Serije uz koje sam se smrtno zaljubljivala

Svi mi volimo da se sećamo nekih davnih dana, pa i ja. Što bi rekao Bajron: “Dobra stara vremena. Sva su vremena kad pripadnu proslosti  dobra”. Možda, ali ona u kojima sam ja odrastala bila su stvarno dobra.

E sad, ako ste mislili da ću vam pisati o “Smogovcima”, “Pričama iz Nepričave” i Jelenku, malom medenku, prevarili ste se. Ali ne zato što uz ove serije nisam odrastala, naprotiv, obožavala sam ih i jedva čekala da se pojave na malom ekranu našeg TV prijemnika, a budući da su tada postojala samo dva kanala, na njih se čekalo kao na veliki praznik, ali ovaj put pisaću o nečem drugom.

Rođena sam u porodici kao najmlađe dete i ne samo najbliži nego je i cela familija bila mnogo starija od mene tako da sam u startu odrastala sa odraslima, slušala njihove priče, prelistavala novine, od “Politike”, jureći dečije strane, do “Burde”, zamišljajući kako bi bilo lepo da kad porastem imam sve te haljine za sebe u jednom velikom ormanu u velikoj sobi velikog stana.

Pa tako sam uz sve njih gledala i filmove i emisije i serije za odrasle. I doživljavala ih na svoj način. Pa da počnemo:

1. Klinika Švarcvald

Serija uz koju sam se prvi put zaljubila. Doktor Udo Brinkman bio je oličenje idealnog muškarca, zet koga bi poželela svaka tašta. Sve moje drugarice i ja smo bile smrtno zatreskane u njega i jedva smo čekale kasne sate da krene čuvena špica sa prirodnim lepotama čuvene planine na kojoj, znali smo svi, izvire Dunav.

Samo sam jednom doživela traumu uz nju. Ali ne zbog nekog zdravstvenog slučaja, iako da sam od najranije mladosti bila hipohondar, nego kada sam jedne večeri pred sutrašnji prvi pismeni zadatak iz nemačkog jezika gledala seriju i shvatila da blage veze nemam sa tim odvratnim jezikom jezikom i da ću ujutru usrati motku i dobiti keca kao vrata. To je uslovilo povraćanjem i padom u krevet. Ipak, preživela sam. Kao i na svakom pismenom, moglo je da se prepisuje, pa sam i moju simpatiju mogla da nastavim da gledam bez stresa.

2. Porodične veze

Druga ljubav mog detinjstva bio je Majkl Džej Foks. Ne znam da li sam ga više volela u “Mladom vukodlaku” ili “Povratku u budućnost”, ali kad se pojavila serija »Porodične veze«, ja sam bila van sebe. To je značilo gledati ga jednom nedeljno pa koliko bog da. Naravno da su mi sve njegove devojke u seriji neopisivo išle na živce, pa čak i sestre,  glupa Melori i  nadobudna Dženifer, ali sve je bilo podnošljivije gledajući neodoljivog Aleksa na TV ekranu.

3. Poziv u ponoć

Džek Kilijan se pojavio kao nešto sasvim novo. Ne kao šala i tinejdž fora nego kao pravi baja u koga si mogao ozbiljnije da se zaljubiš i pritom osećaš zrelo. Budući zaljubljive prirode, odmah mi je njegov glas odneo srce. A još način na koji je pomagao slušaocima i otkrivao i ono pažljivo skrivano načinilo je od njega pravog Supermena u mojim očima. A njegov pozdrav: “Laku noć, Ameriko, gde god da si” išao bi kao šlag na tortu, a ja sam ga propraćivala dubokim uzdahom. I naravno, jedva čekala sledeću epizodu.

4. Sever i jug

Sa tralala serija mozak se kontaminirao nečim malo ozbiljnijim. Tako je i »Sever i jug« bio hit u kome smo naučili sve o američkom građanskom ratu u 19.veku. I bilo je tu svega, i ushićenja od lepote plantaža i ogromnih drvoreda na jugu, i ogorčenja zbog maltretiranja crnaca robova, i navijanja da se oni spasu, a zli robovlasnik dobije šta zaslužuje. Žene su, naravno, uglavnom bile zaljubljene u Orija Mejna. I ja, logično, i naštala da se udam za baš jednog takvog. I prvi put me nije nervirala njegova životna ljubav, ali, nažalost, udata žena za manijaka, Medlin. Zdušno sam navijala za njihov srećan kraj, tugovala zbog rata koji ih je rastavio i želela da se kao Orijeva sestra Virdžilija, moja nesuđena zaova, borim za oslobođenje crnaca.

5.Dinastija

Ova serija bila je nešto zbog čega je ponedeljak, kada se emitovala, bio manje omražen. U njoj nisam ni u koga bila zaljubljena. Ali, gledala sam je kao bez daha, navijala za Kristl, koja je u svakoj epizodi umela da se raspizdi oblivena suzama, mrzela aždaju Aleksis i pitala se što je obudoveli Blejk ne otera u tri p.m. Mislim da nije samo mali broj mojih godina bio kriv što više nisam mogla da po’vatam sa koliko je muškaraca van braka začela Aleksis i iz kog budžaka će ispasti još poneko izgubljeno dete. Svejedno, ono što nisam razumevala, kompenzovala sam maštanjima kako bi bilo divno da sam lepa kao Amanda, naša princeza. To obožavanje išlo je i do sakupljanja sličica u obliku malih TV ekrana u albumu “Dinastija”, koji sam frenetično sakupljala.

6. Pozorište u kući

Ovu seriju najradije sam gledala sa bakom. I to reprizu. Ona bi ustala u cik zore da gleda epizodu između Jutarnjeg i Školskog programa, pa bih se i ja probudila i neretko u još nerazdanjenoj sobi zajedno bismo gledale dogodovštine napaćenog Rođe, kog kao majmuna vrti tašta, a žena ne zna na koju bi stranu. Ne znam da li je baka volela da gleda jer je i ona bila tašta u kući, iako ja nisam primećivala iste smicalice, mada, čujte, bila sam samo dete, ali gospođa Nikolajević mi je neopisivo išla na živce. Strašno sam navijala da se uda za Vasu S. Tajčića ili makar za Mungosa, pa da ode iz njihove kuće.

7. Kozbi šou

Humorističke serije su da se uglavnom davale u čuvenim Noćnim programima, koji su se tokom leta emitovali iz svih većih TV centara naše nekada velike i lepe države. Tada sam i ja bila starija, pa sam između prognoze vremena i temperature mora uzdisala za krajem avgusta, kada sam išla na more i blažila nestrpljenje omiljenim serijama.

Iako je Bil Kozbi mnogo godina kasnije predstavljen kao pravi degenerik, u to vreme sam ga obožavala i volela da se smejem njegovim gegovima. Od ostalih jedino sam podnosila njegovu najmlađu ćerku iz serije koja je bila kao mala lutka. Budući da me je već cepao predpubertet i svi mi bili odvratni, ostatak porodice mi je delovao ili nepodnošljivo uobraženo ili su mi izgledali kao pripadnici romske nacionalne manjine iz moje ulice koji su se uglavnom tukli po parkingu.

8. Povratak u Idn

Ova australijska serija bila je, kao i “Dinastija”, preteča španskih sapunica koje će koju deceniju kasnije preplaviti naše programe. Budući da je to bilo vreme Sidnija Šeldona i njegovih romana na slične teme, tačnije kako bogata ili iz nekog razloga omražena žena uspeva da opstane od strane onih koji hoće da je ubiju da bi je u isto vreme opelješili, a obično im pođe po zlu pa je samo unakaze, i ja sam kao i mnogi, ovu seriju gutala do izbezumljenja. Scena u kojoj se do bola naivna Stefani nađe oči u oči sa krokodilima, bila je nešto o čemu se u to vreme mnogo pričalo i donosilo uzbuđenje.

9. Kafić Uzdravlje

Pa ipak, humorističke serije bile su mi ipak nekako najdraže. Valjda su i moje godine bile prerane za neke teške teme. Tako je ova serija bila nešto što je dobro opuštalo pred spavanje. Ni u ovom slučaju nisam bila zaljubljena ni u koga, ali sam ipak navijala da se barmen Sem smuva sa konobaricom jer delovali su mi kao divan par. Budući da sam se uvek nadala nekom srećnom ljubavnom kraju, i ovde mi je to bio prioritet. A ostali gosti i osoblje kafića bili su manje bitni.

10. Zvonili ste, milorde?

Poslednja, ali ne i najmanje bitna, čak naprotiv, jedna od mojih omiljenih, ova engleska serija bila je nešto što je u mojoj kući ostalo snimljeno na video kasetama pa se ponovo vrtelo u dosadnim jesenjim danima. Služavka Ajvi bila je prosto neodoljiva u svojoj tupavosti i uzaludnoj zaljubljenosti u batlera Džejmsa. Život pun smicalica koji posluga vodi ne mešajući se sa porodicom gospodara Meldrama, u kojoj su svi većinom zvrcnuti, bila je nešto što je baš opuštalo.

 

Neću da kažem da se ovakve serije više ne snimaju, neću da kažem da je danas sve drugačije. Neću da kažem da se danas sve svodi na ubijanje, silovanje, terorizam i dilovanje i kako sprečiti takve zločine. Nije, ima još dobrih serija. Ali one uz koje sam se ja prvi put zaljubljivala su stvarno bile nešto posebno. Zar ne? A koje su bile omiljene vama?

 

Steva vojvoda

Sećate se kad smo u školi na časovima srpskog učili lekciju o prosvetiteljstvu i da su filozofi tog pravca smatrali da se čovek rađa dobar i sa dušom čistom kao neispisani list hartije? E pa ja se sećam, a i znam jedan primer kako se neko takav rodi pa roditelji od njega naprave kretena.

Malog Stevu je bilo veoma teško videti, samo se pričalo da je tu. Roditelji su se više i videli i čuli. Majka, kreštavog glasa i histeričnih pokreta, uglavnom je vriskala da ne dira televizor, noževe, daljinski upravljač, štekere, kantu i u njoj sekundarne sirovine. Pretpostavljam, sedeći na nekom kanabetu, jer ju je mrzelo da ustane i skloni ga od opasnosti koje su mu pretile.

Otac mu se ređe čuo. Večiti student prava, uglavnom je u kućnom kaputiću i patofnama sedeo na terasi i učio iz skripti i knjiga. Supruga mu je bila glasna za svo troje, budući da mali Steva od sebe nije davao glasa.

Mogli ste ga videti samo kada ga voze u vrtić. I po podne samo onda kad ga tata između dva učenja izvede pa sede u kolima. Jer, naravno, park je daleko, a pauza u umnom radu opasno rastegljiva kategorija, pa je valja držati pod kontrolom.

Mnogi su i sumnjali da mali Steva uopšte postoji jer niti ste ga mogli čuti niti videti. Eventualno noću, kad ga zaboli uvo pa vrišti od bolova, a mama ga umiruje tako što viče: »Uja!« i verovatno se krije ne bi li ga zamajavala. Naravno, veoma glasno, tako da cela ulica prestane da sumnja da mali Steva postoji i sazna da ga boli uvo.

Sumnja se definitivno raspršila kad je organizovano prvo rođendansko slavlje malog Steve. Okupila se tu rodbina, donosili veliki pokloni, tapšalo se prilikom duvanja svećica i radovalo uz pesmu i igru.

Tog dana posebno se istakao jedan novi glas. Starija žena bila je najveselija. Posle duvanja svećica povela je pesmu, uz tapšanje i trupkanje nogama. Patriotski obojenu, da ti krv uzavri u žilama:

“Oj, vojvodo Sinđeliću,
srpski sine od Resave ravne,
milije je Srbinu umreti
nego robom ikada živeti”

To verovatno jer je mali Steva staramajku asocirao na Stevana Sinđelića, pa se nastavilo u istom tonu:

“Puče puška, boj se bije
a Sinđelić ljutu bitku bije!”,

pa sve vatrenije, sa posebnim naglaskom na PUŠka, tapšanjem i frenetičnim ciktanjem. A da bi začinila, sve se završavalo skandiranjem:

“Stevo, vojvodo! Ste-vo, voj-vo-do!”, onako navijački.

I bi ljudima iz ulice simpatično. Mali Steva – vojvoda Sinđelić. Nema ga šaka jada, pa ti interesantno. I radovala se rodbina, što da ne.

Al’ problem je ispao onda kada je bolešljivog Stevu počela da čuva ta ista patriotski nastrojena gospođa i svakoga dana dolazi i provodi vreme s njim.

Znalo se, kao da po njoj navijaš sat: u 7 ujutru, kad mama ode da radi, a tata na predavanja, na svom radnom zadatku već je bila staramajka puna elana, uvek u patikama i suknji pun krug, kao i džemperu kome su se rukavi vukli do kolena. Neretko raščupane sede kose, žurila je da zabavi svog malog unuka.

I znalo se, kako roditelji na vrata, tako u rano jutro ulicom počinje da se ori pesma:

“Puče puška, boj se bije,
a Sinđelic ljutu bitku bije!”,

začinjena sa: “Stevo, vojvodo! Ste-vo, voj-vo-do!”.

Tako je cela ulica saznala da mali Steva zaista postoji. I da ima i babu koja ga čuva kad ne ide u vrtić. I svi su počeli da mole boga da “srpski sin od Resave ravne” bude zdrav kao jabuka ne bi li išao u obdanište umesto da staramajka gusla i navija od ujutru.

A kad Stevu vojvodu izmori frenetična narodna pesma, umeo je da zaspi oboren temperaturom ili stresom, ko bi ga znao. Tada je staramajka umela da zaređa od vrata do vrata ako se neko u prepodnevnim časovima drzne da malo glasnije pusti muziku. Jer dete je jedva zaspalo i ne smemo ga buditi.

Uzalud su ljudi pokušavali da je namole da u rano jutro ne peva patriotske pesme, ona bi se na to oglušavala i gledala ih kao da ne razume o čemu govore. Umesto toga, najčešće bi im pričala o srpskim pesnicima i sa kojima je od nekih savremenijih kao mlada bila u ljubavnim vezama. Tada su svi shvatili da od nje nema vajde i da je najbolje da Steva vojvoda bude zdrav kao dren.

Staramajka je nestala u vidu lastinog repa kada je tati došlo vreme za ispitni rok. Ta ne može se učiti uz skandiranje. Možda je i poneka prijava odradila svoje, tek guslanja više nije bilo. A i Steva vojvoda postajao je otporniji na bolesti, kako mu imenu i dolikuje.

Umesto da smeta tati, pala je odluka da ga, kad god imaju priliku, vode u selo, da ojačava na čistom vazduhu i zdravoj hrani. Da večiti student konačno ima mira, a i mama da ne mora da se stresira. I sve bi to bilo idealno da Steva vojvoda nije naučio na dvorište i prostranstvo sveta.

Problemi u se pojavili kada su ga prvi put posle dužeg boravka vratili u stan i dozvolili mu da se igra u svojoj sobi, a ako bude bio dobar, tata će ga voditi da sede u kolima. Tako je Steva vojvoda prvi put ostatku sveta pokazao kako mu zvuči glas. Izašao je na terasu sa reketom za badminton, krenuo da iz sve snage udara po simsu i viče:

“Ljudi, upomoć!”

Mama i tata, videvši da se neki ljudi osvrću i pitaju da li detetu treba zaista pomoć, pokušali su sa njim pedagoški da popričaju. Steva vojvoda za to nekako nije imao razumevanja. Iz revolta je bacio bežični telefon kroz terasu.

Tada su se sva vrata i prozori pozatvarali i Steva vojvoda je dobro izubijan, da ne čuje svet. I da shvati da mora da poštuje pravila roditeljskog doma, bar dok jede hleb pod očevim krovom. I da ako tako nastavi, neće za kaznu ni u kolima smeti da sedi.

Steva vojvoda od ove jeseni ide u predškolsko. Više ne viče sa terase, sada samo urla po stepeništu i ulici kad ujutru ide u vrtić. Mama sa njim ima beskrajno mnogo strpljenja i da bi mu pokazala kako se ne ljuti što viče, odlučuje da ga imitira i viče zajedno sa njim, nadajući se valjda da će mu tako dosaditi pa će i prestati.

Ostatku ulice ostaje da se nada da Steva vojvoda neće postati lokalni huligan i da neće terorisati komšije. Mislim, već ima dobru osnovu, samo još malo da ga zdušno poguraju.

U to ime, ‘ajmo svi: “Stevo, vojvodo! Ste-vo, voj-vo-do!”.

 

 

 

 

Kad talasima Tise zaplovi stari čamac

izvor: everyworldcity.com

Kad neko spomene Tisu, odmah svi prvo pomisle na čuvenu starogradsku pesmu o starom čamcu koji plovi po njoj. I sve nosi prizvuk nečeg spokojnog, mirnog i tihog, veliku reku koja se razliva po svojim obalama, omeđenu travama i beskrajnim nebom.

izvor: plovidba.info

Spokoj se skriva i u njenom imenu i nosi tiho šuštanje drveća pored reke. Zapravo o nazivu reke postoje različite teorije. Neki smatraju da je poteklo od bugarske reči “tasa”, što znači čista, neki po narodu koji je naseljavao ove krajeve u pradavna doba i dolazio iz oblasti Tizde, ali najverovatnije je da je nazvana po drvetu tisi, koja je u davnim vremenima sa hiljadama stabala omeđivala njene široke obale.

izvor: senta.co.rs

Tisa je poznata od davnina. Budući da se smatra da mirno teče već više hiljada godina, jasno je da je bila predmet interesovanja mnogobrojnih naroda koji su se smenjivali na njenim obalama i živeli uz nju, od Huna, Avara, germanskih plemena, pa sve do Slovena i na kraju Austrougara i Srba, koji su se na njene obale naselili u 14. veku. O njoj je u antičko doba pisao i Plinije Stariji, rimski prirodnjak, o njoj su ispredane i legende vezane za mesto na kome je sahranjen Atila Hunski.

izvor: panoramio.com

I svi misle da je Tisa prava vojvođanska reka, a zapravo je mađarska, jer teče duž cele ove velike beskrajno ravne zemlje presecajući prostranu Panonsku niziju.

izvor: panoramio.com

Ali ona teče i drugim zemljama jer svojim tokom prolazi kroz čak pet država, pa je smatraju najznačajnijom rekom centralne Evrope i najdužom pritokom Dunava.

izvor: panoramio.com

Malo ko zna da se njen početak skriva u visokim brdima Karpata u Ukrajini. Baš tu, u oblasti Bukovina, kod grada Rahova spajaju se dve reke – Crna i Bela Tisa, obe sa karpatskih strmih obronaka.

izvor: wikipedia.org

U ovom delu svog toka Tisa je prava planinska reka, bistra i brza. Nedostatak jezera na padinama ukrajinskih Karpata i Zakarpatske nizije utiče na to da u proleće i jesen nivo vode bude vrlo visok, pa već na početku toka i u uskim dolinama pokazuje svoju ćud – poplave po kojima je od izvora do ušća najpoznatija.

izvor: foto Karlos Duklos

Tisa potom krivuda uz granicu Rumunije i Ukrajine, pa malo svraća do rumunskog grada Sigeta, pored koga joj se pridružuje rumunska reka Iza.

izvor: panoramio.com

Odatle postaje plovna pa brodovi ukrašavaju njene blage talase, ali samo kada nema velikih poplava ili suša.

izvor: panoramio.com

Tisa se potom opet vraća u Ukrajinu, u dolinu u kojoj se u nju uliva reka Viso, koja dolazi sa visoke rumunske planine Rodne i zajedno sa snagom vode svih svojih planinskih pritoka probija put kroz lepote ukrajinskih planina, koje se smenjuju sa dolinama.

izvor: panoramio.com

I sve tako do vulkanskog grebena, takozvanih Hustskih vrata, u kome se sužava na jedva više od kilometar da bi se potom konačno razlila u prostranoj niziji pa se do kraja svog toka razbaškari pod modrim nebom, krivuda i teče stvarajući mnogobrojna ostrva.

izvor: foto Vasil Sutjak

A kad zima stegne svojim hladnim dahom, ume i da se zaledi. Tada mraz sve oboji sivkastom belinom i obavije tišinom pa se čini kao da proleće i prelivi plavih Tisinih voda i neba i zelenih polja nikada više neće doći.

izvor: panoramio.com

Tisa potom prelazi granicu između Ukrajine i Mađarske i stiže u veliku ravnicu u oblasti Satmar – Bereg, koja se ugnezdila između ove dve zemlje i Slovačke, a u koju se reka polagano zavlači.

izvor: panoramio.com

Ovde se nalazi rezervat prirode koji je dobio ime po slovačkoj reci Latorici, koja se uliva u Tisu. U ovom kraju prepunom močvara i ostataka nekadašnjeg korita velike reke nalaze se retki i jedinstveni primerci biljnog i životinjskog sveta, a ptice selice često biraju ove tihe ritove ne bi li se odmorile na svom dalekom putu i potražile slastan zalogaj nekog vodozemca, od kojih vrvi i voda i ševari.

izvor: explosion.com

A onda, čim se vrati u Mađarsku, kod ušća Samoša i Krasne u Tisu, blizu grada Vašarošnamenja, ona kao prava ravničarska reka počinje da pravi velike i izuvijane meandre po ravnim niskim obalama.

izvor: hallottad.hu

I ne zna se da li su je u prethodnim vekovima nepredvidivom više učinile njene krivine i okuke ili mnoštvo pritoka koje su se svojim vodama prelivale po obalama, tek Tisa je za ljude koji su živeli pored nje postajala opasna.

izvor: panoramio.com

Zbog toga su krajem 19. veka austrijske i austrougarske vlasti izvršile regulaciju ove ćudljive reke. Od tada u ovoj zemlji postoji najveći sistem zaštite od poplava u Evropi, a Tisa ima dvojako korito: prirodno i veštačko, prepuno prokopanih kanala. Ono što je posebno zanimljivo je da je presecanjem više od sto meandara i bočnih slivova i ispravljanjem obala sam tok reke skraćen za 450 kilometara. Zahvaljujući tome došlo je do povećanog pada reke, bržeg oticanja vode i usporenijeg nagomilavanja mulja na dnu, pa su i poplave skoro nestale.

izvor: tripadvisor.co.uk

I tako, veštačkim tokom sve do ušća sa rekom Bodrog kod mađarskog grada Tokaja Tisa teče da bi nastavila dalje onako kako joj je priroda dala, spora, tiha, ali opet spremna da se izlije kad je napune velike kiše i snegovi.

izvor: wikipedia.org

A onda se na toku ove moćne reke nalazi velika brana kod grada Kiškore, podignuta sredinom prošlog veka, zahvaljujući kojoj je reka potpuno ukroćena i stavljena pod kontrolu. Ali, ona je ljudima od pomoći i kad priroda ode u drugu krajnost, pa se u periodima suše na ovaj način navodnjava okolna zemlja.

izvor: wikipedia.org

Zahvaljujući njoj stvoreno je i veliko veštačko Tisa jezero. Iako je njegova namena na početku bila da pomogne u regulaciji reke, ono je postalo veoma popularno turističko odredište koje Mađari posle Balatona, njihovog “mora”, najradije posećuju. Prepuno ostrvaca koja su nastala talozima peskai mulja koje je nanosila reka, deluje kao da je prirodno.

izvor: panoramio.com

Ono pripada Nacionalnom parku Hortobađ, u kome se nalazi najveća pustara u Mađarskoj, a najpoznatija u Evropi. Ona je nastajala nekoliko hiljada godina, a nekada davno bila je sva pod gustim šumama. Prvo su je načeli ljudi, koji su sekli drveće da bi gradili kuće i crkve, a potom je dokrajčila Tisa, koja je često poplavljivala ovaj kraj, za sobom odvlačila plodnu crnicu i ostavljala samo pesak i ilovaču. Danas na ovoj velikoj stepi sve vrvi od života. Ona je mesto retkih i zaštićenih vrsta ptica, a u močvarama i po travnatim prostranstvima bujaju biljke i zuje insekti.

izvor: hungaryguide.info

Uz suprotnu obalu jezera nalazi se i veliki rezervat prirode Tisafired, poznat po raznovrsnoj divljači i mestu na kome se gnezdi preko dvesta različitih vrsta ptica.

izvor. lorist.co.rs

Ovo mesto je jedno od onih kome je Tisa svojim poplavama donela nešto dobro – bogat biljni i životinjski svet.

izvor: obidjimadjarsku.com

Nakon velike brane, Tisa opet teče svojim prirodnim koritom, velika, široka i modra kad se u njoj ogleda čisto nebo, siva kad se oblaci spuste, a kad dođe jesen, pa uz nju drveće požuti, reka se u odrazu vode oboji jarkim bojama umiruće prirode.

izvor: panoramio.com

Njenu lepotu nije narušilo čak ni veliko zagađenje koje su joj protekle decenije donele velike rumunske fabrike, zahvaljujući čemu je masovno uništen vodeni živi svet.

izvor: senta.co.rs

Pa tako kroz grad Solnok, kod koga joj se pridružuje reka Zađva, pravo sa mađarskih Karanč planina, pa malo pravo, malo na jednu, malo na drugu stranu, dok se valja niz beskonačnu panonsku ravnicu.

izvor: panoramio.com

Odavde nije više plovna, pa je i obala uža, a reka mirnija jer je ne talasaju veliki brodovi. Tek poneki čamac u tiho jutro preseca mirnu vodu.

izvor: panoramio.com

A onda je kod Čongrada dočekuje Kereš, još jedna od pritoka koja stiže iz rumunske Transilvanije.

izvor: panoramio.com

Pa sve dalje, do mesta gde se reka Moriš, najveća tiska pritoka, koja takođe stiže sa rumunskih Karpata, spaja sa njom, nivo vode je snižen, a sve zahvaljujući onoj dalekoj kiškorskoj brani.

izvor: panoramio.com

A nekada je bilo drugačije, pa je Segedin jednog proleća krajem 19. veka zadesila velika poplava. Razlog tome bio je porast nivoa Tise koja se poklopila sa visokim nivoom Dunava, pa je ova nepredvidiva reka počela da nadire čak i uzvodno.

izvor: gulliver.hu

Idući dalje na jug, Tisa ostavlja Mađarsku i ulazi u našu zemlju. I čim dotakne obale Srbije, ona postaje važan geografski pojam jer svojim tokom deli Banat od Bačke. Sem toga, ovde počinje i poslednji, donji deo njenog toka.

izvor: panacomp.net

Pa onda lagano uz Martonoš, Kanjižu, Novi Kneževac, uz plodnu zemlju koja se leti sva talasa od zlatnog žita, a zimi stvrdne od mraza i hladnoće i kao da čeka prolećno sunce da je otkravi i započne novi ciklus života.

izvor: visitkanjiza.rs

I dalje kroz senćanske vrbake, obale Ade i Mola.

izvor: panoramio.com

Kod Bačkog Petrovog Sela čeka je prva pritoka u Srbiji – reka Čik.

izvor: foto Predrag Mastilović

Ova kratka pritoka izvire u Subotičkoj peščari, na samoj granici naše zemlje i Mađarske.

izvor: panoramio.com

Kod vojvođanskog grada Bečeja na Tisi se nalazi jedna od najlepših atrakcija. Insekt, po njoj nazvan tiski cvet, svakog juna se samo ovde raspe po površini pa izgleda kao da je reka prekrivena hiljadama sićušnih cvetova.

izvor: tiskicvet.com

Ovaj insekt, koji spada u vodene cvetove, strogo je zaštićena vrsta u našoj zemlji. Zahvaljujući sporom kretanju reke i odsustvu riba, on tri godine živi kao larva u mulju Tise, a samo u jednom danu u večernjim satima izlazi na površinu, leti iznad reke i u tom ljubavnom letu produžava svoju vrstu. Nakon toga život mu se završava i on pada na njenu površinu.

izvor: portalmladi.com

Tim povodom se svake godine na obali Novog Bečeja dva dana okupljaju svi oni koji vole ovu jedinstvenu i retku prirodnu pojavu. Tradicija je da se tada u Tisu spuštaju zapaljene svećice za ispunjavanje želja.

izvor: agroinfotel.net

Uz Bečej se nalazi i Veliki bački kanal, koji preko Malog bačkog povezuje Tisu sa Dunavom. To je prvi kanal prokopan u Vojvodini krajem 18. veka usred močvarnog područja koje je bilo stalno plavljeno.

izvor: vukovisadunava.com

On je predstavljao prethodnicu kanala Dunav-Tisa -Dunav. Danas je ovde veliki sistem prokopa i kanala, građen dvadeset godina, zahvaljujući kome ne samo da je Tisa ukroćena i stavljena pod kontrolu od poplava već služi i da dopremljuje vodu do svih delova Vojvodine. Zahvaljujući mnogobrojnim ustavama, brodskim prevodnicama, crpnim stanicama i mostovima, reka se koristi i za saobraćaj i za potrebe ljudi na način koji se primenjuje i u susednoj Mađarskoj.

izvor: ribolov.co.rs

A reka nastavlja dalje, sve do svog nekadašnjeg napuštenog korita, Stare Tise. Kao i mnoge slične mrtvaje u Mađarskoj, ova je jedna od najlepših u Srbiji. I ona je nastala kao posledica presecanja meandara i ostataka ritova koji su se zadržali sa obe strane nekadašnjeg toka. Smešten između Bečeja, Bačkog Gradišta i Čuruga, ovaj čuruški meandar je najveći koji je prokopan posle regulacije Tise krajem 19. veka.

izvor: srbijaodsrca.rs

Između njega i prirodnog toka reke nalazi se Biserno ostrvo, sa veoma plodnom zemljom na kojoj uspeva voće, povrće i vinova loza.

izvor: vojvodinacafe.rs

Tako ovo malo parče sveta, ukradeno od nekada velikog toka, živi svoj svet za sebe, sa čistom vodom, odvojenom od zagađenja i Tise, a budući da se korito zatrpava izuzetno sporo i to samo zahvaljujući truljenju bilaka i prašinom koju nanosi vetar, ovo jezerce još dugo će da traje u svojoj lepoti i spokoju.

izvor: foto Željko Radojko

Još jedna pritoka koja Tisi dolazi iz Bačke je Jegrička. Ova neobična reka, jedinstvena u svojoj lepoti, nema pravi izvor već je stvaraju bare koje se kao krakovi spajaju i prave njen tok. I sama park prirode, ova reka se Tisi pridružuje kod Žablja.

izvor: 24sata.rs

A potom Tisa teče ispod velikog brda, tačnije velike lesne zaravni – Titelskog brega. Možda neobično, jer u većem delu toka ide kroz ravnicu, sad je odjednom omeđuje brdo. Ali nije to čudno. Tisa je duboka reka, dublja od Dunava, a njeno dno, koje je na vrhu od gline, a u dubljim delovima od rastresitog materijala, više dubi korito nego što dozvoljava nanosima da se gomilaju i stvaraju ade. Ali i pored toga, ovde ih ipak ima, tako da se tiske obale lagano račvaju oko dva ostrva i zavlače u više mrtvaja duž njenog toka.

izvor: titelskibreg.rs

Ali voda nastavlja da spira obalu, pa i visoku lesnu zaravan Titelskog brega. A spirajući je, otkriva mnoge taloge stena i fosilnih ostataka, pa se tako smatra da ovo jedinstveno mesto predstavlja svedočanstvo o davnoj prošlosti zemljine kore, čak i do 600 hiljada godina unazad.

izvor: titelskibreg.com

Ali nije Titelski breg poznat samo po svojoj izuzetnoj starosti, već i po mističnim legendama vezanim za Atilu Hunskog. I dan – danas se lome koplja oko toga gde je sahranjen ovaj veliki vladar i osvajač, a mnogi veruju da je to mesto upravo ovde, ispod  velikog titelskog brda. Priča o njemu naime kaže da je umro da dan svog venčanja, najverovatnije zbog velike količine pića  koje je tokom velikog slavlja popio. A dalje, po starom hunskom običaju, telo mu je u toku noći spaljeno, pa ostaci zajedno sa velikom količinom opljačkanog blaga, spušteno u Tisu. Prema predanju, reka je odnela kovčeg ka neznanim daljinama. Što zbog slave, ali najviše zbog blaga, mnogi su tražili Atiline posmrtne ostatke. Arheolozi i istoričari su tvrdili da se oni nalaze na tlu Srbije, pa su avanturisti požurili da ga traže na području Stare Tise i reke Zlatice jer se korito Tise ovde najviše menjalo. Legenda se posebno vezivala za Titelski breg jer se smatralo da je ovde i živeo, hraneći se ribom iz tiskih i dunavskih voda, divljači iz titelskih šuma i žitom sa plodne zemlje uz reku.

izvor: mapio.net

Nasuprot Titelskom bregu i gradu Titelu u Tisu se uliva Begej. Ova vijugava banatska reka takođe nastaje u drugoj zemlji. Spušta se sa visokih rumunskih Karpata, tačnije sa njihovog ogranka na planini Pojana Ruska. On predstavlja poslednju pritoku koja joj donosi svoje vode pre njenog velikog ušća.

izvor: flickr.com

A onda se Tisa polako približava svom kraju i plavetnom zagrljaju Dunava. Samo ušće se nalazi kod sela Stari Slankamen, ali nije uvek tako bilo.

izvor: foto Nenad Glišić

Zbog promene toka reke i samo ušće se izmestilo i sada je čak sto kilometara dalje no što je nekad bilo.

izvor: skyscrapercity.com

I tako se završava put ove velike reke koja krivuda kroz nekoliko evropskih zemalja, ćudljiva, ali životvorna i kad je ukroćena. Ali najlepša je baš kad se gleda iz starog čamca kao u pesmi, bilo u suton, bilo u tiho jutro dok šumi među  pramenjem magle koja čeka sunce pa da se rasprši pod njegovim toplim zracima. Pa onda ka Dunavu i dalje, ka talasima Crnog mora, tiha i neumitna u svom toku, kao i priroda, kao i život.

izvor: portalmladi.com

 

 

 

Tragom Marijinih divnih misli

Promocija knjige “Trag misli” Marije Bogičević

Mariju sam upoznala preko Fejsbuka, na grupi Blogeri. Posle par tekstova otkrile smo koliko smo slične – aprilska deca sa samo jednim danom (i mnogo godina) razmaka u rođendanu, vedre, nasmejane, posebnog senzibiliteta koji poseduje većina koja se upetljava u hiljade stranica knjiga na studijama književnosti, a koji nas čini nesigurnijima i ranjivijima od drugih, a koji manje ili više uspešno vremenom učimo da skrivamo. Tako je Tragač za zrnom dobra pronašao to Marijino Zrno pozitive. I, što bi se reklo, kliknule smo se.

Njeni tekstovi uvek su me vraćali onome što volim. Pišući o novim i starim knjigama i pesnicima i piscima, vraćala me na one stare koloseke zbog kojih sam zavolela književnost. A kad je objavila i sama svoju knjigu, jedva sam čekala da je pročitam, a Mariju upoznam.

Ta želja mi se ispunila u večeri kada je Biblioteka “Milutin Bojić” bila tesna da primi sve koji su došli da je podrže. Ona je bila ustreptala i uzbuđena, kao i svako ko sa dubokom osećajnošću proživljava sve što se oko njega dešava.

Kada je Marija pročitala svoju prvu pesmu “Prekretnica”, ostala sam bez teksta. Shvatila sam tada da se ta mlada devojka koja stoji pred nama ne šali  i da je prava, istinska pesnikinja.

Otkriću vam i jednu tajnu: došla sam to veče da je podržim i upoznam, i uprkos tome što to nisam htela, ponela sa sobom i neke svoje dileme i razmišljanja. Ali, ona je svojom “Prekretnicom” odgovorila na sva moja pitanja, iako joj ja nijedno nisam postavila. Dotakla mi je dušu na pravom mestu i od tog trenutka ja sam shvatila dve stvari: šta hoću u životu i da je Marija moja najdraža pesnikinja. Onako, bez dileme.

I celo veče je bilo puno emocija, spokoja i vedrine i sve se to prožimalo kroz muziku koja je pratila stihove, povremeni razgaljujući smeh i svaku pesmu koju je pročitala. I svakim novim redom me iznenađivala. U tako finom i krhkom stvorenju skrila se snaga koja pokreće srca, tera na životnu borbu, preispituje, vodi ka suncu i radosti.

Shvatila sam da sam je dobro procenila: nežna a jaka, ranjiva a spremna da zaceljuje tuđe rane, vedra, nasmejana, mila, pristojna, kulturna. I najvažnije: osvežavajuće normalna. Onakva kakvu bi svako ko je ima za prijatelja trebalo da čuva jer je kao izvor koji leči svakoga ko joj priđe.

Kad sam to veče došla kući, pročitala sam njenu zbirku pesama. I sa svakom novom sve više sam se divila: širini njene kulture i interesovanja, brige za sve što je okružuje, načinu na koji se poigrava rečima i spaja ih i slaže tako da izgleda kao da je to najprostija stvar na svetu, mašti koja se raskošno rasipa iz njene duše, snazi da ostane svoja iako i sama oseća da je u svojoj darovitosti drugačija od ostatka sveta.

Dok sam čitala, upoznala sam je više nego da smo negde sedele i pričale. Saznavala sam koje želje ima, kako se u njoj bude snovi i snaga, o čemu mašta, kakvu ljubav sanja, koliko je bole tuge sveta. I sve više sam bila sigurna da će knjiga koju držim u rukama jednog dana biti veoma vredna. A meni još vrednija jer će u njoj uvek stajati posveta sa mojim imenom.

Fotografisanje sa fanovima 🙂

Ako poželite da pročitate Marijine pesme, saznaćete kako da oterate tugu i onda kada mislite da je to nemoguće, da nađete snagu, otkrijete ljubav, udahnete prirodu, ne zaboravite ko ste i odakle ste i postanete bolji ljudi. A ja sam sigurna da ću to biti sve više sa svakim novim čitanjem.

“Ćuti. Živi. Pokaži.

Daj. Pomaži.

Pokloni, pruži. Zagrli.

Širom otvori oči.

Pa ruke i srce.

Pravu reč sroči”

Kad je čitanje uživanje

 

 

Kako se volelo u predratno doba

Da je moj deda bio veliki zavodnik, znalo se oduvek. A da je stvarno tako i bilo, bio je dokaz što on o tome nikada nije govorio. Ma na ražnju da ga pečeš, ne bi to priznao.

Iako sam bila dete kada je napustio ovaj svet, priče o tome su i dalje kružile. I niko mu to nije uzimao za zlo, balkanski se smatralo: muško je muško, normalno je. Sem jedino moje babe, naravno.

Onog dana kada se raskućila kuća u kojoj je živeo, veći deo starog teškog nameštaja pristigao je u našu kuću. Među njima i jedna velika biblioteka sa gomilom knjiga i raznoraznim zanimljivim stvarima.

Godinama smo mi po tome preturali, prelistavali knjige, u želji da ih popišemo i sredimo. A onda je jednog dana iz stare knjige ispala jedna slika. Na njoj obnažena predratna dama, prilično zaobljena, sa karakterističnim nakarminisanim ustašcima i frizurom iz tih vremena. Na poleđini bila je i posveta, prepuna strasnih reči i ogromne žudnje, upućenih upravo mom dedi.

Tada je nastao rusvaj. Moja sestra i ja smo se otimale koja će da uzme sliku, a ja sam imala ideju da je nosim u školu i pokažem svima. Gola predratna gospođica napravila je čitavu pometnju u našoj kući. Sve je presekao tata. Oduzeoje sliku i zabranio da se sprdamo sa uspomenom na njegovog oca, kao i da ga predstavljamo u nemoralnom svetlu. I dobro je sakrio, da je nikako ponovo ne nađemo.

Kada smo mnogo godina kasnije, nažalost, konačno dobili mogućnost da preturamo do mile volje po starim stvarima, u želji da zadržimo vredne uspomene, počeli smo da nalazimo pisma, stare fotografije, razglednice i mnogo toga što je sačinjavalo život s početka dvadesetog veka.

A onda, jednog dana, naleteli smo na mali smeđi koverat u kome su se nalazile fotografije koje nisu bile predodređene da stoje sa ostalim, porodičnim.

A na njima dame, sve jedna lepša od druge. I na poleđini svake posveta sa datumom i imenom mog dede. A među svima njima jedna zelena ženska svilena maramica sa bordurom boje ciklame koja jedina nije mirisala na prašinu nego na neki davno naprskan miris, koji i dan danas može da se oseti.

Da ih je bilo mnogo, jasno je. Pravdalo ga je to što su sve slike bile sa datumima pre ženidbe, pa se videlo da je “punim plućima uživao u životu”.

I sve one kao da su se nadmetale u osećanjima i žudnji. I svaka je mogla da bude početak neke neobične priče.

Kao glumica iz Niške Banje: “Mitjonok, seti se male Marinočke koja te, mili, mnogo obožava”

Da je “Mitjonoku” (od Mita, Dimitrije) Niška Banja bila omiljeno mesto za ljubav, pokazuje i jedna balerina:“Volim te, moj Mitjonok! Muročka”

A onda je ljubav počela da cveta i u Beogradu: “Iako sada ne vredi mnogo, ipak ti šaljem svoju sliku jer si je ti želeo”, napisala je Mica pomalo melanholično.

Jedna lepotica, koja se potpisala kao Marija je napisala samo: “Pametniji popušta”, svedočeći o teranju nekih dugotrajnih inata, tako svojstvenih ljubavničkim odnosima.

A lepa Ljubinka zadržala se malo duže, čitave pola godine, pa je na prvoj slici napisala: “Za sećanje na jedno veče ‘prijateljskog pričanja'”, a posle šest meseci, i intimnije reči i ljubav imali su drugačiji ton: “Buba se ovde smeje, ali je danas mnogo žalosna. Buba hoće uvek da  voli svog Bumboa”

Da nevolja bude veća,  datum na slici poklapa se sa veridbom sa drugom devojkom, koju je onaj koga je volela objavio u dnevnim novinama.

Iz tog perioda je i dedina slika koju je on poklonio “svom ljupkom Dančetu”. E sad, zašto ta slika nije kod Dančeta nego je završila kod njega, niko ne zna. Možda mu je u bolu i tuzi vraćena upravo pred ženidbu, da pokaže sav jad slomljenog ženskog srca.

Dimitrije, nazvan Mita, Mitjonok ili Bumbo se tako oženio i naizgled ostavio iza sebe svoj momački život. Dokaza za nove romanse nije bilo, bar ne materijalnih. Ali, njegova mlada žena je znala za koga se udala. I bila mnogo ljubomorna. A nije ni bilo čudno, oko njega su kao leptiri lepršale mnoge dame. Navodno iz poštovanja prema njegovom položaju.

Kada su se zbog napredovanja u karijeri preselili u Slavonski Brod, moj otac je već bio rođen, a njegov brat na putu da dođe na ovaj svet. Da svojoj trudnoj ženi malo olakša brigu oko deteta, deda je na svakoj pauzi slao poslužitelja po svog četvorogodišnjeg sina, da se šetaju po parku, u dlaku isto obučeni, čak i svaki sa svojim štapom.

Jednog dana u tom istom parku sreli su jednu damu i deda je sa njom otpočeo razgovor koji nije bio za dečje uši, nadajući se da mu je sin još mali i da ga neće razumeti. Ipak, isto po podne, baba je bila obaveštena o svemu. Nastao je lom u kući i dete je bilo kažnjeno: zbog cinkarenja i indiskrecije više nije sa ocem provodio vreme u parku, pa je i njegov mali štap mogao komotno da bude gurnut u neki ćošak.

I tako je prolazilo vreme, dan po dan, sa lepim i teškim godinama. Kada je deda umro, među starim stvarima na tavanu pronađeno je mnogo toga što je svedočilo da je šarao i posle ženidbe. Ali sve to nije ugledalo svetlost dana. Sin je mnogo godina kasnije naučio kako da bude diskretan.

I sve smo ispreturali, ali onu obnaženu predratnu damu nismo našli. A nije da je nismo tražili. A možda je i bolje. Neka njene strasne reči ostanu samo njene i od onoga kome ih je uputila.

Čemerno – planina tamnih šuma i borovnica

izvor: foto Dušan Vukomanović

Iako na severu sva u beskrajnim prostranstvima ravne Vojvodine, Srbija je zemlja prepuna planina. Od Šumadije se na sve tri strane sveta smenjuju sve jedna lepša od druge. Obrasle šumama i tek poneka gola i krševita kao da se nadovezuju svojim vrhovima pa se na horizontu ocrtavaju u svojoj plavičastoj lepoti.

izvor: Fejsbuk, Društvo putnika Srbije

Usred Dinarida, velikog masiva koji se rasuo po našem brdovitom Balkanu, nalazi se Čemerno, planina čija je lepota nepravedno zapostavljena u odnosu na ostale koje je okružuju. Ona skriva očuvanu lepotu netaknute prirode, guste šume, mirise svežine i toplu zemlju koja diše pod sjajnim suncem.

izvor: Fejsbuk, Društvo putnika Srbije

Čemerno se ugnezdilo među mnogobrojnim planinama jugozapadne Srbije, čiji vrhovi kao da se nadmeću u svojoj visini i lepoti. Kad se pogleda na mapi, izgleda kao da je u samom središtu naše zemlje.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

I sa koje god strane da mu priđete, čekaju vas prelivi zelenih livada, pašnjaka sa stočarskim kolibama, proplanaka i šuma kroz čije guste grane drveća proviruje modro nebo.

izvor: Fejsbuk, Društvo putnika Srbije

I odasvud šušte rečice koje se slivaju sa padina i hrle ka rekama u podnožju.

izvor: foto Dušan Vukomanović

Ako poželite da Čemerno osvojite sa zapada, krenućete od Ivanjice, malog grada u njegovom podnožju, pa sve više niz prirodu koja očarava, kroz guste šume i povremeno  grebene ogolele od kiša i vetrova, sve do njegovog najvišeg vrha.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

Krenete li sa juga, prvo ćete naići na dolinu Studenice, reku koja se sliva sa Golije i u svojoj uzanoj i dubokoj dolini stvara pravi kanjon.

izvor: pdzezelj.org

Ona tako obavija Čemerno i deli ga od Rajkovačke planine i Radočela.

izvor: clockworld.info

Ova planina najpoznatija je po tome što se na njenim padinama nalazi čuveni manastir Studenica, zadužbina Stefana Nemanje iz 13. veka, u kome počivaju ostaci svih najznačajnijih Nemanjića.

izvor: foto Profimedia

U njegovoj blizini se nalaze i male crkve i isposnice, koje svedoče o davnim danima srpske duhovnosti. Tu je i manastir Pridvorica, podignut u 13. veku, kada i Studenica. Građena u lepoti linija raške škole, crkva posvećena Preobraženju Gospodnjem, već vekovima stoji na ovom mestu zahvaljujući sluzi koji je radio na dvoru Nemanjića, zbog čega je i dobio ime. U njemu su nekada živele monahinje koje su lokalno stanovništvo podučavale autentičnom načinu tkanja, a danas je ovo muški manastir.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

Nastavimo li ka usponu, naići ćemo na Donju Savinu isposnicu, u čijoj pitomoj prirodi žubori izvor čiste planinske vode.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

Gornja Savina isposnica, istureni deo manastira Studenica, nalazi se dalje, na brdu Gradina. Ona izgleda kao da je uklesana u vertikalnu stenu i podseća na crnogorski manastir Ostrog. Njen fantastičan i nestvaran izgled savršeno se uklapa u prirodu divlje lepote pa zajedno odišu mirom i spokojem.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

Ispod njenih kelija nalaze se pećine u kojima je umeo da boravi Sveti Sava. Legenda kaže da je upravo u njima pisao Studenički tipik i Žitije Svetog Simeuna.

izvor: duskoopacic.blogspot.rs

Radočelo izgleda kao da se nadovezuje na Čemerno, a i nema neke velike razlike u selima raštrkanim po padinama koje razdeljuju velike guste šume i pašnjaci sa stočarskim kolibama i ćumuranama kojih ima sve do samog vrha.

izvor: panoramio.com

Na mestu gde se odvajaju Čemerno i Radočelo nalazi se čuveno selo Odmenje. Ono je već nekoliko godina pusto, bez ijednog stanovnika. A nekada davno, u gustim bukovim i četinarskim šumama sve je vrvelo od životinja. Bilo je tu mnogo divljači: vukova, lisica, srndaća i divljih svinja koje su se skrivale u senkama drveća i iza bistrih planinskih izvora.

izvor: stazeibogaze.info

Bilo je i ljudi u ovom selu, za koje se pričaju mnoge legende.

izvor: panacomp.net

Najpoznatija je ona koja otkriva kako je selo dobilo novo ime jer se smatra da se nekada zvalo Drlupa. Priča kaže da je prilikom izgradnje manastira Studenica ovde boravio Stefan Nemanja, koji je rado išao u lov. On je tražio da mu se svako veče u šator dovede devojka iz drugog čemerničkog sela. Kad je došao red na devojku iz Drlupe, nju je te noći zaustavila Ana, žena Stefana Nemanje i umesto nje otišla velikom županu. Tada joj je poklonio prsten, ne znajući da ga daje svojoj ženi. Tako je Ana kasnije i otkrila mužu da je provela noć sa njim. Predanje kaže da je upravo tada začet Sveti Sava, a selo Odmenje dobilo je ime po tome što je žena Stefana Nemanje “odmenila” devojku iz Drlupe.

izvor: panacomp.net

U blizini Odmenja, tačnije kod sela Močilo nalazi se i najčuveniji čemernički lekoviti izvor – Savina voda. Na njemu su stanovnici Čemernika nekada umakali konoplju za tkanje, pa je po tome i selo dobilo ime.

izvor: stazeibogaze.info

Na visini od preko sedamsto metara iz kamena ističe voda uvek topla sa temperaturom od 21 stepen Celzijusovih. Kada je jedan od stanovnika ovde ostavio bolesnog konja, a ovaj se izlečen vratio u štalu, otkriveno je da je voda lekovita. A izvor je nazvan po Svetom Savi jer postoji predanje da ga je on osveštao.

izvor: panacomp.net

Nedaleko odatle je i Ušće, mesto kod koga se reka Studenica uliva u Ibar. I sve ovde odiše bujnom prirodom, ali i dahom nekih starih slavnih dana, nedeljivih od srpske zemlje.

izvor:stazeibogaze.info

A potom, uz uspon, nalazi se klisura reke Savošnice, koja odvaja Čemerno od Stojkovačke planine. U samom podnožju ona se uliva u Studenicu.

izvor: stazeibogaze.info

Ovo je i kraj u kome se nalazi selo Savovo i zaselak Ponori, po čijim livadama i padinama leže rasute stočarske kolibe.

izvor: foto Milutin Bogavac

Ovo je i kraj prelepih livada na kojima caruju zrikavci, šuma smrče i bukve ispunjenih tišinom i hladovinom.

izvor: stazeibogaze.info

Na strminama iz kamenja raste drveće, kao da se i priroda poigrava sa svojim čudima. I sve do vrha, bliže modroplavom nebu.

izvor: stazeibogaze.info

Ako poželite da planinu osvajate sa istoka, ispratiće vas moćni  Ibar sa tvrđavom Maglič, koja se ponosno diže iznad njegovih obala i kao da podseća na stare vekove slavne države Nemanjića i  najznačajnije zadužbine srednjovekovne Srbije.

izvor: panacomp.net

Stešnjen između Čemernog, Stolova i Troglava, probija svoj put i šumi kroz stene.

izvor: panacomp.net

Priroda nije štedela na lepoti ni po planinskim obroncima sela Bresnik.

izvor: foto Dušan Vukomanović

Jedan od najlepših delova planine Čemerno nalazi se upravo ovde. Tu je vrh Gusarica, ispod koga se nalazi čitava lepeza izvora i studenaca sa bistrom hladnom vodom.

izvor: foto Dušan Vukomanović

Krenete li uz Čemerno sa severa otkrićete brzake reke Dubočice, Borašnicu i njihove pritoke, rečice koje su izbrazdale svu planinu slivajući se sa vrhova i dubeći svoja mala korita dok se ne spoje sa većim vodama u njenom podnožju.

izvor: zorangm67.blogspot.rs

Među njima je i rečica Tolišnica sa istoimenim selom.

izvor: stazeibogaze.info

I na kraju, sa koje god strane da krenete, stići ćete do najvišeg vrha Čemerna – Smrdljuča.

izvor: pdzezelj.org

Ova velika zaravan na najvišoj tački planine sva je zelena u proleće, a kad preko leta sunce svojim zracima oprlji travu, požuti i među retkim jelama čeka jesen i snegove.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

Ovo je i deo planine na kome se nalazi najviše borovnica, po kolima je Čemerno poznato.

izvor: stazeibogaze.info

Na mestu gde je planina najviša nalazi se veliki krst u spomen srpskih vojnika koji su 1915. na njoj pravili odstupnicu prilikom povlačenja vojske i naroda preko Albanije u Prvom svetskom ratu.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

On podseća na poprište žestokih borbi i navodno od tada i nosi ovo neobično ime jer je veliki broj leševa širio neprijatan miris koji se dugo osećao.

izvor:stazeibogaze.info

Ali, priroda, ravnodušna na stradanja i smrt oko sebe, vraća nas u lepote života. Nema većeg spokoja nego okrenuti se vrhovima koji se izdižu pod nebom i teraju da poželimo da imamo krila pa da ih poput ptice sve preletimo i dotaknemo.

izvor: Fejsbuk, Društvo putnika Srbije

Odavde se vide i ostali vrhovi Čemerna, najbliži Kom i Rudo brdo, ispod koga se skriva izvor Zmajevac, a dalje Gvozdac sa izvorom Kadina voda.

izvor: ajmonegde.com

Sa Smrdljuča svako ima osećaj da je sa svih strana okružen planinama i da na svetu i ne može ni da postoji nešto drugo. I zaista, na severu se ocrtavaju Ovčar, Jelica, Troglav i Stolovi, a u daljini beličasti obrisi Požege i Kraljeva, rasutih kuća kao da je usred leta popadao sneg.

izvor: panoramio.com

Na istoku se, preko Ibra, vidi Ravna planina. Na jugu je susedni šumoviti Radočelo, a iza njega Golija.

izvor:stazeibogaze.info

Na zapadu obrisi Javora, Zlatara i Mučnja.

izvor: foto Nenad Andrić, Planine.net

Pa kad se sa vrha planine nađemo između neba i krševite zemlje, nije nam važno da li je trava nabujala od proleća ili sasušena od mrazeva, večito zeleni četinari ili drveće u svojoj jesenjoj golotinji. Važno je samo da je priroda oko nas, sa svim svojim čudima i zakonima. Jer samo čvrsto isprepletani s njom i poštujući je možemo da budemo deo njene lepote.

izvor: Fejsbuk, Društvo putnika Srbije

Kad zazvrnda telefon

Da li ste ikada osetili uzbuđenje kad zazvoni telefon? Kad se sjurite na slušalicu jer očekujete neki dragi glas, a ono bude neka tamo tetka iz petog kolena koja zove da pita kako se stiže do vaše kuće jer u Beogradu snima kuk pa bi da malo naiđe i obiđe vas. A ti popizdiš jer sad će da ti zauzme vezu, a čekaš tako važan poziv…

Prvi telefon koji mi je uneo uzbuđenje bio je dečji, plastični, koji je mogao da se poveže pa da se u blizini priča. Moglo bi se reći da sam tad do’vatila slušalicu i više je nikad nisam ispustila.

Dobro, bila je to tada samo igra, ali sama činjenica da mogu da pričam kao velika sa svojim drugaricama koje bi ne metar od mene govorile kroz slušalicu drugog telefona, opijao me je do besvesti.

A drugačije nije ni moglo. Naselje u kome sam živela u to vreme nije imalo uvedene telefone. Postojala je samo telefonska govornica kod samoposluge, na koju su se kačili svi kojima je nešto bilo potrebno. Naravno, nisu se tu vodili višesatni razgovori jer privatnosti nije ni bilo uz sve polupismene babe koje u redu prisluškuju koga zoveš i šta više tu unutra radiš. A i oni dinarčići unutra su te ograničavali.

Telefoni su konačno uvedeni pre nego što ću poći u prvi trazred osnovne škole. Jedan dan je samo stigao Iskrin crni, sa važnim brojevima na brojčaniku. A zvrndao je kao lud, da ceo komšiluk probudi. Obilazila sam oko njega kao mačka oko slanine. I bila mnogo ponosna. Iako nisam imala koga da pozovem. Dobro, možda samo bezbroj puta mamu na posao, dok ona ne dobije nervni slom.

Ali, vremenom se i moj mali crveni imenik punio brojevima telefona. Nije ih bilo mnogo i sve sam znala napamet. Tako sam i ja počela da telefoniram jer važno je bilo podsetiti se koji ono beše domaći zadatak i kada je ta dosadna i glupa proba hora.

E, a onda je došlo vreme da se crni Iskrin ozbiljno zajaše. Da se dobro pretrese da li me je pogledao kad sam izlazila iz škole, gde je viđen, sa kojom kobilom, šta dalje, koju taktiku primeniti za napad. Pa onda plakanje, suze koje kaplju po slušalici, e baš je peder, neka ga, neka i slično. Pa opet nova simpatija i nove taktike i nedoumice.

Problem je bio samo u tome što nisam imala privatnost. Strahovito sam želela tada popularnu “bananu”, ali o tome u kući niko nije hteo ni da čuje. Uz večitu tiradu da telefon služi samo za kratke dogovore, ja sam morala da improvizujem sa onim što imam. Zato sam vukla slušalicu i intimne razgovore vodila u ćošku ormana iza vrata, kojima sam pričepljivala gajtan. Nadajući se da će se, radi spasavanja telefona, svi umilostiviti i dati mi jedan samo za moje potrebe. Džaba, ostali su neumoljivi. A i telefoni su nekada bili kvalitetniji. Nisi mogao žicu da sjebeš, pa makar je i zubima pregrizao.

Teorija o telefonu kao sredstvu dogovora je definitivno pala u vodu kad su se u mom životu pojavili momci. On je tada zvrndao od ujutru do uveče i uz tuču sa sestrom ko će prvi do njega doći, jer tada je još postojalo ono slatko iščekivanje ko je na drugoj strani žice, trebalo je mnogo puta navodno iskusne muškarce ispreskakati i navući na tanak led, a posle, logično, sve to javiti drugaricama i podvriskivati sa njima u slušalicu. Sve dok me ukućani ne nađu kako čučim u ćošku iza vrata i ne razderu se da siđem već jednom sa tog prokletog telefona.

I bilo je tu godinama svašta, i poziva noću, i razrešenja mnogih veza, i problema i svađa. Jednom sam samo spojila dvoje koje sam poznavala, recimo provodadžijski i više nikad. Trebalo je izdržati njega kad upola noći zove pijan iz vojske da plače jer se ona naljutila na njega, pa onda odmah potom i nju da se žali da je seljačina koja je vara, a joj takvog namestila. O bože, koja sam tek ja budala, mislila sam sve vreme tada. Dok su se svi ostali u kući samo krstili u svojim noćnim toaletama.

Kad se sestra udala i otišla, dobila sam samo svoju sobu i u njoj dugoočekivanu “bananu”. Tek je tu nastao lom jer sam iz neudobnog ćoška prešla na udoban trosed ili čak krevet, u kome sam umela i da zaspim sa slušalicom. To je pretilo da nikada ne završim fakultet jer je bilo mnogo zanimljivije pretresati tračeve i praviti paklene planove nego učiti. Pa makar i sa ukočenom rukom, vratom ili ramenom. A i mama je, otišavši u penziju, otkrila sve čari telefona, tako da su ljudi ponekad, ne uspevajući da nas dobiju danima, umeli da pozovu poštu ne bi li nam prekinuli razgovor, a neki čak razmišljali da počnu da komuniciraju preko telegrama.

Ni mobilni telefon nije uspeo da zaseni čaroliju fiksnog. Bio je dobar za poruke, ali “banana” je i dalje bila hit u mojim očima. Toliko da sam umela da meljem do praskozorja.

Kad sam se udala i otišla u svoj stan, telefon je nekako preko noći postao »pase«. Da li zbog obaveza koje su sve ophrvale, pa smo nekako nabrzaka odrasli i imali manje vremena za prazne priče ili su mobilni telefoni, Fejsbukovi, Vajberi, Mesendžeri i slično preuzeli vođstvo, samo, fiksni se sve manje pipa.

I već osećam kako i ja počinjem da bogoradim o “onim vremenima” kada su ljudi pričali i želeli da čuju glas, a ne samo da kucaju poruke dok im se prsti ne pretvore u kandže stvorene za tastaturu. Isto onako kako su meni nekada nagvaždali kako se u “ona vremena” više viđalo i družilo, a ne pričalo preko prokletog telefonskog aparata.

I stvarno nije kao pre. Sad vidiš i ko te zove i već znaš i šta ‘oće. Nema da se iznenadiš, obraduješ, pa čak i razočaraš ili zezneš što si se javio. Sad možeš i da pobegneš, praviš se lud, može da te mrzi da pričaš ili da nekome naprosto drsko odbiješ poziv ako baš hoćeš da ga uvrediš. Nema tu više čarolije, sve je predvidivo…

Zato mi srce strašno zaigra kad čujem kako nekim starim ljudima mobilni telefon na ulici zazvoni kao u radnoj organizaciji. Pa zvoni i zvoni tako divno dok se oni muče da pogode dugmiće i uspeju da se jave. Tada se sve nadam da im zvono nije takvo zbog gluvoće nego zbog nostalgije. Pa onda nađem i na svom isti zvuk i slušam ga. Jeste prodorno i da probije mozak, ali ponekad lepše zvuči nego sve ptičice i kompozicije. Eh, zvrndanje i beskrajno pričanje…lepa vremena…