0

Vekovečnost ljubavi plavog kamena

60744314_862204347456183_530630848504922112_n

Posle dva književna dela, zbirke kratkih priča Priče iz moje glave i sveta oko mene i romana Putovanja, Zorica Zoja Mladenović je iznedrila i treće, Plavi kamen, izuzetno u svojoj raskoši, nesvakidašnje u svojoj posebnosti. I rešila da nas povede u jedan za nekoga izmaštani, za nekoga istinski, razotkrivajući svet, u kome se novi horizonti otvaraju poput čudesnih svitanja istorije.

Plavi kamen je delo neobično u svakom svom detalju. Teško ga je smestiti u poseban žanr jer je prepuno fantazmagoričnih opsena, bajkovitih elemenata i delova koji se mogu svrstati u najpopularniji opus današnjice – epsku fantastiku. Ni narativne tehnike nisu ujednačene, smenjuju se pripovedačke perspektive, mesta i vremena zbivanja, sve kipti od umetnutih priča i legendi, unutrašnjih monologa, dijaloga, pa čak i telepatskih razgovora među likovima. Pravi mali književni pačvork u jednoj nesvakidašnjoj knjizi.

I radnja je posebna. U devet delova, koliko knjiga poseduje, autorka nas vodi kroz svojevrsni vremeplov od najdavnijih vremena, u drevnu zemlju Midgard, u vreme Svaga, među narod Roda Rase Velike, u kojoj se nalazi ključ za razumevanje svih narednih stranica. Na osnovama najstarijih svetih knjiga Veda, razvija se čitav jedan pogled na svet, filozofija života u koji su utkana sva znanja i nadanja čoveka drevnih vremena.

Svaka naredna priča nam se vremenski polako približava i prati ovaj drevni narod u svojim lutanjima po Misiru, Lidiji, Etruriji sve do naših prostora i dana. U svakoj od njih opisan je po jedan odsečak iz života, nametnut istorijom večitog progona, u kome i pored težnje da se zatre duh Roda Rase Velike, on opstaje kao plamen koji nikada ne sagoreva uz pomoć ljubavi i snage života koji svoj put uvek nađu, možda čak i najjače kada im preti kraj.

U svakoj od njih jedan simbol ih spaja – plavi kamen, kao snaga koja leži na srcu svake svetle duše, pamtitelj patnji koja na njemu ostavlja tragove, ali i znak vekovečnosti, stamenosti, postojanosti i neprolaznosti. Osim njega kao lajtmotiv provejavaju pojmovi ljubavi i života, koji kroz nežnost, ali i čvrstinu, kao zvezda vodilja pronalaze put do budućnosti.

Iako knjiga ima podnaslov Bog je bio žena, on nema nagoveštaj feminističkih tema. Kao i u svojim prethodnim delima, Zorica Zoja Mladenović nas ponovo vešto vodi kroz lavirinte ženske duše koja najviše daje kad je najviše voljena i to kroz prizmu naroda Serba, Rasnih i Sabina, u kojima su muškarci gnev čuvali za borbe, a one koje vole držali na pijedestalu poput boginja.

Svaka stranica uvešće vas u načine života starih naroda, njihove običaje, verovanja, načine sahranjivanja, slavljenja, pripremanja hrane, življenja i svih onih sitnica koje čine svakodnevicu, što upućuje na autorkino sveobuhvatno istraživanje i osmišljavanje Plavog kamena. Poseban značaj nose filozofski razgovori koji zadiru u najtananije misli i razotkrivaju tajnu duše i tela, života i smrti, prošlosti i budućnosti.

Za nekoga će ovo delo biti mašta, za nekoga otkriće, ali kakvu god simboliku u njemu našli, grejaće vas toplina Plavog kamena i osetićete da je blizak i vašem srcu. Na vama je da svoju simboliku sami pronađete. A sve što nađete, shvatićete da (ni)je slučajno.

Advertisements
4

Poslednja karta za brod „Niš“

ludolf_bakhuizen_-_ships_running_aground_in_a_storm_-_wga01131

Ludolf Bakhazen, Brodovi u oluji

Snažan vihor potrese staklo na prozoru kraj tamnocrvene fotelje na kojoj je zadremala. Trže je hladan dah taknuvši joj u srce koje opet preskoči jedan otkucaj, kao stari časovnik čiji od rđe nagrižen mehanizam više ne možeš ni podmazati. Dok su se oblaci pepeljastih tonova gomilali od Zemuna, ona steže neki izgužvani komad papira i potrese je još jedan vihor, onaj spleten od davnih sećanja sa kojima je u poslednje vreme drugovala uvek kad oseti po jednu prikradajuću pauzu u svojim damarima.

…Isti jedan ovakav dan pre punih pedeset godina, septembarski nežan i mek, dan zrelog leta polegao po krovovima koji kao da se polako, uz tanani bol oprašta od leta. Njena svilena haljina ispod mantila puna ustalasane topline i šešir koji krije ustreptale misli od svega što je čeka. U ruci tašna sa spremljenom krštenicom i pismo:

Dođi na pristanište, kod broda „Niš“. Polazimo u pola 2, kartu sam ti ostavio na blagajni. Uzmi je i uđi, čekam te za stolom u brodskom salonu. A onda samo nas dvoje zauvek.

                                                                                                                                   S.

Požurila je iz dvorišta punog malih stanova i bašta koje su već mirisale na jesen i vlažnu zemlju. Na ulici natrča na kasapskog radnika nakrivljenog kačketa i šeretskog osmeha i ustuknu zaobilazeći ga. On se okrete za njom i nasmeja, a ona suspregnu neki tihi trzaj u dnu duše i odluči da zaboravi sve očeve pohvale koje su se na njega odnosile i ubeđivanja da bi bio prava prilika za nju. Ne, pomisli, ja sam sama krojač svoje sreće. I to joj obasja lice zajedno sa vrućim zrakom sunca koje joj se uplete u kosu.

Stiskajući tašnu kao da u njoj nosi celu svoju sudbinu spuštala se kaldrmom ka pristaništu. Stići će ranije, sesti pored njega i uhvatiti ga za ruku. A na drugoj obali, zemunskoj, onoj koja se već vidi na obzorju ispod oblaka, postaće njegova žena. I više nikada neće biti nesrećna.

Na ulici koja se zmijolikom obalom pripijala uz reku upade u gužvu. Neki nervozni ljudi gurali su je, a ona se uplaši da ne izgubi tašnu pa je pripi još jače uz svoje grudi i odlučno progura među svim tim mantilima i šeširima.

Na pristaništu je dočeka još veća graja. Jedan brod je polazio načičkan nekom silnom decom koja su sa palube mahala i cičala nad mutnom rekom. Ona požuri do blagajne da uzme svoju kartu koja će je odneti u novi život. Žena je sa druge strane stakla pogleda i reče:

– Drugarice, brod „Niš“ je upravo otišao, danas nešto ranije nego inače. Ali izvolite poslednju kartu koja je ostala za Vas, možete je iskoristiti za brod „Zagreb“, koji će po podne takođe krenuti za Zemun.

Ona je pogleda u neverici, pobledela od razočaranja i oseti neku neobičnu strepnju koja joj je plazila niz leđa prateći mekotu svilene haljine. Okrenu se i pogleda ka brodu koji je sekao talase dve zagrljene reke, jedne mutne, druge plave i nešto joj se bolno razli po duši pri pomisli da je on čeka za stolom brodskog salona sam.

A onda podiže začuđene oči i vide one oblake koji su još odavno stezali nebo iznad Zemuna. Ugleda sunce kako tinja i njihove tamne obrise koji joj se učiniše krvavi. Ali ne stiže da odagna tu strašljivu misao jer joj se nenadani snažni vihor koji podiže silnu prašinu obmota oko mantila i otrže šešir. Prokapaše prve kišne kapi koje se očas sručiše poput velike vodene zavese, zamrači se nebo i tvrđava na brdu postade kao neka velika neman koja iz svojih laguma šalje neljudske krike.

Ona požuri pod nastrešnicu blagajne, ali joj se oči ukočiše kad ugleda brod koji se nasred ušća propinjao u podivljaloj reci, mučen vrtlozima i olujom sa svih strana. Vide kako pokušava da se vrati i neke silne ljude u vodi, začu krike i među njima prepozna i svoj, ugušen u stravi srca.  Potrča ka obali, ne osvrćući se na sve jače kišne kapi koje kao da su sekle njeno lice i vide svu onu decu koja su pre samo neki tren mahala kako se dave ne uspevajući da dohvate daske i grede koje su im bacali sa palube. Vide i alase koji porinuše svoje čamce ka tom paklenom grotlu i oseti kao da je neko kamenje zasu sa neba. Grad, pomisli i nagonski podiže ruku ka ogaravljenom nebu da se zaštiti. Neki čovek joj priđe i odvuče je pod nastrešnicu blagajne dok su joj raskrvavljene ruke drhtale i krišom sklapale u molitvu.

Odjednom se zapeni gusta magla, koju su krici i jauci sekli poput oštrog noža, i zakloni pogled na brod. Ona oseti kako joj se srce zalepi za rebra i napusti je dah kada se još jedan snažan nalet vetra prolomi nad rekom zajedno sa čudnim zvucima poput paklenih bubnjeva i hučanja i neka potmula strava odjeknu sa pobesnele reke. A onda tišina, ona beživotna koja miriše na smrt…

Munja koja se račvala preko celog neba zaslepi joj oči a jak grom trže iz sećanja. Onog najbolnijeg, poput oštrice noža na koje se njeno srce svaki dan iznova nabada – vest da su telo njenog nesuđenog muža izneli poslednje narednog svitanja, među još 55 stradalih, zatočenih u brodskom salonu.

Tresak vrata opomenu je da sakrije suze i staru izgužvanu kartu. U sobu nahrupi njen muž zaplićući jezikom:

– Je l’ ima nešto da se jede u ovoj kući? Kome ja iz kasapnice donosim onoliko meso? – povika iskapljujući još jedno piće kao da je kapljica na dnu čaše.

Ona se i ne osvrnu. Kao i uvek kada bi je na isti način pozdravio dolazeći kući donoseći sa sobom gust i otužan dah vinjaka. Zagleda se u oblake istrošene od kiše, spremne da njihovu koprenu rascepa sunčev zrak i umiri se hvatajući u svakom preskoku svoga srca jasniji obris očiju onog koji je i dan-danas čeka za stolom salona broda „Niš“.

 

 

2

Milutin Bojić – kralj reči i srpskog bola i ponosa

mbojic poc

Kao što se svaki veliki pesnik koji umre mlad, kao po nekom nepisanom pravilu, grčevito bori za svaki stih u danu, stvarajući plodno i stihijski, kao da zna da je na ovaj svet spušten da bi iza sebe ostavio neizbrisiv trag, tako je i Milutin Bojić stvarao rime koje su ostale da huče kroz vekove. Stihove duboke, koji ostaju čvrsto utkani u krv onih kojima pripadaju. I kao i svima ostalima, smrt je donela paradoks – prerano došavši, poklonila mu je večnost.

Devetnaestog dana maja 1892, u imućnoj zanatlijskoj kući obućara Jovana Bojića i njegove supruge Sofije u Sremskoj ulici u Beogradu rodio se sin, prvi od njihovo petoro dece,  budući poeta, ljubitelj romantizma, čovek zlehude sudbine, osuđen na ratne muke, ali i priznanja, pesnik „bola i ponosa“ i tananih soneta, dramski pisac i pasionirani ljubitelj srpske srednjovekovne istorije.

bojic-fa-10 roditelji

izvor: milutinbojic.org.rs

Još kao dete rado je slušao maštovite priče, ponajviše narodne bajke i srednjovekovne legende koje mu je pričao Jovan Sremac, brat čuvenog pisca Stevana Sremca i prijatelj porodice Bojić. To je malog Milutina inspirisalo da počne da piše a njegov otac, ponosan na svog prvenca, njegove prve radove je brižljivo čuvao verujući da će jednog dana imati veliku vrednost.

Kao gimnazijalac počeo je da piše prve književne kritike za Dnevni list Milana Grola i postao najmlađi saradnik lista. Ipak svi oni napisani su pod pseudonimom samo zato što je smatrao da ga niko zbog tako malo godina ne bi shvatio ozbiljno.

bojic-fa-04 milutinbojic.org.rs

izvor: milutinbojic.org.rs

Svoje prve književne radove Milutin Bojić napisao je kao sedmoškolac, pod budnim okom svojih profesora. Tako je 1908, sa svega 16 godina, stvorio svoju prvu dramu Despotova kruna, koja je došla u ruke Risti Odaviću, direktoru Narodnog pozorišta, koji je već tada naslutio da se iza mladog pisca skriva veliki talenat. U isto vreme počeo je da niže i pesme pune ljubavi i neobuzdane mladalačke životne radosti koje pronalaze svoje mesto na stranicama književnog časopisa Delo. Prvi koraci na putu ka slavi su načinjeni.

Početak studija filozofije vezuje se za sve veća priznanja u poetskom i kritičarskom radu. Njegove pesme ne samo da su počele da izlaze u Srpskom književnom glasniku, časopisu čuvenog Jovana Skerlića, strogog književnog kritičara čija je samo jedna reč mogla da unapredi ili unazadi svakog pisca, već je dobio i veliko priznanje kao početnik i ubrzo postao Skerlićev miljenik. I kritičarski rad cveta te piše pozorišne kritike za časopise Dnevnik i Pijemont.

U to vreme veliki uticaj na književni rad svog bivšeg učenika vršio je Bojićev profesor iz gimnazije Milutin Dragutinović, koji je bio i književni kritičar i član umetničkog odbora Narodnog pozorišta. Kada mu je mladi student  pokazao nacrt svoje drame Lanci, on ga je ubedio da se prijavi na konkurs Književnog odbora Narodnog pozorišta, rame uz rame sa poznatim piscima, između ostalih i Branislavom Nušićem, Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem. Mladi pisac na konkursu nije prošao, ali već godinu dana kasnije na pozorišnim daskama njegovo delo doživljava veliki uspeh.

bojic-fa-08 sa radmilom

Milutin Bojić i Radmila Todorović (izvor: milutinbojic.org.rs)

I privatan život mladog Bojića doživljavao je blistave trenutke. Omiljen među boemskim krugovima, voleo je da provodi večeri na kaldrmi Skadarlije i vodi umne razgovore pune briljantnih misli. Pun strastvene životne radosti zaljubio se u Radmilu Todorović i počeo da joj piše najlepše ljubavne stihove. U prvim danima ljubavi kao da mu se ostvaruju svi snovi jer njegova velika drama doživljava premijeru u Narodnom pozorištu.

Kraljeva jesen

(„Nas odredi sudba za velika dela“)

Bojićev uspon postaje brz i siguran, u to vreme je već bio slavljen kao uzdanica srpske poezije i njegova prva istorijska drama u stihu, koju je napisao još u 6. razredu gimnazije, objavljena je 1912. u Srpskom književnom glasniku. Nastala je pod uticajem stvaralaštva Oskara Vajlda i Edmona Rostana, ali i zahvaljujući proučavanju Biblije. Temu je preuzeo iz 14. veka, najslavnijeg razdoblja srpske istorije, i prikazao odnos između kralja Milutina i njegovog sina Stefana Dečanskog.

Komad je trebalo da bude prikazan kao uvertira glavne predstave, ali je postao događaj večeri. Kritika nije bila blagonaklona, ali je publika bila oduševljena jer je te večeri imala prilike da vidi na potpuno nov način prikazanu dramu iz srpske istorije, iskazanu modernim stihom, punu vizantijskog sjaja, poput  još jedne Bojićeve lirske pesme. Istorijska zbivanja bila su prikazana iz ugla dvorske i erotske intrige i očaja starog kralja Milutina čija se mlada žena Simonida zaljubljuje u svog pastorka Stefana Dečanskog,  koga pokušava da spasi od oslepljenja i bacanja u lance. Istorijski događaji skrajnuti su u drugi plan a umesto njih živopisno je dočaran trougao strasti, starosti i ambicije igumana Danila.

323791_stefan-decanski_ls anastas jovanovic

“Stefan Dečanski”, litografija Anastasa Jovanovića (Izvor: wikipedia.org)

Uporedo sa pisanjem drama, Bojić pod uticajem književnog stvaralaštva Viktora Igoa, Ničea, Bodlera, Tolstoja, Čehova i Frojda, stvara i svoje najlepše pesme. Radmilinim rukopisom prepisani svi stihovi objavljivani u raznim književnim časopisima, dobijaju formu objavljene zbirke Pesme, u izdanju najčuvenijeg beogradskog izdavača Svetislava Cvijovića  1914. godine, u predvečerje Prvog svetskog rata. Nekoliko dana pred smrt Jovan Skerlić je svoju poslednju književnu kritiku posvetio Milutinu Bojiću i u njoj istakao snagu talenta i mašte, bogat rečnik i zvonak stih mladog pisca, koga više nije gledao kao nadu već kao pesnika koji je iznedrio svoje veliko delo.

U isto vreme Bojić odlučuje da veri Radmilu, ali nadolazeći ratni vihor remeti sve njegove planove. Zborno mesto bilo mu je Skoplje, ali je na regrutaciji zbog nežnog zdravlja i malog rasta oslobođen vojske. Okupacija Beograda prekinula mu je studije, odložila planove za venčanje sa Radmilom i razdvojila im puteve. Jednog jesenjeg dana otišao je iz Beograda, ne sluteći da ga više nikada neće videti, i prebacio se u Niš, gde je dobio posao vojnog cenzora. I tamo je nastavio da objavljuje. U Nišu je iz štampe izašla poema Kain, koju je Bojić završio neposredno pred okupaciju Srbije. U njoj je na duboko patriotski način dao sliku biblijske teme bratoubice Kaina i Avelja uporedivši ih sa napadom Bugarske na Srbiju. Prilikom opsade Niša, Bugari su spalili sve primerke knjige, a jedina koja je preostala bila je ona koju je Bojić poneo sa sobom.

bojic-fa-12 sa bracom i sestrama

izvor: milutinbojic.org.rs

Smestivši ostatak porodice kod rođaka u Kraljevo, Bojić se sa bratom Radivojem povlačio preko Crne Gore sve do primorske albanske luke Sveti Jovan Medovski, gde se opet susreo sa Radmilom, nadajući se da će savezničkim brodovima moći da se evakuiše u italiju. Međutim, vojnim vlastima je pesnik delovao sposobno za vojsku, tako da su se na lađu ukrcali samo Radmila i njegov 13-godišnji brat, a on je ostao sam, prinuđen da sa vojskom i narodom pređe Albaniju sve do Krfa noseći Vukov Rečnik u rancu i buduće stihove u sopstvenoj glavi. Prelazeći preko albanskih vrleti i gudura, spavajući vrlo malo i narušavajući sopstveno zdravlje, počeo je da piše stihove koje će ući u zbirku Pesme bola i ponosa i dramu Uroševa ženidba.

Serb_retreat_over_snow-covered_mountains wiki

Prelazak srpske vojske preko Albanije (izvor: wikipedia.org)

Kada je stigao na Krf, za olakšanje nije bilo mesta. Među vojnicima su počeli da se javljaju znaci pegavog tifusa i ubrzo je otvoren karantin na ostrvu Vido, ostrvu na čijem su kamenu živele samo zmije. Za dva meseca na njemu  je umrlo 11 hiljada ljudi, a od toga njih 7 hiljada sahranjeno je u moru jer nije bilo prostora da budu pokopani na kopnu. Stravične slike koje su postale deo Bojićeve stvarnosti, bile su inspiracija da stvori remek-delo svoje poezije.

Plava grobnica

(„Jer hoću da vlada beskrajna tišina

Da i mrtvi čuju huk borbene lave“)

Ova pesma je nastala kao skup osećanja i utisaka dok je zajedno sa narodom i vojskom prošao golgotu Albanije i Vida, gledao pobede i poraze, klicao u nadolazećoj euforiji rata i pratio pobedničke kolone u izgnanstvu. Upravo su ovi događaji uticali na njegovu pesničku zrelost. Ova pesma se decenijama čvrsto vezivala za Milutina Bojića i kao da je bila srasla sa njegovim imenom, pa čak i kada su ga skoro pa zaboravljali, njom je provejavao u književnim obrisima. Puna snage i lepote, zvuči poput himne u kojoj se odigrava jedno herojsko opelo koje živima ostavlja u amanet ponos i tugu, spletenu oko slave predaka. U njoj je prikazana vizija nemerljive morske pučine ispod čije plavetne površine leži groblje, među školjkama i algama, gde heroji nalaze mir, ali i borbenom lavom večno huče kroz istoriju i tako nikada ne završavaju svoj put. Njena najveća vrednost skriva se možda baš u tome što je u nju utkao sopstveno iskustvo, gledajući kolone iscrpljenih, živih kostura koji su dolazili na Krf, pa potom na ostrvo Vido, „ostrvo smrti“, na kome su pronalazili svoj kraj naslagani kao cepanice dok ih čamac ne pokupi sa obale i pobaca u more. Bojić je ove scene uspeo da podigne do kulta i pitanje je koliko bi još sličnih pesama napisao da je poživeo.

plava

foto Jelena Dilber

Na Krfu je mladi pesnik ubrzo počeo da radi kao činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova, a ubrzo je prešao u Solun na mesto vojnog cenzora. Zbog narušenog zdravlja dobio je mesec dana oporavka u Nici, gde se napokon našao sa verenicom i bratom, koji su ovde živeli sklonivši se od rata. Mesec ljubavi doneo je inspiraciju za ciklus Soneta koje je po povratku u Solun svakodnevno pisao u pismima Radmili, a koji su objavljeni tek nakon njegove smrti.

(„Za mene noćas vaseljene nije,

 Oči su tvoje sunce, zvezde, duge“)

bojic-fa-05 u nici milutinbojic.org.rs

izvor: milutinbojic.org.rs

Okrepljen i pun nove energije u Solunu dovršava svoju drugu veliku dramu, koja je takođe objavljena tek nakon njegove smrti.

Uroševa ženidba

(„Oprosti mi, oče, ja sam tako stvoren“)

Istorijska drama u stihu je zapravo parodija političke drame. Najkomičniji delovi nalaze se u ljubavnom zapletu. Suočavanje oca i sina je predstavljeno na poseban način, kao dosetka o moćnom caru Dušanu, energičnom i snažnom i njegovom melanholičnom sinu Urošu, sanjalici i slabiću, koji voli da čita knjige, sa životnom željom da ode u manastir umesto da osvaja zemlje. Poznatu temu nejakog Uroša Bojić je predstavio kroz komediju, posebno kada polubrat cara Dušana, Siniša Nemanjić Paleolog, nastupi kao neodoljivi ljubavnik koji i Dušanu i Urošu preotima voljene žene. Zanimljiv je i način predstavljanja likova jer car Dušan izgovara poznate patetične Bojićeve stihove na velike istorijske teme, a Uroš podjednako patetične stihove o prirodi i ljubavi.

bojic-fa-09 premijera kraljeva jesen

izvor: milutinbojic.org.rs

Godine 1917, kao dokaz da je Milutin Bojić bio najaktivniji pesnik srpske emigracije, objavljeno je njegovo najčuvenije delo Pesme bola i ponosa. Kritika je imala samo reči hvale i ovenčala ga je priznanjima nazvavši ga „kraljem reči“. U njoj su, pored Plave grobnice, pesme koje predstavljaju istinsko svedočanstvo stradanja srpskog naroda tokom povlačenja preko Albanije i izgnanstva na Krfu, naroda koji je svoj opstanak vezao za trusni kraj istorije, za vetrometinu na kojoj je primoran da svoje bivstvo brani od većih i jačih i opstaje uprkos stalnim krvavim sukobima. Međutim, u velikom požaru krajem leta vatra je progutala sve primerke zbirke pesama. Jedini preostali ostao je onaj koji je Bojić poslao svojoj verenici. Upravo će on posle rata biti osnova za novo izdanje.

bojic-fa-07 u bolnici

izvor: milutinbojic.org.rs

Nekoliko meseci kasnije zdravlje pesnika se naglo pogoršalo. Nakon zapaljenja pluća uspostavili su mu dijagnozu – tuberkuloza. Ubrzo je primljen je u jednu od najboljih vojnih bolnica u Solunu, ali prekasno. U novembru 1917. je preminuo u 25. godini, do poslednjeg dana grozničavo sanjajući o nenapisanim stihovima, u euforiji slepe nade da ce ozdraviti. Sahranjen je na vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu, a 1922. njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd, na Novo groblje, pored roditelja.

8707645_108343194421grob milutina bojica

Grob Milutina Bojića

Radmila mu je do kraja života ostala verna i nikada se nije udala. Nakon rata vratila se u Beograd, gde je umrla pola veka kasnije.

Pesnik pun borbene nade i želje za pobedom i mirom nije dočekao proboj Solunskog fronta, povratak izbeglica u Srbiju, oslobođeni Beograd niti saznao šta je za njegov rod značila pesma, remek-delo Plava grobnica, ali je zato u svom kratkom stvaralačkom veku učinio mnogo više nego brojni dugovečniji srpski pesnici.

Mirnoće mi dajte, da svu snagu stečem,

Da iz srca dadnem

Sav bol i sav ponos i, kad ih izreknem,

Ko list sveo padnem.

 

milutin-bojic-biblioteka_ seecult.org

Izvor: milutinbojicbiblioteka.seecult.org