7

2014. ОД А ДО Ш

АПРИЛ- најлепши месец у години јер сам прославила рођендан, жива била!

БЛОГ- направила блог, упознала много паметних, талентованих и добрих људи на групи „Блогери” и  добила пуно похвала за писање чланака

ВЕНЧАЊА – била на две велике и дивне свадбе, а надам се да ћу тако и даље наставити

ГРУПА- уживала у креирању групе „Све лепоте природе” и трагању за најлепшим фотографијама најскривенијих ћошкова наше планете

ДУНАВ – провела много лепих летњих дана на обали најплавље реке на свету

ЂАЦИ – остварила велики успех са својим ученицима, који су остварили своје снове и уписали школе које су желели

ЕКИПА – прави пријатељи су и даље овде, уз мене

ЖИВЦИ – и ове године остали цели, упркос напорима неких да се покидају

ЗАГРЉАЈ – најлепши, најтоплији, најсигурнији тренутак дана

ИНСПИРАЦИЈА –  не само да ме служила, хвала Богу, него је умела и да надође као плима

ЈА – коначно научила да постанем себи бр. 1

КУМА – добила још једну, захваљујући којој сам добила и најлепше кумче на свету

ЛЕКТОР – почела да радим и заљубила се у свој посао

ЉУБАВ – кад је нема, нема ни мене

МУЖ – увек ту, а ни не би могло другачије

НАГРАДА – било их је колико и успеха

ЊУШКАЊЕ – разјурила све који су забадали нос у мој живот

ОДАНОСТ – оно што највише ценим и због чега сам у стању да некоме све дам

ПОЉУБАЦ – врхунац нежности, никад доста

РАСТОЈАЊЕ – и кад нисам са људима које волим, не постоји растојање које може да нас удаљи

СНОВИ – остварила неке, а неке и понела са собом да још мало порадим на њима

ТАЈНЕ – свима који су сумњали, доказала да умем да их чувам

ЋУТАЊЕ – научила да ћутим кад треба јер је то најбољи начин да оствариш оно што си замислио

УМНОЖАВАЊЕ – умножавала осмехе, лепе речи и срећне тренутке, са парама ми још тешко иде

ФЕЈСБУК – место на коме сам виђала све оне који су далеко, смејала се духовитим постовима и туговала над потресним судбинама

ХАЉИНЕ – купила неколико летњих и пала у екстазу током шопинга, одличан осећај

ЦИЉ –  чак и кад су деловали далеки, успевала сам да их остварим

ЧАСОВИ – најлепши дани у години, у којима кад поклониш своју енергију, осећаш енергију која ти се враћа

ЏОКЕР – неколико пута га извлачила из рукава

ШТА ДРУГО РЕЋИ НА КРАЈУ: ДОБРИ ЉУДИ, СРЕЋНА ВАМ ОВА НОВА 2015. ГОДИНА!!!

9

Pogled sa mog prozora

Odrasla sam u stanu s pogledom na zgrade. Iznad njih se naziralo parče neba po kome je za vreme vrelih letnjih noći umeo da plovi veliki obasjani mesec. Toliko sam puta žudela da vidim beskrajnu tamu i osećala kao da me taj mali deo mami da dohvatim prostranstva koja ne mogu da vidim.

Pre nekoliko godina mi se želja ostvarila. Počela sam da živim u novom stanu, u kome je prozor gledao na nebo. Kada su se moje oči dotakle sa tim nepreglednim beskrajem, pomislila sam da ne postoji lepši pogled od onog koji ja imam.

Prva noć koju sam provela u novom stanu bila je novogodišnja. Gledala sam kako se na ljubičastoj pozadini rasprskava bezbroj vatrometa svih boja. Uživala sam u tim blještavim nijansama i osećala kao da sam konačno dohvatila nebo koje sam godinama naslućivala iza krovova.

Kada je došlo proleće i prekrilo zelenom prostirkom veliko brdo koje se stapa sa nebom, ispod mog prozora zasadili su malu akaciju. Gledala sam je kako stidljivo lista i nežno povija svoje grane pod plahim prolećnim kišama.

Umela sam ponekad da ustanem vrlo rano i gledam svitanje sa mog prozora. Dok se sunce lagano pomaljalo, da bi odjednom naglo zasijalo i u jarkim žutim tonovima obasjalo sve oko mene, osećala sam i sama tu borbu noći i dana, kad pobeđuje život i svetlost.

Gledala sam i crne oblake kako se valjaju nebom iznad vrele zemlje, nose u sebi munje i stvaraju gromove koji tutnje. Gledala sam kako se kiša u slapovima izliva i pravi  bujice koje se silovito slivaju niz moju ulicu, a mala akacija drhti pod krupnim kapima koje, ma koliko bile jake, ne mogu da joj slome grane. Ponekad bi se preko ispranog neba, koje bi se smirilo posle velikog gneva,  lenjo protegla ogromna duga, čije su boje jačale pod svetlošću sunca koje bi provirivalo između rascepanih oblaka.

Gledala sam kako hladna košava nosi opalo lišće i tera ispred sebe pramenje magle koja se kida preko brda i prve pahulje koje se lepršavo spuštaju na zamrznuto tlo i padaju dok se ne zabeli svako drvo, krov i staza. Posmatrala sam ledenice koje su se spuštale sa krova i podsećale me na detinjstvo, kada je cela zima bila obavijena snegom, pričinjavajući mi veliku radost.

I ove godine čekam da se novi vatrometi rasprsnu na ljubičastom nebu. Da zasvetle nove munje i prospu se nove kiše. Da mesec postane narandžast i zasija na nebu. A da ja gledam i uživam u dalekim sjajnim zvezdama i modrim visinama po kojima kruže bele ptice, dok osećam slobodu njihovog leta. I da mala akacija konačno raširi svoje grane i dodirne mi ruku koja je miluje sa prozora.

8

O Nikoljdanu

Iz svog najranijeg detinjstva najviše pamtim sletove na televiziji, koje sam opčinjeno posmatrala, pitajući se kako li uspevaju da prave onakve šarene figure. Sećam se i priredbi za 29. novembar, ali i pesmice koju sam napisala o 1. maju, a koju je učiteljica okačila na pano u holu škole: „Prvi maj vole svi radnici jer tada nema posla u fabrici” i tatinog straha da će da ga hapse zbog mog jezika. A bilo je bezazleno, verujte.

Bila su to vrlo neobična vremena. Ne znam za druge, ali u mojoj kući kao da su postojala dva života – jedan javni i jedan tih i skriven. U tom drugom životu, u kući moga dede slavio se sveti Nikola, za Božić bih dobijala čokolade koje su bile umotane u svileni papir, a na Uskrs jaje crveno kao krv. Ali, tiho i u krugu najbližih. Tako je bilo najbolje za sve.

Volela sam te proslave u kući koji je zadržala dah predratnog Beograda. Moj deda je zauvek ostao čovek starog kova, povijen od teških godina koje su ga šibale. Tokom okupacije bio je savetnik ministra u Vladi Milana Nedića. Kad se rat završio, nije bio na strani pobednika. Naprotiv. Sledile su godine straha, neizvesnosti i briga. Čovek velike kulture i obrazovanja bio je prinuđen da uči zanat ne bi li prehranio porodicu. I preživeo je, i poniženje, i strah, i nedaće. Pod stare dane odlučio je da upiše Teološki fakultet. Tako se posvetio veri i tradiciji. A možda je tako pronašao i mir, među sveštenicima, koji su, kao i on, bili odbačeni od društva.

O Nikoljdanu došli bi u tu tihu kuću na Autokomandi. Volela sam da se približim stolu zastrtom starinskim čipkanim stolnjakom na kome je stajala zapaljena sveća, a iznad nje velika ikona svetog Nikole, obrubljena zlatnožutim ramom. Posmatrala sam kako se odsaj plamena ogleda na zlatnoj površini. Uvek je tada bila neka umirujuća tišina, koju je narušavalo pucketanje zapaljenog drveta u kaminu. Pored ikone stajala je ogromna slika u ulju na kojoj je moj tata kao dete sedeo na saonicama. Sve je bilo tako spokojno, kao da je u toj kući vreme zauvek stalo u tridesetim godinama dvadesetog veka.

Svakog decembra porodica se okupljala oko velikog orahovog stola i pričala, smejala se, ponekad pomalo i sukobljavala. I sve tako do jedne godine kada se slavska sveća prelomila pre nego što je dogorela. Nekoliko meseci nakon toga deda je preminuo, kao da je ispratio taj neobični znak.

U međuvremenu i vremena su se promenila. Odjednom su svi počeli da slave slavu, da idu u crkvu i obeležavaju verske praznike. I svi su imali neke svoje običaje, koji su bili mnogo drugačiji od onih o kojima je učio moj deda na Teološkom fakultetu. I više ni u čemu nije bilo tišine i spokoja, već sve više buke i razmetanja.

U to vreme i tata je preuzeo slavu i počeo da je slavi u našoj kući. Više ništa nije bilo tajno i tih dana kuća bi nam bila puna gostiju koji su umeli da ostanu do kasnih sati. Volela sam i tu gužvu po kući i jedva čekala da se okupi familija, da se konačno sretnemo dok svako ulovi malo vremena da predahne od svojih obaveza i problema. Ponekad sam želela da slava traje danima, da što duže svi ostanu tu i da budu veseli i nasmejani, ali sve se tako brzo završavalo, a ja bih ostajala pomalo tužna.

Kako sam postajala starija, sve više sam pomagala u pripremanju slave, pa sam tako naučila i da pravim kolače, pa da šaram slavski kolač, ali najviše sam volela da glancam srebrni svećnjak, onaj isti koji je stajao u dedinoj kući i koji bih napravila da zablista kao nekad. S ponosom bih stajala pored njega i sveće koja plamti i služila žito gostima.

Kad sam se udala i otišla od kuće, i moja devojačka slava je postala nešto još draže, nešto što me neraskidivo vezuje za roditeljsku kuću. I priznaću vam da nisam velika vernica, ali porodičnu toplinu koju osećam tih dana, ne bih menjala ni za šta na svetu. I dok gledam plamen sveće koji se oslikava u zlatnom ramu ikone svetog Nikole u domu mojih roditelja, opet osećam spokoj kao kad sam bila dete i koji nigde više nigde ne bih mogla da nađem…

2

Minut ćutanja za pravopis

Pitam se da li je došlo vreme da vas pozovem da održimo minut ćutanja za pravopis koji svakim danom sve laganije umire oko nas. Ne, stvarno, da nije tužno, možda bih se i smejala. Recimo da živim u Laponiji, bolelo bi me uvo šta rade tamo neki nesrećnici na brdovitom Balkanu. Al’ ne živim. Šteta!

Možda je savršeno moj problem što sam se profesionalno totalno izdeformisala, pa vidim greške i dok čitam titl tokom omiljenog filma. Al’ bode mi oči, verujte! Ne znam ni šta rade oni koji kontrolišu prevod, mora da ih baš briga. Bar se nadam. Ne želim da verujem da ne znaju svoj posao.

Na Fejsbuku postoji grupa “Jezičke nedoumice”, čiji sam član. Postavi se jezičko pitanje, ljudi odgovaraju, po mogućstvu argumentovano, pozivajući se na određenu literaturu i svi zadovoljni. E, pa, grešite ako mislite da je sve tako jednostavno. Pojavljuje se sve više “stručnjaka” koji se oslanjaju isključivo na “osećaj” i upadaju u vatrene rasprave, tvrdeći da su u pravu. Naravno, često se desi da su sa svrljiško-zaplanjskog govornog područja, tj. onog čija pravila nisu prihvaćena, al’ ljudi se bore, možda i protiv samog Vuka Karadžića.

Vrhunac perverzije se dogodio kada sam pre neki dan, da bih prekinula sumanutu raspravu, postavila fotografiju stranice Pravopisa, na kojoj dokazujem svoju tvrdnju. Mislite da se rasprava smirila? Ma, neee, baš naprotiv, rasplamsala se do ludila! A zašto? Pozvali su se na to da i pored Pravopisa imaju svoje mišljenje!!!

Zapitala sam se tada u kakvom sam društvu ja to odrastala. Nikada nisam dovodila u pitanje autoritet onih koji o određenoj oblasti u najmanju ruku znaju više od mene, a kamoli da sumnjam u Pravopis Matice srpske!!! Kakvi su to ljudi došli? Gde su pobegli oni koji poštuju pravila? Jesu li nas ovi novopridošli pojeli? Da li mi koji nešto znamo treba da se osećamo loše zbog toga? Da li i ja imam pravo da odem na grupu “Automehaničari Srbije” i da im napišem da su glupi i da ću im ja objasniti kako se rasklapa menjač?

Od svega što me okružuje vidim samo greške. Nalazim ih dok čitam novine, dok gledam emisije na televiziji, čak i u knjigama novopečenih izdavačkih kuća. Hiljade diplomiranih profesora srpskog jezika i književnosti čuči na birou, a mediji puni nepismenih lektora! Pa, gde to ima?!

Al’ nije to ništa! Ako se nepravilno napisana obaveštenja nalaze po domovima zdravlja, sudovima, bankama, opštinama, pa čak i bibliotekama, šta reći o ploči koja treba da “ovenča slavom graditeljski poduhvat i učvrsti kinesko-srpsko prijateljstvo”?! Zar smemo da dozvolimo da se sve pretvori u sprdačinu i neviđeni blam? Da li je moguće da nije postojao niko ko bi uočio greške i ispravio ih pre nego što su slova uklesana u mermer koji više pristaje nekome ko se sprema na večni počinak i pre nego što su videla svetlo dana?

Volela bih kada bih mogla da doprem do svesti svih onih koji se bore sa “srBstvo” (i iz samo njima znanih razloga prave morfofonološku grešku) i da ih pitam ako se bore za sve srpsko: očuvanje svete srpske zemlje, pravoslavlje, tradiciju, produžavanje vrste, ćirilicu, zašto se ne pozabave i očuvanjem pravilnog pisanja. Valjda im ide u prilog da bude što više pismenih, daj Bože i obrazovanih…

Počinjem da se osećam nemoćno u borbi za pravopis. A neki su mislili da se ta borba završila u 19. veku. E, pa, možda su pogrešili. Izgleda da se vraćamo u kasabu iz koje mora da se krene iz početka…

12

Kad se zaljubiš u novogodišnjoj noći

Odrastanje u devedesetim nije bilo lako, u najmanju ruku. Ko je iz toga izašao normalan, trebalo bi mu čestitati. Ipak, postojao je način. Ako ste uz sebe imali one slične vama, koji su bili srećna i dobra deca, koja nisu želela više od onoga što im život u tim trenucima nudi, mogli ste da izađete iz svega neoštećeni. Ja sam imala tu sreću da sam bila okružena malim društvom sačinjenim od dečaka i devojčica koji su u životu tražili samo pozitivne stvari i kada ničega nije bilo, umeli smo sve što nam je potrebno da stvorimo sami.

Sa 14 godina pomalo je blam da slaviš Novu godinu kod kuće sa „matorcima”, maltene se osećaš kao da je propala. A šta raditi kad smo svi klinci koji su isuviše mladi da odu negde sami, a sa malo novca za bilo kakav izlazak?

Odlučimo mi da napravimo proslavu u vešernici jedne od zgrada. Ubedimo stanare da nam daju ključ i napravimo čitavu organizaciju: ko će da donese stolice, hranu, piće i neizostavni muzički stub, normalno. Uzbuđenje nas je tako drmalo, da smo jedva dočekali to veče da prikažemo kreacije koje smo smišljali baš za tu priliku.

Doteram se i ja i dolepršam. Sednem sa drugaricama u jedan ćošak i klimamo se uz muziku sa stuba, Rokset i tako to, dok se ovi ne poiznapijaju, pa krenu da cepaju Džeja i Tomu Zdravkovića.

Kad, evo ga i ON, sa najlepšim plavozelenim očima na svetu. Odmah mi se pomalo pripiškilo. Od uzbuđenja što ga vidim, valjda.

Upoznala sam ga još prethodnog leta kada su on i jedan od drugara hteli da se potuku na terenu za mali fudbal, a ja stala da ga branim. Prvo sam videla kakve oči ima – neviđene! I ne samo oči, nekako drugačiji od svih ovih ostalih što se samo klibere i prostače po ceo dan. Ma, oni mu ni do kolena nekako. Skoro sve devojčice počele da se muvaju oko njega, pa i neke moje drugarice, a ja neću protiv njih. A ja sve oko njega kao da mi je drug, al’ koji drug, hoće srce da mi iskoči napolje kad mi se obrati! Al’ mislim se ja onako nesigurna: „Ma, gde će on tebe kad može da bira koju hoće… ”

Eto, baš taj sa najlepšim zelenoplavim očima ulazi na vrata. I odjednom vešernica više nije nimalo jadna, već kao da su zidovi prekriveni svetiljkama i odjednom nekako vrućina, da umreš, bre!

Igramo mi tu i pevamo, a ja jedva čekam ponoć da me poljubi. Dođe i to, ja da se onesvestim koliko mu je nežan obraz, a miriše nekako neobično, tako lepo da hoću da poludim kad udahnem… Odjuriše svi napolje da bacaju petarde, kao hipnotisana krenem i ja. Malo se o’ladim na onom ledenom vazduhu, a i moram da gledam da me ne spale.

Vratimo se unutra i sad ću ja da pijem vino, valjda da se malo pravim važna. Bato, opali me odma’! Nisam navikla, pa se samo kliberim i mnogo mi se piški. Klimam se ja tako, a vidim i on navrće vino, al’ i njemu nešto slabo ide. Ostali se naroljali, ne znaju gde su. Najstariji od nas, sa čitavih 17 godina, oseća se valjda odgovornim, pa se brine o nama. Iz čista mira (mada, ko zna, možda je, „bogat životnim iskustvom”, ipak nešto nanjušio) priđe njemu i dovede ga kod mene i kaže: „Vas dvoje ste dva pijana idiota, sedite zajedno i treznite se!” Uh, sine, gde me s njim poveza?!

Sednem pored njega i osetim da je prebacio ruku preko mog ramena. Pogledam ga i osetim da ću se udaviti u onom zelenom plavetnilu, ali da je to nešto najlepše što može da mi se desi u životu…

Nedugo posle toga postala sam njegova devojka i saznala da je pomislio da mi druge nisu ni do kolena još onog dana kad sam ga branila na terenu za mali fudbal.

I od te Nove godine, godinu po godinu, uz uspone i padove, odlazaka i povrataka, dužih i kraćih rastanaka, godina veselja i godina koje nisu baš ličile na veselu vožnju ringišpilom, živi ljubav, sada mog muža sa najlepšim plavozelenim očima na svetu i mene…

11

Umesto motivacionog teksta

Ima nešto što nikako ne pišem, a to su motivacioni tekstovi. Ne zato što nemam šta da kažem, naprotiv. Mislim da oni do mnogih ljudi ne dopiru i zato njihovo pisanje  smatram gubljenjem vremena.

Kad ste okruženi onima koji su sve više agresivni i nezadovoljni, morate nekako da pronađete motivaciju da se sami zaštitite od njih. Moja je deviza da, kad u nekom odnosu ne možete ništa više da popravite i pronađete pozitivno, dignete ruke i od života načinite mirnu luku. E zato:

Ne volim kad se ljudi prema meni ponašaju kao da sam artikal u samoposluzi, kad me zovu samo kad im nešto treba i imaju neki problem, a kad je potrebno meni, nema ih ni od korova. Tada osećam da ne cene vreme koje sam im posvetila, pa se pitam zašto bih ga više trošila.

Ne volim kada ljudi pričaju samo o sebi i svom poslu, porodici i stvarima koje im se događaju, a sagovornik ih uopšte ne zanima. Sestro, ako hoćeš da izneseš monolog, privatni psihijatri vape za takvima. Pomoći ćeš i sebi i drugima, a možda te nauči i nešto o domaćem vaspitanju.

Ne volim kada ljudi izbegavaju one koji imaju probleme. Pitam se šta rade kad njih nešto zadesi, da li ih je slučajno sramota da na nečija vrata onda zakucaju.

Ne volim kada su ljudi uobraženi. Obično se desi da za to nemaju nimalo razloga.

Ne volim kada neko ceo dan provede u ogovaranju ljudi koji ga okružuju, sa kojima živi i koje uopšte ne poznaje. A budite sigurni da, ako učestvujete u tome, ogovaraće i vas čim mu okrenete leđa.

Ne volim kad osobe spletkare, a još manje one povodljive, kojima je lako napuniti glavu. Ova prva će da crkne od kompleksa, a ova druga je toliko glupa da ne može sama ni da ima svoje mišljenje o nekome.

Ne volim kada ljudi postavljaju drska pitanja koja zadiru u tuđu privatnost.  Kad su me pitali: „Kad vi mislite da imate decu? ”, pitanje mi je više zvučalo kao: „Koliko se često vas dvoje piiip? ” Šta se tebe, sestro, tiče ko ima decu, kad će da ih ima, ako ima jedno, zašto nema još, ako ima žensko, zar će stati na popišulji i tako unedogled.

Ne volim kad se neko nekome podsmeva. Zaboravljaš, sestro, da svako ima bar malo putera na glavi.

Ne volim kad se ljudi pretvore u lešinare i uzeli bi ti iz oka, a svoje ne daju, već bi samo da grabe. I uvek im se čini da je prirodno da sve bude njihovo. Pa, zaboga, zaslužili su više nego drugi!

Ne volim kad neko kuka da nema pare, jer se obično ispostavi da je pun k’o brod. Od zaista siromašnih ljudi nikada nećete čuti da se žale.

Ne volim verske fanatike koji te siluju da budeš vernik, iako su i sami vrlo često grešni. Ah, da, i obavezno sujeverni. Pu, pu, ništa bez crvenog končića i smrada belog luka. Uzmi, sestro, ceo venac da ti se nađe.

Ne volim kada ljudi postanu agresivni jer ne misliš isto kao oni, pa te izvređaju na pasja usta. Tada se zapitam da li oni iskreno veruju u to što govore ili više ubeđuju sebe da tako treba.

Ne volim one koji obožavaju da pričaju okolo o tuđoj nesreći kao o najvećoj senzaciji. Obično se ispostavi da se „govorniku” život raspada, ali lakše je tešiti se horor pričama iz tuđe avlije.

Ne volim kada neko ne može da podnese tuđ uspeh, pa čak i osmeh na licu, pa silom pokušava da ga svuče u blato. Sestro, neće ti pomoći ako nekog pljuješ, uradi sve što možeš sa svojim životom, izgladi zarozanu majicu, očešljaj malo sebe i svoju čupavu decu, pa ti drugi neće ni biti trn u oku.

Ne volim kad se neko zgrane što nećeš da tolerišeš njegovu bahatost i bezobrazluk. Uvek je lakše misliti da je neko lud i sigurno nešto ljubomoran na tebe, pa se nešto uskopistio nego da se u ogledalu suočiš sa svojim umišljenim vrednostima.

Ne volim kad neko misli da je mnogo pametan i sve zna, a mozak mu je k’o u pileta.

Ne volim kad se muškarci ožene, pa se premetnu od velikih frajera u neopevane papučare, pa im žene razjure društvo i dovuku svoju familiju od koje ne smeš da zucneš. Ne smeš ni da joj skratiš jezičinu, jer, jebi ga, rodila ti je naslednika, pa ti sad glumi krpu za brisanje patosa i maštaj o bekstvu u Sigurnu kuću.

Ne volim kad neko počne da izigrava žrtvu, pa se posipa pepelom i slini nad svojom sudbinom svaki dan. Sestro, tvoj život je u tvojim rukama! Jesi sigurna da želiš da budeš srećna i svoja?

Al’ sve ja to kapiram. Nisu ljudi krivi, oni su samo „nesrećnici u zlu vremenu” i tako ih treba i doživeti.

Zato ja motivacione govore ostavljam za samu sebe. Odem pred ogledalo, pa sve što imam skrešem sebi u brk (to kad ne idem dugo kod kozmetičara na depilaciju nausnica, inače skrešem u oči). Možete da mislite i da sam luda, al’ ipak sam malo srećnija u ovom „zlu vremenu”.

5

Dok pucaju snovi

Kad na grudi sumrak tamni počne da mi sleće

i misao vrela zapali mirisno veče,

znam da tvoje srce blizu mog da zadrhti neće,

bićeš daleko dok čežnja sve jače će da me seče.

I dok uz vene zapaljen krene

dodir kog se telo sada samo seća,

duša se bori kad tih bol je prene

a žudnja je grli sve veća i veća.

I dok mi se neznano gde sudbina s tobom splela,

a duša našla tren mira na vrhu tvog ramena,

u kišnoj noći kada se sa strašću srela

i miris tvog tela ostao utkan na rubu mog pramena.

Samo ti činiš da pred tobom moj se pogled obori,

da drhtim kad osetim tvoju snažnu moć

i telo treperi, ledi se i gori

dok tvoj vreli dah miluje kroz noć.

Dok pucaju snovi k’o šareni mehuri,

moje se telo još nežnim usnama nada

i ka tebi leti, i ka tebi žuri

dok mirisna noć strasno na moje grudi pada.