Svako ko čuje za Gogolja prvo pomisli na njegovu pripovetku Šinjel i mračnu atmosferu koja se krije u životu činovnika Akakija Akakijeviča za koju je tvrdio da je napisana po istinitom događaju. Drugi će se setiti komedije Revizor u kojoj je ismejao političku korupciju tadašnje Rusije. Međutim, delo po kome je možda i najpoznatiji, roman Mrtve duše, planirao je da napiše na grandiozan način – da se sastoji iz tri dela, od kojih će prvi imati naslov Pakao. Međutim, u to vreme je već počeo da pati od psihoza koje su mu diktirale koliko nesuvisle ideje, toliko i nagle postupke pa je nakon prvog objavljenog dela napisao i drugi koji je u nastupu manije religioznog zanosa spalio.
Bilo kako bilo, prvi deo Mrtvih duša zaista izgleda kao delo za sebe, sa sopstvenom kompozicijom i umetničkom zamisli, dok je njegov drugi deo tek bledi odblesak prvog. Ali ono što je najupečatljivije jeste uspela slika različitih tipova ljudi i staleža Gogoljevog vremena i vrlo verno prikazano društvo u kome se kroz karikirane detalje daje najoštrija kritika ruske stvarnosti 19. veka.
Nikolaj Gogolj, portret iz 1840. (izvor: wikipedia.org)
U središtu pažnje je siromašni plemić Pavel Ivanovič Čičikov koji godinama na različitim nameštenjima pokušava da se obogati na nezakonit način. Poslednja služba pravnog savetnika upućuje ga u predmet umrlih seljaka, vlasništvo bogatih spahija, koji se vode kao živi do narednog popisa tako da ih gospodari lako mogu staviti u zalog. To mu daje neobičnu ideju kako da zgrne novac ali se i uzdigne na društvenoj lestvici jer će mu u slučaju određenog broja kmetova Starateljski savet dati državni zajam za popravku zapuštenog spahijskog imanja. Kada izmisli i imanje, imaginarnu Hersonsku spahiju, prepreka više nema, sem da pronađe gospodare koji bi se rado oslobodili tereta „mrtvih duša“ za koje ni za šta nastavljaju da plaćaju porez.
Od prve stranice kada Čičikov kočijom uđe u dvorište gostionice gubernijskog grada N.N. pa do poslednje, pratimo ovog neobičnog mladog čoveka u njegovim pohodima i putovanjima u potrazi za „mrtvim dušama“. Gogolj često usred radnje ume da umetne obraćanje samom čitaocu, objašnjavajući zašto je izabrao baš Čičikova da kroz njega iskaže sve što želi u svom romanu. Tako postaje glavna spona između glavnog lika i čitaoca stvarajući prisnost i srođivanje sa delom. Karakterišući Čičikova kao čoveka koji ima i mane i vrline, on zapravo iznosi svoje stavove o njemu, postepeno se toliko stapajući sa njim da kroz njega sam govori, neretko ga pravdajući iako je on ništa drugo do nenadmašni pokvarenjak, bezobziran u težnji da se obogati.
Osim njega, ni ostali Gogoljevi likovi nisu ništa manje neobični nosioci mana. Među njima se posebno ističu portreti spahija: srdačnog Manilova, brižne Korobočke, konfliktnog Nozdrjova, gramzivog Sobakeviča i škrtog Pljuškina. Svi su oni u oštroj suprotnosti sa Čičikovim jer koliko su nesposobni, bezvoljni i ravnodušni, toliko je Čičikov preduzimljiv, energičan, vešt da im se nametne i dopadne kao pravi čovek od akcije trenutka ali nikako lik koji ima viziju budućnosti.
Čičikov kod Korobočke, ilustracija romana (izvor: wikipedia.org)
Dok Čičikova čas trucka, čas ubrzava čuvenom ruskom trojkom kroz beskrajnu Rusiju, Gogolj ima izvanrednu priliku da opiše raznoliki svet u njoj karikirajući ga do svog čuvenog „smeha kroz suze“, kojim je posebno utemeljio ruski realizam. Ovim specifičnim humorom opisivao je takve scene u kojima smeh zamire i ostaju samo zanemelost i empatija sa siromašnima i potlačenima. Takva je skica Pljuškinovog sluge, dečaka koji nosi prevelike čizme jer za svu služinčad postoje samo jedne ili samog Pljuškina koji osim što u najgoroj bedi drži svoje kmetove, i sam je izrazito zapušten pa se na prvi pogled ne zna da li je muško ili žensko, sa zaraslom kosom i bezobličnom odećom, „dronjak na čovečanstvu“.
Međutim, jedna sporedna umetnuta priča o kapetanu Kopjejkinu daje najoštriju kritiku birokratskog iskvarenog činovništva ali i sav nemoral, licemerje i duboku odrođenost vrha vlasti od naroda. Ona se ogleda u postupku odbacivanja teškog ranjenika i invalida, povratnika iz rata, poput bezvredne krpe kada dođe u Petrograd da se obrati caru. Dok posmatra sjaj bulevara, mostova i velelepnih zgrada, njegova beda je još izrazitija dok prostodušno izgovara reči iza kojih se skriva sva bespomoćnost ali i unutrašnji revolt prema onima od kojih je očekivao pomoć i razumevanje a dobio samo odgovor: „Pobrinite se da zasad sami sebi pomognete, potražite sami sredstva“ a ni sam, bez jedne ruke i jedne noge, ne zna kako.
Mrtve duše tako postaju roman-poema koji je mnogo više od priče o gospodarima kmetova i Čičikova koji pokušava da prevari zakon. Iako se naslov odnosi na umrle seljake, u likovima iz naroda postoji mnogo života i tinjajuće vatre dok su upravo spahije simbolične mrtve duše koje zajedno sa birokratskim sistemom Rusiju vuku u ponor i mrtvilo. Pa ipak Gogolj i pored oštre i gorke kritike iskazuje ljubav prema svojoj zemlji ogledajući je u nadi koja poput ruske trojke juri stepama i tajgama u bolju budućnost koju jedino ona može da pozlati i oživi.
Ruska trojka, slika Aleksandra Orlovskog
jelenadilber 