8

Šaputanja sredokraće

landscape-2090495_960_720

Vojvođansko selo drema na vrelom avgustovskim suncu. Nigde žive duše po sokacima i poljima u usijano popodne koje se valja po krovovima. Čak ni pasa lutalica nema, kao da su ih zraci koji biju sa neba i čine da sve što diše pluta u izmaglici svetlosti oterali u skrivene hladovite kutke.

Ali iako sve ćuti, iza visokih ograda i zatvorenih kapaka oseća se život. Samo jedna kuća u blizini crkve stoji nema, kao ukleta, pa se iza njenih oronulih prozora slute gluvi odjeci i paučina. To je kuća Krstanova, od koje jedna stara žena koja tuda prolazi okreće glavu i nabira čelo kao da joj neka senka prelazi i zatamnjuje oči.

Nekada je ona bila samo jedna od čvrstih karika u lancu seoskih šaputanja. Čvrsto sraslo tkivo predvečerja na drvenoj klupi na raskrsnici sela, sve dok zvono na crkvi prekoputa ne odbroji taman toliko da se velika vrata kuća ponovo zamandale. Predvečerja u kojima se izlazilo iz svojih dvorišta da se odahne od vrelog sunca, razmeni pokoja priča i pretrese ima li šta novog kod pridošlica koji su malo-malo punili selo sa svojih dalekih krševa i donosili običaje koji su dočekivani s tihim podozrenjem.

I nisu te stare žene ništa neobično u srpskoj seoskoj sredokraći. One su vredni beležnici svih zbivanja, i radosti i nedaća, izvidnica koja dopušta da se sve dogodi ali ništa dugo krije. Naizgled predusretljive i gostoljubive, zapravo su vrlo radoznale. Naizgled zabavljene svojim poslom, najradije u mislima vire preko visokih ograda i zatvorenih prozorskih kapaka.

Šaputanjem, kao najmoćnijim oružjem, one doznaju, slute, pitaju se, isteruju stvari na čistinu. Kad negde zapne, uvek se nađe neka na isturenoj međi seoskog života kojoj ništa ne može da umakne. Tako naslućuju događaje od njihovih začetaka, razgolićuju ih, prate im razvoj i uživaju u novim, pa makar i izmaštanim pričama. I tako se kotrlja dan po dan, obojen tihom podmuklošću, nemuštim jezikom, prodornom snagom koja liči na moćnu reku koja potkopava obalu.

Tako je načet i temelj Krstanove kuće. U jedno toplo predvečerje kada su se sakupile žene na raskrsnici sela i ugledale njegovu mladu nevestu koja tiho zatvara velika vrata i spuštene glave prelazi sokak zamajana nekim svojim poslom.

– Eno Danice snaša Đurđevkine. Evo već druga godina, a iz kuće im se plač deteta ne čuje – reče tiho najstarija od njih. – Tu nešto ne valja.

Zaklimaše glavom sve ostale. Odgledaše za njom, njenom sitnom prilikom koja se brzim hodom udaljavala.

– Došla izdaleka. Tamo se devojke, kažu, po rumenim obrazima biraju, da su drusne i jake. A ona sva nikakva, žuta kô vosak. Baš se snaša Đurđevka odmenom zakitila. Bar da ima novaca, nego sirotu je Krstan uzô – prošaputa jedna s kraja drvene klupe.

Ostale se složiše i zamisliše. Nekada se znalo ko je od čije kuće, a sada, sa svim ovim pridošlicama, nikad se ne zna. Sve je to mačka u džaku postalo.

Na kapiju izađe i snaša Đurđevka. Ugledaše je žene pa je povikaše.

– Dobro ti veče, Đurđo. Evo baš tvoju Danicu vid’li, pa pričamo. Čudo ona još ne rađa… Krstan tvoj visok, lep, snažan, mlad. Kud od ovoliko naših devojaka baš nju nađe? Da vam nije jalovica u kuću ušla…

Preko snaša Đurđevkinog lica pređe senka kao oblak preko sunca. Pade joj na dušu žeravica koja je zapretana već dugo tinjala. Pogodiše je reči pravo gde treba i otkriše na licu najskrivenije slutnje.

– Ne znam – poče da muca. – Biće, sve se nadam.

– Biće, biće – rekoše žene. – Za Krstana mi ne brinemo.

Zaboravi snaša Đurđevka gde je pošla i brzo se vrati u kuću da zaustavi lupnjavu srca, potmulu kao grmljavina koja najavljuje veliko nevreme nad vojvođanskim žitnim poljima.

Zatvori vrata i nasloni se na njih sva uzdrhtala, da se pribere i povrati od stida jer sve ono što i sama misli sad celo selo priča. Udahnu duboko i odlučno krenu da potraži sina. Nađe ga uz ambar gde prebira po klipovima kukuruza žutim kao zlato, da odnese i namiri svinje.

– Sine, dođi – pozva ga. – Pusti sada to, hoću nešto s tobom dok smo sami. Majka ti mora nešto kasti.

Krstan, visok i stasit mlad muškarac, okrete se k majci i kao da ga u njenom tonu nešto hladno taknu blizu srca. Ćutke, s veđama koje se same nekako čudno spustiše, pođe za njom na trem da čuje tu važnu priču.

– Sine, sve ’oću ali ne mogu više ćutati. Sada moram kasti, više kud nemam. Sine, vreme je da decu imaš, a žena ti ne rađa. Selo već zucka, a ja se isto pitam. Sine, sa kućom bez dece nećeš stići nigdi. Zar ovol’ki salaš raskućiti, kako ćeš sam živiti? – zaplaka se snaša Đurđevka.

Sin ćuti natuštenih veđa, kao da i sam muku u sebi nosi, ali sada kada je sve isterano na čistac, postalo je nekako opipljivo bolno, kao rana zasečena uzduž pa se razjapila i pulsira u ritmu damara srca.

– Biće, majko – procedi kroza zube.

– Kada, sine? Već dve godine ima kako si ženu doveo a čija je znao nisi. Došla, bestraga joj bilo. Rekla da joj niko ostô nije. A ti mekog srca pa poverovô. A ko zna od kakve je porodice, da li su bolovali, da li su od snažnijih i kršnijih ili tek onako, da podmetnu svoje pa da se siroto u našu bogatu kuću privuče… Možeš ti nju voliti kol’ko ’oćeš, ali ona za tebe nikad nije ni bila. Majku poslušaj…

– Kako ću je, majko, oterati? – promumla Krstan s nekom čudnom tišinom u glavi, koja kao da poče da se zgušnjava.

– Kako moraš, sine. ’Oćeš kao paor Laza da završiš sam, bez kučeta ni mačeta? Samo njegovu kuću vidi pa eto šta te čeka – dovrši majka i zaćuta čim se snaha pojavi na vratima.

Danica oseti da se nešto tamno spustilo na kuću u kojoj je sa mužem dve godine srećno živela i odjednom oseti kao da zalazi u tuđ dom pa požele da na vrhovima prstiju prođe neopaženo i da je ne vide i ne upitaju šta tu traži.

I zaista, beše to poslednji dan u Daničinoj duši koji je poput leta bio plamen od samih crvenih cvetova sreće. Od tog dana Krstan se zatvori u svoju dušu a kuća postade puna tmurnih, bledih senki i zgrušane svetlosti. I njene oči postaše tamne, nekadašnje vrelo zlato stegoše crne ivice. Svekrva se sve češće gubila iz vida, kao da ih ostavlja da neku svoju priču ispričaju do kraja, ali Krstan je samo ćutao.

Ali jedne noći, kada se u vazduhu već osećala oštrina prvog mraza, a Danica ponovo nije objavila da prinova stiže, Krstan prelomi u sobi punoj mirisa rakije i duvanskog dima. Povika očajno i gnevno, zamućene svesti i srca i otera ženu od kuće.

A ona, drhteći od stida i hladnoće, samo u kratkom kaputu i sa jednom malom torbom u kojoj je jedva nešto uspela da ponese pred njegovim zakrvavljenim pogledom, izađe u gustu tmurnu tamu i vlagu koja joj se lepila po licu i kosi. Ne znajući kuda će, krenu na kraj sela prateći blede trake večernje svetlosti.

Narednog jutra prolomi se vest – Danica sa paorom Lazom napustila selo. Žene se uznemiriše i pomahnitaše. Zabrinuše se kako ništa nisu primetile. Zar da im ta ljubavna priča promakne? I kako je ona to vešto sakrila! Veštica jedna! Neke donesoše vest da je Krstan najurio jer je saznao za njeno neverstvo. Neki javiše da je našao u spavaćici u Lazinoj kući i pretio da će ih oboje pobiti pa da su zato bezobzirce pobegli iz sela.

Snaša Đurđevka sinu saopšti vest. On je sasluša mamuran i obamro od jeze prethodne noći pa kad se otrezni, puče mu pred očima bruka koja ga pred selom čeka. Ostade rešen da ne izlazi iz kuće i potonu u opasno kuckanje u slepoočnicama i pogled uprt u jastuk na kom se još video otisak Daničine glave.

Posle dva dana prolomi se nova vest – paor Laza se sam vratio u selo. Ona zaglunu Krstanove uši, pa skoči kao lav kome se vrata na kavezu naglo otvoriše, zgrabi staru očevu pušku i krenu da spere ljagu i osveti svoje ime. Trčeći kao bez duše, upade u dvorište i uperi cev pravo u paora Lazu koga zateče na vratima.

– Krstane, prijatelju, spusti pušku. Nisam kriv. Našô sam je u svitanje u svojoj kotobanji, sakrivenu i promrzlu u kukuruzi. Samo sam je odveo do grada i dao nešto novca da se snađe, žao mi je bilo…

Krstan ne ču ni pola od onoga što je rečeno. Ono kuckanje u slepoočnicama postade jako kao kad zvona crkve zaglunu zgrušanu letnju žegu. Kad vide Lazu kako krvav leži na svom pragu, spusti pušku i ode kući da čeka da ga stigne pravda.

Toga dana u selu je vrilo. Ambulantna kola odvedoše ranjenog paora Lazu, a milicija Krstana. Žene su, umotane u šalove i pokrivenih glava jaukale nad sudbinama koje je jedna žena ispreturala i rasparala.

*                  *                  *

Posle tri godine vrati se Krstan u selo, nakon što je svoj dug odužio društvu i našao mir u dugim danima premišljanja i preispitivanja. Prvo što ugleda beše paor Laza koji hramajući prođe pored njega. Pogleda mu jednu kraću nogu, uspomenu na ono mutno jutro, i sa veđama koje se nanovo spustiše nastavi put kući.

Tamo ga dočeka jeka nepoznata njegovom uhu. U susret mu pođe paorka, obla i jaka, sa dva deteta koja su se krila iza njene suknje. Pruži mu ruku predstavivši se kao Grozdana i reče da je održavala kuću i okućnicu snaši Đurđevki dok je bila živa, ali je i negovala do poslednjeg dana kada je dušu ispustila na njenim rukama. Na Krstanov pogled koji obori na njenu decu koja su ga gledala opreznim očima, reče mu da je udovica i da je snaša Đurđevka sa decom primila a neka sada on sa njom odluči šta će.

Krstan se osmehnu i odluči da sve što sa Danicom nije imao, dobije sa Grozdanom. Učini mu se da ga majka i sa neba gleda i pazi. Pomisli tada da život ipak može da bude lep.

*                 *                 *

Nad vojvođanskim selom spušta se suton i skuplja vrelinu kao rukom rasipajući noć koja očas padne da rashladi izmučenu zemlju. Stara žena u crnom seda umorno na klupu prekoputa crkve dok se ostale polako sklanjaju da i za nju ima mesta.

– Eh da znate šta ću vam kasti…

Ostale načuliše uši.

– Moja Mara u palanci vid’la Danicu snaša Đurđevkinu sa blizancima. Lepo izgleda, kaže.

– Pa to znači, nikada do nje nije ni bilo. Krstan znači nije mogô… – zašumori šaputanje kao zvuk vetra u lišću topola. – A što je oterô, a što je i Grozdanu sa onim njenim siročićima oterô… – ubrza se zvuk. – A što su ga jednog jutra paori nasred puta našli i što je kuću praznu ostavio…

– Da se mi o Đurđevkinu kuću ogrešili nismo? – zapita jedva čujno stara žena u crnom.

Dočeka je tajac. Šaputanje zamuknu. Kao po dogovoru raziđoše se svaka svojoj kući korakom sporim, staračkim. Iza njih ostade samo tišina i miris pokošenog sena.

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements