Propast srpskog sentandrejstva u sudbini Večitog mladoženje

Kada se Jakov Ignjatović pojavio na književnoj sceni južne Ugarske, u vreme uspona romantičara i oslobođene srpske države, u njegovim romanima skrivalo se nešto sasvim drugo. I nije se odmah moglo videti da je baš on najznačajnija pojava srpskog romana 19. veka, začetnik realizma u književnosti i pisac koji će na najbolji način dati šaroliki svet  prave male „ljudske komedije“ u našoj literaturi.

Jakov Ignjatović, rad Novaka Radonića

Njegov peti roman Večiti mladoženja nije samo najznačajnije njegovo delo, nego i dokaz dubokog poznavanja vrlina i mana srpskog društva na čijim je stranicama dao najbolji opis atmosfere, uvreženih principa i tradicije koja po svaku cenu mora da sačuva narod rasut među tuđim verama i kulturama.
Radnja prati porodicu gazda Sofre Kirića i sudbinu njegovo petoro dece od kojih je posebno zanimljiv najmlađi – Aleksandar Šamika, roditeljskauzdanica, iškolovani fiškal, koji tragajući za sopstvenim srećama i interesovanjima doživljava beskrajne sudare starog i novog, tradicionalnog i modernog i gašenje ne samo sopstvene loze već i simboličku propast nekada uglednih i moćnih srpskih porodica u južnoj Ugarskoj, propast sentandrejske slave i veličine.
Ovaj roman-hronika za temu ima uspon i pad jedne porodice, temu koja će u narednim decenijama biti rado viđena kako u domaćoj, tako i u stranim književnostima, od Stankovićeve Nečiste krvi, Krležinim Glembajevima do Golsvordijeve Sage o Forsajtima. U njoj je oličeno rađanje moćnih bogataških porodica ni iz čega, njihov uspon i početak materijalnog i moralnog osipanja sve do sopstvene propasti, dok je u društvenom sloju romana prikazano socijalno i moralno propadanje srpskog naroda u južnoj Ugarskoj i svega onoga što su stare, preduzimljive, odvažne generacije odricanjem postigle a nove mekušne, kolebljive i jalove proćerdale ili ugasile.
Pripovedački ugao dozvolio je Jakovu Ignjatoviću da neometano, bez uplitanja naratora, ispriča ovu neobičnu životnu priču protkanu psihološkim crtama Šamikinim, i tako pokaže svoj stav koji je apsolutno bio na strani starinskih naravi i nadmoćnosti starinskih naraštaja oličenih u gazda Sofri i njegovim prijateljima trgovcima Krečaru I Čamči, i blago razočaranje mladima koji su ili nezainteresovani za sve bogatstvo i imetak koji im je dodeljen rođenjem, ili ne umeju da ga umnože i sačuvaju zbog nepouzdane i razmekšale prirode sklone „ženskim naravima“, nedostacima muškosti ili porocima, iako su potekli od odvažnih i za život prekaljenih očeva.

Sentandreja (izvor: sladjanamaric.blogspot.com)

Ono što će vas možda iznenaditi pri čitanju romana jeste da je gazda-Sofra najzastupljenija ličnost  u prvoj polovini dela. On kao da dominira u svim poglavljima, a sudbina Šamike, koga će jednog dana prozvati „Večiti mladoženја“ pa će tako i roman poneti naslov, data je u drugom delu prikazujući živopisan uvod u uzaludne pokušaje ženidbe, sve do završne slike ostarelog kicoša u dubokoj starosti i slike njegovog groba.
To nimalo nije slučajno jer bi se i moglo reći da je sudbina Sofre Kirića piscu bila veoma važna, bez nje delo nikako ne bi imalo svoj značaj ni svoju poruku. U njegovom liku Ignjatović je iskazao otvorenu simpatiju ne samo prema njemu, već prema celom trgovačkom sloju i njihovoj sposobnosti da osnaže i održe svoja imanja, ali i običaje sopstvene tradicije i nacionalne svesti, pa zahvaljujući tome stranice vrve od običaja u odevanju, ponašanju, govoru, ali često sa dozom humora i komike, posebno kada se opisuje gazda-Sofrin izgled, njegovo preterano „paradno gizdanje“ zahvaljujući kome liči na „ciganskog vojvodu“, okretanje tuđinskim gospodskim običajima ali i u pomalo razmetljivoj priči prosidbe lepe ali siromašne supruge Soke iza koje je ostao odbačen ucveljeni verenik koji je od tuge za njom ubrzo umro. Sa druge strane predstavljena je beskrupuloznost njegove prirode u sticanju bogatstva zahvaljujući špekulacijama tokom inflacije i surovost prema emocijama sopstvene dece, koje su za njega ništa drugo do nedostatak „jake duše“, pa je mešanjem u izbor bračnih partnera uništio živote svojih ćerki. Sve to doprinelo je njegovoj tužnoj sudbini ostarelog sentandrejskog kožarskog trgovca koji je i pored petoro dece ostao bez unuka i naslednika svog posla i umro ojađen uzaludnošću sopstvenog truda.
Sa druge strane Šamiku, kao drugu i podjednako važnu kariku, pisac je predstavio kao očevu suprotnost, simbol nove nesposobne, pa čak i degenerične generacije neradnika, slabića, pomodara i beščulne omladine koja svoju snagu rasipa u ništa, ističući njegove ženske nemuževne crte karaktera kao jednog provincijskog  kavaljera i dendija, sugerišući na biološke prepreke da ženidbu ostvari, pa čak i neobičnu vezanost za majku, koja u pozadini ima Edipov kompleks. Međutim, to je samo površno viđenje Šamikine tužne sudbine jer istina je da su njegovu istinsku želju za ženidbom onemogućavale prepreke, koje nisu proistekle iz njegove prirode, već iz same sredine. U prvom slučaju sa Nemicom Lujzom nastao je verski i nacionalni problem, tako tipičan za srpski narod u tuđinskom svetu, gde zarad očuvanja nacionalnog identiteta mešanja sa drugima ne može i ne sme biti. Drugi slučaj sa samrtnicom Jucom, takođe emotivno unesrećenom sudbinom sličnom Šamikinoj, onemogućila je devojčina majka ali i sama smrt. Ova priča je smeša strave i komike u nuđenju srca i groba večitog mladoženje večitoj nevesti kao bračnog početka dok uređenje venčanog nakita nakon Jucine smrti i stihova na grobu daje najbolji primer groteske u romanu.

Prvo izdanje romana “Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića iz 1910. godine (izvor: wikipedia.org)

Samo u jednom trenu Šamika je Juci otkrio da je nesrećan i da njegova nesreća polazi od porodice. Time je dao najsnažniji odgovor o svojoj sudbini povezavši je sa sudbinom svojih sestara, brata Pere, frajla Juce pa čak i Miloradovića, prvog verenika svoje majke – sudbine celog novog naraštaja, pokazavši kako roditeljski zahtevi i zabrane unesrećuju život svoje dece prvo ih puštajući u moderan tuđinski svet koji odudara od sirove borbe za opstanak, a potom ih surovo vraćajući u stege patrijarhalnosti iz kojih je izlaz prihvatanje ili pobuna, ali u svakom slučaju neminovna i neizbežna patnja.
Kada se sklope poslednje stranice romana, ostaje gorak ukus nakon ispripovedanih sudbina pa bi se moglo reći da je melanholičan ton kojim je Ignjatović začinio ovo delo proistekao iz njegovog ubeđenja da se tragična sudbina ne može izbeći, ali i to da budućnost koju je on iz svog ugla posmatrao za srpski narod u zemljama preko Save i Dunava nije bila ohrabrujuća, već osuđena na promašenost, osipanje i nestanak. Tako je i bilo, Sent Andreja je danas grad sa desetak pravoslavnih crkava i nekolicinom starih Srba. Ono staro srpsko odavno je prohujalo sa vodama Dunava noseći prolaznost kao večnu sudbinu.

Slika Ištvana Čoka “Buđenje proleća” iz 1900. godine (izvor: gaborkovacscollection.com)

3 thoughts on “Propast srpskog sentandrejstva u sudbini Večitog mladoženje

  1. Zanimljiv tekst. U gimnaziji smo radili odlomak i nisam nešto mnogo obraćao pažnje na ovo delo kasnije, ali u svakom slučaju, deluje interesantno. Lepo je približeno, opisano i analizirano, a opet, tekst ne otkriva previše detalja i budi znatiželju da se delo pročita.

    Imam jedno pitanje i jedan komentar.

    Pitanje: na kakve se biološke prepreke upućuje?
    Komentar: Srbi su se iz današnje Mađarske vremenom polako preselili na područje današnje Srbije. Ali, to je bio prirodan proces. Preci su im došli u Ugarsku kada su srpske srednjovekovne države izgubile nezavisnost, a potomci su se vratili u obnovljenu zemlju (Kraljevinu SHS, Jugoslaviju, SiCG, Srbiju). 🙂 Mada, neke asimilacije je sigurno bilo.

    Liked by 1 person

    • Kada sam spomenula biološke prepreke, mislila sam na samog Šamiku, tačnije pisac je iskazujući “nedostatak muškosti” i “žensku narav”, tačnije feminiziranost, mogao da sugeriše da on ni biološki ne bi mogao da konzumira brak, što se ne pokazuje kao tačno ako dublje proučimo delo.
      Slažem se sa vašim komentarom, ali Jakov Ignjatović kao Srbin koji je rođen i živeo u Sentandreji, tj. južnoj Ugarskoj je želeo da ukaže na važnost nacionalnog identiteta koji se postizao nemešanjem sa drugim nacijama i verama, a da je bilo asimilacije u realnom životu, sigurna sam da je bilo. 🙂
      Hvala na komentaru i čitanju! 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s