2

Rekom Ob kroz Rusiju – nepregledne lepote Sibira

Autumn river viewU bespućima Rusije, tamo gde počinju ogromna prostranstva iza visokih venaca Urala, koja ovu ogromnu zemlju dele na dva kontinenta, Evropu i Aziju, počinje velika “uspavana zemlja”, kako joj tatarsko ime kaže – Sibir. A u njegovim nepreglednim ravnicama, tajgama i tundrama, koje se smenjuju sa visokim snežnim planinama, leži jedna velika reka – Ob.

ob2
Neki su za nju saznali iz ukrštenih reči, neki igrajući Zanimljivu geografiju u školskim danima, ali ona je najvažnija za ceo Sibir. Ogromna, plava, dok ubrzava niz visoravni i lenjo se valja kroz nepregledne ravnice, nosi život i pod ledom i kad u letnjim danima izlije svoje hladne vode, pa prekrije polja i načini neprepoznatljivim svoje velike rukavce.

ob fishki.net
Sam njen početak skriva se u šumama gorostasne planine Altaj, ogromnog masiva koji se proteže na Rusiju, Kazahstan, Kinu i Mongoliju.

ob katunj vikipedijaI baš na njoj, među visokim brdima, spajaju se dve reke: Katunj, koja svoje ledene vode skuplja od glečera koji se lagano sliva sa najvišeg vrha Beluhe i Bija, koja duboko među divljim šumama ističe iz Teleckog jezera.

ob bia telecko jezero venividiOne zajedno stvaraju Ob, koji polazi sa ovih visokih padina, spreman za dug put kroz nepregledne ravnice Zapadnosibirske nizije.

ob altaj
Ova ogromna reka dobila je ime upravo po svojoj veličini. Sibirski narodi Nenci, Hanti i Mansi je u svom jeziku nazivaju velikom rekom, a Komi njeno ime vezuju za sneg i smetove jer je zaleđena i prekrivena snežnim pokrivačem veći deo godine. Rusi su je prvi put otkrili kada su lovci i trgovci zajedno sa vodičima Komima prešli na drugu stranu Urala. A postala je njihova nakon pohoda na Sibir, koji je predvodio ruski istraživač i vođa kozaka Jermak Timofejevič.

neneci vikipedija
A ona, planinska i jaka, spušta se krivudavo niz visoravni Altaja, prepuna riba i života, čak i kad je pod ledom čitavih 170 dana u godini. Dubi svoje korito kroz ruske tajge, među stoletnim jelama, borovima i arišima sve do treperavih breza, u čijim se šumama skrivaju medvedi i vukovi.

ob altajski deo
Prvi grad kroz koji prolazi je Barnaul, a kod njega su i prvi mostovi koji je natkriljuju. Na ovom prostoru je prekrivena ledom od novembra do aprila, ali i pored toga, klima ovde nije neprijatna za život.

ob barnaulKad izađe iz Barnaula i nastavi svojim nepredvidivim tokom, u dolinama rađaju dinje i lubenice i na sve strane su rasuti vinogradi, koji u ranu jesen daju krupno zrelo grožđe.

ob altajski kraj photosight
Svojim tokom Ob čini i granicu između Altajske i Novosibirske oblasti, pa preko Kamena na Obu ulazi u novi kraj dok se polako približava prvoj i jedinoj brani u svom toku.

ob brana novosibirsk
Ispred velikog grada Novosibirska između sredinom 20. veka izgrađena je brana. Da bi se napravilo veliko veštačko jezero, potopljena su mnoga sela i deo grada Berdsk. Tako je nastalo popularno Opsko more, kako ga nazivaju stanovnici Novosibirska i koriste za rekreaciju, ali i lečilište. To je zapravo najveće veštačko jezero u Sibiru i nazivaju ga još i Novosibirski rezervoar jer se u njemu nalazi velika količina vode neophodna za rad hidroelektrane.

ob novosibirski rezervoar
A potom reka ulazi u najveći grad u svom toku i celom Sibiru – Novosibirsk. On je osnovan kada je zbog velike Transsibirske železnice, koja je izgrađena krajem 19. i početkom 20. veka, spojivši celu Rusiju, od Moskve do Dalekog Istoka, podignut prvi most preko Oba.

ob novosibirsk zeleznicki most nsk.novosibdom
U ovom ogromnom gradu oštrih sibirskih zima, preko Oba ima najviše mostova, čak osam, a među njima je i najveći metro most na svetu, podignut krajem 20. veka.

ob metromost
Ipak, možda je najlepši Oktobarski ili takozvani Komunalni most, koji je podignut sredinom 20. veka. On je bio prvi novosibirski napravljen za automobile, tramvaje i pešake.

ob most novosibirsk twitter
Po izlasku iz grada rasprostire se velika Zapadnosibirska nizija, prošarana šumama breza, borova i jasika, drvećem smreke i jele i stabljikama gloga, tipičnim za sibirske tajge, prepune vetrova i mraza, a u jesen najlepših boja koje priroda ume da stvori.

ob1I sam Ob postaje prava ravničarska reka, spora u svom širokom toku i prepuna rukavaca i skrivenih ritova, nastalih kad se reka razliva po okolnim poljima kad se otope snegovi ili nadođe od velikih kiša.

ob u svitanje irkutsknature
U Tomskoj oblasti, kod mesta Malobragino, u Ob se uliva reka Tom, koja nosi vode sa planine Abkan, koja kao i izvor Oba, potiče sa lanca Altajskih planina.

ob tom
Pa zatim, osvežena novim vodama krivuda dalje, ostavljajući svoj izuvijan tok sve do novih voda i nove pritoke – reke Čulim kod mesta Mogočinovo. I ona potiče sa ogranaka Altaja i sporo teče kroz veliku ravnicu da se sastane sa Obom i nastavi sa njim svoj put ka moru.

ob culjim
Kao i svaka ravničarska reka, i Ob ima mnogo pritoka. On nastavlja dalje ka zapadu da se proteže kroz prostranu niziju i travnate površi, između nepreglednih zelenih prostranstava i beskrajnog modrog neba. I sve do sledeće reke, reke Ket, koja ga čeka kod mesta Kolpaševo.

ob ket
Reka Ket je posebno važna za Ob jer je u 19. veku preko nje napravljen kanal koji je povezao ovu veliku reku sa Jenisejem.

ob jenisejski kanal puzoterokTo je napravljeno radi transporta drveta, što je bila jedna od njenih najvažnijih delatnosti, jer iako uglavnom zaleđena, plovna je tokom cele godine.

ob zaledjen drive2Ipak, od toga se odustalo jer je sam Ket zamrznut veći deo godine, a i Transsibirska železnica se pokazala kao ekonomičnije rešenje. Otada je kanal napušten.

ob pikabu reka sa barnauljskog mosta
Iako manje korišćen zbog izgradnje železnice, Ob je nastavljao svoj tok, kako je priroda i napravila, nehajan za promene na svojim obalama. Kako tada, tako i danas. Sve kroz močvare i ritove koje na svom putu stvara, do velike reke Vasjugan, koja spaja svoje vode s njegovim prolazeću kroz velike ruske stepe i tajge.

ob vasjugan megaribolov
I sve tako do Surguta, hladnog sibirskog grada Hanti – mansijskog okruga, u kome se nad Obom diže veliki most, najduži na svetu sa jednim pilonom. Ovde počinje predeo ledenih zima, koje traju i 7 meseci.

ob surgut
Putujući dalje na istok, kod grada Hanti – Mansijska, Ob se susreće sa svojom najvažnijom pritokom, zahvaljujući kojoj je toliko moćan i bujan. Na ovom mestu, u burnoj matici samog ušća meša svoje vode sa velikom rekom Irtiš.

ob usce sa irtisom
Njena dužina, od izvora na granici Kine i Mongolije, sa sve pritokama Išimom i Tobolom, premašuje dužinu samog Oba, ali ona i dalje ostaje njegova najvažnija pritoka.
Tako nabujan i spor, posle ovog velikog ušća leti sve više plavi svoje obale i močvare, koje se priljubljuju uz njegove obale, pa čak i onda kada sa druge strane reke one postaju visoke i strme.

ob tajga
Kod grada Pjeregrebnoja Ob pravi svoje najveće račvanje. Stvara dva rukavca, poznata kao Veliki i Mali Ob, koji teku odvojeno više od 400 kilometara da bi se kod grada Saleharda spojili u zajedničko korito velike širine, čak preko 20 kilometara, a dubine i veće od 40 metara.

ob rukavci
Odavde počinje kraj arktičke tundre, hladne surove sibirske oblasti, koja nagoveštava sve veću blizinu Arktičkog kruga i Severnog pola. To predeo u kome je Ob prekriven ledom 220 dana u godini. U davnim vremenima potpuno zamrznut, a zahvaljujući povlačenju večite zime na Arktik, ovaj deo Sibira je presvučen niskim biljkama, naviknutim na hladnoću, smrznuto tlo, mnoge dane bez sunca i oštru zimu od oktobra pa sve do juna. Tako i Ob, svojim tokom prati prirodu i u njenim surovim uslovima.

jamal3
Kad stigne u ovaj poslednji predeo svog toka, Jamalsko – nenecku oblast i poteče kroz ledene krajeve poluostrva Jamal, zemlju na kraju sveta, kako mu i samo ime kaže, kroz mnogobrojne smrznute močvare, počinje da stvara svoju ogromnu deltu pre nego što se stopi sa morem.

ob
Ušće Oba nalazi se u Opskom zalivu i reka se, široka i sklona razlivanju, i na svom poslednjem delu puta širi u nepregledni estuar, dug 80 kilometara, a širok od 30 do 90 kilometara. I to je njen poslednji dodir sa hladnim ledenim kopnom pre nego što se ulije u Karsko more, u zalivu koji razdvaja dva velika sibirska poluostrva – Jamal i Gidan.

ob karsko more jamal
I tako reka, koja čitavim svojim tokom teče kroz Rusiju, mada joj pritoke donose vodu iz Kazahstana, Kine i Mongolije, vijuga kroz hladni Sibir, kroz njegova zaleđena prostranstva i tamu dugih zima, blješti na suncu u svim jarkim bojama kratkog i bujnog leta i preliva se u svim najlepšim nijansama jeseni.

ob jamal polarna svetlost Ali, ona nas uči da i u surovim uslovima prirode, i u onim delovima naše planete koje nije obdarila toplinom i sjajem sunca, život može da postoji. I možda je tamo i vredniji jer je svaki novi dan nova borba za njega.

ob jamal

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: vikipedija, venividi, irkutsknature, drive2, megaribolov, pikabu, nsk.novosibdom, puzoterok, fishki.net, photosight, panoramio i svyato.info, sa Tvitera i iz galerije fotografija Dmitrija Starostenkova i S. Natenkova

1

Trešnja

cherry-730299_960_720Pre mnogo godina, u ono vreme kada je svet uzimao predah između dva velika rata, na jednoj padini nadomak grada zasađena je trešnja. Zasadio je seljak čije su se njive pružale sve do podnožja brda iza koga se lenjo valjao Dunav. Kad zapeče sunce tokom vrelih letnjih dana, da i on ima gde da se skrije, a ne više iza arnjeva svojih kola.
I trešnja je rasla, u početku stidljivo, pa vremenom, kad se koren pustio duboko u zemlju, sve više se razgranavala. U proleće bi zapupela sa prvim suncem koje se onako sjajno svakog jutra rađalo iza brda, da bi se rascvetala u hiljade belih cvetova, čije bi latice raznosio vetar kao da se usred proleća na sve strane razaspe sneg. A kad nabuja, rađala je crvene trešnje, slatke kao med.
Seljak, sada već ostario od godina teškog rada, i dalje je dolazio na svoje njive i gledao kako sinovi brinu o pšenici koja se talasala kao zlatno more i kukuruzima koji bi se u vrelo leto raspukli u svom zelenom omotaču sa priljubljenom svilom, koja se rasipala zajedno sa klipovima. Sedeo bi tako pod gustim lišćem trešnje i sećao se dana kada je zasadio i koliko je već godina prošlo kako na jesen otresa sa sebe svoje žuto lišće i zima u kojima svoje grane, još crnje pod belinom snega, pruža ka sivom nebu.
Sledećeg proleća, taman kad je mlado lišće trešnje počelo da zeleni, preleteli su je prvi avioni. Zatutnjala je zemlja, u daljini se čula potmula jeka. Počeo je rat. Seljak je umro, a sinovi su dolazili na svoje njive sa sve većom brigom na licu. Jednog dana ih više nije bilo. Njive su počele da zarastaju u korov, a zemlja se stvrdnula.
A trešnja je rasla, rasipala svoje bele cvetove, listala i bujala iako je oko nje sve umiralo. Priroda je okretala svoj krug bez obzira na patnje i stradanja. I opet je nebo bilo modro, i sunce se rađalo iza brda i zalazilo u svim bojama zlata i purpura.
A onda se jedne jeseni završio rat. Odahnula je zemlja od tutnjanja i teških tenkova i kamiona od kojih je zemlja ostajala razrovana. I ljudi su sve češće prolazili pored trešnje, kao da su želeli da pokažu da je sada sve drugačije i da i sami okreću svetla lica ka nebu i suncu, kao i ona svoje bujne grane.
A onda su se jednog jutra na poljanama zaraslim u visoku travu pojavili neki ljudi u odelima i sa ozbiljnim licima. Nešto su pregledali i dogovarali se. A trešnja je tiho treperila na vetru, kao da zna da se opet nešto sprema, ali želi da ostane neprimetna i tako sačuva svoju sudbinu.
Kada su se oko nje pojavile velike mašine, bageri i buldožeri koji su kopali zemlju i prenosili je na razne strane, trešnja se sva prekrila prašinom. Sve se pretvorilo u jedno veliko gradilište. Svuda su se uzdizali visoki kranovi i čula tutnjava velikih mešalica za beton. Dizalo se novo naselje, a trešnja, nekada davno posađena nadomak grada, sada je stajala na njegovom rubu, kao da prkosi novom vremenu i čuva dah onog starog, dah mira i spokoja.
I preživela je. Ostala je kao deo velikog parka na samom kraju novog dela grada. Iza nje su se pružale poljane, koje su tek kao daleki eho podsećale na one davne dane kada se zlatila pšenica i žuteli kukuruzi. Sada su oko nje vijugale betonske staze, a uz njihov rub rasla je zelena trava prošarana poljskim cvećem i korovom koji je svoje seme čuvao ispod zemlje i nanovo izbijao ispod kamena.
I onda su počeli da dolaze neki novi ljudi koji su živeli u crvenim zgradama velikog naselja i sede ispod trešnje. Donosili su svoje stoličice na rasklapanje i šarenu ćebad i vrele letnje dane provodili u njenom hladu. U svojim korpama donosili su voće i pod njenim gustim krošnjama osećali povetarac od koga je treperilo lišće, slušali cvrkut ptica i gledali deliće modrog neba i sunce kako provlači svoje sjajne zrake i pčele kako beže od vetra. I uživali u mirisu trave i toplog leta.
I deca su oko nje trčala i pela se na njene grane. A ona kao da ih je sa toplinom primala u svoje čvornovato naručje. Njihove nožice kao da su prijale njenim toplim jakim granama dok su se propinjali i brali kao krv rumene trešnje. I kad su na onim nižim i jakim napravili malu kućicu od šiblja, doduše slabašnu, ali uz ciku i vesele glasove i radosna lica od pomisli da će tu nići prava mala koliba. I kad su se ispod nje uz graju sankali po debelom snežnom pokrivaču. I kad su ispod nje po šuštavom žutom lišću bebe pravile svoje prve korake. I nikad nije bilo lepše. Ni kad je stari seljak s ljubavlju gledao kako raste drvo koje je sam posadio.
I stara trešnja se razgalila i sve lepše u visinu i širinu propinjala svoje grane i rađala najcrvenije trešnje kakve nikada do tada nije imala. Ali onda su jednog jutra opet došli neki ljudi sa čudnim instrumentima, kao nekada. Geometri su opet počeli nešto da premeravaju.
Deca su ih ljubopitljivo gledala i pitala se šta to rade, kao da nešto fotografišu, ali bez foto – aparata. Zapitkivali su ih, ali oni su se samo smeškali i ćutali. Samo je jedan hteo da kaže da će tu opet nešto da se gradi. I deca su se radovala, ali niko nije znao da za staru trešnju više nema spasa.
Posekli su je jedno rano jutro kada su došli sa velikim mašinama i kamionima, bagerima i buldožerima. Ogradili su se velikim metalnim pločama i ona je samo nestala. Niko nije video ni kada ni gde su je odneli. Virili su kroz ogradu, ali unutra se sve pretvorilo u jednu veliku rupu, po kojoj su radnici užurbano postavljali velike gvozdene mreže. Nicala je nova zrada. Tek tada su shvatili da više nema ni njihove trešnje, ni trave pod njenim stablom, ni vijugavih staza, ni padine za sankanje, ni grana za penjanje.
Posle godinu dana na njenom mestu izdigla se velika žuta zgrada. Drugima je bila lepa, ali deca je nisu volela. I nikada nisu mogla da zaborave šta je sve nestalo da bi ona nastala. I nikada nisu mogli da se naviknu na nju. Ni na ljude koji su se u nju uselili. I znali su duboko u sebi da oni nisu ništa krivi, ali sedeli bi tako, gledali je i osećali da ne mogu da im oproste staru trešnju. A sa njom i njihovo završeno detinjstvo. I život koji uvek nekako uzme ono što se najviše voli…

sakura-720720_960_720

0

Bledsko jezero – kad zamirišu slovenačke šume

Lake Bled landscape at sunrise, seen from Osojnica Hill, Julian Alps, Gorenjska, Slovenia, Europe

Na severozapadu Slovenije, zemlje planina, mirisnih šuma i predivno plavih hladnih reka, u Gorenjskoj regiji, ugnezdilo se jezero. Oivičeno visokim planinama neobičnih oblika, koje se ogledaju u njegovoj površini, leži ovaj modro-zeleni dragulj, sa malenim ostrvom na svojoj sredini – Bled očarava svojom lepotom.

bled ojstrica brdo
Smešteno u podnožju Julijskih Alpa, u hladnim zimskim danima, kada je celo prekriveno ledom i beskrajnom belinom, kao da priča svoju davnu priču. U ledeno doba na ovom mestu se nalazio veliki Bohinjski glečer. Kako je prolazilo vreme, počeo je da se kreće i nailazivši na mnogobrojne tesnace i stenovite prepreke, mrvio ih je i drobio i tako stvarao današnji krajolik. Iza njega ostala je samo litica i dva brda na obodu jezera, kao i malo ostrvo, koje lednik nije uspeo da smrvi i koji čuvaju granitne stene iz davnih vremena. Kad se potpuno otopio, kotlina je ostala preplavljena vodom. Tako je nastalo Bledsko jezero.

januar12bled
Ono je nekada bilo mnogo veće i oticalo je ka dolini Save Bohinjke. Ipak, danas je zanimljivo za istraživače upravo zbog svog tektonskog i ledničkog nastanka i dna od grubog masivnog dolomita. Posebno su zanimljive krečnjačke stene u okolini jezera, za koje se smatra da su stare preko 200 miliona godina i koje svedoče o snažnim tektonskim pomeranjima tokom burne prošlosti naše planete.

bled zamak
Oduvek privlačno za život zbog plodne zemlje, naseljavano je od davnina, još od drevnih Kelta, Rimljana, Slovena, Franaka i Nemaca. Kada je u 11. veku ceo ovaj kraj kralj Henri II poklonio biskupiji Briksen, konačno postaje slobodan i počinje da doživljava procvat. Ni Napoleonova vladavina ga nije unazadila, ceo kraj opstaje da bi u 19. veku postao centar aristokratije i kosmopolitsko lečilište, prepuno otmenih vila i parkova.

bled vile
I između dva svetska rata je Bled bio pravo mondensko letovalište, tu su se u letnjem periodu preseljavale sve diplomatske aktivnosti. Na obali modrih voda nalazila se i rezidencija kraljevske porodice Karađorđevića, koja je posle rata postala Titova vila “Bled”, a danas je luksuzni hotel.

bled vila bled
A na severnoj obali, ispod obronaka Karavanki stoji pravi moderan grad.

bled mesto
Ali, od prvih posetilaca Bledskog jezera, davnih hodočasnika iz Koruške, Štajerske, Italije i Austrije pa sve do danas, predivna priroda idiličnih alpskih pejzaža je ono što najviše osvaja svakoga ko u ovaj živopisni kraj dođe.

Typical Slovenia landscape. Misty sunrise view from Osojnica Hill at Lake Bled towards Radovljica, Gorenjska Region, Slovenia, Europe
Simbole ovog prelepog ledničkog jezera čini malo romantično ostrvo obraslo bujnim zelenilom na njegovoj sredini i zamak koji se ponosno izdiže na samoj ivici gorostasne litice. To je ono na šta svako ko je čuo za Bled prvo pomisli.

bled ostrvo i zamak
Za samo ostrvce, jedino prirodno u Sloveniji, vezane su mnoge legende i tajanstvene priče. Jedna je opisana u delu Franca Prešerna i govori o tome kako je nekada na ostrvu, pre crkve, bio podignut hram posvećen slovenskoj boginji plodnosti i života Živi. Ona je bila zaštitnica sveštenika Staroslava i njegove kćeri Bogumile. Kada je na ostrvo došao predvodnik pagana Črtomir, on se zaljubio u sveštenikovu lepu kćer. Da ne bi dolazilo do sukoba, devojka je sa ocem primila hrišćanstvo i opredelila se za novu veru, a iz ljubavi prema njoj, to je učinio i Črtomir i postao misionar.

12565365_1084561338232512_3982926503066174215_n
Na mestu nekadašnjeg hrama u 15. veku je podignuta crkva posvećena Uspenju Device Marije, a svoj današnji izgled, prepun gotskih fresaka i baroknih ukrasa dobila je u 17. veku. Do nje se stiže preko čuvenih 99 stepenika, za koje se veruje da, kada se mladenci venčavaju, mladoženja svoju nevestu treba da prenese preko njih i unese je u crkvu. Samo tada će im se, ako sačekaju i da se oglasi zvono, ispuniti želja koju zamisle u tom trenutku.

bled crkva
I za samo zvono postoji legenda. Priča kaže da je u 16. veku u Padovi postojalo zvono koje je ispunjavalo želje. U isto vreme, u bledskom dvorcu živela je mlada neutešna udovica, čijeg su muža ubili razbojnici i njegovo telo bacili u jezero. Da bi ublažila tugu, mlada žena je sakupila svo svoje srebro i zlato i naručila zvono koje bi joj pomoglo da prežali muža. Međutim, ono nikada nije stiglo do Bleda jer je brod kojim je trebalo da stigne nestao u oluji. Udovica je tada u očajanju napustila Bled i otišla u rimski samostan. Posle njene smrti papa je osvetio novo zvono i poslao ga u crkvu na ostrvu i otada postoji verovanje da kada se ono oglasi, treba zamisliti želju i prišapnuti je “Gospi od jezera” i ona će se ispuniti. A za ono drugo, potopljeno, kažu da se na mestu brodoloma u noći može čuti kako i danas bruji iz dubina. Ipak, ono što je istorijski sigurno jeste da na Bledu zvono sa tornja zvoni od 16. veka.

View at castle at Lake Bled from a typical Gondola, mist, steam, Julian Alps, Gorenjska, Slovenia
Ipak, najdominantniji na ostrvu je toranj, visok 50 metara, koji se prvo ugleda sa svakog mesta odakle ostrvo može da se vidi. U njegovoj blizini je i drevno staroslovensko groblje.

bled ostrvo
I tako, ploveći po plavim talasima kristalno čistog Bleda na posebnom brodiću nazvanom pletna, ne možete a da se ne divite prelepoj Sloveniji, koju je priroda tako bogato obdarila bojama, zvucima i oblicima, koji se tako harmonično spajaju nad vodom, kamenom i zelenilom.

bled pletna
Sa druge strane, na litici visokoj preko 600 metara, na obali se izdigao prelepi zamak da svedoči o davnim danima moći. Na slovenačkom jeziku on se naziva Grad, pa je po njemu i ova strma stena dobila ime, a zajedno sa romantičnim ostrvom postala najveća znamenitost Bledskog jezera.

bled grad brdo kamnaizlet
Ovaj srednjevekovni dvorac je, prema pisanim izvorima, najstariji slovenački zamak i prvi put se spominje u 11. veku, kada je zajedno sa celim krajem kao poklon cara Henrija II došao u ruke biskupije Briksen.

bled zamak vikipedija
U početku je imao samo jednu kulu, ali ih je tokom srednjeg veka dozidano još nekoliko, zajedno sa tvrđavom i pokretnom kapijom preko šanca. U okviru pravog malog grada nalazi se još nekoliko građevina u renesansnom stilu, kao i kapela iz 16. veka.

bled pokretni most
Šetnja pored jezera je tako omamljujuća, pa ne znaš da li pre da sedneš na neku od drvenih klupa i posmatraš igru labudova i pataka na nežnim plavim talasima i daleke vrhove Karavanki ili da se zaputiš stazama koje te mame u visinu, među šume koje ne mirišu nigde kao u Sloveniji, među tišinu prošaranu pucketanjem sasušenih borovih iglica pod nogama i cvrkutom ptica, sve do vidikovaca, sa kojih se pruža veličanstven pogled na jezero kao veliko plavo ogledalo, u kome svoj odraz traže oblaci i modro nebo i venci visokih planina koji se protežu na obzorju.

bled superodmor
I ne zna se sa kog je vidik lepši. Najbliže brdo je Straža i peti se na njega znači udisati opojni miris borove šume i uživati u hladu hrastova, lipa i breza. Bilo stazom, bilo žičarom, sa njegovog vidikovca se pruža predivan pogled na jezero, zamak na njegovom rubu, visoravan Jelovicu i Stol. A u senci gustog drveća lako je zamisliti kako se ceo vrh pretvori u skijalište kad sve zasneži u zimskim mesecima.

bled straza
Nasuprot njemu nadvijaju se Ojstrica i Osojnica. Sa njih se pruža najlepši pogled i čuveni motiv sa bledskih razglednica i najlepših fotografija. Dokle oko seže puca vidik ka jezeru, Karavankama, Kamniškim Alpima i Gorenjskoj kotlini. Pa jedino što preostaje je da se sedne na drvenu klupu i prepusti čarima prirode koji prosto opijaju.

bled osojnica brdo ana pogacar
I visoravni koje okružuju ovo malo jezero i kao da ga čuvaju od vetrova i snegova su veličanstvene u svojim zelenim prelivima šuma i pašnjaka i visokih kamenitih vrhova prekrivenih večitim snegom. Pa kad zađete među ove senovite zaravni Julijskih Alpa, kao da uđete u neku bajku idiličnih planinskih pejzaža.

Pokljuka_226530
Još jedan lednik, ovoga puta Pokljuški, napravio je prirodu ovakvu kakva je danas. Od njega je nastala velika zaravan Pokljuka, ispunjena mnogobrojnim tresetnim barama, ostacima nekadašnjeg otopljnog leda, prošarana ponorima, jamama i malim dolinama reka i potoka koji se slivaju sa ovih bujnih zelenih brda i pritoke su Bledskog jezera.

bled sume pokljuke
Sama priroda ovde kao da blista. Ne zna se da li su lepše bujne stoletne borove šume, stanište mrkog medveda, livade i pašnjaci na kojima i danas pase stoka ili opojan svež vazduh na nadmorskoj visini većoj od hiljadu metara.
O starim danima još uvek svedoče kolibe prekrivene šindrom, nekadašnje boravište pastira. Ali ono što nije ostalo su mnogobrojne šume bukve, raskrčene u 19. veku da bi se vadio ugalj, neophodan za topljenje gvožđa.

bled suma
U njenom podnožju usekla se Pokljuška klisura, smeštena iznad doline Radovne i sela Krnica. Stene duboke 4 metra usekao je sam lednik, pa je njegovim putem potekla voda, a danas ovde teku ostaci potoka Ribščica, pritoke ove divlje reke.

bled pokljuska soteska
Na najlepšem središnjem delu klisure nalaze se uređene staze koje se račvaju. Glavna ide uz sam rub litice i pred njom se samo smenjuju slike neobičnih prirodnih lepota, od kanjona u kome se samo tokom kišnih dana stvara vodopad visok 22 metra, pa sve do Pokljuške jame, prostrane kamenite pećine sa potopljenim svodom i velikim prirodnim mostom, pravim prerastom, visokim 24 metra. To je i najuži deo klisure, pa se preko prerasta i drvenih mostova jedino može preći na galerije, po čijim strmim zidovima i dubokom dnu raste bujna vegetacija, mirisna paprat i šumsko i planinsko cveće.

bled pokljuka prerast
Sa druge strane Bledskog jezera talasa se Jelovica, prepuna gustih šuma i pašnjaka, na kojima mirno pase stoka. I ona je nekada bila prekrivena stoletnim bukovim šumama, koje su posečene.

bled jelovica
Ipak, mnogo drveća je ostalo i stanište životinja nije narušeno. Naprotiv, u njima žive mnogobrojne ugrožene životinjske vrste, pa je i sam ovaj kraj postao deo rezervata prirode i zaštićeno prirodno dobro. Posebno su važni Blato, Ledina i Ratitovec, u kojima žive biljke i životinje prilagođene životu u močvarnim uslovima.
Ali ono što je najlepše na Jelovici jeste spoj mira, tišine i neobični cvrkut ptica u njenim gustim šumama. To je jedinstven osećaj, jer se među granama stoletnih stabala kriju retke ptice koje žive jedino na ovoj visoravni.

Jelovica-pri-Babjem-zobu-112
Ispod jednog od vrhova Jelovice, Babinog zuba, skrila se pećina. Ona je karakteristična po neobičnim stalaktitima od prelepog svetlucavog kristala kalcita i njihovim izuvijanim oblicima, takozvanim skalenoedrima, retkim ukrasima u Sloveniji. Od 19. veka je uređena i veoma je očuvana, budući da joj je i sam prilaz niži od njene visine i kreće od šumske staze.

bled jama pod babinim zubom
I nije ovo jedino što se ispod stena Jelovice skriva. Vodopad Iglica se udenuo među litice, kako mu i samo ime kaže. To su vode planinskog potoka Suho, koje sa 24 metra padaju preko vertikalnog krečnjačkog zida. Do njega se može doći drvenim merdevinama, a iznad samog vodopada se pruža predivan pogled na okolinu i maleno mesto Bohinjska Bela u podnožju.

bled slap pd iglicom1
Nasuprot Jelovice, između reka Radovne i Save Dolinke pruža se Mežaklja. Ona je već uveliko deo Nacionalnog parka Triglav, najvišeg i najpoznatijeg troglavog vrha, kako Slovenije, tako i nekadašnje Jugoslavije. Ušuškana u netaknutoj prirodi, ova visoravan diše kroz bujno drveće gustih borovih i bukovih šuma, treperi kroz jarko zelenu travu pašnjaka i šumi kroz mnogobrojne čiste hladne izvore.

bled mezakla
Na jednom od mnogih vidikovaca nalazi se Poljanska stena neobičanog oblika. To je podstaklo maštu stanovništva ovog kraja, inače obdarenog smislom za zanimljive priče, pa je tako nastala legenda o poljanskoj starici, surovoj i nemilosrdnoj staroj plemkinji, po kojoj je stena dobila ime. Priča kaže da nije htela da pomogne svom slugi koji je lovio po Mežaklji kada ga je napao i ubio medved. Do stene vodi strm put, koji se na kraju mora osvajati i planinarskom opremom. Ipak, uz malo truda, sa njega se pruža veličanstven pogled na Julijske Alpe i njihove veličanstvene vence.

poljanska
U podnožju Mežaklje je klisura Vintgar, koju je izdubila divlja Radovna u svom mističnom putu kroz duboke stene i kraške pećine. Otkrivena je krajem 19. veka i nekada neprohodna, danas je prepuna drvenih mostova sa kojih se pruža pogled na veličanstvene vertikalne litice brda Hom i Boršt i strme dubine reke sa svojim brzacima, vodopadima i slapovima. Sa njih se stiže kroz mnogobrojne galerije, a na kraju puta, kao kruna svega, sliva se vodopad visok 13 metara, od čije huke i lepote zastaje dah.

bled vintgar holidayextras.co.uk
Plavetnilo čiste vode i belinu penušavih slapova dopunjava zelenilo bujne vegetacije. Zbog specifične klime ovde rastu i retke biljke, neočekivane za planinski kraj. A da je ovo carstvo biljaka i prirode pokazuje i samo ime klisure, jer mnogi veruju da je nastalo od nemačke reči der Weingarten, po vinogradima ovog kraja.

bled vintgar vegetacija
Ali nije samo priroda obdarila ovu klisuru svojim lepotama. Za to se potrudio i čovek izgradivši početkom 20. veka svojim vrednim rukama visoki kameni železnički most preko velike provalije, na čijem dnu šumi reka, kao i branu koja divlju Radovnu usmerava na malu hidroelektranu.

bled most vintgar
I tako, među planinama i modrim vodama, nad suncem koje zalazi ostaje jezero da odrema još jednu noć. I kao što se napaja potocima sa Pokljuke, a otiče sa Jezernicom, koja dalje odnosi njegove vode u Savu Bohinjku, pa dalje u Savu i na dugačak put preko hrvatskog Zagorja i ravne Slavonije, sve do Srbije i Dunava i Crnog mora, teče kao život. Stvara se i uvire, kao što je priroda i namenila, kako vodi, tako i čoveku. A visoke planine stvorene od večnog kamena stoje da sa prirodom tu priču pripovedaju onima koji umeju da slušaju.

Bled_barve_soncni_vzhod_01

P.S: Fotografije preuzete sa sajtova: Bled.si, superodmor.rs, holidaysextras.co.uk, slotrips, kamnaizlet.si, vikipedija i iz galerije fotografija Ane Pogačar.

18

Moja zvezda

 

12189801_10208244317971696_7884193746276428965_n

Prvo što mi se dogodilo kad sam se rodila bilo je da sam postala član Sportskog društva Crvena zvezda. To je, naravno, umesto mene uradio moj tata, nimalo ojađen što je dobio još jednu ćerku, naprotiv, njegova ljubimica odmah je postala zvezdašica – prirodno.
I to nije nimalo čudno. Za tatu Zvezda je bila nešto najvažnije, po čijim utakmicama se pravio raspored svih značajnijih proslava i događaja. Mama tvrdi da su se i venčali na dan kada nije bilo utakmica u državnom prvenstvu.
I tako je bilo oduvek. Tata je od samog stvaranja voleo Zvezdu, a još kao dete prosto obožavao fudbalere, čije je likove sekao iz novina, pa lepio na velika dugmeta koja je isecao sa kaputa i bundi gospode i gospođa koji su dolazili u kuću njegovog oca, pa tako sa svojim bratom pravio timove i igrao nešto poput današnjeg stonog fudbala sa okruglim kamenčićem. Naravno da je zbog toga par puta dobio velike batine.
Kao sasvim mlad držao je na zidu uramljenu sliku Rajka Mitića. Kasnije su dolazili i Šekularac, i Džaja, i Pižon, i Piksi. I tata je bio najponosniji, kao da je deo njih. Zato je bilo prirodno da i ja budem deo velike zvezdaške porodice.
Prvo čega se sećam bila je lutka sa velikim plavim očima i crnom kosicom, koja je u rukama nosila gumeni Kup Jugoslavije. Bio je to Zvezdan, najlepša lutka mog detinjstva, u crveno – belom dresu, sa belim dokolenicama i crnim kopačkama – pravi mali lepotan.
Tako sam i ja naučila kako se u mojoj kući diše. Tata bi sedeo u svojoj zelenoj fotelji i na televiziji gledao utakmice i razne sportske emisije sa nekim čikama u šarenim džemperima, a ja sam stalno bila tu negde blizu, sa svojim lutkama u kolicima, medvedima, flomasterima i blokovima i uživala u toj mirnoj nedeljnoj atmosferi. A kad bi bilo poluvreme, pozvao bi me da se popnem i sednem kod njega, pa da zajedno gledamo crtani film – jednog sumornog čiku Gustava koga stalno život guši. Ali meni je bilo lepo, i tata i ja smo ga imitirali i smejali se.
Svakog drugog vikenda išao je na utakmice, i kad je kiša, i kad je sunce, i kad je sneg i košava. Obukao bi svoj topli sivi kaput, poneo kišobran i jastuče na kome će sedeti i odlazio na zapadnu tribinu Zvezdinog stadiona, a ja sam ga gledala kroz prozor i maštala kada ću i ja biti dovoljno velika da krenem sa njim.
I na moru se znalo – nedeljom popodne sedelo se uz tranzistor na obali i slušao se prenos utakmice. Ja bih sedela pored njega i kao velika prelistavala “Sport”, čitajući samo članke o Zvezdi. Pitao me je jednom zašto ne čitam ostalo, a ja sam mu rekla: “Zato što je ovo najvažnije”. Smejao se, a ja sam gledala kako mu oči sijaju, plave kao more, kakve nisam imala sreće da nasledim od njega.
A onda je došlo i to vreme – da krenem i ja na utakmice. Ogroman stadion, sav crven i beo, a ja ponosna sa rukom u tatinoj, sa bukom u ušima, koju ili voliš ili je ne podnosiš, potpuno osvojena i opčinjena.
Tako sam dobila i svoju kartu za celu sezonu, ispostaviće se onu najvažniju, kada je Zvezda osvojila Kup šampiona i ja sa svog sedišta na “zapadu” gledala kako stvara istoriju. I tako smo onda odlazili zajedno, on u svom sivom kaputu, sa jastučetom i kišobranom, a ja sa Zvezdinim šalom i zvezdaškim jastučetom, dok je mama stalno prosipala vodu za nama, da sve krene srećno. I vredelo je.
Bili su to neponovljivi dani, trenuci kada se valjalo nešto veliko i veličanstveno, a tata i ja smo kao dve male tačke bili u armiji hiljada lica, dlanova i grla. Ja, pomalo željna severne tribine, gde je, činilo mi se, atmosfera tako slična mom temperamentu, mada sam kasnije, sa tog istog “severa” gledala “zapad” i osećala da sam ja ipak ćerka svoga tate. I tata, koji je te trenutke čekao čitav svoj život. I oni su došli: Grashoper, pa Glazgov Rendžers, pa Dinamo Drezden, pa Bajern Minhen, od koga ne znam kako nismo poludeli, i na kraju Bari – kruna protiv Olimpika i samog Piksija, čiju mi je posvetu u knjizi napisanoj o njemu tata nabavio baš pred njegov odlazak u inostranstvo. I savršenstvo koje čekaš da ti se ostvari i ono dođe kao najlepši san, samo da ga odsanjaš i konačno budeš srećan.
I kao posle svakog najlepšeg sna, više ništa ne može da bude savršeno, pa naiđu i neki teški dani, oni u kojima živiš od onih lepih, pa ti sećanja blaže ovu novu tugu. Ali, tata nije gubio nadu da će opet biti isto. Nadao se čak i kad sam ja prestala da idem s njim na utakmice i kad je opet sam, u svom sivom kaputu, sa kišobranom i jastučetom svakog drugog vikenda išao na stadion.
I kako su godine prolazile sve češće je ostajao kod kuće, da iz zelene fotelje gleda utakmice na televiziji. Pa i onda kada je otvoreno rekao da više ne razume navijače i ludilo po tribinama, ni mnoge stvari koje su se dešavale sa njegovim idolima i da mu tamo više nije lepo. I sedeo je pred televizorom, a ja sam osećala da je deo njega uvek tamo, na istom mestu koje ga je čekalo godinama.
Ali, iako su se smenjivale države u kojima je Zvezda igrala u prvenstvu i iako su se kupovi koje je osvajala različito zvali, nije prestao da je voli, ni malčice manje nego prvog dana. Čak ni kada sam ja bez njega išla na utakmice i pričala mu kakav je vatromet bio na nebu iznad Marakane kada je Zvezda osvajala nove titule. Uživao je, pa i ako tamo nije bio on, bio je srećan da bar budem ja, kao da je deo njega osetio onaj stari, dobro poznati huk, koji kad te osvoji, osvoji zauvek.
I sve do dana kada je zatražio da mu ja čitam novine jer više nije mogao sam. I ja sam čitala, i to članke o Zvezdi, kako je tražio. Kad sam htela da pređem na ostalo, rekao je:”Ne, to drugo nije važno”. Ja sam se nasmejala, ali kad je okrenuo glavu, skotrljala mi se jedna suza, koju sam brzo izbrisala. Znala sam da moj tata uskoro odlazi daleko, tamo kuda ja neću moći da ga pratim.
Pa kad se on tiho, jedne tamne i hladne noći ugasio kao treperavi plamen sveće i odmah potom kao zvezda zasijao na nebu, koje je tada bilo najtamnije, kao i uvek pre nego što se rodi novi dan, jedan deo moje duše otišao je sa njim.
I taj deo je tamo, visoko na nebu, pored jedne zvezde, za koju samo ja znam koja je. Sija ona plavim sjajem, kao oči boje mora i gleda me. Kad mi je teško, pogledam u nju i ona kao da zatreperi jače, da bi meni bilo lakše. I lakše mi je jer znam da sa neba ima ko da me čuva…

zvezda

 

0

Rugovska klisura – putevima golgote srpske vojske

rugovska carolije rs3Među velelepnim krševitim planinama, na samom istoku Metohije, u kraju koji se naziva srcem Srbije, skriva se jedna od najlepših klisura Balkana – Rugovska klisura. Sa stenama neobičnog oblika, bistrom vodom reke, koja je po svojoj čistoti i dobila ime, u spoju belog kamena i modrog neba, leži jedan od najboljih dokaza koliko priroda ume da bude divlja u svojoj lepoti.
rugovska111I kao i uvek kad se duboki kanjon ili klisura utisnu, obično se u njihovom dnu skriva tanka pruga moćne reke. Nekada su one naizgled male, a zapravo svojom snagom mrve stene i menjaju čitav krajolik. Tako je i ovde, Pećka Bistrica svojim upornim poniranjem u dubine pravi klisuru veličanstvenih obala i litica.

rugovska skyscrapercity
Njen izvor žubori na padinama Mokre planine, koje odvodnjava spirajući stene i strpljivo gradeći svoj put. I ne samo njene. Puneći se podzemnim izvorima vekovima već načinje padine Bogićevice, Hajle i Štedima.
Među tim visokim planinama još u ledeno doba spustio se veliki lednik, nazvan pećki ili rugovski, i produbio put reci, stvarajući visoke morene.
Tako je nastala i Rugovska klisura, duboka provalija među strmim obroncima krševitih planina. I baš tamo gde se Pećka Bistrica spušta od svog izvora duboko do dna visokih planina, od visokog prevoja Čakor na samoj granici sa Crnom Gorom, ona počinje sa svim svojim veličanstvenim oblicima i klancima.

rugovska mokra planoina pogled na rugovo staze i bogaze
Uz samu reku vijuga put koji vodi do Jadranskog mora. Kroz tunele i stene koje se sa svojim gromadama nadvijaju nad mrkim asfaltom vlada neka neobična tišina. Ni reka se u svom dubokom koritu ne čuje. Samo ptice i vetar koji sa Čakora nosi hladnoću. Ovaj visoki prolaz je u nekadašnjoj Jugoslaviji bio najviši drumski prevoj i sa njega se pruža pogled na čisto i plavo nebo i nebrojene vrhove crnogorskih planina koji su se rasuli na sve strane.

rugovska prevoj na cakoru
A zatim kreće klisura sa svim svojim stenovitim i divljim planinama, počevši od Prokletija, čiji strmi venac u neobičnim oblicima štrči ka nebu, preko krševite Rugove prepune izvora, po kojoj je klisura i dobila ime, pa sve do Ljumbardske planine, Hajle, Štedima, Glođije, Murgaša i Žljeba . Toliko planina koje jedna reka uspeva da savlada.

rugovska prokletije
Tu su i druge rečice, Alagina i Bogska, od koje se Pećka Bistrica puni vodom i dobija snagu koja joj je potrebna za njen naporan put. Zato se uz nju nalaze i mnogobrojna vrela i vodopadi, od kojih je jedan od najlepših onaj čija voda izvire iz same stene i litice i sa visine od 25 metara survava u reku.

rugovska vodopad na 6. km
I upravo je ovo njen najlepši deo, gde stenovite divlje planine i vode koje kroz njih protiču svojom lepotom oduzimaju dah. A duboko na dnu reka koja je tako čista i bistra da se kroz nju vidi i kamenje na dnu. Baš kako joj i samo ime kaže.

rugovska carolije rs2
U ovoj prelepoj prirodi, tako drugačijoj od pitomih planina centralne Srbije, mnogo toga još nije istraženo. I mnogo mesta ovih divljih planinskih klanaca, četinarskih šuma i pašnjaka ljudska ruka još nije stigla da oskrnavi. Netaknute šume ovih divljih bespuća prepune su voća i orhideja na koje nemirno sleću leptiri. Na visokim vrhovima, ispod kojih se vide rasute kuće u rugovskim selima, koja umeju da budu na visini i višoj od 1600 metara, nalaze se pastirska naselja – katuni, među pašnjacima, poljima i livadama obrubljenim stoletnim šumama. Na obroncima Hajle, koji se sunovraćuju u Rugovsku klisuru, priroda zaista nije štedela u svojim raskošnim lepotama.

rugovska sa hajle summitpost
A u strmim liticama i golim planinskim gromadama skriva se Veliki kanjonski pećinski sistem, dug preko 12 kilometara i na 12. mestu među najvišim pećinama na svetu. Ni on nije potpuno istražen, a u jednoj od pećina, koja se zove Kalaba, pronađeni su i arheološki ostaci koji ukazuju na to da su ovi krajevi bili naseljeni od najdavnijih vremena.

rugovska carolije rs4
Tokom istraživanja slovačkih speleologa utvrđeno je da su dvorane pećina ovalne, da su hodnici povezani, a da njihovi svodovi podsećaju na podzemne kanjone strmih i visokih litica. Tako i pod zemljom teče reka i dubi svoje strme obale. Ali ono što je možda najviše čuva jeste nepristupačan teren za ulazak i nemogućnost ulaska svakoga ko bi narušio, pa makar i nehotično, njene ukrase i svodove.

rugovska pecinski sistem
Možda najlepši u ovoj divljini jeste čuveni lučni most. On stoji kao podsetnik čovekove stalne borbe sa prirodom i njegove želji da je ukroti. I boja njegovog kamena kao da se stapa sa ovim vrletima koje ga okružuju, pa kao da je srastao sa surim liticama, divljačan i smeo, kao i klisura čije obale spaja.

rugovska klisura carolije rs
Nakon tajanstvenih pećina i smelih graditeljskih poduhvata, dolina Pećke Bistrice otvara predivan planinski krajolik koji se proteže sve do Crne Gore. I tako je klisura naizmenično tesna, pa široka, sve do Crvene stene, posle čega se sužava i reka se provlači kroz litice visoke i više od 2500 metara. Njih je stvorio isti onaj lednik koji se u davno doba spustio niz ove uske obale i stvorio visoke morene, koji se nalaze na samom ulazu u područje Pećke patrijaršije.

rugovska
I pre nego što stigne do ovog mesta, važnog u duhovnom i kulturnom pogledu za našu zemlju, iznenadiće nas još jedan vodopad, koji se sa čitavih 30 metara survava u bistru reku.

rugovska vodopad na 4. km
U ovom neobičnom divljem predelu leži Pećka patrijaršija, prepuna cveća, mira i spokoja. Spoj više građevina, kao rasutih bisera iz 13. i 14. veka u svom središtu čuva crkvu Svetih apostola, sa strane crkve Svetog Dimitrija i Svete Bogorodice Odigitrije, uz koju je dodat hram Svetog Nikole. Sve njih povezuje priprata sa čuvenom freskom iz 14.veka koja predstavlja lozu Nemanjića.

pecka
Pećka patrijaršija je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti, u kojoj se vekovima nalazilo sedište srpskih arhiepiskopa i patrijarha. Od svog postanka u 13. veku okupljala je među svojim zidovima učene teologe, književnike i talentovane umetnike koji su iza sebe ostavljali svoj trag inspirisani lepotama ovih prelepih građevina. Zato ona danas, pored sedišta srpske crkve, predstavlja i mesto značajne umetničke zaostavštine, zbog čega je 2006. od strane Uneska proglašena za mesto svetske kulturne baštine.

rugovska pecka patrijarsija
U porti patrijaršije, od pre nekoliko godina obojene u crvenu boju, poput manastirske crkve u Žiči, nalazi se još jedna istorijski važna znamenitost, šam – dud. Ovo neobično drvo crnog duda smatra se da je staro čak 750 godina. Veruje se da ga je posadio sinovac Svetog Save, arhiepiskop Sava II, polovinom 13. veka, koji je ovu sadnicu doneo iz pokrajine Šam u današnjoj Siriji, po kojoj je i dobio ime.

Osnovno deblo ovog gorostasnog drveta visoko je preko 8 metara, ali se ono sredinom 20. veka prepolovilo zbog udara groma u jednoj oluji, zbog čega su dve grane polegle po zemlji i ožilile se, pa je iz njih izrasla nova krošnja. Smatra se da je ovo najstariji crni dud u Evropi, a stablo je još uvek u dobrom stanju i daje plodove. I nije značajno samo zbog toga. Veruje se da je baš ispod njega Arsenije Čarnojević 1690. sazvao sabor na kome je odlučeno da narod krene u Veliku seobu Srba, preko Save i Dunava ka Vojvodini.

sam dud
I tu je i izlaz iz klisure, gde se reka smiruje i lagano širi u svojoj dolini. Na ovom mestu je i kralj Aleksandar Karađorđević 1925. otvorio put koji je Kosmet spojio sa Jadranskim morem.

rugovska put panoramio
I to nije bio prvi put da je kralj prošao kroz ove prelepe predele među visokim planinama obraslim šumom i zelenilom. Dobro ga je upoznao, ali u mnogo surovijim uslovima, kada se nije videla ni lepota prirode ni svežina duboke vode već se borilo za goli život. Upravo se ovde, kroz divljinu nepristupačnog klanca, 1915. srpska vojska povlačila ka albanskim planinama i bacala u provaliju svoje topove da ih se ne bi dočepali Austrijanci i Bugari, pa potom nastavila svoju golgotu na putu ka zimi i gladi.

rugovska vikipedija
Put ih je vodio kroz ove vrletne predele u tri pravca, ali svi su išli preko Rugovske klisure i do Skadra i Drača i smatra se da je ovo najveća vojna ekspedicija još od prelaska Napoleonove vojske preko Alpa, ali ovde u izuzetno teškim uslovima, u najvećoj oskudici hrane, iscepanim uniformama i potpuno neodgovarajućim prevoznim sredstvima za ovaj surovi teren.

rugovska carolije rs5
Ali, istorija se ovde ne završava. Čak ni kada Pećkoj Bistrici već ponestane snage za spiranje dubokih stena pa svoje obale umiruje kroz grad Peć, prepun starih turskih kuća i čuvene Bajrakli džamije i stare čaršije. Ovaj grad, nekada davno nazivan Ždrelnik zbog svog mesta izlaska iz Rugovske klisure, veoma je važan za srpsku istoriju. Prestonica cara Dušana iz 14. veka, grad bogatstva, filigrana, svile i šafrana, otiman i oslobađan, tesno je vezan za identitet srpskog naroda.

rugovska pec vikipedija
A reka teče, nehajna za vekove koji se preturaju, patnje, smrti, slavu i nove živote dok ona zapljuskuje svoje obale i sve jače i upornije dubi svoje kameno korito. I tako sve do Belog Drima, koji će u Albaniji sa Crnim napraviti Drim i tako oteći u Jadransko more.

rugovska beli drim
I tako kroz nove planine i nove vrleti, uporno i snažno, kao život koji svakoga dana iznova za sebe stvara put, kao priroda koja u svakom trenu ne posustaje sa svojom snagom i veličanstvenom lepotom.

rugovska kraj

P.S. Fotografije korišćene sa sajtova: panoramio, summitpost, skyscrapercity, vikipedija i sa Fejsbuk grupe “Čarolije Republike Srbije”