, ono po čemu je ostao najviše upamćen jeste njegova potresna sudbina iz koje su proistekle dve bezvremenske zbirke pesama Đulići i Đulići uveoci.
Zmaj je rođen 1833. godine u uglednoj novosadskoj porodici Pavla Jovanovića, advokata a kasnije i gradonačelnika Novog Sada. Odrastao u kući punoj uglednih ljudi, bilo je prirodno što je i sam krenuo na studije u Beč i Peštu. Tamo se upoznao sa najznačajnijim mladim srpskim političarima i pesnicima, što je uticalo na njegov život, ali i pisanje poezije koja se zasnivala na narodnoj tradiciji, a najviše romantičarskom uzoru vremena – Branku Radičeviću.

Jovan Jovanović Zmaj (izvor: wikipedia.org)

Vrativši se posle prekida studija prava u svoj rodni Novi Sad sa 25 godina, Zmaj je želeo da pronađe službu, ali i srodnu dušu budući da je u tom periodu ostao bez oba roditelja. U devojke se rado zagledao i pomalo i zaljubljivao, o čemu svedoče rani ljubavni stihovi. Međutim, prava Zmajeva ljubav, i jedina ozbiljna, bila je devojka kojom se i oženio –  Ruža Ličanin – ona kojoj je po uzoru na ime ispisao najlepše ljubavne stihove u čuvenoj zbirci Đulići.
Ruža je bila kći Novosađanina Pavla Ličanina, učena devojka koja je takođe rano ostala bez roditelja. Savremenici je nisu doživljavali kao lepu, iako je na bračnoj slici sa Zmajem žena lepih krupnih očiju, vedrog i inteligentnog lica. Moguće je da su joj manu nalazili najviše u tome što je bila isuviše sitna, slaba i nežna, ali su sve nadomešćivale žive crne oči, blaga narav i večiti osmejak oko usana.   
Zmaj se zaljubio u jedanaest godina mlađu Ružu kada je ona imala 17 godina. Oboje su bili Novosađani i veruje se da su se upoznali  tako što je ona dolazila u pesnikovu kuću kao drugarica njegove sestre. Pojavila se u pravi čas, u trenucima njegovih razlivenih jada, neopipljivih tuga i starih boli, a ona ga je od svega izlečila, zahvaljujući čemu su se veoma brzo verili. Šest meseci kasnije su se i venčali, a već sledeće godine dobili prvog sina Mirka, što ih je ispunilo nemerljivom srećom.

Jovan i Ruža Jovanović godinu dana nakon venčanja (izvor: opanak.rs)

U to vreme nastaje najveći deo stihova Đulića, pomalo neobičnih za to romantičarsko vreme jer je retko ko pevao o ljubavi prema sopstvenoj ženi, a ne nekoj nedostižnoj muzi i tuđoj dragoj. Pa ipak, nije to bilo baš toliko čudno, upravo zato su i Zmajevi stihovi odraz mirno zaljubljenog čoveka koji prve pesme posvećuje svojoj verenici da bi se vremenom, kako je sklopljen brak i započela bračna sreća, osećanja sve više razbuktavala i budući uzvraćena i posvećena sopstvenoj supruzi, bila nežna, pitoma i „pristojna“.
Zbirka počinje pesmama melanholije, usamljenosti i čežnje za ljubavnom i porodičnom srećom, a onda kao da mu se sve molitve ispunjavaju, pojavljuje se ona – draga koja tera sve tmurne misli. Ovaj pesnikov ljubavni dnevnik tako počinje poznanstvom sa Ružom, nastavlja sa stihovima kao verenik i srećan muž sve do rođenja prvog deteta.
Trenuci bračne sreće donose osećanje snažne životne radosti koju pesnik preliva na ceo svet koji ga okružuje: Al’ je lep ovaj svet u brzom stihu zahuktalog ritma kao da želi da ga sažme celog u jedan uzdah miline. Tada nastaje divan sklad između Zmaja i sveta, a njegova Ruža je nežna i skromna poput prolećne ljubičice, da bi je u kasnijim pesmama sve više stapao sa prirodom: rumeno čedo, duga, plavo nebo, beli anđeo, sunce, vila, zora, ceo univerzum…
Ovaj lirski roman inspirisan ljubavlju prema najbližima pun je duha i emocija zaljubljenog muškarca koji svaki trenutak iz života „krade“ da bi od njega stvorio pesmu. On se opija stihovima o voljenoj ženi u kojima joj izjavljuje ljubav, sneva o njoj, obožava je.

Da je meni ševče i golupče,
Da se diki u sanak uvuče, –
Da mi peva kad o meni sneva,
Da mi gukne kad za mnom jaukne.

Prefinjena osećanja se razlivaju, prerastaju u muziku pa ljubav može i da se vidi i čuje. U njoj su date sve etape jedne srećne ljubavne strasti, od početka do obožavanja, ekstaze i najveće sreće kada se rodi prvo dete.
Međutim, zla kob sudbine nadvila se nad zlehudim pesnikom. Možda ju je i naslutio u trenucima najveće sreće kada je voljenoj ženi spevao stihove:

Tiho noći
moje zlato spava
Nad glavom joj
od bisera grana

ne znajući da je grana bisera simbol smrti i obeležje mrtvaca u narodnim pesmama.

Spomenik Ruži Jovanović u Pančevu (izvor: wikipedia.org)

Deset godina nakon venčanja, na kome je pljuštala kiša kao da samo nebo plače, Zmaj je počeo da doživljava nesreću za nesrećom. Prvo su umirala deca – Mirko sa godinu dana, prevremeno rođena Tijana sa nekoliko meseci, Sava posle samo nedelju dana i Jug po rođenju. Upravo u to vreme je pesnik završio medicinu u Pešti i počeo da radi kao lekar u Pančevu, ali bilo je prekasno da bilo kome od najmilijih pomogne – i Ruža se već bila razbolela od tuberkuloze. Već ozbiljno bolesna u postelji je rodila i poslednje dete – ćerku Smiljku.  Na samrti mislila je samo na tek rođeno dete, koje je i samo brzo preminulo nakon majke.  Pesnik se našao u paklu svirepe sudbine, postavši udovac sa samo 38 godina i ostavši potpuno sam uprkos tome što je, da je bilo sreće, mogao da ima veliku i srećnu porodicu.
Pišući stihove još tokom Ružine bolesti, okrenuo se pesmama da kroz njih izliva svoju beskrajnu tugu. Tako su nastali Đulići uveoci, koji se nadovezuju na stihove sreće, pozivajući se na njih i na natpisu na spomeniku nad Ružinim grobom:

Malotrajni spomenik ti
Srpski narod evo diže,
Al’ Đulići spomenik su
Što večnosti stoje bliže.

Tada nastaju pesme ogromnog zgusnutog bola, intenzivnih i dubokih osećanja, još jedan intimni dnevnik u kome, za razliku od životne radosti iz prve zbirke, dominira životna patnja u opisima bolesti voljene žene, strahovanja za njen život, njenih poslednjih reči, smrti, pustoši koja ostaje iza nje.

Oh, kako je sivo, tamno,
Kô da nije danak svanô,
A nebo je tako mutno.
Kao oko isplakano.

Jedna od njih je pesma izuzetne vrednosti, duboko prožeta bolom i uzaludnom nadom, očajanjem, potpunom tamom i crnilom, poput realističkog romana punom detaljnih potresnih slika ovenčanog refrenom beznađa.

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti“.

Najlepši i najdublji Uveoci nastali su kao posledica najpotresnijih stanja i osećanja koji svetlucaju kao plamen sveće na Ružinom grobu.

Bolna leži a nas vara nada:
Ozdraviće, ozdraviće mlada!

u kojoj  čezne za prolećem, suncem, zagrljajima i slavujima – rajevinom iz Đulića.

Originalan primerak “Đulića uvelaka” koji se čuva u Muzeju Vojvodine (izvor: wikipedia.org)

Početni stihovi se nadovezuju na prvu zbirku sreće u kojima se tuga i bol prenose na ceo svet, gde jedino vidi sopstvenu preminulu decu i voljenu ženu koja boluje i umire mu na rukama. Oni su inspirisani smrću najbližih, ali iako ih više nema, njihovo osećanje povezanosti se ne prekida, već samo dobija drugačiji oblik. U tome se skriva dokaz da je ljubav neuništiva i ne zna za granicu života i smrti. Sav taj prostor koji ispunjava tuga daje mesta snovima u kojima se pesnik privremeno stapa i susreće sa najbližima.
Međutim, tuga Zmaja ne vuče u smrt, on joj se opire i bori sa njom i njenim mističnim vizijama sveta, ništavilom i mrtvilom. Kako se tuga i bol sležu, pesnik zalazi u oblast metafizičke lirike, smisla života i ljubavi u kosmosu, čime se svojom rajevinom približava beznjenici Laze Kostića.
Zmajev tajanstveni zagrobni svet nastao je u njegovim najnesvesnijim dubinama zbog čega je i verovao u njega. To se najbolje vidi u stihovima u kojima se pojavljuje Hrist, mladi Bog, simbol suza i krvi prolivenih u svim vremenima za čoveka pa ga oslobađa patnje i osećanja otuđenosti i vraća u stanje božanskog mira. On se oseća tek u poznim pesmama, nastalim mnogo godina nakon smrti najdražih, gde se pesnik stišava u filozofskim dubinama i mirenju sa neizbežnim. Ono  ga je dočekalo tri decenije nakon Ružine smrti, kada se ponovo našao u zagrljaju svoje porodice.
Ako zanemarimo pesnikovu tragediju i posmatramo zbirke samo sa stanovišta književnosti, proističe da su stihovi Đulića uvelaka bolji od Đulića. Oni su jači po osećanjima ogromnog bola i odjeka koje je agonija  ostavila na Zmajevoj duši razlivajući po njoj patnju do promene samog karaktera, nateravši ga da se povuče u sebe, što dublje ka filozofskim razmišljanjima o smislu i cilju života. Jedino dobro iz ovog razrušenog porodičnog života oslikalo se na Zmajevoj poeziji jer pre nikada nije uspeo da dostigne dubinu tako jakih i širokih osećanja. Sem toga, strahovita tuga zbog gubitka svoje, vremenom se pretvorila u sveopštu ljubav prema svoj deci, zahvaljujući čemu su nastale najlepše pesme naše dečje književnosti.

Sad često u snu čujem
Dečice moje glas:
„Gde god je Srpče koje,
Ljubi ga radi nas!“

Potpis Jovana Jovanovića Zmaja (izvor: wikipedia.org)











0

Glembajevi – noć katastrofe hrvatske malograđanštine

Kada je 1929. godine Miroslav Krleža objavio dramu Gospoda Glembajevi, ona je svojom radnjom izbila na prvo mesto ciklusa o sjaju i propasti zagrebačke građanske porodice, iako je njen nastavak U agoniji predstavljen čitaocima i pozorišnoj publici godinu dana ranije. Treći deo, Leda, zajedno sa pripojenim novelama kompletiraće ga tri godine kasnije. Međutim, ma koliko da su i ostala dela puna dramatike, prustovske tehnike toka svesti i zapetljanih ljubavnih odnosa, Gospoda Glembajevi su ipak najlepši, najsveobuhvatniji ali i najobimniji, baš zato što predstavljaju uvod u dramski ciklus.

Miroslav Krleža (izvor: izreke-citati.com)

Radnja traje samo jednu letnju noć 1913, u zagrebačkoj vili Ignjata Glembaja, glave porodice i bankara, nakon proslave jubileja firme Glembay Ltd. Počinje u crvenom salonu najavljujući već u svojoj boji žar, krv i pakleni ishod, ali isprva uz žamor gostiju, manje važnih članova familije koji odlaze i onih koji ostaju i nose dramsku radnju. U njoj će Leone, Ignjatov sin iz prvog braka, raskrinkati malograđanštinu, nemoral i licemerje sopstvene porodice u lažnom uverenju da u njegovoj krvi više ima gena majke, Venecijanke Danijeli, nego zločinačke i beskrupulozne glembajevštine. Ali koliko god bežao iz lavirinata sopstvene kobi, spoznaće mračnu istinu da je pravi Glembaj, mnogo veći nego što je u svojim najsnažnijim stremljenjima pokušao da izbegne.
Leone je poslužio Krleži da, nakon jedanaestogodišnjeg odsustvovanja iz očeve kuće, iz svog ugla ispriča priču o istoriji, usponu i padu jedne porodice. Dok sa svojom snahom, udovicom brata Ivana, sestrom Anđelikom, razgleda porodične portrete Glembaja kroz prethodna dva veka, razotkriće njihov pravi mentalitet iza koga se skriva Barbocijevska legenda – vešto služenje zločinom ne bi li se stiglo do materijalnog blagostanja. Budući čovek široke kulture, svestranog obrazovanja, prefinjenih osećanja i empatije, Leone će iz sve snage želeti da se udalji od ogoljene lažne gospoštine svojih predaka i savremenika.
Međutim, ni socijalne prilike ne idu naruku porodici. Kada je Ignjatova druga supruga, baronica Kasteli, jurila kočijama kroz Zagreb, pregazila je staru radnicu Rupertovu, što je povod za napad štampe na moćne Glembajeve. Ovim događajem Krleža daje upečatljiv primer socijalne i društvene atmosfere spočetka 20. veka, u vreme oštrih klasnih razlika i nejednakosti u vrednovanju života siromašnih radnika i bogate gospode. I Leoneu je ovo odlična prilika da razotkrije maćehu jer njenu lažnu samilost da umiri staričinu trudnu snahu razobličuje time što dokazuje da nesrećnu ženu jedino dočekuju zatvorena vrata iza kojih se uveliko smišlja kako optužiti Rupertovu da je imala dosta alkohola u krvi i sa Šarlote skinuti odgovornost, što dovodi do još jedne tragedije. Na taj način, on se razotkriva pred svima jer stvara opipljivu pukotinu u fasadi porodice – jedan Glembaj se usuđuje da ustane protiv glembajevskog morala. Time pokreće urušavanje koje će potpomognuti i Silberbrant, sveštenik, veroučitelj i ljubavnik baroničin kada stane u njenu odbranu.

Ena Begović kao baronica Kasteli u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.net)

Neminovno, a od strane Leonea i isprovocirano, dolazi do sukoba i konačnog razračunavanja njega i Ignjata Glembaja, sina i oca, koji se već decenijama polako nakuplja da bi u noći potmule grmljavine i žestoke oluje doživeo svoju kulminaciju, što takođe čini i težište drame i osnovu zapleta. Iako počinje smireno, jasno je da su emocije pod eksplozivnim nabojem koje će malo-pomalo načinjati onu glembajevsku fasadu i kruniti je do samog pada. Izgovoriće se teške reči i dugo skrivane istine, pašće par šamara, sin će razrešiti samoubistvo svoje majke, ali i drugih čija su pisma svedočanstva o posrnuću i razvratu baronice Kasteli – pašće maska sa porodičnog života i svi će ostati ogoljeni kao opasni egoisti kojima upravljaju životinjski nagoni i apetiti. Svojim poslednji adutom, u kome se skriva suparnički, edipovski koren, ali i najjači dokaz glembajevske osvetničke surovosti u njegovoj krvi – priznanjem razloga zbog čega ga cele decenije nije bilo kod kuće – Glembajevi će biti bespovratno razrušeni.
Kraj oluje pred svitanje za sobom ostavlja jedno mrtvo telo na odru, priznanje jedne ljubavi i jednu vest koja odjekuje poput pucnja – bankrot firme Glembay Ltd. U trenutku razotkrivanja glembajevskog kapitala, Leone je na pragu spoznaje da ima i mračne očeve gene koje jedino može umiriti blagost sestre Anđelike, a baronica Šarlota Kasteli da je ceo njen život posvećen unovčavanju sopstvene lepote i erotske krvi radi bekstva od siromaštva bio uzaludan. Poslednjim atomima snage ova duboko nesrećna žena pokušaće da povrati Leoneovu naklonost, a kad joj to ne pođe za rukom, histerija će joj zapečatiti sudbinu.
Cvrkut ptica koji najavljuje zoru doneće veliku neprikosnovenu istinu – od sebe samog niko ne može pobeći, ma koliko se trudio, bežao i zatrpavao svoju dušu.

Mustafa Nadarević kao Leone i Bernarda Oman kao sestra Anđelika u filmu “Glembajevi” iz 1988. godine (izvor: mojtv.hr)
0

Taoci straha – borci za život van krugova pakla

Kada se pojavi zbirka priča u kojoj se kriju istinski redovi moderne književnosti, čitaoci mogu samo zadovoljno da je dočekaju znajući da će u njoj pronaći titravi dah života zbog koga pisci i pišu svoja dela – da prikažu svet kao skicu koja se sastoji od oštrih linija ali i razblaženog akvarela – onakav kakav on zaista i jeste, sa svim manama i vrlinama, sa čovekom kao neprikosnovenim gospodarom dobra i zla, patnji i sreće, strahova i borbe da oni nestanu. Takvi su od korica do korica Taoci pakla, književni prvenac Dunje Popović.
U njemu vas čeka pet priča, pet svedočanstava o življenju različitih ljudi u različitim istorijskim i životnim okolnostima kojima je zajednički jedan ili više strahova koji im stežu omču sudbine oko vrata i nagone da se bore, najviše onda kada im je borba za opstanak duše jedini izbor.
Prva priča O nakazama i psima povešće vas u predvečerje sloma komunizma i rata u bivšoj Jugoslaviji iz vizure nemačkog bračnog para koji svoj zakasneli medeni mesec provodi putujući po Evropi koja se menja, ne sluteći da će im taj put zauvek izmeniti život i doneti strah kojima će decenijama kasnije spoznati dubinu i jačinu vapaja. U upečatljivim slikama atmosfere čehoslovačkih gradova i sela, na onim neobičnim podvojenjima ideologije i religije u postkomunističkom svetu skriva se naturalistička ideja da čovek  izrasta u jedinku koja je ništa drugo do proizvod istorijskog trenutka, spreman da podvaljuje svojim uverenjima i večito se preispituje kom se bogu klanja. Sa druge strane, uvođenje trilerskih elemenata mističnog nestanka psa pored zlokobne kuće sa metalnim krstom na kraju sela u kojoj živi degenerisani naraštaj i razrešenje slučaja neobičnim sticajem okolnosti zaokružuje mističnu atmosferu koja vuče ka neizvesnom kraju.
Priča Sudija prekog suda je možda i najbolja i najcelovitija u zbirci. Ona prati sudbinu novosadskog starca Teofilosa Ktenidisa, poreklom iz grčkog Ponta, izbeglicu bez zemlje, ratnog zločinca bez suđenja, komunistu bez partije, nekadašnjeg trgovačkog poverenika bez formalnog obrazovanja, bigamistu bez živih supruga – čoveka koji u sumraku svog života posustaje u borbi sa uspomenama iz kojih isplivavaju najskriveniji strahovi navodeći ga da se do svog kraja zauvek zatvori u svoj stan i sećanja koja od detinjstva do zrelosti igraju igru sudbine sve brže, poput sirtakija u njegovim nogama. U ovoj priči je na najbolji način dočarana ekspresionistička slika surovog lica i naličja ratova, gladi, bede i umiranja, ona koja ostavlja večne pečate na duši. Ona koja kao prokletstvo prati svoje žrtve i onda kada od njenog jezivog lica pokuša da pobegne, gurajući ih ka ivici najnižeg pada koju je i Teo iskusio one prelomne groteskne noći kada je halapljivo i maltene režući pojeo hranu i polizao plavičastu posudu namenjenu psu Zevsu. Iz nje nam se podmuklim osmehom rugaju naturalističke slike grubih detalja života, one koje čoveka nagone da učini sve ne bi li pobegao od tog začaranog paklenog kruga sudbine, spremnog da prevari, slaže, zanemari, pobegne – ubije. Ova najupečatljivija priča koja na izvanredan način prikazuje atmosferu istorijskih događaja od Turske do Jugoslavije, poratno doba u Grčkoj i njihovu izbegličku komunu u našoj zemlji, period od skoro celog jednog veka nosi pitanja i odgovore, osude i razumevanje – život u svoj svojoj gromkoj raskoši pomešane „čaše meda i čaše grči“.
Priča Subotički rekvijem prati ispovest Lasla Ferenca u zatvorskim dnevničkim zapisima koga jedino u stanju zdrave duše drži ideja da će tako izbeći sopstveno iščezavanje u tamničkoj utrobi. U modernistički razbijenoj fabuli ispreturane radnje i menjanja pripovedačkih perspektiva ispliće se priča jednog večno rastuženog deteta, prestrašenog porodičnim sudbinama, usamljenog i nesnađenog mladića u otuđenom svetu apsurda kome sticaj nesrećnih okolnosti zauvek menja život utirući mu jedini mogući put – osvetnički put pakla.
I dok ove tri priče sabiraju i umnožavaju zla koja se poput varnice raspiruju do buktinje koja se uznosi do kulminacije zbirke priča, poslednje dve nose smirenje i tihi optimizam koji se nikada ne može ugasiti. U jednoj, Igra sa duhovima, pratimo sicilijanskog momka Matea, usvojenog sina ribara i lokalne vračare, koji mu ne poklanjaju ljubav jer nikada ne mogu da zaborave svoje umrlo dete. Duše koja traži svetlost i neke nove pučine koje nisu one Jonskog mora, jedan neočekivan susret daće mu vetar u jedra da oživi sve romantične pustolovine koje, okrećući se svom unutrašnjem životu i stranicama knjiga uporno traži. Poslednja, koja nosi simboličan naslov Pijemont sadrži klasičnu ekspresionističku temu usamljenosti, straha i umiranja kao osnovnih psihičkih stanja modernog čoveka pred pretećim oblicima savremenog života. U njemu dvadesetčetvorogodišnji mladić, žrtva narastajućih fobija, anksioznosti i paranoja odlučuje da stupi u psihijatrijsku ustanovu ne bi li dokazao teoriju o samolečenju opsesivno-fobičnih bolesnika. Iako u okruženju bolesti, abnormalnih psihoza i ludila, ona opravdava svoj naslov kao jedine mogućnosti čovekove borbe – oslobođenje od strahova.
Svaka od ovih priča je po jedan biser koji čini sastavni deo blistave ogrlice ljudskih sudbina. Svaka od njih povezana je zajedničkom niti beznađa i strepnji koje nudi svet poslednjeg veka u kome živimo. Svaka od njih realističkom tehnikom slika opšte u pojedinačnom, iskrivljenu prirodu u psihološkim analizama, tamu u svetlu i svetlost kao tačku ka kojoj se teži. Svaka od njih oslikava po jednog taoca strahova koji se gomilaju, narastaju, stežu i tamom zgušnjavaju život onih koji im dozvole da im priđu blizu. Ali svaka od njih nosi i snažnu poruku da samo suočavanje sa strahovima nosi pobedu a odustajanje od borbe nije varijanta koja vodi trnovitim putem ka sreći i spokoju.

Na ovom linku možete pogledati snimak razgovora sa Dunjom Popović sa promocije njene knjige “Taoci straha”:

https://fb.watch/1fMrRU-DEV/