U književnom svetu oduvek vlada mišljenje da se razuđenom formom romana može mnogo toga iskazati, dočarati i opisati. Da to nije sasvim tačno dokaz su kratke priče koje upravo svojom sažetom formom traže da se sa malo reči kaže mnogo i da se u zgusnutoj fabuli ispriča čitav jedan život i svet raznolikih misli i osećanja. Jasno je da to nije nimalo lako a da bi se to postiglo, potrebna je virtuoznost spisateljskog dara da u sublimisanom izrazu jačinom odjeknu emocije i poruke koje poniru u najskrivenije kutke ljudskih duša. Dobra vest je da takvih virtuoza itekako ima na našoj modernoj književnoj sceni, a jedan od njih, pisac istančane duše i velikog srca je i Predrag Peđa Petrović, koji je u svojoj zbirci Lela i druge priče sabrao ceo svet naše današnjice.
U devet priča različite dužine, od kojih neke novelistički britko šalju čitaocima svoju poentu, neke u sopstvenim alegorijama nude odgonetanja i promišljanja, a neke prerastaju u prave pripovetke koje bi se komotno mogle razviti u romane, smeštena su sva osećanja usamljenog pojedinca našeg doba, čoveka koji hoda koracima bez tragova u otuđenom milionskom gradu čije ulice nose reke ljudi hodajućeg duhovnog klonuća. Prva i poslednja se poput prstena stežu oko ostalih, autobiografskim damarima oslikavajući Lelu, antiheroinu zarobljenu na raskrsnicama magnovenja i kriza, zatvarajući krug suštine koja provejava sa svake stranice – da je potreba za ljubavlju jedini pokretač koji nikada ne ostaje bez nade, čak ni onda kada se duša bezbroj puta rasprsne u sitnu srču, naizgled nikad više popravljivu.
U vremenskom rasponu od „prokletih“ devedesetih do današnjih dana iz odštampanih redova dišu iznijansirani karakteri ocrtani u najodsudnijim danima svojih života. Bilo da su uhvaćeni u mrežu narkomanije, finansijske propasti ili samoće koja tugom boji poznu jesen života, na nas čitaoce ostavljaju isti utisak – svoje vešto iskazane emocije dele sa nama, pa nam se, čitajući, svaka njihova teskoba oslanja na dušu, svaki strah unosi strepnju, svaka nada greje srce, a svaki poraz dira u poneki naš ožiljak.
Svaka od ovih ispričanih ljudskih sudbina navešće senzibilnu dušu da oslušne i zagleda se u prolaznike beogradskih ulica, pasaža, parkova i zgrada. U svakom skrušenom pogledu skriva se poneki prosjak napuštene duše, vitez lišen muškosti od hirovite lepše polovine, žrtva sakupljanja mrvica života, zaboravljeni u starosti i prokazani u bolesti, i svako od njih tka svoju sudbinu na stranicama ove zbirke, pokazujući izuzetnu tananu nit koja spaja i deli autora od svojih likova.
Moderni elementi u pričama ne odnose se samo na ekspresionističku sliku sveta obojenu pesimizmom i uznemirenim senzibilitetom kao dominantnim motivima već i na detalje na pragu magičnog realizma, uvodeći onostrano i mistično u živote likova, tretirajući ih kao nešto sasvim normalno, prikazujući na taj način još upečatljivije jak uticaj savesti na prenadraženu psihu junaka, strah od smrti ili kaznu za počinjena nedela.
Međutim, kao što je sve na svetu sačinjeno od suprotnosti, tako se i u ovim pričama sve drži na temeljima potonuća i nade, uništitelja i spasilaca, zaborava i ovekovečenja, ćorsokaka i izlaza u neočekivanim pravcima. Predrag Peđa Petrović upravo suprotnostima vrši uticaj na svoje čitaoce i njihove duše – da se zamisle, zapitaju, pokrenu i saznaju koliko lako zaboravljamo da budemo ljudi i kako nas svakoga dana na to podseti poneka opomena – ona koji nosi nadu da za svakoga od nas još ima vremena da postanemo bolji, onoliko koliko uspešno popunimo praznine do najzabačenijih ćoškova naše ljudskosti.
jelenadilber 