Emocionalni vampiri i ostale bogomoljke

sad_clown_boy_by_jessica_art-d5nmn27Kad stanem pred ogledalo, pomislim za sebe da sam sasvim obična osoba. Ponekad, kad sam baš dobro raspoložena, kažem sebi:”Dobro jutro, lutko!”, ali mnogo češće da sam idiot par ekselans.
I nemojte da mislite da ću nešto mnogo da kukam. Za sve što mi se u životu dešava kriva sam sama. Dobro, u tome ima udela i moje nakaradno vaspitanje, npr. ne smeš nikome ništa da kažeš jer nikada nije za to povoljna prilika, ali i meni omiljena teorija da se nećeš valjda zamerati prijatelju ako se ponaša prema tebi debilno jer, ta zaboga, nećeš imati s kim reč-dve da razmeniš, neće imati ko kućni prag da ti pređe i pretvorićeš se u neopevanog baksuza i osobenjaka. Ovo baksuz u mom slučaju treba razumeti kao prznicu, a ne maleroznog čoveka.
Elem, rekoh već da sam sasvim obična osoba. Za sebe. Za druge izgleda nisam. Oni se mogu podeliti u tri grupe:
1. oni koji me vole i prihvataju takvu kakva jesam, koji su nekako u manjini
2. oni kojima moja energija i osmeh neopisivo idu na živce, kojih ima prilično
3. oni koji bi moju energiju isisali iz mene dok ne postanem kao sparušen gremlin kad ga sprži sunce, a oni je uzmu za sebe i napune se snagom, a takvih je najviše
O, da mi se bar jednom u životu dogodilo da lupim glavom u zid i odmah naučim životnu lekciju. Ne, ne, gradivo mora dooobro da se utvrdi jer sve se može, ali nikako da se čovek opusti i zaboravi na sveto pravilo da bude otirač za cipele.
Najlakše mi je sa ovima iz druge grupe, sa njima znam na čemu sam i nema nekih velikih turbulencija. Evo najsvežijeg primera:
Ulazim pre par nedelja jedno jutro u prodavnicu i zatičem za kasom, kao i obično, svog dragog drugara koji tu radi. On me, po običaju, pozdravlja uzvikom:”O, evo je naša uspešna blogerica!” Dobro, on je iz one prve grupe, sa kojima sam “ekstra, vrh i špic”, pa ne zameram prijateljima kad malo preteruju, a i prija mi, bogati.
Ne bi to bilo ništa čudno da za kasom nije bio i otac moje drugarice iz osnovne škole, koga sam u tekstu “Zanimanje roditelja: smarač” spominjala po čuvenju kad se na jednom njenom rođendanu umešao da bude di-džej, puštao najveće hitove Miloša Bojanića i peo se pijan na njen pisaći sto da igra, pa sa istoga i pao.
Elem, ovaj Bojanićev fan je kao pas načuljio uši na »uspešna blogerica«. Da se ne lažemo, nema taj pojma šta je »blogerica«, nikad nije ni čuo tu reč, ili čuo je za blog ko i za Madagaskar, ali mnooogo mu je zaparalo uvo ono “uspešna”. A sad ćete da vidite i da sam u pravu:
Kreće dijalog (bez “Dobro jutro”)
– Je li, koliko ti ono imaš dece? – pita mene Bojanićev fan.
– Nula – kažem ja.
– Ju, a što? – pita on, a kao ne zna, iako svi živimo tu oduvek, a nikad me sa detetom ni video nije.
– Pa, zato što nismo svi napravljeni da se kotimo kao zečevi – kažem ja, jer on od dve ćerke ima između deset i sto pedeset unučića, pa mu to, izgleda mnogo važno.
Upade u taj sumanuti jutarnji razgovor ovaj moj drugar, da me brani kako ni on nema decu, pa šta. Valjda mu bi neprijatno što skrenu na mene negativnu pažnju, pa da ispravi, mukica. Ućuta se Bojanićev fan, izađe ko popišan, mada ne bi se baš moglo reći da za taj dan nije imao hit priču – što kako mi ga je surdukn’o, što kako sam ja nevaspitana, a pritom verovatno i ljubomorna što on svoje unučiće nuna, a ja duvam u prste.
Al’ nije to ništa strašno, navikla sam se da se uspeh ovde ne prašta. Mnogo mi je gore kad ovi iz grupe jedan pređu u grupu tri. Uh, to ume da zapeče mnogo. Pogotovo kad ukačim da sam ih neopravdano nagurala u grupu jedan.
A toga je bilo na kilo. Eto, još ću i u stihu da počnem da pišem. I uvek je isto, sunce mu jebem, isti scenario do u tančina. I sve su to ljudi koji dobro znaju kako se drugi, koji me uporno povređuju ponašaju, pa me savetuju kako da se ponašam prema njima, pa ih pljuju, pljuju, pljuju, pa me huškaju i tapšu po ramenu kad ih odjebem jer više nema nade da nekada naizgled kvalitetan odnos može da se reanimira. E, a onda i oni počnu da se ponašaju isto. Po istom scenariju. Ne, ne, ja sam luda, nemoguće je da su oni.
Skoro mi se opet desilo isto i nisam mogla da verujem. Drugarica koja me je najviše kritikovala što oko sebe držim loše i negativne ljude popela se na prvo mesto moje top liste. Godinama sam joj gledala kroz prste za razne bezobrazluke, eksperimentisanja sa mojim osećanjima, gafove i ispale, doživljavajući je kao zvrcnutu, osetljivu, neodmerenu, pomalo primitivnu, ali nadasve poštenu da mi u lice kaže šta misli. Kad se to pretvoriolo u vređanje, počela sam da se pitam ima li efekta išta govoriti ako je “prijatelj” uopšte stigao u tu fazu u našem odnosu. I umesto da, potaknuta prethodnim identičnim situacijama, prikočim i distanciram se, ja sam nastavila dalje. Logično, sve po starom.
Drugarica je zatim upala u tešku životnu situaciju. Ja sam pomislila da nije vreme za preispitivanje i da treba skakati u vodu i vatru. Za prijatelja. Nažalost, još jedna osoba, meni veoma bliska, upala je u još težu. I ja sam se našla kao raspolućena. Pokušavala sam da rasporedim svoje snage i nije išlo lako.
Drugaricu je to počelo da vređa, želela je moju energiju samo za sebe. Po cenu da osobu čiji sam ja deo gurnem u ćošak. Da, da, i toga ima. Danima sam sedela na svom trosedu dok mi se od dupeta nije napravila rupa i držala motivacione govore svojoj drugarici. Ona je na drugoj strani ridala, a ja sam imala utisak da stojim u mestu. Sve što sam govorila kao da nije vredelo, ostajala je nesrećna. Vrhunac mog idiotizma bio je kad sam angažovala stručnjake da joj pomognu, nadajući se da će oni uspeti da joj vrate veru u život.
Nije bilo dovoljno. Ni to što sam posle svakog razgovora spavala po sat vremena, iscrpljena od morbidnih horor priča koje je izlivala u mene kao u prljav oluk, od svojih najbizarnijih strahova koji su počinjali da me proganjaju u snovima i od kojih sam skakala kao oparena. Pa onda, tako izmoždena, žurila da pomognem onoj drugoj strani, koja je sve svoje muke podnosila tiho i dostojanstveno i koja nije tražila ništa.
Kad sam pomislila da je vreme da se malo zaštitim od drugarice koja mi je snagu pila ne na slamku nego u pozamašnim gutljajima, počela sam da osećam grižu savesti. Mislila sam da nisam dobar čovek, da bežim od pomoći prijatelju, da nikada neću moći da pogledam sebe u ogledalo i kažem da imam razloga da budem ponosna jer sam čovek. I to me je jelo. Pa sam nanovo upadala u iste zamke, između sopstvene agonije i želje da budem the best friend.
A onda je sve puklo, kao što i mora da bude kad je nešto prljavo, zagađeno i kljuca kao gnoj u čiru. Drugarica se izvukla iz svojih teških problema. Pomalo nehajno mi je saopštila da njoj nije ni bilo mnogo loše tokom tih crnih dana nego me je, eto, zvala samo kad joj je bilo najgore, pa sam ja pogrešno procenila sitauciju. Baš svašta od mene da jurim stručnjake da joj pomognu, pa nije ni čudo, ja ionako uvek pomalo preuveličavam, a i ostale drugarice su joj baš rekle da nemaju pojma što ja tako dramim kad ona i nije pravila velike probleme. I da, obavestila me je da se udaje za vikend. Doduše, zakazala je svadbu još pre dva meseca, ali nekako je zaboravila da mi kaže. I ne, ne moram da brinem, samo će sa kumovima otići na ručak. Nebitno za mene.
Ostala sam bez teksta. Čak mi je bilo pomalo i smešno. Ne znam samo da li sam se više smejala sebi ili je to bila neka histerična reakcija da ne bih ovaj put ja počela da ridam. Osećala sam se kao magarac, i to onaj tovarni. A najviše zato što sam se grizla i mislila da sam loš prijatelj. I zato što sam energiju, koja mi je bila neophodna za nekog mnogo važnijeg i nesrećnijeg, uludo rasipala i bacala u vetar. E, moja Jelena… Opet te je pojela još jedna bogomoljka…
Znam da je život jedna velika pozornica na kojoj su svi glumci, neki bolji neki lošiji. Ne znam zašto uvek ja moram da ispadnem onaj klovn koji na kraju obično završi sa kofom na glavi. Ali, valjda se i to uči, da se zaigra neka bolja uloga.
Ali, nema kukanja. Nema veze što sam istu lekciju naučila po stoti put. Volela bih da je bar vi naučite pre na mom primeru. A da, za ovaj tekst epiloga nema, tek će ga biti. A ja, kao i svaki idiot par ekselans, učiću dok sam živa, a kako je krenulo, možda upišem i neki dopisni kurs i posle smrti, imaću tada malo više slobodnog vremena…

Advertisements

13 thoughts on “Emocionalni vampiri i ostale bogomoljke

    • Nego, pročitala sam tvoj tekst. Kao da si ga za mene pisala. Lakše mi je kad znam da i drugi ljudi prolaze kroz neke svoje lekcije, a ja se iskreno nadam da je ova moja konačno i poslednja. A to što pišem uz dozu duhovitosti, kako ono reče Njegoš:”…smiješano najlakše se piju…” E, to je to! 🙂 Hvala ti za lepe reči! ❤

      Like

      • Bojim se da je Blaženka u pravu.Sve ovo mi je jako poznato.Mnooogo puta sam prošla kroz slične situacije i mislila da sam naučila lekciju ali jok.Počela sam i da ,recimo na kraju godine,pravim ” veliko spremanje prijatelja” i to je donekle efikasno mada je ona prva fijoka u kojoj su oni pravi koji me prihvataju takvu kakva sam i kod mene najpraznija.
        Ono što sam tokom godina shvatila je da ja ne mogu da se menjam iako sam pokušavala i sada kao i ti pokušavam da na to gledam sa dozom duhovitosti.
        Pretresi povremeno fijoke.Poslaži sve lepo i ispremeštaj neke iz fijoke u fijoku a bogami i izbaci neke iz svih fijoka.Trebaće mesta za nove koji će iz drugih fijoka preći u tu.
        I nemoj se ni truditi da se menjaš .Možda možeš malo da vežaš da onima baš bezobraznim skrešeš u lice da nisi budala.Oni će se onda sami otkačiti od tebe a to što će te ogovarati…..baš te briga.

        Like

  1. Fenomenalan tekst. Ovo mi je fantastično: Pa, zato što nismo svi napravljeni da se kotimo kao zečevi – kažem ja, jer on od dve ćerke ima između deset i sto pedeset unučića, pa mu to, izgleda mnogo važno. Odavno sam shvatila da je na Balkanu mnogo važno da žene rađaju djecu i obavezno da se udaju. 🙂 Ostalo je nevažno, sebično, egocenttrično i sl. 🙂 Ne oprašta se lako na Balkanu uspjeh. I ja sam imala nula djece do 35., i nisam imal aozbiljnu vezi do 30., do kad nisam upoznala muža, Da znaš koliko puta me pitaju kad ćemo imati drugo dijete. To se podrazumjeva, kao. Nije to izbor, to se mora. Pa samo vi koje to morate hajde, nas pustite da mislimo svojom glavom. Mene su emocionalni vampiti izmorili neborjeno puta. Sad srežem, U početku malo osjećam krivnju, ali duševni mir i spihičko zdravlje su mi prioriteti. Nema šanse da si više to dozvolim, što sam si nekad dozvoljava. Ne kažu ti ni hvala, još ti i zavide. Samo naprijed! Rahela

    Like

  2. Vidi, nije mi cilj da te “uplašim”, al ljudi velikog srca prolaze tako. Zato, što pre, postavi granice i prestani da za sebe govoriš da si, šta si već ono ružno rekla sama o sebi, jer to nije tačno. Potsećaš me na jednu osobu, pretpostavljaš koju (mene) 😉 i u svim takvim situacijama, a bilo ih je ihahaj ja kažem; Bogat je onaj, koji daje (deli), siromašan onaj koji prima. Ima mnogo duhovno, da ne kažem baš, duševno, siromašnih ljudi koji žive u zabludi. Neka njih, a ti, glavu gore, lekciju si odavno naučila, i ovaj odličan tekst to potvrćuje, samo živiš u nadi da će se ti “vampiri” dozvati pameti. Neće draga 😉

    Liked by 1 person

  3. Draga, ne naučimo mi ništa iz svojih grešaka, možda malo posustanemo, pa nastavljamo po starom. Možda malo pomerimo granicu, i to je to. Dobri ljudi su jednostavno dobri ljudi, a vampiri to što jesu.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s