0

Lepota i bol kao ogledalo života

Kada je 1977. godine engleska književnica Kolin Mekalou napisala svoj drugi roman Trn u grudima, nije mogla ni da nasluti da će on postati najprodavaniji roman u istoriji Australije, ali i jedan od najpopularnijih bestselera sveta. Tako je bilo sasvim očekivano da će ovo delo, prodato u preko 30 miliona primeraka, vrlo brzo doživeti ekranizaciju u vidu mini-serije Ptice umiru pevajući sa Ričardom Čejmberlenom i Rejčel Vord u ulogama oca Ralfa de Brikasara i Megi Kliri.

Kolin Mekalou (izvor: wikipedia.org)

Ova porodična saga dešava se u prvoj polovini prošlog veka, prateći porodicu Irca Pedija Klirija, koja se iz siromaštva na Novom Zelandu seli u australijsku unutrašnjost , Novi Južni Vels , na veliku farmu Drogedu njegove sestre Meri Karson. Glavni lik romana je njihova jedina kćer Megi, koja se pojavljuje od prve do poslednje stranice prikazujući je od detinjstva do starosti, crvenokosa neukrotiva lepotica kojoj će život pripremiti male radosti, velike patnje i nepremostivi jaz u duši jer jedini čovek koga voli je onaj koga jedinog ne može da ima. Nasuprot njoj, kao glavni muški lik stoji Ralf de Brikasar, irski sveštenik Katoličke crkve, čovek izuzetne lepote, sposobnosti i ambicija kome će sudbina, potpomognuta lukavošću i osvetoljubivošću i nakon smrti ljubomorne Meri Karson, pretvoriti život u večiti izbor ljubavi ili dužnosti, svetovnog ili duhovnog, voljene žene ili crkve.

Ričard Čemberlejn kao Ralf de Brikasar i Rejčel Vord kao Megi Kliri u mini-seriji “Ptice umiru pevajući” iz 1983. godine (izvor: pinterest.com)

Od prve stranice ovog obimnog dela, čija dužina kao da je postala „demode“ u današnjim brzim vremenima kada se ceni kratak i snažan izraz, autorka je uspela da drži nepodeljenu pažnju čitalaca i ujedno odlično uklopi tri generacije u svega 19 poglavlja. I napisala priču koja se ne zaboravlja ponajviše zahvaljujući okviru kojom počinje i završava se delo – legendi o ptici koja čim prvi put poleti iz gnezda nesmireno traži drvo sa trnjem i na njemu najduži i najoštriji trn na koji će se nabosti. Ona u trenucima umiranja peva pesmu lepšu od svih ostalih ptica, zbog koje ceo svet zastane da se divi a Bog se osmehuje na nebu, simbolično predstavljajući život kao smešu lepote i bola, kao dokaz da se ono najlepše u njemu može dobiti samo po cenu velike patnje.

Legenda o pticama koje umiru sa pesmom i trnom u grudima (izvor: markdcarlson.com)

Ono što si ukrala od Boga sada moraš da vratiš.“

Megi O’Nill sa sinom Dejnom (izvor: pinterest.com)

Očaj i sreća za kojima traga takva ptica su iste one koje boje život Megi Kliri, od najranijih dana zanemarivane kao jedinog ženskog deteta, potrebe za pažnjom i ljubavlju, pogrešnim izborima i surovim gubicima. Za ceo život ona ima tek nekoliko dana zanosa i ispunjenja svih želja, ali koje će joj biti okrutno naplaćene. Međutim, ove suprotnosti ne nalazimo samo kod glavne junakinje, one su ukorenjene i u svim ostalim likovima – njenom ocu Pediju koji ceo život ima ženu koja iz srca nikada nije izbrisala drugog, majci Fioni koja je zatvorila svoju dušu onog trena kada je zbog sramote morala da napusti sve svoje snove, polubrata Frenka kome splet okolnosti uništava život i ostale braće koja i pored marljivosti, poštenja i udisaja života Drogedi ostaju zauvek sami. Ali možda ponajviše i u samoj australijskoj zemlji – prelepoj kad cveta i izdašnoj kad rađa, ali ujedno i surovoj, neumoljivoj i stravičnoj kad gori i plavi, ali svakako posebnoj i nestvarno jedinstvenoj kao nijedan drugi kutak naše planete.

Megi Kliri i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Megi je ogledalo u kome sam prinuđen da gledam svoju smrtnost.“

Megi O’Nill i Ralf de Brikasar (izvor: pinterest.com)

Sukobi u duši oca Ralfa stavljaju na stotine muka kada mu je u blizini Megi, najslabija tačka njegovog bića. Shvativši da ga je Meri Karson davno prozrela, on prihvata njenu genijalno smišljenu igru i okreće se napredovanju u crkvi, koja mu prašta sve buntovne izlive kada im u kasu slije njenu poslednju volju koja vredi 13 miliona dolara. Pa ipak, od strasti i iskušenja ne može da pobegne, čak ni u tamnim hodnicima Vatikana. Njihovo kratkotrajno spajanje na osamljenom ostrvu predstavlja jedan od najromantičnijih ljubavnih susreta novije književnosti, prefinjen i strastven u isti mah. Posle toga više ništa neće moći da bude isto, jer iako verujemo da smo sudbini nešto podvalili, ona se potrudi da ostavi najdublje tragove u nama. Baš kao i ona ptica kad peva najlepšu pesmu, mora da je plati smrću. Ralfov izbor biće izneveravanje sopstvenog srca koje će se slomiti kada se odaju sve tajne i kada spozna istinu o besmislenosti i protraćenosti sopstvenog života.

Barbara Stenvik kao Meri Karson (izvor: pinterest.com)

Roman Trn u grudima je knjiga dramatičnih zbivanja, zabranjene ljubavi, tabu tema, prokletstva ženske sputane sudbine, strepnji, tajni, novca, odanosti i smrti. Knjiga o likovima koji su oskrnavili sopstvene duše zarad dubokih uverenja i dužnosti, ali i beskonačnih mogućnosti za sve koji imaju hrabrosti da se sa njima uhvate ukoštac. Kada sklopite njene korice, znaćete da ste pročitali pravi testament života u kome se zadovoljstvo i bol nikada ne mogu potpuno razdvojiti i naučiti da ga baš takvog cenite i spoznate njegovu vrednost.

Džin Simons kao Fiona Kliri, Meri Viningem kao Džastin O’Nill i Rejčel Vord kao Megi O’Nill (izvor: pinterest.com)


0

Mera ljubavi i smrti – šapat zjapećih rupa proklete slovenske duše

Pisanje modernog romana je zasigurno veoma veliki posao koji zahteva ogroman trud i istraživački rad, a da to itekako može da iznedri jedno izvanredno delo u kome se sažima odlično poznavanje psihologije, filozofije, religije i začini motivom ljubavne priče, dokaz je književni prvenac Marije Filipović Mera ljubavi i smrti, pripovest o duši jednog mladog čoveka koja u svojoj usamljenosti i otuđenosti prelazi put golgote do svog sjedinjavanja sa večnošću.
Arsenije je apsolvent Matematičkog fakulteta, kome svet brojeva, ali i umetnosti i filozofije pruža sigurnost i spokoj jer za njegov uznemireni senzibilitet svet koji ga okružuje je vetrometina disharmonije i prolaznosti. Oprljene duše još od rane mladosti, kada su mu se roditelji razdvojili i razbili ideal o neprolaznosti, on pokušava da održi iluziju trajanja sudarajući se u temenima ljubavnog trougla sa dve devojke od kojih je svaka bitna spona njegovog života. Međutim, susret sa jednom sasvim nepoznatom mladom ženom koja miriše na požudu i greh stvoriće u njemu kobni talas nagomilan od beskrajno dugo nakupljanih kapi đavoljih šaputanja koji će preliti njegovu zjapećim tamnim rupama izbušenu dušu i postaviti mu sudbinski važno pitanje –  koliko vredi njegov život ako ga je poništio sopstvenim slabostima.
U ovom delu brižljivo građene strukture, prikazano je petnaest meseci jednog mladog života i data anatomija propadanja duše u njenom hrljenju ka svetlosti neba. Na pojedinim stranicama se poput najboljih romana toka svesti smenjuju primisli junaka koje diktira njegova podsvest stvarajući svedočanstvo rastrzanih misli jednog zapaljenog uma, koga ne mogu da zatrpaju ni filozofsko-religiozni podsticajni razgovori koje Arsenije vodi sa svojim ujakom i devojkom, niti Biblija kao izvor spasa i izlaza iz psihičkog beznađa. Verbalni plan se, osim ovih spoljašnjih razgovora, često seli u unutrašnjost Arsenijevog bića iskazujući složenost i protivrečnost njegove biti, borbu svesti i podsvesti, rat u glavi između želje za životom i želje za smrću, koje se kreću poput klatna na satu, i viđenje čoveka i njegove božanske prirode kroz prizmu transcedentalnog antropizma. Kako radnja teče, smenjuje se i ton, u početku usporen, valja se stranicama zajedno sa sporim Arsenijevim načinom života, trepereći poput svetlucave iskre kroz mrak njegove samoće i burnih taktova Betovenovih kompozicija, da bi sa okidačem svesti naglo pohrlio, a na kraju knjige ubrzao i samo vreme ne bi li posvedočio o tom neumitnom prolaženju, propadljivosti i smrtnosti.
Arsenije tako nadrasta sve ostale ličnosti i kao nosilac radnje, stanja i zbivanja, i delo pretvara u roman lika,prema kome autorka oseća bliskost i maltene povezanost dok puna blagosti i razumevanja prema njegovim nesputanim sagrešenjima uzdiže u svetle visine ovaj zlehudi žrtvovani život. Privučen ponorima sopstvene unutrašnjosti, u nemoći sputane moćne volje, usred vremena kome nimalo ne pripada, on izrasta u pravi modernistički tip čoveka pesimističnog klonulog duha, odbeglog od stvarnosti ka svom unutrašnjem životu i izgubljenog pojedinca u otuđenom surovom svetu. U tim momentima Arsenije je najspretniji kritičar društva i sveta – njegove sebičnosti, otuđenosti, netolerancije, skučenih pogleda, odsustva ljubavi, neskladnih odnosa i nasilja ljudske prirode kao nedeljivog dela bića. Kada egzistencijalistički duh koji teži ka slobodi, sopstvenim vrednostima i autentičnostima ostane zgažen samoizdajom, pokazavši da i u njemu čuči isti takav animalni nagon, prevrtljivost i sklonost ka poroku, jedino što mu preostaje je da bude nemi posmatrač sukoba božanskog i đavolskog u duši, pa za tim i očaja, teskobe, apsurda, ništavila, straha, smrti. Tako ovaj neobični mladi čovek izrasta u složen, zanimljiv i originalan književni lik.
Proces podvajanje Arsenijeve ličnosti predstavlja najvrednije stranice romana. Življenje satkano od kontrasta: Novog Sada i Sankt Peterburga, srpske vreline, mraka, skučenog uma i nepripadanja naspram ruske hladnoće, svežine, svetlih belih noći, beskrajnih širina i spokoja nude nova iskušenja i biranja između dobra i zla, slobode i sputanosti, odanosti i prevare, snage i kukavičluka, života i smrti. Ali i življenje senzibilnog intelektualca velike širine i dubine sa skučenim svetom unutrašnje strave u kom caruje „zver“, „čudovište koje stalno posmatra iz prikrajka“, u đavolju kožu uvijena obolela savest, koja grebe po duši noseći moralne krize, beznađa, nasilje, košmare, halucinacije i put proklete meke slovenske duše bez povratka.
Ovo je i delo puno simbola i motiva koji nikako nisu uklopljeni slučajno tako da svaki lik ima svoj značaj i nosi važnu ulogu sklapajući jedan veliki mozaik u kome nijedan delić ne sme da izostane. Dok motiv usamljenosti predstavlja pokretač radnje jer izaziva strah, nesigurnost, nespokojstvo, strepnje, mentalnu i moralnu nestabilnost, motiv raspolućene duše dolazi kao očekivani sled događaja. Sa njima je direktno povezan lik starca iz sanktpeterburškog parka koji se u romanu pojavljuje dvaput, kao prorok čije reči opominju, savetuju, osnažuju i uzimaju dušu, noseći slutnju i predskazanje. Do kraja ostaje nejasno da li on zaista postoji, ili je plod Arsenijeve već uzburkane duše, ili je božanski lik koga samo čista srca poput Arsenijevog i dečjeg mogu da ugledaju.
I likovi nose simbolična imena koja su tesno stopljena sa njihovim ulogama u romanu. Dok majka Marija i otac Marko slede s beskrajnom ljubavlju sina u životu i patnjom u smrti, Magdalena kao simbol odanosti, blagosti i krotkosti ne zastaje ni pred pragom smrti, već nastavlja i preko nebeskih horizonata u susret svojoj veri i ljubavi. Ujak Petar se izdiže kao temelj vere i glas razuma, a jedino Hrista, shodno svom imenu, spoznaje tajnu života i ljubavi i vrednost Arsenijeve bezobalne ličnosti, nastavljajući da širi Hristovo učenje novim generacijama kroz veronauku. Zajednička svima je suptilna slovenska duša kojoj se, kao nekim nebeskim prokletstvom, niti lako kidaju i gone ka tami pesimizma, osećaja krivice, samookrivljavanja i uništenja urušavajući se sama u sebe.
Kada se zaklopi poslednja stranica romana, ne preostaje nam ništa drugo nego da duboko i temeljno promislimo o njemu, da se preispitamo i prepoznamo, kako i dolikuje svakom delu koje odiše pravom književnošću. Da u njemu osetimo koliko je sa ovog sveta otišlo posebnih, sa dušama bez granica i obuhvatnosti, sa nemerljivim dubinama i neuhvatljivim, pronicljivim, sanjalačkim a nadasve patničkim očima. Onih čiju je meru ljubavi uspeo da prekrije oblak smrti i koji su u svom porazu postali mučenici. Onih koje je samleo savremeni svet, surov u svojim površnostima i nezainteresovanostima, spreman da melje sve što odudara od standarda. Pa ipak, ovo nije roman u kome pobeđuju tama i smrt. Ma koliko ponekad delovalo da je i tako, svetlo i nada na kraju ipak pobede, ako nikako drugačije, a ono u generacijama nevinih plavih očiju u kojima se skriva nova šansa za meru ljubavi.

0

Zmajeva rajevina u obrisanim granicama života i smrti

Retko da postoji neko ko nije čuo za Jovana Jovanovića Zmaja. Od najranijeg detinjstva deca uče prve reči uz čika Jovine pesme, patriote recituju njegove nadahnjujuće Svetle grobove, a kritičari vlasti rado posežu za njegovom satiričnom poezijom. Pa ipak, ono po čemu je ostao najviše upamćen jeste njegova potresna sudbina iz koje su proistekle dve bezvremenske zbirke pesama Đulići i Đulići uveoci.
Zmaj je rođen 1833. godine u uglednoj novosadskoj porodici Pavla Jovanovića, advokata a kasnije i gradonačelnika Novog Sada. Odrastao u kući punoj uglednih ljudi, bilo je prirodno što je i sam krenuo na studije u Beč i Peštu. Tamo se upoznao sa najznačajnijim mladim srpskim političarima i pesnicima, što je uticalo na njegov život, ali i pisanje poezije koja se zasnivala na narodnoj tradiciji, a najviše romantičarskom uzoru vremena – Branku Radičeviću.

Jovan Jovanović Zmaj (izvor: wikipedia.org)

Vrativši se posle prekida studija prava u svoj rodni Novi Sad sa 25 godina, Zmaj je želeo da pronađe službu, ali i srodnu dušu budući da je u tom periodu ostao bez oba roditelja. U devojke se rado zagledao i pomalo i zaljubljivao, o čemu svedoče rani ljubavni stihovi. Međutim, prava Zmajeva ljubav, i jedina ozbiljna, bila je devojka kojom se i oženio –  Ruža Ličanin – ona kojoj je po uzoru na ime ispisao najlepše ljubavne stihove u čuvenoj zbirci Đulići.
Ruža je bila kći Novosađanina Pavla Ličanina, učena devojka koja je takođe rano ostala bez roditelja. Savremenici je nisu doživljavali kao lepu, iako je na bračnoj slici sa Zmajem žena lepih krupnih očiju, vedrog i inteligentnog lica. Moguće je da su joj manu nalazili najviše u tome što je bila isuviše sitna, slaba i nežna, ali su sve nadomešćivale žive crne oči, blaga narav i večiti osmejak oko usana.   
Zmaj se zaljubio u jedanaest godina mlađu Ružu kada je ona imala 17 godina. Oboje su bili Novosađani i veruje se da su se upoznali  tako što je ona dolazila u pesnikovu kuću kao drugarica njegove sestre. Pojavila se u pravi čas, u trenucima njegovih razlivenih jada, neopipljivih tuga i starih boli, a ona ga je od svega izlečila, zahvaljujući čemu su se veoma brzo verili. Šest meseci kasnije su se i venčali, a već sledeće godine dobili prvog sina Mirka, što ih je ispunilo nemerljivom srećom.

Jovan i Ruža Jovanović godinu dana nakon venčanja (izvor: opanak.rs)

U to vreme nastaje najveći deo stihova Đulića, pomalo neobičnih za to romantičarsko vreme jer je retko ko pevao o ljubavi prema sopstvenoj ženi, a ne nekoj nedostižnoj muzi i tuđoj dragoj. Pa ipak, nije to bilo baš toliko čudno, upravo zato su i Zmajevi stihovi odraz mirno zaljubljenog čoveka koji prve pesme posvećuje svojoj verenici da bi se vremenom, kako je sklopljen brak i započela bračna sreća, osećanja sve više razbuktavala i budući uzvraćena i posvećena sopstvenoj supruzi, bila nežna, pitoma i „pristojna“.
Zbirka počinje pesmama melanholije, usamljenosti i čežnje za ljubavnom i porodičnom srećom, a onda kao da mu se sve molitve ispunjavaju, pojavljuje se ona – draga koja tera sve tmurne misli. Ovaj pesnikov ljubavni dnevnik tako počinje poznanstvom sa Ružom, nastavlja sa stihovima kao verenik i srećan muž sve do rođenja prvog deteta.
Trenuci bračne sreće donose osećanje snažne životne radosti koju pesnik preliva na ceo svet koji ga okružuje: Al’ je lep ovaj svet u brzom stihu zahuktalog ritma kao da želi da ga sažme celog u jedan uzdah miline. Tada nastaje divan sklad između Zmaja i sveta, a njegova Ruža je nežna i skromna poput prolećne ljubičice, da bi je u kasnijim pesmama sve više stapao sa prirodom: rumeno čedo, duga, plavo nebo, beli anđeo, sunce, vila, zora, ceo univerzum…
Ovaj lirski roman inspirisan ljubavlju prema najbližima pun je duha i emocija zaljubljenog muškarca koji svaki trenutak iz života „krade“ da bi od njega stvorio pesmu. On se opija stihovima o voljenoj ženi u kojima joj izjavljuje ljubav, sneva o njoj, obožava je.

Da je meni ševče i golupče,
Da se diki u sanak uvuče, –
Da mi peva kad o meni sneva,
Da mi gukne kad za mnom jaukne.

Prefinjena osećanja se razlivaju, prerastaju u muziku pa ljubav može i da se vidi i čuje. U njoj su date sve etape jedne srećne ljubavne strasti, od početka do obožavanja, ekstaze i najveće sreće kada se rodi prvo dete.
Međutim, zla kob sudbine nadvila se nad zlehudim pesnikom. Možda ju je i naslutio u trenucima najveće sreće kada je voljenoj ženi spevao stihove:

Tiho noći
moje zlato spava
Nad glavom joj
od bisera grana

ne znajući da je grana bisera simbol smrti i obeležje mrtvaca u narodnim pesmama.

Spomenik Ruži Jovanović u Pančevu (izvor: wikipedia.org)

Deset godina nakon venčanja, na kome je pljuštala kiša kao da samo nebo plače, Zmaj je počeo da doživljava nesreću za nesrećom. Prvo su umirala deca – Mirko sa godinu dana, prevremeno rođena Tijana sa nekoliko meseci, Sava posle samo nedelju dana i Jug po rođenju. Upravo u to vreme je pesnik završio medicinu u Pešti i počeo da radi kao lekar u Pančevu, ali bilo je prekasno da bilo kome od najmilijih pomogne – i Ruža se već bila razbolela od tuberkuloze. Već ozbiljno bolesna u postelji je rodila i poslednje dete – ćerku Smiljku.  Na samrti mislila je samo na tek rođeno dete, koje je i samo brzo preminulo nakon majke.  Pesnik se našao u paklu svirepe sudbine, postavši udovac sa samo 38 godina i ostavši potpuno sam uprkos tome što je, da je bilo sreće, mogao da ima veliku i srećnu porodicu.
Pišući stihove još tokom Ružine bolesti, okrenuo se pesmama da kroz njih izliva svoju beskrajnu tugu. Tako su nastali Đulići uveoci, koji se nadovezuju na stihove sreće, pozivajući se na njih i na natpisu na spomeniku nad Ružinim grobom:

Malotrajni spomenik ti
Srpski narod evo diže,
Al’ Đulići spomenik su
Što večnosti stoje bliže.

Tada nastaju pesme ogromnog zgusnutog bola, intenzivnih i dubokih osećanja, još jedan intimni dnevnik u kome, za razliku od životne radosti iz prve zbirke, dominira životna patnja u opisima bolesti voljene žene, strahovanja za njen život, njenih poslednjih reči, smrti, pustoši koja ostaje iza nje.

Oh, kako je sivo, tamno,
Kô da nije danak svanô,
A nebo je tako mutno.
Kao oko isplakano.

Jedna od njih je pesma izuzetne vrednosti, duboko prožeta bolom i uzaludnom nadom, očajanjem, potpunom tamom i crnilom, poput realističkog romana punom detaljnih potresnih slika ovenčanog refrenom beznađa.

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti“.

Najlepši i najdublji Uveoci nastali su kao posledica najpotresnijih stanja i osećanja koji svetlucaju kao plamen sveće na Ružinom grobu.

Bolna leži a nas vara nada:
Ozdraviće, ozdraviće mlada!

u kojoj  čezne za prolećem, suncem, zagrljajima i slavujima – rajevinom iz Đulića.

Originalan primerak “Đulića uvelaka” koji se čuva u Muzeju Vojvodine (izvor: wikipedia.org)

Početni stihovi se nadovezuju na prvu zbirku sreće u kojima se tuga i bol prenose na ceo svet, gde jedino vidi sopstvenu preminulu decu i voljenu ženu koja boluje i umire mu na rukama. Oni su inspirisani smrću najbližih, ali iako ih više nema, njihovo osećanje povezanosti se ne prekida, već samo dobija drugačiji oblik. U tome se skriva dokaz da je ljubav neuništiva i ne zna za granicu života i smrti. Sav taj prostor koji ispunjava tuga daje mesta snovima u kojima se pesnik privremeno stapa i susreće sa najbližima.
Međutim, tuga Zmaja ne vuče u smrt, on joj se opire i bori sa njom i njenim mističnim vizijama sveta, ništavilom i mrtvilom. Kako se tuga i bol sležu, pesnik zalazi u oblast metafizičke lirike, smisla života i ljubavi u kosmosu, čime se svojom rajevinom približava beznjenici Laze Kostića.
Zmajev tajanstveni zagrobni svet nastao je u njegovim najnesvesnijim dubinama zbog čega je i verovao u njega. To se najbolje vidi u stihovima u kojima se pojavljuje Hrist, mladi Bog, simbol suza i krvi prolivenih u svim vremenima za čoveka pa ga oslobađa patnje i osećanja otuđenosti i vraća u stanje božanskog mira. On se oseća tek u poznim pesmama, nastalim mnogo godina nakon smrti najdražih, gde se pesnik stišava u filozofskim dubinama i mirenju sa neizbežnim. Ono  ga je dočekalo tri decenije nakon Ružine smrti, kada se ponovo našao u zagrljaju svoje porodice.
Ako zanemarimo pesnikovu tragediju i posmatramo zbirke samo sa stanovišta književnosti, proističe da su stihovi Đulića uvelaka bolji od Đulića. Oni su jači po osećanjima ogromnog bola i odjeka koje je agonija  ostavila na Zmajevoj duši razlivajući po njoj patnju do promene samog karaktera, nateravši ga da se povuče u sebe, što dublje ka filozofskim razmišljanjima o smislu i cilju života. Jedino dobro iz ovog razrušenog porodičnog života oslikalo se na Zmajevoj poeziji jer pre nikada nije uspeo da dostigne dubinu tako jakih i širokih osećanja. Sem toga, strahovita tuga zbog gubitka svoje, vremenom se pretvorila u sveopštu ljubav prema svoj deci, zahvaljujući čemu su nastale najlepše pesme naše dečje književnosti.

Sad često u snu čujem
Dečice moje glas:
„Gde god je Srpče koje,
Ljubi ga radi nas!“

Potpis Jovana Jovanovića Zmaja (izvor: wikipedia.org)