17

Krvav lebac

krvav lebac

Izađem pre neko veče da prošetam, računam prijaće mojoj kičmici raspamećenoj od kompjutera.

Krenem ulicom kroz koju piče automobili kao nezdravi ne bih li se sklonila u jednu mirniju sa mnogo kuća i bašta punih cveća koje mirišu iako je jesen.

Da me ne bi zgazili ovi pomahnitali vozači, koji ga gare po širokoj ulici, moram, logično, uskim i razlupanim trotoarom. Međutim, ispred sebe vidim parkiran kamion nasred trotoara, sa uskim prolazom do ograde kuće. „Cccc“, mislim se ja u sebi, „vidi ovog degenerika kako se parkirao, pa ako ga obiđem preko kolovoza, ostaće od mene fleka od ovih što luduju u vožnji.“

Utom ugledam mladu devojku koja skreće iz sporedne uličice i ide ispred mene u istom pravcu. Lepuškasta, duga plava kosa, helanke i tesna tunika preko pozamašne zadnjice, zlatne patike sa platformom. Pažnju mi privlači neseser koji mlatara u ruci. Negde pošla, ali ništa tašna, ranac – samo neseser koji naizgled nehajno vrti.

Razmišljam kako ću taman za njom kroz uski prolaz pored kamiona. Kad ona odjednom usporava i ja se pitam šta joj je sad, a kao da nešto duboko iz mene šapuće ono što već naslućujem i što mi apsolutnu pažnju usmerava na nju.

Stade devojka kod vrata kamiona, nakrivi glavu glumeći maznu devojčicu, zamlatara neseserom još jače i zapita sladunjavim glasom:

-Jeste me vi zvali?

Dok mi noge same nastavljaju ka njoj, a mozak počinje da bistri situaciju, iz kamiona sa mesta suvozača silazi polupripit kamiondžija i širom otvara vrata ne bi li je pustio da uđe. Ona ulazi sa širokim osmehom i još nekom unutra, najverovatnije vozaču, čujem kako cvrkuće: „Dobro veče“.

Preda mnom ostaju širom otvorena kamionska vrata koja su mi potpuno zatvorila prolaz, podgašen kamiondžija koji sad pomalo zbunjeno gleda u mene i neobičan utisak da izgleda kao da sa plavušom radim u tandemu. Iako nisam sređena za prostituciju, računam da moja bela jakna sa krznom oko kapuljače upotpunjuje tu ideju.

Nabacujem, kažu mnogi, svoj najgori podsmešljivo-drski pogled, vajda ne bih li se odbranila od neprijatne situacije, i obraćam se kamiondžiji koji me netremice posmatra:

-Izvinite što smetam, ja bih SAMO da prođem.

-Uh, dobro je – reče on sa olakšanjem. – Žgoljava nam ič ne treba.

Prođoh ja i uvredih se do srca. „Ko, bre,žgoljav?! Šta, bre, dobro je?!“, besnim u sebi zažarenog lica. „Pa ja, bre, pet puta bolje izgledam od te fukse sa dupetom k’o Balkansko poluostrvo. Pa sad ću da ti se vratim i da ti šutnem gumu, seljačino jedna kamiondžijska!“, gunđam u sebi iznervirana.

Dok kamion u gasu prolazi pored mene, stišavam se. „Alo, Jelenče, bre, alooo! Pa zar te dotiče kamiondžijin ukus koji traži prostitutku?! Pa reci hvala bogu što mu ne pasuješ! O svašta od tebe…“

Dok umesto gume šutiram sujetu u najudaljeniji podrum sebe, preplavljuju me talasi smeha i mučnine. Smejem se, ne obazirući se na prolaznike, jer samo meni može da se desi da uletim usred prostitutske šeme, a muka mi je od pomisli šta ona devojka sa neseserom punim, zamišljam, vlažnih maramica i kondoma (jer ne verujem da su kamiondžije bile toliko uviđavne da svrate u neki kiosk ili ne daj bože apoteku i obezbede sebi i dami noći siguran seks), radi između dvojice pripitih kamiondžija… Ne znam zašto mi ništa drugo nije potresno, ali taj neseser nikako da izbijem iz glave, možda zato što me asocira na ideju da tek treba da zaradi za tašnu.

Opet se smejem i kažem sebi: „Eto, izgleda da ne bi bila za najstariji zanat na svetu, odma’ bi ti našli manu.“

Al’ bolje tako nego da sam kandidatkinja za sendvič sa Pajom i Jaretom. Ma zajebi, krvav je to lebac…

Advertisements
14

Prijateljski razgovori

alone-2666433_960_720

A: Hej, hoćemo na žurku? Samo nam ti fališ!

B: Ne mogu, raskinuli smo danas, ne mogu da verujem da posle tri godine veze ovako može da se završi…

A: Zar ne misliš da smaraš više sa tim tvojim likom? Ništa, kukaj sama kad nećeš sa nama…

 

A: Gde si, mačko, što te nema?

B: Joj, nisam dobro, nešto su mi otkrili, ali ne znaju šta je. Moram na operaciju. Plašim se…

A: Nemoj da zezaš? Pa, hajde javi se kad ti bude dobro, znaš, ja ne volim takve mračne priče…

 

A: Hej, brate, što te nema da se javiš? Da se vidimo, malo da izblejimo…

B: Evo me, tu sam. Jesi još u kešu? Da idemo u neko zezanje!

A: Pa nisam, brate, sve smo potrošili za prošli vikend što sam imao.

B: A tako? Pa ajde javljam se, u gužvi sam ovih dana nešto…

 

A: Alo, gde si, šta se radi?

B: Ništa, tata mi umro iznenada, evo sa majkom spremam sahranu…

A: Nemoj da pričaš?!Juuu, primi moje saučešće, mnogo sam gotivio tvog ćaleta. Pa kad je sahrana?

B: Hvala, sahrana je sutra u tri.

A: Baš sutra? Jao, pa stvarno ne mogu, moram mačka da vodim kod veterinara na kastriranje…

 

A: Šta ti je, što si nešto neraspoložena? To ne liči na tebe.

B: Ma, pusti me, sve mi se skupilo… Besparica, deca besna, muž mi izgleda vrda, a na poslu me urnišu… Uh…

A: Mi u društvu imamo još jednu koja kuka. I znaš šta? Rešili smo da prestanemo da je zovemo. Mnogo bre kvari atmosferu…

 

A: Hej, druže, nigde te nema.

B: Ej, ti si… Dobro da si se javila, hteo sam ionako nešto da ti kažem. Znaš, ova moja nova devojka je mnogo ljubomorna, pa misli da svako žensko hoće da me muva. Izvini, sad sam s njom, baš sam se zaljubio i neću probleme, bolje da se više ne družimo…

 

A: Brate, otkrio sam šemu za strašan dop. ‘Oćeš da probaš?

B: Brate, ja ne bih…

A: Zezaš? Pa zar nismo uvek sve zajedno radili, pola ja, pola ti, sećaš se naše klinačke zakletve da sve delimo, i ribe, i pare, sve…? Zar ćeš sad da ispadneš pička?

 

Birajte svoje prijatelje. Život vam je dat da iz njega izvučete najbolje.

6

Mesto duše

large

Dok kroz ogolele grane gleda vetrom šibano jesenje nebo, gricka vrh olovke i razmišlja. Da li da otvori svoje srce ili da ga stegne, kao što se svakog jutra budi i zakiva ga i stiska dok, čini joj se, prsnuće na kraju.

Na velikoj zelenoj tabli stoje teme pismenog zadatka. Druge dve ne vidi, samo jednu u sredini, kao da je neko svetlo prelilo mlečnim sjajem: Mesto moje duše si ti. Krajičkom oka gleda taj tamni rukav njegove plave košulje kako joj nehotice dodiruje ruku. Zadubio se i nešto piše pa briše, muči se i cokće, kao da je teškim mukama. A ona se ne bi mučila, samo kad bi smela da napiše sve što joj dušu zaptiva, čini joj se, već ceo život.

A nije baš tako. Ima već neko vreme kako se zaljubila onako kako nije ni slutila da može. Ali joj svaki dan sliči na godinu kad mora da zatrpava svoje srce i gura ga u dubine iz kojih ono uporno pokušava da izađe. Iscrpljujuća borba, ali za nju druge nema. Izgubiće najboljeg druga ako progovori, zna.

A srce, ako da oseća da mu je odškrinula vrata, gura se da kaže šta ima. I tako počinje da piše. Pa menja, da se ne otkrije. Pa piše dalje, a srce podvali pa se otrgne i ispiše samo.

… Čudna je moja duša. Toliko je puna tebe da te nosim na nežnoj strani svojih kapaka u svaki delić sveta. Nijedan zrak sunca po najlepšim ulicama dalekih gradova ne može da te otera iz moje svesti – stalno provejavaš mojim mislima, tiho i postojano. Ponekad ni ne znam zašto, ali srce se stopilo s tobom i ne da te.

Kad bih bar znala šta ti je na duši. Ali zar je jedna reč dovoljna zaljubljenom srcu? A ja ne znam ništa. A srce tuguje jer ne čuje nežnost ni u jednoj reči koju ti izgovaraš. Ne zna ni pitanja ni odgovore.

A ti si tako bezbrižan, ni ne pomišljaš da mi kidaš srce na komade svaki put kad se stegne i rasprsne od ljubomore, tuge i teskobe. I toliko bih da te imam, sad i ovde, svuda i uvek, a to je tako nemoguće. I ja to znam, ali me ipak toliko boli da mi suze naviru i ne znaju da stanu…

Opet staje. Da li sme ovo da napiše? Otkriće je, znaće. Ali više ne može. Neka bar ovde, na ovom papiru kaže šta ima.

…Oh, kako bih  sada volela da smo na celom svetu sami. Da te nežno ljubim dok spavaš, da ti se zagnjurim u kosu i udišem kao da bez tog mirisa ne mogu da živim. Da te gledam dok snevaš, dok ti od sna podrhtavaju trepavice. Da te budim poljupcima i ispunjavam svaku želju, da te razmazim i da poželiš da nikada od tebe ne odem.

A glumim da sam nehajna i svoja, glumim  ulogu svog života jer ako se otkrijem, izgubiću te zauvek. Glumim zvonki smeh i sreću u oku, a u sebi kidam svaki deo svoje duše, gušim svaku suzu, sečem svaki uzdah. Da ne bi primetio tugu na ivici moje trepavice, gledam te širom otvorenih očiju iz kojih iskri radost. Blefiram sa najlošijim kartama jer dogod misliš da sam vatra i sunce grejaćeš se na mojoj toplini. Saznaš li da sam voda i pena, pobeći ćeš, znam…

Suze joj vlaže oči dok čita ispisane redove. A on je tu, odmah uz njeno rame i ni ne sluti šta sve piše i koliko se čuva da se ne oda. I ne izgubi ga. Nego zamišljeno gleda kroz prozor očima tamnim poput noći pred svitanje.

… Šta ću kad stena tuge pritiska moju dušu i prati kuda god da krenem? Šta kada ne mogu da prestanem da prosipam suze? Šta ako one nikada ne stanu? Zar da se sve oko sebe pretvorim u ništavilo? Sve oko mene i jeste ništavilo kada tebe nema. Vreme merim po jecajima koji provale iz mojih grudi, pa pokrijem rukama lice i osećam kako mi kroz prste cure suze. Pa se smirim, pa živim u ništavilu do novog jecaja, do novog jauka srca.

I sve tako krijem šta osećam, opet hladna i jaka, a u sebi povijena do zemlje kao stabljika malog cveta koja se prelama na oluji. Naoko mirna, a u sebi kao kiša koja plavi sve pred sobom. To moja patnja nadolazi i potapa dušu. Ali duboko sakrivena, da me još jače zaboli. I da se nada da će ti ipak jednog dana reći da je samo u tvom srcu mesto gde može da mi se odmori duša…

Završava sa drhtajem poslednju rečenicu. Smirena, sa lakim titrajem u srcu, kao da je sa njega skinula neki teret. Barem nakratko, dok se opet ne pretovari i snažno zaboli.

-Hoćemo da izađemo ako si završila? – čuje mu glas od koga opet zadrhti.

-Hoćemo – kaže tiho, predaje svesku i nosi sa sobom papir na kome je zapisala prvobitan tok svojih misli.

Greje se na zvucima njegovog glasa dok priča o svemu što mu padne na pamet. To je još jedino što joj je preostalo, da ga sluša i gleda. I potajno se nada da će je jednog dana pogledati onako kako bi volela, pa da mu možda kaže. Onda bi on mogao da… zalud pusti snovi, seče opet svoje misli.

Sedaju na stepenice pored škole. Na iste one na kojima sede stalno i na kojima mu je ispričala svaki detalj svog života, čak i neke koje nikad nije rekla nijednoj drugarici. Kao onaj kako joj je jedan iz suprotne smene zakazao sastanak ali se nije pojavio pa ga ona čekala ceo sat i preplakala celo veče. Eto zato mora da ćuti, samo je on hteo da raščisti to sa njim ali ona nije dala. Kad bi mu sve rekla, više je nikad ne bi štitio, ne sme da ga izgubi.

-Daj da vidim šta si pisala – uzima joj papir iz ruke i pre nego što ona shvata šta on radi.

-Nemoj, ne valja to ništa. Onako sam, bez nekog smisla – plamti ona u licu dok joj podrhtava usna i krišom ga gleda kako čita.

-Kako ti uvek ovako dobro pišeš? – pita je on ljubopitljivo.

-Pa možda imam dobru inspiraciju u blizini – kaže ona i oseća nevericu kako lako može da se poigrava istinom kada on ništa ne zna.

-Eh, kad bi neko za mene ovako nešto napisao… – kaže on tiho.

Njoj srce na tren kao da stane. A onda se probudi i počne da besni. I viče joj iz sveg glasa da mu kaže. Da mu kaže da je sve, od reči do reči, napisano za njega, da je svaka reč samo njemu namenjena, da će da se rasprsne od sapete ljubavi ako samo još jedan tren bude morala da je skriva… I oseća kako joj se usne same razdvajaju da sve kažu.

-Hteo sam nešto da te pitam – kaže on, opet tiho.

Ona više ne diše i neka slatka bol struji joj dušom. Ćuti i sluša ga.

-Znaš onu Sanju iz drugog četiri? Onu što ima mnogo dobro dupe? Jel’ bi htela da mi pomogneš da je smuvam? ‘Oćeš? Pa posle drug za tebe uradi šta god ti kažeš!

Gleda ga očima preko kojih se opet navlači ništavilo. Vrelina se povlači i ledi dušu i skraćuje dah.

-Naravno – tiho kaže i kreće za njim jer se čuje zvono iz škole.

Iza sebe ostavlja izgužvani papir sa sastavom na temu Mesto moje duše si ti. Moraće da sačeka neka bolja vremena da je odmori u nečijem srcu.

 

4

Miroslava Đušić Nedeljković – neprikosnovena kraljica zapleta

vintage-2053137_960_720

Ponekad mislim da se dobrim romanima naprosto namesti da budu objavljeni u neko doba godine kada će najbolje “leći” čitaocima. Pa ako vas jesen čini depresivnima i tmurnima i ne znate kako da se sa tim izborite, novi roman Miroslave Đušić Nedeljković Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije, prava je stvar za vas.

Odmah da vam skrenem pažnju, nemojte da vas zavara naslov. Često se desi da stvari nisu baš onakve kako se na prvi pogled čine. E to je i ovde slučaj. Zato ako za jesenje dane tražite vrhunsko štivo u kome ćete naći elemente kriminalističkog, ljubavnog, porodičnog i društvenog romana prožetog toplim humorom, onda je ova knjiga ono što vam je potrebno.

Mileva Anastasijević je neudata profesorka srpskog jezika i književnosti pred penzijom. Ova stara devojka upletena je u paučinu sopstvene prošlosti, starih neraščišćenih računa iz mladosti i jednu tajnu koju nosi kroz život kao najdublji ožiljak na duši pa živi od danas do sutra, bez radosti i nade. A onda će joj jedno ubistvo u stanu ispod njenog potpuno prodrmati temelje u duši. I ne samo njene, već i ostalih stanara i pokrenuće nezaustavljivi niz događaja i sudbina, poput pocepanog šava koji se nemilice para.

Možda nećete moći da se odlučite šta je to što ovoj knjizi daje poseban pečat.

Možda dinamična i do samog kraja neizvesna priča o misterioznom zločinu s početka, koji u romanu dobija sve složeniji oblik. Ili strogi ali u isto vreme i duhoviti inspektor Kolombo, nazvan tako od strane Mileve po detektivu iz krimi serije njene mladosti, koji rešava ovaj slučaj.

Možda će vam se najviše dopasti porodične misterije dve familije, neraskidivo vezane kroz decenije i dve generacije, čak i više nego što to na prvi pogled izgleda. Ili način na koji su se čuvale tajne po starim prašnjavim tefterima i dnevnicima ispisivanim gospodskim krasnopisom u kojima se skrivala sva surovost u želji da se skroji sudbina svojih bližnjih po meri starih Hadžiantića i Anastasijevića.

Ili možda nežna ljubavna priča Milevina koja će vam otkriti da li se može voleti mladalački poletno i u zrelim godinama i da li se može izbrisati vreme, tuga, nepravda i sve ostalo što je ono sa sobom donelo zarad sreće i  lepšeg života.

Možda će vas najviše privući dah starog Dorćola i Čubure i Beograd u svojim posleratnim godinama. Ili opisi kako se tada živelo i mislilo, mentalitet jednog društva nespremnog na promene i novine, pa čak i po cenu skrnavljenja duša, nesrećnog, učmalog života i lažnog morala, samo da ne pukne bruka pred svetom. A sa druge strane, i opisi druge, savremene generacije spremne da se suoči sa svojim strastima, sklonostima, nadanjima i željama i da se bori da do njih i dođe.

A možda ipak neverovatan zaplet, po kome je Miroslava prepoznatljiva, zbog koga ovaj roman nećete lako ispustiti iz ruku jer ćete zbog njega zaboraviti na vreme pa hteti da pročitate samo još jednu pa još jednu stranicu dok ono što se naslućuje tek golica maštu i interesovanje.

Pa ipak, verujem da ništa od ovog posebno nije toliko upečatljivo koliko spoj svega navedenog vođen iskusnim Miroslavinim perom. Ko je pročitao njenih prethodnih sedam romana, zna o čemu pričam.

mdjn1

Promocija romana “Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije” na Literarnom maratonu Nove poetike

U njenom pisanju prepoznaćete uticaje nekih od naših najboljih pisaca savremene književnosti. Otkrićete ovde zvuke kaldrme dorćolskih ulica Svetlane Velmar Janković, okupanih prozracima sunca i prošaranih mirisima Dunava. Ali i porodične tajne, poput Slobodana Selenića, sakrivene daleko od očiju sveta, iza teških starinskih draperija i spuštenih šalona gospodskih salonskih stanova, tajanstvene, nastrane i neslućeno potresne, koje se nose u grob. Baš poput onih koji su se decenijama odigravale u, kako sama autorka kaže u romanu, “celoj zgradi obavijenoj velom tajni”, smeštenoj na kaldrmi izlizanoj vekovima u Ulici Tadeuša Košćuškog broj 52.

Ali ipak, najlepši u romanu, po mom mišljenju, jesu momenti u kojima se prepoznaje sama Miroslava, trenuci u kojima ona progovara kroz svoje likove. Ako je poznajete, otkrićete ih i sami, ali ako je ne znate, naći ćete je u Milevinim željama da je ljubav vodi kroz život, da mladost nikada ne pusti od sebe i u mukama, kao što su i njene, kako da živi devojka zarobljena u telu zrele žene. Naslutićete je i u urođenoj otmenosti Olge Hadžiantić, Kolumbovim duhovitim opaskama ili Gaginim čvrstim stavovima da se u životu treba boriti samo za ono najbolje.

Miroslava ovim delom širi neke važne životne istine: da se tajne ne mogu skrivati večno, da ljubav uvek spaja one koji se za nju bore, iako su razdvojeni vremenom i prostorom, ali najvažnije da samo sopstvenom snagom možemo izvojevati pobedu protiv bilo kakvih ograničenja i sputavanja i biti samo svoji, vođeni svojim srcem i željama.

Zato me poslušajte i pročitajte ovaj roman. Videćete i sami, obojiće vam ovu jesen i zauvek ostati u sećanju.

mdjn

Knjigu možete kupiti u knjižarama Vulkan i Delfi, kao i naručiti preko sajta i online knjižare IK Nova poetika (novapoetika.com)

10

Čovek sa šeširom

man-in-the-hat

izvor:publicdomainpictures.com

Već neko vreme mislim da me žena vara. Znam. Al’ ne mogu da je u’vatim.

Svakog dana kad krenem na pos’o vidim i nekog čoveka sa šeširom navučenim na oči. Mora da je neki privatni detektiv koji lovi neku tuđu ženu. Znate, žene su sve iste.

Jedan dan mu priđem i kažem mu da znam da je detektiv. Upita me kako sam ga otkrio. Rekoh, ja to vidim, ne pitaj me, prijatelju, kako. Odmah mu kažem šta hoću i padne dogovor. Ja njemu pare, on meni cedulju sa brojem telefona. Kaže, zaboravio vizitke kući.

Ja ga okrenem posle dva dana, kaže ona ženska nepostojeći broj. Poludim, izradio me mangup. Rešim sam da prepadnem ženu, kad ono – ona sa detektivom na gomili. Sa sve šeširom.

Aha, kažem im ja preteći, al’ oni ništa da se prepadnu. Nego me on u’vati, a ona udri, udri, isprebijaše me i evo me sad u bolnici u gipsu.

Ne znam šta ću kad me puste, stan sam na njeno ime prepis’o. Tako je tražila.

Eh, nisu ni detektivi što su nekad bili…