0

Dnevnički zapisi kao svetlost jesenovanja

Kada u svoje ruke uzmete književno delo koje predstavlja dnevnik jednog pisca, izvesno je da ćete se susresti sa njegovim svakodnevnim ličnim doživljajima, razmišljanjima i osećanjima, sa njegovom neposrednošću i iskrenošću iskusivši najbolji način da se sa njim posredno sprijateljite. Tako ćete imati priliku da se, osim hronološke i društvene, upoznate i sa umetničkom vrednošću poetskog stila Dnevnika jedne jeseni, književnog prvenca Gorana Došena, koji, kako sam autor smatra, ispreturano kreće u avanturu zvanu literarna scena Srbije, pa umesto da svojevrsnu autobiografiju čitaocima pokloni nakon izmaštanih svetova romana, on je hrabro nudi odmah, na početku, poklonivši tako i svoje najtananije misli, strahove i nade.
Dnevnik jedne jeseni obuhvata period od tri meseca u životu jednog sasvim običnog čoveka koji živi na periferiji prestonice i svakodnevno se hvata ukoštac sa nesavršenostima velegrada, društva, sistema, načinom preživljavanja i smisla života. Samo, ono što ga čini posebnim i drugačijim od ostalih je zadatak koji je sebi nametnuo – da postane pisac i svojim stvaralaštvom ostavi „skromno svjetlo u pomrčini“ večnosti.
I ma koliko da cilj kome stremi sa strane može delovati ozbiljno i nimalo jednostavno, Goranu Došenu prilično dobro polazi za rukom. Jer dan po dan, početne stege i zazor od „bjeline stranice“ sve više nestaju, misli se polako nižu, sve više se oslobađajući skučenosti izraza, pa se razmahuju, razvezuju od čvorova nesigurnosti i pletu tkaninu šaroliku od različitih tema, osećanja, književnih postupaka stvarajući svojevrsni „pačvork“ u kome svako može da pronađe poneki deo sebe. I baš kao što svako od nas ujutru ustaje sa mislima koje ga uvode u novi dan, tako i autor ovih redova zaranja u nova jutra, ona koja sa sobom nose egzistencijalne brige, nepravde na radnom mestu i stvarnosti u kojoj živimo, ljude koji u našim životima igraju glavne ili epizodne uloge, osećanja sa kojima se borimo u snovima i na javi i preživljavamo dan po dan nudeći nam tu privilegiju da ga polako upoznajemo, ali da sa njim upoznamo i sebe, preispitujući i svoje stavove, želje i htenja.
Tako ćete u ovoj knjizi, ređajući ih po sistemu asocijacija, ući u suštinu najrazličitijih pojmova, od svakodnevnih sitnica i detalja koje maltene ni ne primećujemo pa sve do ozbiljnih filozofskih, socioloških i političkih tema, do citata i analize književnih dela izazvanih osećanjima pisca i inspirisanih događajima koji se zbivaju u jeseni 2019. Zahvaljujući tome dnevnički zapisi prerastaju u male eseje obrađene na poseban intelektualno-emocionalan način koji nam pružaju različita saznanja jer se zasnivaju na činjenicama i iskustvu. Čestim apostrofiranjem čitaoca pisac ga drži blizu sebe, kao prijatelja koga uvlači u aktivan odnos, da zajedno sa njim promišlja, saznaje i „sa svoje strane“ diskutuje.
U realistički istinitoj slici društva  i života koji živimo, prožetoj pritajenom teskobom, rutinom, dosadom, neretko i apsurdom, data je spona uma modernog čoveka sa svetom koji ga okružuje, spona koja povezuje pokidane niti jednog umetničkog senzibiliteta bogatih unutrašnjih promišljanja sa vetrometinom koja napolju lomi sve one autentične i posebne. Okretanjem sebi i svom svetu misli Goran Došen pokazuje da je tu najspokojnije sklonište iz koga se najbezbednije prati svet, od socijalno-klasnih pitanja, preko istorijskih i političkih teorija do preispitivanja sopstvenih odluka i postupaka, gradeći o sebi sliku mislećeg čoveka sa čvrstim stavovima koje prate argumenti.
Pa ipak najbolje redove dnevnika zauzimaju oni koji govore o piscu, pisanju i načinu stvaranja umetničkog dela. Omogućivši nam da zavirimo u njegove najintimnije trenutke stvaralačkih lomova, blokada, nedoumica, straha pred „bijelom stranicom“ koji se uvlači i u snove, umetničkih „pomagala“ i zanatskih trikova, unapređivanja, usavršavanja, pa sve do stvaranja sopstvenog fiktivnog „univerzuma“ koji se mukotrpnim radom stvara, a jednim potezom gužvanja papira uništava, data je izuzetna slika stanja samog stvaraoca tokom te titrave čarolije zvane inspiracija, kojom se stvara ceo jedan poseban svet mašte, zbilje, lepote i snage koju u sebi mora da razgori i obuzda jedan pisac kada stvara svoje umetničko delo.
I možda nije slučajno odabrano doba godine u kome „živi“ Dnevnik jedne jeseni, ono doba godine „ljepljivog vremena“ punog kiša, tmurnih oblaka, vetrova, oluja i sve kraćih dana, kada caruju potištenost, monotonija, letargija i kolotečina, doba godine kada se sumiraju rezultati i stoji nad propuštenim šansama, kada je, kako bi rekao veliki Duško Radović dobro imati prijatelja, jednostavnog, vedrog, veselog, lekovitog. Da nas nauči šta je važno, a šta nevažno u životu. Da nas lupi šakom po ramenu i da od tog udarca ozdravimo. U redovima koje piše Goran Došen otkrićete istrajnost i nepokolebljivost koji ukorenjeni u našoj duši prkose svakoj tmini i sivilu, koji blistaju kao svetlost u tmurnoj jeseni nudeći iskru novih šansi za ostvarenje svega čemu stremimo i ulažemo trud. Dokaz za to će biti i ova knjiga kada je budete držali u rukama.

0

Branko Radičević – pesnik života i besmrtnosti

Sećate li se svojih prvih susreta sa poezijom Branka Radičevića? I znate li da se sa njegovim pesmama susrećete mnogo češće nego što mislite? Ako ništa drugo, onda dok slušate Zdravka Čolića i njegоve čuvene melodije „Ao nono bijela, voda te odnijela“ ili „Pjevam danju, pjevam noću, pjevam, sele, što god hoću“, gde je naš popularni pevač obradio upravo najlepše stihove jednog od najznačajnijeg srpskog pesnika 19. veka.
A priča o Branku Radičeviću nije duga jer mu je i život bio prekratak, ali i pored toga izuzetno značajan za našu književnost. Rođen je u Slavonskom Brodu davne 1824, od oca Todora, carinika koji je često selio porodicu i majke Ruže, koja je umrla od tuberkuloze kada je Branko imao svega 9 godina i ostavila njemu i ostaloj deci u amanet ovu zloćudnu i za ono vreme neizlečivu bolest.

Todor Radičević, Brankov otac (izvor: wikipedia.org)

Đački rastanak

Ој, Karlovci, mesto moje drago,
Kô detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zva ja med i smokvu samo.

Najlepši deo života Branko je doživeo u Sremskim Karlovcima, gde je završio gimnaziju i za koje je ostao neraskidivo vezan.  Pesma posvećena ovom vremenu, Đački rastanak, nastala je deceniju kasnije, kada je mladi pesnik na studijama prava u Beču poželeo da opeva mladost i oproštajnu noć sa gimnazijskim drugovima koji su ga pratili u Temišvar.
Ovaj obimni lirski spev, koji se sastoji od preko 700 stihova, njegovo je najbolje i najpopularnije ostvarenje. Od prvih redova u kojima se opisuje blistavost predela od Dunava do Stražilova, preko zanosa mladalačkih zabava i đakovanja, neumorne radosti i ljubavi, berbe grožđa kroz koju pulsira život preliva se opraštanje od bliskih drugova i dragih uspomena i sve više na površinu izbija tuga koja prekida vedre misli iz prošlosti, čineći da osećanje sopstvene prolaznosti još više pojačava setu rastanka. A onda na scenu stupa veliko đačko kolo koje se plete uz puno zasebnih pesama, sremskih poskočica, koliko ljubavnih, toliko i junačkih tema iz kosovskog mita i ustaničkih dana i sve kipti od veselja narodskog života i probuđenog rodoljublja. Kada na kraju speva ono preraste u bratsko kolo, koje sačinjavaju svi južnoslovenski narodi, romantičarski damar Branka Radičevića udara jače nego ikad kroz alegorijsko buđenje nacionalne svesti i snažnih poruka omladini da odagna mrak, probudi srpsku zoru slobode i pohrli u ujedinjenje sa svojom slovenskom braćom.

Kuća u Sremskim Karlovcima u kojoj je živeo Branko Radičević (izvor: wikipedia.org)

Međutim, iako je u Beč stigao na studije prava, Branko ih nikada nije završio. Umesto toga, bio mu je „zapisan“ sasvim drugačiji životni put, ovenčan večnom pesničkom slavom. Sve je započelo prvim susretom sa nemačkom romantičarskom poezijom, koja će izvršiti jak uticaj na njegov poetski izraz, a doživelo svoj vrhunac zbližavanjem sa Vukom Karadžićem, prijateljem svoje porodice i bratimljenjem sa Đurom Daničićem u vreme najveće tuge zbog preminulog brata. Tada mladi pesnik postaje nerazdvojni saputnik Bečkog književnog kruga, kome je najveću podršku dao upravo čuvene 1847. godine, kada je zajedno sa ostalima objavio svoje Pesme na narodnom jeziku pokazavši da se na njemu može ispevati najlepša lirska umetnička poezija. U ovim stihovima jasno se može posmatrati previranje Vukovog uticaja koji mu je otkrio lepote narodnih lirskih pesama punih osećanja, ljubavi prema prirodi i nevine čežnje mladih koji se vole, dah stihova sremskog zavičaja punih kovanica i deminutiva, ali i upliv evropskog romantizma u svom punom sjaju.

Branko Radičević (izvor: wikipedia.org)

Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva
.

Jedna od najlepših iz prve zbirke je Putnik na uranku, minijaturna lirska priča puna radosti, vedrine i dečje bezazlenosti, ali i mladalački čulne istančane duše. U njoj je pesnik poput putnika obasjan suncem koje se tek rađa i tera „puste noći silne tame“, od kojih oseća iskonski strah pa se pun razdraganosti okreće svetu koji se budi pod njegovim pogledom.

Potpis Branka Radičevića (izvor: wikipedia.org)

Pesme Branku donose veliku popularnost u Srbiji, ne samo kod drugih pesnika, nego i kod omladine koja se opijala poletom u njegovim rodoljubivim stihovima pa već tada biva ovenčan slavom  kao jedan od najpoznatijih predstavnika romantizma. Međutim, nisu samo mladi intelektualci čuli za njega, već i Obrenovići, vladarska dinastija koja ga je, iz preventive, proterala iz Beograda i zabranila mu ulazak u kneževinu.
Međutim, sudbina je Branku odredila kratak život i večnu slavu. Već u 25. godini oboleo je od tuberkuloze, te kobne porodične pošasti koja je vekovima kosila i mlade i stare i prekidala im snove i ambicije. Tokom poslednje četiri godine života učinio je sve da nastavi da živi, čak je upisao i medicinu hvatajući se za poslednju nadu da će možda uspeti da nađe izlaz sebi i svima koji bi da pobegnu zloćudnom pratiocu koji snagu ispija uporno i polako. Nažalost, nije uspeo, umro je u Beču u 29. godini života, gde je i sahranjen, a tek tri decenije kasnije, posle mnogo peripetija, konačno našao svoj mir na Stražilovu, brdu sreće i spokoja.

Grob Branka Radičevića na Stražilovu (izvor: wikipedia.org)

Kad mlidjah umreti

Lišće žuto veće dole pada,
Zelena ga više ja nikada
Videt neću.

Ubrzo nakon smrti u zaostavštini su pronađeni još neki stihovi Branka Radičevića. Devet godina kasnije, oni su posthumno i objavljeni. Tada je svetlost dana ugledala jedna od najlepših elegija srpske književnosti  Kad mlidjah umreti, pesma tuge i samrtnog časa, napisana mnogo pre nego što se pesnik razboleo ali duboko u svom srcu predosećao skori završetak života.  U ovim stihovima jakog kontrasta života i smrti, radosti i tuge iskazane su najdublje patnje mladog čoveka koji umire. Građena kroz niz slika i emocija u kojima pesnik pravi paralelu između sebe i prirode dok lišće žuti i opada, a on tuguje zbog skorašnjeg odlaska, ljudske nesavršenosti zbog prolaznosti i nedovršenosti sopstvenog stvaralaštva u kojima pesme ostavlja kao svoju siročad. Stihovi klize kao hod vremena, u kome se on poput prirode rađa i umire, ali za razliku od nje, besmrtne i beskonačne, njegovo umiranje je konačno. Ova pesma smatra se samom suštinom romantizma jer je u njoj sve dovedeno do sklada, i struktura, i motivi, i smisao do koga se dolazi promišljanjem. Zato nije čudno što od nje počinje„stražilovska linija pevanja“, u kojima se kao glavne teme pojavljuju bolest, tuga i umiranje i kojoj se veliki broj pesnika vraćao kao izvoru inspiracije i nadahnuća.
Iako je Branko Radičević prekorevao sudbinu koja mu je prekinula poetski let pa je pesme „kao u traljama ostavio“ jer je tako „mnogo hteo, mnogo započeo“, on je ostavio dubok trag u srpskoj poeziji. Kao začetnik romantičarskog pokreta i nosilac novog početka i poleta, razigranog duha koji se prekinuo u trenu kada se sa jakim odjekom razlio u različitim pravcima, ostao je u svojim pesmama večno mlad. A na takvom izvoru najradije piju i pesnici i čitaoci svih vremena.

Statua Branka Radičevića u podnožju Stražilova (izvor: wikipedia.org)