Ko je ubio gospođu Angelinu? (IV deo – KRAJ)

Inspektorka brzo pozva stanicu i zatraži adresu osobe koja joj je sve vreme bila najmanje sumnjiva, a zapravo je sve bilo tako jednostavno i jasno. Kolega sa druge strane zapita da li joj je potrebna pomoć, čuvši poznato policijsko uzbuđenje u njenom glasu, a ona mu reče da će ga zvati ako joj bude bilo potrebno.

Brzo se nađe pred kapijom stare kuće. U tamnoj noći bez meseca, daleko od zvukova centra grada, spavala je cela ulica. U kući ispred koje je stigla samo je jedan prozor bio osvetljen žutom svetlošću kao od lampe sa abažurom. Na tren poče da se premišlja, a onda pritisnu kvaku na kapiji i uđe u dvoriše obraslo gustim rastinjem, kao da ga niko već dugo nije održavao.

Lagano dođe do vrata i pokuca na njih. Otvori joj Alen Pal.

U starim papučama, pohabanim pantalonama i izbledelom puloveru stajao je mladić koji je dva dana pre došao sa sekretaricom Jagodom i plakao za gospođom Angelinom. I sada se uznemiri kad vide inspektorku na svojim vratima i opet poče da se klima napred-nazad.

– Dobro veče, Alene. Mogu li da uđem? – upita ona.

On se pomeri sa vrata i ona kroči u staru kuću u kojoj vreme kao da je stalo. Pomalo uplašena, iako je to skrivala, sede u izbledelu fotelju u sobi koja je nekada morala da bude puna života, a sada je mirisala na prašinu i tamu.

-Alene, onaj dan nisam stigla ništa da vas pitam. Kako Vam je izgledala gospođa Angelina kada ste je poslednji put videli?

-Angelina… dobro. Nema više moje Angeline – klimao se napred-nazad kao da je mnogo uznemiren.

-Sekretarica reče da je sledećeg dana trebalo da izađe Vaša knjiga. Šta ćete sad? Da li neka druga izdavačka kuća može da Vam pomogne?

-Ne, ne… – reče usplahireno i poče da gladi neku veliku, staru, ukoričenu knjigu pored fotelje na kojoj je sedeo kao kad dete miluje lutku. – Nema Angeline, nema ništa…

-A da li Vam je poznat roman jednog starog zaboravljenog irskog pisca koji se zove Demoni u meni?

Alenov pogled se ukoči i on poče jače da steže veliku knjigu.

-Da li je možda gospođa Angelina shvatila da ste Vi prepisali celu priču i samo na početak stavili svoje ime?

Sve jače se ljuljao napred-nazad i sve jače stezao veliki tvrdi povez.

Inspektorka pogleda u knjigu u njegovim rukama.

-Kakva Vam je to knjiga? – upita ga.

-Ne, ne… to je moje, ne dam!

Ona ustade i približi mu se. Na smeđim starim koricama crnio se trag usirene krvi. Užasnu se.

-Alene, Vi ste ubili gospođu Agelinu tom ogromnom knjigom! – ote joj se uzvik.

-A sada ću i tebe, kučko prokleta! – povika neljudskim glasom iskrivljenog lica.

Udari je svom snagom i njoj se zacrni pred očima i nestade u nekim dubokim provalijama svoje svesti…

Probudi je zrak svetla koji joj pade na lice. Začu neko pištanje oko sebe i nesnosan bol u glavi. Miris bolnice svu je obavi. Ležala je u bolničkoj sobi glave obmotane velikim zavojem. Još omamljena, pogleda oko sebe i vide višeg inspektora Raspopovića kako sedi pored njenog kreveta i ozbiljno je gleda. Kad im se pogledi sretoše, zaigra mu brk.

-Pa dobro, Budišićka, dokle ti misliš tu da spavaš, a? – reče tobože strogo.

-Šefe, šta se dogodilo? – jedva progovori. – Sanjala sam da me neko udario. Ne, nisam. Alen Pal je ubio Angelinu Topolovački! Sve sam shvatila!

-Dobro je, Budišićka, tako je, ne napreži se. Nisi smela sama da ideš, bez pojačanja! Imala si mnogo sreće jer je pokušao da ubije i tebe. Doktori kažu da je pravo čudo kako te je udario tik pored slepoočnice. I ubio bi te da naši nisu krenuli čim si zvala da pitaš adresu. Imaš sreće što naši inspektopri umeju da čitaju adrenalin u tvom glasu. Oni su upali i spasili ti život.

-Oni isti koji su mi se smejali što sam dobila ovaj slučaj… – reče malaksalo.

-Naravno, pa znaš kako mi svi volimo grubo da se šalimo. Idem sad, a ti se odmaraj. Već sam te dovoljno zamorio.

-Ali, šta je bilo sa Alenom? Hoću sve da znam – slabašno reče inspektorka.

-Ima vremena, odmaraj. I da, vrlo dobro, koleginice, vrlo sam zadovoljan. Čeka Vas nagrada i od onih »odozgo«. A sad žurim na konferenciju za štampu, čekaju me pred bolnicom oni novinarski besni psi – reče i umesto osmeha zaigra mu brk još jednom u znak pozdrava.

Na TV- koji je stajao visoko u uglu njene bolničke sobe gledala je višeg inspektora Raspopovića kako na vestima daje izjavu za javnost:

„Izdajem saopštenje za javnost da je intenzivnim i opsežnim radom policije Alen Pal, ubica Angeline Topolovački, otkriven i uhapšen. Inspektorka Marija Budišić istakla se izuzetno hrabrim i požrtvovanim radom i iako je bila životno ugrožena, sada je van opasnosti. Ovo je samo još jedan dokaz kako naša policija samopregornim radom dolazi do sjajnih rezultata“.

Čim je zaćutao, novinari počeše da se tiskaju i uglas postavljaju pitanja.

„Gospodine Raspopoviću, koji je motiv ubistva imao Alen Pal?“, zapita jedan.

„Alen Pal je težak psihijatrijski bolesnik.  Napisao je roman koji je zapravo plagijat i gospođa Angelina je u to posumnjala i kobnog dana mu rekla da ponovo dođe u njenu kancelariju, da bi još jednom proverila i bila sigurna. Uveče mu je to i saopštila i obustavila štampu i saradnju. Lekari kažu da je to bio okidač i zato je i ubio. Nije mogao da podnese činjenicu da je razotkriven i da će biti javno osramoćen.“

„Da li je istina da će se otvoriti nova istraga i povodom smrti njegove majke?“, ubaci se drugi.

„Tako je, imate dobre informacije. Pretresom njegove kuće ustanovili smo da postoje osnovane sumnje da njegova majka, koja je preminula pre pet godina, nije umrla prirodnom smrću. Ponavljam, Alen Pal je vrlo bolestan mladić.“

„Čime je ubijena gospođa Angelina?“, ču se pitanje iz pozadine.

„Verovali ili ne – knjigom! Upravo onim čime se celog života bavila. Alen Pal je sa sobom stalno u rancu nosio veliku, tešku, tvrdo ukoričenu knjigu, koja mu je, kako je rekao psihijatrima, jedina veza sa majkom na onome svetu jer mu je iz nje čitala priče dok je bio dete. Njom je sa preko deset udaraca u glavu ubio Angelinu Topolovački i na njoj je nađena i njena krv. Istom knjigom je pokušao da ubije i inspektorku Budišić, ali pravovremenom akcijom naših policajaca, to je sprečeno.“

„Kada ćemo moći da uzmemo izjavu od inspektorke Budišić?“
„Kada se oporavi. Nju čeka bolovanje a potom i nagradno odsustvo zbog izuzetno dobro obavljenog posla. I još samo jedno – ponosan sam na nju jer je odličan inspektor i čast mi je da je imam u svom timu. Hvala.“

Inspektorka Budišić  je gledala snimak i osmehivala se. Kakav čovek! Tako strog, a zapravo emotivan i mek. Sad je mogla da se opusti i odmori. Zatvori oči i seti se one knjige koju je posle završene velike mature dobila od dede kao nagradu. Bio je to roman Demoni u meni, isti onaj koji joj je pomogao da reši slučaj. Zamisli kako ga čita oslonjena na dedino toplo rame. I lagano utonu u san…

Kraj

Ko je ubio gospođu Angelinu? (III deo)

Čim je spustila slušalicu, sekretarici i usplahirenom mladom piscu je rekla da su slobodni pa se sjurila do šefove kancelarije nadajući se da je Petar Topolovački još kod njega. Imala je sreće. Uletela je bez kucanja pod naletom adrenalina koji joj se rasprskavao u telu.

-Budišićka, kakvo je to ponašanje?!- povikao je šef.

-Gospodine Topolovački, zašto ste malopre rekli da je Vaš sin u inostranstvu kada sam upravo dobila informaciju da je juče ujutru doputovao u Beograd letom iz Amsterdama? – istresla je iz sebe u dahu ne obraćajući pažnju na zajapurenog šefa.

-Ma, šta Vi sebi dozvoljavate, gospođice?! – obratio joj se s visoka biznismen i pogledao u inspektora Raspopovića očekujući da je izgrdi i izbaci napolje.

Ali, u ovom trenutku i inspektor je ćutao. Kao da je profesionalna radoznalost nadvladala i dozvolio je da pitanje ostane postavljeno ne bi li dobili odgovor važan za istragu.

-Hoćete li biti ljubazni da mi odgovorite na pitanje, gospodine? – okuraženo će inspektorka. – Da ne prikrivate svog sina iz nekog razloga?

-Ne, naravno da ne. Ali on zaista nema veze sa svim ovim, verujte mi. Privatne stvari su u pitanju i ne želim da govorim o tome.

-Gospodine Topolovački – umešao se inspektor – budite uvereni da ćemo biti krajnje diskretni. Zar nije bolje da sa mladića skinete sumnju, ako je već nevin u celoj priči?

-U redu – uzdahnu Petar. – Moj sin je juče doputovao na lečenje. Smešten je popodne u privatnu bolnicu za lečenje bolesti zavisnosti. Kao što ceo svet bruji, Aleksandar ima problema sa kockanjem. Sada je na sigurnom, spreman da se reši svojih muka . Proveo sam celo popodne s njim u bolnici, pitajte doktora Radulovića, on nas je primio. Angelini sam to tek danas, po našem dogovoru, planirao da kažem. Aleksandar još ne zna šta mu se desilo sa majkom i nemam pojma kako će to podneti. Eto, gospođice, hoćete li me sada ostaviti na miru? – pogledao je umorno.

-Da, naravno, oprostite mi – reče inspektorka i polako izađe iz kancelarije tiho zatvarajući vrata za sobom.

 

Umorna od napornog dana, odluči da krene kući. U miru i tišini svoje sobe razmisliće dobro o svemu. Blago razočaranje pređe joj licem. Uhvati sebe kako se uvek nada da je muž kriv za sve, još otkad joj je otac usmrtio majku i napravio od nje siroče. Neću da mislim o tome, odluči.

Sedela je te večeri pored prozora i gledala kako gore svetla grada kao hiljade zvezda. U mislima je već bila u narednom danu, u razgovorima sa ostalim važnim ljudima iz života gospođe Angeline, koji su je čekali.

Leže ranije da spava, da se dobro odmori. Seti se one velike police s knjigama u kancelariji izdavačke kuće i nepreglednog mora knjiga. Seti se i svojih, koje joj je deda kupovao za svaku odličnu ocenu koju bi u školi dobila. Zamisli sebe kako čita naslonjena na dedino toplo rame. To je opusti i utonu u san.

 

Stajala je u velikom holu prostrane kuće opremljene po poslednjoj modi. Kućna pomoćnica je ponudi da uđe u ogromnu dnevnu sobu koja je gledala u baštu i reče učtivo:

-Brzo će gospodin Maletić.

Čekajući ga, razmišljala je o skorojevićkoj priči advokata u usponu, koji je bio spreman na razne pogodbe i dogovore samo da bi se dobro kotirao u bogataškim krugovima. Začu korake i susrete se sa nameštenim osmehom advokata Maletića.

-Dobar dan – reče glumeći laku zbunjenost. – Čujem da ste iz policije. Inspektorka Budišić, zar ne?

-Tako je – odgovori ona. – Došla sam zbog istrage o smrti gospođe Angeline Topolovački.

-Da, strašno je to, baš. Moja supruga se toliko potresla kad je čula. Ja sam bio advokat njene izdavačke kuće, saradnik sam i sa njenim suprugom, a inače smo porodični prijatelji. Nedostajaće nam Angelina – uzdahnu.

-Verujem Vam, gospodine Maletiću, tim pre što više nećete imati prilike da je gledate u domino izdanjima – reče inspektorka i pogleda ga pravo u oči.

Advokat poblede, ali se brzo pribra i prisili na osmeh.

-Nemam pojma o čemu pričate.

-Da li ste ovo Vi na fotografiji koju smo pronašli u telefonu gospođe Angeline?

-Odbijam da odgovorim na Vaša pitanja – reče i zaćuta.

-Gospodine, možete se Vi braniti ćutanjem koliko god hoćete, ali Vi jeste na ovoj slici i bolje bi bilo da mi odgovorite na pitanja jer ova fotografija i poruke koje Vam je slala gospođa Angelina ukazuju na to da Vas je ucenjivala da ostavite suprugu.

On je ćutao.

-Ako mi sve objasnite i kažete ko je fotografisao vaše orgije, možete biti oslobođeni sumnje da ste je ubili ne biste li se oslobodili ucena. Sigurna sam da Vam ta mrlja na karijeri nije potrebna – reče mu strpljivo.

Opet je dočeka tišina. Naruši je zvuk potpetica po ispoliranom parketu. U sobu uđe gospođa Sofija Maletić i unese sa sobom oblak parfema.

-Izvolite, ko ste Vi? – upita nadmeno.

-Inspektorka Budišić iz policije.

-Dušo, inspektorka je došla da pita kako je poslovala izdavačka kuća sirote Angeline – pretvori se u snishodljivca advokat.

-Pa dobro, došla, pitala i sada može da ide – reče hladno Sofija.

-Možda ćete mi Vi odgovoriti gde je sinoć… – poče da postavlja pitanje inspektorka.

-Moj muž je sinoć bio kod kuće, sa mnom. Da li mu je to dovoljan alibi? – upita odsečno.

-U redu, kako Vi kažete – reče i izađe bez reči ostavljajući advokata da se uvija oko žene i osmehnu se pomislivši na njegovu priču o Sofijinoj ucveljenosti zbog Angelinine smrti.

Šta li ovo dvoje skrivaju, mislila je dok je napuštala njihovu vilu. Sumnjiv alibi, njegovo ćutanje, ucene, zaslepljena žena koja ljubavnicu krivi za sve a za muža nalazi opravdanje, mogućnost ubistva da je se otarase? Ili je Sofija možda bila treća u orgijama? Ko to zna, sa obesnim snobovima kojima ništa nije dovoljno zabavno, nikada se ne zna…

 

Vratila se u kancelariju gde su je čekali pisci s kojima je gospođa Angelina imala sastanke svog zadnjeg dana. Vide ih kako sede u hodniku i reče kolegi da ih uvodi jedno po jedno. Prvo uđe Lea Malešev, poznata balerina i tiho reče dobar dan.

-Kako Vam je juče izgledala gospođa Angelina – upita inspektorka. – Vi ste poslednja sa kojom je imala sastanak.

-Da, moram da priznam da je bila pomalo zamišljena, kao da je nešto mučilo, ali nije ništa govorila pa je ja nisam ni pitala. Došla sam, znate, da se dogovorimo oko moje knjige koju treba da izdam, donela sam rukopis. Mi se dugo znamo privatno…

-Koliko dobro se poznajete, mislim privatno, intimno? – pogleda je iskosa inspektorka.

-Zašto me to pitate? – pomalo se uznemiri Lea.

-Zato što me zanima.

-To što ste saznali nije tačno. Dobro, tačno je, ali ništa nije bilo.

-Zašto mi Vi ne ispričate umesto da slušam od drugih – blefirala je inspektorka nemajući pojma o čemu ona priča.

-Pa, dobro. Angelina je bila u društvu “onih” koji su voleli da se opuštaju na svoj način. Jednom kada smo na jednoj večeri malo popile, pitala me je da li bih volela da istražim neke stvari u sebi koje još nikada nisam. Ja sam, znate, malo bila ošamućena i mislila sam da je sve šala. Odvela me u svoju kuću, vezala lisicama za krevet i počela svašta da radi. Ja sam se prepala i molila da me odveže. Ona se smejala i rekla da sam malograđanka. Nikada više nismo pomenule to grozno veče.

-Ali ste razmišljali da bi najbolje bilo da nestane sa lica zemlje onaj ko zna našta ste pristali to veče – reče inspektorka prodorno je gledajući.

-Ne, verujte, nisam nikad pomislila. Stidela sam se toga i želela samo da zaboravim. Preksinoć sam u to vreme imala predstavu, možete i sami proveriti – rekla je sva crvena i uznemirena.

-U redu, proveriću, slobodni ste – reče inspektorka. – Recite gospodinu Stojšinu da uđe.

On uđe i sede sa izrazom lica kao da se smrtno dosađuje.

-Odmah da Vam kažem da sam ja sa Angelinom bio dobar prijatelj i da nisam imao razloga da želim njenu smrt. Sve svoje knjige izdavao sam u njenoj izdavačkoj kući i bila mi je zaista draga.

-Je l’ tako? A nije Vam zasmetalo što Vam je poslednji rukopis vratila i na planeru na kome je ležala njena glava pored naslova Vašeg teksta napisala: Odbiti?

-Ne, nije – reče Stojšin trudeći se da ostane miran.

-Nije Vam povredilo sujetu pa ste rešili malo da je ubijete?

-Sram Vas bilo, nikada ne bih tako što pomislio! – reče pisac i poče da podrhtava. –Jeste da imam stvaralačku krizu i da je teško održati se na površini, ali ja nisam takav čovek! – povika uzbuđeno. – Te večeri kad je sirota Angelina ubijena, bio sam na književnoj večeri svojih kolega, koji za razliku od mene i dalje dobro pišu. I šta, jesam li zbog toga kriv?!

-Dobro je, gospodine, smirite se, slobodni ste, možete ići – reče inspektorka Budišić i protrlja slepoočnice umorna od tapkanja u mraku i umetničkih prefinjenih nerava.

-Može li se? – proviri kroz vrata poslednji od pisaca, Karlo Popov.

-Izvolite – reče inspektorka. – Hoćete li mi bar Vi reći nešto smisleno?

-Naravno, ja sam smiren čovek, kao i svi oni koji druge pokušavaju da motivišu da iz svog života izvuku maksimum. Evo, na primer Vi, mnogo radite, a kada ste poslednji put uzeli zeleni kišobran i prošetali po barama dok pada kiša?

-Gospodine Popov, molim Vas, rešavam slučaj ubistva, pobogu, nemam sad vremena da mislim o zelenim kišobranima.

-Naravno da nemate, ni Angelina nije imala. Zato je sada tamo gde jeste. Ali ja znam ko je ubica! – reče pobedonosno.

-Stvarno? Pa prosvetlite me! – reče inspektorka.

-Njen muž!

-Muž, hm. A zašto to mislite?

-Zato što on nikada nije razumeo pravu prirodu Angelininu. Ona je pored njega venula kao cvet. Njena aura je tamnela pored tog grotesknog primitivca. On nikada nije razumeo njenu snagu, njenu energiju, njenu moć koju je umela da širi svuda oko sebe, njen nesputani duh, njen… – mahao je rukama oko sebe u zanosu.

-Gospodine Karlo – prekinu ga inspektorka – Vi ste bili treći u sado-mazo orgijama. Vi ste fotografisali! – reče oduševljena svojim otkrićem.

-Molim?! – trže se pisac. – Jesam, pa šta? – povrati se brzo. – Ja ću to javno svima da kažem! Ja sam nesputan čovek. Ja sledim svoje strasti! Ja nisam kao drugi koji se plaše da ih prate!

-Toliko ih sledite da biste mogli i da ubijete?

-Draga gospođo ili gospođice, ja nikada ne bih mogao da naudim onoj koja me je bacala na kolena. Ona je bila moja boginja i ni sam ne znam šta ću dalje. A ako Vas interesuje moj alibi, sinoć sam bio na času joge, možete proveriti – reče smireno.

-Dobro – uzdahnu inspektorka. – Slobodni ste.

-I ne zaboravite onaj zeleni kišobran. Ali i svoje strasti. Čak mi izgleda da imate potencijal za jednu žestoku dominu, tako uzbudljivo hladni i oštri…- reče i ode sav zanet idejom.

-Bog s tobom, čoveče – ostade inspektorka otvorenih usta.

 

Razočarana zbog istrage koja je tapkala u mestu, inspektroka ode u kancelariju gospođe Angeline. Prebirala je po rukopisima i listala onaj poslednji, od mladog Alena Pala, nikad poslat u štampariju. Nešto joj je izmicalo, ali i golicalo, kao pero po mislima. Nije imala osumnjičenog, nije imala motiv, nije imala čak ni predmet kojim je Angelina ubijena. Da li sam ja dorasla ovom zadatku, poče da se pita. Osećala je da je ovde odgovor na sva pitanja.

Gledala je u knjige. U more knjiga i prelazila prstima po redovima pod konac poređanih. Eh, ti davni dani kada je čitala svoje knjige. Knjige! Zapravo samo jednu! Kako je samo ispala glupa, a sve je jasno kao dan…

 

Nastaviće se…

Ko je ubio gospođu Angelinu? (II deo)

Gledala je iznenađeno u fotografije koje su se smenjivale na displeju mobilnog telefona gospođe Angeline. Dok su se dvojica kolega smejuljila, ona je ostala zatečena. Bičevi, maske, lanci, visoke potpetice, crna koža… sve je bilo na njima. I u centru zbivanja urednica najveće izdavačke kuće u zemlji.

-Vidi ti staru koku kako je seksi u ovom domino izdanju – komentarisao je onaj koji je najviše izvirivao na fotografije.

-Dobro je, momci, smanjite malo doživljaj – rekla je inspektorka zatomljujući osmeh. – Mene više zanima koliko ih je učestvovalo u ovim orgijama.

-Evo, na ovoj fotografiji se vidi odraz jednog u ogledalu – reče kolega informatičar koji je dobro proučio mobilni telefon gospođe Angeline.

-Uveličaj malo, molim te. Čekaj, čekaj, pa to je Nikola Maletić, advokat Angelinine izdavačke kuće! – rekla je iznenađeno inspektorka.

-I ne samo to nego i blizak prijatelj Angelininog muža. Moraću da proverim, ali mislim i jedan od akcionara u njegovoj firmi – reče onaj drugi, i dalje sjajnim očima gledajući u telefon.

-Imam još jedan bingo – reče informatičar. – U porukama koje je razmenjivala sa njim vidi se da im nisu baš cvetale ruže u vezi. Zapravo je gospođa Angelina, najblaže rečeno, bila vrlo nezadovoljna što advokat Maletić ne namereva da ostavi svoju ženu. Kako ti zvuči poruka: Možemo mi i drugačije da razgovaramo, dragi moj, ne zaboravi!

–Meni, bogami, zvuči kao noćna mora svakog muškarca koji bi da se malo zabavi sa strane pa đavo dođe po svoje – reče onaj drugi.

-Da, da, situacija postaje sve zanimljivija, pogotovo što ih je bilo očigledno troje, jer neko je morao i da slika, zar ne? – reče napokon inspektorka zamišljeno. – Ima li nešto bitno na laptopu?

-Ništa – odgovori informatičar. – Samo tekstovi izdatih knjiga i jedan koji je sa jučerašnjim datumom trebalo da ode u štampu, ali nije. Valjda nije stigla da ga pošalje.

-Dobro, hvala, momci – osmehnu se inspektorka Budišić i reče odsečno: – Vrlo dobro!

-Staraćemo se, šefice – uglas se nasmejaše obojica.

 

Dok je išla ka šefovoj kancelariji, razmišljala je kakav stav da zauzme prema Angelininom mužu. Ako je znao, ako je sumnjao u ovo što je ona upravo videla, mogao bi da bude kandidat sa odličnim motivom. Ali opet, ugledan poslovan čovek, bog i batina u biznis krugovima. Šef će se uvijati oko njega kao crv, mislila je, i sprečiće je da ga pritisne.

Ušla je u njegovu kancelariju ugledavši mu usiljeno snishodljivo lice. Prekoputa njega sedeo je Petar Topolovački, namršten, sa primetnim podočnjacima od neprospavane stresne noći.

-Ovo je inspektorka Budišić, ona vodi slučaj – reče udvorički šef.

Petar ustade i pruži joj ruku. Sedoše oboje a ona mu se obrati:

-Gospodine Topolovački, možete li mi reći da li se sećate nečega od jučerašnjeg dana što bi moglo da bude neobično, a moglo bi da nam pomogne da rešimo slučaj? – odlučila je da nastupi sa poštovanjem.

-Ne, celu noć razmišljam i zaista ne. Video sam je samo ujutru pre mog odlaska u firmu. Ostala je da u bašti naše kuće pije sok od ceđene pomorandže. Znate, vodila je vrlo zdrav život.

-Da, naravno – reče inspektorka dok joj slike iz telefona prođoše kroz glavu. – Da li poznajete nekoga ko je imao neke neraščišćene račune sa Vašom suprugom? Neko od vlasnika drugih izdavačkih kuća, neko od njenih ili Vaših klijenata, bilo ko?

-Ma kakvi, gospođice ili gospođo, izvinite – reče Petar.

-Gospođica, u redu je.

-Niko mi ne pada na pamet, sve je to oko nje kulturna elita. Pa ko bi, pobogu…? – okrete glavu u stranu da se sabere.

Inspektorka odluči da ne padne na njegove suze, ma koliko delovale stvarne.

-Da li ste znali da Vaša supruga održava intimne odnose sa advokatom Nikolom Maletićem? – reče direktno da vidi kakvu će reakciju izazvati kod ucveljenog supruga, praveći se da ne vidi kako šef seva očima na nju.

On se trže, ali prikri neprijatnost.

-Neću da lažem policiju, sumnjao sam, ali valjda nisam želeo da verujem. Angelina je bila dobra žena, ma šta sad vi svi mislili o njoj.

-Da, naravno – reče inspektorka. – A gde ste Vi bili sinoć u vreme njenog ubistva? Sem toga, čujem da ste je sami i pronašli.

-Bio sam kod kuće i spremao se za večeru na koju je trebalo zajedno da odemo. Pitajte našu kućnu pomoćnicu Zoru, videla me je. A i pretražite moje otiske po kancelariji i njenom telu, ako ih nađete, vaš sam – rekao je uvređeno. – Ne pamtim kad sam poslednji put bio tamo pre ovog sinoć.

-Ne ljutite se, gospodine Topolovački – umeša se viši inspektor Raspopović i pogleda u nju kao da bi je najradije zgromio. – Koleginica je mlada i još uvek sa entuzijazmom radi svoj posao.

-U redu je – reče i dalje pomalo uvređeni biznismen.

-Još samo jedno pitanje – reče inspektorka. – Kome će pripasti nasledstvo Angeline Topolovački sad kad je više nema?

-Našem sinu Aleksandru, naravno.

-Vašem sinu, o kome sve novine pišu kako rasipa novac po mondenskim centrima u inostranstvu i pravi enormne dugove po njihovim kockarnicama?

-Šta time hoćete da kažete? – naljuti se Petar. – Život mog sina nema nikakve veze sa ovim slučajem, on nije u zemlji i nije mogao da naudi svojoj majci sem ako ne mislite da je naručio njeno ubistvo da bi uz pomoć nasledstva mogao da vrati dugove! – zajapurio se od ljutine.

-Sviđa mi se kako razmišljate, gospodine Topolovački – reče mu inspektorka Budišić.

-Koleginice, sad je dosta! – viknu Raspopović. – Idite svojim poslom, ovde ste završili.

-Doviđenja, gospodine – reče biznismenu koji joj ne odgovori već uvređeno okrenu glavu na drugu stranu.

Dok je izlazila, ču šefa kako mu se izvinjava. Osmehnu se i krenu prema svojoj kancelariji. Muškarci, mislila je s gnevom. Al’ seti se reči svog terapeuta: “Budišićeva, ne generalizujte, nisu svi muškarci isti…”

 

U kancelariji je dočeka mlada žena sa crvenim očima od plača i nepoznati mladić sa rancem na leđima koji se klimao napred-nazad. Shvati da je u pitanju sekretarica gospođe Angeline, ali pogleda upitno u njenog pratioca.

– Ja sam Jagoda Smiljanić, sekretarica, a ovo je Alen Pal, klijent naše izdavačke kuće. Celo jutro je proveo sa mnom, uznemiren zbog smrti gospođe Angeline. Njegova knjiga trebalo je danas da bude štampana i da bude ovogodišnji hit. Da je bilo sreće, danas bi ovaj momak bio najpoznatiji mladi pisac, a moja šefica bi bila sa nama – zaplaka se opet sekretarica.

– Vi ste je sinoć ostavili u kancelariji? – upita inspektorka.

– Da, javili su mi od kuće da mi je dete dobilo temperaturu i morala sam ranije da izađem. Ušla sam u kancelariju da joj se javim, a ona je bila zadubljena u nešto na svom laptopu i samo mi je odmahnula rukom da mogu da idem.

– Da li je to bilo nešto neuobičajeno?

– Ne – odgovori Jagoda – umela bi tako da se zadubi i ja je ne bih prekidala. Ah, kako je sve ovo teško, ne mogu da poverujem da bi neko…

– Razumem – reče saosećajno inspektorka. – Kažite mi sa kim je sve imala sastanke juče.

– Evo – izvadi sekretarica rokovnik. – Radila je po podne i prvo je došao Alen Pal – reče pokazavši na momka koji je i dalje delovao potpuno izgubljeno. – Trebalo je da još jednom pređu sve oko njegovog romana za izdavanje, koji bi našoj kući vratio stari sjaj.

– Firma je bila u problemu? – prekide je inspektorka.

– Kao i svaka izdavačka kuća danas, kada sve manje ljudi kupuje knjige. Ali, gospođa Angelina je bila prava lavica. Ni iz čega je pravila posao godine – obrisa suze.

– To znači da je njegov roman nađen na laptopu kao poslednji koji je trebalo da ide u štampu – reče Budišićeva za sebe. – Nastavite dalje.

– Potom je došao Andrej Stojšin, naš čuveni pisac. Posle njega Karlo Popov, pisac knjiga o popularnoj psihologiji i motivaciji i na kraju Lea Malešev, naša proslavljena balerina koja je htela da objavi knjigu o svom životu – završi sekretarica.

– A Vi, mladiću, dobro ste? Jeste li juče nešto primetili kod gospođe Angeline? – pogleda ga inspektorka.

– Nema više moje Angeline – ponavljao je neprestano ljuljajući se napred-nazad.

– U šoku je – reče saosećajno Jagoda. – Plače celo pre podne, a sve je moglo da bude drugačije…

Odjednom inspektorki zazvoni telefon. Izvini im se i javi se. Sasluša pažljivo kolegu sa druge strane i podiže obrve.

-Stvarno? – reče inspektorka. – Pa to mi je gospodin Nikola Topolovački potpuno prećutao. Znala sam da nešto krije taj nadobudni odvratni čovek – reče skupivši oči.

 

Nastaviće se…

 

 

Ko je ubio gospođu Angelinu? (I deo)

Neki rezak zvuk kao najgora kazna za mozak para joj usnulo svitanje. Budi se i jednim okom gleda u crveno nebo koje joj boji sobu. Napipava telefon pored kreveta, pitajući se gde gori:

– Halo? – kaže promuklo.

– Spavaš, jel’? A ne pada ti na pamet da dovučeš guzicu na posao posle ovakve noći?

– Šefe, šta je bilo? – oseća bol u glavi od naglog buđenja i njegovog urlanja u slušalicu.

– Šta, šta je bilo? Ja da gledam vesti umesto tebe, a? Dovlači se smesta na posao – zapovednički viče i spušta slušalicu.

– Razumem, viši inspektore Raspopoviću! – kaže ona ironično u praznu vezu.

Ustaje i dok čeka da joj provri voda u džezvi, pali televizor i navlači pantalone i prvu bluzu koja joj stoji na vrhu ormana. Sa televizora voditeljka jutarnjeg programa, našminkana i doterana kao za večernji izlazak, napadno uzbuđeno čita vest koja je kroz noć odjeknula poput pucnja.

„Kasno noćas u kancelariji svoje izdavačke kuće pronađena je mrtva Angelina Topolovački. Poznata kao urednica najveće izdavačke kuće na Balkanu, iza sebe je ostavila mnoga pitanja koja će, nadamo se u što kraćem roku, rešiti policija. Na licu mesta je naš kolega…“

Au, razmišlja dok gleda podbulog „kolegu“ kako pokušava da sazna od uznemirenih komšija iz okolnih zgrada da li su nešto čuli i narod koji se skupio da razbije monotoniju svog ispraznog života. U dva gutljaja popi vrelu kafu, opsova ispekavši jezik i požuri u policijsku stanicu.

-O, koleginice Budišić, dobili ste medijski propraćen slučaj! – posprdno je dočekaše dvojica kolega.

Pokaza im je srednji prst i ode kod šefa, očekujući naelektrisanu atmosferu koju je uvek širio oko sebe kada bi slučaj bio važan i kada bi mu novinari sedeli za vratom. Ali znala je da bi, ako ovo dobro odradi, moglo mnogo da joj znači.

– Sedi, Budišićka – reče namrgođeno viši inspektor Raspopović. – Evo šta imamo: našao je muž u kancelariji. Nije se sinoć pojavila kod kuće a trebalo je da idu na neku večeru. Policija je već satima tamo. Idi i vidi šta se dešava. I skloni mi one besne pse od novinara, da ih ja ne pobijem sve. Jasno?

-Jasno, šefe – reče mu u mislima već na drugom kraju grada.

 

Ispred zgrade na čijem su poslednjem spratu bile prostorije izdavačke kuće naišla je na gužvu. Skupio se svet, novinari, TV ekipe, čak i neki od čitalaca čuvene izdavačke kuće koji su tražili nečiju glavu. Stavila je naočare za sunce da ne sretne nijedan pogled i progurala se među gomilom radoznalaca.

U kancelariji na poslednjem spratu videlo se pola grada i jutro koje gospođa Angelina nije dočekala. Navukla je rukavice i krenula da razgleda leš. Sedela je na stolici licem od teških udaraca zabijenim u sto. Usirena krv prosula se po belom planeru. Ukočeno telo nekad sposobne temperamentne žene, poznate u najvišim kulturnim krugovima, sada je beživotno bilo centar pažnje tima forenzičara.

– Dobro jutro, inspektorka Budišić – učtivo je pozdravila forenzičarka.

– Dobro jutro, Lola. Šta imamo ovde?

– Ubijena je tvrdim pljosnatim predmetom i to udarcem u potiljak. Ubica je udarao više puta, rekla bih po slomljenom nosu i podlivima na zdrobljenim jagodicama. Mrtva je više od šest sati, a budući da nema tragova borbe, rekla bih da je sve ovo za nju došlo iznenada.

– U redu. Vi ste ovde gotovi. Ponesite sa sobom njen laptop i mobilni telefon, hoću sve da se ispita – podelila je naređenja i krenula u detaljno pregledanje kancelarije.

Posmatrala je sve. Nikakva borba, nikakav otpor, samo telo iz koga je nestao život. Zlatan lanac se od udaraca usekao u potiljak i zapleo u kosu. Znači, nije ga zanimalo da je opljačka, mislila je. Sve je stajalo na svom mestu, a opet, neko je ovde počinio teško krivično delo bez tragova. Biće teško, mislila je, ali da je drugačije, ne bi joj ni bilo drago.

Pregledala joj je rokovnik, tašnu, knjige koje su bile poslagane u polici od tamnog mahagonija od poda do stopa. Ništa. Ovo je bio neko koga je dobro poznavala, koga je pustila da uđe, možda ga i čekala. Saznaće ona to. Ovde zasad nema više ničega zanimljivog za nju.

Izašla je iz zgrade i istog trena su je opkolili novinari. Gurali su se oko nje i unosili joj u lice svoje mukrofone i diktafone sa hiljadu pitanja, a najviše ko je doneo smrt gospođi Angelini. Policajci su ih razgrnuli i napravili joj prolaz. Sa naočarima za sunce još više  navučenih na oči sela je u auto i krenula put stanice. Nije imala mnogo šta da kaže šefu, ali osećala je kako joj krv brže struji od izazova slučaja koji čeka da bude rešen.

U stanici joj rekoše da je čeka šef, ali i da su stigli muž ubijene gospođe Angeline i njena sekretarica. Dok je išla ka svojoj kancelariji, zazvonio joj je telefon. Iz Odeljenja za informatiku zvali su je da hitno dođe, imaju za nju nešto veoma zanimljivo.

Odmah je promenila pravac svog kretanja i brzo strčala na sprat ispod.

– Bingo!- reče joj kolega sa osmehom dok se još jedan ljubopitljivo naginjao da vidi šta je ovaj to našao na ekranu njenog mobilnog telefona. – Vidi šta imamo kod gospođe urednice.

– Opa – ote joj se uzvik. – Pa naša gospođa Angelina baš i nije bila tako fina. Daleko od anđela, kako joj ime kaže…

 

Nastaviće se…