5

Tetanus

vakcina

Prošle nedelje opet sam kampovala po domu zdravlja. Muž mi se ukočio pa sam ga vukla da prima injekcije i terapije.

Jednog dana dođemo mi i ispred sobe za intervencije zateknemo cirkus. Vremešni pripadnik romske nacionalne manjine došao da primi vakcinu protiv tetanusa i poveo sa sobom celu familiju, što će reći: vremešnu suprugu, ćerke, snajke, sinove i zetove.

Odvukoh ja muža u sobu, a sa nama i on. Sede na stolicu, zavrnu rukav i poče da koluta očima. Tek što mu je sestra prišla, on poče da viče:

„Lele, sestro slatka, pušti me!“

Gleda ga ona, gledamo ga i svi mi unutra i sad već ima našu nepodeljenu pažnju.

Kako mu ona priđe sa špricom i iglom, tako on zakoluta, a čim se odmakne, on krene da leleče. Njoj prvo bi smešno, pa mu na kraju zapreti da će da ga ispljuska vodom ako se ne smiri. Ućuta se on i ona obavi svoje.

Mislio bi čovek da će lelekanje da prestane, al’ ne lezi vraže. Ne prođe ni par sekundi, on poče da skiči:

„Lele, pade mi šečer!“, i da se raskopčava i svlači.

Gledaju ga sestre i vide da mu nije ništa, samo se prepao. Pozvaše muške članove familije da uđu i da ga izvedu. Uđoše oni, uznemireni zbog glave porodice, i uzeše ga pod ruku da ga vode napolje. On se malo osokoli kad ih vide, a i da ne ugrozi svoj autoritet, valjda, pa im reče da može i sam. Al’ kad im sestra saopšti da će za dva meseca opet morati da dođe i primi poslednju vakcinu protiv tetanusa, on opet poče da se spovodi i viče:

„Lele, pade mi šečer!“

Odvukoše ga napolje, a izađoh i ja za njima, da ostavim muža da ga na miru bockaju. Napolju tek predstava. Skupile se žene oko glave familije, zabrinuto ga gledaju i nešto ispituju, al’ na njihovom jeziku. On se kuraži i otima i nešto im priča.

Al’ tad nastupi baba, odgurnu ćerke i snajke i poče sama da zakopčava muža i nešto odsečno priča. Ostale se spremno okrenuše ka vratima i, uz srpske psovke, na svom jeziku nešto oštro poručiše medicinskim sestrama unutra. Verovatno neke kletve.

Odoše tako svi zajedno, zabrinuti i ozlojeđeni zbog lošeg tretmana. I iza njih ostade mir i tišina.

I znate šta, ne znam da l’ je sve to bilo smešno ili tužno, al’ kad ih vidite kako se drže „svi za jednog jedan za sve“, dođe čoveku da se dobro zamisli i ponešto i nauči od njih…

Advertisements
2

Vatrene kočije boga Jarila

kocije-tviter

izvor: twitter.com

Jahao je tog dana kroz šumu jedan mladić u belom, na gizdavom konju, sav okićen poljskim cvećem i sa strukom klasja žita zadenutim za sedlo. Bio je to mladi slovenski bog Jarilo. Dok je pod konjskim kopitama prštalo već opalo prvo zarudelo lišće, zabrinuto je pogledavao ka suncu koje je svakim danom bilo sve niže nad horizontom. Stizala je jesen, osećao je u mirisima i lakim jutarnjim maglama.

A Jarilo nikako nije voleo jesen. Ne zato što je bio bog života i prolećnog lahora nego zato što je bio teško kažnjen.

Napola gnevno, a napola tužno žalio je svoju sudbinu. Kao da je on hteo da se rodi kao sin boga Peruna, najvećeg boga svih Slovena. I kao da je on kriv što se zbog nekih davnih sukoba dvojice braće stric Veles pretvorio u zmiju i ukrao ga jedne noći po rođenju, dok je spavao. Da bi ga odveo u svoj podzemni svet i da bi u njemu proveo svoje detinje dane.

Nije se Perun mnogo radovao kad je njegov sin uspeo da pobegne iz tamnih laguma Velesovih i izađe na svetlost dana. Nije se bunio ni kad se zaljubio u svoju sestru Moranu i odlučio da sa njom provede ceo život. Ali se mnogo naljutio kad je pogazio reč i poklekao pred čarima jedne pastirice koja se u vrbacima kupala i na kojoj su se kapi vode svetlucale kao hiljade malih dragulja. Toliko da ga je gromom ubio jednog toplog jesenjeg dana, a Moranu, iako ništa nije bila kriva, pretvorio u sparušenu babu krastavog nosa koja donosi zimu, jake mrazeve i huk hladnih severnih vetrova.

I jedva su drugi bogovi ubedili Peruna da poštedi svoga sina. Naposletku je pristao, ali pod uslovom da Jarilo živi kroz proleća i leta, a da hladne sive jeseni i zime provodi sa svojom ženom vešticom u dubokim tunelima Velesovim.

Ne, rekao je sebi u ovu ranu jesen bog Jarilo, zimus neću tugovati za suncem i oblacima. Ove zime biće onako kako ja kažem. Pa nisam zalud predvodnik tolikih ratova kada otac Perun to od mene zatraži. Pa nisam zalud ljudima uvek donosio toplinu, život i titraje svetlosti po modrim vodama. Tako je mislio i smišljao šta da radi.

I odjednom, setio se. Pobeći će daleko, tamo gde otac nikada neće moći da ga nađe. Ali znao je da mu ističu dani, osećao je to po noćima koje se sve duže baškare preko nebeskog svoda.

Poslednjeg dana leta Jarilo je skupio hrabrost i odlučnost. Istu onu kojom je prekrivao svoje lice kada je one odvažne vodio u ratove. Te noći ukrao je kočije boga Peruna. Iste one kojima njegov otac u vrelim danima podiže oluje i vozi se nebom kloparajući točkovima i praveći grmljavinu u oblacima. A ljudi se na zemlji  skrivaju da ih ne pogodi sjajnim munjama koje baca iz svojih očiju.

Kad su se konji uz nervozno rzanje napokon pokrenuli, ne poznajući ruke onoga ko njima upravlja, nebom se prolomio prasak. Začula se grmljavina kakva nikad nije i neko čudno škripanje, hučanje i tutnjanje kroz oblake, kao da se ceo svet ruši. Ljudi su se preplašili, strepeći od sopstvenog kraja, a bogovi poskakali iz svojih paperjastih postelja da vide koji se to neposlušnik igra. Videli su samo sjajan trag vatrenih kočija kojima je Jarilo pobegao.

Bežao je Jarilo sve dalje i sve više razbešnjivao konje, da požure, da ga odnesu daleko od oca i od žene veštice. Da pobegne negde daleko, gde niko neće znati ni ko je ni šta je. Gde će se skrivati u gustim šumama i loviti mlade srndaće kojima se tanki zraci sunca upetljavaju u prve rogove.

Ali, konji ga nisu slušali. Svojeglavi, već u peni i na izmaku snaga, zatresli su svojim vatrenim grivama i isprepletali svoja glomazna kopita. Kočija se prevrnula i uz tutnjavu i jeku koja se prolamala noćnim nebom, bog Jarilo se stropoštao kroz oblake i guste krošnje stoletnih hrastova pravo na jedan proplanak po kome se rasipala srebrnasta mesečeva svetlost.

Nedaleko odatle, na obali modrog jezera u kome se ogledao veliki mesec, vile su igrale kolo i visoko iznad sebe bacale zvezdani prah iz svojih dugih raspletenih kosa. Hvatale su se za ruke i okretale u krug. Opraštale su se od leta i pozdravljale dolazak jeseni.

A najmlađa među njima te noći je zaigrala po prvi put sa odraslim vilama. I u srcu osećala neku čudnu snagu od koje joj je drhtalo telo dok se oko njega meko obavijala haljina satkana od krila leptira, a u laganom dahu golicao nežan lahor, koji tek što se budio u njoj.

Usred njihove najradosnije igre, od kojih su i zlatne ptice ispuštale kliktaje od kojih su se orila nebesa, neki se neobičan tresak prolomio šumom. Odmah je sve stalo i vile su radoznalo pohitale da otkriju kakvo je to čudo palo sa neba i slomilo velike stoletne hrastove.

A pod njima slomljene kočije i jedan točak, koji je još tinjao u gustom dimu i sivom pepelu. Niz pokidane grane visio je drugi i okretao se kao da i dalje nekud hita. Topot konja još se čuo kroz šumu, a na zemlji, kao da spava, najlepši mladić koga su vile ikada videle.

Ona najmlađa odmah je sela i njegovu glavu spustila na svoje krilo. Iz mirisnog daha prosula mu je po licu čarobni vilinski prah od šumskog bilja. I mladi bog Jarilo se probudio i u okviru zvezdanog neba ugledao vilu kose zlatne kao klasje žita u haljini satkanoj od krila leptira. I odmah znao da je stigao tamo gde je želeo. Bez reči je zagrlio i svoju glavu spustio na njene grudi.

Od tog dana mladi bog Jarilo je živeo u zlatnim vilinskim dvorcima, ležao u mekim paperjastim jastucima poput oblaka i ogledao se u sjajnim sunčevim ogledalima u kojima je video kako iz dana u dan postaje sve lepši. Viline ruke su ga milovale kao blagi mirisni vetar, a glas protkan sedefom iz bisera šaputao najlepše priče. I ništa mu više nije bilo potrebno.

A vila je Jarilu poklonila zauvek svoje srce. Nije vredelo ni što su je ostale upozoravale da to nikako ne sme da učini jer ne ide da mladi bog provede život sa vilom. Nije htela da sluša ni šumsku majku, najstariju od svih vila, koja joj je prorekla da će joj do proleća srce ostati slomljeno kao zgaženi ugarak vatrenih Jarilovih kočija.

Za to vreme Perun je svojim gnevom tresao i nebo i zemlju. Kad god bi se setio da mu je neposlušni sin ukrao vatrene kočije, velikim kamenim maljem gađao je ljude na zemlji. Nije se znalo koliko ih je skamenio, ali ljutnja mu nije prolazila. Kada su i ostali bogovi videli da je vrag odneo šalu, okupio se slovenski troglav, da urazumi boga Peruna i veća kako da vrati Jarila.

Uzalud je Svarog umirivao Peruna pričajući o neposlušnoj mladeži, miru, suncu i ljubavi između oca i sina. I Svetovid mu je držao stranu. Nedostajao im je Jarilo da zameće bune i ratove. Ali na kraju su se dogovorili: vratiće mladog neposlušnog boga, a Perun ga ipak neće zgromiti čim ga vidi.

I zaista, još iste noći Perun je došao Jarilu u san dok je snevao u mirisu kose boje zrelog klasja svoje vile. Gledao ga je strogim očima i gladio svoju dugu bradu, kao kad je mnogo nezadovoljan. U glasu u kome se skrivala potmula tutnjava razabrao je poruku: neka smesta krene nazad, dok se vila još nije probudila, oprostiće mu i slomljene kočije i odbegle konje i neposlušnost. Ali ako neće, skameniće vilu u čijm naručju spava i nikada više neće osetiti dah sreće u svom životu.

Grub glas trgnuo je Jarila iz sna. Nije znao da će ga otac pronaći ma gde bio i da od njega nikada neće moći da se sakrije. Ali je bio siguran da će svoju pretnju ostvariti. U mutno svitanje s tugom je znao šta mora da radi.

Kad je sunce izronilo iznad visokih stoletnih hrastova, Jarilo je poslednji put pogledao vilu koja je spavala i nije ni slutila da odlazi. Napustio je njen dvor u suzama koje je skrivao u najdaljim uglovima očiju, ali odlučan da je spasi ljutnje razgnevljenog boga Peruna. Otišao je put neba, prečicom do svog starog doma. Znao je da je vreme za njegove duboke lagume i jeseni i zime.

Ali, kada se stvorio pred ocem Perunom i ugledao uvređeno lice svoje žene Morane, znao je da neće sve biti onako kako se nadao. Za kaznu, poslat je da tri godine živi u podzemnim odajama bez sunca, proleća i leta. Vilu je Morana želela da okameni, ali je bog Perun ipak hteo da održi reč. Umesto kamena pretvorio je u klasje žita, koje svake godine u jesen vene da bi u proleće opet počelo da klija.

Kad su vile ušle u njene odaje na jastuku od paperja našle su samo struk  zrele pšenice, zlatne kao nekad njena kosa. Na podu ostala je zauvek ostavljena haljina satkana od krila leptira koja je u sebi skrivala mirise mladog boga Jarila.

Po dalekom šapatu šumske majke, Jarilo je saznao da njegove vile više nema. Ali to mu i nije bilo važno. Sišao je u svoje podzemne svetove, daleko od sunca i sreće. Zato su naredna tri leta bila siva i pepeljasta, sa mutnim belim suncem koje nije moglo da razlista zakržljale biljke. Zato su zime bile oštre, ledene i podmukle, sve dok je Morana izlivala svoj gnev uvređene prevarene žene.

Tako i danas. Kad se zima uzjoguni i ne da proleću da otvori svoje modre oči, to se Morana još sveti Jarilu što je izdao one davne jeseni. A njemu to i nije više važno. Izađe da bi ljudima doneo sreću, iz prikrajka gleda vatrene kočije kad kloparaju po nebu i seća se daha slobode dok su ga nosile ka njegovoj vili. I najradije izađe onda kad se zrelo klasje povija pod toplim vetrom. Tako mladi bog i dalje tuguje za svojom vilom i u snenom šumu je među bezbrojnim strukovima uporno traži.

 

 

12

Čekajući da padne plafon ili kako pronaći poruke u naizgled glupoj i dosadnoj drami

b39df595ca45fbba946fb99b9d4e5aa2

izvor: diqhist.fas.harvard.edu

Prošle nedelje sam sa učenicom kojoj držim časove srpskog obradila Beketovu dramu „Čekajući Godoa“. Sećate je se, verujem, a možda najviše po tome što se u njoj ne dešava ništa.

Dobro, ne baš ništa, dva odrpanca nešto čekaju, a nemaju pojma ni šta čekaju, ni kada će, ni ‘oće li to uopšte da dođe. Al’ oni čekaju. I tako sluđeni, petljaju, muvaju i podvaljuju vremenu i sopstvenom životu.

E pa sad se vi verovatno pitate šta tu ima interesantno pa da ja o tome pišem. E pa ima. Zato što je ta drama jedno od najznačajnijeg književnog dela svetske književnosti, a ja sam, verovali ili ne, tek sada shvatila zašto je to tako. Iako mi je ovo treći put da je čitam.

Ne znam da li je do godina, slobodnog vremena ili nečeg trećeg, jer verujem da sa 18 nisam znala ni gde mi je dupe ni gde mi je glava, a sa 20 i kusur nisam ni imala mnogo vremena jer je trebalo još mnogo toga pročitati.

E pa sa ovim godinama i ovim iskustvom sve je došlo na svoje mesto. I ne samo da sam, razgovarajući sa svojom učenicom, otkrila poruke ovog dela nego sam odgovorila i na mnoga važna životna pitanja koja su me mučila. I to kroz priču o dva odrpanca koja nešto čekaju.

Besmisao vremena i njegovo sporo proticanje

 Likovi u delu ne znaju šta će sa sobom. Svaki dan im je isti, besmislen i prazan, a pošto ionako sem čekanja ne rade ništa, žestoko se smaraju.

Da li ste nekada primetili koliko vreme sporo protiče kada ne radite ništa ili kada ste baš skoncentrisani na sat? Kao kada čekate na neki zakazan pregled ili na nešto što vam je mnogo važno a vreme kaplje i minut traje kao godina. A opet, sa druge strane, u nekim divnim časovima toliko proleti, kao da ste tek trepnuli.

Neću vam pričati koliko je pojam vremena rastegljiva kategorija, ali hoću kako mora da se osećaju ljudi koji se u životu ne bave ni sa čim. Zamislite kako izgleda kad vam je svaki dan isti, besciljan, podjednako nevažan, pa da više ne znate ni koji je mesec ni koja je godina. Naravno da biste bili očajni, apatični i izgubljeni.A možda i orni za iživljavanje ili svađu, tek da sa malo temperamenta obojite dan. Da ne propadne. Da se bar po nečemu razlikuje od drugih i zapamti.

Ćutanje

 Odrpanci u drami pričaju besmislice, a kad im nestane ideja čak i za njih, oni zaćute. Ali ne samo zato što više ništa nemaju da kažu. Ne, nego i zato što tim ćutanjem skreću pažnju na svoje duševno stanje.

Da li ste nekada primetili koliko prija ćutanje kada smo tužni, razočarani, uplašeni ili puni strepnje pred nečim neizvesnim? Ponekad je ono najbolji štit od surovih poteza koje vuče život. Ne samo zato što je bolje biti oprezan nego i zato što se u svom ćutanju do mile volje u sebi možemo preispitivati i razjašnjavati.

Da li ste, sa druge strane, nekada osetili koliko vam nedostaje topla reč, a niste hteli da je zatražite od nekoga ko se sam ne doseća da treba da vam je da, pa ste mu podvaljivali ćutanjem ne bi li vas pitao šta vam je i razvejao vaše tuge i neraspoloženja? Pa kad vas otkravi, vama kao da padne kamen sa srca i opet se osećate srećno jer postoji neko kome je važno kako se osećate. I opet možete da pričate i tako izlivate iz sebe radost.

A zamislite onda kako je tužno kada neko vaše ćutanje ne primećuje, pa kada se u njemu toliko zapetljate da preti da vas prelije i udavi. A nikoga nema da vam pruži ruku koja bi vas izvukla na obalu.

Brbljanje

 Likovi u drami pričaju sve što im padne na pamet, brbljaju nepovezano. Na to ih navodi čekanje bez nade posle koga preostaje samo očaj, pa da bi ga izbegli, oni nalaze utehu u nepovezanim pričama.

Koliko puta ste se branili od strahova i tuge pričanjem, nebitno čega, samo da se priča, samo da se skrene pažnja? Koliko puta ste se rasplašivali govoreći o onome što vas najviše muči i čega se najviše bojite, ma koliko to čudno i sujeverno bilo? Pa kad se kaže, odmah bude lakše, kao da smo tada oterali zlo i strepnju od sebe. Bar načas.

Ljudi se pričom skrivaju od samoće, od strave koju izazivaju misli o smrti, bolesti, teskobi i neizvesnosti. A zamislite koliko je teško kada nemate sa kim da to podelite, kada nema nikoga ko bi mogao da čuje vaše skrivene plašnje.

Dijalog gluvih

 Dok čekaju svog mističnog Godoa, svi koji se tu zateknu pričaju svoje priče. A zapravo se među sobom uopšte ne slušaju. Baš tako, svako tera svoje, a zapravo ga tuđa priča uopšte ni ne zanima.

Koliko ste se puta našli u situaciji da nešto pričate, a vidite da vas sagovornik ne sluša? Pa kad ga nešto zapitate, on se trgne i razotkrije se da vas zaista nije pratio. Koliko puta ste bili u nekom društvu u kome nekoliko puta postavljate pitanje, a niko vam ne odgovara jer vas niko zapravo ni ne sluša?

Pomisli čovek da je to nevaspitano, nekulturno, oseti se loše, kao da je nevidljiv, nezanimljiv, odbačen. A zapravo nije do njega, do slušalaca je. Jer svako je od njih zatvoren u svom malom svetu, koji mu je isuviše vredan da bi ga napustio zarad drugih ljudi i njihovih priča. U sopstvenom sebičnom carstvu nema mesta za druge, ni za njihove misli, osećanja, probleme, pa ni tuđe besmislene i nadasve, njima, nezanimljive priče.

Priča da bi se ubilo vreme, a ne produbio odnos

 U ovoj drami likovi pričaju bez neke stvarne želje da se otvore za one druge. Moglo bi se reći da tako ubijaju vreme jer ionako ne znaju šta bi drugo sa njim mogli. Ili vreme ili sebe. Pa onda je ipak bolje vreme.

Koliko ste puta primetili da ljudi ne žele da vas puste da im se približite, da vam otvore dušu? Koliko ste puta osetili da ni oni vama ne žele da priđu nego postavljaju zidove i nepremostive prepreke? Žele da sa vama pričaju o površnim stvarima, žele vas u svojoj blizini, ali samo do granica koje oni odrede.

Svašta se iza toga krije. Nepoverenje, nesigurnost, ranjivost, želja da se čovek pokaže onakvim kakav bi želeo da bude, a ne kakav stvarno jeste. Ali s takvim ne možete biti prijatelj. Jedino poznanik, sa kojim se samo ćaska i ubija vreme.

 

Pa kad sve ovo sklopimo u jedan veliki mozaik, dobijemo svu apsurdnost sveta u kome živimo i o kome zapravo i govori i šalje poruke drama „Čekajući Godoa“. A sustiže ga i saznanje da on nije takav samo danas, u naše vreme, nego oduvek. Nikada zapravo i nije bio drugačiji.

Ako ste sami, osuđeni da život provedete među otuđenim ljudima koje zanimaju samo njihovi problemi i njihove priče, koji sa vama samo presipaju iz šupljeg u prazno, dok ih u suštini vi zanimate koliko i lanjski sneg, ako vas nikada neće pitati zašto ste tužni, srećni, uplašeni ili zabrinuti, ili vas to zapitati radi reda, a neće ni sačekati da čuju odgovor, ako se okružuju izmišljotinama i prazne na vama, onda vam može izgledati da život nema nikakvog smisla.

A ima. Jer ipak ima onih koji žele da vas čuju, da vas saslušaju, stave vam ruku na rame i daju sve od sebe kako bi rešili vaš problem, kao da je njihov. Još uvek ima onih koji dele s vama brige i strahove, i svoje i vaše, raduju se i tuguju sa vama, vuku i leče, ljube gde boli i teraju što plaši. E to su prijatelji. Možda ih neće biti mnogo, ali baš zato su i dragoceni.

Pa dok tako i ja čekam da padne plafon, tačnije da ljudi postanu uviđavni, empatični i nesebični, što pre ima za izvesnost padanje plafona, šta bih mogla da radim? Možda da samo onima koji zaslužuju poklonim svoju ljubav, pažnju, vreme i misli. Jer ako je izvesno jedino ono na kraju, daj da do njega radim prave stvari.

I tako sa svojom učenicom završih ja frenetično izlaganje analize drame „Čekajući Godoa“, sjajnih očiju, sva uzbuđena što sam konačno doživela beketovsko prosvetljenje. Susretoše me dva začuđena oka. Gleda me ona i sigurno se misli: „Ova bi baš mogla malo da iskulira“. Smešno mi, razumem je. I ja sam sa 18 mislila da je Beket gušon, ali možda tako i treba da bude. Neka je još u idealima i šarenim svetovima. Ionako će sve shvatiti kad dođe vreme. Samo da ne sazna na teži način. Od srca joj želim…

8

Kad blogerke uzvrate udarac

wordpress-1013189_960_720Ustanem jutros, lep dan iako leden. Ništa ne sluti na buru. Kad odjednom, stižu mi poruke u kojima imam šta da vidim: jedna od blogerki, koja mi u tom trenutku još uvek nije ni prijatelj, javlja da je pronašla moj tekst na sajtu kolacideserti.com, potpisan pod drugim imenom.

Neću da pokvarim lepo buđenje, ali znate ono kad vam drugi ne daju da budete raspoloženi nego baš hoće da vam urnišu dan… Pogledam, vidim: moj tekst, koji sam objavila pre dve nedelje, uredno se šepuri na stranici sajta, a još više Ankica, pseudonim ko zna koga ko se zaogrnuo mojom pričom.

Gledam i čudim se. Pošto sam inače blesava, blažim histeriju mišlju: Jebote, mogli su bar bolju sliku da stave. Tekst je o huliganu i prestupniku, a ne o migrantima i izbegličkoj krizi.

Šalu na stranu, krenemo blogerka Sanja i ja u hajku, da jurimo da ih napadnemo. Pa ne može to tako, kada bi svi radili šta im padne na pamet, našta bi to ličilo.

Objavljujem sve na svom Fejsbuk profilu. Pokušavam da nađem kontakt na sajtu. Nema ga. Profesionalnnost, znači, na visokom nivou. Već su se i neke blogerke uključile. Kreće hajka!

Uspevam da ostavim komentar na sajtu ispod teksta. Ljuta sam pa ih kritikujem da ne kradu ako već ne znaju da pišu. Tražim da mi sklone tekst ili da me potpišu, ako im je toliko bitan. Ili ću da ih tužim. Jebiga, nemam šta da izgubim. Nije lepo to što rade, najblaže rečeno.

Pišem i po stranici na kojoj objavljuju radove sa sajta. Pridružuju mi se i druge blogerke, da me podrže. Odjednom, i sajt i stranica nestaju. Ponadah se da sam uz pomoć drugih uspela da ih potpuno sklonim. Sutra malo, samo sam blokirana i ne mogu više ništa da vidim.

Ali, drugi nastavljaju tamo gde sam ja započela. To je ono najbolje i samo tako i možemo nešto da postignemo. Dojavljuju mi šta se događa jer kao da sam odsečena od svega. Kažu mi da mog teksta više nema. Dobro je, bar nešto posigosmo tolikim napadima.

A onda sve dobija oblik tragikomedije. Blogerka Sanja, sa kojom sam u međuvremenu postala ne samo saborac nego i prijatelj, javlja da ja nisam jedina, da je ceo sajt napravljen od tuđih, pokradenih tekstova, priča i recepata. Drpalo se to sve što se “Ankici” učinilo zanimljivim, od toga kako da napravi kolače, preko dojenja novorođenčeta, pa do vaspitavanja dece i omladine. Ma, samo napred, “Ankice”, samo se ti posluži…

Epilog:

Ispostavilo se da sam ja sitna riba u odnosu na one koje su se tu pojavljivale. Bilo je tu krađa sa zvučnih blogova, sajtova i portala veoma popularnih u poslednje vreme, posebno po nagradnom konkursu, na kome sam i ja učestvovala. Ne znam koliko je bitno da istaknem, ali priča koja mi je ukradena bila je takođe poslata na isti konkurs, ali budući da nije ni ušla u izbor, odlučila sam da je objavim na svom blogu. Ne povezujem ništa, samo kažem.

Ali ono što je najvažnije, ispostavilo se i to da su blogerke skočile kao jedna duša i pokazale da su sjajne. I da znaju da smo u ovome zajedno, jer danas je meni, a sutra to može da se desi i tebi. I šta onda? Ovako znaš da u borbi protiv loših i zlih ljudi nisi sam.

Zato i pravimo ovu grupu. Da objavimo rat raznoraznim “Ankicama” Da se zna da i mi umemo da se zaštitimo i uzvratimo udarac. I da smo najjače kad smo zajedno!

Ma, živele vi meni, blogerke!

pen-581881_960_720

2

Elementarna nepogoda u mom kraju

elem

Prošle nedelje zadesi nas biblijski sneg. Usred zime, kad mu vreme nije. I ne samo da je napadao nego se i zaledio, pa poterao ledene bregove niz reke pa se sludele i ptice i ribe, a ne samo mi ljudi.

I kao i svake godine, kad nas zadesi nešto totalno nepredviđeno, u mom kraju nastane lom. Opustili smo se mnogo, oslonili se na košavu i kišu pa digli ruke od lopata i soli. Kad, opali nas elementarna nepogoda.

Ja živim na vrhu prilično strme ulice. I od mene idu dva putića – a kad dođe biblijski sneg i ledeno doba 5 (pošto ima četiri crtaća, pa da im ne kradem naslov), ne znam kojim pre bih pošla jer nijednim ne mogu.

Sve je bilo dobro do pre par godina dok je bio samo jedan, onaj strmiji putić. Tada se ceo kraj pun elana sakupljao u radnu akciju i bacao po putu so, šljunak, pesak, đubre, lopatao, lomio i treskao samo da se odledimo i možemo da živimo. E, a kad se izgradio još jedan, svi su digli sve četiri u vis, po principu: neka se čisti onaj drugi, ja sam ovaj prošle godine. Tako iz inata ne očistiše nijedan. Pa se zato sada tociljamo i stavljamo nisku kvotu kao šansu da završimo na ortopediji. A takođe skupljamo i pare za auto-limara u najavi.

Mislite da nismo pokušali da prekinemo suludo teranje inata i rešimo stvar? O, pa prevarili ste se ako ste mislili da nismo. U mojoj zgradi neko je nameštajem i biciklima zagradio prilaz do lopata i džakova u kojima je so. A kad sam ja ljubazno, svojim krasnopisom okačila molbu da dragi pojedini stanari oslobode put do ovih sada neophodnih stvari, dočekali su me dronjci od papira. Neko, uvređen zbog mojih drskih insinuacija, a verovatno i lenjosti, rešio je to tako da sredi.

Ali, nije sve tako crno. Komšije iz ulice ispod moje, inače puniše sa vilama pastelnih boja i besnim automobilima sa zatamnjenim staklima, svoju drže kao da je avgust mesec. Pa je onda sirotinja sa vrha našla način da se nekako strmekne do njihovog sokaka, pa onda dalje, kao sav normalan svet.

Još jedan dobar primer su duševni ljudi. Oni koji kad neko padne priđu da mu pomognu da ustane, oni koji uvode promrzle životinje u svoje ulaze i snabdevaju ih vodom i hranom, vozači GSP-a, koji stoje na stanici i čekaju na vas čak i ako ne ulazite, ali i penzosi koji rado zapodevaju razgovor o junaštvu da su i u poodmaklim godinama rešili da ne ustuknu pred zimom i izašli na led.

Sve to me podseti na bombardovanje, kada se autobusima u grad išlo kao na ekskurzije, gde su svi pričali iako se ne poznaju, prosto padajući u iskušenje i da zapevaju, kada su se i oni u svađi mirili i delili između sebe semenke i suncokret da grickaju i smanje nervozu. E tako i sada. Ta, elementarna nepogoda je, daj da budem čovek i dobra duša. Sve dok ne prođe pa ne išutiramo napolje kučiće, ne preskočimo nekoga ko je pao uz komentar:„Pijana svinja!“ i dok vam drajver sa zadovoljstvom ne zatvori vrata ispred nosa, a neki duhovitiji isprska vodom iz bare dok u oduševljenju pored vas dodaje gas.

Al’ nisu svi duševni, ima još onih poput ovih iz mog komšiluka. Onih koji hejtuju penzose što izlaze na ulicu pitajući se koj’ moj će napolju pa posle da zauzima krevet mlađima u bolnici, decu što se sankaju i sve one koji paze na životinje iako imaju krzno i predviđene su za niske temperature, uz obavezni komentar da bi bilo bolje da dete vode za ruku nego te džukele.

Ali, oni i nisu važni. A nisu ni prave patriote, pa ih treba ignorisati, što njih, među nama, najviše i boli. One prave su kao komšija na kraju moje ulice. Čovek na terasu izbacio srpsku zastavu, u inat snegu i ledu! Nego! Da se zna! Srbija se saginjati neće, bre, ni pred elementarnom nepogodom!

16

Aranđelovdanski sumrak

moon-1404506_960_720

Suton se prikrada visokoj planini. Onaj sivi, hladni, kada se dan već krati a gole grane počinje da steže rani mraz.  Gleda ga kroz mali prozor sa svoje tvrde slamarice i čeka da se promole zvezde. Bar neka. Da zna da ga sa neba gledaju oni koje nije stigao još jednom da vidi.

U sivoj spavaonici radnog logora na planini Kukavici ima ih mnogo, ali on je u svakom sumraku sam, u mislima sa onima koje je ostavio tamo dole, pokraj Morave, na milost i nemilost zlim ljudima i teškim vremenima.

Noćas mu se život razvija pred očima. Kao cvet kad okreće svoju čašicu ka suncu, tako se i njemu otvaraju slike.

Od detinjstva, kada je kao najstariji sin podizan i učen da će, kad odraste, naslediti očevu trgovinu. Kada je vaspitavan da brine o mlađoj braći i sestrama, jer će jednoga dana biti glava cele porodice. Kada ga je majka od sve dece najradije ljubila i grlila dok bi mu obraz milovala svila njenog libadeta. I nosila miris bosiljka koji je uvek lebdeo za njom.

Pa preko onih davnih dana kada je kao mlad trgovac prvi put stao za staru kasu u radnji. Dok mu je ocu krišom poigravao brk, što od ponosa, što od tihe sete, sećajući se svoje mladosti.

Pa do onih kada se na slici zaljubio u najlepšu devojku malog grada podno visoke planine i poslao staru provodadžiku da je pita da li bi htela da pođe za njega. I one treperave nervoze dok nije stigao potvrdan odgovor, preispitujući se da li će moći da živi u palanci kraj Morave i u punoj kući u kojoj je imalo mnogo da se radi, a da se ipak sa njim raduje zajedničkom životu.

Seća se u ovom sivom predvečerju i trgovačkih balova na kojima je ona bila najlepša u dugim haljinama od voala, a on ponosno hodao kraj nje. Ne samo zbog njene lepote nego i zbog dva deteta koja mu je donela na svet. I nije tada primećivao poglede ispod oka zanatlijskih žena i njihovih muževa, uvek pomalo kivnih što za njih nije bilo mesta na velikim proslavama palanačkog društva u sali hotela Evropa.

A onda je došao rat. I teške godine, pune neizvesnosti i potmulih strahova. Oči cele porodice bile su uprte u njega. Ali, znao je on to. Pa, od detinjstva je pripreman da bude glava familije. Baš kao i njegov otac, preminuo u osvit rata, taman da se spase teskobnih godina.

I radio je kako je mislio da treba. Dolazili su mnogi, i od ovih i od onih, i okupatori i domaći, i oni kojima je iz svoje radnje davao rado i oni koji nisu pitali ništa, samo uzimali. Željan davnih mirnih dana, samo je želeo da se nikome ne zamera. A oni neka nose, mislio je, samo da ga ne diraju, zarad ona dva nejaka deteta u kući, pa tek onda cele porodice, koja je i dalje svoje prestrašene oči upirala u njega.

Kada su preturili godine okupacije, pozdravili su slobodu, nadajući se olakšanju. Ali ono je ostalo nedostižno. Sve što je nekada bilo, srušilo se. Onaj stari svet, protkan tihim gospodstvom i uljuljkanim mirom, sada se valjao u kaljuzi patnje. Došla su nova vremena i novi ljudi. Sve se okrenulo naopako, činilo mu se. I opet je cela porodica gledala u njega, ovaj put još većim očima, izgladnelih lica od godina strepnje i bola. Ali ovaj put on nije mogao ništa.

Ništa nije rekao kada su mu oduzeli trgovinu. Ni kad su uzeli dve kuće i smestili ih u najmanju, u kojoj su nekada živeli šegrti i u kojoj nije bilo dovoljno mesta za sve. Ali kad su se neki strani ljudi uselili u njihovo dvorište, prvi put je zaplakao pred svojom ženom u tami jedne zimske noći. Ona ga je samo pogledala skamenjenog lica, ustala, sklonila sve svoje večernje haljine duboko u staru škrinju i rekla da je vreme da se oproste od starih dana i da će i ove nove preživeti.

Lice joj je ostalo kao kamen i onog jutra kad su ga odvodili. Deca su plakala, uznemirena i iznenada probuđena, majka je klela, a on je ćutao i hodao za svojim novim dželatima dok mu je srce snažno tuklo u grudima. I nije dugo čekao. Među onima koji su mu sudili video je mnoga poznata lica. Nekadašnje zanatlije, iste one koje su ispod oka gledale njihove trgovačke balove, sada su bile bog i batina. U svojstvu sudije, presudu mu je pročitao nekadašnji lončar. Glasila je: kriv zbog ratnog bogaćenja i saradnje sa okupatorom.

Tada su došli njegovi zatvorski dani. U prugastim odelima, daleko od porodica i svog zauvek nestalog sveta, odvedeni su nekada viđeniji ljudi na planinu Kukavicu, u radni logor, da tamo okaju svoje grehe. I on među njima.

Ustajali su zorom, ne pitajući ni koji je dan, ni koji mesec, i odlazili u guste šume u kojima su obarali stoletna stabla bukava. I niko ih nije pitao mogu li, a oni su ćutali i tiho, zadubljeni u vrtloge svojih misli, trpeli poniženja i novi život u kome se brigama nije videlo kraja.

Uz prvo pismo od kuće plakao je pod svetlošću mesečine. U njemu je stajalo da mu je majka preminula onoga dana kada mu je pročitana presuda. Ali ono što ga je još više zabolelo stajalo je u dnu pisma. Da je ubrzo potom umrlo i dete, njegov jedini sin, od groznice koja je kosila nejač te rane jeseni.

Bio je sam, zatrpan mukama koje su se pretvarale u otupelost pod surovim sečivom života, pronalazeći samo u dnu svoje duše titravi plamičak nade da mu je bar drugo dete živo, mala crnpurasta devojčica, njegov lik u ženskom obličju.

A onda, jednog dana, kada se pročulo da će se dozvoliti poseta zatvorenicima, osetio je kako mu udara srce. Ne onako potmulo, kao onog jutra kada su ga odvodili nego razigrano, puno nadanja, kako već dugo nije.

Preko ograde od dva odvojena debla, dok je stajao okružen sa stražarom sa svake strane, kao i ostali zatvorenici, ugledao je najlepšu devojku onog malog grada podno velike planine, ali sada potpuno bele kose, koja je kao bolan spomen svedočila o strahotnim danima bez njega, i do nje crnpurasto lice svoje ćerke sa viticama koje su padale na mala ramena. Oči su se napunile suzama na prizor koji je noćima snevao i blagi osmeh njegove žene koji se iskradao pod maskom okamenjenog pogleda.

Dete se, odjednom, iznenada provuklo između dva razdvojena debla i poletelo ocu u zagrljaj. Plakalo je gužvajući mu prugasto zatvorsko odelo. Stražari su okrenuli glavu. On je stiskao uz sebe to malo omršavelo telo i želeo da sve što na ovom svetu postoji da ne bi li zaustavio njene suze, ali nije mogao, i njegove su tekle.

Spustio je dete koje mu se obisnulo o nogu, a onda se, samo na časak se premišljajući, između dva debla provukla i žena i zagrlila ga čvrsto, zagnjurena u njegov vrat, ispucan i ogrubeo od mnogih planinskih vetrova i kiša. Stražar je viknuo, a ona mu se, mislio je posle sa ponosom, okrenula ledenim pogledom:

“Pa pusti me, čoveče, da mužu čestitam slavu. Danas je Aranđelovdan!”

Stražar se zbunio, ali ipak strogo pogledao i na časak okrenuo glavu.  Samo za taj tren spustila mu je cedulju u džep prugaste bluze. Zatražili su da odu. Uzalud je devojčica plakala, majka je odlučno vodila za ruku, sa ramenima opet uspravljenim, onako kako se sećao.

Gleda sad u mesec i misli na cedulju koju krije pod tvrdom slamaricom na kojoj spava. Na njoj piše da je uspela da nađe ljude koji će ga osloboditi, da ide za Beograd da mu to uredi. Da se strpi samo još malo, pa će opet biti zajedno. I živeti dalje kako se mora. I preživeti. I da ga voli, naravno. Sad još i više nego pre.

Skliznula mu je jedna suza na svetlosti mesečine. Neću više da plačem, pomislio je, i ovo će proći. Iako je znao da će sećanje na taj aranđelovdanski sumrak nositi urezano do smrti.

0

Svetu ne možeš ugoditi

smajlici

Prošle nedelje po raznoraznim slavljima desi mi se nekoliko paradoksalnih situacija.

Na jednom mi priđe drugarica koju dugo nisam videla.

„Bogami“, kaže ona, „imaš dupe, imaš. Izgleda da ni ti više nisi imuna na zimu i teška jela. Pa pazi se, očas posla ti to ode u sto kila“.

Gledam je ja, onako izgladnelu i kao prelomljenu u pasu, i samo se nasmejem.

Posle par dana, na novom slavlju, prilazi mi komšinica iz bivše zgrade. Odvuče me u ćošak i poverljivo zapita:

„Je li, bre, što si ti toliko smršala?! Pa osušila si se, ženo! Jesi radila ti skoro krvnu sliku? Da nisi nešto bolesna?“

Gledam je ja, onako zadriglu i raspomamljenu od toplote iz obližnjeg radijatora, i samo se nasmejem.

Al’ nije to ništa.

Prvog radnog dana nove godine odem u najbližu prodavnicu da konačno kupim svež hleb. Tamo preterano opuštena atmosfera već inače raspojasane bande. Valjda se napijali danima, pa nikako alkohol da im iz glave ispari. Pa im on, izgleda, daje slobodu da dočekuju svakog kupca kao svog kafanskog pajtosa (neko to zove pajtašenje sa kupcima, ja to zovem podjebavanje svakoga ko uđe).

Na kasi, oslonjeni jedan na drugog, sede dostavljač robe bez jednog prednjeg zuba i prodavac koji mi se već mesecima unazad udvara u stihovima pesama Grandovih zvezda. Na ove otužne pesmice, naravno, ne reagujem, ne samo zato što sam zauzeta nego i zato što je seljak i biološki bih mogla da mu budem majka.

Dok prilazim kasi, spremna sam za svoju porciju prazničnih doskočica. Ipak, ne očekujem da će razgovarati između sebe o meni kao da nisam prisutna. Dobro je, valjda još uvek postoje stvari koje mogu da me iznenade.

„Uh, što bih ja ovu komšinicu…“, izjavljuje uspaljeni prodavac, pokazujući glavom na mene.

„Koju, ovu?!“, zgranuto će dostavljač robe bez prednjeg zuba. „Pa, brate, vidi je našta liči!“

Gledam ih onako podbule i oduševljene svojom prirodnošću (neko to zove prirodnost, ja to zovem prostakluk) i samo se nasmejem.

Eto, u pet dana sam za nekoga bila slonica, za nekoga motka za veš, za nekoga seks simbol, za nekoga saraga.

Ko što rekoh, svetu ne možeš ugoditi, a i zašto bih? Ionako su većina moroni…