Prošle godine u ranu jesen počeo je u snove da mi dolazi jedan anđeoski glas. Visok, pun boja i treptaja, pevao mi je svaku noć. Ubrzo se pojavio i lik žene neobične lepote, raskošne haljine i kose koja je u bogatim uvojcima padala po ramenima. Upitala me je znam li ko je ona. Rekla sam da je nikada nisam videla, a i njena pesma, ma koliko da je čarobna, za mene je sasvim nova. Uzdahnula je setno i rekla da se zove Mari Vilt, da je bila čuvena austrijska operska pevačica i da je više ni ne čudi što je zaboravljena.
Upitah je kako je razumem kada nemački ne govorim dobro, a ona reče da je u snovima i mislima jezik univerzalan i da sam joj potrebna jer nam je srce satkano od istih strasnih niti te je dobila znak da mogu da umirim njenu raspetu dušu na onome svetu. Izložila mi je tada podrobno svoj plan a njegov najznačajniji deo bio je da moram otići u austrijski grad Grac i u njemu pronaći rasute tragove poslednje godine njenog života, čime će se konačno i zauvek umiriti.
Rešila sam da je poslušam i jedne jesenje večeri krenula sam put Austrije. Dok je autobus gutao kilometre i bele pruge auto-puta, Mari me je uspavljivala svojim toplim sopranom. Probudila sam se pred jutro, da vidim blještava svetla Zagreba kako se bore sa rumenom zorom i ponovo u svežini slovenačkih šuma koje su izranjale iz magle.
U Grac sam stigla u rano jutro. Pozdravila me je izmaglica koja se vlažno lepila za stare građevine koje su u sebi skrivale na stotine tajni. Mari se raspevala osećajući kako sam blizu grada koji joj je nekada mnogo značio.
Znaš, rekla je, u ovom gradu sam doživela svoju veliku ljubav, onu koju niko sem mene nije shvatio i koja me je tako strašno ranila da sam zbog nje izgubila i pamet i lepotu. Ti si mi jedina nada. Ići ćeš na jedno po jedno mesto, a kad mu se budeš približavala, moj glas će biti sve jasniji i čistiji. To će ti biti najbolji putokaz.
Prvo mesto bio je Gradski park kroz čiju sam glavnu aleju Johana od Austrije krenula na prvi zadatak. Dok su veverice protrčavale po travi prekrivenoj sitnom rosom poput bisera Marin glas je bivao sve zvonkiji dok je pevala arije iz svoje uloge Sulamit u operi „Kraljica od Sabe“ Karla Goldmarka. Već opalo lišće, nežno popadalo po još zelenoj travi, širilo je miris kraja leta. Na jednom malom trgu na kome je stajala tabla sa nemačkim imenom Trg ljudskih prava šuštala je voda iz veličanstvene fontane. Stala sam kad je stao i Marin glas. Pitala me je šta vidim jer nije mogla i sama da gleda već me je upravljala svojim uspomenama i dušom.
Na ovom mestu me je moj dragi her doktor V. prvi put poljubio. Šta vidiš?, pitala je.
Odgovorila sam da je tu prelepa fontana sa kipovima od kojih svako drži ribu iz čijih usta šiklja voda. Za nju kažu da je sagrađena pre 23 godine povodom Festivala umetnosti Štajerska jesen i da ga stanovnici Graca odmila zovu „Rostigel nagel“, što znači nerđajući ekser, kao da se time simbolično kaže da se ljudski duh nikada ne može sputati. Nasmejala se pomalo prkosno, pomalo setno i rekla da se slaže.
Nekada je na ovom mestu postojala klupa na kojoj smo sedeli i na kojoj sam bila najsrećnija na svetu. Sada je ovde fontana. U njenom dnu sa severne strane naći ćeš laticu ruže. Uzmi je i sačuvaj. Idemo dalje.
Staze su krivudavo vodile kroz zelenu prostirku podšišane trave. Mari je pevala novu ariju iz Belinijeve „Norme“, i glas joj je bivao sve lepši i jači.
Stao je kod prelepog ribnjaka u čijim šibljacima su se skupljale patke. Voda je svetlucala u kamenom koritu koje su oivičavale statue poznatih austrijskih pisaca, naučnika i političara. Boje jutra dale su joj poseban sjaj.
Ovo je jedno od najlepših mesta u Gracu. Zapravo je samo deo velike fontane Franca Jozefa koja je podignuta na mestu starog utvrđenja. Najlepše mesto, a na njemu sam prvi put osetila bol zbog her doktora V. Znaš, nisam ti rekla da je on bio mnogo mlađi od mene. Dok sam ja gazila pedesetu, on je bio student prava, dvadesetogodišnjak. Jel’ se i ti čudiš i zgražavaš kao i drugi?
Odgovorila sam odrično, ljubav ne poznaje nikakve granice. Kao da je to umirilo. Pokazala mi je njen severni deo na kome sam našla još jednu laticu ruže. Krenuula sam dalje.
Put me vodio ka gradu, van parka pa kroz Burgtor, poslednju sačuvanu kapiju od zidina starog grada Graca iz 14. veka. Čuvala je zamak Burg i stari univerzitet. Mari se raspevala uz nekadašnju ulogu Leonore iz Verdijevog „Trubadura“ i odjednom stala.
Vidiš ovu zgradu? Na ovom mestu sam prvi put videla her doktora V. Bio je lep isto koliko je bila sveža i njegova mladost. Nisam htela da se zaljubim, ali to je nekako došlo iznenada, kao da je ceo svet zastao na tren. Kao da sam odjednom i ja bila opet mlada i kao da nisam prestala da pevam i povukla se sa operske scene. Ovom mestu sam kasnije poklonika i veliki novac, sve radi her doktora V., kada je već prestao da me voli. Tada su počeli i problemi sa mojom porodicom jer nisu želeli da rasipam svoj novac, želeli su ga za sebe. Uzmi laticu kod kapije, idemo dalje, umorno je rekla.
Krenula sam dalje uz zvuke Marine nove arije done Elvire iz Mocartovog „Don Đovanija“.
Brzo je stala. Preda mnom se ukazala veličanstvena Katedrala Svetog Egidija. Blistala je na suncu sa svojim plavetnim kupolama i blažila strogu gotiku.
Ova katedrala je bila moje utočište u danima tuge i beznađa. Kad god nisam išla za her doktorom V. i pravila mu skandale, ovde sam se molila Bogu da mi ga vrati. Prijala mi je njena tišina i dok bih gledala ovu veličanstvenu fresku kako Grac opsedaju Turci i šire strah i nemoć, osećala sam se i sama ophrvana nekom patnjom koja nadvladava moj razum. Gledala bih mauzolej cara Ferdinanda II ukrašen slikama i skulpturama i osećala da je i meni smrt blizu. Ispod freske ćeš naći još jednu laticu ruže, uzmi je i idemo dalje.
Izašla sam na sunce i krenula dalje. Marin glas sad je bio nekako veseliji. Stao je pred jednom veličanstvenom belom zgradom.
Sad si pred zgradom stare opere. Dobro je pogledaj. Nekada su na njenom mestu bile štale, a onda je u 17. veku podignuta u čast umetnosti i kulture velikog sveta. U njoj sam imala svoj prvi nastup sa 32 godine. Bila sam tako srećna. Upravo sam ti otpevala baš tu ariju done Ane iz Mocartovog „Don Đovanija“. Publika mi je pljeskala čitavih deset minuta… Bila su to divna vremena, puna mladosti, lepote, sjaja, slave koja se tek otvarala preda mnom. Moj muž Franc nije voleo da ja budem umetnica, ali sam ipak pošla svojim putem.
Uzela sam opalu laticu pred vratima velike bele zgrade i pošla dalje.
Marin glas sada je bio malo tiši, kao da se zanela nekim davnim uspomenama dok sam ja krivudala ulicama i kao da sam negde duboko u sebi znala svaki ćošak ovog grada. Prolazila sam pored starih vila i bogato oslikanih starih kuća ulice Šporgase, prašnjave ali i dalje čarobne lepote. Ulični svirači odjednom su usred moderne muzike zasvirali melodiju iz Verdijeve „Aide“, koju je u mojoj glavi tiho pevušila i Mari. Nasmejala se svojim zvonkim glasom i kao da sam mogla da je vidim mladu i raskalašnu u svojoj slavi i ogromnoj popularnosti.
Odjednom se i glas pojačavao, taman kad sam došla do podnožja velikog brda koje kao da je izronilo između drevnih građevina. Na malom trgu prepunom suvenirnica i kafea stajala je tabla Šlosberg.
Ovo je najveće brdo u gradu, po kome je Grac poznat. Kada se popneš, videćeš koliko je ovaj kraj veličanstven, sve te tornjeve crkava i kuće u kojima sam provela toliko časova ljubavi, ali i beskrajne patnje. Uđi u gondolu koja će te odvesti na njegov vrh. U samoj kabini naći ćeš još jednu laticu.
Pela sam se lagano dok je Grac ostajao poda mnom, ogroman, rasut po velikoj ravnici koja je na horizontu omeđena kupastim planinama. Marin glas koji je pevao melodiju iz Donicetijeve opere „Lukrecija Bordžija“ me je pratio u svoj svojoj toplini.
Izašla sam na sunce i počela da se okrećem oko sebe. Prvo što sam ugledala bila je velika bela Sahat kula. Marin glas je zastao.
Ova kula je napoznatija zanmenitost grada, sagrađena je još u 16. veku i ostala je jedina od svih masivnih zidina koje su opasivale grad, a naređeno je bilo da se sruše nakon Bečkog sporazuma 1809. Volela sam ovde da dolazim i pokušavala da saberem misli. U Grac sam nakon završetka karijere došla da bih bila bliže svojoj kćeri Fani, koja se udala za jednog propalog operskog pevača Hajnriha Gotingera, koji je najviše bio protiv moje veze. Hteo je svuda da me prikaže kao duševno obolelu, kao da nisam u životu dosta propatila… Bolje da se ne sećam, uzmi laticu pa da se penjemo dalje, reče turobno.
Dok je put vijugao nagore, Mari je pevala svoju staru ulogu Alise iz Donicetijeve opere „Robert đavo“. Stala sam kod Turskog bunara.
Ovaj bunar je dubok 94 metra i iskopan je još u 16. veku da bi podzemnim vodama bio povezan sa rekom Murom kako bi grad i pod opsadom uvek imao vodu. Tri veka kasnije Turci su ga unapredili i otad se zove turski. U njega sam u jednom trenutku poželela da skočim, toliko su bile neizdržive patnje u mojoj duši, ali sam se ipak zaustavila verujući da još mogu da vratim mog her doktora V. Uz njegov severni kraj naći ćeš još jednu laticu.
Put je nastavio da se vijuga kamenim stepenicama iz ko zna kog stoleća. Marin glas bio je pun topline dok je nad Gracom treperila Rosinijeva „Semiramida“, dok sam prilazila velikom drvenom Kineskom paviljonu.
U vreme kada sam doživela svoju ljubavnu priču ovaj prelepi paviljon je bio tek sagrađen i to na mestu jedne male senice obrasle vinovim listom. Bio je to kutak za zaljubljene, za one koji bi da se skriju od tuđih pogleda. Her doktor V. i ja smo posebno imali razloga za to, mada ja svoju ljubav nisam želela da krijem. Nije ni on u početku, kada sam ga pratila po putovanjima u Monaku i po celoj Austriji, ali posle se sve promenilo, uzdahnu. Vidiš onu kamenu klupu? Zove se Biskupska stolica. Legenda kaže da je na tom mestu umro biskup Nadošti kada je pušten iz kazamata koga vidiš gore na brdu. Smrt me je stalno okruživala i stalno provejavala kroz moje misli, reče tužno. Ne zaboravi laticu sa severne strane.
Zašto su latice uvek okrenute ka severu?, upitah.
Jer je na severu Beč, grad mog rođenja i moje smrti, grad u kome ja večno počivam.
Počela sam da se spuštam sa Šlosberga stepenicama koje su se strmo smenjivale sa leve na desnu stranu. U jednom trenu sam zastala da pogledam nepregledne crvene krovove. Mogla sam da osetim Marinu ljubav i dah za kojim je uporno tragala u ovom gradu. Ljudi su me mimoilazili, nasmejani i smireni, i bilo mi je pomalo žao što njihova toplina nije mogla da umiri njenu oprljenu dušu.
Put me vodio ka reci Muri, brzoj, zapenušanoj, pomalo divljoj. Zastala sam kraj njene obale jer je Marina pesma stala. Utihnuli su tonovi arije Kraljice noći iz Mocartove „Čarobne frule“.
Šta vidiš?, pitala me je.
Murinsel, veštačko ostrvo napravljeno pre 15 godina da bi obeležilo Grac kao prestonicu evropske kulture. Sagrađeno je od čelika i liči na veliku školjku. U njegovoj sredini je amfiteatar na kome se održavaju koncerti, ispričah u jednom dahu.
Bilo bi lepo da sam mogla pevati nad talasima divlje Mure i nadglašavati se sa njenim hukom…, reče. Znaš li da tonski zapis mog glasa nikada nije sačuvan? Bilo je mogućnosti ali su sve propale, kao da se nešto zaverilo da me ne upamte potomci.
Na obali je i Muzej savremene umetnosti, koji je podignut iste godine i u noći liči na svemirski brod, ubacih se brzo. Zovu ga „dobroćudni vanzemaljac“ i zaista i liči, a u njemu svoja dela izlažu najpoznatiji savremeni umetnici sveta.
O tome ne znam ništa, reče nezainteresovano, ali znam koliko sam među ovim šibljacima gledala Muru koja me je tako privlačila svojim talasima. Na rubu ovog mosta uzmi još jednu laticu, idemo dalje, do onog sledećeg.
Dok mi je njen sopran dočaravao arije iz Vagnerovog „Prstena Nibelunga“ i odzvanjao u mislima, stigli smo do tog drugog mosta koji je nosio ime po Johanu od Austrije. Ograda je bila prekrivena katancima koje su zaljubljeni parovi kačili ne bi li im ljubav ostala zauvek zaključana u srcima. Mari se nasmejala kad sam joj to rekla.
Nema srećnih ljubavi. Na ovom mostu prvi put je razum prestao da me sluša. Sve mi se okretalo, i dvorac Egberg, koji se nadvija nad Murom, i Sahat kula sa Šlosberga i talasi reke, i toranj franjevačke crkve, i ljubavni šapati her doktora V., i moj dečji plač kad sam ostala bez roditelja, i očaj kada su me usvojitelji naterali da se udam u osamnaestoj godini, i moji nastupi u bečkoj operi, londonskim Kovent gardenu, aplauzi i klicanja, buketi cveća i afere sa privlačnim muškarcima… I sve se splelo u jedan narazmrsivi čvor u glavi. To je bio moj kraj jer su umesto mene rešili da mi je izlaz duševna bolnica.
Skupila sam sa ograde zapletenu laticu ruže i krenula napred.
Marin glas otpevao je novu ariju i stao na Glavnom trgu Graca na kome je sve vrvelo od ljudi koji su ulazeći i izlazeći iz tramvaja lagano žamorili i išli ka svojim obavezama. Oko njih stajale su stare zgrade obojene u sve pastelne nijanse i najlepše ukrašena Lueg kuća, koja krasi ovaj trg već 4 veka. Ozbiljna, kako i dolikuje, sa druge strane se uzdizala i Gradska većnica, a na njegovoj sredini velika statua Johana od Austrije, kao mesto okupljanja i nezaobilazni orijentir za sve domaće, ali i strance.
Marina pesma je stala, pevala je sve umornijim glasom poslednju izvedenu ariju „Mučenici svih vrsta“ iz Mocartove „Otmice iz saraja“.
Odavde je krenula kočija koja me je zauvek odnela iz Graca. Na nagovaranje ćerke i zeta otišla sam u duševnu bolnicu u Beču koju je vodio čuveni doktor Holander. Uzmi laticu koja leži pod nogama statue i kreni, čeka nas još samo jedna.
Išla sam lagano ulicom Herengase, poslednjim putem kojim je Mari odlazila iz Graca. Iz kočije je na jednom mestu ispustila maramicu kod Muzeja oružja, zgrade koja od 17. veka čuva sve vrste oružja kroz istoriju, od oklopa, štitova, šlemova pa sve do starih musketa i pištolja, dovoljno da se naoruža 28 hiljada ljudi. Nadala se da će njom poslati poruku svom dragom da je spasi svojom ljubavlju. To je bilo mesto na kome se nalazila poslednja latica ruže.
Ovde se tvoj zadatak privodi kraju, reče mi Mari. Ove latice ćeš odneti u zgradu Opere, ove nove, koju ja nikada nisam videla jer je sagrađena osam godina nakon moje smrti. Spusti ih pod zavesu na bini i ostavi ih tamo. Tako će moj duh ostati na mestu gde je uvek i trebalo da bude.
Poslušala sam je. Dok ona drhtavim glasom nije prestajala da peva svoju poslednju izvedenu operu, ušla sam u veliku neobaroknu zgradu koja je spolja bila ukrašena statuama najpoznatijih svetskih kompozitora čija su dela izvođena u njoj, ali nikako nisu mogli da predoče raskoš koji se nalazio unutra. Boja zlata, crvena i bela nadmetale su se sa ukrasima baroka i rokokoa, od stepeništa, ogromne sale sa kao krv crvenim sedištima i teške plišane zavese na bini. Spustila sam latice na mesto koje mi je Mari rekla i one su najednom zasvetlucale. Sklopile su se u jednu prelepu ružu boje usirene krvi koja je u sebi nosila sav sjaj slave i tragičnog kraja jedne operske dive. Zasvetlela je i nestala, ali samo za oči nas običnih smrtnika.
Mari me je čekala napolju, sa spokojnim osmehom na usnama.
Hvala ti na svemu, reče mi meko.
Bila mi je čast, odgovorih. A šta je s tobom bilo na kraju?, upitah radoznalo.
Ah, ono što se i moglo očekivati. Iskrala sam se jednog dana iz bolnice potkupivši sestru da her doktoru V. pošalje pismo da se vidimo. Došao je u Beč i sačekao me kod Štefansdoma samo da mi kaže da ga zaboravim, da me nikada nije ni voleo i da mu duševna bolesnica nije ni potrebna. Kada je otišao, ušla sam u prvu kuću, popela se na poslednji, četvrti sprat i našla vrata koja nisu bila zaključana. Otvorila sam prozor i skočila. Prekrio me mrak i neka oslobađajuća nit pomešane sreće i tuge.
Zato ti je duša nesmirena lutala?, upitah potreseno.
Tako je, ako uspem da povratim u sećanjima ljudi svoju slavu, mladost i lepotu kroz ružu koja će večito pronositi melodiju mog zaboravljenog glasa, duša će zaboraviti na ljubavnu sramotu koju mi je naneo her doktor V.
Hoćeš li mi reći kako je bilo pravo ime tvog mladića?
Ne, nasmeja se. Na to ćeš morati još dugo da čekaš. Kada jednog dana dođeš u moj svet, znaćeš sve. I da znaš da ćeš mi biti potrebna, pomoći ćeš mi tada da ga vratim, namignu mi i nestade.
Uzdahnuh i zavrteh glavom u neverici koliko upornosti ima u jednom duhu. Dok je blag jesenji vetar grlio Grac, krenuh laganim korakom ka kasnom popodnevu koje je polako počelo da izdužuje senke i hvata prvu rumen na obzorju.
Svi oni koji su imali priliku da se nađu nad okeanom na dugim letovima kažu da je njihovo beksrajno prostranstvo naprosto očaravajuće. To plavetnilo kome kao da nema kraja nešto je najblistavije i najlepše na našoj planeti, pričaju.
Dok delfini po površini izvode bravure nad talasima, u dubokim tišinama rojevi riba beže od svojih predatora, morski konjići elegantno plove a velike hobotnice se uvijaju na okeanskom dnu.
Priznajte da kad pomislite na Rumu, prvo što vam padne na pamet je mestašce u srcu velikog ravnog Srema, okruženo nepreglednim poljima na kojima žito tek što je počelo da se žuti a u beskraj im ne daju oblaci koji se klobuče na nebu i plavi obrisi 
jelenadilber 