0

Starinska ljubav na oštrici greha

Kada se čitalac opredeljuje za čitanje jednog dela na izbor mogu uticati tema, žanr ili sam pisac, ali kada se u jednom spoje omiljena književnica, kontroverzna priča i posle celog veka ponovo objavljen jedini roman, dileme nema da će ono biti među najintrigantnijima za čitanje i uživanje.
Ako volite Isidoru Sekulić, onda ste verovatno i sami skloni njenom senzibilitetu. Ako i niste skloni, onda ćete sigurno pronaći zajedničke tačke, tako tipične za svaku ženu, pogotovo u samoanalizama i poniranju u najdublje kutke duše i tela pripovedne vrste intimnog dnevnika Saputnici (ko je čitao seća se na koliko strana je detaljno opisala bolove sopstvenih migrena!), oštroumnim zapažanjima ne samo prirode već i mentaliteta severnjaka u Pismima iz Norveške a pogotovo u pričama o prolaznosti života i hitanju ka sopstvenoj konačnosti u Kronici palanačkog groblja. Zato jedini njen roman naprosto vuče da bude pročitan.

Isidora Sekulić (izvor: wannabemagazine.com)

Đakona Bogorodičine crkve Isidora Sekulić je pisala uoči Prvog svetskog rata, a dovršila ga ratne 1915. godine. Tada je imala 28 godina, iza sebe jednu tajanstvenu intimnu priču i već objavljena dela u kojima se pojavila kao zrela književnica lišena toplih emocija, hladna intelektualka koja „ples reči“ koristi u svrhu dubokog umnog prožimanja. Međutim, ovi redovi otkrivaju jednu njenu sasvim novu stranu, prožetu ljubavnim mislima i strasnim željama koje ne nose ni trun patetike već temu zabranjene ljubavi između obrazovane umetnice Ane Nedićeve i đakona Bogorodičine crkve Irineja grade na poznat virtuozno istančan način. Posebnu privlačnost daje nagoveštaj autobiografskih elemenata, koji prosto mame na istraživanje jer se u njemu uz pomoć umetnosti vešto prikriva ljubavna tajna koja ni nakon njene smrti nije mogla da bude otkrivena jer je sva dokumenta i dnevničke zapise uništila pre samog kraja, čime je velom mistike zauvek prekrila istinu.
Od prvih redova razvija se i tema palanačkog mentaliteta i položaj školovane devojke koja čvrstim koracima gazi u početak novog, 19. veka po patrijarhalnoj kaldrmi Srbije, uprkos modernim vremenima i dalje stegnute malograđanskim idealima po kojima je žena predodređena da bude supruga i majka a muškarac intelektualac koji izdržava porodicu. Zato je udaja dvadesettrogodišnje Ane Nedićeve, sudijine ćerke i u Rusiji školovane violinistkinje i pijanistkinje, ali i prema ogovaranjima „usedelice“, glavna tema. Oko nje obigravaju prosci, pogotovo prijatelj njenog oca, vremešni doktor Pašković, i svi iščekuju kome će pripasti ova „odlična partija“ iz dobre i bogate kuće.
Međutim, Ana kao da ne pripada svom vremenu. Ona se odlučno suprotstavlja očekivanjima palanke, posvećujući se muzici i radu u Bogorodičinoj crkvi, gde svoju ljubav prema Bogu i veri tka u organizaciju sve veličanstvenijeg pojanja na nedeljnim službama. Ali kada u nju stupi novi đakon Irinej, mladi monah anđeoskog glasa, zbog blagosti i plemenitosti omiljen od strane vernika i sveštenstva, i Anino srce spoznaće najdublju ljubav, još tragičniju i tužniju jer je unapred predodređena da bude zabranjena i neostvarena.
Međutim, kao i svi likovi u delima Isidore Sekulić, i Ana u sebi nosi snagu i dovitljivost da život igra kao nekakvu domišljatu igru, kao večitu borbu u kojoj ne odustaje pa zato neće ustuknuti pred zabranama, kao što to ne čini ni sa očekivanjima palanke da joj iskroje sudbinu. A kada se zagreje i srce mladog đakona onog nedeljnog jutra kada primeti da je u crkvi zbog bolesti nema, zaplet će se silovito rasplamsati, baš koliko i spoznaja da se žensko zaljubljeno srce može zatrpati  dramom raspolućenosti između osećanja i strasnih želja sa jedne i religioznosti i zabranjene veze sa druge strane i da se Bog kao ljubav monaha može izjednačiti sa anđelom u obličju žene iako je neprestano skrnavi preispitivanje gde je u njoj trag božanske milosti a gde grešno iskušenje nečastivog.

Uspenska ili Bogorodičina crkva u Pančevu (izvor: wikipedia.org)
  • Neizvesnost u delu nosi pitanje hoće li se sudbinska, božanska ljubav između Ane i Irineja ipak ostvariti, da li će duša samosvesne mlade žene novog veka prevagnuti nad velikim ulogom đakonovim koji srodnu dušu nalazi tamo gde ne bi smeo i da li je spreman na izdaju Boga hrleći ka opasnim virovima sopstvene telesne želje i potrebe. Jer kada se dve nadarene duše, od Boga odabrane lepotom, plemenitošću i blagošću, sretnu i u njima se začne ljubav koja pomera granice bola i sreće, sve je moguće, i put ka grehu i put ka metafizičkim susretima u kojima i najtananije muzičke note mogu da poklone vrhunce emotivnog i duhovnog spajanja.
    Ovaj roman na izuzetan način ponire u najdalje dubine devojačke duše, njenih večnih stremljenja za onim nedohvatnim i još nedohvatnijim, za onim prokletim ženskim koje pomera granice svojih potreba, želja i kaprica da ih ostvaruje i onda kada joj nude izvesnu propast. On pomera i granice vremena u kome je nastao jer ga po složenostima misli, stremljenjima i smelim postupcima nadrasta čineći ga svevremenskim i univerzalnim, možda i najvažnijim ženskim romanom prošlog veka.
    I za kraj, posle sklapanja korica ostaje pitanje koliko se njim odškrinula zavesa sa intime Isidore Sekulić. Ako možemo pretpostaviti da je lik Ane inspirisan njom samom zbog ljubavi prema muzici, ocu kao životnoj zvezdi vodilji i jednim tajanstvenim prekidom sa nekim ko joj je bio veoma važan tokom njenih pančevačkih godina (u kom gradu se i nalazi Bogorodičina crkva) a o kome je šturo pisala u pismima prijatelju, moglo bi da se prihvati da je u njenom životu zaista postojao neki mlad đakon ili svešteno lice koje je u njoj probudilo ljubav koje je izvesno morala da se odrekne. Zaključak koji se nameće je da je zahvaljujući tome sva osećanja prenela na umetnost posvećujući joj se sa odistinskim monaškim zavetom, a ponajviše da je ugušenu ljubav utkala u svoju poslednju knjigu, monografiju Njegošu knjiga duboke odanosti, posvećenu vladiki, sveštenom licu kojem je smela nesmetano da se divi i pronađe utehu za svoje neostvarene snove.
Spomenik Isidori Sekulić u Somboru (izvor: wikipedia.org)