5

Moja novosadska ekskurzija

ns

foto Katarina Ostojić

Dok kiša dobuje po mom prozoru, gledam u noć i prebiram u glavi sve što se dogodilo tog dana. Nezaboravnog dana. I kad bih htela, znam da nikada ne bih mogla da ga tako savršenog ponovim…

…Pripreme za odlazak u Novi Sad započele su još dva meseca ranije. Rekao bi neko, preterano. Ali kako za koga.

Kada je taj događaj počeo da se približava, i pripreme su postale opsežnije. Nas pet (Miroslava, Zorica, Olja, Slađa i ja) sa njima je započelo još nedelju dana ranije. Pitate se što? Ako nam je ceo jedan dan trebalo da se dogovorimo da li ćemo ići autobusom, vozom ili automobilom, a još jedan gde i kada ćemo se naći da bismo uopšte pošle, onda to ne bi trebalo da vas čudi. Mi smo vrlo temeljne žene.

Kada smo se to jutro sve međusobno probudile, ostalo je samo da se obmotamo dobrim raspoloženjem i krenemo. Uprkos promašenoj vremenskoj prognozi da će biti ‘ladno pa su se mnoge skuvale. Ja sam, od rođenja praćena vrućinom u sebi, krenula polugola. Ovaj put, na svu sreću.

Čim smo se našle, videlo se da će dan biti uspešan jer je svaka od nas rešila da tako i bude. Novosadska avantura je mogla da počne. Da li što sam popila dimigal (lek protiv mučnine u vožnji) ili što sam odmah po kretanju opalila glavom u krov Slađinog automobila, tek meni je cela ekskurzija od početka zaličila na jedan divan san.

Pevalo se u kolima, ali ne one tinejdžerske “U tunelu usred mraka sija flaša od vinjaka…” nego domaći i strani hitovi, tek koliko da pokažemo dobar ukus i glasovne mogućnosti. Slađa nam je usput skretala pažnju na znamenitosti, poput odistinskog turističkog vodiča, a mi smo uživale, pomalo otrcavale i smejale se dok nam je kosa lepršala na vetru zadnjeg sedišta auta.

blog ns titelski breg

foto Jelena Dilber

Nismo zanemarile ni prirodne lepote Titelskog brega, pa ni malo fotografisanja starog đerma. Dobro, neki su to koristili kao puš pauzu, ali važno da su svi bili zadovoljni.

blog ns djeram

foto Jelena Dilber

Iako smo u Novi Sad stigli sa zakašnjenjem, to nam nikako nije pokvarilo ugođaj. Dočekala nas je naša domaćica Katarina širokog osmeha pa su poljupci prštali na sve strane. Bila je tu i lepa Suzana, sa kojom smo se takođe upoznali prvi put, a imali osećaj da se znamo sto godina. Delili su se pokloni, ljubopitljivo smo se gledali i upoređivali sa utiscima iz dotadašnjeg virtuelnog prijateljstva.

20708372_10209931736310380_9018570160842018536_n

foto Slađa Kručičan

A onda smo uronili u Novi Sad. I njegov čuveni restoran Novosađanin, u kome je možda bio i nanezaboravniji deo našeg sjajnog dana. U šarenilu i hladu velike bašte, okupile su se novosadske, niške i beogradske blogerke i umetnice da pokažu da nas ne spaja samo ljubav prema pisanju i čitanju, nego i prema druženju i da i žene umeju da naprave odličan spoj, čak možda i lepši od izvikanih muških opuštenih druženja.

nsblogsb

foto Suzana Bogdanović

Moram da priznam da sam sa velikim interesovanjem čekala da upoznam moju koleginicu adminku Merimu – lepršavu i očaravajuću Majsku i jednu od mojih najomiljenijih spisateljica Veru, čiji se tekstovi čitaju kao mala književna dela, a ne kao tekstovi na blogu. Pa kad su se još pojavile Negoslava i Lela, cela ekipa je postala zaista VIP. Ovaj put nemam dilemu da to i napišem. 🙂

Da sve bude savršeno nezaboravno, pobrinuli su se i neki sporedni likovi. Konobarica u Novosađaninu nas je dočekla u vidu ženskog Taška Načića iz predstave Radovan III. Jedino što nas nije psovala, ali sve ostalo je bilo odsečno i pomalo suludo, pa pola od onaga što je trebalo da se posluži nije moglo iz nekih neobičnih razloga tako da je i sama usluga postajala kao da smo upali u neki Tarantinov film. Samo je još falilo da se ostali gosti pretvore u vampire i Salma Hajek zaigra na stolu (oprostite mi na mislima, ipak sam bila na dimigalu). Ali, ako ste mislili da nas je to pomerilo u našem provodu, grdno se varate. Nama je to bilo beskrajno interesantno tako da smo sa zanimanjem jedva čekali šta će sledeće mlada vredna konobarica izvaliti. Ama baš ništa nije moglo da nas pokoleba u sjajnom provodu.

Kada smo posle odličnog roštilja, koji je valjda požrtvovana konobarica sama okretala dok nam je u isto vreme nosila stolove i seckala salatu, odlučili smo da nastavimo dalje – pravac Petrovaradinska tvrđava da po preporuci dragih Novosađanki probamo najlepše krempite u gradu.

blognssb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo se razdvajali po dremljivom Petrovaradinu, koji smo svojim smehom i vriskom budili iz uspavanosti i peli se na tvrđavu odakle se pružao sve lepši i lepši pogled, do rasula nije došlo.

ns blog

foto Zorica Paunović

ns blog1sb

ns blog2sb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo delovali kao raspojasano odeljenje maturanata kome nedostaje čvrsta ruka iskusnog razrednog starešine. Ali, nije bilo zameranja, pogotovo jer su baš tada nastale najlepše fotografije sa naše ekskurzije.

ns blog3sb

foto Suzana Bogdanović

ns blogzp

foto Zorica Paunović

 

ns blog5sb

foto Suzana Bogdanović

I u restoranu Terasa, sa koga puca pogled na ceo prelepi Novi Sad i “Pijani sat”, simbol ovog gospodstvenog grada, vodile smo glavnu reč i spojile stolove rešene da nam ništa ne pokvari ovaj savršeni dan.

ns blog4sb

foto Suzana Bogdanović

Iako je sa severa već grmelo i nebo bilo modro kao na mojim talentovanim crtežima likovnog u mlađim razredima osnovne škole.

I baš tako, nije nam ga pokvarila ni kiša, ni bežanje pod tendu, ni jurnjava za taksijem ne bi li svi koji je trebalo stigli na autobus. Krempite su bile očaravajuće slatke i mirisne, a još lepše su bile jer se deset žena okupilo da ih uz smeh i prisnost podeli među sobom.

blog ns jeleni

foto Jelena Dilber

Kada se približilo vreme za polazak, zagrljaji i poljupci su se umnogostručili. Kao da smo želele da sačuvamo još malo tog divnog dana, koji, kao i sve što je lepo, ipak mora da se završi. Mahali smo i krenuli put kući sa osećajem da je bilo još toliko toga da se ispriča jer, kao što znate, ženske teme su uvek neiscrpne…

… I još sam kraj prozora i smeškam se dok se podsećam nekih trenutaka. I jesam umorna, ali mi se ne spava. Valjda od uzbuđenja i utisaka koji mi se roje po glavi. Čekam slike da vidim da li je bar jedna fotografija uspela da uhvati treperavi duh žena koje su nakratko ostavile sve svoje brige daleko od sebe i srele se da se napoje pozitivnom energijom, smehom i srećom. I spoznajom da im je, nekima omraženi, Fejsbuk doneo iskrene i prave prijatelje i nepomućenu radost bar u jednom danu života…

ns4blog

foto slučajni prolaznik sa Oljinog telefona 🙂

 

 

 

 

8

Letnji raspust

clouds-1838927_960_720

izvor: pixabay.com

Zatvorenih očiju puštam da mi vetar miluje lice. U hladu bagrema, sakrivena od jakog sunca, ležim i čujem samo svoje disanje i šuštanje visoke trave. Otvaram oči i gledam oblake kako se klobučaju na nebu tako plavom da mi se sva duša puni njim. Baš je, bre, život lep!

Juče mi se završila škola i ne znam kako da obuzdam taj osećaj nemerljive sreće. Dva i po meseca letnjeg raspusta i sve kako samo ja želim, ej! Pa pući će mi duša od radosti…

Odjednom neki koraci. Seda neko pored mene i gleda tužno u iste one oblake koji nečujno hodaju po nebu.

-Hej, došla si da se pozdravimo? – gledam svoju najbolju drugaricu Natašu polusklopljenim očima.

-Mhm – jedva mi odgovara.

-Šta ti je? Što si neraspoložena? Ideš na more celo leto, a tu si sva nikakva!

-Ma nisam… tako eto…

Poljubi me ovlaš i reče ćao. Posle par koraka čujem iza leđa:

-Hoćeš da te zovem da mi kažeš da li je sa nekom drugom dok ja nisam ovde?

-A pa to je? Joj, šta ću ja bez tebe, Nataša! – ustajem i prilazim da je zagrlim snažno, da ne bude tužna. – Pa naravno, paziću ja na sve, ništa ti ne brini, neće smeti oko da otvori, bre!

-Brzo će da prođe ovo pa sam ja tu – kaže dok joj suze vise na trepavicama.

-E pa nemoj brzo, onda će i škola da počne – ljubim je da pukne.

Opet ostajem sama pod bagremom. Al’ imam još jednu brigu – kako da nateram dečake da me puste da branim na goliću. Dok je Nataša bila tu, branile smo svaka na svom. Sad kad ode, i ja ću dobiti šut kartu. O bože, kako su dečaci nekad strašno dosadni! Već znam i ko će prvi da se buni. Da, da, neki su i užasni…

Evo ih, nema više meni plandovanja kad viču kô magarci. Opet se dele da igraju fudbal na goliće i opet se koškaju ko će da ide po loptu.

A među njima i ON. Bože, kakve su mu samo oči! Plave kao ovo nebo što ne mogu da prestanem da gledam. U stvari ne, sad kao da su zelene, ili ipak plave… Moram da prestanem da blenem u njega. Ako me drugi vide, zezaće me celo leto. Al’ to su dečaci, oni, hvala bogu, ne vide ništa.

– Ja ću da budem na goliću – kažem.

– Ne može! Nataša nije tu, ni ti više ne možeš da braniš – kaže najužasniji.

– Ma nemoj! Naći ću neku drugu devojčicu pa ćemo opet da branimo.

– Ma neka – smeje se zlurado – kad vas napucam loptom na golu, neće vam više ni pasti na pamet da se muvate gde vam nije mesto.

– To ćemo još da vidimo ko će koga da napuca! – ratoborno ću ja.

Dok se ja ovde prepirem, one plave oči se pobiše sa jednim koji treba da donese loptu. Svi ih razdvajaju, a ja ništa ne mogu da vidim, svi su za glavu veći od mene. Al’ to mi nije nikakva prepreka. Proguram se između njih da odbranim plave oči.

-Ne diraj ga ti, jesi čuo! – zacičim na kavgadžiju.

Svi odjednom nemi. A plave oči me gledaju i ne trepću. Dok osećam da crvenim do ušiju, smišljam kako da zabašurim ovaj ispad.

-Dajte, ljudi, da igramo fudbal! Šta se svađate? – pravim se nevešta.

Ništa od fudbala. Gurkaju se, koškaju i odoše da piju vodu i uzmu flaše da se prskaju.

Vraćam se pod bagrem da smislim kako da ostanem na golu i celo leto gledam one plave oči.

 

Epilog

Tog leta sam na moru tražila od roditelja da mi kupe fudbalsku loptu. Ispunili su mi želju krsteći se kao na još jedan moj pubertetski hir. Nisu imali pojma šta će mi, al’ ja sam znala. Sa loptom koja je bila neophodna i ja sam uvek imala mesto na goliću.

Nataša se tog leta na moru zaljubila u potpuno drugog dečka i zaboravila onog koga je trebalo da nadzirem. Dvanaest godina kasnije postala sam joj kuma dok je bila najlepša mlada na venčanju sto parova ispred Skupštine grada.

A plave oči? Za njih sam se udala osamnaest godina kasnije. On i dan-danas tvrdi da smo se tog dana upoznali, a ja znam da nije u pravu. Tog dana je zapravo on mene prvi put primetio. A posle toga sam se ja potrudila da me više nikada ne ispusti iz vida.

 

Eto kako su dečaci naivni. A ponekad je dovoljno samo imati srce i jednu fudbalsku loptu pri ruci…

 

2

Braća

 

brothers-457234_960_720

izvor: pixabay.com

Mesto zbivanja: Ada Ciganlija

Dva dečaka, jedan stariji i jedan prilično mlađi, sede na peškirima. Braća.

Mlađi poput nekog raždžakanog vrapčeta, čije očice jedva uloviš da trepnu, gleda u starijeg brata kao u ikonu. A ovaj ga stalno otresa, kao dosadnu mušicu.

Mlađi mu se stalno obraća, priča, nemiran kao čigra, i stalno krivi glavu kad mu ovaj nešto kaže, baš kao vrabac kad nešto važno gleda i sluša.

Stariji prevrće očima, dosadan mu mlađi brat ko stenica, rado bi ga se otarasio, ali izgleda da mu je poveren na čuvanje.

Uđoše u vodu. Mali bi da ga prati, ali nije baš vičan u plivanju, pa kad ovaj otpliva dalje, on ostane u plićaku da se brčka, ali ga ne gubi iz vida. I kao da odahne kad se ovaj vrati.

Odjednom će stariji:

-Eno ga fotograf na plaži. Sad ću da se slikam sa magarcem.

-Gde, bato, gde je magarac? – ushićeno će mali i izviruje očicama oduševljeno.

-Eno, tamo – pokazuje mu prstom.

-Ali ja vidim samo čiku sa aparatom, a ne vidim magarca – zbunjeno će mali.

-Pa, da, ja ću da se slikam s tobom. To će biti moja slika sa magarcem – reče stariji brat i zaceni se od smeha dok pljeska rukama po vodi.

Mlađi ga pogleda zbunjeno. Pa raširi očice i osmehnu se dobroćudno, da ne razočara brata.

❤ za svu mlađu braću i sestre. I ja sam jedna od njih.