15

The Versatile Blogger Award

versatile-blogger-awardDragi moji blogerski prijatelji,

Nemojte da se iznenadite naslovom. Niti sam počela da pišem na engleskom, niti sad nešto pokušavam da vam uvalim. Nominovana sam za blogersko takmičenje Versatile Blogger Award, pa reših da učestvujem i prosledim dalje učešće svima kojih sam se setila a pišu u WordPress-u.

Elem, mene je nominovala Maja Nikolić, blogerka čije putopise obožavam da čitam na blogu https://majusnikolicmajus.wordpress.com/. Majo, hvala mnogo! Drago mi je da si pomislila na mene u nominacijama i nadam se da će biti uzbudljivo! Zato sam i odlučila da učestvujem, a i da ispunim sva pravila koja su propisana.

A ona su:

– potrebno je da se u svom tekstu zahvalite osobi koja vas je nominovala

– nominujte do 15 autora/korisnika WordPress-a. Može i manje od 15, ali nikako više i nije bitno kojim jezikom autor piše

– podelite sa svima 7 činjenica o sebi

– u svom tekstu objavite pravila i sliku nagrade.

Pošto sam dva pravila već otkačila, red je da pređemo na treće, to jest činjenice o meni. Obećavam da ću biti kratka i nikako dosadna!

  1. Oni koji znaju za moje pisanije, upoznati su sa tim da imam dva bloga. Prvi, Tragač za zrnom dobra, posvećen je svakodnevnim temama, stvarnim, izmišljenim i izmaštanim pričama i u nekim momentima podseća na dnevnik jer umem da izlaprdam sve i svašta iz svog života. Jeste da mi se to ponekad i olupalo o glavu, ali ništa ne brišem i ne kajem se. Ja sam ja takva kakva jesam i neću da se menjam.
  2. Drugi blog je nastao nekako prirodno, znate ono: “Poraslo dete i osamostalilo se…” E pa tako je i sa ovim mojim bilo pa je nastao i Tragač za čarobnim svetovima prirode. Zbog velike ljubavi prema geografiji, odlučila sam da pišem reportaže iliti putopise. Prvo o mestima na kojima sam bila, a onda, kako je vreme prolazilo, svrbele su me daljine pa sam odlučila da prikažem i krajeve sveta koje će malo nas ikada imati prilike da vidi. Obožavam da istražujem, a kad se reč, ljubav i priča o dalekim prostranstvima naše prelepe planete upakuju zajedno, ispadne pun pogodak. Tako kažu.
  3. Sve mi se čini da i drugo dete raste i osamostaljuje se, a to je moja ljubav prema knjigama. Nije ni čudo, onoliko knjiga pročitati ne samo na studijama književnosti nego od kad znam za sebe dovelo me je do statusa naočarca, da ne kažem naočarke (u duhu rodne ravnopravnosti). Ipak, ne žalim se, ma nikako. Otkrila sam da mi je pored čitanja veoma zanimljivo da podelim utiske o kvalitetnim delima koja su mi se dopala. Možda je za to kriv Bookchallenge, za kojim sam pomahnitala, ali nije ni to tako loše. Pa ko zna, možda u meni čuči neki mali književni kritičar.
  4. Osim čitanja, studije su me naučile, a sudbina odvela u pravcu jezika više nego književnosti. Već tri godine se bavim lekturom i korekturom i zaista uživam u svom poslu. Jeste da ispravljam tuđe greške, ali trudim se da i kad to nekome zasmeta (znate kako, ima mnogo sujetnog sveta) strpljenjem i šarmom pokušam da objasnim da se pravila u jeziku ipak moramo pridržavati.
  5. Iako nikada nisam ostvarila želju da postanem školski profesor srpskog jezika i književnosti, privatni časovi koje držim mi služe da ispunim srce. Oni mi dođu kao hobi, pa ponekad čak i odmor. A ljubav koju delim sa svojim učenicima, znam da mi je uzvraćena, što je veća nagrada od svake petice koju dobijamo.
  6. Volim šetnje, putovanja, prirodu, miris cveća u proleće i eksploziju boja u jesen. Volim da se smejem i da pevam, ali samo kad sam sama jer sam nekada lepo pevala, ali kao da sam u poslednje vreme nekako zaboravila. Volim da pomilujem svaku životinju na koju naiđem, a to mi nije mnogo teško jer one iz nekog razloga same idu za mnom. Volim dobre ljude, kojima oči sijaju kao i meni, kojima ništa nije teško i za svakoga imaju toplu reč. Volim da se nadam da uvek može da bude bolje i da u svakom čoveku leži zrnce dobra, samo negde treba manje, negde više kopati. Volim da udahmen duboko, suočim se sa svakim strahom i iz toga izađem kao pobednik.
  7. I na kraju, najviše volim svog muža. Još od 14. godine. I šta god da se u životu dešavalo, on je bio ona najdraža luka u kojoj me je čekala istinska ljubav. Mislim da sam možda najviše zbog toga srećna žena.

I na kraju četvrto – nominacije.

1) Život van grada

2) evoblogamoga

3)  oblogovan

4) NEGOSLAVLJE

5) Slučajni bloger

6) krvavileptir.wordpress.com/

7) ….. uINATu …..

8) БЛУКА

9) Nacrtaj mi jednu ovcu

10) Veštica bez metle

11) Dobro došli u moju stvarnost

12) Put ka novoj Ja

13) ekovaruza

14) Opuštencija sa Zojom !

15) udavaca.wordpress.com/

Iako nije po pravilima da se takmiči jer ne piše na WordPress-u, preporučujem vam i blog koji mnogo volim da čitam: Zrno pozitive

 

Svima mnogo sreće na takmičenju, a u međuvremenu se čitamo!

Ljubi vas Jelenče 🙂

heart_nominate

 

Advertisements
2

Kao da je vreme stalo

hands-1445244_960_720

Kad prođe matursko veče, izujete štikle sa nenaviknutih stopala, skinete plišanu haljinu i spakujete uspomene u jednu malu fioku u svojoj glavi. To leto provedete sa drugovima, a ono ispadne nekako najlepše pa se zaklinjete na večno druženje koje niko sa strane neće moći da pokvari. A onda dođe septembar.

Sećate li se svog rastanka sa osnovnom školom? Onih prvih dana u novoj sredini kad nikoga ne poznaješ i krećeš od samog početka. A kad se vraćaš kući, žalostivo se sećaš onih bezbrižnih časova kada si bio kao deo neke velike šarene slagalice u koju se savršeno uklapaš.

I ma koliko želeo da sve ostane kako je bilo, ne vredi ti ništa. Život te nosi tamo gde on hoće i ništa ti tu nema da se pitaš. I uspomene polako počne da ti krade, da bi ti na njihovo mesto naneo neke nove ljude i nove događaje.

Tako je i kod mene bilo. Iako smo se suzama zaklinjali da nikada nećemo prestati da se viđamo i evociramo uspomene zajedničkog odrastanja, od toga ništa nije bilo. Ne dajte svojoj deci koja će sad maturirati da ovo čitaju, mnogo će se razočarati.

Ali ko zna zašto je to dobro. Ispreturaš u životu mnoge nove priče, zalepe ti se za dušu neke nove oči, koje te pomalo podsete na one iz poslednje klupe do prozora, pa kad shvatiš da to nije isto i ti postaneš za dinar mudriji i naučiš da se u životu ništa ne ponavlja, samo se ide i grabi napred.

I tako prođu godine, pa i decenije, i ti počneš da zaboravljaš dane svog detinjstva. Setiš ih se ponekad, kad u žurbi primetiš da je procvetala lipa i miriše teško kao nekad kad moraš da sediš i učiš ne bi li popravio ocene pred kraj godine iako te sve svrbi i premeće ti se u srcu da izađeš i uroniš u toplo predvečerje i nečije sjajne oči.

I sve bi to otišlo u nepovrat da ne bi ovog blistavog ekrana pred kojim danas sedi i onaj ko ga ne voli. Za moju lutajuću generaciju komjuteri su odigrali ulogu života. Da nije bilo njih i društvenih mreža, nikada se ne bi sakupili svi oni rasuti po Evropi i raznim Amerikama. I povezali nas sa onima za koje smo mislili da ih nikada više nećemo videti.

A kada smo se opet sreli, vreme koje je u jednom dalekom trenutku, pre mnogo godina stalo, kao da se opet pokrenulo, i to baš tamo gde se kao na tren zaustavilo.

Dođeš tako i ugledaš neka lica bliska srcu, a zatrpana negde na njegovom dnu. Na trenutak ti se učine pomalo izmenjena, ali samo kratko, dok se ne povrati onaj sjaj u pogledu koji još gori. I isto tkanje srca, samo malo pohabano od preturenih raznoraznih godina.

I čim svako kaže šta mu se u životu zbilo i zbiva, sve više se vraća taj sjaj. A kad se jednom zapali, teško ga možeš ugasiti. Pogledate se onda odjednom čudno poređani u vremenu, kao da više ništa oko vas nije isto nego smo u onom starom dvorištu škole pod hrastovima otežalim od lišća koje tek počinje da rumeni. Sedimo u lepršavim haljinicama i kratkim pantalonama i smejemo se.

Lako se sad priča sve što je nekad bilo. Lako ćeš sad otkriti nekom svoju tajnu da si bio zaljubljen baš u njega, ali krio da ne ispadneš smešan. Lako će sad priznati momci da su listom bili smrtno zaljubljeni u razrednu, kojoj smo bili prva generacija.

I onda se ređa uspomena po uspomena na one godine bezbrižnog detinjstva za kojima su se vrata zalupila sasvim slučajno baš onda kada smo se rastali. I odmah nas obuzima onaj smeh koji kao da te nosi na krilima, neobuzdan, koji u sebi čuvaju samo oni koji se u životu još nadaju. A još ako se neko prevari, pa pusti muziku koja je ispunjavala dah onih starih ekskurzija, napravićemo istog trena novo matursko veče, do zore, kao nekada.

I nema tu samo starih priča. Ima sada mesta i za nove, da saslušamo i pomognemo, da utešimo i bodrimo, da podelimo i vratimo nadu koju smo u godinama za nama počesto gubili. Pa kad sve to uradimo, da se osmehnemo jedni drugima i budemo ponosni što od nas ispadoše sjajni ljudi.

Sada znam zašto su mi roditelji uvek govorili da su okupljanja sa onima pored kojih si odrastao neprocenjiva. I da će postajati češća što budemo bili stariji, kad su porodične obaveze sve manje, a čežnja za uspomenama sve veća. I želja da se ponovo bude onoliko mlad koliko je potrebno da opet veruješ u snove. Uz svoje stare drugare ja ponovo verujem i više nemam nameru da prestanem.

 

 

8

Sedmi krezavi rođendan

7 naslovnaZrak sunca pada mi na lice. Budim se i osećam miris pečenog patišpanja koji se lagano iz kuhinje izvija do mog kreveta. O, pa danas je moj rođendan, i to sedmi.

Ne bih još da se probudim, mnogo volim da spavam. Nekad me puste i do 11 da se protežem po krevetu, ali danas je važan dan, dolaze gosti i nema izležavanja.

Evo je već moja baka nada mnom:

-Hajde, sinče, da ustaneš da se umiješ pa da ti nana rođendan čestita. I da doručkuješ nešto, gosti sam’ što nisu došli.

Da, to je njena večita žurba i briga da nešto jedem, da se bar malo ugojim. Jer bruka je da dete u prvi razred krene sa svega 15 kila.

– Jelo, dete belo, jesi ustala? – pita tata i viri iza vrata. Ljubi me dok mu se kačim o vrat i udišem onaj miris kolonjske vode koju uvek nosi na glatko izbrijanom licu, samo njegov, meni najdraži.

-Jesam – cvrkućem ja i već znam, nosi mi neke slikovnice da ih čitam unedogled. Ali ne, ovaj put to je prava knjiga, da se dobro uvežbam pred školu. Puna je slika i ja više ne mogu da je ispustim.

Evo i mame, pune mirisa goveđe supe koja vri u kuhinji, ljubi me i žuri, znam da je uvek usplahirena kad dolaze gosti. Tu je i sestra, ljubi me i kaže:

-Srećan rođendan i da me više slušaš.

-Hoću – kažem ja, a misli mi već u onim stranicama knjige u kojima ima nekih ruskih zlatnih dvoraca sa šarenim kulama i snežnih kraljica i čarobnih ždralova.

Donose mi hleb preko koje je srž iz goveđe kosti. Solim ga naspretnim prstićima i jedem u dva zalogaja. Treba misliti o tome kako se obući za goste.

Pošto ne dam drugima da mi se mešaju u kreacije, biram sve crveno, samo tamnoplavu bluzu i sandalice. Da se sve uklopi, znam ja šta valja. Al’ moram da budem u crvenom, zbog Zvezde, tako najviše volimo tata i ja.

-Sinče, i pulover da obučeš, da se ne pre’ladiš – dodaje moja nana, večno u brizi da se ne razbolim. To prihvatam. – A da te očešlja nana, kako ćeš čupava na rođendan?

E to ne dam, na njen veliki užas. Raščupana od spavanja, malo doterujem kosu i odlučujem da jedini ustupak bude rajf. Krsti se žena, ali ja sam neumoljiva.

Za taj dan imam samo jednu muku – kako ću krezava pred goste? Pre nekoliko meseci poispadali su mi prednji zubi, što me strašno pogađa, a biće slikanja onoliko. Mom bratu od tetke, kome je fotografisanje pasija, ja sam najdraža manekenka, a još mi je i rođendan. Uh, taj problem ću nekako morati danas da rešim. Ništa, držaću zatvorena usta, nemam kud, mislim se ja.

Već je vreme za goste. Sve je sređeno i gotovo, i pored opšte histerije koja se uvek proteže uz predslavljenički ručak. I dug sto zastrt damastnim stolnjakom, i tanke čaše, i žuti tanjiri sa naslikanim buketićem cveća na sredini, koje ja najviše volim. Propinjem se da poređam salvete, da i ja nešto pomognem. Šerpu od čokoladnog fila sam već olizala pa na užas moje nane više i nisam gladna.

Stižu gosti, cela rodbina. Meni oči sijaju od šarenih poklona. Ne znam šta pre da dohvatim, sve bih odjednom, i da ljuljam lutku, i da crtam flomasterima, i da obučem sve što su mi doneli, i da prevrtim knjige, i to ceo komplet bajki u slici. Uh, da se onesvestiš od sreće! Vidim tu su i neke pare, al’ njih ionako neću ni videti. A i ne zanimaju me mnogo.

Prvi put sam na svoj rođendan pozvala i svoju najbolju drugaricu. Nije mala stvar – sedmi rođendan, ej! Pa to sam ja već napola devojka!

7 torta

Sedimo svi za stolom, a ja uživam. Volim tako kad se skupi rodbina, a ja najmlađa u celoj familiji pa svi u mene gledaju. I teraju me da im pevam, pa da imitiram pevačice, a ja sva cvetam. Pa mi sve to udari u glavu, i to što se vrtim i igram i onaj miris narcisa i zumbula što su ga sa sobom doneli, I karanfile, naravno, bilo je to još socijalističko doba. Al’ ovaj put, na njihovu žalost, ne izvodim imitacije. Gde ću ovako krezava?!

A brat me juri kao panter, vidi da neću da se nasmejem i vreba me da otvorim usta pa da me uslika. Kaže, što da nemam uspomenu na vreme bez zuba. Al’ ja neću ni da čujem.

Stiže i torta, a tata pali svećice dok ja gledam kako da ih sve pogasim da mi se ispuni želja. Zamislila sam da mi kupe baš jednu školsku torbu koja se meni sviđa, a ima na dugmićima mačje oči, da me ne opali auto kad se najesen budem vraćala iz škole.

Duvam svećice zatvorenih očiju tako jako da svi mleveni orasi sa površine završavaju u suknji moje strine. Svi se smeju, i ja, ali i i dalje ne otvaram usta, i dalje ih držim u obliku jedne male crte.

Brat traži da izađemo malo napolje da se slikamo. Ja jedva dočekam taj naš učestali ritual jer ništa lepše od toplog aprilskog dana i slikanja među rascvetalim trešnjama, kojih ima bezbroj u mom kraju.

-Sinče, zakopčaj taj tvoj crveni sakojčić! – viče moja nana.

Ma kome je do sakojčića, ko zna gde ćemo sad da idemo. Ponekad nas odvede daleko, u neka polja i livade, pa se uplašim hoćemo li umeti da se vratimo kući. Al’ ovaj put smo blizu pa se moja najbolja drugarica i ja manekenišemo sve u šesnaest.

Dok se nameštamo za slikanje pada mi na pamet jedna neverovatno dobra ideja. Da prikažem svoje gimnastičke sposobnosti i pokažem mu šta sam naučila u vrtiću. Dok ja to radim, on stoji i čeka, čeka. Ja ga na kraju pogledam i zaustim da pitam što ne slika i u tom trenutku opali foto aparat. Taman kad sam otvorila usta! I kad se vidi da sam krezava!

Šta ću, prešao me. Smeje se, a mene ništa ne može da naljuti na rođendansko popodne.

7 krezava

 

Epilog:

To veče sam od šetnje i uzbuđenja pojela za večeru toliko mnogo koliko dugo nisam. I spakovala se u krevet umorna od dana punog utisaka i uzbuđenja. Tog leta moja nana me odvela u svoj Varvarin da me kljuka i uspela je da me dobaci do 18 kila. U septembru sam dobila školsku torbu koju sam poželela kad sam oduvala svećice. Kosu upetljanu do zla boga su mi ošišali na kratko u drugom razredu osnovne škole, čak ni frizer nije mogao da je raspetlja. Moja najbolja drugarica koja je bila prva pozvana na neki od mojih rođendana danas mi je kuma. A ja sam ista kao pre, sem što se sada češljam.

2

Bookchallenge 2017: Kako da zavolite irske pisce

Dobrano zagazivši u treći mesec književnog izazova, reko bi čovek da ništa drugo ne radim sem što čitam.A nije baš tako, stiže se sve, a knjiga mi stoji kao deo dana koji služi za odmor i opuštanje.

Budući da je prethodnog petka, 17. marta, obeležen Dan svetog Patrika, zaštitnika Irske, a ja, sticajem okolnosti u svoj spisak upisala čak tri knjige isrkih pisaca, odlučila sam da vas upoznam sa njima i tako vas možda zainteresujem za književnost i kulturu ovog nadasve odvažnog i pravdoljubivog naroda.

Možda ćete se i iznenaditi kad čujete koji su sve pisci bili Irci, ali verujte mi na reč, iako neki od njih to nisu isticali u prvi plan, nosili su svoju nacionalnost sa velikim ponosom.

Džonatan Svift (izvor: wikipedia.org)

Prvi pisac koga ću vam predstaviti je Džonatan Svift a njegova najpoznatija, a i moja najomiljenija iz perioda detnjstva su Guliverova putovanja.

Ono u čemu sam u startu pogrešila bilo je što ovaj roman nije namenjen deci. Iako sam ja svojevremeno, naravno, čitala verziju prilagođenu mojim godinama. Tada mi je delovala kao neka uzbudljiva bajka u kojoj Guliver, odjednom proglašen za džina, izlazi na kraj sa dogodovštinama u Liliputu.

Ali, od bajke tu ima malo elemenata, osim što je nemoguće pronaći zemlju u kojoj žive mali ljudi ili džinovi. A ono što ona zapravo jeste je neka vrsta fantastičnog putopisa koji nas vodi u plovidbu po raznim dalekim ostrvskim zemljama. Moglo bi se čak reći da je i neka vrsta parodije na tada vrlo popularni književni žanr, ali prvenstveno je satira, koja se na prilično oštar način ruga tadašnjem društvu Engleske, pohlepi i licemerstvu, pokvarenosti kraljevske porodice, pogrešnim potezima u spoljnoj politici i međusobnim oštrim međustranačkim sukobima u borbi za vlast. Deluje svevremenski, zar ne?

foto Jelena Dilber

I zaista, kada je početkom 18. veka štampan, roman Guliverova putovanja odjeknuo je kao vrstan crni humor i izazvao mnogo smeha i uspeha. Džonatan Svift je već bio poznat po izvrgavanju ruglu ljudskih mana u svoje doba, kritici odsustva širine u otkrivanju novih naučnih dostignuća i mračnjaštva, ali iznad svega po ironiji u političkim pamfletima u kojima se zalagao za stare i proverene vrednosti.

Upravo je zato i roman Guliverova putovanja nastao kao delo koje naziva stvari pravim imenom upotrebljavajući maštovitu alegoriju u kojoj se skrivaju mnoge važne poruke tog vremena. Bilo da na početku posle brodoloma stugne u zemlju Liliputanaca, koji ga vezuju i drže zatočenog na domišljate načine, ali mu se kasnije i dodvoravaju ne bi li sa njima sklapao savez protiv neprijatelja. A da duhovitosti ne manjka pobrinuo se sam pisac, kada je Guliverovu reputaciju začas svukao u blato neobičnim postupkom – pomokrivši se na liliputanski parlament da bi ugasio požar koji je u njemu buknuo.

izvor: youtube.com

Drugi deo knjige je sušta suprotnost jer Gulivera put nanosi u zemlju divova.

Ostala dva dela, koja nisam imala prilike da pročitam, deluju još zanimljivije, pogotovo poseta novom ostrvu na kome upoznaje Akademiju Lagodo, čime satiru upravlja na Kraljevsku Akademiju nauka i putoanje u utopijsku zemlju čiji su stanovnici plemeniti konji.

Ako ste mislili da je Svift profitirao od svog oštrog pera, prevarili ste se. Umro je sam, bolestan, razočaran jer ništa od onoga zašta se zalagao nije dočekao da vidi ostvareno. Na njegovoj nadgrobnoj ploči ostalo je zapisano: »Prođi, putniče, i ako možeš, ugledaj se na revnog pobornika slobode!”

Oskar Vajld (izvor: wikipedia.org)

Drugi pisac o kome, sigurna sam, dosta toga znate je Oskar Vajld i njegov jedini roman Slika Dorijana Greja. Naišla sam na nju kao obavljen zadatak knjige koju sam oduvek želela da pročitam. I pored toga što do sad nisam, a nemam pojma što, svojevremeno sam gledala film, ali onaj stari, nađoh još iz davne 1945, koji me solidno prepao. Nemojte se smejati, nisam imala mnogo godina i još nisam poznavala specijalne efekte savremene kinematograije tako da je slika ogrezla u razvrat i opačinu bila moja mala noćna mora.

Scena iz fima “Slika Dorijana Greja” iz 1945. (izvor: filmstrok.com)

Krajem 19. veka, kada je ovaj roman nastao, Oskar Vajld je već bio poznat po svom neobičnom izgledu i načinu oblačenja, dendizmu i želji da najviše govori o umetnosti, živi za nju i stremi savršenstvu lepog. Na svoj način, naravno. Želja za istraživanjem sebe i sopstvenih interesovanja vodila ga je u orgije sa lepim telima, smatrajući tako da se utapa u savršenstvo umetnosti. Pa ipak, ni to ga nije dovoljno zadovoljilo pa se odlučio na potpuni preokret u svom životu, ženidbu i zasnivanje porodice.

U tom periodu nastaje i njegov prvi i jedini roman, u vreme kada je svuda rado viđen i uvažavan, ali ipak nesrećan. Neću vam prepričavati priču koju verovatno znate, a možda biste je i čitali, ali mogu samo da vam kažem da ćete u svakom od tri glavna lika pronaći po jedno parče Vajldove duše. Ali ne samo njegove nego i svakog čoveka koji u životu stremi nečem savršenom iako je svestan da ga nikada neće dosegnuti. On je i lord Henri, koji prema svemu oseća nadmenu prezrivost, i slikar Bazil, koji je opčinjen svim što je lepo i savršeno, i Dorijan, koji u potrazi za uživanjima upada u provaliju sopstvene duše, pa čak i onda kada je spreman da je proda za mladost i večnu lepotu dok slika na sebe prima sve ono čudovišno, užasno i razvratno.

foto Jelena Dilber

Pa onda nije ni čudo što se Vajld, živeći i sam u lavirintima života poput Dorijana Greja, odlučio da se prepusti željama i nagonima, lutajući za osećanjem koje će mu konačno ublažiti večito nezadovoljstvo i taj jedan korak koji nedostaje do savršenstva. I nije on počinio zločine poput svog glavnog lika, ali je spoznao sebe i tu osobinu koja večno opseda svaku dušu: šta je važnije, spoljašnja ili unutrašnja lepota? I priznati sebi istinu jer često iako smo spremni da se odlučimo za unutrašnju lepotu, podvaljujemo sopstvenoj duši u sujetama i narcisoidnosti.

I ovaj pisac koga vam navodim, završio je sam, prezren, bolestan i siromašan. Samo sa sećanjem na nekadašnje slavne dane. I upravo ga je roman koji ga je proslavio, i uništio. Tragajući za pitanjima i odgovorima, konačno je spoznao svoju seksualnost, ali ni tada nije bio srećan.

Izigran od svog mladog opakog ljubavnika i prokužen od strane njegovog oca, završio je u zatvoru zbog “nakaznog ponašanja” i širenja nemorala. To je bio i početak njegovog kraja. I pokazatelj da traganje za savršenstvom može da bude mač koji sudbinu ume da precepi na pola.

Mladi Džojs (izvor: biblioklept.org)

I poslednja, ali ne i najmanje važna je knjiga Portret umetnika u mladosti Džejmsa Džojsa. Koju sam otkrila sa zadatkom da glavni junak ne pripada mojoj nacionalnosti. Možda sam baš u tom trenutku i pronašla u svojoj svesti činjenicu da je pisac Irac, ali nekako nehotično da ih na mom spisku imam još dvojicu.

Ovaj roman, kao i prethodni, u kome se umetnik otkriva parčetom sopstvene duše, ima alter ego samog pisca. U nekim momentima može se reći da je ovo zapravo autobiografija Džojsa, posebno zbog sličnosti sa događajima iz njegovog živote. Ali još nešto što je zajedničko jeste da je svojim pojavljivanjem izazvao pravi bum u tadašnjoj engleskoj javnosti, okrenutoj događajima na frontovima Prvog svetskog rata.

Dok ga je u nastavcima izdavao u jednom časopisu, Džojs je zapravo hteo da malo bolje preradi svoj prvi roman, a zapravo je označio početak nove epohe u evropskom romanu napisavši modernističku priču o odrastanju Srefana Dedalusa, u osvit novog, 20. veka i mukama da u sopstvenom razvitku oslobodi stega vere mladića zaglavljenog u katoličkoj školi, stega malograđanskih stavova porodice i irskog rodoljublja, kojim je protkan svaki pripadnik ovog naroda.

I pogledajte samo upečatljivu simboliku ovog “romana odrastanja” ili popularno nazvanim u ono vreme  buildungsromana, u kome čak i ime glavnog lika ima neko značenje. Tako prezime Dedalus nije slučajno izabrano već se poistovećuje sa likom iz grčke mitologije koji je nakon što je napravio lavirint za Minotaura, napravio i krila za sebe da bi mogao da pobegne od kralja. Baš kao što i sam junak romana stvara svoja simbolična krila sa kojima želi da pobegne ka svojim željama i životnim avanturama.

Džejms Džojs (izvor: irishcentral.com)

I ko od nas nije imao slične dileme u odrastanju? I želeo da proba baš ono što ne sme. I možda ga poneka zabrana načinila spremnijim na neka nova iskušenja. Baš kao i Stefan u svojim stremljenjima ka najdubljim željama. S tim što se ovde, baš kako i samo ime roamana kaže, prati razvoj jednog umetnika u njegovo najranjivije doba. I baš kao i u životu, pobeđuje radoznala umetnička priroda jer od sudbine se ipak ne može pobeći.

Zahvaljujući tome, Džojs je stvorio delo koje je na listi od sto romana dvadesetog veka na engleskom jeziku zauzelo treće mesto.  A on sam , kao i Stefan, do kraja života je lutao i u svetu tražio svoje mesto pod suncem.

Možda će vam se dopasti neko od ova tri dela, možda će sva tri. A nema ni razloga da vam se ne dopadnu jer predstavljaju remek-dela svetske književnosti. Možda ona i ne govore toliko o irskoj istoriji i legendi, ali svako od njih ima ponešto od finog tkanja odvažne irske duše, uvek spremne da osudi ono što nije dobro u svetu oko nje i pronađe ono što vredi i čini je slobodnom i srećnom.

Irski talisman šamrok (foto Jelena Dilber)

 

30

Kako da od Ane Karenjine ološice napravite Anu Karenjinu velikomučenicu

1481541089352пх

izvor: pushkinhouse.com

Držanje privatnih časova srpskog jezika samo je naizgled lak posao. U stvari, lak je ako vas baš briga i otaljavate ga bez ideje i želje da onoga preko puta vas zaista nešto naučite. A kad ste već jedan na jedan, a ne među gomilom dece koja vas neretko uopšte ne slušaju, pruža vam se prilika da iskažete svoju kreativnost, ali i da se suočite sa gomilom pitanja na koje ponekad morate i da se zamislite pre nego što date odgovor.

Verovali ili ne, lakše je sa gramtikom, a najteže je naterati ih da pročitaju neku knjigu. Pogotovo kada vas angažuju da je pročitate umesto njih i da napišete sastav na zadatu temu. Ovo drugo nije problem, ali jeste usmena analiza dela jer su se i profesori u školi izveštili pa ih love kad eventualno i pročitaju osakaćeno delo prepričano na internetu. E zato sam ja tu, da ukažem na ono čega nema, a što je važno.

Smišljam ja tako način kako da ih animiram da bar nešto saznaju o knjizi koju umesto njih čitam ja. Kad sam uvidela da ih mrzi da pročitaju i moje prošireno prepričavnaje, iznađem način da ih teram da zapisuju ono što ja govorim. Ispostavi se kao dobro rešenje, jeste da kukaju što moraju da drže olovku (koju su uspešno zamenili celodnevnim drndanjem miša), ali tako slušaju i neretko komentarišu.

Elem, na času sa dva blizanca prošle nedelje je došao red na „Anu Karenjinu“. Dugačko delo, ali kapitalno, pa se i oni spremili kao zapete puške, nemajući pritom pojma da će od pisanja da im otpadne ruka.

Al’ šta ćemo, krenemo polako. Ja diktiram, oni pišu i već posle prvih pet rečenica počinju da se bune.

„…I kada je prvi put stigla u Moskvu, na železničkoj stanici jedan čovek pao je pod voz“, diktiram ja. „Podvuci ovo!“

„Zašto? Šta je sad bitno ko je pao pod voz?“, uglas će oni. „Možemo li malo da skraćujemo? Vidi kolika je knjiga, sporo idemo.“

„Ćuti i piši!“, strogo ću ja.

„Koga briga koje boje su im bile haljine kad su pošle na bal…“, gunđaju bez prestanka.

Diktiram dalje dok oni sve više razgibavaju ruke.

„A smor je, bre, taj Ljevin. Što moramo o njemu da pišemo kad mu se ništa ne dešava?“ „Ljevin je, uz Anu Karenjinu, drugi glavni lik, moramo o njemu“, strpljivo ću ja, mada je, ruku na srce, i meni uvek bila zanimljivija оna. Оn stvarno nekako metiljav, samo kosi i razmišlja. Jeste važan kao nosilac filozofskih i političkih misli, ali ko će bre sa šesnaest godina o tome da misli?!

Kad situacija poče da se zahuktava, i oni počeše da čulje uši kao lovački psi.

„I šta, ona sad sa tim, čekaj da nađem, Vronskim? A muž, ništa?“

„Stanite da objasnim“, kažem ja. Pričam im kako je visoko društvo prihvatalo te ljubavne veze mimo braka i silne ljubavne trouglove i kako je to za plemiće onog vremena bilo skoro pa normalno.

„Kako, bre, normalno?!“, sad skaču obojica.

Umirujem ih da je to za taj sloj društva bilo normalno, zato je i predstavljeno kroz kritiku kao licemerno, zavidno, nemoralno i željno intriga i osude iskrenih osećanja, a oni me gledaju zbunjeno i pišu dalje. Kako se situacija još više zahuktava, imam njihovu nepodeljenu pažnju.

„… I Ana saopštava Vronskom da je trudna…“

„S kim trudna?!“, uglas će obojica.

„Pa sa njim, Vronskim. Kako će sa mužem kad ne spava s njim mesecima?“, sad već i ja počinjem da se raspravljam.

„Sa ljubavnikom trudna?! Pa šta će muž da joj kaže? I šta, sad će da ga ostavi? Kakva likuša odvratna…“

Ja ćutim, puštam ih da sami grade svoje mišljenje o svemu, računam, ne smem da utičem na njihove moralne stavove. Zato samo diktiram dalje.

„Čekaj, Jelo“, odjednom će oni. „Kako sad mužu ne smeta što je ona trudna sa drugim? Zašto je ne izbaci napolje? Šta će mu drolja?“

„Pa voli je, valjda“, kažem ja.

„ Kako može da je voli kad ga je varala? Ja bih je izbacio“, jedan će.

„I ja“, i drugi se odlučno ubacuje.

Dok se situacija još više komplikuje, oni ćute. Odjednom će:

„Stani, Jelo, ja sad više ništa ne razumem. Ona čas voli muža, pa Vronskog. Pa šta ona hoće? Kakva debilka…“

Strpljivo objašnjavam da se Ana lomi i da je razapeta između obaveze i sina sa jedne i ljubavi prema Vronskom sa druge srane. I da je neodlučna, nestabilna, protivrečna. Oni me gledaju, neubeđeni.

„I šta, sad ode u Italiju? Ma, opet će ona da se vrati mužu, znam ja… koja likuša bezobrazna. Glup je ako je primi nazad“

„Neće“, kažem ja. „više neće“

„Hvala Bogu!“, obojica će u glas. „Hoće skoro kraj?“

„Ćuti i piši, biće još svašta“

Situacija se iz korena menja. Što više ide protiv Ane Karenjine, oni sve više ćute i slušaju. Čak se ni ne bune što ih boli ruka od pisanja.

ana karenjina henrih matvevic manizer

Henrik Matvevič Manizer, “Ana Karenjina” (wikipedia.org)

„Čekaj, Jelo, kako je ta, čekaj kako se ovo čita, Betsi Tverska, bila toliko važna da niko nije zbog nje hteo više da se druži sa Anom Karenjinom?“

„Pa, ona je bila stub visokog društva, bila je privilegija biti gost njenih salona i zato su svi želeli da joj se dodvore i poštuju njene stavove, a u stvari je simbol licemerja i nemorala“

„Znači, ona sve naređuje, kao Vučić?“, pita jedan.

„Ćuti, bre i piši“, kroz smeh ću ja.

Slušaju me dalje i sve više se mršte.

„Ja ništa ne razumem“, kaže jedan. „Kako sad ona sedi kući i svi su odvratni prema njoj, a Vronski ide svuda i niko mu ništa ne prebacuje i svi se sa njim druže?“

„E pa to je sudbina muškaraca, njima je mnogo toga oduvek bilo dozvoljeno i oprošteno što ženama nije“, sad već možda i ja iskazujem svoj stav.

„Ali, to nije u redu. Zašto on izlazi ako ona ne može?“

„Dobro pitanje“, kažem ja.

Kako se roman približava kraju i svi je odbacuju, i muž koji odlučuje da joj definitivno ne da razvod braka, i Vronski, koji je sve više oseća kao kamen oko vrata, i sin kome je lakše da je zaboravi, oni ćute. Više ni ne pitaju kad će kraj. Nemam pojma šta misle jer ništa ne govore. U trenucima kada je Ana već u nervnim rastrojstvu, oni reaguju:
„Pa ovo je grozno! Svi su je otkačili! A ovaj Vronski, koji je to peder, pa ona je sve zbog njega ostavila, a on ovako odvratan prema njoj. Jadna Ana Karenjina…“

„Pa, dobro, nije to baš tako jednostavno…“, pokušavam ja da ih ubedim da gledaju širu sliku. „Komplikovana je situacija…“

„Šta komplikovana? Vronski je ljakse!“

Kraj romana i sama pomalo dramatizujem i pojačavam utiske priče. Oni me pomno slušaju jer ne znaju šta će se desiti. Kad Ana pada pod voz, stanu i gledaju me.

„I šta će sad onaj govnar Vronski da radi? Jel’ zna da je to zbog njega?!“

„Zna, naravno, evo čućete šta je dalje bilo. I skoncentrišite se na simbole malo, zato sam vam rekla da podvučete onog čoveka što je pao pod voz kad je Ana prvi put došla na istu ovu stanicu u Moskvu.“

„Da, da!“, vrte oni stranice s početka i čude se koliko su napisali i kako je to s početka sad meni palo na pamet.

Delo se završava odlaskom Vronskog u Srpsko-turski rat. Oni ostaju delimično zadovoljni što se on raspadao od tuge i potpuno mentalno propao za Anom. Valjda zato što ga je grizla savest ili samo nesrećna sudbina.

Kad sam im na kraju rekla da je Vronski stvarno postojao u obličju pukovnika Nikolaja Rajevskog, koji je poginuo u Srbiji i da je on Tolstoju poslužio kao lik za roman, ostaju obojica otvorenih usta. Pitaju me da li je postojala i Ana Karenjina i da li se zaista ubila zbog njega. Kažem da nije i deluju mi pomalo razočarani.

„Ma sigurno da jeste, ne bi on bez veze ovo napisao. Jelo, strava je knjiga, samo da nije ovoliko dugačka, mi bismo je pročitali. Žao mi Ane Karenjine, baš je bila jadna likuša…“, završavaju obojica.

I tako čuh ono što sam želela: da i muško može da prihvati da žena ima izbor i da može i sme da greši ako traži bolji život za sebe. Tako sam ja svoju misiju obavila, a da reč nisam rekla. Još samo da ih ubedim da čitaju…

Tatyana Drubich in Sergei Solovyov’s adaptation of <i>Anna Karenina</i>, 2009

izvor: nybooks.org

 

 

 

 

 

1

Pismo nezaboravnom Slobi

sloba vreme.com predrag koraksic corax

karikatura Predrag Koraksić Corax (vreme.com)

Sigurno se čudiš otkud ja da ti pišem. Možda ti je i drago kad te se poneko seti i kaže da si nezaboravan. Al’ nema razloga, veruj mi.

Evo mene ovde, u mom toplom domu, a tebe eto tamo, pod lipom. Ko kanarinac. Ko zna, možda bolje nisi ni zaslužio.

A sećam te se ja još odavno. Prvi put sam čula za tebe dok sam još kao veselo dete preskakala lastiš. Dok je još sve bilo bezbrižno, pa ti došo sve da ukenjaš.

Sećam se kako si sluđivao neke moje ukućane pa su bez disanja gledali na televiziji neki buljuk ljudi koji se okupio da te sluša kako harizmatično pričaš. Neke si tog dana sludeo za ceo život.

Sećam se da si se već tada uvukao i među decu jer sam u leksikonu na poslednjim stranicama imala neke, roditeljskom ljubavlju zadojene, koji su ispisivali parole: Slobo-slobodo!

I onda je sve počelo… Da se ruši, polako ali sigurno.

Ti si kriv što sam najlepše godine umesto na moru provodila na štrokavoj Adi. Sa pripadnicima romske nacionalne manjine koji su se tetovirali hemijskim olovkama.

I što sam ponovo otišla na more posle deset godina, sa već stalnim dečkom, budućim mužem. Pa ko još ide na more sa dečkom, ej?! Pa kamo letnja ljubav i romansa pod palmama sa nekim koga prvi put vidiš, bre?!

Ti si kriv što mi je orman naprasno postao prazan i što sam stvari odjednom počela da nasleđujem od starije sestre.

Ti si kriv što sam imala samo jedne patike i farmerke i nedeljom nikud nisam smela da idem ne bi li mi se iste oprane osušile.

Ti si kriv što niko nije smeo da dođe u moj kraj jer bi u njemu ostao bez garderobe i svega vrednijeg na sebi.

Ti si kriv što sam u školu išla autobusima prepunjenim kao u Indiji i što sam se izveštila da se udenem svuda a posebno da me ne priklješte vrata.

Ti si kriv što sam i pored toga morala često da idem peške jer se sve kvarilo i raspadalo, i trole i njihova mreža.

Ti si kriv što sam noću morala da se vraćam po mrklom mraku svaki put kad bi bila isključena, ko za baksuz moja, treća grupa.

Ti si kriv što je moja majka morala tri posla da radi da bi nas prehranila. I što je moj otac pred penziju bio prinuđen da bude portir u preduzeću koje je stvarao.

Ti si kriv što sam iz školske klupe krenula da radim, da bih imala šta da obučem i izađem sa drugaricama.

I taman kad je došlo moje vreme i prvi izbori, krenula sam da te načinjem. Nije ti pomogla ni ona SPS-ovka sa frizurom na tri sprata koja mi se na biralištu osmehivala nadajući se da će zavrbovati neiskusnu ovčicu. I okrnjih te, taman toliko da zviždim i pištim sa kolegama brucošima tri meseca dok ne ogluviš.

Al’ zavuče ga ti nama brzo. Sa sve bombardovanjem, još one prve večeri kad su se oglasile sirene a meni se tresle noge toliko da nisam mogla da vežem pertle na gojzericama. Pa da bežim negde, sa sve slikama iz albuma, hulahopkama i svoč satom oko ruke. Jer to mi je u tom trenutku delovalo najpotrebnije. I da plačem i niz stepenice trčim i vičem:”Sunce mu jebem, ja NISAM glasala za Slobu!!!”

Ti si kriv za onu pečurku iz Pančeva koja se na dan mog rođendana rasula pod kapima kiše. Jeste, oni su je napravili, ali ti si ih doveo jer si ih izazivao, a znao si šta će da nam rade. I bolelo te uvo što si se zaigrao. Drugi su zbog tvojih ludosti ispaštali.

I onda kad su prošla sva foliranja po mostovima, oplakivanje mrtvih i izazivanja velikih, iskrivio si se na ekranu i pokušao još jednom da nas napraviš budalama. Da ne verujemo svojim očima nego samo tebi.

I nije mi nimalo bilo žao kad si zglajznuo, ni kad su te hapsili, ni kad su poslali da ti sude na isti dan kada si se sa govornice drao i počeo da nas uništavaš. Možda bi bilo bolje da smo ti sudili mi, koje si kaznio da natenane propadamo i razboljevamo se, možda i gore nego one za koje su ti sudili. Ali ko zna, snašao bi se ti. Eh, ti si bio mačka sa devet života, na kraju bi ispalo da smo krivi mi, a ti nevin. Zato ne ni danas ne zaboravljamo, čak i ako to strašno mnogo želimo.

I eto, sad si po lipom, a ja ti pišem iz svoje tople sobe. A zamisli, moglo je da bude i obrnuto. Ja doduše ne bih bila u dvorištu, ali na kraju ipak je svejedno.

Ali nije obrnuto. Baš je onako kako treba da bude. I znaš šta, boga ipak ima, a kako se ti na onom svetu provodiš, bogami ti ne bih u koži bila…

sloba koraks

karikatura Predrag Koraksić Corax (vreme.com)

2

Izložba „Neviđeni Lubarda“ – spoj lepote, tradicije i umetnosti

lubarda5Po sunčanom danu, kada svako radije odlazi u prirodu da drema na toplom vetru, ja odvojih za sebe malo vremena za kulturu. Naiđe čoveku tako ponekad kad oseti u sebi potrebu za kulturnim zbivanjima, pa kao što i za svačim što mu nedostaje posegne, tako i ja učinih ove tople, naizgled prolećne subote.

Čula sam da se ovih dana priča i piše o izložbi slika Petra Lubarde povodom sto deset godina njegovog rođenja. Budući da sam već bila u gradu, odlučih se da posetim onu u meni najbližem Muzeju istorije umetnosti i diplomatije Kući Jevrema Grujića, nazvanoj „Neviđeni Lubarda“.

lubarda izložba desno kuca na primorju

foto Jelena Dilber

Svaki put kad dođem u ovu staru kuću čuvenog srpskog političara i diplomate, osetim se pomalo svečano. Čim stanem na prvi mermerni stepenik i zakoračim u taj mali čarobni svet koji nosi atmosferu minulih vekova, pomislim ko je sve pre mene tuda hodao i nekako kao da i sama zaronim u taj dah veličanstvenih balova s kraja 19. veka.

A u toj kući je bilo toliko istorijskih događaja, živelo toliko uglednih ljudi, diplomata i stare gospode, obilazile je plemićke evropske porodice i kulturna elita starog Beograda da zaista morate da se osećate kao u nekoj maloj bajci u kojoj je u raskošnim starim salonima vreme načas stalo

Pa ipak, iako je u ovom trenutku sve ono što ovaj mali muzej čini tako veličanstvnim uklonjeno zbog slika i sitnica poput članaka i fotografija iz života Petra Lubarde, on i dalje odiše svojim šarmom.

lubarda fotografije i skice

foto Jelena Dilber

Sada vas na zidovima dočekuju dela neprocenjive vrednosti jednog od naših najpoznatijih slikara 20.veka. Jugoslovenskog svakako, ali htedoh na napišem srpskog, pa zastadoh jer ne znam da li smem da ga svojatam, ali kad se setih da sam negde pročitala da je Akademiji nauka, čiji je bio redovni član, zaveštao pismo u kome traži da pri svakom izlaganju navedu da je Srbin, odlučih da ga ipak prisvojim.

Elem, dvadeset četiri slike, koliko krasi zidove ove čuvene kuće, predstavljaju remek – dela međuratnog i savremenog slikarstva. Ali, kao i većina modernih dela svih vrsta umetnosti, koja mnogima mogu da budu nerazumljiva i time odbijaju od sebe, tako se i ovde možete zapitati šta gledate i osetiti nerazumevanje, pa samim tim i nezainteresovanost.

I baš tako, da bi se moderna umetnost razumela i otkrila njena poruka, i u književnosti, slikarstvu, vajarstvu, muzici, mora se imati neko predznanje, ne samo o osobinama pravca u kome umetnik stvara nego i o detaljima života bitnim za razumevanje njegovog stvaralaštva.

Priznaću vam da nisam potkovana kada je slikarstvo u pitanju, ali to ne znači da ne mogu nešto novo da naučim i popunim praznine nastale tokom mojih burnih gimnazijskih dana.

Naoružana novostečenim znanjem o likovnoj umetnosti 20. veka, uputih se na ovu izložbu, a na njoj se za one neupućene već nalazi biografija Petra Lubarde i sve najznačajnije životne odrednice koje nam pomažu da razumemo ono što vidimo. I ne samo to, ako ne želite da odslušate turu sa vodičem, postoji film koji se stalno iznova vrti i govori o Lubardinom životu iz reči njegovih savremenika.

lubarda film

foto Jelena Dilber

A njegov život je upravo i ključ za razumevanje njegovog stvaralaštva. Rođen u Ljubotinju kraj Cetinja, sećanja na detinstvo i mladost u crnogorskom kršu zauvek je poneo sa sobom, ma gde da je po svetu bio. Nije ih zaboravio ni kada je otišao na školovanje i studije čak do Pariza.

Između dva rata počeo je da se uspinje u umetničkom svetu, održavajući izložbe po Parizu i Rimu na kojima se već nazirao njegov realistički opus sa igrom svetlosti i tame. Kako je vreme prolazilo, u njegovim delima pojavljuje se sve više dramatike, pa je i čuvena slika „Zaklano jagnje“ iz 1940. predskazala pakao i propast sveta u Drugom svetskom ratu.

Petar_Lubarda_-_Zaklano_jagnje,_1940.

Petar Lubarda “Zaklano jagnje (izvor: atenam.net)

To što je to najgore vreme prošlog veka proveo u zarobljeništvu po logorima Nemačke i Italije, ali i činjenica da mu je otac bio oficir kraljeve vojske, umnogome je odredilo negativan odnos posleratnih vlasti prema Lubardi. To ga ipak nije pokolebalo u njegovom umetničkom radu. Naprotiv, iz temelja je prodrmao umetničku scenu Jugoslavije ne osvrćući se na socijalistički realizam nego je sa sobom doneo našoj sredini nepoznate elemente ekspresionizma koji formu nekih njegovih slika čine neprepoznatljivom, a kasnije i osobine asocijativne apstrakcije.

lubarda clanci1

Kada sve ovo znamo, onda je lako da razumemo sva remek-dela koja se nalaze pred nama. I da shvatimo kako je svet oko sebe video Petar Lubarda. Bilo da su to ona iz ranog perioda, u kome oslikava strahote Španskog građanskog rata.

lubarda zbeg iz španije 1936

Petar Lubarda “Zbeg iz Španije” (foto Jelena Dilber)

Pa ipak, najlepša su njegova dela iz posleratnog perioda u kojima je očigledno u zalasku svog života najradije slikao svoj zavičaj. Iako se smatra da se i u onim ranijim uvek negde u pozadini naskućivala krivulja i boja koja predstavlja obrise krševitih planina. Bilo da oslikava toplinu domaćeg ognjišta ili crnogorski krš prepun divlje neobične lepote.

lubarda ognjiste

Petar Lubarda “Ognjište” (foto Jelena Dilber)

I priroda je mamila njegovu četkicu da u njoj pronađe inspiraciju. Na jednoj slici prepunoj belih i plavetno sivih tonova tonova naslućuje se beskrajna stepa.

lubarda stepa

Petar Lubarda “Stepa” (foto Jelena Dilber)

Na drugoj buđenje dana nad Crnom Gorom.

lubarda jutro nad crnom gorom

Petar Lubarda “Jutro nad Crnom Gorom” (foto Jelena Dilber)

Na sledećoj, ako se zagledamo, prepoznaćemo talase jezera.

lubarda radjanje jezera radjanje meseca 1971

Petar Lubarda “Rađanje jezera, rađanje meseca” (foto Jelena Dilber)

A potom i talase koji zapljuskuju stari brod. A svakoj je zajedničko zažareno krvavo sunce kao simbol vatre i života.

lubarda napusteni brod

Petar Lubarda “Napušteni brod” (foto Jelena Dilber)

A kad smo već kod sunca, za neke slike Lubarda je govorio da nose skrivene poruke. Takva je „Noć nad Crnom Gorom“, nastala u vreme kada se malo toga smelo i lako moglo pogrešiti – samo jednom u životu. Možda je zato njemu kao umetniku bilo lako da sebi da oduška u skrivenim linijama i nanosima boja. Ali i da bude hrabar negujući ljubav prema nacionalnom u trenutku kada to ne da nije bilo uobičajeno nego i opasno.

lubarda noc nad crnom gorom 1970

Petar Lubarda “Noć nad Crnom Gorom” (foto Jelena Dilber)

Koliko je bio impresivan kao umetnik pokazuje i to što je godinu dana pred smrt sve svoje slike zaveštao Beogradu i ostavio ih kao vredno nasleđe zahvaljujući kome su njegova dela neprocenjive vrednosti dostupna svakome da ih pogleda i da iz njih nešto nauči.

Iako rasuta posle njegove smrti, ipak ih je ostalo dovoljno da nam ispričaju ponešto o ovom velikom slikaru i podsete da jedino umetnost može da oplemeni našu dušu. Ona se čuvaju u njegovoj Kući legatu u Ilinčićevoj 1 na Dedinju, domu u kome je proveo najveći deo svog života, a sada se, osim u Domu Jevrema Grujića, nalaze i u Galeriji Eurosalona na Andrićevom vencu.

Eto prilike za posetu još jednoj izložbi i za još jedan tekst o stvaralaštvu Petra Lubarde.

A za kraj neka ostanu reči ovog umetnika velike i burne stvaralačke snage:

„Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete“.

lubarda stari put njegusi kotor

Petar Lubarda “Stari put Njeguši – Kotor” (foto Jelena Dilber)