0

Bookchallenge 2107: Skrivene istine zapadno od Murakamijevog sunca

muraU čitalačkom izazovu postoji mnogo interesantnih zadataka. Neki su tu da promovišu kulture, nove žanrove, zaboravljene ili potpuno nove pisce. Poneki su i teški i morate se pomučiti da pronađete ono što vam se traži. Neki su naizgled laki, ali tek kad se upustite u potragu za knjigama, shvatite da to nije tako jednostavno.

Jedan od takvih zadataka bila je knjiga koju nije napisao belac. Verovatno niko od nas ni ne razmišlja o tome, ali kad sam krenula u pretragu, moram da priznam da mi je prvo palo na pamet da potražim nekog crnog pisca. Tada sam shvatila da ih nema mnogo i da je maltene nemoguće naći njihove romane prevedene na naš jezik. Iznenadilo me je i nisam se mnogo udubljivala zašto je to tako, mada naslućujem.

Zato sam se okrenula trećoj rasi koja postoji – mongoloidnoj (jer je „žuta“ pogrešno reći). Tu je situacija bila mnogo bolja. I drago mi je što sam se opredelila baš za nju jer sam konačno otkrila jednog od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca – Harukija Murakamija.

23murakami1_span-jumbo

Haruki Murakami (izvor:thenewyorktimes.com)

Mnogo sam slušala o njemu, mnogi su ga i hvalili, ali moja pomalo nesrećna navika da se vezujem za klasična dela svetske literature, kojih ima toliko mnogo da vam je potrebno dva života da ih pročitate, uvek su mi nove pisce gurali u drugi plan. Potpuno nepravedno jer i danas je moguće napisati vrhunski roman, baš kao i pre dva veka. Tako sam se opredelila za njegov roman Južno od granice, zapadno od sunca. I čestitala sebi na odličnom izboru.

Japan pedesetih godina 20. veka se bio potpuno oporavio od rata. Bilo je to vreme novog ekonomskog zamaha i postavljanja svih institucija na noge. Vreme kada se stanovništvo ohrabrivalo da stvara velike i stabilne porodice i udobne domove. Svako ko je umeo i bio sposoban mogao je da stvori život u kom će uživati.

murakmi japanskio izdanje wiki

Japansko izdanje romana “Južno od granice, zapadno od sunca” (izvor: wikipedia.org)

U tom i takvom tenutku živi Hađime, dvanaestogodišnji dečak koji je jedan od retkih koji nema ni brata ni sestru. To što je jedinac obeležiće njegovu sudbinu, usadivši mu večitu tugu nepripadanja i usamljenosti zbog čega će se povući u svet knjiga i muzike.

A onda se pojavljuje dvanaestogodišnjakija Šimamoto, takođe jedinica, devojčica obolela od dečje paralize zbog koje vuče nogu dok hoda. Ona je jedini sunčev zrak koji otvara Hađimovo srce. Iako hroma, vrlo je lepa i puna priča i istih interesovanja kao i usamljeni dečak i za njega nema joj ravne.

U dugim popodnevima koje provode zajedno ispijajući čaj i slušajući ploče njenog oca, kompozicije Franca Lista i tople zvuke džeza čuvenog baritona Neta Kong Kola, stvara se neraskidiva povezanost dva deteta nežnih godina. Iako se među njima ne dešava ništa više sem prijateljstva, dovoljan je samo jedan njen dodir dlana da se Hađimova ljubavnička sudbina zauvek zapečati.

Tako se otkriva prvi deo naslova knjige jer tople melodije koje deca slušaju i uopšte ne razumeju engleski jezik South of the Border („Južno od granice“) zapravo je pesma o Meksiku, a zanimljovo je da uopšte i nema dokaza, tačnije snimka na kome je izvodi Net King Kol. Kad Hađime otkrije njenu jednostavnu temu, biće pomalo razočaran.

Radnja će se pokrenuti kada se njih dvoje razdvoje zbog srednje škole i udalje jedno od drugog, kao što to obično i biva u tim godinama. A mi ćemo nastaviti da pratimo njega, njegovo dečaštvo i mladost, strepnje mladićkog doba, prve devojke, erotske želje i spoznaju da ume da bude egocentrik koji seks i „magnetsku privlačnost“ stavlja na prvo mesto, po cenu da nekoga veoma povredi i upropasti mu život.

I taman kad vam se učini da je Hađime sredio svoj život, oženio Jukiko, osnovao s njom porodicu, zahvaljujući tastu otvorio dva džez bara, postao uspešan i bogat, otkrićemo da mu to nije dovoljno. Uvek nešto nedostaje – ono parče duše koje je sa sobom odnela Šimamoto još u detinjstvu, a koje on više nikada nije uspeo da nađe ni u jednoj devojci ili ženi.

Možete onda zamisliti kako će se razdrmati radnja kada se Šimamoto pojavi jedne kišne večeri u njegovom džez baru i potpuno mu pomeri temelje? I zaista, od tog trenutaka i sam izraz u romanu se menja. Ona unosi poetski dah i senzualnost čak i u stranice knjige, ne samo u Hađimov život.

Nemojte misliti da je odmah došlo do nečeg što se naslućuje da će se desiti. Hađime odoleva napadima svog srca i tela i bori se sa sopstvenom čašću. Šimamoto je lepa, misteriozna, očaravajuća. Baš to što ništa ne govori o svom životu, jer je sve obavijeno velom „možda“ i „verovatno“  i pojavljuje se samo ponekad čini je još privlačnijom.

Tada otkrivamo i drugi deo naslova i šta zapravo znači pojam „zapadno od sunca“. Njega objašnjava Šimamoto kao pojam bolesti „histerija siberijana“:

– To je bolest koja pogađa seljake u Sibiru. Zamisli sad: ti si seljak i živiš sasvim sam u sibirskoj stepi. I svaki bogovetni dan obrađuješ polja. Nema nigde ničeg, dokle god ti se pogled pruža. Na severu – severni horizont, na istoku – istočni horizont, na jugu – južni, na zapadu – zapadni. I to je sve. Kad sunce ujutru izađe na istoku, ti ideš u polje i radiš; kad ti dođe tačno iznad glave predahneš da ručaš, a kad utone na zapadu, ti ideš kući na spavanje. Zimi si u kući, a na proleće izađeš napolje i radiš u polju. A onda, jednog dana, u tebi nešto pukne i ugasi se. Onda baciš plug na zemlju i bez razmišljanja samo kreneš ka zapadu. Ideš zapadno od sunca. Hodaš danima kao omađijan, bez hrane i vode i na kraju se srušiš na zemlju i umreš…  

Tada se ono parče duše koje nedostaje u Hađimovom srcu odjednom pretvara u rupu koja zjapi. I on shvata zašto nije srećan i pored savršenog života koji vodi. Kao i svako ko živi životom u kome se upravlja po naučenim i nametnutim pravilima, kao sibirski seljak na stepi dok se jednog dana u njemu nešto ne ugasi.

Da li će Hađime savladati melodije iz mladosti koje ga mame poput čarolije, da li će im se prepustiti, da li će pokušati da vrati vreme i tople sate uz melodije sa pucketavih ploča i nadoknadi izgubljeno sa svojom prvom ljubavlju ili ostati veran muž i otac, saznaćete ako pročitate ovaj divni roman.

I ne samo to, pronaći ćete i mnoge mudre misli i sakrivene istine. Naučićete kako sudbina može da plete konce mimo svih vaših očekivanja i postupaka, da li se može povratiti trenutak koji je prošao, kako se prašta i da se može biti čovek i u trenucima kada to izgleda da je to najteže biti.

Zapitaćete se u jednom trenutku da li je Šimamoto stvarna ili je samo priviđenje koje Hađime vidi kroz očajnički vapaj ka svom nekada turobnom ali ipak dragom peridu života, da li su prazna čaša i opušci u pepeljari sa ružičastim otiskom karmina stvarni ili su samo plod njegove mašte. I nemojte da vas to zavara. To je osobina Murakamijevog stvaralaštava – nadrealizam iza koga se skriva odgovor na pitanje da li ekstremna emocionalna stanja mogu da izmene stvarnost.

I kako god da budete zadovoljni završetkom romana i razrešenjem lude ljubavi koja od detinjstva provejava Hađimovim srcem da bi u jednom trenutku zapretila da rušilačkim požarom zahvati sve oko sebe, u ovoj knjizi saznaćete odgovore na sva pitanja koja sebi postavljamo svaki dan, krišom ili glasno. I spoznaćete šta je stvarno važno. I da li se zaista može pobeći od histerije siberijane i lutanja ka zapadu u susret smrti…

murakami potpis wiki

Haruki Murakami, potpis na japanskom (izvor: wikipedia.org)

 

 

 

Advertisements
6

Miličin poljubac

milica

izvor:pixabay.com

Dok joj se kosa, nekada talasasta i lepa, po kojoj su je svi znali, a sada krta i kao i ona spremna za daleki put, rasipa niz rubove svilenog jastuka, upaljen pogled joj bludi ka prozoru i nebu koje se tamo na obzorju plavi. Sviće zora a ona se nada da je neće ugledati.

Okreće glavu i kao kroz neku tamnu izmaglicu vidi svoju sliku na zidu. A onda iz ćoška pored nje, onog najtamnijeg, u kome već danima sreće neka draga lica, izranja dečak sa malim kačketom:

„Gde je moje dete?“, pridiže se s mukom na uzglavlju i nežno šapuće čekajući ga u zagrljaju. Odjednom praznina. I samo slika na zidu i ona prekrivena belom čipkom, tkanom samo za nju…

 

… Bila je to svadba koju su mnogi dugo pamtili. Valjda zbog turobnih i mučnih godina okupacije i događaja koji im je bar malo otkravio stvrdnute misli. One tamne, pune straha, beznađa i bola.

Pamtili su i nju, Milicu, devojku neobične lepote kojoj ni rat nije uspeo da izbriše svetlost plavih očiju. I mladoženju Milana, mladog trgovca koji je prkosio vremenu i želeo da stvori dom i u godinama neizvesnosti i patnje.

Milica je bila jedino dete u oca i majke. Od detinjstva navikavana na sve najbolje i najfinije, nije ni slutila da će išta pokvariti njenu sreću i bezbrižnu mladost. Al’ nije joj bilo suđeno.

Nekako baš pred rat, kad je majka jednog jutra po buđenju, kada je sa ocem najviše volela da priča, rekla da je vreme da se za Milicu spremaju svatovi, sve je krenulo po zlu. Dok su momci spremni za ženidbu počeli da zastajkuju ispod njenih prozora zastrtih gustim belim zavesama, Milici se šila venčanica, duga, svilena, sa satenskim pojasom mekim poput njenih najlepših devojačkih snova i velom od guste venecijanske čipke. Dopremljenog sa ostrva Burano, tkanog samo za nju. Da bude najlepša mlada svog grada.

Ali, kao da đavo uvek vreba, Milica jednog dana pade u postelju. Prođe dan, pa još jedan a ona ne ustaje, kao da se od života odvaja. Dođoše lekari, pogledaše je i rekoše majci i ocu da nije dobro, ali da ima nade. Ali tek kada u sanatorijumu u gustim borovim šumama pronađe opet svoje zdravlje.

Zaplakaše se roditelji što mesto na svadbu svoju jedinicu pakuju za bolnicu. A ona, bela kao najbelja ruža, samo je ćutala i gledala u plavo aprilsko nebo.

Ne bi joj suđeno da ode. Razbesne se rat u napaćenoj zemlji, pozatvaraše se svi sanatorijumi i ljudi prestadoše da misle na svoje zdravlje jer ni sami nisu znali hoće li preživeti dan pred sobom. I Milica sa njima. Oporavi se uprkos strašnim pričama koje su dolazile odasvud i primiri se uz večno zabrinute roditelje. Ostade joj samo tiho svakodnevno kašljucanje, kao neka tiha kob koja joj nad glavom lepeće krilima i čeka da joj se zaplete u dah.

Prođe godina, pa još jedna. Narod kao narod, poče da živi kako ume i zna. Počeše i mladi da se uzimaju, pa i deca da se rađaju. Kao da živ čovek može na svašta da se navikne.

Utom Miličina tetka iz palanke preko velike reke javi da se jedan mladi trgovac raspituje za dobru i lepu devojku, a ona da mu provodadžiše. Obradovaše se roditelji, rekoše joj da jedva čekaju da dobiju zeta i da ono što se zucka po njihovom gradu da je Milica tuberkulozna, nije tačno. Ono pred rat beše samo zapaljenje plućne maramice, rekoše, koje je prezdravila, devojka je kô jabuka.

I zaista, Milan se zagleda u Miličine oči plave kao nebo tog kasnog leta i dođe joj sa mirisom skore jeseni i vereničkim prstenom koji je pripadao njegovoj majci, da pokaže da ima i može, uprkos bedi i nemaštini kojom je rat prekrio sve čega se dohvatio.

Zagleda se i Milica u Milana, dopade joj se i prsten, ali najviše dete koje je doveo sa sobom, jedini sin njegovog brata, koga je poveo da upozna buduću strinu. Odmah ga uze u krilo, a dete, umiljato i nežno, obisnu joj ručice oko vrata i poljubi strinu zvonko u obraz, kako su ga učili. Zagrli ga Milica čvrsto i oseti kako joj se srce preplavljuje ljubavlju dotad nedoživljenom.

Pođe Milica u novi dom u palanci preko velike reke. Zagledaše je svi i rekoše da je njihov Milan našao lepoticu za ženu i da su priče o bolesti, koje su i do njih stigle, samo zli jezici izmislili. I ona dođe u veliku kuću, sa još većom familijom, sa deverove tri ćerke i jedinim sinom, da sa njima živi i deli i dobro i zlo.

I pokaza se kao dobra žena, snaja, jetrva i strina, spremna da pomogne i svakome lepu reč kaže. Ali najviše da pazi na najmlađe dete, isto ono koje joj ukrade srce na dan njene veridbe. I ono se veza za nju pa su ceo dan išli jedno za drugim dok joj je on pružao ručice da ga nosi. Ona bi ga tada ljubila po licu, nosiću, obrazima i mekoj kosi i tepala mu:

„Gde je moje dete?“, a ono bi cičalo od sreće i najviše volelo da ga ona poljubi posred malih dečjih usnica svojim punim mekim, da pukne.

Prođe jedna godina, a Milica ne zanese. Muž umesto naslednika primeti da ona stalno kašljuca, pogotovo kad uveče legnu u postelju. Primetiše i ostali u kući. Primeti i jetrva, dečakova majka. Zabrani mu da ide za strinom i pušta da ga ljubi, osećajući neku tihu jezu od priča koje su pre Milice stigle u palanku, a oni verovali da su laž.

Al’ dete ko dete, bez straha i željno ljubavi, i dalje se najradije pelo u Miličino krilo i grlilo je svojim ručicama vičući: „Evo ga tvoje dete!“

Jedne jeseni, baš kad je sve brujalo da je kraj rata blizu, dete dobi temperaturu i pade u krevet. Uzalud mu je majka menjala obloge i doturala sve od hrane što je mogla da nađe ne bi li ojačalo. Ono, više u magnovenju nego na javi, cvilelo je kao nejako štene i zapaljenim očima sakrivenim ispod malih kapaka koji su se jedva otvarali, čekalo smrt.

I ona dođe jednog tamnog svitanja kao olakšanje za muke malog tela. Doktor samo reče: tuberkuloza otišla na mozak. I ode.

Poguri se otac, a majci preko noći pobele kosa kad sahraniše svoje najmlađe, jedino muško dete. Al’ kraj rata dođe i počeše previranja i čistke. Opet se glava čuvala na ramenima a tuga i bol za sahranjenima gurala doboko na kraj srca da se u njega zagleda tek u gluvim noćima kada svi spavaju i kada duša jedino tada može da se zagleda u svoje lice.

A Milica potamne. Nije više ni muža videla, ni njegove muke sa novom vlašću, ni ispitivanja, ni oduzimanje svega što je sa bratom i ocem decenijama sticao. Teško kajanje ophrva joj dušu i pomisao da je ona kriva što je dete smrt odnela kao neka ogromna jeziva grabljivica. I požele da je mesto njega uzela nju.

I prestade da jede, utapajući se u svoju tugu kao u neko ogromno tamno more sedevši kraj prozora i čekajući da smrt i po nju dođe. I ona je ne ostavi dugo da čeka. Jedne noći zakašlja se silno i propljuva krv. Ali se ne uplaši. Sve je išlo kako je želela.

Ležala je Milica u svojoj postelji mesec dana i kopnila polako. Muž joj je sedeo kraj uzglavlja, ljubio ruku kvaseći je svojim suzama a ona je samo ćutala. Gledala bi u njihovu venčanu sliku na zidu i ćošak uz nju iz čije tame su je povremeno gledale oči onih kojih već dugo nije bilo a koje je volela. Samo deteta niotkuda.

Jednog tamnog svitanja videla je kako viri iz tame. I znala je da joj se bliži kraj.

Tog dana tražila je da joj dovedu jetrvu. Majka pobelele kose sede kraj nje i pogleda je sa tugom u očima:
„Oprosti mi, volela sam ga kao što bih svoje da sam mogla da imam.“

„Znam“, reče blago žena i pomilova je po ruci.

„Eno ga moje dete“, odjednom prošaputa belih usana.

Majka se osvrnu, poželevši u jednom trenutku da i sama može da ugleda svog jedinca, ali ne vide ništa, samo gluvu tamu.

Kad se okrenu, Milica je spavala večnim snom, sa olakšanjem i osmehom na usnama.

 

Epilog:

Na Miličinu sahranu došlo je pola palanke i grada iz koga je stigla. Druga polovina je smatrala da je iz familije reakcije i nije htela da dođe. Najviše je plakao Milan, pustivši bradu za tugom zbog žene, kako običaji u njegovom kraju nalažu. A za njim Miličini majka i otac, svenuli od tuge i teških godina koje su ih čekale.

Na šestomesečnom pomenu na grobu su bili samo oni, jedini koji su se još sećali svoje jedinice. Stajao je tu i mali buket cveća koji je u rano jutro donela jetrva, da joj opet pokaže da joj je oprostila. Milan je već doveo novu ženu u kuću i smatrao je da ne bi bilo u redu da svoju nevestu time uznemiri.

Milan ni sa novom suprugom nije imao dece. Nije ih više izrodio ni njegov brat. Dvadeset pet godina kasnije loza im se ugasila.

milica1

izvor: pixabay.com

 

 

6

Bookchallenge 2017: Da crni pas ode daleko

aca pasDok se moj čitalački izazov zahuktava i dolazim na sredinu godine, a samim tim i polovinu zadataka koje u njemu treba da ispunim, došla sam do stavke „Knjiga objavljena 2017“. Nije lako odlučiti se za jednu od mnogih koje su u ovoj godini ugledale svetlost dana, ali ja nisam imala dilemu.

Knjiga „Crni pas“ Aleksandra Bogosavljevića došla mi je pod ruku a da prethodno nisam imala ni najmanju predstavu o čemu se u njoj radi. I možda je ponekad tako i najbolje, tek tokom čitanja doživljavate iskrena iznenađenja, još ste više povezani sa glavnim likom, pa zajedno sa njim prolazite sve one vrtloge u koje ga baca autor. A čekalo me je mnogo vrtloga, verujte.

Glavni lik romana Vladimir je jedan sasvim običan mladić i živi kao i svaki prosečni mladi čovek našeg vremena i društva. Drugari, žurke, letovanja, devojke, škola, fakultet, srećna porodica, rekli biste: šta bi o tome uopšte moglo da se piše? Možda i ne bi bilo da ubrzo sve počinje da puca kao staklo kad ga pogodite kamenom a ono napravi milione pukotina poput ogromne paukove mreže. I nema nazad.

Vladimirov život se zauvek menja 17. jula 2010. Odjednom, bez ikakve najave. Bez prethodnih sitnih nagoveštaja da se sve može okrenuti naglavačke. Samo jednim anksioznim napadom na žurci sa koje je mogao da izađe u vrelu noć kao isti onakav kakav je ušao. A nije. Izašao je kao potpuno drugi čovek, osuđen na dugogodišnje osluškivanje sopstvene duše i borbu sa depresijom, fobijama i anksioznim poremećajima.

Iznenadiće vas preokret na samom početku knjige, stegnuće vam se srce ali ćete poželeti da ga pratite u njegovoj borbi sa demonima sopstvene duše i pomognete mu. Iako ne možete, samo ste čitalac, nemi posmatrač.

A put je dug i težak. Sa mnogo uspona i padova i teških časova i dana. Iako ne možete, poželećete nebrojeno puta da se umešate.

Onda kad se naljutite zbog omalovažavanja njegovih problema:

-Ksalol? Nikad čuo! Nemoj, bre, ništa da uzimaš. Proći će te to samo od sebe, veruj mi, to je potpuno normalno. Nisu ti potrebni nikakvi lekovi…

-Neki ljudi nemaju ruke ili noge, nemaju dom ili su ozbiljno bolesni. A ti… Imaš, bre, sve u životu i opet kukaš. Dobre roditelje koji ti plaćaju fakultet, krov nad glavom i sve ostalo… Ti si samo jedna obična sebična lenčuga…

Onda kad ga depresija stegne pa navijate da ustane iz kreveta i želite da možete da uđete među bele hladne stranice i date mu snagu.

…Neko bi išao na planinu, neko na more kako bi pobegao od svega, a ja sam odlučio da ostanem u svojoj sobi na koju sam gledao kao na grobnicu. Iskreno sam bio ubeđen da ću verovatno u njoj provesti ceo život…

Onda kada vas boli kad vidite kakvo smo društvo i ako ni psihijatri u državnim bolnicama nemaju način da priđu i pomognu mladom čoveku koji im dolazi zbog problema za koji su se školovali, ko će?

…Na prijemnom timu sam im rekao: Vi ste mi poslednja nada, a dva meseca kasnije nije se skoro ništa promenilo. Bio sam ubeđen da ću  po izlasku iz bolnice biti preporođen, ali sam pogrešio…

Onda kad vas obuzme tiha tuga što sve više mladih, pametnih i obrazovanih ljudi dolazi u takve ustanove i što se između sebe više štite i razumeju nego oni koji su plaćeni da im pomažu.

…Jedino ko mi je pomagao bile su moje kolege adolescenti. Da nije bilo njih, verovatno nikada ne bih pobedio socijalnu anksioznost. Pomogli su mi da dobijem na samopouzdanju. Bile su to jedine osobe koje su razumele u potpunosti kako se osećam jer su i sami prolazili kroz većinu stvari kao i ja…

Onda kad i sami osećate svu težinu patnji celog sveta koju je on odlučio da nosi na svojim leđima.

Bio sam sâm svoj zarobljenik. Zarobljenik svoga uma. Želeo sam da pobegnem, ali kao da nisam imao noge.

Onda kad vas pritisne tuga kad se seća svog nekada srećnog života

…Gledao bih slike na kojima smo se igrali u snegu sredinom 90-ih. Kako smo pravili Sneška ili se valjali po snegu mašući rukama, praveći oblik anđela. Bile su to zaista lepe slike, samo mi je smetalo kako me je keva oblačila i što sam uvek imao debilne frizure, ali to verovatno svako misli kad gleda svoje fotografije. Bile su tu i slike iz zoološkog vrta, sa letovanja u Prčnju, raznih rođendana, izložbi i maskenbala u vrtiću, sa polaska u prvi razred itd. I sve su one imale jednu zajedničku stvar: na svakoj sam bio nasmejan. I pored usranog vremena u kome smo živeli, bio sam srećno dete i na tome mogu samo da zahvalim svojim roditeljima. Ali dok sam gledao te fotografije, nisam mogao a da se ne zapitam: Hoću li ikada ponovo biti srećan?

Onda kad se radujete što i sami osećate da napreduje.

…Teške epizodne krize sa preizraženom empatijom uspeo sam da prebrodim uz pomoć psihijatra. Jednostavno mi je dala do znanja da umesto što svu svoju energiju trošim na nemogućnost da pomognem ljudima koji su hiljadama kilometara udaljeni od mene, svoju volju i snagu usmerim u rešavanje problema kojima sam okružen. Da prvo pomognem sebi, pa svojim najbližima, prijateljima, svom naselju, opštini i da mi se sfera mojih dejstvovanja polako širi što više. I dan-danas smatram to jednim od najboljih saveta koji sam dobio…

Onda kad vas bude sramota što ste možda i sami nekog svog, bliskog uzimali olako, a niste znali da li mu je duša u lavirintima patnje.

Čitajući ovaj roman, mnogo sam se čemu nadala.

Dok sam pratila pratila okvir priče – Vladimirov susret sa devojkom koju voli i kojoj priča svoju ispovest – navijala sam da njeno srce odgovori na njegove želje i da kraj bude odstinski hepiend.

Navijala sam da njegove brige i drhtaji duše zauvek nestanu i on ponovo postane onaj stari.

Navijala sam da priča nije autobiografska i da se pisac samo poigrava umom svog glavnog lika, da su kandže mraka koji se spušta na tlo samo plod njegov mašte, a tužan crni pas samo simbolika koju on nikada nije spoznao u svojoj duši.

Neću vam reći koja su mi se sve nadanja ispunila, ali ono koje sam najviše želela – nije. Aleksandar Bogosavljević je u najvećoj meri Vladimiru udahnuo dušu. Sa svim svojim patnjama i tugama. I napisao tešku, tužnu, ali i autobiografiju toliko snažnu da je za mene postala najbolji roman objavljen u ovoj godini.

Kad fiktivni lik postane stvaran, približi vam se još više. Valjda zato što vam se toliko otvorio da ga smatrate za najboljeg prijatelja, onog koji vam poverava najskrivenije tajne i kome želite da date deo svoje snage ne bi li postao ponovo jak, srećan i bezbrižan.

Pa da još više promenite svet. Da doviknete primitivcima da nije sramota imati dušu nežniju od drugih, da nije dovoljno praviti se da problema nema pa će on nestati, da bi danas svako imao šta da kaže na kauču psihijatra i da je opšta kultura negovati svoje fizičko ali i duševno zdravlje.

I ne možete da se ne divite Aleksandru. Iako, verujem, njemu nikada ne bi palo na pamet da bi iko mogao da mu se divi. Ali ako neko svakog dana vodi borbu sa samim sobom i u tome odnosi pobede, možda ne ogromne, ali ipak pobede, onda je on osoba za divljenje. Ako neko smogne toliko snage da celu svoju dušu izvrne na postavu i razlije je po belim stranicama koje ga hladno gledaju iznad tastature, a on im udahne život i ispriča filmsku  priču – za divljenje je, zar ne?

Imala sam tu sreću da upoznam Aleksandra i pružim mu ruku što je ovim romanom imao toliko hrabrosti da isprazni svoju dušu ali i dâ podršku svima koji imaju probleme sa kojima se on suočio one davne vrele letnje večeri i mnogo dana i godina nakon toga. I pokaže im da se i sa tim čovek može izboriti. Mislim da je time odneo najveću pobedu svog života. I ne znam da li bi se i on složio sa mnom, ali meni se čini da ni crnog psa više nema. Tako da se i moje nadanje da ga je oterao, verujem, ipak ostvarilo…

 

 

 

 

9

Priče ispod ruba spokoja

novo

foto El Zold

Nekada pre nikako nisam mogla da razumem ljude koji često odlaze na groblje. Šta li ih tamo vuče, pitala bih se. Hladan kamen? Krst koji se ljušti, bledi i puca od ledenih kiša i vetrova? Šta kad je tamo samo tišina i ime urezano u mermer da još jače zaboli i prosto nas iznenadi što se na tom mestu čita.

Ali kako godine prolaze i neki dragi ljudi odlaze i ostavljaju prazninu koja se nikad ne može nadomestiti, sve počinje da biva drugačije. Nije to više samo kamen i slova glatka pod prstima. U nekom laganom šuštanju lipovog lišća može vam se učiniti da je duša nekog dragog tu blizu. Ili možda samo poželite da je tako ne bi li vam bilo malo lakše.

Na sve strane tišina. Za nekoga smrt. Za nekoga mir i spokoj. Kako kome prišapne srce.

Miriše lipa opojnim dahom i sklapa svoje grane nad pošljunčanim stazama. Tera da usporite korak i mislite o životu. Ne samo svom nego i o onima koji tu večno spavaju i zapitate se da li su bili srećni zbog načina kako su ga proživeli.

Uz jednu aleju visokih procvetalih lipa stari spomenik posiveo od tragova mirisnih cvetova, kiša i rastopljenih snegova. Pod njim leži Anastas Todorović, konjički kapetan iz Srpsko-turskog rata. Poginuo „za krst časni i slobodu zlatnu“. A tik uz njega supruga mu Ljubica dvadeset godina kasnije.

Zatvorim oči i u šuštanju lišća vidim izmučeno lice kako na konju kreće u juriš. Da li se plašio, na koga li je mislio dok je tamnim vojničkim čizmama i uzengijama stezao konjske sapi? A gospođa Ljubica? Da li je suncobran od belog šifona sklonila u najdalji deo ormana kada joj je muž otišao u rat? Vidim je kako u tami svoje sobe proliva suze, daleko od sveta i nadanja da će ga videti u modrom mundiru dok mu brkovi od ponosa poskakuju dok se svečano vraća iz rata na ukrašenom konju sa oglavom na kome vise kićanke i na čelu posrebreni opkov. I od bola što će decenije provesti sama, u sećanju na onog koji je čeka da zauvek legne pored njega.

A prekoputa, sa druge strane aleje nad kojom veliki hlad rasipa mirisna lipa, Aleksa Delić, narodni heroj Drugog svetskog rata. I žena mu Savka, sahranjena pet godina kasnije. Na podšišanom travnjaku, bez ijedne grančice i lista, na ploči koju krasi petrokraka zvezda. Bez sveća, bez cveća, u društvu „svojih“, od kojih tek poneki ima lovorov venac.

Kako li je drug Aleksa zaradio svoje zvanje? Kojim je to ranama odoleo i kakvim se junaštvom ovenčao? I kako je preturio preko glave one godine nakon rata koje su hučale nespokojem i silom, možda nimalo manjom dok se borio sa onima koji su imali drugačiju kapu od njegove? I da li mu je smetalo da večno leži prekoputa onoga čije se istorije i rana odrekao? Toliko pitanja, a nigde odgovora. Možda bi ih znala drugarica Savka. Već je vidim kao usamljenu udovicu svog ratnog druga kako joj se u turobnim satima vraćaju dani patnje i straha u snovima iz kojih nema bekstva. I olakšavajuća tama pod lipovim cvetom.

Staze se račvaju dalje, ispod drvoreda kestena kojima su opali cvetovi i smenile ih zelene loptice koje će se raspući i iznedriti tamne plodove rasute među spomenicima i velelepnim grobnicama.

U jednom delu na desetine malih grobova. Nalik na dečje parče beskrajne tuge. Smenjuju se slike na nadgrobnim pločama i glavice tek progledale u život. Na samom ćošku devojčica grgurave kosice u belim špilhoznama i sa drvenim obručem a iznad nje velika slova „Našoj Neni, zauvek mama i tata“.

I u tom tihom šapatu razlistalog kestena kao da vidim dve tihe, od života išibane prilike kako otupelog pogleda gledaju u grob svog deteta. Majka skriva suze pod tamnim malim šeširom, a otac štapom prebira po pošljunčanoj stazi i guta patnju dok ženi drži ruku na ramenu. A ona tiho kašljuca i kao da i sama zna da će joj ta opaka bolest kojom je darivala svoje dete još pre samog rođenja ubrzati i njen kraj i biti zauvek uz svoju Nenu.

Bežim od te tuge koja ni čitav vek kasnije ne prolazi pod ovim zrakom sunca koji se probio kroz gusto granje i udaram na velelepne porodične grobnice od sjajnog crnog mermera sa uklesanim zlatnim slovima. Ceo red se nadvisuju i kao takmiče u veličini, sjaju i raskoši. Pod njima, rekli biste, neki vrlo uvaženi ljudi, dobrotvori, oni koji su ostavili veliki i važan trag svom narodu i zemlji.

Ali ne. Heroji ulica i žestokih obračuna sa spomenicima u bronzi, uklesanim licima i blistavim automobilima, porodice novopečenih bogataša, neretko priprostih izraza lica, sa đilkoški nakrivljenim šeširima i staramajke povezane maramama. Ali i to su ljudi, i čak i da hoće, ne mogu da ispod svojih ploča pobegnu od sirotinje koja je barabar sa njima u najbližem okruženju u večnom počinku.

Nedaleko odatle, na delu gde se grobovi toliko guraju da prete da će se ispreturati, stoji usamljeni čempres koji stremi ka nebu. Pod njim jedan grob potpuno slomljen, razrovan, sa imenom koje je izbrisalo vreme i samoća. Da, kažu, oni koji su veoma stari i nemaju potomaka prekopavaju se i oslobađaju za neke nove, jer smrt je, znate, najizvesnija, kažu.

Ako zna, mora da je teško toj zaboravljenoj duši koja je nekada davno živela, volela, bila srećna, vrlo moguće i mučila se živeći u večito burnom ćošku brdovitog Balkana, kada umire po drugi put. Sada bez imena i uspomene zauvek iščezle sa lica zemlje.

Nije više tiho po pošljunčanim stazama. Povorka polako, u suzama korača nad kovčegom koji se sprema put dubine zemlje. Zvone zvona iz grobljanske crkve. Radnici skupljaju vence i sasušeno cveće sa okolnih spomenika. Lokalna lutalica njuška tražeći hranu preostalu od poslednjih zadušnica. Preko zida se čuje razglas sa vozila: „Cirkus Korona ponovo u vašem gradu. Večernje predstave kod Hale Pionir“.

Žamor života nadvladava priče sa ruba spokoja i pravi ravnotežu u duši. Tera da ostavimo u miru one koji su svoje priče proživeli, odsanjamo svoje i stvorimo ih najbolje što umemo. Baš kako i treba da bude…

 

9

TAG : Izazovi radost

smil

Pre nekoliko dana moja draga blogerka Nevena Milošević me je tagovala na svom blogu Classic and Romantic kako bih nastavila izazov radosti.

Čim sam pronašla malo vremena, prihvatila sam njen zadatak i odgovorila na deset pitanja koja spadaju u ovu igru. Nadam se da će vam se dopasti i da ćete i sami poželeti da učestvujete u njoj jer, priznaćete, radost je nešto što nam je uvek potrebno, i kad smo tužni, radi ravnoteže, i kad smo srećni, da je potvrdimo i još malo više uživamo u njoj.

Ovo su moji odgovori, a krenite za mnom i vi!

 

1.Način da samoj sebi instant popravim raspoloženje…

Ponekad naiđe neki dan kada mi nije sve po volji, najblaže rečeno. Ponekad pustim da me i takva osećanja obuzmu, smatram da ništa ne treba potiskivati u sebe već pustiti da sve što nas muči izbije na površinu. Ali kad to već počne da mi smeta, jer prosto mi priroda nije takva da mogu dugo da se utapam u tugu, posegnem za „instant podizanjem raspoloženja“. Obično izaberem neku življu pesmu, neku koja te tera da igraš, pa me ponese, izđuskam se i pevam na dezodorans umesto mikrofona i sve nekako bude lakše, kao da sam neki teret zbacila sa sebe.

smil dance

izvor: pixabay.com

2.Moji mali trikovi da drugima izmamim osmeh na lice…

Mnogo volim da vidim osmeh na nečijem licu, a pogotovo kada meni pođe za rukom da ga izmamim. Kada prijatelji imaju neki problem, volim da ih saslušam i da zajedničkim snagama pokušamo sve da rešimo. Obično se posle toga opuste i osmeh nekako prirodno dođe. Kad nema problema, volim da im na svoj način pričam neke dogodovštine iz svoje svakodnevice. To ih obično nasmeje, kažu da umem da budem duhovita.

smiley-1691280_960_720

izvor: pixabay.com

3.Rođendanski poklon koji me je oduševio…

Moram da priznam da se lomim između dva. Prvi bi bio zlatna narukvica koju sam na svoj rođendan i ujedno prvu godišnjicu veze (jer smo poslednju turu zabavljanja započeli tik posle žurke za jedan moj rođendan) dobila od svog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg supruga. Možda baš zato što je imala dvostruko značenje.

Drugi poklon je bila kornjača Zlata koju sam dobila od komšija kao rođendanski poklon i znak zahvalnosti jer sam im, dok su bili na letovanju, čuvala i hranila njihovu kornjaču Koju. Zlati sam obezbedila akvarijum sa malim ostrvom sa palmom, ali nije poživela više od godinu dana jer sam je hranila hladnim komadićima mesa i često provetravala sobu. Rekoše mi veterinari da je zbog mene navukla bronhitis, pa sam ridala celu nedelju dana.

smil turtle

izvor: pixabay.com

4.Moje srećno mesto je…

Moja kućica – moja slobodica. Šta god da se desi, i lepo i ružno, ja se izradujem ili odbolujem u ćošku svoje ugaone garniture pod belim ćebencetom sa crvenim pahuljama. I nema te sile koja može da me ispomera u mom ušuškanom malom raju.

smil susk

5.Ovaj svet bi bio radosniji kada bi bilo manje/više…

Ljudi koji umeju i žele da se raduju. Ponekad mislim da su ljudi zaboravili da budu srećni. Ophrvani svojim problemima, u večitoj jurnjavi da obezbede sopstvenu egzistenciju, zaboravljaju da ukradu parče dana za sebe i uživaju u onome što vole i što ih raduje. Kada bi svako od nas ponovo naučio da budi sreću u sebi, i ovaj svet bi bilo mnogo lepše mesto za život.

6.Pesma koja mi izaziva radost…

Đorđe Balašević Devojka sa čardaš nogama, tera me da igram, iako čardaš baš i ne umem

Survivor Eye of the Tiger, muzika iz filma „Roki III“, volim je jer me tera napred, kao i Rokija kad pobeđuje i nepobedivo 🙂

7.Stvar/pojava koja me raduje, a ne biste očekivali da je tako…

Oluja. Obožavam da gledam kako seva i slušam kako se nebom prolamaju gromovi. I kad se kiša izlije pa se ništa ne vidi od te hladne nebeske zavese. Uzavri mi krv, a sa stišavanjem dolazi i moje smirenje.

smil storm

foto Jelena Dilber

8.Poslednji put kada me je neko obradovao bilo je…

Pre par meseci kada sam dobila posao lektora u izdavačkoj kući. Konačno sam osetila da radim ono što zaslužujem.

9.Na internetu me najviše raduje…

Što sam pronašla po svetu rasute drugare iz detinjstva, koje sam mislila da više nikad neću videti. Što sam među blogerkama i blogerima pronašla prave i iskrene prijatelje i shvatila da sam ih ceo život tražila.

10.Najradosniji trenutak u ovoj godini…

Svaki u kom osetim kako me ljubav preplavljuje, a nadam se da će ih biti još mnogo, mnogo…

smil love

izvor: pixabay.com

 

 

 

 

2

Bookchallenge 2017: Divne priče iz Zojine glave

promocija knjiga

Knjiga po knjiga, napreduje moj čitalački izazov. I hvala mu, da ga nije bilo, mnoge knjige ne bih ni pogledala a kamoli pročitala.

Redom po zadacima dođoh do onog koji mi traži knjigu autora kome se divim. Baš nekako u vreme kad je izazov započeo, pod ruku mi je došla knjiga priča Zorice Zoje Mladenović „Priče iz moje glave i sveta oko mene“. I kupila me je skroz.

Ova zbirka je za mene značila mnogo više od ispunjenog zadatka. Ona je prva na kojoj sam uradila lekturu i korekturu, prva koja mi je otvorila neka važna vrata u životu i na kraju prva zbog koje sam imala svoj prvi javni nastup. A sve zahvaljujući toj divnom čarobnom predmetu povezanih papira unutar korica.

Ako još dodam da je ova knjiga i prvenac drage Zoje, onda je priča zaista zaokružena. I zaista ima poseban značaj.

Neću da vam pričam kakvu sam tremu imala pred promociju knjige koja se održala 3. juna u Centru urbane kulture u Beogradu. Niti to da sam pola zaboravila šta sam planirala da kažem čim su me zabljesnuli reflektori.  Ali hoću da je poseban osećaj držati mikrofon u ruci i imati nepodeljenu pažnju gledalaca i slušalaca. Adrenalin samo šiba kroz krv, a na vama je da ga obuzdate i načinite svojim prijateljem.

promocija

Toliko o meni, a sada ću vam reći zašto sam izabrala baš ovu knjigu priča da bude na spisku mog čitalačkog izazova. I da saopštim sve ono što je u večeri promocije trebalo da kažem, a ja sam sve pozaboravljala. Jer što reče direktor izdavačke kuće za koju radim: „Ja sam čovek koji je jak na pisanju a ne u govorenju“

Ono što sam se setila da kažem, a sada ću ponoviti jeste da sam rukopis Zojine knjige počela da radim, a onda sam zaboravila da sam lektor. Priče su se nizale jedna za drugom, kratke, direktne, bez dlake na jeziku i mamile da ih čitam u jednom dahu. Uhvatila sam sebe da ih slažem na svoje srce jednu po jednu, čas sa smehom, čas sa tugom, čas sa iznenađenjem, al’ najviše sa oduševljenjem.

I sve sam više klimala glavom i divila joj se kako ume da iz života izabere ono najupečatljivije, izdvoji ga i prenese na hladan beli papir i od njega napravi toplinu i šarenilo. I nasmeje. I natera da je čitate dalje i dalje. I da je čitate iznova i iznova ne bi li ste pronašli još ponešto što vam je u prvi mah promaklo.

Divila sam joj se na kako je živ način opisala licemerje, narcisoidnost, oholost, tvrdičluk, snobizam, ali i nadu ljubav i želju za srećom. Sve ono što čini mane i vrline društva u kome živimo i, hteli-ne hteli, moramo da prihvatimo da su se uvukli i u naše srce i u našu dušu.

U ovim pričama svako će pronaći sebe: dok sedite u punom autobusu i smišljate šta ćete tog dana da kuvate, dok ste ophrvani ljubavnim nemirima, večitim roditeljskim dilemama kako da izađete na kraj sa sopstvenom decom, pa čak i kad ste u strahu da vas neki lopov ne mlatne po glavi i opljačka vas.

Zoja pronalazi duhovitost i tamo gde je naizgled nema – u malim zamkama koje prate svaki brak preteći da od njega naprave monotonu i zaparloženu kolotečinu. Pa kad se gleda kroz tu prizmu, nekako je lakše da se premoste sve razlike i problemi i nastavi dalje, lepše i kvalitetnije.

Naći ćete u njenim pričama i vic, i aforizam, satiru i kritiku današnjeg društva, sveta i mentaliteta, ali ne osuđujuću i preku već dobroćudnu, koja opravdava i kao da kaže: „To smo mi, od sebe ne možemo pobeći“. Ali kao da šalje i poziv da razmislimo i pokušamo da ublažimo svoje mane.

Priznaću vam da su mi od Zojinih priča najdraže one koje imaju neočekivan kraj. One u kojima mislite da čitate jedno, a na kraju se ispostavi da je u pitanju nešto sasvim treće. Pa se opet vratite na početak i smejete se i divite se kako joj je nešto tako uopšte palo na pamet i da li je svesna da nije svaki pisac sposoban da izvede takve bravure. Baš takva je moja najdraža priča Želja, koju sam odabrala da pročitam u večeri promocije.

promocija4

I na kraju, ostalo je da objasnim zašto je ova knjiga uvrštena u zadatak autora kome se divim. Svako ko poznaje Zoricu Zoju Mladenović neće imati dilemu zašto sam izabrala baš nju, ali ko je ne zna, pokušaću da vam je dočaram. Zamislite jednu večito nasmejanu, veselu, pozitivnu ženu. Sa osmehom u očima a ne samo na usnama. Koja gleda svet oko sebe i u njemu crta bojama i ono što je crno-belo. Koja će doneti sunce i tamo gde je mrak. Koja će reći i ono što drugi ne smeju nego skrivaju iza ćutanja. Koja će se otisnuti i u ono čega se plaši zato što ima toliko snage da može da pokrene i svet, ali i sebe, a to je, priznaćete, najteže. Odabrala sam je zato što je zajedno sa mnom sedela na osvetljenoj bini i imala tremu kao i ja. Zato što me je držala svojom vrelom rukom i grejala moju hladnu kao led. Pa smo se nekako našle na pola zdrave topline i zajedno krenule u njeno divno veče. Opušteno, spontano, prirodno, prijateljsko i veselo. I uspelo.

A priče ostaju uvezanih papira unutar korica i čekaju da i vama pruže Zojinu toplinu. I ko što se setih da kažem publici na kraju te večeri:

„Čitajte ih, ne znam šta čekate…“

promocija3

http://www.novapoetika.com/knjizara/price-iz-moje-glave-i-sveta-oko-mene/