9

Trag starog ligeštula

ligenstul

…Dok vetar polako nabira lišće bršljana na visokom zidu koji deli dva dvorišta, sedi gospođica Zora u svom starom ligeštulu izbledelih cvetova i drema. Naočare joj na krilu dremaju zajedno sa njom nad knjigom poezije Alekse Šantića. Tek poneka senka od plavih hortenzija, velikih cvetova kao od papira, padne joj na lice. I pazi da je ne probudi dok o nečemu lepom sanja. Uzalud, gospođica Zora se uvek trgne i ustaje povlačeći stari ligeštul po kamenoj baštenskoj stazi…

 

… Nekada u ovoj bašti punoj sunca nije bilo tišine ni za lek. Još otkad je čuveni beogradski trgovac krznom, gospodin Branković, u kućicu okrečenu nežnom zelenom bojom uveo svoju mladu nevestu. I otkako su mu se godinom za godinu rodile dve ćerke, Zora i Natalija, i uz ciku i dečji zvonki smeh svojim malenim ručicama čupale bujnu travu u pokušajima da prohodaju.

Razmazio je ovaj strogi krznar svoje ćerke. Koliko je u radnji bio oštar, tako je u svojoj kući bio mek ko pamuk. I nije bilo tih krznenih kaputića, šubarice i mufa koje iz Beča i Pešte ne bi doneo svojim devojkama.

Voleo bi u letnje predveče, kad zamiriše lišće bršljana i svo cveće u bašti, da sedne u ligeštul koji je doneo sa svadbenog putovanja u Veneciji da svoju mladu ženu uvek seća na ona letnja popodneva na Lidu kada je zaljubljeno gledala svog muža dok su šumeli talasi. Sedeo bi tako i često joj govorio:

„Nikada se nisam pokajao, dobra moja Zlato, što nemam sina. Ne bih dao moje devojke ni za šta na svetu“, i dremao pun sreće.

A devojke su rasle kao iz vode. Zora, starija i uvek pomalo zamišljena, u nekim svojim snovima i pesmama koje su joj topile srce. I Natalija, lepršava, vesela i umiljata, svakome bi očas osvojila srce.

I ne bi tu ni bilo nekih velikih muka da prekoputa njihove kuće nisu živele dve devojke u dinar istih godina kao što su bile ćerke krznara Brankovića. Anastazija i Sonja, ćerke ruskog emigranta, nekada odistinskog ruskog kneza, plave i nežne kao dve pahulje, doletele iz hladnih moskovskih zima.

I uzalud su svi u kući pokušavali da odvrate gospođicu Nataliju, ona nikako nije mogla da o njima prestane da priča, da ih gleda kroz zavesu od bele čipke i srdi se na sve što na njima vidi. Tražila bi tada od oca još lepše šubare, bele kao netaknuti sneg, i krznene okovratnike na dugim crnim kaputima, i lepše čizme, i lepše haljine, i lepše ogrlice od bisera i dragog kamenja. I želela da ima lepše lokne i nad njima još modernije šešire. I sve bi joj otac činio, ali ona se nije smirivala.

Kad je došlo vreme za udvarače, ćerke krznara Brankovića u njima nisu oskudevale. Mladići u gradu obletali su oko obe sestre trudeći se da osvoje njihova srca. Ali i mladih lepih kneginjica. I dok bi Zora sanjareći slušala komplimente i udvaranja, Natalija bi se oholo podsmevala svima onima koji su se udvarali Ruskinjama. Kao da joj je bilo važnije ko bi sa njima bio srećan nego sa njom samom.

Na kraju izbor pade na dva mlada lepa vojnika. Zora se do ušiju zaljubi u oficira, a Natalija u stasitog avijatičara, za kim je svim devojkama u gradu lupalo srce. I umiri je to što su se komšinice verile sa običnim trgovcima.

I dok se u gradu sve više pričalo i strahovalo od rata, gospođice Zora i Natalija su snevale o svojoj udaji, smišljale kakve će venčanice da šiju i kakve će lepe mlade da budu. Otac je brinuo, znajući kakav se smrtni vihor sprema, ali nije hteo da plaši svoje ćerke. I bio spreman da ispuni svaku njihovu želju.

U rano nedeljno jutro povede on svoju ženu do svoje radnje da donesu venčanice kojima su želeli da ih iznenade, sašivene po njihovim željama, jer iz Pariza, kako je Natalija uporno tražila, nije moglo više ništa da dođe. Pa da ih sledeće nedelje, kad aprilsko sunce već razmakne oblake, venčaju obe istog dana.

Al’ sudbina nameni drugačije. Potmula tutnjava nadvi se nad nebom i donese tamu. Krznar Branković i njegova dobra supruga Zlata pobegoše u veliku crkvu da sačuvaju živote. U istu onu na čije sklonište pade velika bomba. I njih dvoje ostadoše zauvek zagrljeni u samrtnom strahu, obavijeni belom svilom i satenom venčanica svojih ćerki u ruševinama da ih jedva pronađu.

I gospođice Zoru i Nataliju probudi to rano jutro strašan zvuk. Skočiše iz svojih postelja i šćućurene kao dva napuštena vrapčeta, siđoše u podrum svoje kuće. Zagrliše se i dok su im se suze mešale, provedoše tamo pola dana u strahu i strepnji gde su im roditelji i da li su uspeli i sami negde da se skriju.

Kad se raščisti stravična tama, dim i dah smrti, saznadoše strašnu istinu. Gospođica Zora se skameni, a gospođica Natalija dobi histerični napad. I obe pogledaše svojoj neizvesnoj budućnosti pravo u okorelo srce.

Da nesreća nikako ne ide sama, dođe im posle svega petnaestak dana vest da su im oba verenika odvedena u zarobljeništvo. Dobiše i njihova pisama i reči tuge, bola i molbe da ih čekaju da se vrate. Gospođica Natalija dobi još jedan histerični napad, a gospođica Zora preuze sve na sebe, da stišava i sokoli sestru, prehranjuje i sebe i nju kako god zna i ume, da vereniku piše pisma puna podrške i ljubavi skrivajući očaj i šalje pakete deleći i ono malo što su i njih dve imale prodavajući svoje skupocene bunde i nakit.

Taman kad prođe neko vreme, koje je gospođica Zora podnosila krotko listajući knjigu poezije Alekse Šatića, jedini poklon koji je od svog verenika oficira ikada dobila, i vrteći verenički prsten na ruci, poče da se privikava na tmurnu stvarnost. Al’ gospođica Natalija pokvari taj prividni i lažni mir.

Jednog nedeljnog jesenjeg popodneva, kada je život, ma koliko bio sumoran i strašan, počeo da pomalja svoje oči pune nade, počeše i prve svadbe da se prave. Udadoše se obe sestre Ruskinje za svoje trgovce istog dana, baš kako je prethodnog proleća trebalo da bude ćerkama uglednog krznara.

Gledajući ih kroz čipkanu zavesu i cepajući svoju svilenu maramicu u rukama, gosođica Natalija ispusti neobičan cik, povika da nikada neće dozvoliti da se njih dve udaju a da ona ostane usedelica i izjuri nekud kao bez glave. Uzalud je gospođica Zora te večeri čekala sestru i osećala brigu i stravu, nje nigde nije bilo.

Dođe gospođica Natalija sledećeg popodneva u svilenoj haljini i satenskim cipelicama, pune torbe konzervi i medenog keksa. Pohvali se sestri da joj se jedan nemački oficir veće duže vreme udvara i da je rešila da se za njega uda i obe izbavi iz bede.

Skoči gospođica Zora da kumi i moli sestru da to ne radi, pade i na kolena, zakle je grobovima roditelja koji su od njihove ruke stradali, pa da zar sa takvima porodicu pravi. Naljuti se i gospođica Natalija što joj neko kvari sreću pa spakova svoje stvari i ode u svetliju budućnost. Ostade tako gospođica Zora sasvim sama, da životari, čeka svog oficira da se jednoga dana vrati i jedini joj provod u životu postade rad sa ratnom siročadi u prihvatilištu na kraju njene ulice.

Kako su prolazile godine, i u kosi gospođice Zore šarale su se sede. Još mlada, a već proseda, mislila bi setno svaki put kad bi se gledala u ogledalo. Al’ vesti da će rat biti uskoro gotov davale su joj nadu, ali i strepnju jer je često slušala kako joj sestru stalno viđaju po nemačkim prijemima a da se za svog oficira nikako nije udala.

Jednog dana, kada su se topovi već uveliko čuli u daljini, neko joj jedne tamne jesenje noći tiho zakuca na vrata. Susrete se sa preplašenim očima svoje sestre. Uvede je u kuću, pogleda njeno od burnih noći ogrubelo lice koje joj se isplaka u naručju jer je oficir otišao a nju nije poveo. A kako bi i mogao kad je još od pre rata oženjen i ima četvoro dece.

I primi gospođica Zora sestru nazad jer drugačije i nije moglo, ali zakratko. Čim se prvo Kozaračko kolo okrete po Terazijama, dođoše po gospođicu Nataliju i iščupaše je iz sestrinog zagrljaja. Uzalud je gospođica Zora plakala, molila i kumila, odvedoše sa sobom neprijatelja svoga naroda i saradnicu okupatora. Samo se jedan vrati da joj oštro kaže:

„Umukni! Da si srećna što i tebe nismo sa njom poveli!“

To veče se gospođica Zora zatvori u kuću na nekoliko dugih nedelja, da ne preživi tugu i sramotu, da umre zajedno sa sestrom, da nikada ne sazna šta su joj uradili. I možda bi joj i pošlo za rukom da joj jedno veče opet neko ne zakuca na vrata. Kad otvori, susrete se sa avijatičarem, verenikom svoje sestre i nesuđenim zetom.

Zaplakaše se oboje krijući da vide koliko su ih godine satrle i iscrple. On odmah zapita za svoju verenicu, gospođicu Nataliju, ali ona mu ne reče istinu. Ispriča da je stradala u poslednjem savezničkom bombardovanju, znajući da će i sam saznati istinu. On se malo zaplaka, pa onda i ona zapita njega za svog verenika oficira. Ni on njoj ne reče istinu, nego samo da je dobro i da je siguran da će doći k njoj. Sakri da se zaljubio u mladu Nemicu koja im je preko Crvenog krsta donosila pakete i da je odlučio da se zbog nje nikada više ne vrati u svoju zemlju. Tako se rastadoše, on pun tuge, ona puna nade u povratak svog verenika.

 

… Sedi i drema gospođica Zora u starom ligeštulu donesenom iz Venecije, nad pesmama Alekse Šantića i nada se onome koga voli. Sedi kao i svako popodne kada se vrati iz sirotišta u kome pazi na svoju decu, ratnu siročad prepuštenu drugima na brigu. Povuče povremeno ligeštul da podigne sa godinama svoje raskupnjalo telo. Prošeta do kapije koju nikako da neko otvori i pogleda preko nje plašeći se da možda ne prođe kuću, ako je zaboravio. Pa se vrati opet da sedne dok drvene noge ostavljaju trag po kamenoj stazi i drema…

 

Epilog

Nikada gospođica Zora nije dočekala svog verenika. Zauvek je zaspala jednog nedeljnog popodneva, baš na svoj rođendan, a deca iz sirotišta koja su došla da je iznenade nisu više mogla da je probude.

Danas je njena kuća okrečena u belo, moderna, sa velikim senikom i nameštajem od ratana na mestu gde su nekada davno bile plave hrizanteme, cvetova kao od papira. Klepeću štikle od papuča nove gazdarice kuće po kamenoj stazi i ni ne slute šta se krije pod belegom koji ne spiraju ni kiše ni snegovi. Belegom od čekanja jednog starog ligeštula i jedne stare devojke opustelog srca.

 

 

Advertisements
7

Ala volim da volim

treehugger

Znate, ja mnogo volim da volim. Da grlim, ljubim, da stisnem u zagrljaj i ne ispuštam. Al’ nekako drugi ne dele tu moju veliku ljubav prema ljubavlju. A ja ne znam što.

Ja tako jedva čekam da ko od mojih ukućana uđe u kuću, da ga izgrlim i izljubim.

Čim mi se deca vrate iz škole, ja im skinem ruksake sa leđa pa udri po poljupcima. Oni, već tinejdžeri, malo me poljube i potapšu po leđima, pa nekako gledaju da zbrišu.

„Dobro je, kevo, iskuliraj malo.“

Ja onda krenem na kuče, grlim ga, ljubim, valjamo se po podu. Ono srećno, mrda repom i veseli se. Al’ onda se valjda umori pa zaspi. Ili ode na neku drugu stranu, da čuje što drugi psi napolju laju. A ja bih još.

Krenem onda, šta ću, na muža. On leži na trosedu i gleda TV. Ja ga grlim, ljubim i u obraz, i u usta, i u nos, i u čelo.

„Pusti me, ženo, gledam utakmicu“, kaže on.

Ništa, ja čekam poluvreme i reklame pa opet navalim.

„Šta ti je, bre, ženo, odjednom?“, kaže on.

„Pa volim te“, kažem mu ja. „Pred Bogom i zakonom si mi obećao da ćemo da razmenjujemo i negujemo ljubav.“

„Jesam, ali ne da se ceo život grlimo i cmačemo.“

„Nekad si voleo“, vajkam se ja.

„Nekad smo bili mladi, deca. To i ide uz mlade da se grle i ljube po klupama. Kad se odraste, onda se ljudi malo smire.“

Otkači on tako mene i ja onda ne znam šta ću. Razmišljam da l’ da nađem švalera da ga grlim i ljubim dok ne popadamo u nesvest, al’ nezgodno mi. Em ne znam da l’ smem, em mi niko ne garantuje da će i on hteti toliko da se grli i ljubi. Pa ne bih da rizikujem.

Baš strašno. Izađem onda napolje pa zagrlim drvo, poljubim cvet, pa i list koji još malo pa će da otpadne. Al’ ništa. Kažu, živa su bića, al’ ja ih nešto ne osećam.

Pa krenem onda polako kući. Ljubav na sve strane kipi iz mene, a ja ne znam gde ću sa njom. Ništa, sve se nadam da ću ipak na kraju da se smirim. I odrastem, kako reče moj muž.

4

Od izazova do ispunjenja sna

kvA sve je počelo kao običan blogerski izazov.

Pre par meseci naša draga Biljana Kotur je u jednoj od grupa dala ideju da pronađemo dete u sebi, ma koliko bilo zapetljano u paučinu tmurne svakodnevice i posvetimo mu jednu bajku. Neki od nas su se upustili u tu avanturu i napisali je.

Ispostavilo se da smo uživali, i to ne samo mi koji smo pisali, nego i naša draga urednica rubrike književnosti za decu u časopisu Književne vertikale pa smo se nas tri (Zorica Zoja Mladenović sa svojom bajkom “Ušonja”, Сузана Филиповић sa “Kajom i Lazom” i moja malenkost Jelena Simonovic Dilber sa “Sašinom tajnom”) našle na njegovim stranicama.

Zahvaljujući tome smo prošli petak provele divno veče u Biblioteci “Đorđe Jovanović” u Muzeju grada Beograda sa istinskim poznavaocima kvalitetne književne reči, slušale duhovite priče urednika Književnih vertikala Živojina Ivkovića, osvrt u pravom akademski potkovanom duhu urednika rubrike poezije Ivana Despotovića, uživale u tananoj i dubokoj lirici mladog pesnika Saše Boškovića i odlomcima iz prevođenih priča beloruskog pisca Viktora Suprunčuka, a koje je priredila Dajana Lazarević.

Da budete rame uz rame sa ovako sjajnim i uspešnim piscima i književnim radnicima može se desiti i vama ako se otisnete od obala svoje duše i perom zabeležite šta vam ona šapuće.

Ako pišete poeziju, prozu, satiru, priče za decu ili zanimljive priče na dijalektima svih naših krajeva, šaljite svoje radove na književne.vertikale@gmail.com i možete biti na našem mestu. I ispuniti svoj san da se nađete na stranicama ovakvog eminentnog časopisa. I budete strašno ponosni na sebe.

kv1

0

Bookchallenge 2017: Istina o životu kneza Pavla Karađorđevića ili teško pobeđenima

knez pavle poc

Tragajući za zadacima književnog izazova rado sa njima uklapam knjige koje bih volela da pročitam. Mnogi su zato i izbegli ovu književnu avanturu misleći da će ih usmeravati daleko od onaga što bi privatno čitali, ali nisu bili u pravu. Prednost svega je što se u skoro svakoj knjizi može pronaći ponešto od zadataka koji se nude.

Knjigu Knez Pavle Karađorđević, jedna zakasnela biografija, koja je 1990. izašla u izdanju Litere, oduvek sam želela da pročitam. Kada sam otkrila da za to upravo sada imam razloga jer su je napisala dva autora, Nil Balfur i Seli Mekej (kao što je bio jedan od zadataka), jedva sam dočekala da se na nju bacim.

Možda i ne bih došla do nje tako lako ali imala sam je u svojoj kući, uz još mnoštvo knjiga o porodici Karađorđevića. Pogađate onda za koju je dinastiju bila opredeljena moja porodica vek unazad.

Priča o knezu-namesniku svakome je interesantna, posebno zbog vrtloga događaja u koji ga je uvukla njegova zlosrećna sudbina uguravši ga na pozornicu istorije, davši mu ogromnu ulogu, ali i ogromnu odgovornost i teret od posledica. A pošto smo decenijama u školi bili učeni o izdajnicima i pobednicima, došlo je vreme da se neke istine otkriju, ma kako one bile bolne. Ali i neophodne.

Biografiju kneza Pavla Karađorđevića napisao je prvenstveno Nil Balfur, drugi suprug njegove kćerke Jelisavete, koji je imao tu čast da ga upozna i bude jedan od retkih koji je o kneževom životu pisao jer je Pavle pred svoj kraj uporno odbijao da piše memoare ili učestvuje o bilo kakvom pisaniju o događajima koje je najviše želeo da zaboravi. Ona je u našoj zemlji objavljena deset godina kasnije od izdanja koje se pojavilo u inostranstvu. Otud je još vrednija jer je donela istinu o kojoj se ćutalo, a pisana je od strane nekoga ko je bio tesno povezan sa porodicom i imao uvid u njene priče, uspomene i tajne.

Kao što i svaka biografija počinje, tako je slučaj i sa ovom. Pored prvih generalija o Pavlu kao jedinom detetu kneza Arsena Karađorđevića, rođenog brata kralja Petra I i majke kneginje Aurore Pavlovne Demidov, opisuje se njegovo turobno detinjstvo lišeno roditeljske ljubavi nakon razvoda roditelja i njegov život u kući strica koji je postao kralj Srbije kada je mali knežević imao deset godina.

Knez_Pavle-beba 27martch.org

Knez Pavle kao dete (izvor: 27march.org)

U knjizi koja obiluje odlomcima iz pisama i uz mnogo emocija i pristrasnosti, jer se oseća naklonost pisca prema svome tastu, opisani su samotni dani kneza Pavla u vili kralja Petra, školovanje a potom i studije umetnosti na Oksfordu. I sam Prvi svetski rat ovog mladog čoveka nežnog zdravlja zatekao je nespremnog za vojničke podvige. Otud mu je povrena diplomatija, ali i zauvek nepoverenje srpskog naroda, naviklog na ratničku hrabrost i slavu.

knez pavle mlad 27march.org

Knez Pavle (izvor: 27march.org)

Posebnu poslasticu knjige predstavlja priča o upoznavanju kneza Pavla sa kneginjom Olgom, unukom grčkog kralja Đorđa I, koje se desilo na balu u Londonu, kako i priliči kraljevskim parovima. Najzanimljivije je što su ovde dati odlomci iz dnevnika i nje i njega pa se može pratiti kako se razvijala ljubav i ko je od njih dvoje osećao strepnju i nestrpljenje da li će naći odziv u srcu druge strane.

knez pavle kneginja olga znanje.org

Kneginja Olga (izvor: znanje.org)

Kao što i sama istorija priča, ljubav je krunisana brakom istog dana kada je kršten i najstariji sin kralja Aleksandra, prestolonaslednik Petar II Karađorđević.

KNEZ PAVLE I KNEGINJA OLGA vencanje znanje.org

Venčanje kneza Pavla i princeze Olge (izvor: znanje.org)

Nekima će najzanimljiviji biti baš ovi delovi koji govore o privatnom životu kneza Pavla i kneginje Olge, opisani kroz Olgine dnevnike i pisma koje je razmenjivala sa najvišim ličnostima evropskih dvorova. Pored svedočanstava o izuzetnoj Pavlovoj ljubavi prema umetnosti i strastvenom sakupljanju slika i umetničkih predmeta, posetama evropskim dvorovima, skriva se, ali i otvoreno piše, o neizvesnoj budućnosti njihove porodice koja se polako uvećavala i želji da ih kralja Aleksandar napokon prihvati i ponudi im bilo kakav smeštaj u Beogradu.

knez pavle kraljevski dvorac suvobor na bledu

Kraljevski dvorac Suvobor na Bledu (fotografija iz knjige “Dinastija Karađorđevića”)

Taman kad je sve došlo na svoje i kad su knez Pavle i njegov brat od strica, kralj Aleksandar postali prisni, došao je atentat u Marselju.

knez pavle kralj aleksandar

Kralj Aleksandar I Karađorđević (fotografija iz knjige “Dinastija Karađorđevića”)

Prema testamentu, Pavle je prestao da bude šef svih muzeja u zemlji i postao je ono što je, kako se u biografiji stalno pominje, najmanje voleo – knez namesnik, sa Perovićem i Stankovićem uz njega, do punoletstva svog bratanca, budućeg kralja Petra II i to u vreme koje je postajalo sve turbulentnije u Evropi, u osvit Drugog svetskog rata.

knez pavle namesnici princesselizabeth. org

Regent Pavle sa namesnicima (izvor: princesselizabeth.org)

Od ovog trenutka počinje za neke najvažniji deo knjige. U pet poglavlja kroz zvanična dokumenta, svedočanstva savremenika, dnevnike i službena i privatna pisma prikazano je sedam godina namesništva kneza Pavla u godinama zamršene unutrašnje, ali još zamršenije i teskobne spoljne politike zemlje koja, po svemu sudeći, nikako nije mogla da izbegne sopstvenu propast.

knez pavle Kneginja_Olga wiki

Kneginja Olga (izvor: wikipedia.org)

Od ovog trenutka istorija i priča se razilaze, bar ona koju su nakon Drugog svetskog rata pisali pobednici. Zato je, čini se, ova knjiga i objavljena, da iz jednog drugog ugla, možda i najvažnijeg, opiše događaje koji su nezaustavljivo mleli i uništavali svet.

Ovde se prikazuje Pavlova taktična unutrašnja politika, težnja da se država kakvu je prihvatio sačuva za prestolonaslednika po svaku cenu, i pored previranja tri naroda, sasvim različitih, sa različitim ciljevima, tri vere i tri različita životna shvatanja.

knez pavle sa d.cvetkovicem i premijerom stojadinovicem gradjanin.rs

Knez Pavle sa Milanom Stojadinovićem i Dragišom Cvetkovićem (izvor: gradjanin.rs)

Ovde su prikazane diplomatske muke usmerene na težnju da se Jugoslavija sačuva od rata, i to u godinama kada su se oko nje sve više okupljale neprijateljske sile Osovine, a sve manje postojale nade da će joj ijedna prijateljska zemlja Evrope ponuditi pomoć ako do rata ipak dođe.

Novija istorija, tačnije ona koju nisu pisali pobednici, sakupila je dovoljno saznanja i dokaza da je Jugoslavija unapred bila žrtvovana, i to od strane mnogih sila koje su bile na njenoj strani. Naime, mnogima je odgovaralo da se Hitler ustremi baš na nju kao najvažniji centara Balkana. Pitate se zašto? Jednostavno je, da bi na taj način kupili vreme, čekali na slabljenje nemačke vojske i navijali za otvaranje frontova što dalje od sebe. Jednostavno, zar ne? U politici nema emocija, pogotovo kad svetski rat pritisne.

knez pavle kralj_petar_knez_pavle_novosti

Knez Pavle i mladi kralj Petar II Karađorđević (izvor: novosti.rs)

U takvim životnim i istorijskim virovima obreo se knez Pavle. Optužen u kasnijim godinama da je bio pronacistički orijentisan, da je naredio pristupanje Trojnom paktu i uništio ratničku slavu svoje zemlje izdajničkom politikom, u biografiji je priča ispričana na potpuno drugačiji način. Kroz dokumente i pisma stiče se utisak da drugačijeg izlaza nije ni bilo. I šta god da je uradio, a verovao je da radi najbolje, na kraju bi se završilo isto. Reklo bi se da mu je sudbina nametnula život u vrlo pogrešno vreme na vrlo pogrešnom mestu.

knez-pavle-i-hitler nedeljnik,com

Knez Pavle i Adolf Hitler 1941. (izvor: nedeljnik.com)

Ljubiteljima istorije zanimljiv će biti i deo o vojnom puču, o dokumentima koji govore kako je Velika Britanija stajala iza njega i kako je u javnosti prikazana uloga mladog kralja Petra II u preuzimanju vlasti nakon čuvenih demonstracija 27. marta 1941.

knez pavle 27mart nspm.rs

Demonstracije 27. marta 1941. (izvor: nspm.com)

Drugima će opet biti interesantan deo priče potkrepljen Pavlovim pismima i dnevnicima kneginje Olge o izgnanstvu u britanskim kolonijama u Africi, u kome je knez sa porodicom bio politički zatvorenik u lošim uslovima za život, odbačen i osuđen od svih. Otkrićete ovde ko je sve jedva dočekao da ih ocrni i zašto kraljica Marija nikako nije trpela kneginju Olgu.

knez pavle kraljica marija

Kraljica Marija Karađorđević (fotografija iz knjige “Dinastija Karađorđevića)

I kako je, i pored osude na nirnberškom procesu od strane komunista pobednika, ipak uspeo da proživi mirno svoj život do smrti, bez obzira na to što je bio potkopavan bolestima, klevetama, životnim tragedijama i bolnom razočaranju u sudbinu čije je kormilo vodio najbolje što je mogao, a ono mu ipak stalno klizilo iz ruku.

knez-pavle-i-kneginja-olga-sa-cerkom-jelisavetom-i-sinovima-aleksandrom-i-nikolo-1349652197-216713

Knez Pavle sa porodicom (izvor: majasapicsrb.wordpress.com)

Posle svega, 2011. godine knez Pavle je rehabilitovan pred sudom Srbije, a 2012. ekshumirani su njegovi ostaci, kao i kneginje Olge i njihovog drugog sina Nikole i sahranjeni u crkvi na Oplencu, sa svim Karađorđevićima.

LITURGIJA

Sahrana posmrtnih ostataka kneza Pavla, kneginje Olge i princa Nikole 2012. (izvor: nspm.com)

Ova knjiga će se možda više dopasti onima koji nisu potomci pobednika. Možda će je i pročitati iz radoznalosti. Ali mene je osvojila. I terala me da istražujem dalje, zainteresovala za događaje, možda i njavažnije u istoriji prošlog veka. I naučila me da odnose među narodima gledam na sasvim drugačiji način. I da sada sve razumem mnogo bolje.

A vi? Pročitajte pa prosudite. I učvrstite svoje stavove. Ja svoje oduvek znam.

knez pavle vencanje blic.rs

Kraljevske porodice na venčanju kneza Pavla i princeze Olge (izvor: blic.rs)

 

5

Moja novosadska ekskurzija

ns

foto Katarina Ostojić

Dok kiša dobuje po mom prozoru, gledam u noć i prebiram u glavi sve što se dogodilo tog dana. Nezaboravnog dana. I kad bih htela, znam da nikada ne bih mogla da ga tako savršenog ponovim…

…Pripreme za odlazak u Novi Sad započele su još dva meseca ranije. Rekao bi neko, preterano. Ali kako za koga.

Kada je taj događaj počeo da se približava, i pripreme su postale opsežnije. Nas pet (Miroslava, Zorica, Olja, Slađa i ja) sa njima je započelo još nedelju dana ranije. Pitate se što? Ako nam je ceo jedan dan trebalo da se dogovorimo da li ćemo ići autobusom, vozom ili automobilom, a još jedan gde i kada ćemo se naći da bismo uopšte pošle, onda to ne bi trebalo da vas čudi. Mi smo vrlo temeljne žene.

Kada smo se to jutro sve međusobno probudile, ostalo je samo da se obmotamo dobrim raspoloženjem i krenemo. Uprkos promašenoj vremenskoj prognozi da će biti ‘ladno pa su se mnoge skuvale. Ja sam, od rođenja praćena vrućinom u sebi, krenula polugola. Ovaj put, na svu sreću.

Čim smo se našle, videlo se da će dan biti uspešan jer je svaka od nas rešila da tako i bude. Novosadska avantura je mogla da počne. Da li što sam popila dimigal (lek protiv mučnine u vožnji) ili što sam odmah po kretanju opalila glavom u krov Slađinog automobila, tek meni je cela ekskurzija od početka zaličila na jedan divan san.

Pevalo se u kolima, ali ne one tinejdžerske “U tunelu usred mraka sija flaša od vinjaka…” nego domaći i strani hitovi, tek koliko da pokažemo dobar ukus i glasovne mogućnosti. Slađa nam je usput skretala pažnju na znamenitosti, poput odistinskog turističkog vodiča, a mi smo uživale, pomalo otrcavale i smejale se dok nam je kosa lepršala na vetru zadnjeg sedišta auta.

blog ns titelski breg

foto Jelena Dilber

Nismo zanemarile ni prirodne lepote Titelskog brega, pa ni malo fotografisanja starog đerma. Dobro, neki su to koristili kao puš pauzu, ali važno da su svi bili zadovoljni.

blog ns djeram

foto Jelena Dilber

Iako smo u Novi Sad stigli sa zakašnjenjem, to nam nikako nije pokvarilo ugođaj. Dočekala nas je naša domaćica Katarina širokog osmeha pa su poljupci prštali na sve strane. Bila je tu i lepa Suzana, sa kojom smo se takođe upoznali prvi put, a imali osećaj da se znamo sto godina. Delili su se pokloni, ljubopitljivo smo se gledali i upoređivali sa utiscima iz dotadašnjeg virtuelnog prijateljstva.

20708372_10209931736310380_9018570160842018536_n

foto Slađa Kručičan

A onda smo uronili u Novi Sad. I njegov čuveni restoran Novosađanin, u kome je možda bio i nanezaboravniji deo našeg sjajnog dana. U šarenilu i hladu velike bašte, okupile su se novosadske, niške i beogradske blogerke i umetnice da pokažu da nas ne spaja samo ljubav prema pisanju i čitanju, nego i prema druženju i da i žene umeju da naprave odličan spoj, čak možda i lepši od izvikanih muških opuštenih druženja.

nsblogsb

foto Suzana Bogdanović

Moram da priznam da sam sa velikim interesovanjem čekala da upoznam moju koleginicu adminku Merimu – lepršavu i očaravajuću Majsku i jednu od mojih najomiljenijih spisateljica Veru, čiji se tekstovi čitaju kao mala književna dela, a ne kao tekstovi na blogu. Pa kad su se još pojavile Negoslava i Lela, cela ekipa je postala zaista VIP. Ovaj put nemam dilemu da to i napišem. 🙂

Da sve bude savršeno nezaboravno, pobrinuli su se i neki sporedni likovi. Konobarica u Novosađaninu nas je dočekla u vidu ženskog Taška Načića iz predstave Radovan III. Jedino što nas nije psovala, ali sve ostalo je bilo odsečno i pomalo suludo, pa pola od onaga što je trebalo da se posluži nije moglo iz nekih neobičnih razloga tako da je i sama usluga postajala kao da smo upali u neki Tarantinov film. Samo je još falilo da se ostali gosti pretvore u vampire i Salma Hajek zaigra na stolu (oprostite mi na mislima, ipak sam bila na dimigalu). Ali, ako ste mislili da nas je to pomerilo u našem provodu, grdno se varate. Nama je to bilo beskrajno interesantno tako da smo sa zanimanjem jedva čekali šta će sledeće mlada vredna konobarica izvaliti. Ama baš ništa nije moglo da nas pokoleba u sjajnom provodu.

Kada smo posle odličnog roštilja, koji je valjda požrtvovana konobarica sama okretala dok nam je u isto vreme nosila stolove i seckala salatu, odlučili smo da nastavimo dalje – pravac Petrovaradinska tvrđava da po preporuci dragih Novosađanki probamo najlepše krempite u gradu.

blognssb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo se razdvajali po dremljivom Petrovaradinu, koji smo svojim smehom i vriskom budili iz uspavanosti i peli se na tvrđavu odakle se pružao sve lepši i lepši pogled, do rasula nije došlo.

ns blog

foto Zorica Paunović

ns blog1sb

ns blog2sb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo delovali kao raspojasano odeljenje maturanata kome nedostaje čvrsta ruka iskusnog razrednog starešine. Ali, nije bilo zameranja, pogotovo jer su baš tada nastale najlepše fotografije sa naše ekskurzije.

ns blog3sb

foto Suzana Bogdanović

ns blogzp

foto Zorica Paunović

 

ns blog5sb

foto Suzana Bogdanović

I u restoranu Terasa, sa koga puca pogled na ceo prelepi Novi Sad i “Pijani sat”, simbol ovog gospodstvenog grada, vodile smo glavnu reč i spojile stolove rešene da nam ništa ne pokvari ovaj savršeni dan.

ns blog4sb

foto Suzana Bogdanović

Iako je sa severa već grmelo i nebo bilo modro kao na mojim talentovanim crtežima likovnog u mlađim razredima osnovne škole.

I baš tako, nije nam ga pokvarila ni kiša, ni bežanje pod tendu, ni jurnjava za taksijem ne bi li svi koji je trebalo stigli na autobus. Krempite su bile očaravajuće slatke i mirisne, a još lepše su bile jer se deset žena okupilo da ih uz smeh i prisnost podeli među sobom.

blog ns jeleni

foto Jelena Dilber

Kada se približilo vreme za polazak, zagrljaji i poljupci su se umnogostručili. Kao da smo želele da sačuvamo još malo tog divnog dana, koji, kao i sve što je lepo, ipak mora da se završi. Mahali smo i krenuli put kući sa osećajem da je bilo još toliko toga da se ispriča jer, kao što znate, ženske teme su uvek neiscrpne…

… I još sam kraj prozora i smeškam se dok se podsećam nekih trenutaka. I jesam umorna, ali mi se ne spava. Valjda od uzbuđenja i utisaka koji mi se roje po glavi. Čekam slike da vidim da li je bar jedna fotografija uspela da uhvati treperavi duh žena koje su nakratko ostavile sve svoje brige daleko od sebe i srele se da se napoje pozitivnom energijom, smehom i srećom. I spoznajom da im je, nekima omraženi, Fejsbuk doneo iskrene i prave prijatelje i nepomućenu radost bar u jednom danu života…

ns4blog

foto slučajni prolaznik sa Oljinog telefona 🙂

 

 

 

 

8

Letnji raspust

clouds-1838927_960_720

izvor: pixabay.com

Zatvorenih očiju puštam da mi vetar miluje lice. U hladu bagrema, sakrivena od jakog sunca, ležim i čujem samo svoje disanje i šuštanje visoke trave. Otvaram oči i gledam oblake kako se klobučaju na nebu tako plavom da mi se sva duša puni njim. Baš je, bre, život lep!

Juče mi se završila škola i ne znam kako da obuzdam taj osećaj nemerljive sreće. Dva i po meseca letnjeg raspusta i sve kako samo ja želim, ej! Pa pući će mi duša od radosti…

Odjednom neki koraci. Seda neko pored mene i gleda tužno u iste one oblake koji nečujno hodaju po nebu.

-Hej, došla si da se pozdravimo? – gledam svoju najbolju drugaricu Natašu polusklopljenim očima.

-Mhm – jedva mi odgovara.

-Šta ti je? Što si neraspoložena? Ideš na more celo leto, a tu si sva nikakva!

-Ma nisam… tako eto…

Poljubi me ovlaš i reče ćao. Posle par koraka čujem iza leđa:

-Hoćeš da te zovem da mi kažeš da li je sa nekom drugom dok ja nisam ovde?

-A pa to je? Joj, šta ću ja bez tebe, Nataša! – ustajem i prilazim da je zagrlim snažno, da ne bude tužna. – Pa naravno, paziću ja na sve, ništa ti ne brini, neće smeti oko da otvori, bre!

-Brzo će da prođe ovo pa sam ja tu – kaže dok joj suze vise na trepavicama.

-E pa nemoj brzo, onda će i škola da počne – ljubim je da pukne.

Opet ostajem sama pod bagremom. Al’ imam još jednu brigu – kako da nateram dečake da me puste da branim na goliću. Dok je Nataša bila tu, branile smo svaka na svom. Sad kad ode, i ja ću dobiti šut kartu. O bože, kako su dečaci nekad strašno dosadni! Već znam i ko će prvi da se buni. Da, da, neki su i užasni…

Evo ih, nema više meni plandovanja kad viču kô magarci. Opet se dele da igraju fudbal na goliće i opet se koškaju ko će da ide po loptu.

A među njima i ON. Bože, kakve su mu samo oči! Plave kao ovo nebo što ne mogu da prestanem da gledam. U stvari ne, sad kao da su zelene, ili ipak plave… Moram da prestanem da blenem u njega. Ako me drugi vide, zezaće me celo leto. Al’ to su dečaci, oni, hvala bogu, ne vide ništa.

– Ja ću da budem na goliću – kažem.

– Ne može! Nataša nije tu, ni ti više ne možeš da braniš – kaže najužasniji.

– Ma nemoj! Naći ću neku drugu devojčicu pa ćemo opet da branimo.

– Ma neka – smeje se zlurado – kad vas napucam loptom na golu, neće vam više ni pasti na pamet da se muvate gde vam nije mesto.

– To ćemo još da vidimo ko će koga da napuca! – ratoborno ću ja.

Dok se ja ovde prepirem, one plave oči se pobiše sa jednim koji treba da donese loptu. Svi ih razdvajaju, a ja ništa ne mogu da vidim, svi su za glavu veći od mene. Al’ to mi nije nikakva prepreka. Proguram se između njih da odbranim plave oči.

-Ne diraj ga ti, jesi čuo! – zacičim na kavgadžiju.

Svi odjednom nemi. A plave oči me gledaju i ne trepću. Dok osećam da crvenim do ušiju, smišljam kako da zabašurim ovaj ispad.

-Dajte, ljudi, da igramo fudbal! Šta se svađate? – pravim se nevešta.

Ništa od fudbala. Gurkaju se, koškaju i odoše da piju vodu i uzmu flaše da se prskaju.

Vraćam se pod bagrem da smislim kako da ostanem na golu i celo leto gledam one plave oči.

 

Epilog

Tog leta sam na moru tražila od roditelja da mi kupe fudbalsku loptu. Ispunili su mi želju krsteći se kao na još jedan moj pubertetski hir. Nisu imali pojma šta će mi, al’ ja sam znala. Sa loptom koja je bila neophodna i ja sam uvek imala mesto na goliću.

Nataša se tog leta na moru zaljubila u potpuno drugog dečka i zaboravila onog koga je trebalo da nadzirem. Dvanaest godina kasnije postala sam joj kuma dok je bila najlepša mlada na venčanju sto parova ispred Skupštine grada.

A plave oči? Za njih sam se udala osamnaest godina kasnije. On i dan-danas tvrdi da smo se tog dana upoznali, a ja znam da nije u pravu. Tog dana je zapravo on mene prvi put primetio. A posle toga sam se ja potrudila da me više nikada ne ispusti iz vida.

 

Eto kako su dečaci naivni. A ponekad je dovoljno samo imati srce i jednu fudbalsku loptu pri ruci…

 

2

Braća

 

brothers-457234_960_720

izvor: pixabay.com

Mesto zbivanja: Ada Ciganlija

Dva dečaka, jedan stariji i jedan prilično mlađi, sede na peškirima. Braća.

Mlađi poput nekog raždžakanog vrapčeta, čije očice jedva uloviš da trepnu, gleda u starijeg brata kao u ikonu. A ovaj ga stalno otresa, kao dosadnu mušicu.

Mlađi mu se stalno obraća, priča, nemiran kao čigra, i stalno krivi glavu kad mu ovaj nešto kaže, baš kao vrabac kad nešto važno gleda i sluša.

Stariji prevrće očima, dosadan mu mlađi brat ko stenica, rado bi ga se otarasio, ali izgleda da mu je poveren na čuvanje.

Uđoše u vodu. Mali bi da ga prati, ali nije baš vičan u plivanju, pa kad ovaj otpliva dalje, on ostane u plićaku da se brčka, ali ga ne gubi iz vida. I kao da odahne kad se ovaj vrati.

Odjednom će stariji:

-Eno ga fotograf na plaži. Sad ću da se slikam sa magarcem.

-Gde, bato, gde je magarac? – ushićeno će mali i izviruje očicama oduševljeno.

-Eno, tamo – pokazuje mu prstom.

-Ali ja vidim samo čiku sa aparatom, a ne vidim magarca – zbunjeno će mali.

-Pa, da, ja ću da se slikam s tobom. To će biti moja slika sa magarcem – reče stariji brat i zaceni se od smeha dok pljeska rukama po vodi.

Mlađi ga pogleda zbunjeno. Pa raširi očice i osmehnu se dobroćudno, da ne razočara brata.

❤ za svu mlađu braću i sestre. I ja sam jedna od njih.