2

Dragiša Vasić – zaboravljeni buntovnik iz zlog vremena

Za srpskog književnika Dragišu Vasića nije se mnogo znalo do pred kraj prošlog veka. On je pravi primer izreke da istoriju pišu pobednici, a izgleda da je ista situacija i sa književnošću. Naime, ovaj srpski i jugoslovenski političar, advokat, novinar, pisac i akademik decenijama je bio zatrpan prašinom zaborava zahvaljujući svojim političkim opredeljenjima i pripadnosti ravnogorskom pokretu Dragoslava Draže Mihailovića, u kome je bio istaknuti član, a koji je nakon rata napustio i doživeo istu sudbinu kao i ostali – bio ubijen 1945. u logoru Stara Gradiška od strane ustaša.
Zbog toga ni ne čudi što su njegova dela, tri zbirke pripovedaka i roman Crvene magle, objavljena između dva rata, sklonjena sa književne scene posleratne Jugoslavije.  I da 1990. godine Gojko Tešić nije priredio izabrane pripovetke Dragiše Vasića, njegov književni rad ni do nas ne bi stigao. A činjenica da je 2009. rehabilitovan i izuzet iz grupe onih koji su pokrenuli borbu protiv partizana, zaokružila je sliku o ovom zaboravljenom buntovniku koji je preciznim istorijskim činjenicama i odličnim poznavanjem srpskog mentaliteta najbolje dubio rezove koji su zadirali u naše najosetljivije tkivo –  pitanja čiji odgovori jedino mogu voditi čovekoljublju  i humanosti.

Dragiša Vasić (izvor: wikipedia.org)

U knjizi Crvene magle nalazi se jedini, istoimeni roman Dragiše Vasića i četiri pripovetke koje najbolje oslikavaju njegovu poetiku, realističku u prikazivanju stvarnosti u svoj svojoj bedi, ekspresionističku u opisu ratova, gladi i umiranja kao stravične sudbine čovečanstva i prikazivanja nemira i straha kao jedinih osećanja čoveka u savremenom dobu ratnih strahota.
U romanu Crvene magle, jednom od prvih sa elementima romana toka svesti u našoj književnosti, data je priča o dvadesetšestogodišnjem  Aleksiju Jurišiću, studentu prava koji u životu ima plan da da sve ispite koji su mu preostali i oženi se dugogodišnjom verenicom. Međutim, nadolazeći Prvi svetski rat menja mu sve planove i sudbinu okreće u pravcu stavljanja na raspolaganje otadžbini, koju on ipak ne namerava da izvrši.
Ovaj roman načinio je zaokret u domaćoj književnosti ne samo zato što je prikazao junaka koji sebe ranjava da bi izbegao odlazak u rat, već i zato što je izneo ono o čemu se nije govorilo – pitanje koliko su mladi ljudi zaista bili spremni da polože život za državu koja je išla iz rata u rat i pored svih stradanja nastavljala da provocira velike sile a popuštanje gledala kao ropsku poniznost. U tom svom nečasnom postupku mladi Jurišić će videti prestup i zločin, a za njim će uslediti i kazna, progon savesti koja ga usput truje i sumnjom u verenicu, po čemu se Vasić približava i psihološkim lomovima u maniru Dostojevskog i preispitivanje pitanja održivosti vekovnih srpskih svetinja – stradanja za otadžbinu i vernost žene koja čeka vojnika iz ratova.
I pripovetke Dragiše Vasića imaju ratnu tematiku i pripadaju zbirci Utuljena kandila, simbolično predstavljajući poražene i zgasle iluzije i gorčinu porušenih ideala. Svaka od njih napisana je na njegovim iskustvima iz Balkanskih ratova u kojima je gledao ne samo posledice poteza visoke politike, već i udes malog čoveka među običnim vojnicima. Bilo da u njima prikazuje uzornog i karakternog čoveka koji je u rat otišao ostavivši iza sebe srećnu porodicu a iz njega se vraća narušenih životnih principa zahvaljujući čemu se odaje piću, bludu i prestupima, ili daje sliku dobošara Sekule Resimića, koji je koliko dovitljiv, smeo, odan i ludo hrabar, toliko i prepredeni dronjavi kockar i obešenjak koji predstavlja čest tip naših vojnika u kojima se spajaju dve krajnosti – najveća baraba i najveći junak, odudara se od slike idealnog srpskog vojnika, sina otadžbine. A možda su ipak najveći užasi rata prikazani u pripoveci Rekonvalescenti, u kojoj poput filmskih sekvenci prikazuje bolesnike u bolnici na Solunskom frontu koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja i teško se bore sa udesom koji im je ostao kao uspomena iz rata. Posebno se ističe lik kapetana koji nakon vesti da mu je u Srbiji umrla supruga potpuno čudno reaguje i okreće se sasvim neočekivanim životnim odlukama u kojima sebe ubeđuje da mu zapravo sasvim odgovara da rat potraje.

Ljubivoje Tadić kao kapetan Ljubišić, Milenko Pavlov kao poručnik Stevan i Dragiša Milojković u filmu “Rekonvalescenti” iz 2006. godine (izvor: mojtv.net)

Neki redovi su duhoviti, neki sarkastični, ali svakako svaki prati izuzetan piščev dar zapažanja, u kojima kao da se i sam uživljava u sudbine svojih junaka pa na izuzetno životan način, pomalo i nervozan i treperav, vodi čitaoce kroz radnju. Tako sudbinu svakog od njih prenosi na nivo sudbine svih ljudi kažnjenih ratovima pa se usuđuje da postavi najškakljivija pitanja o društvenom uređenju, smislu života, duševnim nemirima i moralu.
Dragiša Vasić u svojim delima nije krio antiratne stavove, iako je stvarao u vreme kada su takva razmišljanja bila najblaže rečeno nepopularna. Ali u svom buntu u zlim vremenima nije skrivao ni upadljivi strah od smrti i užas od rata prikazujući crne i jezive slike stradanja, koje što su tamnije, toliko su i verodostojnije. A kao takve mnogo su upečatljivije od slavljenja herojskih podviga i na najbolji način nas uče da je mnogo važnije ceniti ljudski život i mir od sukoba koji nose samo smrt i patnju i za koje ne postoje nikakva opravdanja.

Balkanski ratovi (izvor: ekspres.net)
2

Roman o Korini – mačja duša kao karika ljubavi, života i smrti

Retko ko ostane ravnodušan kada se prvi put susretne sa književnim izrazom Miljenka Jergovića jer njegov način pripovedanja, jezgrovit i snažan, a opet pomalo starinski topao i slojevit pruža uživanje svakom ko zaroni u njegovo delo. Takav je slučaj i sa Romanom o Korini, romanom samo po naslovu, a zapravo jednoj kraćoj noveli sa nekoliko epizoda koje bi lako mogle da se razgranaju i stvore nove pripovesti, samostalne i podjednako dirljive i zanimljive.

Miljenko Jergović (izvor: dereta.rs)

U centru pažnje je neobična priča čiji su učesnici jedna dubrovačka usedelica koja je u mladosti odbila mnoge prosce čekajući onog pravog, jedan ostareli povratnik iz Amerike, zemlje koja mu je sve dala i sve uzela u jednom velikom požaru, nameren da se zaredi u dubrovačkom manastiru i jedna mačka, samim proviđenjem spasena od tvrdog srca i jakih izgrebanih šaka profesionalne daviteljke mačića. Kada ostareli Jozo poduprt štapom posle mnogo godina ponovo kroči na Stradun, upola mlađa Marija će izreći rečenicu: “Lijepa li starca, Bože mili!”, prelomnu rečenicu romana, posle koje će se zahuktati radnja spojena čvrstom karikom mačke Korazon, ili po dubrovački Korine, koja će biti tihi svedok i saputnik nesvakidašnje ljubavne priče dvoje ljudi u neobičnom sticaju životnih okolnosti, koji su se uprkos velikoj razlici u godinama zavoleli i usudili da spoje sudbine uprkos zabranama, preprekama i negativnom stavu okoline.
Roman o Korini nije samo neobična ljubavna priča, već nudi i sliku Dubrovnika pedesetih godina prošlog veka sapetog zidinama i mentalitetom primorskih ljudi kojima kao da su kamen pod njima i bure koje ih zapljuskuju zauvek ohladili i skamenili srce pa dva bića spojena u ljubavi, razumevanju i dobrim namerama skrnave ogovaranjem, sujeverjem, podsmevanjem i nanošenjem patnje u svojim hladnim, egoističnim, uskim shvatanjima, tvrdih patrijarhalnih stega, koji ne razumeju i ne odobravaju izražena osećanja ni “nepodobne” brakove. Ona se najbolje doživljava kroz epizodne likove gramzivih rođaka, veterinara koji steriliše mačke, stanodavca prevaranta sa herpesom na usni, čuvene daviteljke mačića Šimice kojoj u tom “humanom” činu sijaju oči, iako je inače poštena duša koja ni mrava ne bi zgazila. Koliko su živopisni, toliko su i morbidni, komični pa i groteskni.

Dubrovnik pedesetih godina prošlog veka (izvor: godubrovnik.com)

Međutim, ovaj roman je poseban zbog neobične perspektive iz koje sagledavamo najznačajnije trenutke priče. Od trena kada se na Marijinim i Jozinim vratima pojavi bela mačka sa šarama boje pustinje Mohave pred oluju, nalik jednoj koja je grejala srce tada mladog Dubrovčanina dok se uspinjao američkom lestvicom uspeha, postaće spona njihove ljubavi i svedok iz čijih kosih očiju ćemo sagledavati događaje a iz osećanja, savršeno ljudskih, prolaziti i kroz njena stanja, patnje, nagone i strahove, sve do onog “elegantnog” prirodnog mačjeg umiranja, kada samo nestanu i više se nikada ne pojave. Kroz nju je prikazan ceo jedan mačji svet koji se u svom kratkom veku suočava sa zamkama, sudbinskim vrtlozima i stalnom borbom za opstanak, baš kao i ljudi. I koje simbolično i same oslikavaju nestalnost i nesavršenost života, odlaženjem i dolaženjem u neprekinuti tok ljudskog življenja a posebno u sceni kada Jozo u svojim “američkim” danima na krilu drži onu staru Korazon i u trenutku savršenog spokoja oseća bockanje njenih kandži, baš kao što i život u svom najsvetlijem trenu uvek iza sebe skriva opomenu da ne može postojati ako u njemu nema bar malog nagoveštaja tame.
Ova kratka priča držaće vam pažnju od prve do poslednje stranice svojom jezgrovitošću, ogoljenim pripovedanjem, jednostavnim opisima događaja i likova iz čijih se škrtih razgovora i najčešće odsustva reakcija najbolje otkrivaju psihološka stanja, savršenom formom rečenice u kojoj nijedna reč nije suvišna i koje se jedna po jedna nižu slobodno i lako kao kad teče mirna reka, bez ijednog kamenčića da uspori njen tok. I koliko god sažeta, pružiće nam mnoge poruke koje ćemo otkriti samo ako želimo da ih pronađemo, a najupečatljivija od svih je da se za ljubav i spokoj treba boriti i kad oni izgledaju nemoguće, nedostižno i neprilično, jer samo okruženi srodnim dušama u svom malom savršenom univerzumu možemo bez straha pogledati u lica ljubavi, života i smrti.

izvor: pinterest.com
0

Jecaj sapetih čežnji u pripovetkama Bore Stankovića

Svaki srpski pisac ima neku svoju osobenost zbog koje mu se čitaoci vraćaju, jedan u sebi nosi umeće da oslika nečiji unutrašnji svet, neko poput čarobne četkice na stranici oslika ceo pejzaž, neko stvara priče koje ostaju zauvek u sećanju, a na prozu koja odiše poezijom Bore Stankovića retko ko ostane imun. Ona u sebi nosi najtananiji damar duše našeg gena, izukrštanog različitim daljinama, vrelinu srca onog viševekovnog pustog turskog koje još odjekuje kaldrmom vranjanskog Belog mosta i hladnoću severa koji tu istu neobuzdanu čulnost gasi i smiruje.
Bora Stanković kao izraziti predstavnik moderne u srpskoj književnosti u sebi nosi spoj realizma po regionalnosti i naznake srpske modernističke proze po psihologiji likova, stilu i literarnim postupcima. U svim svojim delima dao je sliku rodnog Vranja u previranju između turskih i novih vremena, na koju su uticala sećanja iz detinjstva, ali i priče njegove babe, koja je bila vrsna usmena pripovedačica probudivši u osetljivom dečaku ljubav prema porodičnim pričama i rodnom gradu. Zahvaljujući tome nastala su najlepša dela koja odišu nostalgijom za starim vremenima i patrijarhalnom načinu života, ali i odbojnošću prema novom, modernom, kritikujući građansko društvo i „ćiftinski“ moral.

Bora Stanković (izvor: srpskilegat.rs)

Zbirka pripovedaka Stari dani nosi u sebi 9 priča sa svim najlepšim osobinama Stankovićeve poetike, od društvene hronike Vranja do potresnih sudbina njegovih stanovnika ulazeći duboko u psihološki svet likova, emotivne lomove i potrese, razorne čežnje i gušenje onog moćnog erotskog i strasnog.
Svaka od njih počinje lepršavo i svetlo, kao što je mladost i sreća koja se pred njom na horizontu čini da će doći. Takva je pripovetka Đurđevdan, puna poezije mladalačke zanesenosti  i ljubavi kroz igru mantafe, magije kojom se otkrivaju tajne i najskrivenija osećanja, U vinogradima nosi čar uzavrelog sazrevanja u razdraganim danima mirisne zemlje tokom berbe grožđa, kada se sva duša razgali u pesmi i prisnosti, u Nuški je slika buđenja ljubavi i strasti u mladoj devojci, a u pripoveci U noći lepota uzajamne ljubavi dva spojena srca. Međutim, taman kada izgleda da se ta vrelina letnjih noći i opojni miris ljubavi u nabujalim baštama može pretvoriti u sladunjavu trivijalnu priču, vedrina mladosti biva presečena zabranama, stegama patrijarhalnog društva i morala koji nameću stariji i koji se bespogovorno moraju izvršiti bez obzira na to što biće na pragu života natovare duševnim potresima i lomovima, patnjom i svim mučnim i mračnim u ljudskoj sudbini. I uzalud se novo opire starom, najveće protivrečnosti su u samoj suštini društva koje u Stankovićevo vreme još nije bilo sposobno da nešto promeni i život učini lepšim i lakšim.

Beli most u Vranju (foto Mirjana Mitić)

Nijedan naš pisac nije tako grčevito prizivao stare dane, one iz njegovog detinjstva i najdražih uspomena. Međutim, iako za njima oseća jaku nostalgiju, Stanković patrijarhalni način života ne smatra idealnim, naprotiv, veruje da ga je kao idealno nametnulo društvo, zasnovano na trouglu novca, erosa i morala, gde se ljudska sreća prodaje, gde u tamnicama nesrećnih brakova iz čvrsto sapetih osećanja i tuga povremeno poput vrele lave šiknu čežnje i čulne pomame da bi opet bile zatrpane i ugušene neprikosnovenim moralom, tim demonom društvenih zabrana i ograničenja. Zato se Bora Stanković najradije i bavio zadiranjem u unutrašnjost junaka, gde se zapravo vidi pravo stanje stvari, kada maske padnu i zaviri se u sopstveno srce. Najpotresnija sa takvom tematikom je Pokojnikova žena, u kojoj je položaj žene u patrijarhalnom društvu najbolje prikazan, gde je ona obezličena toliko da maltene ne postoji kao osoba jer je u mladosti tek sestra svoje okrutne braće, pa supruga starog terzija-Mite, pa pokojnikova žena uvek pred strogim posmatračkim očima čaršije. Sputanost, podređenost, zabrana iskazivanja osećanja doveli su da i sama odbije čoveka koga voli ceo život jer stege društva su prešle i na njenu dušu. To se najbolje vidi u trenucima kada u groznici drma rešetke prozora svoje sobe, nemoćna da pobegne od pokojnika kome pripada i nakon smrti, nemoćna da skine rešetke i okove u samoj sebi koje joj je silom nametnuo patrijarhalni moral.
Otud se kao najomiljenija tema pojavljuje zabranjena ljubav među pripadnicima različitih staleža, kao što su Tomča i Pasa u Starim danima,  Mita i Mara u priči Oni, gazdin sin Stojan i služavka Cveta u pripoveci U noći iza čijih uništenih osećanja preostaje samo proćerdan život, neostvarena ljubav, večna tuga za „nečim“ neodređenim, nejasnim ali vrlo moćnim, što likovi teško mogu ili ne žele da dokuče jer je lakše zatrpati ga. Ta „napast“ najčešće se probudi uz topao glas koji peva neku narodnu ljubavnu pesmu u noći, pa izbije ljubavna drama iz duše likova. Zato Cveta u pripoveci U noći teškim radom ubija snove i grešne misli o Stojanu „da i ona poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga i da oboje zagrljeni, na mesečini, pobegnu daleko, daleko!“ , ali one ipak nađu put pa kad je ta „napast“ uhvati, ona gura pesnicu u usta ne bi li sprečila da iz nje izađe mračna ljubavna groznica, burna ljubav, čežnja i strast i tera te nečiste sile molitvama u sebi razrešavajući tako borbu sa iskušenjima i samom sobom. Jer u patrijarhalnom svetu muškarac i žena su na različite načine nosili patnju zbog onemogućene ljubavi. Dok su one krile i „jakom prirodom“ gušile osećanja, muškarci su davali sebi oduška u piću, lumpovanju, lutanju i pesmi kao bekstvu iz tužne svakodnevice, iako i pored toga nisu bili sposobni ništa da promene, ni da se suprotstave roditeljskim nametnutim odlukama, niti da se bore za voljenu ženu.

Muzej Bore Stankovića u Vranju (izvor: tt-group.net)

Još jedan važan motiv Bora Stanković unosi u život svojih likova – prirodu kao kontrast tragičnim sudbinama jer ona buja pored njih podsećajući da su tuga i jad samo njihov teret na duši. Sa druge strane, mesečina mami ta posebna duševna stanja, te „napasti“ erotske pomame koja kao da najviše dodiruje spoj života i smrti, u kojoj kao da se pod užarenim osećanjima gasi i sam život. Zahvaljujući tome što „mesec trepti“, „sija kao rastopljeno olovo“ i „mesečina pliva“, Nuška u istoimenoj pripoveci doživljava vrenje krvi, zbog koje se raskopčava košulja da bi se hladilo uzavrelo telo, a nakon ašikovanja sa momkom pada u igru poput transa dok je „jelek razgrnut, kosa crna i vlažna šiba i mrsi se“ a „snaga krši i vije kao zmija“. Smatra se da je na ovim stranicama Bora Stanković dao najlepši opis erotske čulne strasti, koja ostaje u likovima duboko sakrivena od ostatka sveta a čitaocima pruža uvid u jedan tajni svet koji se ne može jasno sagledati ali je baš zato toliko i moćan.
Dok čitamo ove pripovetke možemo imati utisak da smo i sami deo pripovedačeve duše, kao da smo sasvim blizu tog unutrašnjeg sveta koji je stalno u previranju ka potpunom slomu ili pronalaženju snage da nastavi dalje u turobnom životu. I u tome je najveća vrednost ovih priča, što bude najskrivenije emocije ne samo likova, nego i samih čitalaca, koji u njima prepoznaju poneki deo sebe, bilo u lutanju kao bekstvu od otrgnute ljubavi, bilo kroz simbol ženske ruke – ponizne, tihe, istrajne i žilave do smrti.

izvor: instagram.com
0

Rikardo Reiš na međi magije i zbilje

Kada je 1984. godine Žoze de Sousa Saramago objavio svoj roman Godina smrti Rikarda Reiša, svet je već mogao da nasluti da je veliki pisac ušao na vrata svetske književnosti. Iako mu je sudbina na tom putu postavljala naizgled nepremostive prepreke, još od detinjstva, kada je zbog velikog siromaštva morao da napusti školu i završi mašinski zanat u Lisabonu, pa preko zrelog doba kada je često bio u sukobu sa vlastima zbog kritičkog odnosa prema Salazarovom diktatorskom režimu, pa i sa Katoličkom crkvom kada je uznemirio duhove napisavši roman-antijevanđelje, uspeo je da dostigne najviša književna priznanja – portugalsku Kamoišovu nagradu, a 1998. i Nobelovu nagradu za književnost kao prvi nagrađeni Portugalac.

Žoze Saramago (izvor: wikipedia.org)

Saramagov literarni rad započet je još u njegovom mladalačkom dobu kada je nakon celodnevnog rada u automehaničarskoj radionici, mnoge noći provodio u biblioteci. Još tada je stvoren zametak njegovog stvaralaštva, a posebno jednog romana koji je nastao kao inspiracija na književni život i rad najvećeg i najoriginalnijeg portugalskog pesnika Fernanda Pesou.

Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Da bismo razumeli roman Godina smrti Rikarda Reiša, moramo se vratiti vek ranije ne bismo li saznali na koji način je fascinantni Pesoa osmislio ne samo svoje stvaralaštvo, nego i svoj život. Pesnik, esejista, astrolog, radio je kao činovnik smatrajući taj život lažnim dok  je svoje prave živote živeo u snovima i poeziji. Boreći se sa velikom usamljenošću, pribegao je jednom originalnom rešenju – stvorio je likove koji su postali deo njegovog života. Naime, Pesoa je stvorio čitavu galeriju ličnosti, preko 80, koje je koristio kao pseudonime za svoje poetske zbirke, ili kako ih je on nazivao heteronime, zadužujući tako svoje bliže i dalje „saradnike“ da u pesničkoj formi odgovaraju na najvažnija pitanja ljudske egzistencije. Međutim, nije se zaustavio samo na zbirkama pesama, nastavio je da gradi odistinske ličnosti sa biografijama, karakterima, fizionomijama, astrološkim kartama, a nekima dodelio i smrt. Od svih njih izdvojila su se trojica, Kaejro, De Kampuš i Reiš, za koje se Pesoa toliko vezao da im se i pridružio u jedinstvenom poetskom učenju. Upravo je Rikardo Reiš, u Pesoinoj mašti stvoren 1887, bio lekar i živeo kao iseljenik u Brazilu od 1919. godine.

Astrološka karta Rikarda Reiša koju je izradio Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Na bazi ne samo izmaštanog Reišovog života, već i na temeljima Pesoinog genijalnog uma, Saramago je stvorio svoj kultni, možda i najpoznatiji roman prikazavši u njemu sâm, ali i kroz prizmu pesnikovih izmaštanih ličnosti koliko je zapravo ljudski život trivijalan kada u jednoj pesničkoj inspiraciji može nastati još osamdeset izgrađenih individua.

Potpis Rikarda Reiša, koji je kreirao Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Saramagov roman počinje šesnaest godina kasnije od stvaranja Reiša i njegovog progonstva u Brazil, kada se 1935. vraća u Lisabon zbog smrti prijatelja Fernanda Pesoe i zatiče svoju zemlju izmenjenu pod stegom mračnog diktatorskog režima, usred uspona fašističkog pokreta u Evropi, u osvit Španskog građanskog rata. U tamnoj atmosferi hotela kao usputne stanice biće ispitivan i proveravan od strane policije, gledan ispod oka od strane gazde i gostiju, zavođen od strane sobarice Lidije, zanesen smernošću mlade devojke Marsende kojoj je mistična bolest paralizovala levu ruku, ali i često posećivan od strane duha Fernanda Pesoe, koji još devet meseci nakon smrti provodi na zemlji, baš kao što čovek provodi devet meseci pre nego što se, rodivši se, na nju stupi, vodeći sa njim razgovore o životu, ljubavi, umetnosti, književnosti, politici, religiji, istoriji i smrti.

Zamišljeni lik Rikarda Reiša, skica Kristijana Sardinja (izvor: wikipedia.org)

U ovom oskudnom zapletu u središtu je tipičan moderan čovek 20. veka – povučen, indiferentan i otuđen u svetu punom nesigurnosti i previranja , sa često potisnutim nemirom krvi u kojoj se sve komeša, ali ga on potiskuje iz straha od sopstvenog tela jer nikada se ne zna kuda ga to može odvesti, antiheroj koji se utapa u svoju prirodu i hirove, dozvoljavajući  da ga samoća pritisne, a tama koja je u stopu prati, proždre. I atmosfera koja ga okružuje ide mu naruku, okružuju ga likovi koji su i sami puni unutrašnje tame, strepnje, usamljenosti i nerazumevanja, kojima i najlepše stvari u životu naprosto iscure kroz prste,ali i široke avenije i bezbrojne uske krivudave uličice Lisabona čija lepota je zatamnjena siromaštvom, usamljenim hukom oronulih brodova u luci, dalekim šumom mora i melanholijom kiše i magle, simbolično najavljujući nadolazeći sumrak Evrope.

Lisabon (izvor: instagram.com)

U ovom filozofskom romanu koji je u sebi spojio nadrealizam, simbolizam i magični realizam, taj popularni pravac za latinoameričke pisce, kao da su se sabrali uticaji svih najznačajnijih pisaca 20. veka – Kafke, Prusta, Džojsa i Borhesa, iskazujući najlepše crte Saramagove poetike, njegove književne ukuse, ali i uznemireni senzibilitet koji pulsira u osećaju nezaustavljivo zloslutne linije života. Načinjući teme atmosfere nadolazećeg Španskog građanskog rata i represija diktatorskog režima dao je najbolju kritiku portugalskog društva tridesetih godina prošlog veka, milimetarski precizno sekući njenom oštricom političke, klasne i društvene podele, nepravde, revoluciju u periodu istorijske prekretnice, ali i ljudsku prirodu modernog čoveka koji odbija da ispuni obavezu uklapanja u socijalni i kulturni kalup sveta koji ga okružuje.
Nadrealističke vizije i simbolističko naginjanje ka spiritualnom i misterioznom, gde se brišu granice mašte i realnosti, Saramago spaja sa najupečatljivijim odlikama magičnog realizma, a one raskošno isijavaju iz sablasnih susreta Pesoe i Reiša, tvorca i lika, smrti i života, na međi magije i zbilje u kojoj se u oblasti alternativnog sveta stvarnost ispravlja i razlaže, u kojoj se govori o značenjima slika, predmeta ili pojava iz okruženja, u kojoj se otkriva istina da se u najobičnijim stvarima životne svakodnevice skriva poneka emocija i dublje značenje koje otkucava zajedno sa poslednjim danima Rikarda Reiša, dajući smisao života. I kao i svaki indiferentni pripovedač magičnog realizma, sve te susrete jave i sna, realnosti i onostranog , on ne objašnjava kao nešto fantastično, nerealno, nemoguće, neobično, već mirno nastavlja sa radnjom kao da se baš ništa čudno nije ni dogodilo.

Prvo izdanje romana “Godina smrti Rikarda Reiša” na portugalskom (izvor: wikipedia.org)

Jedinstvenim stilom pisanja bez upotrebe pravopisnih znakova sem tačke i zareza, pri čemu u dijalozima koristi veliko slovo iza zapete kada kreće naredna replika, Saramago vešto izlazi na kraj sa dugim rečenicama i pasusima koji se ponekad prelivaju i na nekoliko stranica. Iako mogu delovati naporno za čitanje jer ne postoje uobičajene pauze u smeni izjava govornika koje omogućavaju da se lakše razmisli o svim detaljima o kojima se u dijalozima govori, uz malo koncentracije lako se prepoznaju i usvajaju sve raskošne misli kojima roman obiluje.
A njih ima napretek, jer delo nije posvećeno samo Pesoi, nego i svakom običnom čoveku koji je dovoljno hrabar da misli svojom glavom i spozna sopstvene emocije. Sve one šalju snažne poruke da je ponekad teskoba puna tišine koja ima najjači krik, toliko jak da može odjekivati i kroz generacije koje će tek doći, ali i da svako od nas mora da spozna razliku između „biti“ i „postojati“ jer ako samo postojimo, a ne bivstvujemo celom dušom, koračajući kao u snu otuđeni i nezainteresovani, možemo izgubiti šansu da spoznamo onu njenu drugu stranu koja tera u potragu za smislom našeg postojanja i snažnim osećanjima, onu koja nudi istinu da su obe strane duše neophodne da bi se pronašao kompas kojim se sigurno brodi po pučini zvanoj život.

Potpis Žozea Saramaga (izvor: wikipedia.org)
3

Propast srpskog sentandrejstva u sudbini Večitog mladoženje

Kada se Jakov Ignjatović pojavio na književnoj sceni južne Ugarske, u vreme uspona romantičara i oslobođene srpske države, u njegovim romanima skrivalo se nešto sasvim drugo. I nije se odmah moglo videti da je baš on najznačajnija pojava srpskog romana 19. veka, začetnik realizma u književnosti i pisac koji će na najbolji način dati šaroliki svet  prave male „ljudske komedije“ u našoj literaturi.

Jakov Ignjatović, rad Novaka Radonića

Njegov peti roman Večiti mladoženja nije samo najznačajnije njegovo delo, nego i dokaz dubokog poznavanja vrlina i mana srpskog društva na čijim je stranicama dao najbolji opis atmosfere, uvreženih principa i tradicije koja po svaku cenu mora da sačuva narod rasut među tuđim verama i kulturama.
Radnja prati porodicu gazda Sofre Kirića i sudbinu njegovo petoro dece od kojih je posebno zanimljiv najmlađi – Aleksandar Šamika, roditeljskauzdanica, iškolovani fiškal, koji tragajući za sopstvenim srećama i interesovanjima doživljava beskrajne sudare starog i novog, tradicionalnog i modernog i gašenje ne samo sopstvene loze već i simboličku propast nekada uglednih i moćnih srpskih porodica u južnoj Ugarskoj, propast sentandrejske slave i veličine.
Ovaj roman-hronika za temu ima uspon i pad jedne porodice, temu koja će u narednim decenijama biti rado viđena kako u domaćoj, tako i u stranim književnostima, od Stankovićeve Nečiste krvi, Krležinim Glembajevima do Golsvordijeve Sage o Forsajtima. U njoj je oličeno rađanje moćnih bogataških porodica ni iz čega, njihov uspon i početak materijalnog i moralnog osipanja sve do sopstvene propasti, dok je u društvenom sloju romana prikazano socijalno i moralno propadanje srpskog naroda u južnoj Ugarskoj i svega onoga što su stare, preduzimljive, odvažne generacije odricanjem postigle a nove mekušne, kolebljive i jalove proćerdale ili ugasile.
Pripovedački ugao dozvolio je Jakovu Ignjatoviću da neometano, bez uplitanja naratora, ispriča ovu neobičnu životnu priču protkanu psihološkim crtama Šamikinim, i tako pokaže svoj stav koji je apsolutno bio na strani starinskih naravi i nadmoćnosti starinskih naraštaja oličenih u gazda Sofri i njegovim prijateljima trgovcima Krečaru I Čamči, i blago razočaranje mladima koji su ili nezainteresovani za sve bogatstvo i imetak koji im je dodeljen rođenjem, ili ne umeju da ga umnože i sačuvaju zbog nepouzdane i razmekšale prirode sklone „ženskim naravima“, nedostacima muškosti ili porocima, iako su potekli od odvažnih i za život prekaljenih očeva.

Sentandreja (izvor: sladjanamaric.blogspot.com)

Ono što će vas možda iznenaditi pri čitanju romana jeste da je gazda-Sofra najzastupljenija ličnost  u prvoj polovini dela. On kao da dominira u svim poglavljima, a sudbina Šamike, koga će jednog dana prozvati „Večiti mladoženја“ pa će tako i roman poneti naslov, data je u drugom delu prikazujući živopisan uvod u uzaludne pokušaje ženidbe, sve do završne slike ostarelog kicoša u dubokoj starosti i slike njegovog groba.
To nimalo nije slučajno jer bi se i moglo reći da je sudbina Sofre Kirića piscu bila veoma važna, bez nje delo nikako ne bi imalo svoj značaj ni svoju poruku. U njegovom liku Ignjatović je iskazao otvorenu simpatiju ne samo prema njemu, već prema celom trgovačkom sloju i njihovoj sposobnosti da osnaže i održe svoja imanja, ali i običaje sopstvene tradicije i nacionalne svesti, pa zahvaljujući tome stranice vrve od običaja u odevanju, ponašanju, govoru, ali često sa dozom humora i komike, posebno kada se opisuje gazda-Sofrin izgled, njegovo preterano „paradno gizdanje“ zahvaljujući kome liči na „ciganskog vojvodu“, okretanje tuđinskim gospodskim običajima ali i u pomalo razmetljivoj priči prosidbe lepe ali siromašne supruge Soke iza koje je ostao odbačen ucveljeni verenik koji je od tuge za njom ubrzo umro. Sa druge strane predstavljena je beskrupuloznost njegove prirode u sticanju bogatstva zahvaljujući špekulacijama tokom inflacije i surovost prema emocijama sopstvene dece, koje su za njega ništa drugo do nedostatak „jake duše“, pa je mešanjem u izbor bračnih partnera uništio živote svojih ćerki. Sve to doprinelo je njegovoj tužnoj sudbini ostarelog sentandrejskog kožarskog trgovca koji je i pored petoro dece ostao bez unuka i naslednika svog posla i umro ojađen uzaludnošću sopstvenog truda.
Sa druge strane Šamiku, kao drugu i podjednako važnu kariku, pisac je predstavio kao očevu suprotnost, simbol nove nesposobne, pa čak i degenerične generacije neradnika, slabića, pomodara i beščulne omladine koja svoju snagu rasipa u ništa, ističući njegove ženske nemuževne crte karaktera kao jednog provincijskog  kavaljera i dendija, sugerišući na biološke prepreke da ženidbu ostvari, pa čak i neobičnu vezanost za majku, koja u pozadini ima Edipov kompleks. Međutim, to je samo površno viđenje Šamikine tužne sudbine jer istina je da su njegovu istinsku želju za ženidbom onemogućavale prepreke, koje nisu proistekle iz njegove prirode, već iz same sredine. U prvom slučaju sa Nemicom Lujzom nastao je verski i nacionalni problem, tako tipičan za srpski narod u tuđinskom svetu, gde zarad očuvanja nacionalnog identiteta mešanja sa drugima ne može i ne sme biti. Drugi slučaj sa samrtnicom Jucom, takođe emotivno unesrećenom sudbinom sličnom Šamikinoj, onemogućila je devojčina majka ali i sama smrt. Ova priča je smeša strave i komike u nuđenju srca i groba večitog mladoženje večitoj nevesti kao bračnog početka dok uređenje venčanog nakita nakon Jucine smrti i stihova na grobu daje najbolji primer groteske u romanu.

Prvo izdanje romana “Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića iz 1910. godine (izvor: wikipedia.org)

Samo u jednom trenu Šamika je Juci otkrio da je nesrećan i da njegova nesreća polazi od porodice. Time je dao najsnažniji odgovor o svojoj sudbini povezavši je sa sudbinom svojih sestara, brata Pere, frajla Juce pa čak i Miloradovića, prvog verenika svoje majke – sudbine celog novog naraštaja, pokazavši kako roditeljski zahtevi i zabrane unesrećuju život svoje dece prvo ih puštajući u moderan tuđinski svet koji odudara od sirove borbe za opstanak, a potom ih surovo vraćajući u stege patrijarhalnosti iz kojih je izlaz prihvatanje ili pobuna, ali u svakom slučaju neminovna i neizbežna patnja.
Kada se sklope poslednje stranice romana, ostaje gorak ukus nakon ispripovedanih sudbina pa bi se moglo reći da je melanholičan ton kojim je Ignjatović začinio ovo delo proistekao iz njegovog ubeđenja da se tragična sudbina ne može izbeći, ali i to da budućnost koju je on iz svog ugla posmatrao za srpski narod u zemljama preko Save i Dunava nije bila ohrabrujuća, već osuđena na promašenost, osipanje i nestanak. Tako je i bilo, Sent Andreja je danas grad sa desetak pravoslavnih crkava i nekolicinom starih Srba. Ono staro srpsko odavno je prohujalo sa vodama Dunava noseći prolaznost kao večnu sudbinu.

Slika Ištvana Čoka “Buđenje proleća” iz 1900. godine (izvor: gaborkovacscollection.com)
0

Vasko Popa – krunisana od zlata jabuka srpskog pesništva

Jednog toplog letnjeg dana pre devedeset osam godina u selu Grebenac kod Bele Crkve, rodio se Vasile Vasko Popa, sin vršačkog notara. Iako po poreklu Rumun, postaće jedan od najpoznatijih pesnika koji je pisao na srpskom jeziku i jedan od sto najznamenitijih Srba.
Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Vršcu, a potom uoči rata upisao Filozofski fakultet u Beogradu, da bi studije nastavio u Bukureštu i Beču. Drugi svetski rat je izmenio živote svih, pa i Vasku Popi, koji ga je proživeo zatvoren u koncentracionom logoru u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Međutim, za razliku od mnogih, logor je i preživeo i nakon oslobođenja, ovenčan uspehom pobednika, 1949. godine diplomirao romanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Vasko Popa (izvor: tvbanat.com)

Bilo je to vreme u kome je počela da se razvija njegova poezija, pa svoje prve pesme Popa objavljuje u časopisima Književne novine i Borba. Bilo je to i vreme u kome se i njegov privatan život kristalisao u pravcu krunisanja brakom najveće ljubavi, koju je još od gimnazijskih dana, šetajući pod senkama vršačkih lipa, započeo sa Jovankom Hašom Singer, ćerkom čuvenog advokata i vrlo obrazovane i ugledne devojke.

Bez tvojih pogleda reka sam
koju su napustile obale.

Kora
Godina 1953. bila je odsudna kako za Vaska Popu, tako i za jugoslovensku poeziju. Za pesnika zbog objavljivanja prve zbirke pesama, a za književnost zbog zaokreta koji se zajedno sa zbirkom Miodraga Pavlovića 87 pesama, smatra početkom moderne posleratne lirike.
U samoj Kori je u četiri ciklusa, Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama, kroz jednostavan izraz, fraze i kratke folklorne oblike data vizija čoveka u kosmosu rasterećena od religijskih motiva, u svetu bez središta i okvira punim besmisla, pretnje i čudovištima svakodnevice, čoveka koji živi od svoje ljudskosti kao jedinog opravdanja i štita od besmisla. U njoj se posebno izdvojila i postala najpoznatija ljubavna pesma Očiju tvojih da nije iz ciklusa Daleko u nama. Ona se otkriva već u prvom stihu koji motivima očiju, smeha, ruku i glasa poput slavuja voljene žene dočarava snagu iskazane ljubavi.
Kada se pojavila, zbirka je šokirala javnost, jer je umesto dotadašnjih ličnih osećanja i emocionalnosti pesnika, hladno i precizno prikazivala opisane predmete iz čovekove okoline, noseći emotivnu uzdržanost i objektivnost. Ono što je ona zapravo ispod svoje „spoljašnje kore“ donela bili su nelagoda i strah – upečatljivo iskustvo savremenog gradskog čoveka, koja se sa temom grada koji proždire svoje stanovnike javlja još kod Momčila Nastasijevića u zbirci Sedam lirskih krugova.
Zbirka je pokrenula rasprave u književnoj javnosti i javne polemike koje su se odnosile na njenu estetsku vrednost. Srpski pisac i književni kritičar Milan Bogdanović oštro je napao Popinu liriku smatrajući je nadrealističkim buncanjem bez smisla. Odbranio ga je kritičar i esejista Zoran Mišić, branilac avangarde, koji je smatrao da njegovi stihovi nisu nadrealistički i iracionalni, već predstavljaju vizije za koje postoji racionalna i logična odgonetka.
Bilo kako bilo, Kora je donela revoluciju u književnost, zahvaljujući kojoj je prekinuto sa poetikom socijalističkog realizma, koji je širio ideju komunizma i zlatnog socijalističkog doba, tako da je njom Popa bitno odredio dalje tokove poezije, stekao svetsku slavu i snažno uticao na mlađe generacije budućih pesnika.
Ona je još po jednom kuriozitetu ostala jedinstvena jer je tri godine kasnije dobila svoj amblem. Naime, od naredne zbirke poezije, Vasko Popa je svakoj dodelio „znamenje“ –  pokazaće se da će ih biti ukupno osam, koliko i zbirki pesama. Kora je tako postala kompletna sa vinjetom koja je nosila motiv sa narodnog ćilima a koju je pesnik nazvao „šapa zveri“. To je bila jedina šara koju je Popa preuzeo a ne sam osmislio, a oslikao je slikar i ilustrator Dušan Ristić, koji je ukrasio sva njegova dela.

Krug znamenja Vaska Pope (izvor: wikipedia.org)

Ovenčan pesničkom slavom, Vaska Popu je Beograd već počeo da prepoznaje i doživljava kao vanvremenskog poetu, biće koje kao da je sletelo u ovaj svet sa druge planete, mudrog sagovornika iz koga pršte humor i dosetke začinjeni lucidnim sarkazmom i beskrajnim šarmom. Zaokret u književnosti bio je sasvim vidljiv, posebno posmatrajući njegove jezgrovite, kratke i sažete stihove bez rime i pravopisnih znakova, sa metrikom bliskom narodnoj poeziji koji su podsećali na aforizme i poslovice.

Nepočin-polje

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva

Godinu dana posle Kore pojavila se nova zbirka poezije neobičnog naslova Nepočin-polje. On je preuzet iz prve zbirke, a svoje poreklo vuče iz narodne književnosti – zagonetke koju je Popa uvrstio u svoju antologiju narodnih umotvorina čija je odgonetka pučina. Četiri ciklusa, Igra, Kost kosti, Vrati mi moje krpice i Belutak, u sebi nose već prepoznatljiv jezgrovit i sažet stil stihova poput ustaljenih fraza svakodnevnog govora koje podsećaju na neprekinuti dah, oslikavajući na najbolji način Popin pesnički svet oneobičavajućih slika stvorenih po ugledu na poslovice i zagonetke.
Znamenje Nepočim-polja predstavlja grčki simbol uroboros, krug unutar koga se nalazi zmija koja u ustima drži sopstveni rep noseći značenje večnosti, i oka – simbola saznanja i poimanja sveta koji nas okružuje.

Iste godine Vasko Popa je postao urednik Izdavačke kuće Nolit, u kojoj je proveo narednih 20 godina. Na to mesto stigao je kao već izgrađen nadrealistički i modernistički pesnik koji je svoj izraz stvarao na temeljima srpske narodne poezije i jedinstvenog pesničkog jezika. Kombinujući modernu formu sa svakodnevnim izrazima i frazama, on se njima naprosto poigravao i gradio sopstvene kovanice uzimajući sve ono što mu je nedostajalo iz tradicije epskih i lirskih priča i legendi, a posebno iz zagonetki, kojima nije nudio rešenje već ih vraćao na početak, na samu osnovu slike o kojoj treba razmišljati.

Sporedno nebo

Zvezde padalice glave sklanjaju
U senke njegovih reči

Kada se pojavila 1956. godine, zbirka pesama Sporedno nebo smatrana je najcelovitije zamišljenom zbirkom pesama naše književnosti. U sedam ciklusa, Zev nad zevovima, Znamenja, Razmirica, Podražavanje sunca, Raskol, Lipa nasred srca i Nebeski prsten, nalazi se po sedam pesama. U njima se broj 7 ne ponavlja slučajno, naprotiv – zbir brojeva 3, koji označava nebo i 4, koji označava zemlju, daju sedmicu – simbol savršenog reda. Zajedno sa amblemom, slikom gornjeg i donjeg kotla, koji predstavlja suprotnost planova realnosti, sasvim je jasno zašto je zbirka nazvana „kosmičkim glumištem“ na pozornici nesporazuma i tragičnih nedohvatnosti.
U njoj središnji ciklus Podražavanje sunca čini jezgro, središte zbirke, a ostali se okreću oko njega poput krugova koji su međusobno spojeni po srodnosti. Lik Zvezdoznanca se javlja u prvoj i poslednjoj pesmi i pravi njen okvir stvarajući od sebe komentatora koji za sobom ostavlja reči lepše nego svet. Kratak stih bez pravopisnih znakova i čitava grupa simbola služili su da podstaknu asocijacije svega onoga što je Jung nazivao kolektivno nesvesnim.  

izvor: sećanja.com


Vasku Popi kao da su se u to vreme ostvarili snovi. U malom stanu u Bulevaru kralja Aleksandra 26 živeo je sa svojom voljenom suprugom, koja je uprkos izuzetno uspešnom pozivu profesora na Arhitektonskom fakultetu, odlučila da napusti karijeru i posveti se suprugu, okružen prijateljima , a posebno mladim pesnicima, presrećnih što su u malom pesnikovom kutku dočekivani kao dobrodošli i spremnih da nauče ono čime ih je veliki Popa učio – šta je u pesmi i književnom delu najvažnije.

Uspravna zemlja

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Godine 1958. pojavila se i četvrta zbirka Uspravna zemlja, koja se, da bi se razumela,mora čitati kao celina. Ona u svojim stihovima obuhvata deset vekova srpske kulture i sadrži stihove koji otkrivaju dublji smisao srpskog naroda, događaja i građevina srpske prošlosti. U njoj je lirski subjekat putnik kroz vekove, kroz one mnoge potresne i surove godine kojih je naša istorija prepuna pa je i mač koji dere oblake sasvim prigodan amblem za ovu zbirku. Pet ciklusa, Hodočašća, Savin izvor, Kosovo polje, Ćele-kula i Povratak u Beograd, stvara jedno svojevrsno hodočašće, put ka izvoru svega što je sveto, onog duhovnog u srpskoj tradiciji – manastirima. U Hilandaru, Kaleniću, Manasiji, Žiči, Sopoćanima, Popa otkriva sklad građevina i svedočanstava sudbine i večnog trajanja srpskog naroda. U uzdižućoj arhitekturi bogomolja Popa vidi „uspravnu zemlju“, koja nasuprot vekovima stoji čvrsto, baš kao i veliki manastiri.
U putu lirskog subjekta od Hilandara, simbola večnog trajanja do Sent Andreje, simbola ovozemaljskog nestajanja, te dve najjužnije i najsevernije tačke srpskog prostiranja, Popa opisuje put kojim se moramo kretati da bismo doživeli samospoznaju čiji su smisao pamćenje i borba protiv zaboravljanja.


Vasko Popa je iste godine objavio i zbornik-antologiju narodnog stvaralaštva Od zlata jabuka, u kome je predstavio svet narodnih umotvorina u novom svetlu. Ubrzo su usledili i Urnebesnik, poetski svet pesničkog humora i Ponoćno sunce, riznica pesničkih snoviđenja.


Iako je njegova poezija smatrana hermetičnom, vrlo modernom ali teško razumljivom, Popa je bio jedan od onih pesnika koji ne samo da su rado govorili o njoj već je i razjašnjavao čitaocima. Tako je 1966, na berlinskom predavanju uputio sve one koji su želeli da prodru u teške i zamršene pesničke slike i dao putokaz za razumevanje. Međutim, ono što niko nije očekivao bilo je da je i samo objašnjenje bilo obgrljeno pesničkim slikama. Tako je objasnio da je za njega pesnik čuvar jezičkog izvora, čuvar beskrajnog puta kojim prolaze žive reči, koje u njemu prenoće da bi se nanovo vratile svom izvoru, a on im može ponuditi samo svoje bdenje i ćutanje. Zbog toga pesma postaje zatvoreno kolo reči koje se igra oko izvora sa koga su potekle. Međutim, reči su čoveku udubljenom u pesmu okrenute leđima, ali ga svejedno upućuju na sebe, na njihovo razotkrivanje i odgonetanje. To je značilo da je osim reči, u Popinoj poeziji izuzetno važan i jezik.
Koliko je Vasku Popi bio važan njegov rodni kraj kao i to da jugoslovensko kulturno društvo bude oplemenjeno pokazuje i osnivanje Književne opštine Vršac 1972. godine, koja je u početku bila zamišljena kao komuna zavičajnih pisaca koji će proslaviti Vršac. U isto vreme pokrenuo je i jedinstvenu biblioteku na dopisnicama koju je nazvao Slobodno lišće. Za pedeset narednih godina nastavljači njegovog rada načinili su još veće pomake pa je danas ona simbol negovanja posebne vrate pisane reči i ostvarenje svih stremljenja poznatog pesnika, posebno zahvaljujući mnogobrojnim edicijama, časopisima, nagradama za poeziju, tribinama, performansima.
Iste godine Popa je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a tri godine kasnije bio jedan od osnivača Vojvođanske akademije nauke i umetnosti, što ga nije ometalo u pisanju. Jedna za drugom ređale su se zbirke Vučja so, Kuća nasred druma i Živo meso, a početkom osamdesetih Rez i započeo nikad dovršeni Gvozdeni sad, gde se našla i pesma Mala kutija, napisana supruzi Haši povodom njenog rođendana, a izabrana na Festivalu svetske poezije u Roterdamu za najoriginalniju na prostorima moderne poezije.

Vasko i Jovanka Haša Popa (izvor: pinterest.com)


Po kazivanju svedoka, Popa je tih godina voleo da sedi u beogradskim kafanama: „Madera“, „Mažestik“ i „Ekscelzior“ i vodi zanimljive razgovori, a ono što je savremenicima bilo posebno interesantno, bili su prisutni koji su upijali svaku reč kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou.
Kada je 1991. godine preminuo, jugoslovenska književnost izgubila je jednog od najprevođenijih pesnika na čak 50 jezika sveta, pesnika koji je domaću poeziju približio svetskoj, pesnika koji je, iako pripadnik drugog naroda, na najbolji mogući način spojio srpsku pesničku tradiciju i savremenost i stvorio poseban pesnički jezik moderne poezije.
Pored njega je do poslednjeg trenutka bila supruga Haša, žena koja je do kraja bila posvećena čuvenom pesniku, ljubav Popinog života, kojoj je posvećena svaka njegova zbirka pesama sa stihovima toliko aktuelnim da odjekuju i u ovoj našoj sadašnjosti i našem životu.
Posle smrti među rukopisima Vaska Pope pronađena je nedovršena knjiga pesama Gvozdeni sad, nedovršena celina Lepa varoš V., krug od pet pesama Ludi Lala i 19 pesama u knjizi o umetnosti i umetnicima Kalem.
Popina Haša nikada nije uspela da od njihovog malog stana napravi legat, ali je uspela da sačuva svu zaostavštinu i arhivu svog supruga koja se danas čuva biblioteci SANU. I što je najvažnije, najveća želja joj se ispunila, kada je preminula 2000. Godine, urna sa njenim posmrtnim ostacima položena je u njegovu grobnicu u Aleji zaslužnih građana, tako da je njihova ljubav simbolično ostala sjedinjena u večnosti.

Tabla na kući u Ulici Bulevar kralja Aleksandra 26 (izvor: pinterest.com)



0

Poezija Laze Kostića – u zagrljaju čarolije i beznjenice


Danas retko koga možete pronaći  da nije čuo za Lazu Kostića. Neki ga znaju po nesrećnoj ljubavi prema Lenki Dunđerskoj, neki po pričama o razbarušenoj pojavi i stilu života, a neki po poeziji beskrajne čarolije, stvorene između jave i sna, „lake kao leptir“, potresne poput daha večne „beznjenice“. I bilo da su ga savremenici voleli ili kudili, poput najvećih srpskih kritičara, danas niko ne može da ospori činjenicu da je Laza Kostić jedan od najvećih srpskih pesnika svih vremena.
Od trenutka kada je sa 17 godina napisao svoju prvu pesmu, do dvadeset treće stvorio je preko sedamdeset ljubavnih i patriotskih pesama koje su mu donele veliku slavu. U narednih deset godina nastalo je još stotinu, a posle toga je do kraja života napisao još samo dvadeset, među kojima i najlepšu pesmu ispevanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Laza Kostić (izvor: wikipedia.org)

I sve je u toj jedinstvenoj poeziji neobično i neuhvatljivo, baš kao što zbunjuje i kod samog pesnika. Koliko je bio prepun različitih znanja i interesovanja, pravnik, političar, narodni poslanik, poliglota, tako je i pisao – različite poetske vrste od balada koje liče na spevove do tragedija u stihu i prozi, filozofske rasprave, pozorišne kritike, novinske članke, prevode najvećih svetskih pesnika. Toliko toga velikog i neponovljivog u jednom čoveku. Zahvaljujući tome je i njegova pojava imala ogroman značaj za srpsku književnost dajući joj dah Evrope i jednu sasvim novu duhovnost satkanu od narodne tradicije i jezika, romantičarski bunt i patetiku, klasičnu antičku lepotu i kitnjaste ukrase baroka.
U zbirci pesama Među javom i med snom, koju je priredio Vasa Pavković, na jednom mestu je sabrana najvrednija lirika Laze Kostića, od ljubavnih, rodoljubivih i misaonih pesama do poema, romansi i himni, uključujući i one koje su zauvek ostale zlatnim slovima ispisane u istoriji srpske poezije.

Lenka Dunđerski (izvor: srbija-forum.com)

Snove snivam
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.


Ljubavna lirika Laze Kostića je prva pesnička vrsta kojoj se posvetio još kao mladić, student prava u Pešti. Već tada on pokušava da unese nov polet u srpsku poeziju nudeći joj sasvim nove korake – kujući nove reči, stvarajući nove oblike. Iako su mu kritičari upravo upotrebu jezika spočitavali kao najveći nedostatak, drugačije formiranje metrike ostalo je njegov „zaštitni znak“. Iako je nakon poznih strastvenih ljubavnih pesama, rana ljubavna lirika delovala hladno, taj utisak i nije sasvim tačan. U pesmi Snove snivam prvi put se pojavljuje eksperimentisanje mladog pesnika, nesputana sloboda u težnjama da opiše dodir dva tela spojena strašću. U opisima stanja svoje zaljubljene duše on pre prikazuje nemir i tragiku nego idiličnu sreću. Tako je prethodnica tek naslućene teme koja će se tek razviti u antologijskim stihovima – teme o postojanju jednog posebnog sveta na rubu jave i sna, treće dimenzije zanosa i inspiracije u kojoj je obitavala njegova duša jedino se tamo napajajući srećom i spokojem.

Laza Kostić u crnogorskoj narodnoj nošnji (izvor: wikipedia.org)

Među javom i med snom
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu,
među javom i med snom.


U programskoj pesmi svoje poezije, koju je napisao sa svega 22 godine, Laza Kostić je napravio zaokret od ljubavne ka misaonoj lirici, čime se odvojio od stihova srca i osećanja ka duhu i mašti. Upravo je u njoj razvio tu čuvenu teme lelujavog sveta inspiracije kojoj samo umetnici imaju pristup i ukrasiti je raskošnim kovanicama. Predstavljajući srce kao metaforu pesnikovog neuhvatljivog ja koje daje nadahnuće i emociju, koje je prepušteno samom sebi u središtu psihičkog života i duše, koje se deli na javu i san, svesno i nesvesno i igra veliku ulogu u činu stvaralaštva, koje je ga stavlja na muke jer ne može da razume njegovo pletivo koje upornim paranjem ispletenog nikako da ostvari nedostižno savršenstvo, pesnik je dao dijalog sa samim sobom i svojom pesničkom prirodom. U melodičnom ritmu i ponavljajućim refrenom „među javom i med snom“, koji pesmi daje zvučnost, Laza Kostić je na poetski način dao smisao poezije kao posebnog stanja duha, trenutaka između stvarnosti i snoviđenja, halucinacija i realnosti.

Kosta Ruvarac (izvor: wikipedia.org)

Spomen na Ruvarca
„Dobar veče!“, avet me pozdravi;
poznajem glas:
kô ponoćnoga vetra piruk,
kad inje stresa s vrba nadgrobnih;


Kada se jedna od najboljih Kostićevih pesama 1865. pojavila u časopisu Danica, niko nije ni mogao da nasluti da je pred čitaocima delo kojim započinje moderna srpska književnost, a to što se ona našla na početku njegovog stvaralaštva i što će i posle nje mnogo toga novog , vrednog romantičarskog napisati, samo je dokaz Kostićeve nesputane raskoši stvaralačke prirode.
U njoj, po uzoru na Poovog Gavrana, pesnik posle povratka sa proslave novogodišnje noći, u tamnoj tišini i tajanstvenoj jezi prima gosta – kostura preminulog prijatelja Koste Ruvarca – da sa njim povede razgovor koji će biti prvi ogled u srpskoj književnosti. U avetinjskoj atmosferi ispisani su stihovi njegove filozofsko-poetske ideje o prožimanju dva glavna duševna stanja – sna i jave, mašte i zbilje, mistike i humora, idealnog i realnog. U njoj na svoj način doživljava motive iz Biblije, gde se takođe vezuje za suprotnosti stavljajući prolazan i površan zemaljski život nasuprot nebeskom čistog duha. U dijalogu prožetom humorom i ironijom sa mrtvim Ruvarcem pokrenuće se mnoga pitanja, o iluzijama, vaskrsenju i tajni života oslikanoj u dvojstvu alfe i omege – duha i materije, mozga i srca sa jedne i nagona sa druge strane. Omegom kao đavolom, zveri, izvorom zla, mržnjom i strašću i alfom kao duhom koji daje snagu, dobrim i ljubavlju, Laza Kostić je predstavio suštinu ljudske prirode razapetu između svoje dve suprotnosti  koja se uvek nalazi u potrazi za njihovom ravnotežom postavivši temelje na kojima je izgradio čitav svoj poetski izraz.

Crkva Santa Maria della Salute u Veneciji (izvor: wikipedia.org)

Santa Maria della Salute
Iz ništavila u slavu slava
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!


Četrdeset pet godina nakon one koja je označila početak moderne srpske poezije nastala je naša najveća pesma romantizma, pesma na koju retko ko ostane ravnodušan, koju čak i ako u početku ne razume, oseća je u njenom emocionalnom naboju, a kada je razotkrije, shvata da nije ništa drugo do kruna stvaralaštva Laze Kostića u kojoj je satkan svaki damar njegovog života.
A da nije bilo Lenke Dunđerski i jedne veličanstvene građevine na ulazu u venecijanski Veliki kanal, ovo remek-delo nikada ne bi ni nastalo. A ne bi ni da se dvadeset godina ranije nije desila velika ljubav. Jelena Lenka bila je devojka velikog obrazovanja, interesovanja, talenata i lepote, moglo bi se reći, po svemu prava „druga polovina“ svestranog pesnika. Jedina „mana“ bila je razlika u godinama, bar za Lazu Kostića, kome je u 51. godini ukrala srce mlada Lenka od 21, ćerka njegovog kuma i mecene Lazara Dunđerskog. Pa ipak, ljubav se rodila, i to ona strasna, koja okupira i telo i dušu. Uprkos Lenkinim željama i nadanjima, nije se i ostvarila jer se pesnik povukao, najpre u manastir Krušedol, a potom i u brak sa Julijanom Palanački, na predlog Lazara Dunđerskog, a sve ne bi li iz srca iščupao ljubav prema premladoj devojci. Na svadbenom putovanju po Veneciji, Lazu Kostića zatekla je vest o Lenkinoj iznenadnoj smrti, navodno od tifusne groznice u Beču. Ona je otišla sa ovoga sveta, a on ostao u njemu da o njoj sanja i napiše pesmu u kojoj će je učiniti večnom.

Jelena Lenka Dunđerski (izvor: wikipedia.org)

U Veneciji, pred crkvom Santa Maria della Salute počinje pisanje najlepših srpskih stihova. U njoj se prepliću rodoljublje, okretanje duhovnom svetu Bogorodičinom u kome traži oprost za sve svoje grehe, čuveni sukob između nagona i razuma, pameti i slasti i kajanje kada prevlada glava koja nosi smrt voljene žene i muze. Poslednje strofe pesme, napisane nekoliko godina pred smrt, nose čuveni motiv mrtve drage, tako omiljen romantičarima pa kao što Petrarka oplakuje svoju Lauru, a Dante Beatriču, i Laza Kostić u svojoj Lenki pronalazi večnu inspiraciju. U poslednjim godinama života on tka to nedohvatno dvojstvo tela i duha živeći u snovima sa svojom izabranicom beznjenicom, koju je zaista sanjao i sve zapisivao u svom dnevniku na francuskom jeziku, i njihov dah prenosi u pesmu Santa Maria della Salute, čekajući tren svoje smrti kao olakšanje i ispunjenje svih želja sa ženom koju voli. I dočekao je, u Beču, u istom gradu i u jednom sličnom tmurnom novembarskom jutru u kome je smrt pronašla i Lenka, spreman da posle decenija patnje za onom čiji je odlazak sa ovoga sveta beskrajno puta okajavao, pronađe kulminaciju ljubavi svog života od koje će „zvezdama pomeriti pute“ , da „od miline dusi polude“.

Tamara Aleksić kao Lenka Dunđerski u seriji “Santa Maria della Salute” iz 2016. godine (izvor: facebook.com)

Danas, ravno sto deset godina od smrti Laze Kostića možete ga poštovati, ne shvatati, voleti ili smatrati čudakom prošlog veka sa nogama na zemlji, sa glavom u oblacima, ali jedno ćete sigurno nositi u sebi – divljenje prema njegovoj nesputanoj duši i poeziji u koju je ona, tako nesmirena, utkana u svakoj izmišljenoj reči, razbarušenoj rimi, neuhvatnom snu – strasnoj ljubavi koja nikada ne prestaje.

Biste Lenke Dunđerski i Laze Kostića u Kulpinu (izvor: wikipedia.org)
0

Harold Robins – na međi loše kritike i svetske slave

97377517_647761442740433_7542730576353034240_n

Na dan 21. maja 1916. u Njujorku se rodio Harold Rubin, budući naslednik Henrija Milera, jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih američkih pisaca, i književnik koji će pomeriti granice seksualne revolucije i pokazati šta znači raskorak između književne kritike i svetske popularnosti.
Dečaka koji će u odraslom dobu promeniti prezime u Robins i postati slavan, sreća nije pratila po rođenju. Ubrzo mu je preminula majka Frensis Smit, ruska doseljenica iz Minska, pa je odrastao uz oca apotekara Čarlsa, takođe emigranta, Poljaka iz carske Rusije i maćehe u Bruklinu.

hr njuj

Njujork dvadesetih godina prošlog veka (izvor: weebly.com)

Tek po smrti velikog pisca otkrile su se mnoge kontroverze iz njegovog života koji je pošto-poto želeo da učini što intrigantnijim pa su se oko njega ispredale mnogobrojne senzacionalističke priče, koje je lično puštao u javnost. Tada je otkriveno da u detinjstvu nije bio jevrejsko siroče odgajano u katoličkom domu za dečake niti je u tom periodu zarađivao za život prostitucijom. Istina je da je živeo u mirnom porodičnom okruženju koje se uzdrmalo samo onda kada su tokom Svetske ekonomske krize zbog nemaštine morali da se iz Bruklina presele na Menhetn.
Mladi Harold je ovde pohađao srednju školu i diplomirao 1934, mada mu takav miran život nije delovao preterano zanimljivo. Umesto toga voleo je da priča da je napustio školu i prijavio se u mornaricu, kao i to da je sa 19 godina počeo da se bavi berzanskim špekulacijama koje su mu donele prvi milion zahvaljujući ulaganju u useve, a već sledeće godine sve izgubio jer je propao rod šećerne repe. Umesto toga, zaista se bavio poslovima u prehrambenoj industriji, oženio, a sa 36 godina počeo da radi u filmskom studiju Juniversal pikčers kao službenik.
Rad u filmskoj industriji, u kojoj je posle dve godine napredovao na poziciju finansijskog direktora studija, načinio je prekretnicu u njegovom životu. Nezadovoljan filmovima koji su se u to vreme snimali, opkladio se sa direktorom produkcije da će napraviti bolju priču. I tako je krenula istorija.
Harold Robins je svoj prvi roman napisao i objavio 1948. godine pod nazivom Nikad ne voli stranca, u kome je dao priču o njujorškom dečaku koji se odaje kriminalu i raspusnom životu. Činjenica da su se na prvoj strani pojavile suze, a na drugoj erekcija, bila je dovoljna izdavaču Patu Noftu da se zainteresuje za knjigu. I bio je u pravu jer je već prvo delo novom piscu nadenulo atribut najprodavanijeg. Opkladu je dobio, pogotovo kada se deset godina kasnije radnja sa stranica prenela na filmsko platno u istoimenom filmu.

Neverloveastrangerposter

Prvo izdanje romana “Nikad ne voli stranca” Harolda Robinsa iz 1948. godine (izvor: wikipedia.org)

Od tog trenutka kreće vrtoglavo uspešna spisateljska karijera Harolda Robinsa, puna popularnih romana koji govore o svetu novca i borbe za moć i vlast, kontroverznih detalja iz života poznatih, pisanih jednostavnim stilom prijemčivim za širu čitalačku publiku.
Kada se samo godinu dana kasnije pojavio roman Trgovci snovima, koji govori o počecima filmske industrije do pojave ton filmova, vrata ka čitaocima ostala su mu zauvek otvorena. Senzacionalizmu je doprinosio i Robinsov rad u filmskom studiju pa samim tim i bliskost sa filmskim zvezdama i poznatim ličnostima o čijim tajnama i pikanterijama je u aluzijama stalno govorio u svojim delima. Njim će započeti čitav niz škakljivih senzacionalističkih priča kojima je aludirao na živote slavnih sa zamršenim zapletima i preokretima, vrućim scenama i likovima individualaca koje odlikuje težnja ka poslovnom uspehu i moći.

hr King_Creole_1958_(Elvis_Presley_and_Dolores_Hart)

Elvis Prisli kao Deni i Dolores Hart kao Neli u adaptiranom filmu “Kralj kreol” po romanu “Kamen za Denija Fišera” iz 1958. godine (izvor: wikipedia.org)

Kamen za Denija Fišera

Knjiga objavljena 1952. godine pokazala je da Harold Robins postaje ozbiljan pisac, pogotovo u oštrini i upečatljivoj priči, kao i izrazu revolucionarnom za vreme u kome je ovo delo ugledalo svetlost dana.
Priča prati događaje koji podsećaju na piščevo detinjstvo – uticaj Velike depresije na život jedne jevrejske porodice niže srednje klase. Mladi Deni Fišer živi u velikoj kući u Bruklinu uživajući u slavi koju mu donosi amaterski boks za koji je veoma talentovan. Kada porodica doživi krah, seli se u mali stan u gradu i on je taj koji mora da pomogne da se prehrani. Tada Denijev život kreće neželjenom putanjom u odnosu na onu koju očekuju roditelji – otac je protiv boksa, a majka protiv devojke, Italijanke Neli, jer je katolkinja. Deni stiče slavu u boksu, ali postaje i meta lokalnih mangupa koji na njemu žele da zarade i nude mu novac da namesti borbu i izgubi je. On uzima novac, ali odlučuje da ipak pobedi protivnika. Od tog trenutka njegov život više nikada neće biti isti.
Priča o ambiciji, nadi, nasilju u opasnom vremenu američke istorije nosi i jaku simboliku, posebno jer se naslov odnosi na jevrejsku tradiciju nošenja kamena na nadgrobni spomenik preminulom.

I ovaj roman je Robinsu doneo sve veću čitalačku publiku, ekranizovane filmove njegovih dela, ali i negativnu kritiku. On zato odlučuje da prekine sa radom u Juniversal pikčersu i posveti se isključivo pisanju. Bila je to odluka koja će mu sasvim promeniti život i dovesti do vrtoglavog uspeha, slave i bogatstva.

hr lovci u mutnom

Originalno izdanje romana “Lovci u mutnom” iz 1961. godine (izvor: dailymail.co.uk)

Lovci u mutnom

Posle tri godine od poslednjeg romana nastaje najpoznatije delo Harolda Robinsa u kome daje svoj maksimum stvarajući upečatljive scene seksa, kriminala, raskoši i njemu svojstvene vulgarnosti, ali postaje i začetnik posebnog žanra u književnosti – romana sa ključem, spoja realnosti i fikcije, koji prikazuje stvarne ličnosti i događaje ali sa izmenama u vidu njihovih imena, mesta radnje i neznatnih detalja. U njemu čitaoci prepoznaju stvarne ličnosti, imaju „ključ“ za „dešifrovanje“.
Priča u njemu predstavlja Džonasa Korda, mladog milionera prema kome je život vrlo blagonaklon, on živi sa slavom svoga oca, bogatstvom i mladom i lepom maćehom. Kada mu otac premine, Džonas postaje naslednik njegove fabrike eksploziva i više ništa na svetu za njega nije nedohvatno. Međutim, sudbina mu je dodelila Rinu Marlou, fatalnu ženu sa filmskog platna koju niko ne može da poseduje već ona iskorišćava svoje ljubavnike držeći ih na konstantno održavanom plamenu njihovih želja. Džonas i Rina počinju da vladaju Holivudom koji se trese od njihove burne veze, žestokih svađa, izliva ljubavi i strasti, podizanja milionerske imperije i prolivanja krvi njihovih neprijatelja. Oboje uče da novac, moć i osveta nisu dovoljni da dosegnu sreću kao i da što veće visine dosežu, i ambicije postaju sve krupnije, ali i paklene strasti sve tamnije i smrtonosnije.

hr 5e38bf9dcbeec92c4c3e9559b43c7cd0

Marta Hajer kao Dženi Denton u filmu “Lovci u mutnom” iz 1964. godine (izvor: pinterest.com)

Priča koja prati radnju holivudskih dvadesetih godina prošlog veka eksplodirala je u svetskim razmerama. Poseban značaj dala joj je aluzija na živote poznatih ličnosti tog vremena pa su čitaoci jedva dočekali da zagrebu ispod površine sjaja čuvenih milionera, biznismena, producenata i filmskih zvezda. Iako je demantovao, svima je bilo jasno da se iza lika Džonasa Korda krije Hauard Hjuz, čuveni bogataš, pilot, producent i režiser, iza njegove ljubavnice starlete Rine Marlou – Džin Harlou, glumica, najveća zvezda i seks simbol Holivuda dvadesetih godina, a iza lika kaskadera, kauboja i Kordovog mentora Nevade Smit, glumac Tom Miks, koji je najčešće glumio u vesternima.
Moglo bi se reći da je Robins imao „dobar tajming“ za svoje delo, jer ga je, sticajem okolnosti, objavio u vreme seksualne revolucije, samo dve godine nakon što su Lorensov Ljubavnik ledi Četerli i Milerova Rakova obratnica zabranjeni i završili na sudu. Pa ipak Lovci u mutnom nikada nisu dočekali tužbu iako je u njima bilo lascivnih i provokativnih scena koje su naginjale pornografiji. Bio je to prvi roman na listi Njujork tajmsa u kome je opisan felacio, kao i eksplicitne scene seksa, ali se ipak smatra prvim i zbog toga što je, zahvaljujući seksualnoj revoluciji, pokazao koliko su se značajno olabavili standardi u književnosti. Moglo se reći da je naslednik Henrija Milera rođen.
Iako je kritika roman dočekala na nož, smatrajući da je „bolje da je ispisan na toalet papiru nego među koricama knjige“, posebno zbog „seksualnih nastranosti, nasilja i jezivih ubistava“, na dan izdavanja našao se među prvih deset bestselera na listi Njujork tajmsa. Ujedno, Lovci u mutnom su Robinsova najuspešnija knjiga, prodata u 8 miliona primeraka, četvrta po redu najčitanija u istoriji i najpopularniji roman sa ključem u istoriji književnosti.

Zarada u milionima dolara omogućila je piscu da živi život svojih likova. Tada počinje njegovo življenje puno raskoši na mnogobrojnim putovanjima, razuzdanim zabavama punim najskupljih pića i droga, na jahtama, u vilama, sa prostitutkama i obožavateljkama, stalno podgrevajući sočne detalje glasinama u kojima su se provlačili i poznati. U to vreme upoznao je i jednu od najupornijih ljubiteljki Lovaca u mutnom. Bila je to njegova buduća supruga Grejs, kojom se, nakon razvoda od prve žene, oženio 1965. godine u Las Vegasu i posle par godina dobio ćerku.

hr2b021808f5f3767afa1ca5b72525cdf9

Grejs i Harold Robins (izvor: pinterest.com)

Međutim, život sa Haroldom Robinsom samo je spolja ličio na bajku, dok je iz perspektive njegove životne saputnice, uprkos najsrećnijem dobu njenog života, imao mnoštvo tamnih strana. Nakon Robinsove smrti i sama je objavila svoje memoare pod nazivom Pepeljuga i lovac u mutnom, u kojima je otkrila sve tajne njihovog zajedničkog života. Naime, „otvoreni brak“ je podrazumevao muževljeva neverstva na mnogobrojnim „istraživačkim“ putovanjima i divlje orgije sa slavnima u sopstvenoj kući za koje je tražio da ih ona organizuje pa da u njima sama i učestvuje. U svojoj biografiji prozvala ga je „čovekom koji je izumeo seks“.

hr žene

Harold Robins u hedonističkom periodu života 1984. godine (izvor: dailymail.co.uk)

Na krilima slave, čitaoci su željno iščekivali naredno delo. Ono je stiglo samo godinu dana kasnije. Bio je to roman Gde je ljubav nestala, u kome je na indirektan način prikazao tragičan slučaj iz života čuvene glumice Lane Tarner kada je joj je ćerka ubila ljubavnika.

hr avanturisti

Bekim Fehmiu kao Daks i Kendis Bergen kao Sju En Dejli u filmu “Avanturisti” iz 1970. godine (izvor: pinterest.com)

Avanturisti

Buran život učinio je svoje tako da se naredna knjiga pojavila tek deset godina kasnije, 1966. Bio je to najambiciozniji roman Harolda Robinsa zasnovan na sopstvenim iskustvima iz Južne Amerike, gde je čak tri meseca proveo u kolumbijskim planinama sa grupom razbojnika, ali i, po oprobanom receptu, dao sliku života Porfirija Rubiroze, dominikanskog diplomate, reli vozača, plejboja i likvidatora u vreme diktatora Rafaela Truhilja.
Radnja prati desetogodišnjeg Daksa Senoksa, koji živi u južnoameričkoj državi Kortegvaj, stegnutoj diktaturom. On je svedok brutalnog silovanja i ubistva sopstvene majke od strane vladinih vojnika pa odlazi ocu Haimu koji pripada grupi revolucionara. Kada Haimovi ljudi uspeju da uhvate krivce za ovaj zločin i daju dečaku da im presudi i osveti majčino ubistvo, odvode ga u svoje skrovište u planinama gde upoznaje revolucionarnog vođu Rohu i njegovu kćer Amparo. Nakon što pobunjenici svrgnu diktatora sa vlasti, Daks se sa ocem seli u Rim, gde je Haime postavljen na mesto ambasadora. Godinama kasnije vrativši se u svoju zemlju, Haime otkriva da je Roho od revolucinara postao diktator. Povezuje se sa novim pobunjenicima i zbog kontakata sa novim vođom El Kondorom biva ubijen. Na očevoj sahrani sada već odrasli Daks saznaje kakve se sve političke spletke pletu oko njega i biva stavljen pred veliku dilemu: da li da se vrati životu punom privilegija plejboja i bogatog žigola Rima, u društvu evropskog džet-seta, međunarodnih bankara i diplomata ili da postane odmetnik u svetu večito korumpirane prirode onih koji vole da vladaju i dâ život za slobodu svoje zemlje.
I ova epska priča o bekstvu iz strahota režima zemalja trećeg sveta prožeta je senzualnošću koja se prepliće sa političkim igrama, raznolikim egzotičnim destinacijama i neprolaznim temama moći, novca, seksa, nasilja i izdaje.

Robins je nastavio da piše nesmanjenim intenzitetom praćen slavom i nestrpljenjem svojih čitalaca. Romani su se nizali iz godine u godinu, a pratili su ih filmovi u kojima je među glumcima vladalo veliko interesovanje da u njima učestvuju. Budući da je pričao kako je sve poroke u sopstvenim romanima i sam proživeo, moglo bi se reći da je svoja iskustva uspešno spajao sa istorijom, melodramom i životom u visokom društvu u dinamično ispričanim pričama. Tako su nastajali neki od najčuvenijih naslova, od Park avenije 79, preko Betsi, Snovi umiru prvi i Pirana.

hr 669full-the-pirate-photo

Franko Nero kao Badir Al Fai i En Arčer kao Džordana Mejson u filmu “Gusar” iz 1978. godine (izvor: listal.com)

Gusar

U još jednoj priči o luksuzu, pohlepi, strastima, poslovima najbogatijih ljudi sveta i međunarodnim spletkama oko nafte i svetskog terorizma, Robins je svoje čitaoce odveo u Aziju. Badir Al Fai je jedan od najbogatijih ljudi na Bliskom istoku i može da ima ženu koju poželi. Rođen je usred pustinjske oluje koja je njegovoj majci oduzela život tako da ni ne sluti da je izraelskog porekla, a ne arapskog, kao što veruje jer misli da mu je otac moćni Arapin zadužen za velika naftna bogatstva u zemlji. Međutim, sudbina ga kuša da dođe do istine dajući mu dva puta i dve žene na njima – jednu, koju je nekad voleo ali nije uspeo da je osvoji i drugu, koja traga za ocem koji ju je davno napustio. Kako se sve više zapliće u političku mrežu koja se plete oko njegovih poslova, moraće da odluči kome sme da veruje ali i shvati da se i prijatelji i neprijatelji mogu pronaći na najneočekivanijim mestima.

Godine raspusnog života i neobuzdanih strasti uzele su danak 1982, kada je Robins doživeo moždani udar, prilikom čega je pao i polomio kuk zbog čega je morao da ostane u invalidskim kolicima. Međutim, ni to ga nije sprečilo da piše. Ipak, bilo je to vreme topljenja ogromnog bogatstva u novcu i nekretninama koje je godinama odlazilo na rasipne navike, alimentacije, pa na kraju i troškove lečenja i probleme koji su ga pratili. Nakon razvoda od Grejs, početkom devedesetih se oženio sa Džen Stap, sa kojom je ostao do kraja života. Sa svojom trećom suprugom bio je prinuđen da skuplja novac ne bi li objavio nastavke nekolicine svojih starih romana.

hr treca

Harold Robins i Džen Stap 1996. godine (izvor: dailymail.co.uk)

Harold Robins je umro jednog oktobarskog jutra 1997. godine od srca u Palm Springsu, gde je i sahranjen. Iza sebe je ostavio 34 romana koji su prodati u 750 miliona primeraka i prevedeni na 32 jezika. Iako je tokom dugogodišnjeg književnog rada trpeo stalne negativne komentare kritičara, koji su ga označavali „nazovi piscem“ čija dela su na nivou prodaje po aerodromskim čekaonicama i omalovažavali njegovo prebrzo stvaranje novih romana, postigao je svetsku slavu neverovatnih razmera i postao najprodavaniji pisac bestselera svih vremena. Nekoliko njegovih romana, uključujući Predatore, Vrelinu strasti, Izdajnike i Tajnu objavljeni su posthumno. Nekoliko godina nakon smrti dobio je i svoju zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih.

30d09627e93958abe156d3c2d1289cf9

Zvezda Harolda Robinsa na Holivudskoj stazi slavnih (izvor: pinterest.com)

 

0

Tragom ožiljaka utisnutih borbom sa životom

93959427_2803584266386636_2388499049234825216_n

foto Veljko Mitrović

Kada pisac napiše kvalitetnu autobiografiju, to može značiti da je imao dug život bogat događajima i vrednim uspomenama. A kada mlad čovek učini to isto, to može značiti samo jedno – njegova sećanja će svakom čitaocu ostati urezana duboko u srcu – poput njegovih ožiljaka koje mu je utisnula sudbina. Upravo tako ćete se osećati kada zatvorite poslednju stranicu knjige Grad bola Metija Kamberija.
Amiraga je osmogodišnji romski dečak koji živi u gradu Emilmetu na rubu siromaštva. Najmlađi u narušenoj porodici, prinuđen je da prosi, krade i luta za koricom hleba ili sitnim novcem ne bi li preživeo dan. Kada ga nakon još jednog prestupa službenici Centra za socijalni rad smeste u hraniteljsku porodicu, pokazaće se da sve što je kvalitetno zamišljeno u teoriji sistema, ne znači da je primenljivo i u praksi, ali i to da svako od nas traga za svojim mestom pod suncem gde nam je duša jedino mirna i otvorena za životnu svetlost i najveća životna dostignuća, pa tako i Amiragina.
Od prve stranice autor nas uvodi u priču o teskobnom detinjstvu romske dece poput udarca od koga se gubi dah. Oštrim skicama, razotkrivajućim crticama potresne bede i naturalističkim detaljima stanovnika „cigan-male“ on nas suočava sa ogoljenom slikom sveta koji je tu, u našoj blizini, ali ga ne vidimo ili ne želimo da ga vidimo. U njemu se rađaju deca predodređena za život nedostojan čoveka, ona koja iz pakla bede ne mogu da uteknu sem ako ih sudbina sama ne otme i ponudi im šansu da postanu ljudi vredni pažnje i poštovanja.
Ali ni takvu decu, onu kojoj se život osmehne, ne čeka lak put. Amiragina sudbina, više posuta trnjem nego laticama cveća, kao da nagoni da pomislimo da se iz sirotinjske provalije nikada ne može izaći, kao da predrasudama obojeni ljudi ne daju da se zakrpe iscepana srca a trenuci nade začas zatrpavaju novim nedaćama. Zato valjda i njegovo mukotrpno i neodustajuće dostizanje cilja – izrastanje u inteligentnog, poštenog, sposobnog i mudrog momka – deluje još vrednije i blistavije.
Ovo je roman koji pruža anatomiju bola napuštenog deteta oskrnavljene duše, patnje u kojoj se strah od ljubavi i novih rastanaka utkao duboko u njeno mnogo puta izranjavano tkivo. Ovo je roman u kome se na raskošan način izlivaju najdublja osećanja, koja obuhvataju čitaoca tako jako da zajedno sa junakom proživljava svaku njegovu tišinu, „onu neprijatnu, u kojoj je i disanje teško“, svaki damar njegove „raskrvarene duše, zgrčene utrobe, ludilo krvi i ludilo srca“.
Međutim, ako se na tren odmaknemo od Amiragine sudbine, koja snažnim otkucajima pulsira sa stranica romana, otkrićemo da se ispod njegove površine nalazi čitav splet tema i motiva koje je mladi autor načeo. Osim turobne svakodnevice Roma, obrisa njihovih običaja i načina života, nameće se čvrsta i sveprožimajuća kritika društva, počevši od sistema koji usisava nezbrinutu decu po neodgovornim hraniteljskim porodicama i domovima širom naše zemlje (jer kako sam Meti Kamberi na početku svoje priče kaže, „Sva imena su izmišljena, likovi su stvarni“), preko nevladinih organizacija punih licemerja pa sve do morala društva koje većinom ne dopušta neprilagođenima da razbiju okove svoje loše sudbine.
Pa ipak, iako većinom obojena tamom, senkama, olujnim i kišnim hladnim noćima koje natapaju kako dušu, tako i pohabanu obuću i odeću zlosrećnog dečaka, ova priča ima nadu. Ona se skriva u mnogobrojnim savetima teta Mirne, vaspitačice Doma za nezbrinutu decu, koje Amiraga ponavlja kao sopstvenu mantru svaki put kada se nađe pred iskušenjima koja mu nude krivudavi putevi života. Ona se skriva u svakoj pročitanoj Amiraginoj knjizi, svakom retku njegovog napisanog eseja o jednakosti i različitosti, svakoj dobroj osobi koja mu daje priliku da oseti da ljubav i pažnja ne moraju da bole i da ne moraju da prestanu. Ona se skriva u trenu kada se Amiraga i Meti sretnu i dotaknu srcem. A iznad svega – u jačini da svaki novi dan od suze pretvori u kap snage koja mu daje vetar u jedra da učini ono što mnogi nisu umeli ili mogli – da postane borac i mladi čovek dostojan divljenja.

      „Prvo pravilo dvoboja i borbe nije kako držati bodež, već kako stati ispred onoga ko bodež drži.“

93961208_573944366837460_7965011108060725248_n

foto Veljko Mitrović (metikamberi.com)

0

„Dorotej“ Dobrila Nenadića – bogočovek ili nedohvatna sreća

94120654_3155023664517203_2907780180372094976_n

Veliki je izazov napisati dobar osvrt na knjigu o čijem veličanstvenom kraju ne smete da govorite. Iako je na vas ostavio tako snažan utisak da ste odmah po završetku obrnuli novi krug i ceo roman pročitali još jednom, zadivljeni sasvim novim slojevima značenja i porukama koje sobom nosi. Ali pokušaću, jer ovo delo zavređuje ne samo da se o njemu piše, već i da ga svako ko ga čita duboko proživi dušom.
Srbija 13. veka – zemlja previranja, sirove snage i čestih ratnih pohoda. Zemlja pod vlašću kralja Milutina. Zemlja vlastelina kojima ne pripadaju samo posedi, već i sebri, zavisno seosko stanovništvo, i u okviru njih meropsi, zemljoradnici, ali i manastiri sa ispošćenim sveštenstvom. U ovakvoj atmosferi, na posedu vlastelina Lauša, na moravskom Krivom viru, nakazan ali izuzetno nadaren monah Dimitrije ugledaće Doroteja kako se kupa, takođe monaha-vidara, poslatog da izleči igumana manastira Vratimlje. Njegova pojava koja odudara od svega što naseljava ceo kraj – lepota, snaga, plemenitost i blagost promeniće svakog koga dotakne pogledom punim ljubavi, čak i one koji ne žele da budu promenjeni i razotkriti sve grehe u dušama nespremne da budu čiste, krotke i istinski okrenute bogu.
Izuzetnim narodski britkim jezikom, neobičnim pripovedačkim perspektivama bez dijaloga kroz razmišljanje ukupno 13 naratora, jedinstvenom kompozicijom koja nosi okidač radnje na prvoj, a kulminaciju na poslednjoj strani, dubokim psihološkim dilemama i snažnim porukama ovo delo spada u jedno od najlepših savremene srpske književnosti. Dobrilo Nenadić, moglo bi se reći, pomerio je granice nacionalnog stvaralaštva svojim književnim prvencem.

dobrilo-nenadic

Dobrilo Nenadić (izvor: laguna.rs)

Ovo je roman koji je još 1977. godine, kada je objavljen,  pronašao put do srca svakog čitaoca. Tada je svojim istorijskim slojem doneo dah srednjovekovne Srbije pune tame, sujeverja i vere za koju se grčevito drži još oskrnavljena paganskom srži, ljubavnim iskazao emociju koja što se više skriva, izbija kao plamen sa svake stranice, psihološkim najdubljim mislima, željama i nadama, uz pomoć isprekidanih unutrašnjih monologa punih samopreispitivanja otkrio raskorak između dužnosti i srca i metafizičkim prikazao duboke metafore u kojima se skrivaju najdublja značenja Dorotejeve duše.
Dobrilo Nenadić na poseban način različitim ambijentima prikazuje kontraste različitih svetova, kako u svom delu , tako i u samoj srednjovekovnoj Srbiji. Manastir Vratimlje, u kome započinje radnja, pun je asketizma i monaha koji u sopstvenim mislima preispituju i svoju veru i svoje karaktere. Kula vlastelina Lauša, u kome se radnja nastavlja, nasuprot monasima, poprište je bogatstva i raskoši ali i tihe patnje jer je gospodar, veliki ratnik, nesposoban da ostavi potomstvo svojoj mladoj supruzi Jeleni. Treći je Saborište, mesto puno legendi i mističnih priča, nestvarno, stopljeno sa prirodom, ono u kome se spajaju oba ova sveta i u kome će slobodu pronaći Dorotej sa prognanima, onim najboljima i najumnijima, koji najviše vrede, jer te osobine sitne skučene duše nikada ne opraštaju.

9656aac2-34ae-4642-b6bc-df7c14b7cac5

Gojko Šantić kao Dorotej i Veljko Mandić kao Nikanor u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)

Roman je pun likova neobičnih, a tako ljudskih karaktera, nimalo crno-belih, bliskih i nama samima, iako smo toliko vekova udaljeni od njih. Nekome će se dopasti monah Dimitrije, izuzetne inteligencije ali sklon voajerizmu i podsmehu, nekome Dadara, slavan ratnik i ljubavnik koji je mnoge žene odvojio od bračnih postelja, nekome monah ikonopisac Matija kome su mladost, snaga i strast prevagnuli nad odricanjem i sticanjem vrlina do duhovnog pročišćenja, nekom Jelena, ohola nesrećna vlastelinka koja u Dorotejevoj duši pronalazi svetlo svog života.

kul-scena-iz-filma

Gojko Šantić kao Dorotej, Gorica Popović kao Jelena i Velimir Bata Živojinović kao Dadar u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)

Pa ipak, opredelili se za ove ili neke druge, Dorotej će vam sigurno ostati zauvek u sećanju, još dugo nakon što sklopite korice romana. Dorotej poput bića nestvarne blagosti i čovečnosti koje talasa mrtvu baru iz koje isplivava sve zlo koje kulminira zavišću, poput ogledala u kome se svi ogledaju i vide sve ono što nisu a želeli bi da budu, poput nedostižne, bolje verzije svih nas koja nam je uvek nadohvat ruke ali ne i uhvatljiva, poput bića najbližeg bogočoveku ali prokletog poput likova grčkih tragedija čija tragična krivica kažnjava sve one koji se isuviše približe božanskoj savršenosti i sreći pa se strmoglavljuju u ništavilo i večni mrak.
Roman Dorotej nas uči da ma koliko sudbina bila unapred zapisana, život se uvek sastoji od dva tasa. Na jednom je vrlina, na drugom mana. Na jednom je ljubav, na drugom mržnja. I različit odnos prema življenju i umiranju. Na nama je koji ćemo od ta dva učiniti da pretegnu i usmeriti sopstveni usud ka svetlu ili tami svog trajanja.

depositphotos-kwest-810x438

Izvor: depositphotos-kwest