4

Vilenjak

12463521_10208583447409720_525364960_nJednog tamnog popodneva, u zimsko vreme, kada na severu Norveške vladaju polarne noći, u jednoj maloj kući nastalo je pet vilenjaka. Pod starim i umornim prstima stare žene koja je decenijama pravila male lutke za novogodišnje praznike nastala su petorica istovetne braće, obučena u odelca različitih boja i to je bilo jedino po čemu su se razlikovali.
Kao i svake godine, u saonicama koje su uz zvuk praporaca klizile niz bela prostranstva prelivena tamom, nosila ih je u obližnji grad, odakle su bivali razaslati dalje i pronalazili svoj dom pod nekom novogodišnjom jelkom.
Ono što stara žena nije znala bilo je da je svaki od njenih lutaka u sebi imao život koji je dobijao samo onda kada bi se našao u toploj sobi prepunoj ukrasa, među granama i mirišljavim iglicama večito zelenog drveta. Tako je bilo i sa petoricom vilenjaka obučenih u odelca različitih boja.
Na pijaci na trgu malog norveškog grada stajali su vilenjaci jedan do drugog i čekali gde će ih sudbina odneti. Prvo je otišao najveći, u najlepšem crvenom odelu, potom onaj u plavom, pa u belom, pa u zelenom, a najmanji, sav u jarkim žutim nijansama, ostao je sam. I ostao bi bez doma, da u nekom starom džaku čeka sledeću zimu da pred samo veče nisu naišli čovek i žena i uzeli ga, mislivši da će im ukrasiti novogodišnju jelku i biti uspomena sa dalekog putovanja.
Te Nove godine vilenjak u žutom odelcetu prvi put je stao među mirisne grane i otvorio svoje velike plave oči. Gledao je svet oko sebe, mnoštvo šarenih kugli i svetlucavih traka i uživao u toplini velikog doma. Sećao se kroz maglu da je imao i braću, ali i to da je svaki otišao na svoju stranu.
Iz svog blistavog skloništa gledao je čoveka i ženu koji su ga kupili. Govorili su nekim čudnim jezikom, drugačijim od ostalih i pitao se kako ih drugi razumeju. Ali, dopadali su mu se i uživao je gledajući kako su srećni i sa sjajem u očima gledaju jedno drugo.
Kada su se praznici završili, sve kugle i lampioni otišli su u jednu veliku kutiju, a vilenjak je završio u velikom koferu čoveka i žene koji su ga kupili. Tada je shvatio da putuje. Odveli su ga velikim avionom daleko na jug, daleko od Norveške, gde nema polarnih noći, u kojima svi jedva čekaju da vide sunce i belih noći, kada ono vraća sve što je uzelo.
Stavili su ga u jednu veliku kutiju na vrhu ormana, sa ostalim ukrasima. Kad je ušao među njih, svaki se okrenuo da ga pogleda. Bilo je tu debeljuškastih kugli najrazličitijih boja i šara, koje su se šepurile koja je najlepša. Verovalo se da bi, kad bi se biralo, tu titulu ponela jedna sa najviše svetlucavih zvezdica po sebi, ali je svaka za sebe bila uobražena i mislila da je baš ona glavna. Bile su tu i velike bele pahulje, krhke poput šećerne pene, koje su prefinjeno dremale u svojim ćoškovima. Bile su tu i limene ptice koje su se štipaljkama pričvršćivale za grane jelki i koje su stalno tiho pevušile, tužne što ne mogu da polete i šuškale svojim repovima poput metlica. Bio je tu i jedan klovn, koji je najviše zabavljao društvo i zbog čije neozbiljnosti su se kugle ponekad ljutile, ali mu uvek praštale. A svi su se pribojavali plišanog Deda Mraza koji je morao da brine da u kutiji vlada red i da nema svađa jer niko nije smeo da uznemiri najvažnijeg među njima – veliki srebrni vrh, koji je svake godine krasio jelku i ponosno se izdizao visoko do stropa, dok su ostali ispod njega žamorili i koškali se.
Vilenjaku su odmah prišli plišani beli medvedići i irvasi, koji su uvek strpljivo sedeli pod jelkom među šareno upakovanim polkonima, osećajući ga svojim. I on se razgalio i video da će mu ovde biti lepo. Ispričali su mu priču o svakome od njih, a od njega u dugim danima leta, dok je sunce dopiralo do njihove kutije i bilo jasno da do Nove godine ima još mnogo da se čeka, tražili da im priča o svom zavičaju, o večitoj zimskoj noći, sankama koje jezde preko kao staklo uglačanog snega i u potaji pitali da li zaista postoji Deda Mraz, jer su svi sumnjali da je ovaj njihov plišani lažan.
I tako su u danima sunca prolazili dani. Kad bi poželeo da vidi nebo, vilenjak bi se iskradao iz velike kutije i kada nikoga nema kod kuće, virio kroz veliki prozor, sakriven iza teške tamnozelene somotske zavese. Gledao je kako lišće žuti i pada na mokru zemlju, kako fijuci vetra ljudima nose šešire po ulici i slutio da će uskoro doći sneg i njihovo vreme da bar nakratko u godini uglađeni zasijaju zajedno sa novogodišnjom jelkom.
I zaista, iza vetrova dolazili su ledeni dani i pahulje na prozoru i veliko drvo se unosilo u kuću. I tako godinama. Vilenjak je gledao kako se čovek i žena raduju, kako ih je jedne godine dočekala jedna beba, pa sledeće i druga i kako su devojčice rasle.
A nije im bilo lako. Sa bebama, i društvo iz kutije je imalo gubitke. Svake godine su bar po tri kugle lepotice završavale polomljene u smeću i svaka se za sebe plašila da je sledeća. A kad su jedne godine devojčice u nemirnoj igri prevrnule čitavu jelku, nastao je pravi stampedo među ukrasima. Ko je to preživeo, imao je svašta da priča. Tada je nastradala i ona najlepša, sa najviše svetucavih zvezdica po sebi i mnogi su je oplakali, posebno klovn, koji je na tom dočeku bio van forme. Uzdrman je bio čak i srebrni vrh, koji je, na svu sreću, preživeo bez posledica.
Ipak, sa gubitkom starih, dolazili su novi. Sve lepše i lepše kugle, istih boja, pa je jedne godine cela jelka bila ukrašena samo srebrnim i žutim nijansama. Pojavile su se i ponosne svećice koje su veselo bacale svoj plamen i od kojih je novogodišnje drvce tako toplo sijalo. Devojčice su donosile i prskalice koje su kačile na grane i palile ih. Ah, kako se vilenjak plašio tih, po njegovom mišljenju, preterano razdraganih novotarija, verujući da mogu da mu oprlje njegovo lepo žuto odelce. I odahnuo je kada su ih sve zajedno zamenile uvek nasmejane sijalice koje su noćima i danima treperile na jelci.
I tako su prolazile godine. Kugle i pahulje su odlazile, dolazile nove, medvedići i Deda Mraz postajali sve više pohabani, i srebrni vrh je dobio zlatnu zamenu. Vilenjak je gledao kako zub vremena nagriza sve oko njega, i bledi njegovo žuto odelce, i čovek i žena koji su ga pre mnogo godina kupili u malom norveškom gradu sve više u svojoj kosi broje bele vlasi. I devojčice su postale devojke.
Jednog hladnog januarskog jutra iz paketića pod jelkom izmigoljilo se štene. Svi su u kuci cikali i oduševljeno tapšali rukama gledajući ga i igrajući se s njim bez kraja i konca. I vilenjak ga je gledao, bilo je toliko lepo da mu je bilo nekako milo oko srca.
Najednom, štene se zaletelo u jelku i zgrabio vilenjaka svojim mlečnim zubima i odnelo ga u svoju korpu, pa šapom počeo da ga kida. U svom nemom bolu i strahu vilenjak je zatvorio oči i molio se da je to samo san. Čovek i žena su skočili i oduzeli ga štenetu. Prekasno, jedno oko mu je bilo pocepano, a i drugo se ogulilo. I žuti kaputić se iskidao na dva mesta. Izgledao je kao mali prosjak koga više niko neće.
Oboje su zaplakali i vratili ga na jelku, visoko, da ga štene više ne dohvati. Ono je bilo zbunjeno, ali je brzo otrčalo jer ga je opčinilo zvonce koje se ljuljalo na vratima uvek kad neko uđe. Oboje su stajali kraj jelke, žena sa rukom ispod muževljeve i sećali se sa setom onih davnih dana kad su bili mladi i kad su u malom norveškom gradu proslavljali svoju prvu zajedničku Novu godinu.
A vilenjak je u svom bolu i neizrecivoj patnji stajao na rubu zelene grane. Sve kugle su oko njega ćutale, potresene njegovom tužnom sudbinom. I svi su znali da više nikada neće biti isti.
I nije bio. Na jedno oko više nije video ništa, a na drugo obrise pune magle. I više mu i nije bilo ni do čega. Najčešće bi sklopio kapke i gledao ispod njih hladne polarne noći svog zavičaja i onu vožnju na sankama po snegu glatkom kao staklo, koju kao da je naslućivao da se desila jednom davno.
I znao je da će kad – tad završiti u smeću, kao i mnoge druge kugle, koje su otišle pre njega i od kojih nema skoro više nijedne koja se seća njegovog dolaska. I čekao je. Ali, čovek i žena su ga čuvali. Podsećao ih je na neka lepa vremena i da su bacili njega, činilo im se da bi izgubili i svoje uspomene.
I još vilenjak stoji na novogodišnjoj jelci. Ne vidi ništa, ali prepoznaje zvukove i neke davne pesme koje se više ne pevaju. I životari dogod ga čuvaju oni koji su ga tu i doneli. A šta će biti posle? O tome ne sme ni da misli. Ko zna gde stvarno idu one kugle… Ništa, misliće o tamnim noćima i nadati se da će opet utonuti u njihov spokoj zajedno sa svojom davno izgubljenom braćom…

0

Carska bara – banatska oaza lepote

carska bara miljana djukicNa severu Srbije, u ravnom Banatu, u međurečju Tise i Begeja, skriva se prostrana i čista modra voda poput velikog sjajnog ogledala dok se u njemu oslikava nebo i oblaci koji plove po njemu. Obrubljena zbijenim trakama trske i ševara, stepa i vrbaka, u svojim tihim vodama i ustajalim močvarama čuva najređe cvetove i ptice. Ovde, u Carskoj bari priroda prosipa svoj najlepši zeleni dah.

carska
Kao gusto izatkani ćilim u kome se prepliću plave boje jezera, kanala i reka, zelene i smeđe bare i šume i bledožute i bele slatine svuda je tišina i spokoj, a sve što se čuje je šum talasa kad barske kornjače naruše mirnu površinu vode, cvrkut ptica koje u trskama svijaju svoja gnezda i kreketanje žaba koje se stapaju sa bojama guste žabokrečine.

carska bara pticica
Zbog svoje lepote, netaknute prirode i retkih ptica i životinja Carska bara je stekla svetsku slavu. Još je pedesetih godina prošlog veka započela njena zaštita kada je jedan njen deo, Vojtina mlaka, proglašena za predeo izuzetnih prirodnih odlika. Krajem osamdesetih Stari Begej postaje predeo izvorne i neznatno izmenjene prirode, da bi početkom 21. veka Carska bara upisana u Uneskovu listu močvarnih područja od međunarodnog značaja.

carska bara slobodan miskovic
Ali, po svojoj lepoti bila je poznata oduvek. Smatra se da je po njenim šumama najviše voleo da lovi austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand, isti onaj koga je ubio Gavrilo Princip, pa je po njemu i dobila ime carska.carska obidjisrbiju
U davnim vremenima, kada se Panonsko more povuklo kroz klisuru Dunava i oteklo u Crno more, ovde su se stvarali ritovi. Pa vremenom, kako su se žute stene pune gline, od kojih je i stvoreno barsko dno, prekrivale talozima koje su nanosili Dunav i Begej i vetrovi puni prašine i zemlje, menjao se čitav krajolik. Zadržavale su se vode i nastajale velike bare i močvare.

carska bara vikipedija1
Ali ovo mesto, iako odiše mirom i spokojem, u istoriji je bilo svedok mnogih burnih vremena. Mnogi narodi su ovuda protutnjali, od buntovnih Huna, čiji je vođa Atila Bič Božji obeležio ove krajeve i oko koga se i danas ovde ispleću mnoge legende, preko Bugara, Rumuna, Turaka, Nemaca i Mađara, pa sve do Srba i današnjih dana.

carska nara forum krstarica
Danas je ova tiha bara mrtvaja Begeja, deo njegovih okuka u mnoštvu meandara koji se šire i sužavaju i stvaraju bare i močvare, koje se sve više naginju u odnosu na rečno korito. Najviše vode dobija od samog Begeja i ribnjaka, ali i od kiša i podzemnih izvora, koji su ostali kao podsećanje na stara vremena Panonskog mora, čija se slana voda zadržala duboko u pukotinama stena.

carska beloblato1
I tako, kada se sređivala obala Begeja, reka je za vreme poplavnog talasa plavila veliki rit i nastao je najveći broj bara, pored Carske, još i Vojtina mlaka, Tiganjica, Mala i Perleska bara. U njima je mnogo treseta, nastalog od nagomilavanja barskih biljaka, pa im to i mnogobrojni organizimi koji se ovde rastvaraju daju neobičnu smeđu boju vode.

carska bara ribnjakecka
A na obali, među livadama, danas se ocrtavaju drveni vidikovci, sa kojih se pruža pogled na sve strane nepregledne ravnice obavijene žutom trskom i zelenim travama i šumama.

carska bara vikipedija
Dok sa jedne strane lepota i spokoj netaknute prirode daju poseban pečat ovom mestu, njen nedeljiv deo predstavljaju retke biljke i životinje.

carska vikipedija2
Pa se ne zna da li je tokom ove čarobne plovidbe lepše posmatrati bele i žute lokvanje ili retke biljke, poput slatinske palamide, panonskog zvezdana, vodene paprati ili neobičnih močvarnih orhideja. I sve zadrhti kada se kroz njih promoli poneka riba u potrazi za neopreznim vilinskim konjicom, na koju se ustreme ptice, barska kornjača koja ustalasa ustajalu baru ili se blizu obale zašareni daždevnjak.

panonski zvezdan katarina paunovic
Duboko u močvarama, među visokim trskama skrivaju se barske perunike, a među njima svojim ljubavnim kreketom dozivaju se zelene gatalinke.

carska zaba ribnjakecka
Na obalama i zelenim livadama rasuta je hajdučka trava, pelen, slez i livadske žalfije. I sve vrvi u toplo prolećno jutro od bubamara, pčela i leptira koji sleću na jarke cvetove.

ZS_ht2
U gustim hladovitim šumama, u kojima se i dalje oseća vlažan miris bare i ustajale vode, šetajući Stazom zdravlja među stablima sa osušenim vrhovima, koje čaplje i kormorani koriste kao osmatračnice i lov riba u jezeru i bari, opija cvrkut ptica. I u tom miru začuje se povremeno lomljenje grančica. Ima tu i divljih svinja, plašljivih srna i zečeva, lisica i tvorova, zašušti i jež među lišćem, u potrazi za hranom tekunica i krtica, pa u gusto šiblje otpuzi i poneka belouška.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
A preko neba preleću orao belorepan, kobac i mišar u potrazi za hranom i nekim nesmotrenim mišem, da ga ponesu u gnezdo i nahrane svoje ptiće.

carska ilovezrenjaninI eja močvarica se krije među trskom, dok je najviše čaplji, koje na svojim dugim nogama oprezno stupaju po muljevitom dnu.I čitav je tu ptičji svet, skriven u tršćaku, kao neki veliki korzo prepun retkih stvorenja, preko pelikana i kormorana, pa sve do onih kojih je samo kad nas malo: belih i crnih roda i prepelica.

carskaroda ilovezrenjanin I sve one samo jedno traže, mesto da sviju gnezdo i da nešto po kanalima, barama, ribnjacima i livadama strpaju u svoj kljun.

carska bara
Pa kad dođe jesen, ovde nastane pravo carstvo ptica, posebno onih koji samo načas svrate da povrate snagu i okrepe se pred dalek put ka jugu. Tada od njih sve vrvi po plavetnim talasima, muljevitim obalama, slatinama i pašnjacima.

carska bara mediaportal
Putujući carskim brodom kroz ove tihe mirne vode, obrasle trskom i visokom travom, ponovo shvatamo da se jedino uz ovakve dodire s prirodom najbolje pronalazi snaga za brz i bespoštedan život kojim živimo.

carska carski brod ilovezrenjaninI opet postajemo svesni onog što je najvažnije –da su darovi koje nam poklanja priroda neprocenjivi i da uvek moramo da se trudimo da ih zaslužimo.
carska slobodan miskovic

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: zdravasrbija, obidjisrbiju, ilovezrenjanin, ribnjakecka, vikipedija, dizajnzona, beloblato, pticica, mediaportal i iz galerije fotografija Slobodana Miškovića, Katarine Paunović i Miljane Đukić

 

9

Vozovi u noći

vozovi2Pisak lokomotive, kloparanje točkova, miris daljina koji svaki putnik unese zajedno sa parčetom svoje sudbine koju nakratko spoji sa našom. I ono ljuljuškanje koje ga povremeno zatrese kad šine zanesu i koje tako lagano donosi snenu koprenu na oči. A u daljini još jedan, na drugoj pruzi, sa ljudima koji u njemu idu ko zna gde i koji sa sobom možda nose sreću, a možda i tugu. Samo se po toj crnoj zmiji koja lagano puzi kroz tamu vide svetli kvadrati prozora. Vozovi u noći…
Nekada se svuda putovalo vozom. Odeš tako na železničku stanicu narandžastim taksijem, uđeš među ljude pretrpane koferima i torbama, seljake sa velikim pletenim korpama i suknenim džakovima, sumnjive tipove koji sa cigaretom u uglu usana cunjaju po peronima i tražiš svoj voz. Ženski glas sa razglasa obaveštava i upućuje i sve nekako vri, kao jedna velika košnica.
Pa kad nađeš svoj voz, popentraš se uz gvozdene rupičaste stepenice, koje su mi oduvek izgledale nepouzdano, ideš kroz hodnik dok ti ne nađu tvoj kupe, pa dok ti unutra stavljaju kofere na najviše mrežaste police, ti stojiš na prozoru zalepljenog nosa za staklo i jedva čekaš da putovanje počne. Označava ga pištaljka otpravnika vozova, kao i lagana trema u dnu srca što je konačno došao taj dugoočekivani tren kad se polazi u neki drugi kraj, u neki drugačiji svet, da se vidi nešto novo i da se doživi nešto lepo.
Pa kad se voz cimne i lagano zaklopara među sivo obojenim fabrikama, kroz isprepletane linije pruga i semafore iznad stubova uvek obgrljenih blagom izmaglicom, zaboli te nešto jedan kratak tren što ostavljaš svoj grad, iako znaš da ćeš se vratiti. Pa gledaš one kućice uz nasipe belog kamenja i zamišljaš kakav li je život ljudi uz prugu i da li ih noćne lokomotive bude i remete san. Pa i one biljke u saksijama na prozoru, kako li cvetaju u svoj toj prašini?
A kad voz ubrza, pređe mostove, koji sa svojim gvozdenim stubovima uz huku prolete kraj prozora, otvori se nepregledna ravnica i sve se nekako umiri i krene da teče kao reka koja neumitno ide ka svom ušću.
Nekada sam vozom obično išla na more. Bila je nekad i velika zemlja pa se dugo putovalo. Kreneš po podne, a na obalu mora stigneš sutra pre podne. Gledala sam tako često kroz zelenu zavesu nepregledne slavonske ravnice u suton letnjeg dana i rumeni zalazak sunca koji bi se protezao preko čitavog horizonta kome smo hrlili u susret.
Pa ne možeš da spavaš od uzbuđenja što ćeš sutra videti more, a baš kad te prevari san, voz stane i začuje se ravan ženski glas sa zagrebačkog kolodvora. Pa mama obično, kao da je neki đavoli gone, izađe na stanicu da traži vodu, pa se svi isprepadamo da li će stići da se vrati dok ne krenemo dalje. Pa se pitamo šta će joj sad voda kad smo poneli i pun termos čaja i sokove i Boga oca, ali ona uvek tako, samo da negde procunja.
I kad se konačno vrati, tik pred zvuk pištaljke, gledaš svetla Zagreba u noći i pitaš se kako li je lepo kada je dan. Pa dok trepneš, veliku ravnicu zamene zelena brda opojnog mirisa, počnu da se ocrtavaju planine na nebu koje se već plavi i postane hladno. Slovenija ti želi dobro jutro u blistavom letnjem svitanju. A kroz nju velike kuće sa drvenim krovovima i terasama prepunim cveća i sve u jarkim zelenim tonovima gustih šuma četinara i sočne trave pod modrim nebom.
I kad voz u jutru napusti mirisna brda i opet se protegne preko zatalasanih polja zelene Istre, začuje se neko komešanje u vozu i znaš da je more blizu. Kažu ti tada da ćeš videti i jednu veliku kamenu belu arenu u gradu na obali mora. To te Pula i more čekaju da ih vidiš. Pa kad se pojavi uz prugu, zadrhti ti srce koliko je veliko i plavo, a sunce po njemu blista kao da se prosulo na hiljade dragulja. I jedva čekaš da na stopalima osetiš blage talasiće pa da malo – pomalo zaroniš u njegov plavetni zagrljaj, koji te tako umilno zove sebi da bi ceo dan proveo u njegovoj peni i zanosnom ljuljuškanju.

702765_10208531142782137_666690280_nAli, nije ovo bio jedini put ka moru. Onaj preko brdovite Bosne bio je mnogo lepši. I ko bi spavao iako je napolju mrak i u tmini se ne vidi ništa, a mačje oko nad vratima kupea ispuni sve omamljujućim plavetnilom. Ležiš tako na svom ležaju, ali se okreneš naopako, da možeš da pomeriš roletnu na prozoru i viriš u noć. I dok voz zahuktalo juri kroz tamu, smenjuju se stanice, pa posle Sarajeva, koje se svetluca u noći, zajezdimo niz krševitu Hercegovinu.
Kad zora grane i sunce toplo zasija u avgustovskom jutru, zabeli se go kamen tamo negde između Mostara i Čapljine. I sve veći krš, koji ka nebu pruža svoje gromade kao odlomljene od stenovite zemlje, blještave pod vrelim zracima, a iznad njih nebo plavo kao more. I dok sa pola uha slušaš tatinu priču o danima služenja vojnog roka i oficirskoj školi u Bileći i Trebinju, otvorenih usta i širom otvorenih očiju upijaš ovu lepotu koja se tako dobro slaže sa uigranim ritmom kloparanja točkova kroz hercegovačka bespuća, kao da jedno bez drugog i ne mogu.
A onda voz uspori i stane u Kardeljevu, sada poznatom kao Ploče, pa siđeš sa voza i sedneš na svoje velike kofere da čekaš trajekt koji pored velike bele statue Svetog Nikole zaplovi preko talasa i nosi sve te silne ljude na ostrva. A blizu vagona koji se vraćaju nazad velika luka sa ogromnim tamnim brodovima i miris nafte pomešan sa morem. Pa gledaš mornare, sa kožom tamnom i ispucalom od sunca, bura, soli i dalekih putovanja i osećaš koliko je još mnogo stvari na svetu koje još ne znaš i još nisi video.
I sve je drugačije, i ljudi, i način na koji pričaju i kako žive. I tako različito od Srbije i putnika koji na maloj stanici ulazi u kupe i seda kraj tebe. Gledaš ga kako žuljevitim rukama raspetljava kanap na uvezanoj kutiji, seče nožem komad hleba i slanine i grize luk kao jabuku. I odmah počne da priča i da se smeje svojim očima oko kojih se skupljaju duboke bore, crne od vetra i zemlje koju sa sobom nosi. Pa priča i o kući, i porodici, i unucima, i letini koju šibaju i grad i sunce, i stoci koja daje sve manje mleka. I dok slušaš njegov glas, napukao od godina briga i teškog rada, pored prozora promiču livade i njive žute od visokog kukuruza i talasasta polja žita, gvozdeni mostovi preko reka i obala obraslih visokom travom i nežnim vrbama, sve dalje i dalje, do dubokih klisura i planina zelenih od stoletnih šuma na strmim padinama i belih od kamena ispranog od kiša i sunca.
I tako uz pruge i drvene pragove, preko uglačanih šina putuju vozovi i nose sa sobom i život i smrt, i radost i patnju, ali najviše uspomene i nadu za nekim dalekim prostranstvima. Putuju tajanstveni jer iza sebe nose dane preturene po belom svetu, sijaju crni i ćutljivi u noći i pletu mreže mašte i snova u svakome koga u sebi nose…

vozovi1

4

Kanjon reke Vratne – kroz veličanstvene slavoluke prirode

vratna pocetna touristlink milos diskovic

U jednom delu naše zemlje, najmanje zastupljenom na turističkoj karti, nalaze se neobična i tajanstvena prostranstva. To je istočna Srbija, prepuna veličanstvenih planina, kanjona, useka i klisura, uvala i vrtača, jama i pećina, koju je priroda neštedimice obdarila čarobnim lepotama. Možda onda i nije velika šteta što se za njih malo zna, pa zahvaljujući tome i sama priroda ostala netaknuta i neoskrnavljena rukom čoveka. Što bi rekao potpisnik najvećeg broja fotografija moje reportaže Vladimir Kržalić, ovo su prostranstva prave vlaške magije. A najviše u onom tajanstvenom i mističnom delu kanjona reke Vratne.

prerasti vratne srpsko blago
Ova kratka reka, duga svega 26 kilometara, izvire u bespućima istočne Srbije, na obroncima Velikog Grebena, jedne od Karpatsko – balkanskih planina, u blizini Donjeg Milanovca. Ceo svoj put prelazi kroz gusto pošumljeno područje, a svojom neočekivanom snagom dubi korito obloženo krečnjačkim stenama i proseca svoje korito.

vratna reka insiderserbia
Njena voda je na ograncima Miroča pronalazila najlakši put i to činila hiljadama godina, dubeći stene i praveći nepristupačne klance i jame. Tako je na svom putu ka Dunavu napravila i neobične oblike, jedinstvene po svojoj lepoti i neobičnosti.

vratna kanjon vk6
To su prerasti, veliki kameni lukovi, koje je oblikovala priroda svojom savršenom rukom. Ove divovske kamene kapije, koje se u narodu nazivaju još i Vrtnjanske ili Manastirske, izgledaju kao da su stene s jedne obale srasle pa se polako pružale kroz vazduh, savile i spustile na drugi kraj. Prava čuda prirode, a na reci ih ima čak tri, što ih čini jedinstvenim u Evropi. Po ovim neobičnim “vratima” i sama Vratna je dobila ime.

vratna korito reke klubputnika.jpg
Okružena bujnim drvećem i vegetacijom, prva se na nizvodnom putu reke skriva Suva prerast. Velika gromada u dubini rečne klisure izaziva strahopoštovanje svojim dimenzijama. Visoka više od 40 metara, od čega sama stena iznad otvora iznosi 10 metara, sva je u kamenu i zelenilu koje više podseća na prašumu. Kroz njen “tunel” dug 15 metara stiče se osećaj kolika je moć prirode koja ga je oblikovala.

vratna suva prerast vk7
Suva prerast je ime dobila po tome što Vratna u letnjem delu godine ponire 50 metara dalje, da bi se kasnije ponovo pojavila, pa opet nestala, i na kraju izbila iz stene i nastavila da teče dalje po površini zemlje. Smatra se da je ovo njeno poniranje pred krečnjačkim grebenom u uklještenom meandru i dovelo do stvaranja ovog impozantnog slavoluka prirode.

suva prerast 1
A kad poteče u svom moćnom toku, pravi zaglušujuću buku jer se preliva preko više stepenica i krečnjačkih blokova u svom koritu. Zato je i najnepristupačnija i do nje stižu samo najiskusniji planinari, ali je i najlepša i najizazovnija za istraživače.

suva prerast1 serbianoutdoor

U njenoj blizini otkrivene su i tri neistražene pećine, od kojih je najbliža prerastu duga preko 400 metara, druga u sebi skriva predivno malo jezero, a treća je sačinjena od mnogobrojnih zamršenih hodnika.

vratna pecina vk5

Put se dalje nastavlja kroz divljinu i bespuća uzanog kanjona. Litice su toliko strme da se na nekim mestima jedino može gaziti kroz hladnu reku. Preko ogromnog kamenja prevučenog vlažnom mahovinom preliva se bistra voda koja huči kroz svoj usko prosečeni put, ispod visokih kamenih brda i gustih šuma. Čista i netaknuta priroda nemerljive lepote mami na divljenje.

vratna vk deo koji se gayi 3
Deluje tako iskonski ovo zahuktalo grotlo kanjona kroz senke drveća, slapove i virove reke, visoke i strme litice. U ovoj tišini, koju remeti samo cvrkut ptica i umirujuće hučanje vode, sve je nestvarno. Ogromne grane bukava, oraha, jasena i skrivenih jorgovana, zaklanjaju svetlost sunca, ali na uskim obalama život teče svojom nesmanjenom brzinom, među plašljivim pticama, vidrama, tvorovima, jazavcima i kunama. Svako tu traži i nalazi način da preživi, pored čiste i brze reke, koja iako mala, teče tako moćno i nosi život onima koji su stopljeni sa njom.

vratna kanjon  na putu izmedju 2. i 3. prerasta
A visoko gore, među brdima, čije se kamene padine ne vide iz večite hladovine kanjona je veliko lovište po čijim se liticama i kamenjarima penju mufloni i jeleni lopatari, sve do Kornjeta, najvišeg vrha ovog predela fascinantne lepote.

vratna okolna brda
I tako, preko mnogih stena, neprohodnih obala i bujnog šiblja, koje ovde raste od najdavnijih vremena, još otkad postoji i sam kanjon, nailaze ulaz u lovište i most i nestaje divljina.

vratna druga prerast zivetisprirodom
Ukazuje se druga prerast, poznata po imenu Velika. Ime je dobila po dimenzijama jer se izdiže preko 50 metara, a sam svod iznad otvora visok je 30 metara. Ovaj gorostas u sebi ima pravi tunel dug 45 metara, kroz koji protiče Vratna.

vratna vk br1
Smatra se da je nastala kao ostatak pećine kroz koju je reka tekla i čiji se deo svoda urušio, a kao dokaz za to vide se otvori pećinskih kanala u zidovima i tavanici tunela prerasta. Posebno je zanimljivo da se u desnom zidu nalazi pravi prirodni lavirint hodnika, dug preko 200 metara.

vratna pecine velike prerasti glassrbije

Ipak, njena lepota ne može da se doživi na pravi način jer bujno drveće i blizina sa koje se posmatra ne može da pruži svu impozantnost ovog neobičnog kamenog mosta, pa joj se veličina više naslućuje nego što se doživljava.

vratna velika prerast planine.net

Njena lepota je posebno noću fascinantna, kad se nađe pod zvezdanim nebeskim svodom.

vrtana velika prerast vk2
Ili možda ipak pod snežnim pokrivačem i okovana ledom, kad jesen otrese lišće sa bujnog drveća i šiblja, pa se u sivim danima ukažu njene dimenzije i lepota u punom sjaju dok Vratna po dnu huči i savlađuje stenovite prepreke i dubi džinovske lonce u svom uzavrelom koritu.

vratna klubputnika
Na nju se može i popeti i sa vrha se kao sa pravog vidikovca pruža predivan pogled na šumoviti kanjon Vratne, bujno zelenilo koje se prepliće sa belinom stena po brdovitim padinama i krovovi manastira i lovačke kuće u blizini, jedinih objekata u ovom kraju, koji još više podsećaju da ovde priroda caruje svim svojim snagama.

vratna na vrhu drugog prerasta velikog
A nešto dalje stoji i poslednja, ili prva prerast, u zavisnosti na koji način put kreće. Visoka oko 40 metara ima prolaz dug 15 metara i to je čini najmanjom od sve tri, pa i nosi ime Mala prerast. I sa strane izgleda malo sa svojim vitkim lukom prirodnog kamenog mosta, dok se ispod nje bukom oglašava Vratna.

vratna mala prerast portalmladi
I za nju se smatra da je nekadašnji pećinski svod i da se tavanica obrušila između nje i Velike prerasti, pa ostale dve kamene kapije kao podsećanje na neka davna vremena kad je reka dubila ispod zemlje svoje korito i menjala čitav krajolik.

vratna mala prerast vladimir krzalic
A zatim dalje, kroz šumu teče reka i iza prevoja izlazi iz svog kanjona. Tu je čeka manastir Vratna, podignut u 14. veku. Prema predanju, podigao ga je arhiepiskop Nikodim po želji kralja Milutina. Tokom vekova je mnogo puta rušen i obnavljan, ali danas sa svojom crkvom posvećenom Vaznesenju Gospodnjem stoji kao čuvar kanjona Vratne i njegovih nestvarnih lepota.

vratna manastir spc.jpg
Reka dalje protiče kroz široku kotlinu posutu livadama i poljima. Puna sunca i cvetnog praha mirno žubori sve dok se ne stopi sa velikim plavim Dunavom, koji će njene naizgled mirne vode odneti dalje u Crno more.

vratna dunav
I iako možda postoje dileme oko nastanka ovih neobičnih kraških oblika kojima je priroda darovala Vratnu i ovaj nepristupačni kraj Negotinske krajine, to ne umanjuje njenu lepotu, o kojoj je prvi pisao balkanolog Feliks Kanic. Zapravo, Jovan Cvijić, naš čuveni geograf i osnivač Srpskog geografskog društva, proučavao je ovaj kraj i njegove fenomene krajem 19. veka. Upravo su njegova istraživanja pokazala da je ceo ovaj predeo usečen u krečnjake bio jedna velika pećina i da je Vratna imala podzemni tok, a tekla po površini samo kada šupljine pod zemljom nisu mogle da prime svu količinu vode. Zato je smatrao da se usled spuštanja terena i širenja kanala pećinska tavanica urušila i da su njeni ostaci tri lučne kapije – prerasti.

vratna pinterest
S druge strane, stručnjaci smatraju da su oni nastali kao posledica rečnog toka, jer kada je Vratna tokom izgradnje svoje doline, pune naizmeničnih suženja i proširenja, prešla sa nepropustljivih stena na krečnjački greben, počela je da ponire, a sa druge strane izbijala kao jak izvor. Oni veruju da se u evoluciji kanjona to dogodilo tri puta, pa su na taj način nastali ovi veličanstveni kameni slavoluci prirode.

vratna reka filminserbia
Ali, kako bilo sa nastankom, svi se slažu sa jednim: da su ovi kraški oblici nešto najlepše što Srbija ima i da su jedinstveni u Evropi i po visini i po brojnosti. A i svako ko se jednom nađe u ovom neverovatnom spoju lepote i divljine može da oseti prave iskonske damare prirode i da shvati kako ona stvara svet oko sebe, a po ugledu na nju i kakav bi život trebalo voditi i ka njemu stremiti – jednostavan, u dosluhu sa prirodom.

vratna reka forum krstarica

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: klubputnika, portalmladi, zivetisprirodom, mediaportal, planine.net, spc, insiderserbia, serbianoutdoor, srpskoblago, glassrbije, pinterest i filminserbia, kao i iz galerije fotografija Vladimira Kržalića i Miloša Diškovića.

 

13

Emocionalni vampiri i ostale bogomoljke

sad_clown_boy_by_jessica_art-d5nmn27Kad stanem pred ogledalo, pomislim za sebe da sam sasvim obična osoba. Ponekad, kad sam baš dobro raspoložena, kažem sebi:”Dobro jutro, lutko!”, ali mnogo češće da sam idiot par ekselans.
I nemojte da mislite da ću nešto mnogo da kukam. Za sve što mi se u životu dešava kriva sam sama. Dobro, u tome ima udela i moje nakaradno vaspitanje, npr. ne smeš nikome ništa da kažeš jer nikada nije za to povoljna prilika, ali i meni omiljena teorija da se nećeš valjda zamerati prijatelju ako se ponaša prema tebi debilno jer, ta zaboga, nećeš imati s kim reč-dve da razmeniš, neće imati ko kućni prag da ti pređe i pretvorićeš se u neopevanog baksuza i osobenjaka. Ovo baksuz u mom slučaju treba razumeti kao prznicu, a ne maleroznog čoveka.
Elem, rekoh već da sam sasvim obična osoba. Za sebe. Za druge izgleda nisam. Oni se mogu podeliti u tri grupe:
1. oni koji me vole i prihvataju takvu kakva jesam, koji su nekako u manjini
2. oni kojima moja energija i osmeh neopisivo idu na živce, kojih ima prilično
3. oni koji bi moju energiju isisali iz mene dok ne postanem kao sparušen gremlin kad ga sprži sunce, a oni je uzmu za sebe i napune se snagom, a takvih je najviše
O, da mi se bar jednom u životu dogodilo da lupim glavom u zid i odmah naučim životnu lekciju. Ne, ne, gradivo mora dooobro da se utvrdi jer sve se može, ali nikako da se čovek opusti i zaboravi na sveto pravilo da bude otirač za cipele.
Najlakše mi je sa ovima iz druge grupe, sa njima znam na čemu sam i nema nekih velikih turbulencija. Evo najsvežijeg primera:
Ulazim pre par nedelja jedno jutro u prodavnicu i zatičem za kasom, kao i obično, svog dragog drugara koji tu radi. On me, po običaju, pozdravlja uzvikom:”O, evo je naša uspešna blogerica!” Dobro, on je iz one prve grupe, sa kojima sam “ekstra, vrh i špic”, pa ne zameram prijateljima kad malo preteruju, a i prija mi, bogati.
Ne bi to bilo ništa čudno da za kasom nije bio i otac moje drugarice iz osnovne škole, koga sam u tekstu “Zanimanje roditelja: smarač” spominjala po čuvenju kad se na jednom njenom rođendanu umešao da bude di-džej, puštao najveće hitove Miloša Bojanića i peo se pijan na njen pisaći sto da igra, pa sa istoga i pao.
Elem, ovaj Bojanićev fan je kao pas načuljio uši na »uspešna blogerica«. Da se ne lažemo, nema taj pojma šta je »blogerica«, nikad nije ni čuo tu reč, ili čuo je za blog ko i za Madagaskar, ali mnooogo mu je zaparalo uvo ono “uspešna”. A sad ćete da vidite i da sam u pravu:
Kreće dijalog (bez “Dobro jutro”)
– Je li, koliko ti ono imaš dece? – pita mene Bojanićev fan.
– Nula – kažem ja.
– Ju, a što? – pita on, a kao ne zna, iako svi živimo tu oduvek, a nikad me sa detetom ni video nije.
– Pa, zato što nismo svi napravljeni da se kotimo kao zečevi – kažem ja, jer on od dve ćerke ima između deset i sto pedeset unučića, pa mu to, izgleda mnogo važno.
Upade u taj sumanuti jutarnji razgovor ovaj moj drugar, da me brani kako ni on nema decu, pa šta. Valjda mu bi neprijatno što skrenu na mene negativnu pažnju, pa da ispravi, mukica. Ućuta se Bojanićev fan, izađe ko popišan, mada ne bi se baš moglo reći da za taj dan nije imao hit priču – što kako mi ga je surdukn’o, što kako sam ja nevaspitana, a pritom verovatno i ljubomorna što on svoje unučiće nuna, a ja duvam u prste.
Al’ nije to ništa strašno, navikla sam se da se uspeh ovde ne prašta. Mnogo mi je gore kad ovi iz grupe jedan pređu u grupu tri. Uh, to ume da zapeče mnogo. Pogotovo kad ukačim da sam ih neopravdano nagurala u grupu jedan.
A toga je bilo na kilo. Eto, još ću i u stihu da počnem da pišem. I uvek je isto, sunce mu jebem, isti scenario do u tančina. I sve su to ljudi koji dobro znaju kako se drugi, koji me uporno povređuju ponašaju, pa me savetuju kako da se ponašam prema njima, pa ih pljuju, pljuju, pljuju, pa me huškaju i tapšu po ramenu kad ih odjebem jer više nema nade da nekada naizgled kvalitetan odnos može da se reanimira. E, a onda i oni počnu da se ponašaju isto. Po istom scenariju. Ne, ne, ja sam luda, nemoguće je da su oni.
Skoro mi se opet desilo isto i nisam mogla da verujem. Drugarica koja me je najviše kritikovala što oko sebe držim loše i negativne ljude popela se na prvo mesto moje top liste. Godinama sam joj gledala kroz prste za razne bezobrazluke, eksperimentisanja sa mojim osećanjima, gafove i ispale, doživljavajući je kao zvrcnutu, osetljivu, neodmerenu, pomalo primitivnu, ali nadasve poštenu da mi u lice kaže šta misli. Kad se to pretvoriolo u vređanje, počela sam da se pitam ima li efekta išta govoriti ako je “prijatelj” uopšte stigao u tu fazu u našem odnosu. I umesto da, potaknuta prethodnim identičnim situacijama, prikočim i distanciram se, ja sam nastavila dalje. Logično, sve po starom.
Drugarica je zatim upala u tešku životnu situaciju. Ja sam pomislila da nije vreme za preispitivanje i da treba skakati u vodu i vatru. Za prijatelja. Nažalost, još jedna osoba, meni veoma bliska, upala je u još težu. I ja sam se našla kao raspolućena. Pokušavala sam da rasporedim svoje snage i nije išlo lako.
Drugaricu je to počelo da vređa, želela je moju energiju samo za sebe. Po cenu da osobu čiji sam ja deo gurnem u ćošak. Da, da, i toga ima. Danima sam sedela na svom trosedu dok mi se od dupeta nije napravila rupa i držala motivacione govore svojoj drugarici. Ona je na drugoj strani ridala, a ja sam imala utisak da stojim u mestu. Sve što sam govorila kao da nije vredelo, ostajala je nesrećna. Vrhunac mog idiotizma bio je kad sam angažovala stručnjake da joj pomognu, nadajući se da će oni uspeti da joj vrate veru u život.
Nije bilo dovoljno. Ni to što sam posle svakog razgovora spavala po sat vremena, iscrpljena od morbidnih horor priča koje je izlivala u mene kao u prljav oluk, od svojih najbizarnijih strahova koji su počinjali da me proganjaju u snovima i od kojih sam skakala kao oparena. Pa onda, tako izmoždena, žurila da pomognem onoj drugoj strani, koja je sve svoje muke podnosila tiho i dostojanstveno i koja nije tražila ništa.
Kad sam pomislila da je vreme da se malo zaštitim od drugarice koja mi je snagu pila ne na slamku nego u pozamašnim gutljajima, počela sam da osećam grižu savesti. Mislila sam da nisam dobar čovek, da bežim od pomoći prijatelju, da nikada neću moći da pogledam sebe u ogledalo i kažem da imam razloga da budem ponosna jer sam čovek. I to me je jelo. Pa sam nanovo upadala u iste zamke, između sopstvene agonije i želje da budem the best friend.
A onda je sve puklo, kao što i mora da bude kad je nešto prljavo, zagađeno i kljuca kao gnoj u čiru. Drugarica se izvukla iz svojih teških problema. Pomalo nehajno mi je saopštila da njoj nije ni bilo mnogo loše tokom tih crnih dana nego me je, eto, zvala samo kad joj je bilo najgore, pa sam ja pogrešno procenila sitauciju. Baš svašta od mene da jurim stručnjake da joj pomognu, pa nije ni čudo, ja ionako uvek pomalo preuveličavam, a i ostale drugarice su joj baš rekle da nemaju pojma što ja tako dramim kad ona i nije pravila velike probleme. I da, obavestila me je da se udaje za vikend. Doduše, zakazala je svadbu još pre dva meseca, ali nekako je zaboravila da mi kaže. I ne, ne moram da brinem, samo će sa kumovima otići na ručak. Nebitno za mene.
Ostala sam bez teksta. Čak mi je bilo pomalo i smešno. Ne znam samo da li sam se više smejala sebi ili je to bila neka histerična reakcija da ne bih ovaj put ja počela da ridam. Osećala sam se kao magarac, i to onaj tovarni. A najviše zato što sam se grizla i mislila da sam loš prijatelj. I zato što sam energiju, koja mi je bila neophodna za nekog mnogo važnijeg i nesrećnijeg, uludo rasipala i bacala u vetar. E, moja Jelena… Opet te je pojela još jedna bogomoljka…
Znam da je život jedna velika pozornica na kojoj su svi glumci, neki bolji neki lošiji. Ne znam zašto uvek ja moram da ispadnem onaj klovn koji na kraju obično završi sa kofom na glavi. Ali, valjda se i to uči, da se zaigra neka bolja uloga.
Ali, nema kukanja. Nema veze što sam istu lekciju naučila po stoti put. Volela bih da je bar vi naučite pre na mom primeru. A da, za ovaj tekst epiloga nema, tek će ga biti. A ja, kao i svaki idiot par ekselans, učiću dok sam živa, a kako je krenulo, možda upišem i neki dopisni kurs i posle smrti, imaću tada malo više slobodnog vremena…

0

Banja Koviljača – lepotica Podrinja

Banja-koviljaca1-1024x682Na samom zapadu Srbije, tamo gde reka Drina svojim hladnim vodama pravi granicu sa Republikom Srpskom, a šumovito Gučevo natkriljuje zelenu dolinu, nalazi se jedna od najlepših banja u našoj zemlji – Banja Koviljača.banja koviljaca panoramio 3
Nastala još u davna rimska vremena, poznata po svojim lekovitim izvorima i blatu koje isceljuje, bila je oduvek mesto gde se dolazilo po pomoć. Nekada rimsko naselje Genezis, u srednjem veku pod zidinama starog grada, a u 18. stoleću postaje stecište bogatih Turaka iz Mačve i Podrinja, koji su ovde dolazili da se izleče lekovitim blatom i vodom iz izvora, pa i sagradili prvo kupatilo za lečenje žena. banja koviljaca panoramio
U to vreme se ceo ovaj kraj nazivao Smrdan banja zbog bare iz koje se širio neprijatan miris, koji je podsećao na zapaljeni barut ili pokvarena jaja. Bila je to voda koja je vekovima izbijala na površinu, pa napravila veliki rit pun crnog sumporovitog blata, sumpor – vodonika. Upravo tu, pored velikog crnog mulja, to jest izvorišta termomineralne vode prolazio je put kojim su se kretali mnogi karavani. Otada postoji čuvena legenda u kojoj se priča na koji način je otkriveno da je izvor lekovit. U njoj se kaže da se jednom od putnika konj od slabosti srušio, pa su ga trgovci ga ostavili pored puta i nastavili dalje. Konj se valjao se po crnom blatu i mulju i ležao u toploj sumporovitoj vodi. Kad su se trgovci vraćali, pronašli su ga kako mirno pase travu kraj puta.banja koviljaca panoramio2
Druga legenda takođe govori kako je izvor otkriven, ali i otkud potiče samo ime Banje Koviljače. Priča kaže da je nekada davno ovde živeo mitski car Trojan koji je svojim kćerima posle smrti ostavio blago u želji da učine nešto dobro za svoj narod. Svaka je podigla po jedan grad, a na padinama Gučeva to je učinila Koviljka. Ona je seljacima pokazala i izvor lekovite vode , pa je narod, zahvalan na njenim dobrim delima, ceo kraj prozvao po njoj, a na padinama šumovite planine još uvek se može naći trava kovilje, koja je takođe nazvana po njoj.koviljaca kovilje
A Koviljkin grad zaista postoji, tačnije obrisi nečega što je nekada bilo veliko i snažno. Njegovi ostaci se i danas nalaze na brdu Gradac, i to ruinirane zidine, spomenici neobičnog izgleda, stećci i ostaci naselja i primitivnih građevina. U 19. veku je čak korišćen i kao logor srpskih ustanika, predvođenih Đorđem Ćurčijom.

koviljaca koviljkin grad
Ali, kako je vreme prolazilo, tako se i banja razvijala i širila. U 19. veku, u vreme kneza Mihaila Obrenovića, počinje da doživljava svoj procvat. Od tada pa do Prvog svetskog rata ona postaje moderno lečilište, ali i mondensko sastajalište domaće i strane aristokratije. U to vreme i kralj Petar Prvi Karađorđević 1908. podiže svoju rezidenciju i uz nju prvo sumporno kupatilo u Banji Koviljači.koviljaca kupatilo
Između dva svetska rata ona postaje pravi centar aristokratije.koviljaca stara
Tada se podiže i velelepni park, koji je i danas jedan od najvećih i najlepših u Srbiji. On postaje simbol banje, moderan i rađen u rondo stilu, po ugledu na zapadnoevropske vrtove kraljevskih dvoraca. Smešten u podnožje bujnih šuma graba, cera i bukava, mamio je svojim izgledom i lepotom. koviljaca1
U centru se nalazio vodoskok, koji je u novije vreme zamenjen veličanstvenom fontanom.koviljaca fontana
Prekoputa nje podignut je u ono vreme čuveni Kur salon, banjska dvorana nadaleko poznata po organizovanju balova, ali i prvoj kockarnici na Balkanu. Izgradio ga je 1932. godine kralj Aleksandar Karađorđević po ugledu na bečki Kur salon, ali je ovaj naš od početka bio predodređen za zabavu, a ne i za lečenje. Zamišljen da u njemu tadašnji bogataši uživaju, sačuvao je dah prošlih vremena i raskošnih balova. Koliko je bio cenjen pokazuje i podatak da su muzičari plaćali da bi u njemu svirali.koviljaca kur salon
I tako, usred velelepnog parka podizali su se dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i luksuzni hoteli i vile, od kojih je veliki broj stavljen pod zaštitu države. Među najlepšima i danas su “Hercegovina” i “Dalmacija“, međusobno povezane Kraljevskom galerijom, naizgled iste, ali svaka sa svojim posebnim šarmom i tajnama davnih balova, mirisa dama u dugim raskošnim haljinama i lepezama i sjanim cilindrima i belim gamašnama otmene gospode.koviljaca vila hercegovina
I ceo ovaj bajkoviti kraj i danas u sebi nosi dah starog, ali i pečate novog modernog doba. Ovo je danas jedan veliki vrt sa preko 80 vrsta drveća i prelepih cvetnih aranžmana, koji podsećaju na one iz najlepših evropskih bašta. Među njima, između vila “Dalmacija” i “Hercegovina”, nalazi se jedno visoko drvo, jedinstveno u Srbiji. Pored banjske kule nadvisuje se njegova velika neobična krošnja. To je retka vrsta severnoameričkog listopadnog četinara, čije četine na jesen dobijaju tamnu boju i opadaju, a na proleće se ponovo zazelene. Za ovaj veliki crni čempres veruje se da je star čitavih sto godina i on ponosno sa sobom nosi mnoge dane i prohujale godine.

koviljaca crni cempres
Pa kada ste ovde, u ovom neobičnom vrtu, kao da vreme staje. U svako godišnje doba on čini šetnju posebnom i nesvakidašnjom i kao da vodi u neki drugi svet. Bilo da se u leto vazduh natopi opojnim mirisima pokošene trave i traži hladovina od sunčevog bljeska ispod raskošnih krošanja drveća, u jesen lišće pozlati od sunca i laganog umiranja, na zimu se prošara iglicama inja i mraza ili kad se u noći krvavo crveni mesec rađa iznad tamne šume, lepota nad ovim parkom, tihim i veličanstvenim u svojoj otmenosti, bludi kao duh i podseća nas koliko svako drvo sa svojom ispucalom korom nagoni na misli o prolaznosti vremena i večnosti prirode.koviljaca park gusic
Još jedna stara i neobična priča krije se iza česme u blizini parka. Njeno ime je zapravo “Tri česme“, po broju otvora iz kojih izvire lekovita voda, a priča o njenom nastanku je zanimljiva. Nekada se zvala “Kladenac princeze Jelene” i izgrađena je 1911. godine, kada je kralj Petar boravio u banji sa kćerkom Jelenom. Tada je objavljena njena veridba i meštani su priredili veliko slavlje sa igrama Podrinja, a princeza je, da bi im se zahvalila, odlučila da sagradi česmu iznad banjskog parka, gde je na više mesta izvirala voda. Ime je promenjeno nakon Drugog svetskog rata, ali česma je ostala da svojom lepotom krasi ovaj bajkoviti kraj.koviljaca tri cesme panoramio
Ali, nije Banja Koviljača samo veliki park sa dahom starih vremena. Pored nje protiče nemirna hladna Drina, koja na čas izlazi iz svojih kanjona i tesnaca i pravi veliku i široku obalu posutu šljunkom, koji se u nanosima taloži uz obalu. To je čuvena Žićina plaža, jedna od najlepših i najdužih u Srbiji, na kojoj sunce leti tako jako zagreje sitan kamen i svetluca preko talasa da niko ne može da odoli i ne zapliva kroz modre dubine.koviljaca drina zicicna
Sa druge strane, kao stopljena sa banjom, natkriljuje je šumovita planina Gučevo. U davnim vremenima njene stene su se rasedale i pomerale pa napravile mnoštvo termalnih izvora, a potom se ogrnule zelenim šumama prepunim svežine i opojnim mirisom prirode. U njihovim senovitim dubinama kriju se mnoga vrela hladne, čiste, pitke vode, od kojih nastaju planinski potoci koji žubore ispod stoletnih bukovih stabala.koviljaca gucevo bukova suma
Ako se popnete do najviše tačke, Crnog vrha, stići ćete do spomen – kosturnice podignute u čast poginulih 1914. u borbama na ovoj planini, u čuvenoj “Bici iznad oblaka”.koviljaca gucevo
Proplanak oko spomen – kosturnice pruža veličanstven pogled na vijugavu Drinu, koja svojim moćnim tokom pravi velike meandre kroz Mačvu i Semberiju. I dok se u daljini nazire talasasta Pocerina sa modrim prugama Jadra i Lešnice i plavičastim obrisima Cera, a sa druge strane gorski vrhovi Boranje i sve dalje Sokolskih planina, moramo priznati sebi da je Srbija zaista zemlja raskošne lepote.koviljaca gucevo pogled
I ne samo to, nego i bogate istorije i kulture. Upravo je ovo kraj najvećeg reformatora, prosvetitelja i velikana srpskog jezika i književnosti Vuka Stefanovića Karadžića. U blizini Banje Koviljače i Loznice nalazi se Tršić, Vukovo rodno mesto i u njemu etno – park u živopisnoj dolini rečice Žeravije.koviljaca trsic1
U samom centru ovog muzeja na otvorenom, u kome kao da je vreme stalo, nalazi se Vukova rodna kuća, baš onakva kakva je bila u 19. veku, sa svim predmetima koji su se tada koristili u svakodnevnom životu, ali i sa sačuvanim kućama, vajatima, kačarama, mlekarama, čardacima i vodenicama, a tu je i starinska crkva – brvnara, kao i Dositejev muzej.koviljaca trsic
A zatim dalje, putem od Tršića nastavlja se dalje ka manastiru Tronoša, srednjovekovne građevine iz 14. veka. On potiče iz vremena vladavine kralja Dragutina i on je i započeo gradnju, ali ga je smrt omela da ga i završi. Umesto njega to je učinila njegova supruga Katarina, a pored čuvenog Tronoškog letopisa iz 18. veka, koji je napisao monah Josif, i čija se kopija baš ovde čuva, dok je original u Beču, poznat je i kao mesto Vukovog ranog školovanja.koviljaca tronosa
Ispred crkve se nalazi i česma koju je narod Podrinja sazidao u čast Jug Bogdana i devet Jugovića, jer su, prema predanju, pred odlazak u Kosovski boj ovde prenoćili i napili se vode baš sa tog izvora.

Troonsa

Pa dok osećamo damare zemlje plodne ravne Mačve, brda i padina Pocerine i bujne zapadne Srbije, koju snažna Drina deli od prostranstava vrletne Bosne, osećamo da smo i sami utkani u svaki komad ovog tla. I tako, dok udišemo sve prirodne i duhovne lepote naše zemlje, postajemo svesni da samo kroz ono što smo mi i kroz ono što je naše možemo da sagledamo istinsku lepotu – lepotu nas samih. koviljaca vila bosna

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: banjakoviljaca, panoramio, mojasrbija, zanimljivedestinacije i galerije fotografija Foto Gusić i Nikole Đokića

5

Marijine pitalice

 

questions or decision making concept

Moja draga fb prijateljica Marija napravila je novu igricu sa zanimljivim pitanjima, i ja sam je, logično, odmah prihvatila jer mislim da nema većeg fana ovakve vrste igrarija od mene! Prema tome, vežite se, polećemo!

1. Da li si dobila ime po nekome?
Da, po prijateljici moje mame. Mama je mnogo volela i oduvek govorila da kad izgovori ime Jelena, nekako joj je sve lepo. Činjenica da nas je mnogo Jelena pokazuje da su mnoge mame isto mislile 🙂

2. Kada si plakala poslednji put?
Pre dva dana. Uključila sam se u “projekat” Jelene Pantić koji se zove “Izazov radosti” i svakoga dana se dobije po jedan zadatak. Prvog dana je trebalo pustiti pesmu koja nam je baš draga i napisati na papiru sve srećne trenutke iz života koji nam padnu na pamet. Postojao je i savet da ako zaplačemo, ne prekidamo sa suzama jer su one neophodne da bi se put radosti raščistio, pa je bilo ronzanja unedogled. Lepo je setiti se divnih trenutaka, pa i pustiti suzu, što da ne.

3. Da li imaš decu?
Ne, ali imam muža koga sam toliko razmazila da se ponekad osećam kao da sam majka troje maloletne dece. 🙂

4. Da si neka druga osoba, da li bi bila prijatelje sebi?
O, da. Volela bih da imam prijatelja kao što sam ja jer za one koji to zaslužuju spremna sam čuda da napravim. 🙂

5. Da li imaš grižu savesti?
Veoma, i to mnogo više nego što bi trebalo. Dala sam sebi zadatak da malo sjašem sa sopstvene grbače i radim na tome.

6. Da li voliš rukopise?
Volim, i one starinske, ali i moderne, pogotovo ako su uredni i lepi, onda baš uživam da posmatram kako neko ume svako slovo divno da oblikuje.

7. Koji je tvoj omiljeni slatkiš?
Sladoled od čokolade i voća, mada obožavam i gurabije, koje moja mama baš odavno nije pravila.

8. Šta prvo primetiš na ljudima?
Oči. Po pogledu i načinu na koji osoba posmatra svet oko sebe odmah vidim hoćemo li biti “kompatibilni” ili ne.

9. Koje su boje tvoje oči?
Maslinasto zelene. Da sam išla u vojsku, bila bih najlepši vojnik jer bi mi se oči slagale sa uniformom. 🙂

10. Omiljena serija?
“Poaro” jer obožavam period tridesetih godina prošlog veka, a i tako je smirujuća uprkos ubistvima koja se razrešavaju.

11. Leto ili zima?
Leto bez vlage i zima sa snegom.

12. Zagrljaji ili poljupci?
Zagrljaji, ali oni koji dugo traju. Najbolje ušuškavanje pored osobe koju voliš i da u tom zagrljaju i zaspiš. Neprocenjivo. 🙂

13. Koliko si najdalje bila od kuće?
Do Italije, a ponekad mi se čini da se iz nje nisam ni vratila kući.

14. Da li imaš specijalan talenat?
Od detinjstva me bije glas da imam talenat za pisanje 🙂

15. Gde si rođena?
U Beogradu, u žuto – crvenoj zgradi u Višegradskoj, na vr’ auto – puta 🙂

16. Koji su tvoji hobiji?
Kad sam bila dete, skupljala sam salvete i razglednice. Možda su me te razglednice i dovele do toga da danas istražujem, sakupljam fotografije dalekih destinacija i objavljujem ih na svojoj grupi “Sve lepote prirode”, pa i da pišem putopise iz Srbije i okruženja na portalu “Živeti s prirodom”.

17. Da li imaš kućnog ljubimca?
Kad sam bila dete, očajnički sam želela da imam kućnog ljubimca, pa sam sa ulice stalno dovlačila mačke i pse, ali roditelji su bili neumoljivi. Ustupak su mi učinili jednog leta u bakinoj kući u Varvarinu kad su mi kupili dva mala žuta pileta, koja se, naravno, nisu sa nama vratila u Beograd. Pravog kućnog ljubimca dobila sam za jedan rođendan kad sam već bila odrasla. Bila je to kornjača Zlata, koju sam nepravilnom negom dovela do bronhitisa i prerane smrti posle nepunih godinu dana. Pošto sam ridala danima, zarekla sam se da nikada više neću imati ljubimca kome ne mogu da pružim vrhunske uslove za život.

18. Omiljeni film?
“Francuski poljubac” sa Meg Rajan, mojom omiljenom glumicom. Uvek kada ga nabodem na tv-u, taj dan je za mene praznik.

19. Koje boje ti je auto?
Crna korsa, obožavam da je gledam s prozora, liči na pravu malu negro bombonicu 🙂

20. Šta si želela da budeš kad porasteš?
Uh, svašta! Prvo vaspitačica i tada sam čuvala i vaspitavala svoje lutke, onda učiteljica, pa sam im davala zadatke i učila ih tablicu množenja, pa apotekarica, kada sam proučavala uputstva za upotrebu lekova, pa medicinska sestra, kada sam najbolju drugaricu ubola špenadlom u guzu, dajući joj injekciju, pa doktorka, kada sam lutkama davala dijagnoze koje sam našla u onim uputstvima za lekove, pa nastavnica engleskog jezika, kada sam kredom pisala po zelenom ormanu u sobi svojih roditelja. Najinteresantnije je bilo kada sam u obdaništu na pitanje šta želim da budem kad porastem, odgovorila poštar jer mi se sviđa kad ubacuje pisma u sandučiće i kad sam maštala da budem ambasadorova žena(!) jer ona ima mnogo lepe haljine i cipele(?!). Eto, to je bio trenutak kad sam bila na prekretnici da odem u starlete, ne zbog ambasadorovih saputnica nego zbog želje za skupom garderobom kao jedinim merilom vrednosti žene. Na kraju sam postala šta sam htela, profesorka srpskog jezika i književnosti, ali mislim da nikada neću raditi u školi. Sada ona ideja sa ambasadorom i ne izgleda tako loše, ali nisam se razvijala u tom pravcu, pa mi sve džaba… 🙂

Ja sam uživala u odgovorima na pitanja. Blogeri i blogerke, pridružite nam se, stvarno je zabavno!