Kako da od Ane Karenjine ološice napravite Anu Karenjinu velikomučenicu

1481541089352пх

izvor: pushkinhouse.com

Držanje privatnih časova srpskog jezika samo je naizgled lak posao. U stvari, lak je ako vas baš briga i otaljavate ga bez ideje i želje da onoga preko puta vas zaista nešto naučite. A kad ste već jedan na jedan, a ne među gomilom dece koja vas neretko uopšte ne slušaju, pruža vam se prilika da iskažete svoju kreativnost, ali i da se suočite sa gomilom pitanja na koje ponekad morate i da se zamislite pre nego što date odgovor.

Verovali ili ne, lakše je sa gramtikom, a najteže je naterati ih da pročitaju neku knjigu. Pogotovo kada vas angažuju da je pročitate umesto njih i da napišete sastav na zadatu temu. Ovo drugo nije problem, ali jeste usmena analiza dela jer su se i profesori u školi izveštili pa ih love kad eventualno i pročitaju osakaćeno delo prepričano na internetu. E zato sam ja tu, da ukažem na ono čega nema, a što je važno.

Smišljam ja tako način kako da ih animiram da bar nešto saznaju o knjizi koju umesto njih čitam ja. Kad sam uvidela da ih mrzi da pročitaju i moje prošireno prepričavnaje, iznađem način da ih teram da zapisuju ono što ja govorim. Ispostavi se kao dobro rešenje, jeste da kukaju što moraju da drže olovku (koju su uspešno zamenili celodnevnim drndanjem miša), ali tako slušaju i neretko komentarišu.

Elem, na času sa dva blizanca prošle nedelje je došao red na „Anu Karenjinu“. Dugačko delo, ali kapitalno, pa se i oni spremili kao zapete puške, nemajući pritom pojma da će od pisanja da im otpadne ruka.

Al’ šta ćemo, krenemo polako. Ja diktiram, oni pišu i već posle prvih pet rečenica počinju da se bune.

„…I kada je prvi put stigla u Moskvu, na železničkoj stanici jedan čovek pao je pod voz“, diktiram ja. „Podvuci ovo!“

„Zašto? Šta je sad bitno ko je pao pod voz?“, uglas će oni. „Možemo li malo da skraćujemo? Vidi kolika je knjiga, sporo idemo.“

„Ćuti i piši!“, strogo ću ja.

„Koga briga koje boje su im bile haljine kad su pošle na bal…“, gunđaju bez prestanka.

Diktiram dalje dok oni sve više razgibavaju ruke.

„A smor je, bre, taj Ljevin. Što moramo o njemu da pišemo kad mu se ništa ne dešava?“ „Ljevin je, uz Anu Karenjinu, drugi glavni lik, moramo o njemu“, strpljivo ću ja, mada je, ruku na srce, i meni uvek bila zanimljivija оna. Оn stvarno nekako metiljav, samo kosi i razmišlja. Jeste važan kao nosilac filozofskih i političkih misli, ali ko će bre sa šesnaest godina o tome da misli?!

Kad situacija poče da se zahuktava, i oni počeše da čulje uši kao lovački psi.

„I šta, ona sad sa tim, čekaj da nađem, Vronskim? A muž, ništa?“

„Stanite da objasnim“, kažem ja. Pričam im kako je visoko društvo prihvatalo te ljubavne veze mimo braka i silne ljubavne trouglove i kako je to za plemiće onog vremena bilo skoro pa normalno.

„Kako, bre, normalno?!“, sad skaču obojica.

Umirujem ih da je to za taj sloj društva bilo normalno, zato je i predstavljeno kroz kritiku kao licemerno, zavidno, nemoralno i željno intriga i osude iskrenih osećanja, a oni me gledaju zbunjeno i pišu dalje. Kako se situacija još više zahuktava, imam njihovu nepodeljenu pažnju.

„… I Ana saopštava Vronskom da je trudna…“

„S kim trudna?!“, uglas će obojica.

„Pa sa njim, Vronskim. Kako će sa mužem kad ne spava s njim mesecima?“, sad već i ja počinjem da se raspravljam.

„Sa ljubavnikom trudna?! Pa šta će muž da joj kaže? I šta, sad će da ga ostavi? Kakva likuša odvratna…“

Ja ćutim, puštam ih da sami grade svoje mišljenje o svemu, računam, ne smem da utičem na njihove moralne stavove. Zato samo diktiram dalje.

„Čekaj, Jelo“, odjednom će oni. „Kako sad mužu ne smeta što je ona trudna sa drugim? Zašto je ne izbaci napolje? Šta će mu drolja?“

„Pa voli je, valjda“, kažem ja.

„ Kako može da je voli kad ga je varala? Ja bih je izbacio“, jedan će.

„I ja“, i drugi se odlučno ubacuje.

Dok se situacija još više komplikuje, oni ćute. Odjednom će:

„Stani, Jelo, ja sad više ništa ne razumem. Ona čas voli muža, pa Vronskog. Pa šta ona hoće? Kakva debilka…“

Strpljivo objašnjavam da se Ana lomi i da je razapeta između obaveze i sina sa jedne i ljubavi prema Vronskom sa druge srane. I da je neodlučna, nestabilna, protivrečna. Oni me gledaju, neubeđeni.

„I šta, sad ode u Italiju? Ma, opet će ona da se vrati mužu, znam ja… koja likuša bezobrazna. Glup je ako je primi nazad“

„Neće“, kažem ja. „više neće“

„Hvala Bogu!“, obojica će u glas. „Hoće skoro kraj?“

„Ćuti i piši, biće još svašta“

Situacija se iz korena menja. Što više ide protiv Ane Karenjine, oni sve više ćute i slušaju. Čak se ni ne bune što ih boli ruka od pisanja.

ana karenjina henrih matvevic manizer

Henrik Matvevič Manizer, “Ana Karenjina” (wikipedia.org)

„Čekaj, Jelo, kako je ta, čekaj kako se ovo čita, Betsi Tverska, bila toliko važna da niko nije zbog nje hteo više da se druži sa Anom Karenjinom?“

„Pa, ona je bila stub visokog društva, bila je privilegija biti gost njenih salona i zato su svi želeli da joj se dodvore i poštuju njene stavove, a u stvari je simbol licemerja i nemorala“

„Znači, ona sve naređuje, kao Vučić?“, pita jedan.

„Ćuti, bre i piši“, kroz smeh ću ja.

Slušaju me dalje i sve više se mršte.

„Ja ništa ne razumem“, kaže jedan. „Kako sad ona sedi kući i svi su odvratni prema njoj, a Vronski ide svuda i niko mu ništa ne prebacuje i svi se sa njim druže?“

„E pa to je sudbina muškaraca, njima je mnogo toga oduvek bilo dozvoljeno i oprošteno što ženama nije“, sad već možda i ja iskazujem svoj stav.

„Ali, to nije u redu. Zašto on izlazi ako ona ne može?“

„Dobro pitanje“, kažem ja.

Kako se roman približava kraju i svi je odbacuju, i muž koji odlučuje da joj definitivno ne da razvod braka, i Vronski, koji je sve više oseća kao kamen oko vrata, i sin kome je lakše da je zaboravi, oni ćute. Više ni ne pitaju kad će kraj. Nemam pojma šta misle jer ništa ne govore. U trenucima kada je Ana već u nervnim rastrojstvu, oni reaguju:
„Pa ovo je grozno! Svi su je otkačili! A ovaj Vronski, koji je to peder, pa ona je sve zbog njega ostavila, a on ovako odvratan prema njoj. Jadna Ana Karenjina…“

„Pa, dobro, nije to baš tako jednostavno…“, pokušavam ja da ih ubedim da gledaju širu sliku. „Komplikovana je situacija…“

„Šta komplikovana? Vronski je ljakse!“

Kraj romana i sama pomalo dramatizujem i pojačavam utiske priče. Oni me pomno slušaju jer ne znaju šta će se desiti. Kad Ana pada pod voz, stanu i gledaju me.

„I šta će sad onaj govnar Vronski da radi? Jel’ zna da je to zbog njega?!“

„Zna, naravno, evo čućete šta je dalje bilo. I skoncentrišite se na simbole malo, zato sam vam rekla da podvučete onog čoveka što je pao pod voz kad je Ana prvi put došla na istu ovu stanicu u Moskvu.“

„Da, da!“, vrte oni stranice s početka i čude se koliko su napisali i kako je to s početka sad meni palo na pamet.

Delo se završava odlaskom Vronskog u Srpsko-turski rat. Oni ostaju delimično zadovoljni što se on raspadao od tuge i potpuno mentalno propao za Anom. Valjda zato što ga je grizla savest ili samo nesrećna sudbina.

Kad sam im na kraju rekla da je Vronski stvarno postojao u obličju pukovnika Nikolaja Rajevskog, koji je poginuo u Srbiji i da je on Tolstoju poslužio kao lik za roman, ostaju obojica otvorenih usta. Pitaju me da li je postojala i Ana Karenjina i da li se zaista ubila zbog njega. Kažem da nije i deluju mi pomalo razočarani.

„Ma sigurno da jeste, ne bi on bez veze ovo napisao. Jelo, strava je knjiga, samo da nije ovoliko dugačka, mi bismo je pročitali. Žao mi Ane Karenjine, baš je bila jadna likuša…“, završavaju obojica.

I tako čuh ono što sam želela: da i muško može da prihvati da žena ima izbor i da može i sme da greši ako traži bolji život za sebe. Tako sam ja svoju misiju obavila, a da reč nisam rekla. Još samo da ih ubedim da čitaju…

Tatyana Drubich in Sergei Solovyov’s adaptation of <i>Anna Karenina</i>, 2009

izvor: nybooks.org

 

 

 

 

 

Advertisements

30 thoughts on “Kako da od Ane Karenjine ološice napravite Anu Karenjinu velikomučenicu

  1. Mislim da taj roman i nije za taj uzrast. Ni ja tada nisam volela da ga čitam. Kasnije se nametne sam po sebi. Ovo si napisala za čistu desetku. Čak sam se i nasmejala.

    Liked by 1 person

    • Hvala! 🙂 Ni ja, koja sam oduvek volela da čitam, nisam sa 16 godina uspela da ga savladam, digla sam ruke od njega. Pročitala sam ga tek sa 19, pred prijemni za fakultet, plašeći se da mi se ne zalomi na testu i tada mi se dopao. Ali što ga sa više godina čitam, sve ga više volim i bolje razumem 🙂 A zašto ga trpaju u program kad ga deca niti čitaju niti razumeju, to stvarno ne znam i ne razumem…

      Like

  2. Savršeno! Ti baš umeš, ali bez ljubavi prema poslu bilo bi teže. I moja ćerka daje časove,, za sada osnovcima, nije našla nekog srednjoškolca. Želi da radi kao profesor, ali ono malo posla na zamenama se popunjava – zna se kako.
    Naše starije generacije su za lektiru imale Rat i mir, ali sam Anu Karenjinu pročitala tri puta, a Rat i mir samo tada.

    Liked by 1 person

  3. Sjajna prica, mene je samo zabolelo to sto deca ne citaju i na kakve se sve nacine dovijaju da ispune obaveze….ako se time bave od 16 u kakve li ce ljude izrasti…. A ja licno sam imala veliku srecu i profesorku filosofije koja nam je uvezala Tolstoja i Dostojevskog sa filosofijom i iskreno mislim da je to najvrednije sto sam iz gimazije ponela.

    Liked by 1 person

  4. Gde si bila kada sam ja bila u srednjoj školi, ima li bih ja par knjižica da proradimo? Super ti ovo radiš. Nije ova knjiga za taj uzrast mada se meni dopala. Ali kad se raspiše o Ljevinu i selu zaboravi čovek šta je pročitao.

    Liked by 1 person

  5. Jao genijalni su klinci, ali majku mu, zar privatni časovi za čitanje i prepričavanje lektire?:D
    Ali dobro, bar znači drugima. Sjajan tekst, baš sam se slatko nasmejala, a i delim mišljenje o Ani Karenjini. 😀

    Liked by 1 person

  6. Koliko god puta čitala tekst uvek će mi istom merom biti genijalan i komičan. Drago mi je da neka deca imaju sjajnog profesora poput tebe, u mojoj školi to nešto bi suvoparno, pa sam i danas ubeđena da Ana nije za srednjoškolski uzrast.
    Sjajan tekst!

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s