6

Komšike

Odrasla sam u vrlo živopisnom kraju. Deo ulice u kome sam živela bio je kao neko malo selo koje živi za sebe, odvojeno od ostatka ulice i ostatka sveta.

I niste tu mogli nikako nezapaženo da prođete. Ne daj Bože da se doterate da krenete u grad! Između pet do deset baba napravi konzilijum na klupama ispred moje zgrade i postaviti ti hiljadu pitanja, odmeri od glave do pete i obavezno izotrcava kad produžiš. Otrcavaće te i ako se ne zaustaviš, naravno.

I ništa tu nema da promakne, sve se zna. I ko si, i čiji si, i s kim se družiš, i kad si došao kući, i ko te je dopratio, i da li te niko nije dopratio, i da li ti je dečko ušao u kuću, i da li je ušao kad ti tu nisu roditelji, i ko zna šta ćete sad da radite, i da li to znači da se udaješ itd, itd…

Ali, ne može se reći da je bilo dosadno. Taman ako pomislite da ćete se smrtno dosađivati u letnjem nedeljnom popodnevu, iznenadiće vas pripadnici romske nacionalne manjine, koji su neretko umeli da budu u našem komšiluku, doduše uvek nekako u prolazu, svojom tučom na ulici i međusobnim gađanjem pokućstvom. Da ne pričam o par spektakularnih hapšenja devedesetih kad bi se svi zabavljali gledajući direktan prenos sa svojih terasa.

Ciku dece koja se igraju obično bi prekidalo dranje ponekog iz komšiluka ko bi ih terao da odu odatle jer mu smeta dečja graja. Sam Bog zna koliko su nas puta isti dežurni pacijenti ispolivali vodom kad smo bili klinci. I u svakoj zgradi znalo se da postoji bar jedan. Neki su bili originalniji, pa sam ja jednog leta skoro nagrabusila jer sam (u nedostatku interfona i moblnog telefona) uporno dozivala sestru ispod prozora, a nervozni i psihotični komšija me sa svoje terase zasuo gomilom paradajza. Jedva pretekoh…

A sa devedesetima došle su i izbeglice. U talasima. Većina ih je bila samo u tranzitu, ali poslednji, Kosovari su ostali. Sa tom poslednjom turom došli su stariji čovek i žena. U početku bi nam ih žao. Međutim…

Baba se odmah istakla specifičnim glasom. Njen razgovor s terase sa svakim ko prođe zvučao je kao da je progutala megafon. U početku je svako imao razumevanja, mislili smo da je u svom selu navikla da sve poznaje i sa svakim priča, kao i da se dovikuje s brda na brdo, ali, ne lezi vraže, baba poče da bude drska i da se ljuti i svađa sa svakim ko joj nije po volji. Kako koja žena prođe, ona počne da se dere sa svog prozora: »Ej, komšike! Kako si mi, šta mi radiš?« Ako se koja u početku zajebe, pa joj odgovori, na primer da je nešto umorna, razgovor obično krene u ovom pravcu: »Pa nije ni čudo kad si tako debela. Što ne smršaš? Biće ti lakše.«

A onda smo svi saznali da joj smeta duvan. Muža, jednog izmoždenog i tihog čoveka, stalno je izbacivala na terasu da puši. A ona bi unutra, i pored toga što je on napolju, kašljala kao da nije normalna. Tako je čovek stalno sedeo na terasi, a ona se zadavljivala unutra. I ne bi to bio veliki problem nego je on imao običaj da u šest ujutru izađe da puši i pritom nagari do daske vesti na Radio Beogradu, pa cela ulica u nenormalnom stanju poskače iz kreveta. I tako i leti i zimi dok na kraju od tog pušenja na ledenom vazduhu nije dobio rak grla i umro, a ona ostala da kašlje na prazno.

Kad je ostala sama, najebali smo svi. Uporno je pokušavala da se druži, ali na svoj način koji je podrazumevao gomile nepristojnih pitanja i komentara, pa su svi počeli da je izbegavaju. To je mnogo ljutilo, pa je umela i da napadne one koji bi je zaobilazili. Sve po principu: »Šta je, teško ti je da mi kažeš dobar dan? Misliš da si mnogo bolja od mene, ciganko jedna?«

A vremenom su svađe postale sve učestalije. Kad je komšija na spratu ispod ugradio klimu, sišla je kod njega i napala ga da je odma’ skine jer će lopovi preko spoljašnje kutije moći da se popnu, upadnu joj u stan, pokradu i napastvuju, a ona je sama i nezaštićena žena. Uzalud je ovaj ubeđivao da nema opasnosti i jedva je nekako smirio.

Onda su počela da joj smetaju deca. Terala ih je kad god ih vidi, i kad šutiraju loptu i kad sede i razgovaraju. A onda su na red došli i psi. Terala bi ih i ako bi samo ležali ispred zgrade. Živcirali su je i kućni ljubimci. Tako je zbog jednog koji nije voleo da ostaje sam i često zavijao u tim prilikama, tražila mišljenje od komšije policajca da li bi on nekako mogao da spreči psa da bude bučan. On joj je objasnio da milicija ne može da hapsi kučiće. Bio je to veoma inteligentan razgovor. Naravno, tada pojam »komunalna policija« nije bio poznat.

Kad se rešila dece i domaćih životinja, počela je da proganja čistače ulica, kojima bi obično sa terase (jer ima bolji pregled) govorila gde su propustili da počiste. Poseban pik imala je na čistačice zgrada. Kad bi one došle da rade, oblačila bi plavi radnički mantil (otud zaključak svih nas da je nekada i sama bila čistačica, pa se razume u tu oblast) i pratila pažljivo njihov rad, uz mnoštvo zamerki i sugestija. Naravno, svaki dolazak završavao bi se tako što bi ona zvala šefa da se žali na njihovo ošljarenje i drskost.

Jednog dana, kada sam se već spremala da odem od kuće, posmatrala sam je dok je stajala na svojoj terasi i pitala se šta je toj ženi uopšte u glavi i po izgledu i načinu na koji je gledala sve koji prolaze, delovalo mi je kao da je na jednom nivou evolucije nekako zastala. Nije mi bilo jasno zašto je takva jer sam imala prilike da vidim da se isto ponaša i prema unuku koji joj je sve ređe i ređe dolazio.

I sad kad odem u stari kraj, vidim je. I dalje je aktivna jer stasavaju nove generacije dece i pasa lutalica. Valjda je to i zbližilo sa najvećim mrziteljem kučića u kraju, koji sa sobom nosi štap sa metalnim šiljkom na vrhu kojim pokušava da povredi svaku životinju na koju naiđe. Ne znam kako će se završiti to prijateljstvo, ali šanse su 50:50 da će neko nekoga tu iznabadati. Neka im je Bog u pomoći…

6

Pažnja, pažnja… Gotovo!

  1. mart 1999. 15:05

Lep, topao martovski dan. Jurim da organizujem odlazak u bioskop sa dečkom i parom sa kojim se družimo. Gledaćemo »Nož« u bioskopu Kozara. Jedva čekam, knjiga mi se mnogo sviđa.

Dolazim kod drugarice na kafu. Odjednom se na TV-u, na Politici, pojavljuje kajron koji nas obaveštava da su se u 15 časova oglasile sirene za uzbunu u Prištini i da su avioni poleteli prema SR Jugoslaviji. Nastaje panika. Moja drugarica juri po kući i sve lekove koje pronalazi pakuje u ranac. Pitam je šta će joj lekovi i gde je pošla. Kaže nek’ se nađu, ne zna gde će, al’ negde mora da ide. Smirim je nekako, mada sam se i sama usrala i rešim da idem kući. Moli me da ostanem, ne sme da ostane sama. Dobro, dok se ne vrate njeni sa posla. Čini mi se da bioskop za večeras otpada…

  1. mart 1999. 20.00

Sedim sa dečkom u svojoj sobi i gledamo TV. Nemamo pojma šta nas čeka. Pričamo o strahu koji je opteretio sve ljude, deluje nam nemoguće da će nas bombardovati. Pa, ipak smo mi u Evropi, nismo u nekoj pustinji na kraju sveta… Ma, i pre su nam pretili, pa ništa nije bilo. Ma, ne mogu oni tek tako. Ma, zašto da nas gađaju, šta im je narod kriv? Ma…

Saopštavam mu da mi ne pada na pamet da idem ni u kakvo sklonište, čak i ako se nešto desi. Uopšte neću da završim pod ruševinama sa gomilom uspaničenih ljudi ako me rokne bomba. Ja ostajem kod kuće sa psom iz komšiluka. Ja čuvam njega, a on će mene. Pa šta nam Bog da. Kaže dečko, ostaće i on sa nama.

Zvoni telefon. Moja sestra uspaničeno plače. Pita zašto smo tako mirni i zar ne znamo da je počelo bombardovanje. Čega? Kad? Kako? Mi ne čujemo sirenu, a ceo Beograd se ori. Izgleda da se u našem kraju pokvarila. »Kako pokvarila, sunce joj jebem?! Pa je l’ smo u Banji Koviljači ili u Beogradu?!«, derem se ja!

E sad kreće prava histerija. Svi trče po kući, a nemaju pojma što. Mama je na rubu nervnog sloma, al’ krije, tata preti NATO-u da će ih gađati ciglom, iz dnevne sobe – naravno, moj dečko ćuti, a ja trčim u krug, plačem i psujem: »Crko dabogda ko god je glasao za Slobu! Pa što sad mene da bombarduju?! Ja nisam glasala za njega!!!« Džaba mi sve… Obuvam gojzerice, a ne mogu da ih navučem, ne znam da li mi se više tresu ruke ili noge. Pakujem u ranac sve što mi u trenutku pada na pamet: dokumenta, hulahopke (ne znam zašto njih) i album s fotografijama (svaka čast za izbor). Naredili mi da idem u sklonište. Idem i plačem jer ne želim da uđem tamo, ali moram, kažu ne smemo da se razdvajamo.

Na ulazu u sklonište je mnogo ljudi. Svi su isprepadani. Vidim i moju drugaricu, čuči pored vrata i drži onaj ranac sa lekovima ko da će neko da joj otme. Sva sreća, mama dobija upadljiv napad panike. Ugušiće se ako uđe unutra, a možda je cepa i infarkt! Nije joj bilo ništa, ali, hvala Bogu, ne uđosmo! Vraćamo se kući da zovemo Hitnu pomoć i pitamo šta da joj radimo. Kažu da popije nešto za smirenje, svi su u transu, nije jedina. Ljubaznost na nivou. Kao i uvek, uostalom…

Blenemo u TV, gađali ovde, gađali onde. Šta će biti do jutra, nemamo pojma. Tata se prelomio da moj dečko ostane da prenoći kod nas. Jebeš moral usred bombardovanja, nećemo ga valjda pustiti da se pod bombama vraća kući peške do grada…

U neko doba malo kao legnemo da spavamo. Ajd’ čik zaspi, majke ti! Trzamo se na svaki šum. Jedino mama hrče, opalila je tableta za smirenje. Mi ostali blejimo. Na Studiju B se pojavljuje slika Beograda na kojoj se vidi kako izlazi sunce. Velikim slovima piše:SVIĆE!!!

Preživeli smo prvu noć…

Bilo ih je još 77. I 77 dana neizvesnosti, brige i užasnih slika. Ne mogu da grešim dušu, kao što nam nije radila ni sirena prve noći, u našem kraju ništa i nije bilo strašno. Ali to nije umanjilo agoniju kada svake noći legneš i ne znaš da li ćeš sutra da ustaneš.

Bili su to dani imitacije života. Nisi znao zašto ustaješ, jeo si da bi preživeo dan, gledao TV da bi ubio vreme, blenuo u nepregledni niz crtanih filmova i pokradenih holivudskih hitova koji su se smenjivali sa patriotskim pesmama koje su vrištali JUL-ovski puleni, najčešće na krovovima zgrada, dok prkose nevidljivom neprijatelju.  A nadasve si se izbezumljivao kad vidiš kako ljudi ginu, kako su porušene zgrade i mostovi, kako izvlače mlada mrtva tela iz RTS-a, kako skupljaju ugljenisana u Grdeličkoj klisuri i pitaš se da li ćeš tako sutra i ti. I sve tako dok nisu bacili grafitne bombe i ostavili nas i bez struje i bez vode. Ovi naši poprave, ovi njihovi gađaju, pa opet Jovo nanovo. I svaki dan isti glas. Avram Izrael ti poručuje:«Pažnja, pažnja…«

A ljudi ko ljudi, naviknu se i na najgore. Trudili smo se da ne poludimo, sedeli do neko doba po ulici, histerično grickali suncokret i igrali društvene igre do iznemoglosti. Oni koji su bili u svađi, pomirili su se, oni koji nisu razgovarali, progovorili su – doduše, samo dok se bombardovanje nije završilo. Kad krenuš u grad, razgovaraš sa svim ljudima u autobusu, kao da si pošao na ekskurziju, a ako dođeš u priliku da prelaziš neki od mostova,  sa svim putnicima navijaš da ga »majstor« preleti. Ako odeš do grada, odma’ ti utrape malu metu i upadneš u sumanute koncerte na Trgu, a ako ne pripaziš, mogu da te uvuku i u kolo, pa da te mama i tata vide na televiziji. Ako su prisebni, mogu da uključe i REC na videu, pa da te usnime za istoriju dok viješ kolo, a u ćošku ekrana mali avion i piše: vazdušna opasnost. Prkosno!

Ostao mi je u sećanju i taj »ratni« rođendan. Skupismo se da malo nešto pojedemo za ručak, a prethodne noći izrokali Rafineriju i Petrohemiju u Pančevu, pa se na nebu pojavila velika tamnosiva pečurka. Gledaš je i sav drhtiš u sebi, al’ šta ćeš, pogotovo kad se sruči kiša i sav oblak ode u zemlju, u vodu, u ono što jedeš, piješ i dišeš… Srećan mi rođendan i ekološka katastrofa…

Ne znam da li je bombardovanje donelo išta dobro. Jedino to što se usred svega moja drugarica s rancem strašno zaljubila i tako izašla iz skloništa. Otišla je i u drugu krajnost, svakog dana je dva puta prelazila most ne bi li videla dečka… Ljubav ti je čudo, da ti krila i kad misliš da ih nemaš…

Znam da je donelo mnogo lošeg. Ljudi su ostali bez svojih najdražih, rasturene su porodice, porušeni domovi i gradovi. Svako od nas je postao pomalo drugačiji, iskidanih živaca, prestrašen, sa potisnutim ili otvorenim traumama. Kako su godine prolazile, kanceri su počeli da se nose kao suveniri oko vrata.

A mi i dalje nekako prkosimo. Malo drugima, al’ najviše samima sebi…

7

Smak uma

Preživesmo mi još jedan smak sveta, da ne kažem pomračenje Sunca. Možda zato što je bilo delimično, pa smo ga u tome omeli, a možda i zato što smo nebeski narod, pa se iz svakog smaka izdignemo kao Feniks iz pepela.

Doduše, jutros u prodavnici naiđem na babe kako kupuju gomile hleba. Trpaju u velike cegere, one za kvantaš  što nam ostadoše iz perioda kad se ohoho švercovalo iz Rumunije, hleb na veliko. Računaju one, gre’ota da ne preživi cvet mladosti i prosperiteta, pa da se obezbede.

To me vrati u ’99, u onaj davni avgustovski dan kad je bilo potpuno pomračenje Sunca, koje se doživi eventualno dvaput u životu i mog blama što sam dopustila da me uvuku u masovnu paniku, pa ispala ograničena poput nokšira.

Roditelji su mi bili otputovali iz Beograda i ja, logično (budući ekstremno nemoralna) pozovem dečka da bude kod mene. Kad smo se tog jutra naspavali, izađem ja da kupim hleb. Sunce ti jebem, obigram ceo kraj, nigde ni hleba, ni peciva, ni mleka, ni jogurta, ma ništa, bre! Babe jure po ulici, vuku brašno i šećer u kolicima, spremaju se za smak sveta. Kažu: »Kad nas nije ubilo bombardovanje, ubiće nas pomračenje! Rekli na televiziji – biće smak sveta!!!«

Razmišljam ja: kako, bre, da nas ubije pomračenje sunca…? Pričala mi majka da je kao devojka gledala pomračenje kroz nagaravljeno staklo, i, eno je, živa i zdrava. Al’ ne da meni, glupači, đavo mira. Još istraumirana od bombardovanja, mislim se: »Jao, samo mi još ovo sranje sad fali! A nisu mi tu mama i tata!« O dečku u tom trenutku ne razmišljam…

Uspem da nađem na kraju u nekoj zabačenoj pekari burek od sira, sa rizikom 50:50 da se otrujemo. Kupim ga sa dve čašice jogurta i krenem kući. Nemam pojma šta ću da jedem uz ručak i večeru, al’ ako dođe do smaka sveta, ionako nećemo ništa ni da jedemo! Ko preživi, skakaće sa nesrušenih mostova da sebi presudi!

Dođem kući i stvarno, ovi na televiziji drobe nešto o štetnosti pomračenja, indirektno se savetuje da se pospuštaju roletne dok ne prođe. Sloba radi svoje, uživancija! Ja, glupača, poslušam i posle par zalogaja bureka (ne možeš da jedeš, od uzbuđenja ti se skupi želudac, što je odlično palo mom dečku jer je pojeo i moj deo), rešim ja da poslušam savet i spustim sve roletne!

Dočekamo mi tako pomračenje u totalnom mraku i sednemo da ga gledamo na televiziji! Idioti! Al’ radoznalost čini svoje. Dok je Mesec potpuno prekrio Sunce, a ništa se alarmantno nije dogodilo u našim životima, provirim ja kroz rupicu da vidim kako je napolju. Tamo nigde žive duše, svi pospuštali šalone i zabarikadirali se. Napolju kao neki neobičan sumrak, kao kad se nebo natušti pred veliku oluju, pa se smrači, a pripadnici romske nacionalne manjine sede na travi i ubiše se gledajući u Sunce!  U, jebote, mislim se ja, vidi ove boli dupe da l’ će da oslepe, nemaju ni zaštitne naočare…

Postideh se u tom trenutku, neki glas duboko u meni mi šapnu: »Glupačo, pripadnici romske nacionalne manjine su pametniji od tebe. Sram te bilo, izađi napolje i gledaj pomračenje, ništa ni neće biti!«, al’ ostadoh u kući zabarikadirana. Prevladao  »nagon za opstankom«, da ne kažem primitivna crta u mojoj duši…

I tako prođe i to pomračenje, gledala ga ja na televiziji, bilo je fantastično. Pogotovo kad se u minutima totalnog preklapanja pojavila sunčeva korona. Gledao ga ceo svet, izašli ljudi na polja i livade, otišli u opservatorije sa modernim teleskopima. Jedino se komšije u Albaniji ponašale gore od nas i krile se po pećinama. Eh, moja Jelena…

Eto, od jutros opet babe poludele. Al’ sad sam starija i obrazovanija za čitavih 16 godina. Neće mene niko više sluđivati! I sve sam videla! I nije bilo kao onda, Mesec je samo malo »zakačio« Sunce, ali je ipak bilo divno!

A ovim sluđenim penzosima mogu slobodno da poručim: večeras malo pred ponoć dolazi proleće! Imam pouzdanu informaciju da će svakome zalupati na vrata. Nemojte slučajno da mu otvorite!!! Udariće vas u glavu, upašće vam u kuću i oteti crkavicu od penzije koju čuvate za sahranu ili, ne daj Bože, onaj štek u kome krijete svoticu da kupite unučićima sve što im dune! E, pa sad vi vidite…

P.S. Ukrala sliku sa sajta RTS-a, istog onog koji me je nekada davno ubedio da spustim roletne!

4

Kad zaboraviš Zorana

… Hodam u gomili ljudi. Idu pored mene u tišini.  Jedan po jedan, mirno, svečano, sa oborenim glavama, ponekim uzdahom i suzom koja  tiho sklizne niz obraz.  Svi nosimo po jedan cvet. Poslednji put pratimo Zorana na čelu kolone…

… Odrastala sam u kući podeljenoj na vlast i opoziciju. Tata je oduvek bio zakleti slobista, iako mi nikada nije bilo jasno zašto, s obzirom na to da mu je devedesetih propalo preduzeće u kome je radio i za koje je bio više nego emotivno vezan, pa je odlazak u penziju dočekao grcajući, a ne svečano, kako dolikuje jednom od najodanijih radnika nekada čuvene firme. S druge strane bila je moja sestra, ljuta đinđićevka, večno spremna na žučne rasprave i dokazivanje svojih stavova o boljoj budućnosti ako proteramo Slobu direktno na Mars.

Nije baš bilo teško izabrati stranu. Ne samo što je Sloba za moje godine delovao pomalo retro, nego, brate mili, nismo imali ‘leba da jedemo, nisam više mogla na more da idem, da, kao nekad, odem sa mamom u šoping, pa u nemogućnosti da izaberem između tri džempera, uzmemo sve. O bombardovanju neću ni da pričam. O ratovima ne mogu jer ih, iskreno, nisam osetila na svojoj koži, ali sam dobro upoznala moje vršnjake koji su sa tikovima i traumama dolazili iz ratom zahvaćenih područja u izbeglištvo.

Tako sam se ja opredelila. Vrlo ponosna, krenula sam na svoje prvo glasanje. Tog dana mi se sestra udavala, pa smo se tata i ja uparađeni kao za dodelu Oskara pojavili u mojoj osnovnoj školi. Na vratima učionice dočekala nas je SPS-ovka sa glavom na tri sprata (tako joj je izgledala frizura) i poželela mi srećne prve izbore. Verovatno je htela da me vrbuje jer, ponašala se vrlo domaćinski i pouzdano, ali, sirota, nije slutila da se ispod mog bezazlenog lica krije već tvrdi opozicionar.

Bili su to istorijski izbori, oni zbog kojih se protestovalo četiri meseca. Naravno da sam i ja učestvovala. Čučala ispred kordona, išla u studentskoj koloni, lupala u šerpe i lonce, pištala u pištaljku, vikala protiv »bande crvene«, ali iznad svega, punog srca slušala kad govori Zoran Đinđić.

I tako od protesta do protesta, od izbora do izbora, sve do 5. oktobra i one nepregledne mase ljudi, nikada toliko velike kao tada, kada se osećala tolika tenzija da je nedostajala samo varnica pa da zapali ceo grad. Varnica je sevnula, a mi smo mislili da je patnjama došao kraj. Mislili smo da će naša zemlja postati »jedna velika lepo uređena bašta naroda i narodnosti« i da će možda čak u njoj biti dosadno, kao u Lihtenštajnu (čudan ti je opozicionar kad mu to uđe u krv). Kakav danak neiskustvu…

… Hodam pored turobnih ljudi i pitam se šta da radim kad dođem kući, šta da radim sutra, šta ću sama sa sobom u ovoj neizvesnosti i strepnji…

… Zorana sam mogla da upoznam dva puta u životu, a nisam. Gledala sam ljude kako mu slobodno prilaze, a ja nisam imala hrabrosti. Prvi put sam imala priliku kada su košarkaši osvojili zlatnu medalju u Atini. Grad je bio pun, a ja sam naišla na Zorana, stala kao da nisam normalna i s neskrivenim divljenjem se razrogačila u njega. On me pogledao i osmehnuo se, videvši derište kao hipnotisano. Pocrvenela sam i pobegla.

Drugi put sam ga videla kad je već bio premijer. Išla sam Bulevarom na predstavu u »Zvezdara teatar« kad se on pojavio na ulici sa obezbeđenjem. Ljudi su mu prilazili, rukovali se s njim i tapšali ga po ramenu, a on se osmehivao i svima ljubazno odgovarao na pitanja i pohvale. Mogla sam da priđem, ali opet nisam. Bilo mi je glupo, nisam znala šta da kažem. I, priznajem, mislila sam da će biti prilike drugi put, kad se bolje pripremim…

Drugog puta više nije bilo. A ja sam ostala da sebi prebacujem: zašto nisam prišla, zašto nisam rekla da sada imam nadu u bolju budućnost, da sada mirno spavam, da se više ne pitam da li ću imati da kupim cipele, da se više ne plašim da ostanem u ovoj zemlji, da je konačno granulo sunce, da sledim svaku njegovu misao, da se divim njegovom obrazovanju i nemirnom duhu, da i ja,  kao i on, ne idem uz stepenice nego ih preskačem po dve, da njegovu energiju prepoznajem u sebi, da… ali nisam…

12. marta osvanuo je prelep dan, nebo je bilo modroplavo, a sunce je tako jarko sijalo da je izgledalo kao da je konačno došlo proleće. Ali, tog dana došla je večna zima.

Bila sam kod kuće i trebalo je da ja spremam ručak, a majka da me nadgleda. Nikad ga nisam spremila. Nisam imala snage. Na televiziji su objavili oprečne vesti. Otišla sam u svoju sobu pokušavajući da saznam šta se stvarno dešava. Opet se u mene vraćala ona dobro poznata ledena strava neizvesnosti. Ona koja je nestala kada sam pomislila da će u mojoj zemlji biti dosadno kao u Lihtenštajnu. Znala sam šta treba. Okrenula sam na CNN. Bilo je tu: BREAKING NEWS, ne daj Bože da se ovde pronalazite, i saznala sam sve.

Te večeri otišla sam ispred zgrade vlade jer nas nisu puštali u dvorište, zapalila sveću i položila crvenu ružu. Ljudi su otvoreno jecali, uplašeni i zabrinuti. Bilo je toplo, a ja sam se tresla kao prut, od one iste ledene strave koja me nikako nije napuštala…

… Hodam u koloni već dugo. Korak po korak, i svakim sve bliže poslednjem Zoranovom počivalištu. Svakim sve bliže rastanku od njega, od svega što je bio i od svetlosti kojom je i nas obasjavao.

Vraćam se kući. Izlazim na svojoj stanici i vidim ljude kako sede ispred kafića i podsmevaju se govoru koji Zoran Živković drži na sahrani kraj samog groba. Čašćavaju se između sebe i raduju što su se oslobodili »izdajničkog đubreta«. Zašto da ne? Pa, pre samo dva sata sam stajala ispred Hrama Svetog Save i preko razglasa slušala govor Amfilohija Radovića koji je pored odra mrtvog čoveka rekao da je dobio šta je i zaslužio.  Dobrodošla nazad u kaljugu, Jelena. Ali, nije važno. Ionako više ništa nije važno…

Otada je prošlo mnogo dana, mnogo godina, a Zorana iznova ubijamo svakoga dana pomalo. Ubijam ga i ja jer zaboravljam. Zaboravljam sve ono čemu nas je učio, svu onu snagu koju nam je ulivao, sve ono dobro koje je umesto nas prepoznavao i na koje nam je ukazivao.

Pre neki dan bio je još jedan 12. mart, 12. po redu bez Zorana. Neobičan broj, kao nekakva simbolika. Možda da je 12. čas da se zapitamo šta radimo, gde smo i kako da nastavimo dalje…

“Život je ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo. Svojim činjenjem ili nečinjenjem. Ako sami ne damo pozitivan sadržaj svom životu, on verovatno neće biti dobar.”, Zoran Đinđić

4

Profesorski poziv – tuga kao takva

Lepo li je biti profesor! Pogotovo kad nemaš posao. Eno mi diplome u kožnoj futroli, skuplja prašinu na polici. U početku mi je delovalo kao da se šepuri na svom počasnom mestu, a vremenom je počela da se stidljivo okreće ka zidu. Nit’ vidi bela dana, nit’ vidi svoju svrhu.

Tražila sam posao, obijala pragove raznoraznih škola, čak i muških, stručnih (za šta mi rekoše da sam potpuno pomerila pameću), ali ništa. Sugerisali su mi da se tesno povežem sa nekim od zadriglih direktora, kad već nemam tu neizmernu sreću da im budem ništa manje nego ćerka. Nisam više znala šta ću, pa odoh u druge vode, daleko od prosvetarskih.

Al’ ispade da mi nije žao. Kad vidim da je danas rad sa decom za većinu adrenalinski sport, da se ne zna ko će pre stići do ruba nervnog sloma, da li pobesnela deca ili izbezumljeni profesori, možda je tako i bolje.

A delovaće vam da je nekad bilo potpuno drugačije. E, tu ćete pomalo pogrešiti. Možda je i bilo autoriteta, ali do njega se stizalo batinama. Imala sam i ja bliske susrete sa gumenim crevom nastavnika fizike u osnovnoj školi, kao i čupanja kose nastavnika OTO-a kad zakasniš na čas. Al’ džaba takvih pedagoga. Čik ti animiraj decu rasturenu od puberteta, nauči ih da te poštuju i bez “vaspitnih”. Nije ni škola za svakoga.

U mojoj gimnaziji bilo je takvih primeraka profesorske struke da su mogli komotno da se potope u formalin, pa da ih prikazuju budućim naraštajima kako ne treba raditi i kako da najkraće poludite jer niste za taj posao. Znam da će neki biti skeptični, po principu: “Ma, nemoguće! Ova gde god da krene sreće neke neverovatne ljude!”, al’ pitajte moje školske drugare, potvrdiće ove sumanute priče.

Odma’ da kažem da sam u gimnaziju stigla potpuno neplanirano. Roknem na prijemnom iz matematike jer mi je sve drugo bilo na pameti sem učenja i dođem u situaciju da mi preostanu samo šit škole. Uz plakanje i histeriju, jer društvo mi je na potpuno drugoj strani, uguraju me roditelji u gimnaziju u kojoj je moja tetka predavala matematiku (ironija da baš roknem iz matematike, zar ne?).

Krenem tamo k’o bez duše, al’ upoznam svakakave likove, da ti pamet stane. Osim što sam 1. septembra  na prvom putu do škole imala bliski susret sa manijakom u trolejbusu (da mi valjda simbolično nagovesti moje buduće četiri godine), upadnem u odeljenje iz koga jedva da izvučem na prste jedne ruke decu s kojom bih želela da se družim. Svako na svoju ruku, što deca, što profesori, a pritisle devedesete, pa se ne zna ko je normalan, a ko se samo pravi.

Čim sam došla, razredna da me proguta. Ne voli moju tetku, pa rešila da se malo na meni iživljava. Ispadoh ja odma’ kolateralna šteta. Već na uvodnom času, kao iskusni pedagog izjavi da u svakom odeljenju za nju postoje neke plave oči koje joj se dopadnu više nego ostale. Bilo je jasno da ćemo se fantastično slagati. Posebno sam uživala kad na svojim časovima, umesto da predaje nemački, krene da nas uči fiziku i pametuje na temu kako su naučnici glupi jer ne postoji rupa u ozonskom omotaču. Na svu sreću, posle par godina ode u penziju da svojim nagvaždanjem davi unučiče kao zmija žabu.

Priviknem se tako i ja, pa počnem da se družim sa nekoliko njih u odeljenju sa kojima sam i danas dobra, a sa nekima se bogami i okumila, pa te godine ipak ispadnu nekako bezbrižne, pune pevušenja po odmorima, očijukanja i smejuljenja sa starijim dečacima, pa i bežanja sa časova.

Posle ove nesrećnice, zapadne nam razredni koji nije viđen u analima prosvetarske struke. Kad nam je prvi put ušao u učionicu, mislili smo da je fudbaler. Kao da je sam Piksi promašio stadion i slučajno upao kod nas! Repovi, svileno odelo, “kabriolet” cipele, aktovka i besna kola – slika i prilika devedesetih. Fiziku je znao, ali teško da je imao motivaciju da nas nešto uči. Više je bio za neke druge kombinacije, s posebnim osvrtom na učenice. Pamtim tako događaj kad sam pred kraj školovanja isfolirala da me boli stomak ne bi li me pustio kući, a ja otišla da se vidim s dečkom. Odemo nas dvoje u piceriju u nekoj vukojebini, kad tamo – moj razredni sedi s nekom maloletnicom. Jebiga, oboje smo u ilegali, pa izabrali skrovito mesto. Mali je Beograd kad ti gori pod nogama… Šlogiram se ja kad ga vidim, pa zbunjeno priđem da mu se javim, a on se kezi i očima mi pokazuje da nestanem. Preživim ja ovu svoju laž jer i njemu je išlo u prilog da ćutim.Tako ostanemo zaverenici do kraja godine, sa nezaboravnim susretom u piceriji “Premijer”.

Ipak, najveći kuriozitet u našoj školi bili su hendikepirani profesori. Uvek podržavam zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama, ali u okruženju sa surovom decom, nisam sigurna da li je to dobar potez. Profesorka latinskog imala je celu jednu stranu tela oduzetu, jednu nogu je vukla, ali ruku, i to desnu, nikako nije mogla da upotrebljava. Levom rukom radila je sve, ali najgore je bilo kad bi nam na pismenom zadatku pisala rečenice na tabli, a niko nije umeo da ih dešifruje. Surovost učenika došla je do izražaja kad je obukla džemper na čijim leđima je bila latinska izreka, a oni joj postavili pitanje da li ga je sama ištrikala.

Još jedna hendikepirana stigla nam je kao zamenu za muzičko. Ruku na srce, i profesorka koju je menjala nije baš bila čista. Uglavnom je ležala na katedri jer smo joj bili vidno dosadni, pa je čak mrzelo i da nas lovi u prepisivanju kad bi došao kontrolni. Elem, ova zamena bila je skoro potpuno slepa. Kad bi nešto htela da zapiše, držala je lice uz sam dnevnik na stolu ili uz tablu. To je, naravno, otvorilo razne mogućnosti za varanje, pa su prilikom ispitivanja učenici menjali mesta, lažno se predstavljali, menjali glasove i prerušavali se u suprotan pol. Ona ništa nije primećivala, ili se pravila, čak ni kad su zapalili blok i zadenuli ga za radijator.

Najneobičniji, bez konkurencije, bio je profesor biologije. Primećivali smo da je drugačiji od ostalih jer odmore nikada nije provodio u zbornici već na terenu iza škole radeći vežbe. Mislili smo da je u duši sportista, ali nikako nismo razumeli njegove priče da leta provodi u zavičaju čuvajući krave i ovce na pašnjacima i hipnotišući kokoške. Kad smo jednom svi pobegli sa časa, sem četvoro učenika, nije nam falila ni dlaka s glave, ali ovo četvoro steklo je traumu do kraja života. Profesor je doživeo neku vrstu sloma, rikao i bacio stolicu preko cele učionice kad je video prazne klupe, a potom smireno seo i ispredavao lekciju, dok je šaka učenika preplakala do kraja časa. Ubrzo posle toga otišao je na bolovanje, a nekoliko meseci kasnije izvršio je samoubistvo skočivši pod voz. Svi smo uredno otišli na sahranu, a većina da ne bi išla u školu.

Ipak, bilo je mnogo simpatičnijih slučajeva. Profesor fizičkog je tako voleo da dolazi sa kanticom sira u školu i prodaje ga kolegama. Izuzetno je vodio računa o našim gimnastičkim sposobnostima, pa su se dešavala i padanja na glavu, cepanja arkade i krvarenja po sali, na šta bi on samo rekao: I”di, operi se, pa se vrati da ponoviš”. Kad smo jednom prilikom skakali udalj, pitao je moju drugaricu zašto se ne ugoji. Ja, lajavi krelac sam odma’ lanula: “Pa, donesite joj malo onog Vašeg sira!”

Međutim, ona koja je najviše propatila od nas bila je profesorka hemije. Javna tajna je bila da pre svakog časa pije šampon za želudac. Ne znam da li je to zatupljivalo, ali njena predavanja su zaista umela da budu neopisivo dosadna, a ona uvek nekako metiljava, sa ravnim glasom od koga bi se svakom prispavalo. Zato smo uvek pred čas kao naslov na tabli pisali “spleen” (dosada, bezvoljnost, čamotinja, pojam iz modernizma u književnosti). I tako, prosto da ne bi zaspali, dizali smo atmosferu na časovima, pa bi kad ona uđe, vikali: “Tri, četiri, sad!” i bacali balone, dok je ko zna šta sve sirotoj ženi prolazilo kroz glavu da ćemo da uradimo ili smo umeli da svi vrištimo kad grmi jer se tobože plašimo groma. Hemiju, naravno, nismo imali pojma.

Bilo je tu još svega i svačega, neurotičarki koje su se naizmenično smejale i vikale, psihotičarki koje su učenike gađale Džensonovom enciklopedijom iz istorije umetnosti, kompleksa, hormonalnih poremećaja, mita i korupcije… Ipak, bilo je i kvalitetnih profesora, od kojih smo zaista mnogo toga naučili. Eto, zahvaljujući profesorki srpskog i ja sam otišla na studije književnosti.

Kakogod, za nas su to bili nezaboravni dani, ali sada mi se čini da su ti ljudi bili istinski napaćeni. Možda zato i nije toliko loše što nema posla u školi. Danas, u eri mobilnih telefona, Jutjuba, društvenih mreža, ako još učenici uključe i mozak, nebo im je granica. A od profesora ko preživi, pričaće. Ionako više ne smeju nego što smeju. Pa nije ni čudno kad Zoran Radmilović u filmu “Majstori, majstori” kaže onu čuvenu: “Jel’ vidiš, prijatelju šta škola učini od čoveka?”…

10

Zanimanje roditelja: smarač

Ulazim u ovu priču rešena da dokažem da sam u pravu. Možda ćete joj pristupiti unapred nakostrešeni, jer, što reče jedna kreatura koja je pokušala da spusti našu razmenu mišljenja na svoj nivo, ja sam prilično »neostvarena« u ovoj oblasti, pa nisam merodavna da o njoj govorim. Al’ nemojte tako, ja sam uvek na strani kvalitetnog roditelja.

E zato ću vam se obratiti iz perspektive deteta jer sam nekad i ja bila dete, a budući da nisam ispala iz Zvečanske, vrlo dobro znam gde su grešili moji roditelji i roditelji mojih prijatelja, pa koje iskustvo više ne može da vam škodi.

Prvo što hoću da naglasim je da podržavam svaki vid kontrole nad detetom u ovim sumanutim vremenima, ako ona ima svrhu. Naravno da ćete voditi računa s kim vam se dete druži, s kim izlazi, šta radi, jer je to, nažalost, neophodno. Ali i mi smo odrasli u užasnim vremenima, pa pretekosmo nekako. Ne brinite, i oni će.

Moja priča se odnosi na nešto sasvim drugo, na one roditelje koji ne daju svojoj deci da odrastu, vezuju ih za sebe na neprirodan način, pokušavaju da im kroje život sve dok ga potpuno ne upropaste. Pa kad krenu da se uguravaju u društvo, biraju partnere, prave životne izbore, ukratko, guze se gde im nije mesto,  postaju roditelji smarači. Verujem ja da oni imaju najbolje namere i žele najbolje za svoje dete, al’ neki baš umeju da preteraju, pa obično izazovu kontraefekat.

Imala sam u školi jednog druga koji je bio, usuđujem se reći, genijalac. Al’ ono što je bilo karakteristično, svako veče je šetao sa tatom. Mi svi razvaljeni od puberteta, vrištimo po ulici, a on šeta sa tatom. Pitamo ga nešto u školi, jer nema šta ne zna, on pocrveni do pomodrelosti i pobegne u drugu klupu. Jedino mu je prijao tata. Viđali smo ga kasnije kad smo se svi raštrkali, išao je u gimnaziju sa rancem na leđima i kesom za blok broj 5. I uspeo je on u životu, postao je asistent na fakultetu i ponadala sam se da je rešio svoj problem, zarad onih grešnih studenata koji bi ga možda nešto i priupitali, ali, koliko čujem, i dalje mu kabinet uređuju tata i sestra.

Sa druge strane, najproblematičniji momak u kraju imao je neverovatno strogu majku. Ta mu je diktirala život od kako je prohodao. Kad sam je prvi put videla, delovala mi je kao da je ispala iz samostana, hladna, oštrog pogleda, sva u crnom. A on opasan za trojicu, osede na kraju u zatvoru, džaba strogoća, džaba kazne i batine…

Imala sam drugaricu čija nas je majka toliko maltretirala kad god bi se kod nje našle da pijemo kafu, da smo počele da se viđamo kod mene. Ona je morala da da ton svakom razgovoru, te zašto ogovaramo, a ne pričamo o pozorištu ili knjigama, te zašto pričamo o tim knjigama jer njoj se baš te ne dopadaju, te zašto pričamo o momcima kad su ionako idioti, te zašto ne pričamo o školi, te zašto uopšte tu sedimo umesto da idemo da učimo itd, itd. Dođe ti bre da vrištiš! Njena ćerka se, nažalost, na kraju nije bavila ni knjigama, ni pozorištem, a ni učenjem jer je izabrala tešku stanputicu.

Vrhunac idiotizma ipak je predstavljao otac jedne drugarice, koji ne samo da je bio najveći smarač našeg detinjstva nego taj svoj renome i danas čuva nesmanjenom žestinom. Od njega bukvalno nije moglo da se živi, taj je pratio kako se šminkamo i doterujemo, kakve čarape nosimo, da li cipele imaju štiklu, ali ne zato što je hteo da povede računa o tome da slučajno ne budemo neprikladno odevene, već zato što ga je to strašno zanimalo. Doduše, oduvek je bio pomalo feminiziran. Najgore je ipak bilo kad ona pravi žurke. Onda bi se strašno napio i preuzeo ulogu di džeja. Gurnuo bi onog ko je zadužen za muziku i krenuo sa svojim omiljenim pesmama: »Bosno moja, jabuko u cvetu«, »Raširi ruke, majko stara« itd. Kad smo prevazišli nekoliko prvih šokova, obično smo se ludo zabavljali gledajući ga. Na poslednjoj žurci na kojoj sam bila se na kraju popeo na ćerkin pisaći sto i pao, pa su ga odatle odneli direktno u krevet na trežnjenje, a ludilo je uticalo i na ostale goste, pa je dečko moje drugarice svom najboljem drugu razbio glavu flašom, u trenutku sevdaha. Eto, šta napravi čovek…

Doduše, kad smo već kod muzike, imala sam jednog rođaka kome je majka toliko bila napadna, da je morao da je vodi sa sobom i ženom kod kuma na sva slavlja. Njoj ta čast nije bila dovoljna, pa je takođe ustajala, gasila muzički stub i određivala koja muzika će da se sluša, iako je bila u tuđoj kući. Na kraju ga je, nesrećnika, i sahranila…

Ali, kad je o edipovcima reč, najbolji primer je jedan drug kome je majka raskidala sa devojkama. Doduše, nije ih bilo mnogo jer je, ruku na srce, bio pomalo neugledan, a »majkica«, kako je on nju voleo da zove, činila je sve ne bi li ga dobro natovila, da joj dete bude zadriglo i rumeno. Pošto je, nemam pojma kako, dobio dozvolu da napusti svoj mali rodni grad i doseli se u Beograd, svako veče joj je podnosio detaljan izveštaj šta se tog dana sve događalo, ali ne samo njemu, nego i nama, njegovim prijateljima, a vikendima obavezno putovao da nadoknade propušteno. Nas nekoliko devojaka je trpela samo zato što smo mu bile drugarice, ali njega je naučila da su sve žene kurve i da im je jedini cilj da razdvoje taj nebeski odnos majke i sina jedinca. Na kraju je i završio sa vodećim ološem Ibarske magistrale, a »majkica« niti živi niti mre…

A imala sam i ja jedan »bliski susret« sa posesivnim ocem mog nekadašnjeg momka. Da, bila je to prava fijasko-veza sa dečkom koji mi je pred kraj naše veze otkrio da mu je životni san da prodaje lubenice na pijaci! Ušla sam u vezu sa njim i on je morao da ide u vojsku. Čim je seo u autobus, njegov tata, inače službenik MUP-a, navikao da sve vidi , sve zna i o svemu odlučuje, dubinski je obratio pažnju na mene. Ocenio me je kao pouzdanu i odlučio da ja dobijem nagradu »devojka dostojna čekanja idiota iz vojske«. Ma, šta taj nije radio! Prvo me je ubedio da me obožava, onda me je danima dovlačio u njihovu kuću, pod izgovorom da im »sinak« mnogo nedostaje i kad vide mene, nešto im toplo oko srca, pa k’o da vide njega. Ja, glupa klinka, popasem. Koliko sam ja partija jamba odigrala sa tim čovekom, pojela vanilica spremanih specijalno za mene, naslušala se jezivih, ali poučnih priča iz života policajaca (naravno, sa cenzurom, što zbog službe, što zbog mog duševnog mira), nagledala se slika iz »lubeničarevog« detinjstva i zajedno se s njim smejala  jer je imao bradu i brkove već u četvrtom osnovne… Kako se vreme povratka iz vojske približavalo, nesuđeni svekar je odlučio da me »otpusti«. Jebi ga, »sinak« je mlad, nije za vezivanje i ženidbu (niko ne obraća pažnju da sam ja daleko od završetka školovanja), a i, citiraću: »sa digitronom ne stojim baš najbolje«. Hoće reći, slaba sam s mirazom. Shvatila sam odmah o čemu se radi, i prekinula to toplo prijateljstvo, ali »sinak« je ipak hteo da me još malo zadrži. Natezali smo se sa njegovim posesivnim tatom, a on se nije dao. Trpeo je nekako moje prisustvo, mada ga je strašno nerviralo što sam tu posle nedeljnog ručka, a on bi tako rado nasamo popričao sa »sinkom« o fudbalu. Otkriću vam tajnu, ja sam više znala o fudbalu od »lubeničara«. Vrhunac perverzije je bio kad sam u njihovoj kući upoznala njegovog kolegu (jebote!) inspektora. Između sebe su se oslovljavali sa

»bogalju« (ne znam zašto, ne pitajte me, možda su to bila ratna imena) i seli za trpezarijski sto sa »sinkom«, a mene i moju napaćenu nesuđenu svekrvu stavili za mali sto, gde nam je i mesto jer smo žene. Bilo je tu još svašta, tata je toliko ludovao da je ubeđivao sina da je preko pacovskih kanala saznao da sam povezana sa organizovanom kriminalističkom organizacijom, ali nismo se zbog toga razišli. »Lubeničar« je otišao svojim putem, a, kako čujem, tata mupovac je dobio snajku dostojnog digitrona, jedino što je stalno nešto nervozna i neće da kaže ni »dobar dan« kad ga vidi, možda eventualno za Novu godinu…

Eto, samo sam htela da vas upozorim da ne radite ove stvari. Ako već kontrolišete svoju decu, radite to suptilno i s merom, pogotovo ako je sve u redu. Ne budite napadni, nije prirodno da budete zvezda na nebu njihovih života. Dobro, možda mesec, ali zadovoljite se time.

Naučite svoje dete svemu što je najbolje i najpametnije, ali ga na kraju pustite da ode i samo se snađe u surovom svetu, među surovim ljudima. Možda naiđe i neko normalan, pa vidite da ga ne oterate. U nekim momentima vama tu više neće biti mesto, kao što ste osetili da nije ni vašim roditeljima.

»Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas. »  Duško Radović

P.S: Sliku sam bezočno drpila iz “Politikinog zabavnika”